Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Eseji o ljubavi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Čupka

Master
Master


Ženski
Poruka : 16710

Učlanjen : 18.04.2011


PočaljiNaslov: Eseji o ljubavi   Ned 20 Nov - 14:05

Pisite i kacite eseje o ljubavi





Kao da sam pozvana da učinim
nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj
strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su
žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi
donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje
ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se
na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već
da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš
imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti,
moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba
za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene
tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu
očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost
ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji
iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da
te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku…
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti
zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim,
pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to
lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da
se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima
smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda
voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako
očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan
trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest
pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem
dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno?
Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života?
Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer
ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja
tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna
osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim
na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao
života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se
naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem,
ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će
te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se
izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice.
To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva,
moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u
dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje
ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto
obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od
tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim
da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i
uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo
vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem
na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje.
jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve
za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve
moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vreme
Nazad na vrh Ići dole
Čupka

Master
Master


Ženski
Poruka : 16710

Učlanjen : 18.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Ned 20 Nov - 18:58

Mnogo strasnih stvari sam dozivela u zivotu, i sve sam nekako resila i presla preko problema.
A kada ljubav zakuca na vrata....Tu sam slaba..., kao malo dete sto se juce rodilo, i koje zavisi od svoje majke.

Kako bi definisala rec ljubav?
Pitala sam se vise puta.Da li bi se ljubav zvala ljubav i mozda nekom drugom recenicom?
Ne znam, ali znam da je veoma komplikovana.I ko osvoji tu bitku, onaj je heroj.
Pitam se zasto je neku vezu tako lako prekinuti...Jednostavno kazes partneru, gotovo je ili ne volim te vise ili gubi se varao si me...Da, sve je to tako jednostavno...
Mnogo teze je zapoceti vezu.
Neko se tebi dopada i ti se njemu i onda ti pogledi, pa osmehi pa po koji sms ili mail...A kako je tezko docekati da ta veza zapocne, da se neko ohrabri i da pokrene stvar. Pa prvi izlazak, prvi poljubac....

Da li je to dugo cekanje za pocetak veze ono pravo ili je samo zavlacanje zbog neke prepreke....

Da, ljubav je lepa, ako je prava.
Nazad na vrh Ići dole
Čupka

Master
Master


Ženski
Poruka : 16710

Učlanjen : 18.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Ned 20 Nov - 19:17

ZALJUBLJEN U LJUBAV.....


Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu. Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih
pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...



Gabriel Garcia Markes
Nazad na vrh Ići dole
Čupka

Master
Master


Ženski
Poruka : 16710

Učlanjen : 18.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Pet 6 Jan - 19:01

Suze jednog muskarca

Napolju lagano sneg propada, pala je noc, sve je tiho.Prosetam do svoga prozora i vidim svoje mladih kako setaju lagano, zaljubljeno i drzeci se za ruke kroz nasu ulicu.Ne vidim lica, ali zato cujem smeh i zadovoljstvo...
Misli su mi odlutale onako gledajuci u sneg kako pada.Misli lutaju kod njega.I pitam se kakva mu je ova noc, pitam se da li je na poslu proslo bez nekih smrtnih slucajeva i pitam se da li ce i on baciti pogled na prozor i kroz ove pahuljice sto lagano plesu neki ples, setiti se mene.

Da, veoma mocan covek i sto se tice stasa i sto se tice karaktera, ali ipak ono malo srce u njegovim grudima toliko toga je proslo, da mogu tacno kada ga pogledam u oci videti svu tugo sto ga je nekada davno dotakla.

Ponekad mi njegov zagrljaj kaze vise od hiljadu reci, ponekad mi je dovoljan samo njegov pogled i znam sta mi je raditi.


Prosla je i Nova Godina i slavje dugo u noc i sve je bilo lepo cak i prelepo.Ali ja sam morala da krenem kuci.I kao svaki put kada bi odlazila od njega, lepo bi me odvezao na bus stanicu.Tako je bilo i ovoga puta...Samo...

Cvrsto me drzao za ruku, a u drugoj ruci mu je bila moja torba.Celo vreme sam se pitala dok smo cekali bus i onako pricali nesto bezveze, sta mu je, sto me toliko stiska za ruku...I kada je dosao bus, poceo je lagano i njezno da me ljubi po licu.Odmakla sam se malkice od njega i videla da su mu mutne oci od suza.
Rekao mi je da ga nista ne pitam, jer od kako je udovac(cetri godine) nije se osecao tako lepo i da mu je uvek tezko kada odlazim, i ne samo njemu nego i maloj njegovoj princezi(cerkica). Da, tako zove i mene( moja princeza)

Rekao je:" Ako mi obecas, da ces i sledece Nove Godine biti sa nama, necu vise plakati." Nasmejala sam se i odgovorila:"Ako tako zelis, bicu sa vama."
Poljubio me i opomenuo da moram cim stignem kuci pozvati ga, kako ga ne bi brinulo.
Sela sam u bus i gledala tog coveka koji ima meter i devedest, koji ima telo kao vaterpolista, koji ima sve u zivotu, koji spasava ostalim ljudima zivot, koji pokazuje neku moc i hrabrost...., Tako jak, a tako slab...

I sada dok lagano sneg propada jos mislim o njemu.Znam da jedna sedmica brzo proleti i da ce doci petak i da cu ja mozda otici kod njega ili ce on doci kod mene...I zato se svaki put radujem petku...

Suze tog muskarca su me takle u dusu.I znam da je to ono pravo.Da je to muskarac koji mi kaze : " OSTANI UZ MENE ! "
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Pet 20 Jul - 0:22

''..Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigde drugde. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju večnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog detinjstvom razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želeo bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe...''


K.LJ. Moravia








Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1164

Učlanjen : 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Uto 24 Jul - 14:44

Šta je ljubav?

Koja je to emocija koju svi mistifikuju? Koja je to emocija koja je počela toliko ratova i završila? Koja je to emocija koja je imala više drama, pesmama i priča napisane o njoj nego o bilo čemu drugom? Ljubav, da, to je emocija koja pretvara neprijatelja u prijatelja i prijatelja u neprijatelja. Dakle, mnoge legende okružuju ovu emociju, od boginje Atene i Helene Trojanske do Šekspira i Romea i Julije.

Ljubav dolazi u toliko različitih nivoa, da se čini kao da nije ista emocija za sve, ali jeste. Postoji mnogo ljubavi, i biće teško staviti ih sve u ovaj jednostavan esej. Ljubav može uništiti čoveka a takođe i naterati ga da uradi mnogo iracionalnih stvari. Šta ova emocija ne može učiniti? Teško je reći, ali ima puno onog što može.

Ovaj osećaj može naterati suze na oči, ako se nešto dogodi našoj porodici, prijateljima ili ljubimcima. Kada osetimo da nam neko oduzima ljubav, kao na primer smrt ili nas neko odbija, radimo stvari koje inače ne bi nikad učinili. Besni smo, ljuti, ili tugujemo do te mere da nas naši najmiliji moraju stalno gledati da bi bili sigurni da ne pokušavamo ništa slično samoubistvu. Neki idu dalje, uvek se sećajući voljene osobe, ali drugi jedostavno ne mogu zaboraviti. To su oni koji trebaju našu ljubav i podršku.

Postoji toliko mnogo vrsta ljubavi, da ja mogu samo navesti neke od njih. To su one koje srećemo u životu najčešće. Prijateljstvo je prvo na listi. Da, ne izgleda tako, ali mi osećamo ljubav prema prijateljima, to je ona koja nam pomaže da se uz njih osećamo dobro, i zašto nam toliko nedostaju ako ih ne vidimo neko izvesno vreme. To je također razlog zašto neke prijatelje cenimo više od drugih. Ponekad, veza između prijatelja se produbljuje do tačke u kojoj postajemo kao neka vrsta porodice.

Druga vrsta ljubavi, su naše braće i sestre i drugi članovi porodice. Iako ponekad činimo loše stvari našoj porodici i iako nam se neki član posebno ne dopada, opet je tu veza. To je ta vrsta ljubavi na koju se odnosi fraza, "krv je gušća od vode". Ona vrsta ljubavi u kojoj ćemo učiniti sve za našu braću, sestre, majku, oca i decu prije nego što bi čak i razmislili da ih uradimo za nekog drugog. Mnogi ratovi su započeli zbog ove vrste ljubavi, brat osvećuje brata ili oca, otac štiti svoju ženu i decu, ili čak obrnuto.

Treća vrsta je veza koju imaju muškarac i žena. Ova vrsta je među najjačima. Ona je okupila razna kraljevstvai, a takođe i završila mnoge velike ratove. Takođe, zbog ljubavi prema ženi započeto je nekoliko naših poznatih ratova, kao na primer, trojanski rat . To je ljubav koja je okupila zavađene članove porodice, kao na primeru Šekspirovske drame, Romeo i Julija. Iako su se njih dvoje na kraju ubili, to je dovelo do toga da se dve porodice pomire i drže zajedno u svojoj tuzi.

Posljednja a vredna pomena je ljubav između majke i njene dece. Nema jače, niti će ikada biti. Ova veza počinje od prvi malenih lepršavih kretanja i nikada ne prestaje, čak i nakon smrti deteta. Majka štiti svoju decu u ime ljubavi, te ih usmerava kroz život koristeći ga kao primjer koji bi trebalo slediti. Zbog njih će majka čak raditi i na poslu koji mrzi, samo da bi bili sigurni i da imaju sve što bi ikad mogli poželeti ili trebali.

Fraza, "ljubav čini da se svet okreće" je potpuno istinita. To je naša pokretačka snaga za sve ono što može biti razlog. Pesme, pozorišne predstave i legende mogu samo kratko dodirnuti pravi smisao ljubavi. Možemo samo osetiti što znači ljubav i pokušati je izraziti na način koji može razumeti samo onaj kome je namenjena. Pravo pitanje bi trebalo biti ne šta je život, nego šta je ljubav.

Što je ljubav? Ne znam, ali ja ću učiniti sve ono što mogu da je izrazim mom sinu, mužu, mojoj porodici i prijateljima, kao i svakom pojedinačnom ljubimcu kojeg imam ili ću imati, i to na najbolji mogući način.
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Čet 24 Apr - 17:57

Reci mi...


Samo sam tebi srce dala. Budila se svaki dan samo da tebe vidim, slušala sve, samo da tvoj glas čujem. A šta sam vidjela i šta sam čula? Vidjela tebe sa njom, čula nježne riječi upućene njoj... i šta još? Vidjela njega kraj mene i čula njegove riječi, tople, lijepe... a ja sam, tada, zamišljala tebe. Svaki njegov zagrljaj osjetila kao tvoj, svaki njegov poljubac uzvratila kao tebi, sve te njegove riječi slušala kao tvoje... i sve što bih tebi rekla, rekla sam njemu. A rekla sam mu i da ga volim i da bih cijeli život provela sa njim i da ne mogu bez njega...

Da, vidiš ti mene nasmijanu i srećnu. Takvu me i drugi vide, pa čak i on. Ali kako ja sebe vidim, to samo ja znam! Šta se dešava u mojoj glavi i u mom srcu, to samo ja osjećam. Zbunim ja nekad i samu sebe, pomislim možda ga i volim, ali tada opet vidim tebe! I shvatim da volim svaki tvoj pokret, tvoje riječi, poglede, TEBE!

I zato te pitam, da li i ti nju voliš kao ja njega? Da li postoji način da mi oprostiš? Da li je ova dugogodišnja ’’robija’’ dovoljna? Reci šta da uradim! Otići ću na bilo koje mjesto svijeta, uradiću sve što poželiš, rušiću i gaziću sve prepreke. Pogaziću ako treba i svoj ponos! Moliću za tvoj oproštaj i za tvoju ljubav! Jer ona je iznad svega! Samo mi reci...

Reci mi i ako je voliš kao ja tebe! Ali ako je tako, ako je to surova istina, molim te nauči me kako da te prebolim! Pokaži mi kako si ti uspio da zaboraviš mene. Nauči me, jer sama to ne mogu. Nauči me, ako si ti uspio!
A da li si?

Reci mi, jer ta ljubav, koja se jednom probudila u meni još uvijek traje. Ja se i dalje budim sa istim razlogom.




Autorica: Lutkica








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Pon 16 Mar - 20:32

Ljubav

   Ljubav je lepo i prijatno osećanje koje je prisutno u svačijem životu. Dok čovek živi, on oseća potrebu da voli i da bude voljen, jer bez ljubavi njegov bi život bio prazan  i potpuno bezvredan.

   Postoje različite ljubavi, a svaka od njih čoveka čini srećnim i ispunjenim, unosi toplinu u njegovo srce i pruža mu osećaj sigurnost. Čovek obično voli ljude koji su mu bliski i koji ga okružuju, ali to nije jedina vrsta ljubavi koju on može da oseti.  Postoje i druge vrste ljubavi koje ga pokreću i ispunjavaju njegov život. To su ljubav prema sportu i klubu za koji navija, ljubav prema domovini, svom gradu i rodnom kraju. Svaku od ovih ljubavi čovek nosi duboko u sebi i ne dozvoljava nikome da ih ugrozi. One su jače od svega, čvrste su i neuništive. Bilo da se radi o ljubavi prema roditeljima, bratu i setri, drugarima i nekim drugim dragim i bliskim ljudima ili o ljubavi prema svom kućnom ljubimcu, svojoj zemlji i svom gradu, nema velikih razlika, jer svaka od ovih ljubavi je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje.  Ali postoji još jedna vrsta ljubavi, potpuno drugačija od svih ostalih. Ona je nežna je i krhka i mora se dobro čuvati. Zbog ove ljubavi srce čoveku jače kuca, a telo mu obuzimaju ustreptalost i neki čudni žmarci. Ona menja čoveka, čini ga uznemirenim i pomalo nesigurnim. Kada je isuviše nesiguran u sebe i svoja osećanja, njegovu ljubav prati ljubomora, osećanje koje izaziva bol u srcu i veliki nemir u duši. Zato onaj koji voli treba da se bori protiv ovog ružnog osećanja, jer ljubav je lepa samo kada nema ljubomore, kada je strpljiva, iskrena i čista.

   Ljubav je osećanje koje pobeđuje sve, a čovek kada voli i kada je voljen oseća se lepo, srećno i zadovoljno. Voleti je najlepša stvar na svetu, jer ljubav čini čuda. Ona čoveku daje krila i bez nje život ne bi imao smisla.

     
   

   
Nije ona jedina na svetu

   Ja tugujem i sta je tu smešno,
   zaljubih se, prvo pa pogrešno.

   Nije meni što mi duša pati
   već što ona neće da me shvati.

   Ja suzama pojim žedne cvrčke,
   a nju drugi vuče za kovrčke.

   Ja je kitim cvećem, belom radom,
   a Dragan je kljuka čokoladom.

   Ja joj pišem ceduljice kratke,
   ona piše Zoranu zadatke.

   Ja je sanjam među maslačcima,
   a ona se jurca s dečacima.

   Ja joj sričem pesme rimovane,
   ona čita strip i šund-romane.

   Ja je zovem da beremo cveće,
   ona neće, po sokaku šeće.

   Neće pesme, neće cveće, neće
   čak ni voće, pa šta ona hoće?

   Rekao sam brezi i topoli
   da je ona najlepša u školi.

   Sad cu reći svakom poljskom cvetu:
   nije ona jedina na svetu!

   Dobrica Erić








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Sre 12 Okt - 13:30

Odakle početi? Čime završiti? Znam! TI si logičan početak i kraj ove priče. Priče koja se odavno završila, ili je bar trebalo da bude završena, da sam joj samo to dozvolila! Eh, kako glupo s moje strane…
Još jedna greška u nizu kada si ti u pitanju. Zavoli vremenom čovek te greške, ubedi sebe da se navikao na njih, prihvati ih kao svakodnevnicu, raduje se i plače zbog tih grešaka, a nekako je uvek srećan, ali nikada sasvim.  Možda i nije sve tako crno, poput duše koja izgara od želje za tobom, evo već petu godinu. Tačnije, znam da nije! Razne boje postoje kada te vidim, kada sa tobom podelim nešto svoje, kada ti se smejem, kada te, kao dete, najiskrenije volim. U tvome zagrljaju vidim i osećam boje kakve svet nije video, pa ni ti! U sećanje tih divnih boja koje su oči zaboravile, ponovo te pozivam, s nadom da je i ljubav prema tebi utihnula kada su te boje otišle u zaborav. Radujem se tom viđanju, drhtim kao i prvi put, ali smelo sebi govorim kako je to samo puko uzbuđenje jer ću te videti posle četiri duge godine. Otvaram vrata, naizgled opuštena, pevušim neku pesmicu dok se srce preznojava, i smešim se kao da te svaki dan viđam, kao da si svaki dan moj. Topao i kratak pozdrav, par progovorenih reči, skoro da ih se i ne sećam. Toliko su nebitne te reči bile. Roje se misli u ludoj glavi, oči polako vraćaju sve boje koje behu zaboravljene, skakućem po tlu kao leptirić, duša mi se odvaja od tela i već se šćućurila kraj tebe. Pomislim: „Daj da što manje trepćem, ne bih li te se nagledala! Ne smem nijedan tren da propustim!“. Prilaziš mi, i svakim korakom mi oduzmeš delić daha, a nikad se življom nisam osetila. Sve je tako ludo i nestvarno, kao i uvek! Čuveni trenutak kada mogu da zatvorim oči, jer si toliko blizu da je dovoljno da te osetim dodirom. Sklapam oči, prepuštam se bojama duge, zaboravljenom i usnulom vremenu, dok budim onu ludačku ljubav koja se nikad nije ugasila. „Nek’ ide život“, pomišljam. „Sada sam starija, znaću kako da se izborim sa bolom koji će uslediti.“ Smejemo se i šepurimo golišavim osmesima, ispunjeni energijom koju smo iscrpeli jedan iz drugog, opet par reči, rečenica, koje odlaze u vazduh. Pamtiću samo tvoje lice, ruke, telo, i sve boje koje sa sobom donosiš kad god mi dođeš. Kao i uvek, vreme najbrže leti kada sam sa tobom. I kada bi ga zaustavili, meni bi to bilo malo. Nezasita sam te! No, za tvoje oči ostajem nasmejana, nedirnuta, i kao briga me je što odlaziš, ostajem vesela i razdragana. Opet, otvaram vrata, ali ovaj put gledam u tvoje lice koje nasmejano odlazi i maše, i opet sve što vidim su: leđa. Zatvaram vrata, vraćam se na mesto ljubavi, zatvaram oči i tražim one boje, a one se gase… Jedna po jedna nestaje kako bivaš dalje od mene. „Ma!“, odmahujem rukom tvrdeći sebi da nisam mala kao pre, da sam bila spremna na ovo sve, i verujem sebi dok se lažem da ništa nije kao ranije. Opet, veselo se smešim i pevušim pesmice koje, sasvim slučajno, podsećaju na tebe. Srećna sam! Uspela sam! Uradila sam šta sam želela, i ostala nepovređena. Kakav sam ja sebi car! Woohoo!  Razdragano skakućem ulicama i zviždućem, opet neku tvoju pesmu (ali, sve su pesme tvoje!), i pišem ti poruku da i ti vidiš koliko sam ustvari odlično, i uspevam u tome. Hah! Uspevam u tome, ali samo na dan-dva. Ponovo se vraćam na period od pre četiri godine kada si bio prva osoba na koju pomislim kada se probudim, i poslednja pre nego što zaspim, i ponovo se ljutim kada nema poruke od tebe, i ponovo priznajem sebi da te još uvek volim, da nikada nisam prestala, i da će biti mnogo teško prestati tebe voleti i prihvatiti da nisi nikada bio, i nećeš biti moj onoliko koliko sam ja tvoja (bila, nadam se).

Sećaš li se kada sam rekla da je ovo još jedna greška u nizu? Začudo, rešila sam da prekinem taj niz. Teško je živeti tako, voleti i davati sebe celu, i nikad ne znati šta zapravo oseća ona druga strana, i uvek se potajno nadati nemogućem. A zar ja da kažem da je nešto nemoguće kada je u pitanju ljubav, ja koja sam uvek verovala u čuda? Iskreno govoreći, nije meni teško da kažem da je nešto nemoguće, i da kažem da je kraj, koliko mi je teško da zaista poverujem u to i priznam sebi da je tako. Nekada ipak nije dovoljno reći na glas neke stvari. Da je tako, vrištala bih iz sveg glasa da me ceo svet čuje, koliko te volim, a koliko te nemam, i koliko očajnički želim da te zaboravim i zavolim drugoga jače i bolje. Ni svet to ne bi razumeo, začuo bi se samo jauk jedne, napola žive, duše. Ne očekujem ni da ćeš ti ikada razumeti koliko si mi zapravo značio, pa čak i onda kada te nije bilo, a nije te bilo, skoro nikada… Ne očekujem ni da ćeš ovaj 126. kraj shvatiti kao konačni, jer si navikao da stalno odlazim i prekidam sve s tobom, i uvek ti se vraćam. Malo je i smešno što mogu da govorim o kraju nečega što nikada nije ni počelo, još je više smešno to što se tome-ničemu uvek vraćam.

Ništa ti ne zameram, i tvoje malo meni je bilo mnogo, ali nikada dovoljno, ali više nisi želeo da pružiš. Protiv srca se ne može. I želim ti svu sreću ovoga sveta, i poželela bih da te još neko voli ovako kao ja, ali kao što je već B. rekao „Kako sam tebe voleo ne voli se jednom u životu, tako se voli jednom u hiljadu života.“

 








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Sre 12 Okt - 13:35

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno. Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost. Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost. Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja. Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren. Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.

Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji. Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim. Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom. Tada i moj život dobija smisao.

Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku…

Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim. Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno.

Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.

Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica što me progone iz časa u čas. Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te. Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja.

Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeš živeti. Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, nežnosti…

Volim te u vremenu mnogobrojnih života, znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi. Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..

Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli.Na putevima života ne postoje prečice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu. Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol. Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te.

Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge,

Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Sub 15 Okt - 18:53

Kako prestati voleti?

Postavljam pitanje koje je verovatno samo još jedno u moru svakodnevnih prolaznih misli, ljudi koji vas okružuju. Deluje kao jedno od onih lakih, navlakačkih naslova nedeljnih časopisa za urbane princeze gradskog asfalta, prezauzete životom bez smisla, pa mu isti traže u koricama još besmislenijeg nedeljnika. Međutim, mislim da su neka pitanja, nepravedno isprana pogrešnim ljudima, banalizovana do mere neprepoznatljivosti suštine, zapravo suštinski.. bitna. Dokle god ne prodajete ljudima recept za život, već sa njima o životu jednostavno pričate, smatram da nećete upasti u zamku novostvorenih kuvara života. Zato ja neću odgovarati na pitanje ,,kako?“, jer iskreno, nisam sigurna ni sama. Zapravo mislim da je ovo jedno od pitanja, koje svako bar jednom postavi, onako usput, za sebe, čak i kada ga niko ne čuje, tek da zna da je voleo.. Tek da zna, da se zapitao.

Kada uopšte dođe trenutak da se zapitamo? Da li kada je ljubav već na izmaku, a mi se držimo sigurne navike? Bolje i poznata bol, nego novi trud, za osobu koja nikad neće značiti što i ova sad? Ali ako je tako onda kuda to vodi? U sigurnu samoću? U novu neispunjenu vezu? U greške koje će služiti da zavarate trag svojim osećanjima koja nemaju drugog izbora nego da ćute u besmislu vaših nepromišljenih poteza? U sigurnu ljušturu straha, jer ne znate gde se završavate vi, a gde počinju vaša osećanja prema drugoj osobi? Jer više ne znate da li postojite bez tog nekog. I kako onda prestati voleti? Tu jeste problem. Jer vi više ne volite samo tu osobu, vi volite sebe pored te osobe. I shvatate da ste dozvolili, da druga osoba, postane vaš vitalni organ. Neko bez koga vi.. ne postojite. Pa ako se desi da je prestanete voleti, više nećete voleti ni sebe.Jer ako prestanem da volim tebe, ostaću prazna.

Ipak, ako i dođemo do toga da ljubav prema sebi, zavisi od ljubavi prema drugome, nismo li sami krivi? I da li smo zapravo onda, ikada i voleli sebe? Ali da ne skrenem sa teme, prestanak ljubavi prema nekome, kao da ste robot koji se može uključiti i isključiti nije nešto što može da se desi preko noći. Niste ni zavoleli preko noći.. Bilo je tu i par jutara, i neko popodne i predveče. Bile su i noći, ali nikako jedna i nikako odjednom. Što ste duže delili sa nekim dane, to su oni postali podrazumevajući deo njih, a prvo što u životu treba naučiti je da se ništa ne podrazumeva. Ljubav se ne podrazumeva. Vernost se ne podrazumeva. Prijatelji se ne podrazumevaju. Pa čak i život sam po sebi.. A to je ono što svi nekako olako.. podrazumevamo. Nekada se, neprimetno, naviknete na postojanje tog nekog, pa čak i ako fizički više nije deo vaše svakodnevnice, jeste vaših planova. Hteli vi to ili ne, nesvesno uvek stoji u svakom kutku vaših zamisli. Kada dođete do toga, na dobrom ste putu da vas pitanje kojim se bavimo, ošamari u nekom trenutku, pre nego što vi i postanete svesni da ste od druge osobe napravili životnu drogu. Nisu narkomani samo oni sa pravim opijatima. Svako od nas ima svoju ličnu drogu. Svako od nas se leči od neke svoje zavisnosti. Koja je vaša?

Ljubav, jeste vrsta droge. Verujte, ja sam (iz)lečeni narkoman. I? Kako se onda ta zavisnost leči? Terapijom? Razgovorom? Zatvaranjem u sebe, čekajući da vas „to“ napusti, kako vas je i uhvatilo? Pretvaranjem da nikada nije ni postojalo? Ćutanjem? Kako uopšte znamo kada je prestalo? Jednostavno.. Kada prestane da boli. Nažalost, ljubav posuta lakoćom, plod je priča duboko urezanih u naš um od malih nogu. Delimično, te priče, bajke, preskaču bitnu stavku, preskaču život. I bol. Niko vam ne može reći da je vredelo, niko vam ne može potpisati da je pravo, niko drugi sem vas ne može osetiti da li vredi. Čak ni vi sami ne morate biti sigurni. Ali osećanja ostaju i kada vaš razum odluči da krene dalje. Plod nesklada razuma i srca je bol. Nekada smo sebi najveći neprijatelji jer ne želimo da pustimo, jer smo navikli na prisustvo boli. Navikli smo da razum gnječi osećanja, nekada nas spreči da pokušamo, nekada natera da prerano odustanemo, a nekada izgubi bitku sa osećanjima, pa trpi posledice, njihovih igri – misli. Misli, igre osećanja. Nastale iz najdublje tame nas samih. One iskrsavaju, bez naše kontrole, koliko god se mi trudili da ih usmerimo ili skrenemo, činjenica je.. koliko vas zapravo može da kontroliše svoje misli? A koliko vas na kraju biva uništeno upravo jer su one iskrsle? Ono što je još vidljivo je da kada smo srećni mislimo manje. Osim ako niste ja. Ali za to je potreban dugogodišnji trening. Ako pak zanemarimo mene, sreća jeste stanje ravnoteže osećanja i razuma. Samim tim nepostojanje bola, ne pokreće stvaranje razuzdanih misli. One su dobile svoju injekciju nirvane. Stanje smirenosti i ispunjenosti. Nemaju potrebu da kopaju i pretražuju po pukotinama vaših nesigurnosti, jer u sreći ste sigurni. Zato se i kaže da su srećni ljudi sebični. Potom taj neko sa kim delite sreću, postaje sinonim vaše sigurnosti. Pogodite šta se dešava kada ta osoba ode? Shvatate li sada zašto je teško prestati?

Realisti bi ljubav predstavili kao proizvod hemijskih reakcija, oni malo romantičniji, verovatno kao spoj srodnih duša, oni oštećeni negativnim iskustvima verovatno bi tvrdili da ona i ne postoji. Da su prazne priče o njoj tu da nam magle realnost i igraju se razumom. Jednom mi je neko rekao da ako možeš da je definišeš, onda to i nije ljubav. Mislim da je to možda i njena najbolja odlika, jer ipak je za svakoga ona drugačija. Nekada je dovoljno da sedite pored nekoga, i da znate da ste na pravom mestu, a nekada ni svi razgovori ovoga sveta, ne bi mogli da nadoknade onu jednu .. tišinu. Tu muziku poznatog. I naposletku, vi se i dalje pitate gde je nestalo ono pitanje kako prestati? Već sam vam rekla, ja vam ne mogu reći kako. Ipak prvo morate odgovoriti na dva pitanja, kako je počelo i zašto želite prestati? Kada nađete te odgovore, kada nađete početak, naći ćete i kraj. Samo zapamtite, nijedan početak nije teži od kraja. Posebno ako ste nekoga jako voleli. Na kraju… Nekada samo naučite da živite sa tim, a nekada se iskrade iz vas a da to i ne znate.

Ipak, ako ste ikada nekoga makar malo voleli, sačuvajte tog nekog u nekom kutku srca. Zarad svih onih koje možda niste, a koji su voleli vas. Kada bi samo svako srce bilo mozaik. Možda se nikada ne bismo usudili da prestanemo da volimo. Kakva bi to tek onda slika bila..

Mozaik svih života, koje ste mogli živeti.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Sub 15 Okt - 18:59

O ljubavi – Ana Časar

Ljubav je duboko osećаnje, duševno stanje bez ravnoteže. U ljubavi se oseća, pati, misli, sanja. Antički Grci su smatrali ljubav bolešću. Kreont u Antigoni je rekao da ne treba nikad svoj razum žrtvovati zbog žene. Plutarh je napr. rekao da ljubav pomućuje razum i podiže egoizam.

Zaljubljen čovek je mistik, koji veruje u čuda. Zbog toga treba razlikovati zaljubljenost od istinske ljubavi. Zaljubljen čovek izmisli planove bez logike. Kada se zaljubljenost ohladi, shvate da su živeli u opsesiji. U ljubavi postoji verovanje u neverovatno. Kada smo zaljubljeni mislimo da uvek volimo prvi put, iako smo pre toga često voleli. U ljubavi ne možemo uspeti ako smo sebični. Zaljubljenost prelazi u ljubav kada prestanemo da maštamo, nego realno sagledavamo vrline i mane voljene osobe. Ljubav je glavni izvor inspiracije i akcije. Ljubav je zbir različitih osećanja i najdublji dokaz moći. Ljubav je svedočanstvo dubokog morala i za nju treba imati mnogo dobrote. To je radost da se živi dvostrukim i mnogostrukim životom. Ljubav je najveća mudrost i najfinija duševnost.
Ljubav je za antički svet bila božanskog porekla. Ljubimo jer je naša duša puna nežnosti a telo strasti. To je jedno veliko herojstvo. Ljubav je i deo kulture. Jer kada je čovek primitivan on je onda samo požudan. Što je veća kultura to je i ljubav dublja. Verovati u ljubav je najveća čistota i ogromna sila dobrote. To je život u drugom biću i za drugu ličnost. Ljubav je ozbiljna i sveta stvar. Veliki čovek stavlja svoju ljubav iznad svega.

Govoriti o ljubavi to je već pomalo i voleti. Ljubav je velikodušna i nikad nije slepa da bi videla nečije nedostatke, ona je plemenita i duševna. Ljubav je često napravila heroje od obeshrabrenih ljudi. Oplemenila je bezdušne ljude. Promenila na bolje karakter i um. Samo kroz ljubav može i mali, običan čovek biti uzdignut u velikog.
Fizička ljubav se smatra uniženom. Istinska ljubav je kada spojimo i telo i duh. Kroz istoriju je prolazila raznim formama a to je strast, uživanje, nežnost, san… Ljubav je kad nekog volimo a ne znamo ni zašto.

Moja vizija ljubavi proizlazi iz ovih reči: ,,Ako nekoga voliš zbog lepote, to nije ljubav, to je želja. Ako nekoga voliš zbog inteligencije,t o nije ljubav, to je divljenje. Ako nekoga voliš zato što je bogat, to nije ljubav, to je interes. Ali ako voliš nekoga, a ne znaš zašto, to je ljubav.“ Ona postaje istinska jedino kroz naše ponašanje. Ljubav izražavamo kroz ono što činimo. Ako neko izjavljuje ljubav drugome, ali nije voljan da služi tu osobu, ta ljubav nije duboka. Ona je teoretska i nije istinska. Ljubav pokazujemo kroz dinamiku, a ne kroz reči. Što je ljubav dublja, to ćemo je više izražavati nesebičnim služenjem predmeta naše ljubavi.

Voleti znači biti veoma duhovno uzvišen. Tada služimo drugu osobu kroz bezuslovnu ljubav i predajemo joj se. Vlastite interese stavljamo po strani. Ponizni smo. Kao duhovni ratnici, trebali bismo uvek nastojati da podignemo nivo ljubavi oko sebe. Kada uzdižemo svoju okolinu, brzo napredujemo jer zračimo, božanstvenost i ljubav gde god da idemo.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Sub 15 Okt - 19:01

NEUGAŠENI ŽAR – Mirjana Magura
Gledam te dok ležiš u krevetu na izgužvanoj postelji života. Vidim i brojim godine na tvom licu. Lepe su godine u kojima otkrivam tvoju lepotu. Pamtim nežne dodire, a zaboravio sam, sebično, da brojim tvoje uzdahe. Koža, puna jeze, seća se mekog tela, umotana toplim dahom, u postelji od svile. Ruke tvoje nekada bele i meke, sada su naborane od bora koje su iscrtale godine. Držim ih, ljubim, a one drhte, bez snage su. Jecaj se ne čuje, samo tvoj uzdah od kojeg plamen sveće zadrhti.
Sećam se, bilo je sve tiho i čarobno; u kaminu crveni plamen, a senke na zidu se lomile u vrelom zagrljaju. Te noći si sebe poklonila meni. Bio je to početak jedne ljubavne priče, a u ranu zoru si mi tiho govorila svoje snove:

„Sanjala sam da sam tvoja
najomiljenija košulja od bele svile,
koja se pripija uz tvoje telo.
Sanjala sam da sam tvoja čaša rujnog vina,
koja te u zanosu opija, kada je ispiješ do dna.
Sanjala sam da sam sonata koju opojno slušaš,
a koja tvoje srce i dušu raznežuje i miluje.“

Noćas otvaram kutiju sećanja, a iz nje kao da izlaze tvoji snovi. Zalutaću u lavirintu tražeći slike prošlosti. Tebe posmatram, a u moje grudi se bol steze sve jače. Na trenutak zaboravim gde sam stao i šta tražim. U tvom oku vidim želje, prepoznam neugašeni žar ispod pepela
prošlosti.

„Sanjala sam da sam tvoj jastuk
na kome noću snove snivaš
i nežno do zore grliš.“

Oprosti mi za izabranu boju života. Oprosti, ljubavi, što moja duša nije prepoznala svaku riznicu tvoga srca, gde još uvek leže tvoje neispunjene želje. Da li su za mene bile nove, velike ili male, razbacene na sve strane, one su za tebe složene i uređene bile. Sve tvoje želje su imale neki drugi pravac, a ja sada na ramenu nosim težak ranac, jer ih nisam prepoznao u oku tvom. U tvojoj plemenitoj istini, duša ti je postala prostor za neispunjene želje. Tvoje bolno srce ćuti o snovima koje si položila u kutiju sećanja.

„Sanjala sam da sam list jutarnjih novina,
koju pažljivo čitaš svaki dan
i nešto novo otkrivaš.
Sanjala sam da sam mali šareni leptir nežnih krila,
čijem se letu očarano diviš.“

Krivac sam, nisam shvatio da sam ti stvorio kavez od zlata. Moje želje si nesebično ispunjavala. Tvoje si zarobila u kavez kao nemu pticu, koja je htela da peva nejlepšu pesmu. Za pticu bez krila i glasa, tvorac sam ja. Oprosti, jedina ljubavi! Sada, kada je moja krv počela da curi iz duboke rane i zgrušava se, kako ne bi iscurela i da tebi ne bi još veći bol zadao, ne želim da svo sećanje pretvorim u hladan spomenik. Ne želim da tvoji snovi umiru, niti da ih crnom zemljom na grobu pokrijem.

„Sanjala sam, ljubavi moja, da ležim na ramenu tvom
i snove ne snivam, jer me ti poljupcima nežno budiš.“

Oprosti, za neugašeni žar tvoga srca. Proklinjem sebe i prekljinjem Boga, da mi tebe ne uzme. Moliću da nam pokloni vreme. Da otvorim kavez i slušam najlepše pesme tvoga srca. Da medne usne želju izgovore. Dopusti, mila, da te zagrlim, dok ne padne zadnja noć, dok sećanje, na te ljubavi, ne postane samo sećanje, koje leži na uvelom cvetu u kutiji sećanja. Želim da udišem tvoju bol i da ti poklonim život. Rano je, nemoj da otvoriš rajska vrata, plašim se ostaćeš tamo u večnom snu.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   Sub 15 Okt - 19:03

Dan za ljubav – Helena Himel

Bilo je tačno sedam, subota. Dan za ljubav. Ljubav, kojoj nisu potrebni zagrljaji. Večernja haljina. Smoking. I držanje za ruke. Već samo pisma. Ona koja si ostavljao na stolu. Dok spavam. I odlazio, s tajnom pod nepcima. Govorio si : Oni koji vole, ne opraštaju se rečima, već srcem. A srce je večno. Od njega se ne rastaješ. Čak ni onda kad zaplače. Negde sam to zabeležila.

Želela sam toliko toga da sačuvam. O tebi. Pre nego što odeš.

Rekli su mi da ne mogu da te volim. Da je kraj. Da treba da te pustim. Nastavim dalje. Zaboravili su da nijedna ljubav nema kraj. Da je beskonačna. I da će trajati i posle nas.

Verujem ti. Da si mogao da biraš, ostao bi. Ovde. Sada. Na ovaj dan. Dan za ljubav.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Eseji o ljubavi   

Nazad na vrh Ići dole
 
Eseji o ljubavi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Eseji o ljubavi
» Rekli su o ljubavi...
» Može li se živeti samo od ljubavi?
» Lav u ljubavi
» Pisano ljubavi...
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-