Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:28

Али све ово не треба да разједини нас и Словене. Постоје две Србије - Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није живела и деловала, али која зато страсно сања о будућности и већ има партије и интриге које некада добијају такве размере (што је, опет, последица њиховог плаховитог неискуства) да се ништа слично не може срести ни код једне нације која дуго постоји, код оних много већих и самосталнијих него што је Србија. Али поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија која само Русе сматра за своје спасиоце и браћу, а руског цара за своје сунце, која воли Русе и верује им. О овоме се не може боље рећи него што су то учиниле »Московске вести«, неоспорно наш најбољи политички лист. Ево шта он вели:
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:28

»Убедени смо да се осећања руског народа према Србији неће променити због успеха интриге која је непријатељска обема странама... Срби из Кнежевине су народ земљорадника, миран, који је у току дуготрајног мира заборавио своје ратничке традиције и који није стигао да у замену за њих изгради чврсту народну свест која повезује сваку историјску нацију. Најзад, Срби из Кнежевине се не могу назвати народом: то је само део народа који нема органски значај. Али ми не можемо заборавити да су Срби одушевљено и сложно устали да помогну својој браћи по крви која су била злочиначки мучена... Руски народ неће напустити Србе у овом за њих страшном тренутку и крв Руса је показала како је чисто било њихово учешће, како је херојски несебична била њихова жртва и како су бесмислене непријатељске клевете да Русија жели да извуче корист из ситуације у Србији. Нека сећања на храбре Русе који су пали за Србију послуже као веза братске љубави двају народа, тако блиских по крви и вери.«

На крају ћу рећи: Нека смо ми Руси овог лета поднели, осим свих других брига, чак и материјалне губитке и до сада потрошили можда и десетине милиона који су дати за организовање и опремање наше војске (што је, наравно, добро), али већ само то што је овогодишњи покрет показао ко су наши најбољи људи, већ је само ово такав резултат који се ни са чим не може поредити. О, кад би сви народи, чак и они најразвијенији и најинтелигентнији у Европи, сигурно знали и сложили се око тога кога треба
сматрати за своје праве најбоље људе — зар би овако изгледала Европа и њени људи?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:29

Најбољи људи — ова тема заслужује да се о њој каже неколико речи. То су људи без којих не може да живи нити да постоји ниједно друштво нити и једна нација, чак и у условима најшире равноправности. Постоје, природно, две врсте најбољих људи: 1. Они којима се сам народ и сама нација добровољно и слободно клањају, поштујући их због њихових истинских врлина и 2. Они пред којима се сви или многи из народа или нације, приклањају због извесне, тако рећи, принуде и, ако и држе да су они »најбољи људи«, то је некако условно, а не потпуно и стварно. На постојање ове »условне« категорије најбољих људи који су, тако рећи, званично признати као најбољи због виших циљева поретка и одлучности у управљању не може се приговарати јер ова врста »најбољих људи« настаје по закону историје и постојала је досад у свим нацијама и државама откад је света, тако да се ниједно друштво није могло формирати и повезати у целину без извесног оваквог добровољног потчињавања насиљу. Свако друштво, да би се одржало и живело, обавезно треба неког и нешто да поштује и, што је најважније, то треба да чини цело друштво, а не сваки појединац како му се прохте. Пошто се најбољи људи прве категорије, тј. они са истинским врлинама, које сви или бар већи део нације искрено поштује, понекад тешко запажају јер су идеални, каткад их је тешко идентификовати јер их одликују необичност и оригиналност, а споља, врло често, неугледно делују, то уместо њих настају условно најбољи људи, као каста најбољих људи, под званичним покровитељством: »Ево ове поштујте.« Ако се при том ови »условни« заиста подударају са најбољим људима из прве категорије (јер не делују сви из прве категорије неугледно) и ако их, такође, красе истинске врлине, онда је циљ постигнут не само потпуно већ и двоструко. Овакви најбољи људи су код нас најпре били кнежева пратња, затим бољари, свештенство (али само више), чак и неки угледни трговци, али њих је било врло мало. Треба рећи да су ови најбољи људи и код нас, и другде, тј. у Европи, увек стварали доста складан кодекс правила о врлинама и части, и мада је овај кодекс у целини, наравно, увек био прилично услован и понекад се веома много разликовао од народних идеала, он је у неким тачкама имао прилично високе захтеве. »Најбољи« човек је свакако морао умрети за отаџбину, ако се ова жртва од њега тражила, и он је заиста умирао због дуга части, »јер че за мој род бити велика несрећа«, и дакако да је ово било неупоредиво боље од права на срамоту када човек у тренуцима опасности напушта све и сваког и бежи да се скрије: »Нека пропадне све на свету, само да ја и моја имовина претекнемо.« Овако је код нас дуго било и треба још једном рећи да су се код нас, у Русији, ови условно најбољи људи врло, врло често у својим идеалима умногоме подударали са безусловно најбољим, тј. народним људима. Наравно, то није било подударање у свему; чак ни близу тога, али се смело може рећи да су у оно време руски бољари и руски народ били неупоредиво ближи него што су у то исто време игде у Европи били победници тирани - витезови и побеђени робови - народ.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:29

Али изненада је код нас у структури наших најбољих људи настала радикална промена. Најбољи људи су, сви, по царевој наредби, били разврстани на четрнаест група у облику лествице под називом класа, тако да је добијено тачно четрнаест категорија људских врлина са немачким називима. Ова промена у свом даљем развоју није постигла првобитни циљ због које је и била замишљена, јер су ранији »најбољи људи« одмах сами заузели и попунили свих ових нових четрнаест класа и само су уместо бољара добили име племићи, али је ова промена делимично ипак постигла свој циљ јер је, чак много, размакла стару ограду. Дошло је до прилива нових снага из друштвених низина, према нашој терминологији демократских снага - нарочито из редова богослова. Овај прилив је унео много виталног и плодотворног у категорију најбољих људи, јер су се појавили способни људи са новим погледима, са образовањем које је за оно време било нечувено, иако су они истовремено необично презирали своје порекло и жудно хитали да се, путем чинова, што пре претворе у чистокрвне племиће. Треба рећи да се, осим богослова, из народа и трговачког сталежа само врло мали број људи пробио у катего-рију »најбољих«, па је племство и даље било на челу нације. Ова категорија је била врло добро организована, и онда када су новац, својина, богаташи већ владали целом Европом и тамо су их сви искрено сматрали као нешто најплеменитије и најбоље у људима и меду људима, код нас у Русији, и то још и у наше време, генерал је, рецимо, толико био цењен да је и најбогатији трговац сматрао за велику част да га примами код себе на ручак. Недавно сам читао једну причу у коју не бих поверовао кад не бих знао да је заиста истинита. Ту се говори о једној петроградској дами из вишег круга која је на једном концерту пред свима отерала из фотеље једну трговкињу-милионерку, заузела њено место и још је јавно изгрдила — и то је било пре само неких тридесет година!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:29

Треба, уосталом, рећи и то да су ови »најбољи« људи, пошто су се толико учврстили на свом месту, прихватили неколико веома добрих правила; за њих је, рецимо, била готово обавеза да стекну било какво образовање, тако да је читава ова каста најбољих људи била истовремено и пре свега образовани сталеж у Русији, чувар и носилац руске просвећености, ма каква да је она била. Не треба ни говорити да је она, такође, била и једини чувар и носилац правила части, али већ потпуно по европском шаблону, тако да су на крају слово и форма правила сасвим надвладали искреност садржаја: части је било много, а часних људи при крају и није било тако много. У овом периоду, нарочито при крају, сталеж »најбољих« се веома удаљио од народа по схватању идеала »најбољег човека«, тако да су се готово свим народним представама о »најбољем« гласно подсмевали. Али наједном је дошло до једног од најколосалнијих преокрета који је Русија икада доживела: укинуто је кметство и дошло је до дубоких промена у свему. Истина, свих четрнаест класа су остале као и раније, али »најбољи људи« као да су били поколебани. Као да је одједном нестала ранија чаролија у већем делу друштва, као да су се изменили погледи на »најбоље«. Истина, променили су се само делимично и не набоље; и не само то, већ се појавило нешто крајње збуњујуће, неодређено у поимању најбољег. Раније схватање више није задовољавало тако да се у свести многих озбиљно поставило питање: Ко ће сада бити убрајан у најбоље и, што је најважније, откуд да их очекујемо, где да их нађемо, ко ће преузети на себе да их прогласи за најбоље и на основу чега ће то учинити? И треба ли то неко да преузме на себе? Да ли се, најзад, знају бар ти нови принципи и ко ће поверовати да су то управо они на основу којих треба толико ствари поново саздати? Заиста су оваква питања многи били почели да постављају ...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:30

Сва је ствар била у томе што су некадашњи »најбољи људи« некако остали без покровитељства ауторитета, као да су престали бити званично признати. Тако је, за почетак, било утешно бар то што је некадашња сталешка форма »најбољих људи«, мада није била сасвим укинута, јако попустила и ослабила тако да је свако од њих, ако је желео да сачува ранији значај, хтео-не хтео из »условно најбољих људи« морао прећи у оне праве. Појавила се дивна нада да ће тако »прави«, мало-помало, заузети места некадашњих »најбољих«. Али како ће до овога доћи, то је, разуме се, остала загонетка. Уосталом, за многе људе, врло уважене, али плаховите и либералне, ово није била загонетка. Код њих је све било јасно као на длану, а неки су чак мислили да је већ све готово и да ће »прави« човек, ако данас још и није заузео прво место, то ускоро учинити, чим се још мало раздани, свакако ће га заузети... Али људи који дубље улазе у ствари и даље су постављали питања на стару тему: »Ко су ти прави? Зна ли ико како се они сада зову? Да није код нас, можда, изгубљен идеал? Где је сада општепризнати 'најбољи човек'? Шта и кога треба да поштује цело друштво и на кога се треба угледати?«
Све се ово, можда, и није буквално овако чуло и управо у облику ових питања, али је ипак несумњиво да је кроз овај »немир« наше друштво, у овом или оном облику, прошло. Страсни и усхићени људи довикивали су скептицима да нови човек постоји, нађен је, дефинисан, дат. Најзад су се сложили да је овај нови и »најбољи« човек просто просвећени човек, »човек« науке, лишен ранијих предрасуда. Овакво мишљење, међутим, многи нису могли прихватити из најпростијег разлога што образован човек није увек и частан човек и што наука не гарантује човеку врлине. У овом тренутку опште колебљивости и неодређености неки су покушали да предложе следеће: да ли да се окренемо народу и народним принципима? Али сама реч »народни принципи« многима је већ одавно била одвратна и мрска; осим тога, и народ, пошто је ослобођен, није баш журио да се покаже са своје најбоље стране, тако да је било сумњиво тражити у њему одговор на оваква питања. Напротив, чули су се гласови о немару, распуштености, страшном пијанству, неуспелој самоуправи, о грамзивцима и зеленашима који су заузели место некадашњих спахија и, најзад — о Чивутима. Чак су »врло паметни« писци изјавили да грамзивац и зеленаш владају у народу и да их и сам народ држи за своје праве »најбоље« људе. Најзад се појавило чак и једно, у вишем смислу либерално гледиште да наш народ сада и не може бити компетентан у формирању идеала најбољег човека и не само што сам није компетентан, чак и није у стању да учествује у овоме, да га треба прво описменити, образовати, развити, изградити школе и сл. и сл. Треба рећи да су се многи скептици збунили и нису знали шта да кажу на ово...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:30

А, међутим, долазила је нова олуја, долазила је нова невоља — »златна врећа«! На место ранијих »условних« најбољих људи појавила се нова условност која је код нас одједном добила огроман значај. Наравно, златна врећа је и раније постојала; она је постојала у виду некадашњег трговца-милионера; али још никада није била дигнута тако високо нити јој је придаван такав значај као у последње време. Наш некадашњи трговац, и поред значаја који је милион и капитал имао у целој Европи, код нас је, релативно узевши, имао прилично ниско место у друштвеној хијерархији. Истини за вољу — он више није ни вредео. Унапред ћу се оградити: говорим само о богатим трговцима; већина, пак, коју богатство још није било искварило, живела је животом типова Островског и, можда, многима није било горе, ако се ствар посматра релативно, а ситни трговци, који су били и најмногобројнији, готово се уопште нису разликовали од народа. Али што је некадашњи трговац постајао богатији, све је бивао гори. То је у суштини био сељак, само искварен. Некадашњи трговци-милионери поделили су се на две групе - на оне који су, и поред својих милиона, и даље носили браду, и који су у својим огромним кућама, и поред огледала и паркета, живели прилично прљаво и у моралном и у физичком погледу. Најбоље што су у себи носили - била је љубав према звонима и грлатим ђаконима. Али, и поред ове љубави, они су морално потпуно раскинули са народом. Тешко је и замислити нешто што се у моралном погледу више разликовало него народ и поједини милионери-фабриканти. Веле да је Овсјаников, када су га недавно шупирали преко Казана у Сибир, ногама избацивао копејке које му је народ наивно, као милостињу, бацао у кочије: ово је последњи степен моралног раскида са народом, апсолутно одсуство схватања народног смисла и духа. И никада досад народ није био тако поробљен као у фабрикама које припадају некима од ове господе! Друга група трговаца-милионера одликује се, пре свега, фраковима и обријаним брадама, изванредним, на европски начин намештеним кућама, кћерима које се васпитавају на француском и енглеском језику и свирају клавир, често и орденом добијеним за велике прилоге, ужасном надменошћу према свему што је ниже од њих, презиром према »обичном« генералу, а истовремено највећом понизношћу пред високим великодостојником, нарочито ако би понекад, бог зна помоћу каквих интрига и мука, таквог намамили код себе на бал или ручак који је, разуме се, због њега био и приређен. Ово настојање да се приреди ручак за високу личност претварало се у животни циљ. За овим се жудело, готово да је милионер ради овога живео.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:30

Само се по себи разуме да се овај некадашњи богаташ-милионер молио своме милиону као богу: милион је у његовим очима био све, милион га је извукао из ништавила, прибавио му је углед. У грубој души овог »исквареног сељака« (јер је он то и даље био, и поред свих својих фракова), никада није могла настати ниједна мисао нити и једно осећање које би га ма и за тренутак уздигло у његовој свести изнад сопственог милиона. Разуме се да је, и поред спољашњег сјаја, цела породица оваквог трговца расла без икаквог образовања. Милион не само што није допринео образовању већ је, напротив, био главни узрок незнања: зашто би син оваквог милионера студирао на универзитету кад и без икаквог учења може све добити, тим пре што сви ови милионери, кад достигну милион, врло често обезбеђују себи и племићка права. Осим разврата од најранијег узраста и најискваренијих појмова о свету, отаџбини, части, дужности, богатство није ништа уносило у душу ове младежи, похотне и безочне. А исквареност њиховог погледа на свет била је чудовишна јер јој је изнад свега било схватање које је за њу постало аксиома: »Новцем ћу све купити, сваку почаст, сваку врлину, сваког ћу поткупити и од свега се искупити.« Тешко је и замислити какви су безосећајни младићи одрасли у овим богатим кућама. Овакав милионер је из охолости, а и зато да не би заостао за другима, понекад прилагао огромне суме за отаџбину, у случају какве опасности (иако је ово било само једном, дванаесте године), али је прилоге давао у облику награда и увек је био спреман, у свим другим тренуцима свога постојања, да се удружи макар са првим Чивутином да би издао све и сваког, ако је то захтевао његов профит; у овим срцима готово уопште нема патриотизма, грађанског осећања.
Разуме се, ја говорим о нашем руском трговачком милиону само као о касти. Изузетака има свуда и увек. Могу се и код нас навести као пример трговци који се одликују европским образовањем и племенитим грађанским подвизима, али их је међу милионерима ипак било тако мало, да су се могли на прсте пребројати, а каста због неколико изузетака не губи своје карактеристике.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:30

У наше време су се некадашњи оквири некадашњег трговца страшно размакли. Њему је одједном постао близак европски шпекулант, који је раније у Русији био непознат, и берзански махер. Савременом трговцу више није потребно да примамљује код себе на ручак »важну особу« и да њој у част приређује балове; он се ородава и братими са том личношћу на берзи, и на акционарској скупштини, у банци коју је заједно са том особом основао; сада је и он сам личност, сам је важна особа. Што је најважније, он себе одједном види на једном од највиших положаја у друштву, на оном истом који је у целој Европи већ одавно, званично и искрено, дат милиону и, разуме се, и не сумња у то да ли је он заиста достојан тог положаја. Једном рећју, он је сада све више и више убеђен, и то најискреније, да је сада управо он »најбољи« човек у земљи, уместо свих оних који су били пре њега. Али невоља која прети није у томе што он мисли такве глупости, већ у томе што и други (и то многи), изгледа, почињу исто тако да мисле. Богаташ је сада по схватању огромне већине несумњиво нешто најбоље. Наравно, чуче се гласови против оваквог мог страховања. Али постојеће фактичко клањање новцу код нас не само што је несумњиво већ му, по неочекиваним размерама нема равна. Опет понављам: моћ новца су код нас сви и раније схватали, али још никада до сада у Русији новац није сматран као нешто највише на свету. У званичном рангирању руских људи некадашњи трговац-парајлија ни чиновника није могао прескочити у друштвеној хијерархији. А сада је чак и некадашња хијерархија, чак без икакве принуде са стране, и сама спремна да се повуче у други план пред тако симпатичним и дивним новим »условом« најбољег човека »који тако дуго и тако неоправдано није добијао своја истинска права«. Садашњи берзијанац изнајмљује књижевнике да му буду на услузи, око њега облеће адвокат, »ова млада школа префриганог ума и одумирања срца, школа изопачавања сваког здравог осећања према потреби, школа свих могућих посезања, неустрашивих и некажњивих, стално и непрекидно, у зависности од потражње и захтева« - ова нова школа добро је погодила стил савременог берзијанца и запевала му славопојку. Немојте мислити да алудирам на »Струсбергов процес«: адвокати који су на овом процесу своје »ухваћене« клијенте прогласили за идеал људи, отпевали им химну као »најбољим људима читаве Москве« (управо у овом стилу) — само су направили промашај. Они су показали да су и сами не само људи без икаквих озбиљних убеђења већ и да не умеју да владају собом и да немају осећања мере, а што код нас играју улогу »европских талената«, то је само зато што је »међу слепцима и ћорав краљ«. У ствари, они су, као дипломати, тражили што је могуће више да би постигли највећи минимум говорећи »... не само да су невини већ су свети!« Веле да се у публици једном чак зачуло звиждање. Али, пре свега, адвокат није дипломата; ово поређење је у суштини погрешно. Било би сигурније, много сигурније да су, показавши на клијента, упитали на јеванђељски начин: »Господо поротници, ко је од вас без греха?« Ја не говорим против пресуде: пресуда је исправна и ја према њој осећам поштовање; она је морала бити изречена, макар и само банци. Процес је управо био такве природе да би осудити у име »савести друштва« ову »ухваћену« несрећну московску кредитну банку значило одмах осудити и све наше банке, и читаву берзу, и све берзијанце, иако ови још нису ухваћени, али зар то није свеједно? Ко је без греха, без истог оваквог греха, де, реците по савести? Неко је већ написао да је пресуда блага. Оградићу се, ја овде не говорим о Ландауу: он је заиста крив због нечег необичног, ја то не желим ни да анализирам, али Данило Шумахер, који је осуђен »због лоповлука«, заиста је страшно кажњен. Завиримо у своја срца: има ли много &
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:31

ГЛАВА ДРУГА

III

Како сада ствар стоји

Година се завршила, а овим, дванаестим бројем се навршава прва година излажења Пишчевог дневника. Код својих читалаца сам наишао на врло ласкаве симпатије, али ја нисам рекао ни стоти део онога што сам желео да искажем, а од онога што сам исказао, то тек сада видим, много шта нисам умео јасно да изразим од самог почетка и чак сам био погрешно схваћен, због чега, разуме се, највише себе окривљујем. Али иако сам мало успео да кажем, ипак се надам да ће моји читаоци и из онога што сам ове године рекао схватити какав ће карактер и оријентацију Дневник имати следеће године. Главни циљ Дневника био је у томе да колико је могуће дубље тумачи идеју наше националне духовне самосталности и да на њу, по могућности, укаже кроз текуће догађаје. У овом смислу је, на пример, Дневник прилично говорио о нашем овогодишњем неочекиваном националном и народном покрету око такозване »словенске ствари«.
Унапред ћемо рећи: Дневник не претендује да сваког месеца доноси политичке чланке, али ће се увек трудити да, по могућности, нађе и покаже какво је наше национално гледиште о текућим политичким догађајима. На пример, читаоци су из наших чланака о овогодишњем »словенском покрету« можда већ схватили да је Дневник желео само да разјасни суштину и значај овог покрета као таквог и, што је најважније, у односу на нас, Русе; да укаже да се ово питање за нас не састоји само у словенству нити само у политичком постављању овог проблема у савременом смислу те речи. Словенство, тј. уједињење свих Словена са руским народом и међу собом и политичка страна овог проблема, тј. питање граница, провинција, мора и мореуза, Цариграда и осталог - све су ово питања, која су; несумњиво, од највећег значаја за Русију и њену будућност, али се тиме за нас не исцрпљује суштина источног питања, у смислу његовог решевања у нашем народном духу.
(...)
Наш народ не зна ни Србе, ни Бугаре; он својим новцем и добровољцима не помаже Словене, нити то чини због словенства, већ је само чуо како од Турака, од »безбожних Агарјана« страдају православни хришћани, наша браћа, за веру Христову; ето због чега је, и једино је због тога настао овогодишњи народни покрет. У садашњости и будућности православног хришћанства садржана је идеја руског народа, у томе је његово служење Христу и страсна жеља за подвигом у његово име. Ова жеља је истинска, велика, она живи у нашем народу од најстаријих времена, и можда никада неће ни престати да постоји - то је необично важна чињеница карактеристична за наш народ и нашу државу. Московски староверци су опремили и дали као свој прилог читав (изванредан) санитетски одред и послали га у Србију, иако су одлично знали да Срби нису староверци, већ су исти као и ми, са којима њих вера не веже. Овде се управо исказала идеја о даљој, дефинитивној судбини православног хришћанства, макар и у далекој будућности, и нада у будуће уједињење свих хришћана источне вере; помажући хришћанима против Турака, угњетача хришћана, староверци су, значи, сматрали да су Срби исти такви прави хришћани као што су и они сами, и поред привремених разлика, или ће то бити макар у будућности.
(...)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:31

У овом погледу Европа, не схватајући сасвим наше националне идеале, тј. мерећи их својим аршином, приписујући нам само жељу за освајањем, насиљем и покоравањем других земаља, истовремено веома добро схвата суштину саме ствари.
За њу уопште није ствар у томе што ми сада нећемо освојити ни једну земљу и што обећавамо да нећемо ништа освајати: за њу је много важније што смо ми, као и пре, и као вазда до сада, непоколебљиви у својој намери да помажемо Словенима и не намеравамо да им ову помоћ икад ускратимо. Ако и сада дође до тога и ми помогнемо Словенима, ми ћемо, у очима Европе, уградити нови камен у тврђаву коју постепено дижемо на Истоку, по убедењу целе Европе - против ње. Јер, помажући Словене, ми самим тим и даље продубљујемо и учвршћујемо веру Словена у Русију и њену моћ и све их више навикавамо да
гледају у Русију као у сунце, као центар целог словенства, чак и целог Истока. А ово снажење идеје у очима Европе је равно освајању, чак и поред свих уступака које је Русија спремна да учини, поштено и поуздано, ради умирења Европе. Европа одлично схвата да је у овом ширењу идеје сада сва суштина ствари, а не само у материјалним тековинама на Балканском полуострву. Европа схвата и то да је и руска политика савршено свесна суштине свог задатка. А ако је тако, како да она, Европа, не страхује? Ето зашто би Европа по сваку цену желела да преузме на себе старатељство над Словенима да их, да тако кажемо, преотме од нас и да их, ако то буде могуће, заувек нахушка против Русије и Руса. Ето зашто би она желела да Паришки уговор траје што дуже; ето откуд долазе и сви ови планови о Белгијанцима, европској жандармерији и слично. О, све, само не Руси, само да се некако Русија удаљи од погледа и помисли Словена, да се они чак избришу из њиховог сећања! Ето како сада стоји ствар.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:31

У последње време се много говорило о томе да је у круговима наше интелигенције после летњег одушевљења дошло до хлађења, неверице, цинизма, па чак и огорчења. Осим неких, врло озбиљних противника нашег словенског покрета, сви остали би се, рекао бих, могли свести под две опште рубрике. Прва рубрика је, тако да кажем - чивутска струја. Овде се прича о штети коју рат наноси економици земље, застрашује се крахом банака, падом курса, застојем трговине, чак и нашом немоћи у војном погледу, и то не само у односу на Европу већ и на Турке, заборављајући да је турски башибозук, мучитељ ненаоружаних и немоћних, џелат мртвих глава, по руској пословици — »Курјак међу овчицама, против ловца сам је овца«, што ће се сигурно и показати. Шта, заправо, хоће чивутска струја? Одговор је јасан: прво и најважније, ометен је њихов удобни живот; али, не улазећи у моралну страну ствари, приметићемо друго; а то је невероватна беда њиховог схватања историјског и националног у предстојећем задатку. Ову ствар они просто схватају као неки тренутни хир који се може прекинути било кад: »Позабавили сте се мало и биће доста, сада се опет ваља прихватити послова« -разуме се, берзанских.
Друга рубрика - то је европска струја, наше већ застарело европеисање. Са ове стране се још чују »најрадикалнија« питања: »Чему Словени и зашто треба да волимо Словене? Зашто да за њих ратујемо? Хоћемо ли, тежећи некорисном, нанети штету сопственом развитку, школама? Тежећи националном, хоћемо ли нанети штету општељудском? Хоћемо ли, најзад, изазвати религиозни фанатизам?« итд.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 23 Okt - 10:32

Једном речју, иако су ова питања радикална, али су се већ одавно излизала. Овде је посреди давнашњи, стари, старачки и већ историјски наш страх од смеле помисли да је руска самосталност могућа. Некада, раније, све су ово били либерали и напредњаци и за такве су сматрани, али њихово историјско време је прошло и сада је тешко замислити нешто што би било назадније од њих. Међутим, они у свом блаженом задржавању на идејама четрдесетих и тридесетих година, још сматрају да су напредни. Пре су их држали за демократе, а сада је тешко замислити аристократе који би се више гадили народа. Рећи ће ми да су они у нашем народу критиковали само мрачне стране, али ствар је у томе што су они, критикујући мрачне стране, исмејали и све оно што је светио, чак се може рећи да су у светломе видели мрачно. Нису разабрали шта је ту светио, а шта мрачно! И заиста, ако се анализирају сви погледи наше европеизиране интелигенције, видеће се да се ништа што би било опречније са здравим, правилним и самосталним развитком руског народа не може смислити.
И све је ово од чиста срца. О, та и они воле народ, али... на свој начин. И шта имамо од тога што ће се једном код нас све ово ујединити и разјаснити? У међувремену могу наступити велики догађаји и изненадити наше интелектуалне снаге. Да не буде тада касно? Пословица каже: »Хватај Петра од јутра, ако предани - усмрдеће се.« Пословица је груба и није фино казана, али је истинита. Да се и европеизираном Русу не догоди исто што и Петру који је преданио? Да није и он сувише чекао? Ствар и јесте у томе што се, рекао бих, овакво нешто већ почело да збива...
За мене је, међутим, готово аксиома да су све наше руске несугласице и сва подвајања од самог почетка потицали само због неспоразума, и то најгрубљих, и да у њима нема ничег битног. Најгоре је то што ово још дуго неће постати јасно свима и свакоме. И ово је, такође, једна од наших веома занимљивих тема.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52127

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Čet 14 Dec - 18:33









"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:52

Najmilija moja Varvara Aleksejevna!

Juče sam bio srećan, presrećan — neizmerno srećan! Vi ste me makar i jednom u životu poslušali, jogunice jedna! Uveče, oko osam sati, probudim se (vi znate, mila moja, da volim da odspavam sat-dva posle rada), uzmem svecu, spremim hartiju, zarezem pero, odjednom slučajno bacim pogled — verujte, srce mi zaigra!Znači, vi ste ipak razumeli šta sam hteo, štamije srdašce želelo! Vidim — krajičak zavesice na vašem prozoru je savijen i zakačen za saksiju sa zdravcem, tačno, tačno kako sam vam pre pominjao; tada mi se učini da je i lišće vaše promaklo pored prozora, da ste i vi prema meni iz sobice vaše gledali, da ste i vi o meni mislili! A kako mi je bilo krivo, dušice, što milo lišće vaše nisam mogao dobro da vidim! A bilo je vreme kad smo i mi jasno videli, mila moja. Starost nije radost, rođena! Eto, i sad mi sve nešto igra pred očima; čim poradiš uveče, napišeš nešto, ujutru ti oči pocrvene i suze teku — tako da me čak bude stid od sveta. Ali ipak, u mojoj je mašti zablistao vaš osmeh, anđelčiću moj, vaš blag, ljupki osmeh; i u srcu mi je bilo isto osećanje kao ono onda kad sam vas poljubio, Varinjka — sećate li se, anđelčiću? Znate li, dušo moja, čak mi se učinilo da ste mi tamo prstićem zapretili? Je li tako, vragolanko? Svakako sve to podrobnije opišite u vašem pismu.

A kako vam se čini naša dosetka u pogledu vaše zavesice, Varinjka? Divno, zar. ne? Radim li, idem li da spavam, probudim li se, i ja znam da i vi tamo na mene mislite, da me se sećate, da ste i vi zdravi i veseli. Ako spustite zavesu— znači, zbogom, Makare Aleksejeviču, vreme je da se spava! Ako podignete — znači, dobro jutro, Ma­kare Aleksejeviču, kako ste spavali, ili kako je vaše zdravlje, Makare Aleksejeviču? A što se mene tiče, ja sam, hvala stvoritelju, zdrava i ve­sela! Vidite li, dušice moja, kako je to vesto smišljeno; tu nam ni pisma nisu potrebna? Jel' — te da je dosetljivo? A dosetka je moja! Pa zar ni­sam majstor u tim stvarima, Varvara Aleksejevna? Javjljam vam, mila moja Varvara Aleksejevna, da sam noćas dobro spavao, i protiv očekivanja, čime sam veoma zadovoljan; premda ti se u novim stanovima, tek što se doseliš, nikad ne spava; sve nekako nije potaman! Ustao sam danas čio kao soko, mili mi se da živim. Kako je lepo danas jutro, rođena! Kod nas su otvorili prozorče; sunašce šija, ptičice cvrkuću, vazduh odiše prolećnim mirisima, i sva je priroda oživela no, i sve ostalo je tome odgovaralo; sve kao što treba da bude u proleće. Danas sam čak i sanjario dosta prijatno, i to sve o vama, Varinjka. Uporedio sam , vas sa ptičicom nebeskom, stvorenom ljudima na radost a prirodi za ukras. Smesta sam pomislio, Varinjka, da i mi, ljudi koji živimo u brizi i silnom nemiru, moramo zavideti bezbrižnoj i ne­vinoj sreći nebeskih ptica no i ostalo sve tako isto, tome slično; to jest, ja sam sve takva uda­ljena poređenja pravio. Imam jednu knjigu, Va­rinjka, u kojoj je isto sve to veoma potanko opi­sano. Ja to stoga pišem, što sanjarenja bivaju razna, mila moja. A sad je,- eto, proleće, pa i misli dolaze sve tako prijatne, žive, zanimljive, i sanjarenja su nekako nežna: sve je ružičasto. Zato sam to sve i napisao; a, uostalom, sve sam to uzeo iz knjige. U njoj pisac iskazuje takvu istu želju u stihovima i piše —Zašto nisam ptica, ptica grabljivica!

Pa i tako dalje. Tamo ima još i drugih misli, ali neka ih! Nego, kud ste to jutros išli, Varvara Aleksejevna? Ja se još ni u kancelariju nisam spremao, a vi ste, baš kao prava ptičica prolećna, prhnuli iz sobe, pa preko dvorišta prošli tako veselo. Kako sam se radovao gledajući vas! Ah, Varinjka, Varinjka! ne tugujte; suzama se tuga ne može olakšati; to ja znam, mila moja — to iz iskustva znam. Sad ste tako mirni, a i zdravlje vam se malo popravilo. A kako vaša Fedora? Ah, kako je to dobra žena! Vi mi, Varinjka, napišite kako sa njom sad tamo živite, jeste li potpuno zadovoljni? Fedora je, istina, malo džandrIjiva; ali vi se na to ne osvrćite,, Varinjka. Neka je! Ona je tako dobra.
Ja sam vam već pisao o našoj Terezi — i ona je dobra i pouzdana žena. A koliko sam strahovao zbog naših pisama! Kako li ćemo ih slati? Kad ono kao da nam je sam bog na sreću poslao Terezu. To vam je žena dobra, krotka, ćutljiva. Ali naša gazdarica je prosto bezdušna. Satire je radom kao neku staru krpu!

Ali, u kakvu sam jazbinu dospeo, Varvara Aleksejevna! I to mi je stan! Pre sam živeo kao neki gluvać, znate i sami: — mirno, tiho; kod mene se i muva mogla čuti kad proleti. A ovde graja, vika, galama! Ta vi još i ne znate kako je ovde kod mene. Zamislite, na primer, jedan dug hodnik, potpuno mračan i prljav. S njegove desne strane je šlep zid, a s leve sve vrata pa vrata, kao hotelske sobe, sve se tako u redu protežu. Eto, ta odeljenja se izdaju pod najam, a u svakomje po jedna sobica; žive u jednoj i po dvoje, i po troje. Reda ne tražite —• pravi Nojev kovčeg! Uostalom, ljudi su, izgleda, dobri, sve neki obra¬zovani, školovani. Tu je jedan činovnik (on negde radi u literarnoj struci), čovek načitan: i o Homeru* i o Brambeusu, i o raznim tamo njihovim piscima priča, o svemu priča — pametan čovek!

I dva oficira ovde stanuju neprestano se kartaju. Jedan poručnik korvete stanuje tu, i Englez učitelj.

— Nego, čekajte, mila moja, malo ću vas zabaviti; opisaću vam ih u idućem pismu satirički, to jest takvi su oni sami po sebi, sa svim pojedinostima. Gazdarica naša, vrlo mala i prljava starica, po ceo dan ide u papučama i u šlafroku, i čitav dan samo Terezu grdi. Ja stanujem u kujni ili, tačnije rečeno, evo kako: ovde pored kujne ima jedna soba (a naša kujna je, moram vam, primetiti, čista, svetla, veoma lepa), omanja sobica, skroman jedan kutak... to jest, još bolje rečeno, kujna velika, sa tri prozora, pa prema poprečnom zidu ima pregradu, tako da mu dođe kao još jedna soba, odeljenje prekobrojno; sve prostrano, udobno, ima i prozor, i sve; jednom rečju potpuno udobno. No, eto, to vam je moj kutak. Ali zato nemojte misliti, rođena, da tu ima nešto drugo i da to ima nekakav tajanstven smisao; da je to, na primer, kujna! — to jest ja, istina, baš u toj istoj sobi iza pregrade stanujem, ali ništa ne mari; ja od svih zasebno, skromno živim, sasvim povučeno zivim. Namestio sam postelju, sto, orman, dve stoličice i ikonu sam obesio. Istina, ima i boljih stanova, možda ih ima i daleko boljih, ali udobnost vam je najglavnija stvar; jer ja to sve zbog udobnosti, i ne mislite da je to zbog nečeg drugog. Vaše pro-zorče je prekoputa moje sobe, preko dvorišta; a dvorište je usko, u prolazu mogu da vas vidim — ipak mi je, jadniku, prijatnije, a i jeftinije. Ovde kod nas najgora soba sa hranom staje 25 ru-balja u asignacijama. Nije za moj džep! A moj stan staje sedam rubalja u asignacijama i hrana pet rubalja u srebru, što čini 24 i po, a pre jam plaćao tačno 30, ali zato sam se morao mnogo čega odricati: čaj nisam uvek pio, a sad sam, eto, uštedeo i za čaj i za šećer. Ono, znate, rođena moja, ne piti čaj — to je nekako sramota; ovde je sve imućan svet, pa me je zato sramota. Zbog sveta ga i pijem, Varinjka, reda radi, zbog tona; a što se mene tiče — svejedno mi je, nisam probirač. Sad dodajte još i za džeparac — ipak čoveku ne¬što zatreba — pa čizmice neke, odelce, zar može mnogo da mi preostane? Eto vam čitave moje plate. Ali ja se ne bunim i zadovoljan sam. Meni je dovoljno. Evo već nekoliko godina mi je dovoljno; a dobijam i nagrade ponekad. A sad zbogom, anđelčiću moj. Kupio sam vam dve saksije sa zdravcem i geranijumom — nije skupo. A vi možda i rezedu volite? Ima i rezede, samo mi napišite; ali znate, sve mi to što podrobnije napišite. Nego vi nemojte ništa da mislite i brinete, ro¬đena moja, zbog mene što sam takvu sobu uzeo. Ne, na to me je udobnost nagnala, samo me je udobnost dovela u iskušenje. Jer ja, rođena moja, novac skupljam — na stranu ostavljam; imam ja paricu. Ne obraćajte pažnju na to što sam tako smeran da bi me, izgleda, i muva krilom oborila. Ne, rođena moja, ja ne zaboravljam sebe, i karaktera sam sasvim takvog kako dolikuje čoveku čvrstog i spokojnog duha. Zbogom, zbogom, anđelčiću moj! Raspisao sam se jutros — gotovo dva tabaka, a odavno je već vreme da idem u kancelariju. Ljubim vam prstiće, rođena moja, i ostajem vaš najpokorniji sluga i najverniji prijatelj

MAKAR DJEVUŠKIN
P. S. Jedno vas molim: odgovorite mi, anđelčiću moj, što je moguće podrobnije. Uz ovo vam šaljem, Varinjka, funtu bombona; pa u zdravlje ih pojedite, i ako boga znate za mene ne brinite i ne zamerite mi. E, a sad zbogom, rođena.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:56

»... Il beše stvoren radi toga
Da makar časak proživi
Kraj srca tvoga?...
Iv. Turgenjev.

PRVA NOĆ

Bila je divna noć, onakva noć kakva može jedino onda biti, ljubazni čitatelju, kad smo
mladi. Nebo beše tako zvezdano, tako svetlo, te kad ga pogledaš, i nehotice si morao
da sebe zapitaš: zar pod takvim nebom, mogu da žive svakakvi srditi i hiroviti ljudi? I to
je novo pitanje, ljubazni čitatelju, posve novo pitanje, ali bog ti ga što češće slao na
dušu!... Govoreći o hirovitoj i različitoj srditoj gospodi, nisam mogao a da se ne setim
svoga smernoga vladanja celoga toga dana. Još od jutra me počeo mučiti neki čudni
jad. Odjednom mi se učinilo da mene svi ostavljaju sama i da me se svi odriču. Svaki
ima, dakako, pravo da upita: a ko su ti svi? Jer, evo, već je osam godina kako živim u
Petrogradu i nisam uspeo steći gotovo ni jedno poznanstvo. Ali šta će mi poznanstva? I
bez toga mi je poznat celi Petrograd; zato mi se, eto, i učinilo da me svi ostavljaju kad
se digao sav Petrograd i odjednom otputovao na letovanje. Strašno mi je bilo ostati sam i
tri sam puna dana lutao po gradu u silnu jadu i nikako nisam razumevao šta se to sa
mnom zbiva. Otišao sam na Nevski prospekt, otišao u park, švrljao po obali — nema ni
jednoga od onih lica koje sam navikao sretati na tom istom mjstu u neko doba, cele
godine. Oni, dabome, ne znaju mene, ali ja znam njih. Znam ih potanko, gotovo sam
proučio njihove fizionomije — i uživam u njima kad su veseli, i obuzima me tuga kad se
oni mršte. Skoro sam zapodenuo prijateljstvo s jednim starčićem, koga svaki bogovetni dan
srećem u neko doba na Fontanki. Fizionomija mu je tako dostojanstvena i zamišljena;
uvek šapuće pod nos i maše levom rukom, a u desnici mu je dug, čvorav leskovac sa
zlatnom jabukom. I on je primetio mene te se srdačno zanima za mene. Ako se zbude da
ja u određeno vreme nisam na tom mestu na Fontanki, uveren sam da će njega obuzeti
tuga. Zato mi ponekad skoro i da se pozdravljamo, posebno kad smo obojica dobre volje.
Nedavno, kad se puna dva dana nismo videli te se sastali trećega dana, već se i mašili
šešira, ali na svu se sreću snašli za vremena, spustili ruke i pažljivo se mimoišli.

Poznate su mi i kuće. Kad idem, svaka kuća kao da istrkuje pred mene na ulicu, gleda iz sviju
prozora na mene i tek što mi ne govori: »Zdravo, kako vaše zdravlje? I ja sam, hvala
bogu, zdrava, a u mesecu će maju meni dometnuti kat.« Ili: »Kako vaše zdravlje? A
mene će sutra da opravljaju.« Ili: »Gotovo sam izgorela i pri tom sam se uplašila.« I tako
dalje. Među kućama imam ljubimica, imam prisnih prijatelja; jedna od njih kani letos da
se leči kod graditelja. Namerno ću se svraćati svaki dan da je ne bi, očuvao je bog,
nalečili na mrtvo ime!... Ali nikada neću zaboraviti dogodovštinu s jednom prelepom,
svetloružičastom kućicom. Bila je to takva umiljata zidana kućica, tako me je prijazno
gledala, tako je ponosito gledala svoje nespretne susede da mi je srce zaigralo od sreće
kad sam kraj nje prolazio. Odjednom prošle nedelje prolazim ulicom, pa kad pogledah prijatelja, začuh žalostivi krik: »A mene bojadišu žutom bojom!« Zlikovci! Barbari! Nisu
ništa poštedeli: ni stupove, ni krovni venac, te moj prijatelj požutio kao kanarinac. Radi
te mi se zgode gotovo razlila žuč i sve dosad ne mogu da gledam moga unakaženoga
jadnika, koga su obojili bojom nebeskoga carstva.

Ti, dakle, razumeš, čitaoče, na kakav sam način poznat s celim Petrogradom.
Rekao sam već da me je cela tri dana morio nemir, dok mu se nisam dosetio uzroku. I
na ulici mi beše ružno (ovoga nema, onoga nema, kamo se deo onaj?) — a i kući se
nisam snalazio sam sa sobom. Dve sam se večeri domišljao: što li meni nedostaje u
mom zakutku? Zašto mi je tako neprilično ostajati u njemu? — I u čudu sam razmatrao
svoje zelene, zadimljene zidove, strop s kojeg visi paučina, što je Matrjona goji vrlo
uspešno, razmatrao sav svoj nameštaj, ogledavao svaku stolicu i mislio, nije li ovde
nevolja, (jer ako kod mene makar i jedna stolica ne stoji onako kako je stajala jučer, ja se
i sam onda ne snalazim), gledao na prozor, i sve uzalud ... nije mi nimalo odlanulo!
Pomislio sam dapače da zovnem Matrjonu i da je odmah očinski ukorim radi paučine i
uopšte radi neurednosti; ali ona me samo u čudu pogledala i otišla, ni reči mi nije
odgovorila, tako da paučina još i danas sretno visi na svome mestu. Naposletku sam se
tek jutros dosetio što je posredi. Eh! Ta oni izmiču od mene na letovanje! Oprostite mi
trivijalnu rečcu, ali meni nije bilo do visokoga stila... jer eto sve, štogod je bilo u
Petrogradu, ili se preselilo ili se seli na letovanje; jer svaki čestiti gospodin ozbiljne
vanjštine, koji naima kočijaša, u mojim se očima pretvarao odmah u čestita oca porodice,
koji nakon svakidašnjih službenih poslova odlazi bez prtljaga u krilo svoje porodice, na
letovanje; jer u svakoga je prolaznika bio sada već sasvim drugačiji lik, koji tek što ne
govori svakomu sretaocu: »Mi smo, gospodo, ovde tek tako, usput, a za dva ćemo sata
otići u letovalište.« Ako se otvori prozor, po kojem najpre zabubnjaju tanani, beli kao
šećer prstići, te se promoli glavica lepuškaste devojčice, koja doziva raznosača lonaca
za cveće — meni se onda onoga časa činilo da se to cveće tek samo onako kupuje, to
jest i ne kupuju ga zato da se u zagušljivom gradskom stanu naslađuju prolećem i
cvećem nego će se, evo, vrlo brzo preseliti svi na letovanje i cveće će poneti.
Štaviše, tolike sam već uspehe postigao u svom novom, posebnom načinu otkrivanja da
sam mogao već bez zabune, jednim pogledom otkriti u kakvom ko letovalištu živi.
Žitelji Kamenoga ili Apotekarskoga otoka ili Peterhofske ceste isticali su se proučenom
finoćom manira, gizdelinskim letnim odelima i krasnim kočijama, na kojima su
doputovali u grad. Žitelji Pargolova i iz daljega na prvi su pogled »imponirali« svojom
razboritošću i ozbiljnošću; posetitelj Krstovskoga otoka odlikovao se nepomutivo
veselim likom. Kad bi mi se dogodilo da sretnem dugu povorku vozača, koji s vodicama
u rukama leno koračaju pokraj kola, natovarenih celim brdima svakakva pokućstva,
stolova, stolica, divana turskih i neturskih i drugom kućnom starudijom, na kojoj povrh
svega toga često sedi na vrhu kola slabašna kuvarica i čuva gospodsko dobro kao zenicu
svoga oka; kad bih gledao čamce, teško natovarene kućnom starudijom, kako plove po
Nevi ili Fontanki, do Črne reke ili do otoka — kola su se i čamci u mojim očima
desetorostručili, stostručili; činilo mi se da se sve diglo i krenulo na put, sve se celim
karavanama seli na letovanje; činilo se, sav se Petrograd grozi da će se prevratiti u
pustinju, tako da sam se naposletku stidio, vređao i žalostio; nisam baš nikamo i ni za
što imao da odlazim na letovanje. Pripravan sam bio da odem sa svakim kolima; da otputujem sa svakim gospodinom čestite vanjštine, koji naima kočijaša; ali ni jedan, baš
nitko nije mene pozvao; kao da su me zaboravili, kao da sam im i zaista tuđ!
Hodao sam mnogo i dugo, tako da mi je po mojem običaju sasvim pošlo za rukom da
zaboravim gde sam, kadli se odjednom nađoh kod mitnice. Za tren sam se odobrovoljio,
koraknuo onkraj brklje, krenuo između zasijavanih njiva i livada, te nisam osećao
umornost, nego sam svim svojim bićem osećao da mi neko breme spada s duše. Svi me
prolaznici gledaju tako prijazno i upravo samo što me ne pozdravljaju; svi mi se tako
vesele kako mi se još nikada nije događalo. Kao da sam se odjednom stvorio u Italiji —
toliko je priroda iznenadila mene, polubolesnoga građanina, koji se skoro zagušio među
gradskim zidinama.

Ima nešto neobjašnjivo dirljivo u našoj petrogradskoj prirodi, kad ona, s dolaskom
proleća, iskazuje odjednom svu svoju moć, sve sile što joj darovaše nebesa, kad prolista,
nagizda se i zašareni cvetovima... Nekako preko volje podseća me na istrošenu bolesnu
devojku, koju gledaš ponekad sažalno, ponekad s nekom samilosnom ljubavlju, a
ponekad je prosto ne primećuješ, ali odjednom ona, u jednom trenu, nekako iznenada
postaje neobjašnjivo i neodoljivo krasna, a ti preneražen, omamljen preko volje pitaš
sebe: kakva je sila primorala te setne, zamišljene oči da se blistaju takvim žarom? Šta je
nateralo krv u te blede omršavljele obraze? Šta je te nežne crte na licu prelilo strašću?
Zašto se tako nadimlju te grudi? Šta je tako nenadano pobudilo snagu, život i krasotu u
licu bedne devojke, primoralo ga, da se zablista takvim osmehom, da oživi takvim
smehom, što se sija i baca plamsaje? Obazireš se naokolo, tražiš nekoga, domišljaš se ...
Ali trenutak prolazi i sutra ćeš možda i opet sresti onaj isti zamišljeni, rastreseni pogled,
kao i pre, ono isto bledo lice, onu istu pokornost i bojažljivost u kretnjama, i čak
kajanje, čak tragove neke tuge koja ubija i nekoga jada zbog časovita zanosa... I žao ti je
što je tako brzo, tako nepovratno uvela trenutačna krasota, što se tako varljivo i uzaludno
zasjala pred tobom — žao ti je zato što nisi dospio niti da je zavoliš...

A ipak je moja noć bila lepša nego dan! Evo, kako je to bilo:
Vratio sam se u grad vrlo kasno i već je bilo izbilo deset sati kad sam se stao približavati
stanu. Put me vodio obalom uz kanal, gde u to doba nećeš sastati ni žive duše. Istina bog,
ja stanujem u najudaljenijem delu grada. Idem tako i pevam, jer kad sam sretan, uvek
brundam štogod sebi, kao i svaki sretan čovek, koji nema ni prijatelja, ni prisnih znanaca
i koji u radosnom času nema ni s kim da podeli svoju radost. Odjednom mi se dogodi
najnenadanija zgoda.
Postrance, naslonjena na ogradu kraj kanala, stoji ženska; nalaktila se na rešetku i kao da
pozorno gleda u mutnu vodu, u kanalu. Na njoj je vrlo mio žut šeširić i koketan crni
ogrtač. »To je devojka i, svakako, crnka« — pomislih. Čini se da nije čula moje
koračaje, nije se ni ganula kad sam prošao, a zadržao sam disanje i srce mi je jako
zakucalo. »Čudno!« — pomislih — »sigurno se jako zamislila zbog nečega«, i odjednom
zastadoh kao ukopan. Pričulo mi se prigušeno ridanje. Da! Nisam se prevario: devojka
plače, a časak potom sve još jeca te jeca. Bože moj! Srce mi se stislo. I koliko sam god
bio bojažljiv prema ženama, ali ovo je takva prilika!... Vratim se, koraknem prema njoj I
sigurno bih izrekao »gospođo« kad ne bih znao da se taj uzvik već hiljadu puta izricao usvim ruskim romanima iz velikoga sveta. To me je jedino zadržalo. Ali dok sam tražio
reč, devojka se prenula, ogledala, snašla, oborila oči i šmugnula pokraj mene obalom.
Krenem odmah za njom, ali ona se dosetila, ostavila obalu, prešla ulicu i pošla
pločnikom. Nisam se usudio da pređem ulicu. Srce mi je treptalo, kao ptici kad je
uhvatiš. Odjednom mi pritekla u pomoć jedna zgoda.
Na drugoj strani pločnika, nedaleko od moje neznanke, pojavio se iznenada gospodin u
fraku, u solidnim godinama, ali ne može se reći i solidna hoda. Hoda teturajući i oprezno
se opirući o stenu. A devojka leti kao strela, žustro i bojažljivo, kao što uopšte idu sve
devojke koje neće da im se kogod nametne i noću ih prati kući, a gospodin koji tetura ne
bi je dabome nipošto stigao da ga moja sudbina nije navratila da potraži veštačkih
sredstava. Odjednom moj gospodin bez reči skoči i poleti što su ga noge nosile, trči da
stigne moju neznanku. Ona juri kao vetar, ali gospodin ljuljajući se stiže je, dostigne,
devojka vrisnu — i... ja hvalim sudbini za izvrsnu čvoravu palicu što mi se u taj čas
našla u desnici. Za tren sam se stvorio na pločniku s druge strane, za tren razabrao
neznani gospodin o čemu se radi, posve se pribrao, ućutao, zaostao i tek kad smo bili već
odmakli vrlo daleko, prosvedovao protiv mene prilično energičnim rečima. Ali do nas
su jedva i doletale njegove reči.
— Dajte mi ruku — rekoh mojoj neznanki — i on se neće više usuđivati da vam se
približi.
Ona mi ćuteći dade ruku, koja joj je još drhtala od uzbuđenosti i prepasti. Oh, neznani
gospodine! Kako sam te u taj čas blagosiljao! Pogledam je letimice, bila je milolika i
crnka — pogodio sam; na crnim joj se trepavicama blistaju još suzice od malopređašnje
prepasti, ili od pređašnjega jada — ne znam. Ali na usnama joj se već sijao smešak. I
pogleda me kradom, malo se zarumenjela i oborila oči.
— Eto vidite, a zašto ste me onda oterali? Da sam bio ovde, ne bi se ništa dogodilo...
— Ta nisam vas poznavala; mislila sam da i vi također...
— A zar vi mene sada poznajete?
— Malko. Evo, na primer, zašto dršćete?
— O, vi ste odmah pogodili! — odgovorim zanesen što je moja devojka tako mudra: to
uz krasotu nikada ne smeta. — Da, vi ste odmah pogodili s kim imate posla. Istina je, ja
sam bojažljiv prema ženama, ne poričem, nisam manje uzbuđen nego što ste vi bili čas
pre, kad vas je zaplašio onaj gospodin... Nekako sam zbunjen. Kao da je san, a ni u snu
nisam slutio da ću ikada govoriti bilo s kakvom ženom.
— Šta? Doista?
— Da, ako mi dršće ruka, dršće zato jer je još nikada nije držala ovako lepuškasta,
maljucna ručica, kao što je vaša. Sasvim sam se odvikao od žena; to jest, nisam se nikad
ni bio privikao na njih; ta ja sam samac... Ja i ne znam kako se govori s njima. Evo i sada ne znam — nisam li vam rekao kakvu glupost? Recite mi iskreno; upozoravam vas, ja nisam uvredljiv...
— Ne, nije ništa, nije ništa; naprotiv. A ako baš zahtevate da budem iskrena, reći ću
vam da se ženama mili takva bojažljivost; a ako želite još više da znate, mili se i meni i
neću vas oterati sve do kuće.
— Nateraćete me — započeli, zadišući se od zanosa — pa ću se odmah prestati plašiti i
onda — zbogom sva moja sredstva!...
— Sredstva? Kakva sredstva, za što? Ta to već ne valja.
— Oprostite, neću, omaklo mi se s jezika; ali kako biste hteli da u ovakvom času ne
bude želje...
— Da se svidite, je li?
— Ta da; ali budite, zaboga miloga, budite dobri. Smislite ko sam ja! Ta meni je već
dvadeset i šest godina, a nisam nikada nikoga sastajao. Kako bih dakle znao lepo da
govorim, spretno i zgodno? A za vas će biti bolje kad sve bude otvoreno i raskriveno... Ja
ne umem da ćutim kad srce u meni govori. Ali svejedno... Hoćete li poverovati, niti
jedne žene, nikada, nikada! Nikakva poznanstva! I samo sanjam svaki dan da ću napokon
sresti jednom bilo koga. Ah, da vi znate koliko sam puta bio zaljubljen...
— A kako, u koga? ...
— Pa ni u koga, u ideal, u onu koja bi mi se prisnila u snu. Ja stvaram u mašti cele
romane. O, ne znate vi mene! Istina, ne može se bez toga, sastajao sam dve, tri ženske,
ali kakve su te žene? Sve su takve gazdarice da... Ali ja ću vas naterati na smeh,
pripovediću vam kako sam nekoliko puta zamišljao da naprosto tako zapodenem na
ulici razgovor s kakvom aristokratkinjom, razume se, kad je sama, dakako bojažljivo, s
poštovanjem, strastveno; kako joj kažem da propadam ovako sam, neka me ne tera, da
nemam načina da se upoznam s nekom ženskom; kako je uveravam da žena ne sme
odbijati bojažljivu molbu ovakva nesretna čoveka kakav sam ja. I napokon tražim jedino
to da mi rekne dve-tri sestrinske riči saosećajne, da me ne tera, da već prvog časa
poveruje u moju reč, da sasluša šta ću govoriti, da mi se nasmije, ako ju je volja, da mi
udahne nade, da mi kaže dve reči, samo dve, a onda makar se i nikada više ne sastao
s njom!... Ali vi se smejete. ... Uostalom, zato i govorim...
— Ne zameravajte; smejem se tomu što ste sami sebi neprijatelj, a da pokušate, pošlo bi
vam možda za rukom, sve ako bi i na ulici bilo; što je priprostije, to je bolje ... Nijedna se
dobra ženska, ako samo nije glupa, ili ako nije tog časa osobito srdita na štogod, neće
odlučiti da vas odbije a da vam ne kaže te dve, tri reči, za koje vi tako bojažljivo
moljakate... Uostalom, šta govorim! Dakako, smatrala bi ona vas za luđaka. Ta sudila
sam po sebi. Znam prilično i sama kako ljudi žive.— O, hvala vam — zaviknem — i ne znate šta ste sada učinili za mene!
— Dobro, dobro! Ali recite mi, po čemu ste razabrali da sam takva žena s kojom... eto,
koju ste smatrali za dostojnu ... pažnje i prijateljstva... Jednom rečju, da nisam
gazdarica, kako vi to nazivate. Zašto ste se odlučili da pristupite meni?
— Zašto? Zašto? Ta bili ste sami, onaj je gospodin bio presmion, sada je noć: priznajte i
sami da mi je to dužnost...
— Nije, nije, još pre ondj, na onoj strani. Ta vi ste hjeli da mi priđete?
— Onde, na onoj strani? Ali zaista i ne znam kako bih vam odgovorio; bojim se... Znate,
danas sam bio sretan; išao sam, pevao sam; bio sam izvan grada; nisam još nikada
proživljavao ovako sretne časove. Vi... meni se možda pričinilo... Ali oprostite mi ako
vam napomenem: meni se pričinilo da ste plakali, i ja... ja nisam mogao da to slušam...
stislo mi se srce... O, bože moj! Pa zar nisam smeo da vas požalim? Zar je to greh
osetiti za vas bratsko smilovanje?... Oprostite, rekao sam: smilovanje... Pa da, jednom
rečju, zar sam vas mogao uvrediti time što sam i nehotice odlučio da vam pristupim?
— Okanite se, nemojte, ne govorite... — reče devojka, a oborila oči i stisla mi ruku. —
Sama sam kriva što sam progovorila o tom; ali mi je drago što se nisam prevarila u
vama... A evo me već kod kuće; moram ići ovamo u uličicu; imam dva, tri koraka...
Zbogom, hvala vam...
— Ta zar se nećemo, zar se nećemo nikada više sastati? ... Zar će pri tom da ostane?
— Vidite — reče devojka smejući se — isprva ste hteli samo dve, tri reči, a sada... A,
uostalom, neću vam ništa reći ... Možda ćemo se sastati...
— Sutra ću doći ovamo — rekoh. — O, oprostite mi, ja već iziskujem...
— Da, vi ste nestrpljivi... vi gotovo i tražite...
— Poslušajte, poslušajte! — prekinem je — oprostite ako vam opet budem rekao nešto
takvo... Evo, dakle; sutra ne mogu doći ovamo. Ja sam sanjar; toliko malo živim
zbiljskim životom da su mi ovakvi časovi, kao što je ovaj, kao što je ovaj sada, tako
retki te ne mogu da ih ne ponavljam u sanjarijama. Prosanjarit ću o vama celu noć,
celu sedmicu, celu godinu. Svakako ću doći sutra ovamo, baš ovamo, na to isto mesto,
baš u taj isti sat, i bit ću sretan sećajući se jučerašnjega. To mi je mesto već i milo.
Imam ja već takva dva, tri mesta u Petrogradu. Jednom sam dapače zaplakao sećajući
se, kao vi... Otkud bih znao, možda ste pre deset ćasaka i vi plakali sećajući se... Ali,
oprostite mi, opet sam se zanio; vi ste možda nekada bili ovde osobito sretni...
— Dobro — reče devojka — možda ću sutra doći ovamo također u deset sati. Vidim da
vam više ne mogu zabraniti. .. Evo šta je, ja moram da budem ovde; nemojte pomisliti da
vama uričem sastanak; upozoravam vas, ja moram ovde da budem radi sebe. Uostalom,reći ću vam otvoreno: svejedno je ako i vi dođete; prvo, može opet da bude neprilika, kao
danas, ali okanimo se toga... Jednom rečju, prosto bih želela da vas vidim, da vam
kažem dve, tri reči. Samo, vidite, nećete li vi sada mene osuditi? Nemojte pomisliti da
ja tako lako dogovaram sastanke... I ne bih dogovarala da... Ali neka to bude moja tajna! Samo
najpri pogodba.
— Pogodba! Govorite, kažite, kažite sve unapred; na sve pristajem, na sve sam
pripravan — zavikah zanesen — jamčim za sebe, biću poslušan, smeran ... vi me
poznajete. ..
— Baš zato jer vas poznajem i pozivam vas sutra — reče devojka smejući se. Potpuno
vas poznajem. Ali pazite, dođite uz uslov; prvo (samo budite dobri, izvršite što ću vas
zamoliti — vidite, govorim otvoreno), ne zaljubljujte se u mene. ... To ne sme da bude,
uveravam vas. Za prijateljstvo sam pripravna, evo vam moja ruka... Ali zaljubiti se ne
smete, molim vas!
— Kunem vam se — zaviknem i uhvatim je za ručicu...
— Nemojte, ne kunite se, ta znam, kadri ste da planete kao puščani prah. Ne osuđujte me
što tako govorim. Da vi znate... Ni ja nemam nikoga s kim bih mogla reč progovoriti,
koga bih mogla zapitati za savet. Ne traži se dabogme na ulici savet, ali vi ste izuzetak.
Poznajem vas tako kao da smo već dvadeset godina prijatelji... Je li, nećete se
izneveriti?...
— Videćete... samo ne znam kako ću preživeti i jedan dan.
— Spavajte što čvršće; laku noć — i pamtite da sam vam se već poverila. Ta vi ste tako
lepo kliknuli malopre, zar nećemo poveriti jedno drugome svaki osećaj pa i bratsko
saosećanje! Znate, tako ste lepo to kazali, te mi je odmah sinula misao da vam
poverim...
— Za boga miloga, ta šta? Šta?
— Sutra. Neka to bude zasad tajna. Tim bolje za vas; barem će izdaleka nalikovati na
roman. Možda ću vam već sutra kazati, a možda i neću... Još ću se najpre razgovoriti s
vama, upoznat ćemo se bolje...
— Oh, ta odmah ću vam sutra ispripovedati sve o sebi! Šta je to? Kao da se čudo zbiva
sa mnom... Gde sam, bože moj? Ta, recite, zar ste nezadovoljni time što se niste rasrdili,
kao što bi učinila druga, što me niste oterali odmah iz početka? Dva časa, i vi ste me
usrećili zauvek. Jest, usrećili; ko bi znao, možda ste vi mene izmirili sa samim sobom,
raspršili moje sumnje... Možda mene snalaze takvi časovi... Dakle, ispripovedaću vam
sve, sve ćete doznati, sve...
— Dobro je, primam; vi ćete otpočeti...— Pristajem.
— Do viđenja!
— Do viđenja!
I mi se rastali. Hodao sam celu noć; nisam se mogao odlučiti da se vratim kući. Bio sam
tako sretan... sutra!

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:57

Dostojevski : Mi u Evropi ništa ne značimo
Dakle, kako ste prešli na delo? Davno ste počeli, vrlo dobro, i, šta ste dakle učinili za svečovečnost, to jest za pobedu svoje ideje?

Počeli ste od besciljnog skitaranja po Evropi, žudno želeći da se preporodite u Evropljane makar samo po izgledu. Kroz celo osamnaesto stoleće smo gotovo jedino izgled menjali. Navikavali smo se na evropski ukus, jeli smo svakog đavola trudeći se da se ne namrštimo: „Eto, veli neko naš, ja sam vam pravi Englez: ništa ne mogu da progutam bez kajenskog bibera.“ Mislite da se podsmevam? Nikako. I suviše dobro shvatam da drukčije nije moglo početi. Do Petra, za vreme moskovskih careva i patrijaraha, neki tadašnji mladi moskovski fićfirić, skorojević, obukao je francusko odelo, o bedro pripasao evropski mač. Svakako smo morali početi sa preziranjem svoga i svojih; a što smo probavili cela dva veka na toj tački, ne mičući ni nazad ni napred, verovatno nam je taj rok priroda dosudila. Istina, i micali smo se: preziranje svoga i svojih sve je više raslo, osobito kada smo Evropu počeli ozbiljnije razumevati. U Evropi nas nisu zbunjivale razdeobe među narodnostima, i oštro ocrtani tipovi narodnih karaktera. Jer smo mi baš i počeli sa otvorenim „odbacivanjem svega suprotnoga“, i primili smo svečovečanski tip „Evropljanina“ – to jest, od samog početka smo zapazili ono opšte što sve njih vezuje – i to je vrlo značajno.

Zatim, tokom vremena, još bolje razmislivši, iskreno smo se uhvatili za civilizaciju, i brže bolje poverovali, slepo i odano, da se u njoj baš sastoji ono „sveopšte“ čemu je suđeno da ujedini čovečanstvo. Evropljani su se čudili gledajući nas, tuđince i došljake; čudili se toj našoj zanetoj veri, tim više, što su oni tada već počeli pomalo gubiti tu veru u sebe. Mi smo sa oduševljenjem dočekali Rusoa i Voltera, sa Karamzinim[1] smo se toplo radovali sazivanju „Državnih staleža“ 1789. godine; a ako smo posle toga, krajem prve četvrti današnjeg veka, zajedno sa naprednim Evropljanima došli do očajanja, zbog propalih snova i razbijenih ideala, ipak svoju veru nismo izgubili, pa smo čak i same Evropljane tešili. „Najbelji“ Rusi u svojoj domovini, u Evropi su postajali odmah crveni – što je takođe vrlo značajna pojedinost.
Zatim, polovinom tekućeg stoleća, neki od nas su se pridružili francuskom socijalizmu, primili ga bez imalo kolebanja kao krajnje rešenje svečovečanskog ujedinjenja, dakle kao ostvarenje snova koji su nas dotle zanosili. Na taj način, kao dostignuće cilja smo uzeli ono što je u stvari bio krajnji egoizam, krajnja nečovečnost, krajnja ekonomska nerazumnost i nesređenost, krajnja kleveta na prirodu ljudsku, krajnje uništavanje svake ljudske slobode. Ali nas to nimalo nije zbunjivalo. Naprotiv, videći tužnu nedoumicu nekih evropskih mislilaca, mi smo ih vrlo spokojno odmah nazvali podlacima i glupacima. Neograničeno smo verovali, pa i sad verujemo, da je pozitivna nauka potpuno sposobna da odredi moralne granice među ličnostima i pojedinaca i nacija; (kao da nauka – ako bi i bila u stanju da to učini – može otkriti tajne pre svršetka opita, to jest pre svršetka svih ljudskih sudbi na zemlji). Naši posednici prodavali su svoje zarobljene[2] seljake, i išli u Pariz da izdaju socijalne novine; a naši su Ruđini umirali na barikadama. Za to vreme smo se toliko otkinuli od svoje ruske zemlje, da smo izgubili i svaki pojam o tome: do koje mere se takvo učenje kosi sa dušom ruskog naroda. Uostalom, ruski narodni karakter mi ne samo da nismo ni u što računali, nego nismo uopšte priznavali da narod ima neki karakter. Zaboravili smo i misliti o narodu, i s potpuno despotskim spokojstvom smo bili uvereni (i ne pitajući), da će naš narod odmah primiti sve što mu predložimo, to jest, što mu, u stvari, pružimo. Na račun toga je kod nas kružilo nekoliko vrlo smešnih anegdota o narodu. Naši sveljudi su prema svom narodu posednici, i to posle poznate seljačke reforme.[3]
A šta smo postigli? Rezultat je čudnovat: pre svega, da nas svi u Evropi gledaju sa podsmehom; na najbolje i neosporno umne Ruse gledaju u Evropi jedva snishodljivo i oholo. Nije ih od te oholosti spasla ni emigracija iz Rusije, pa ni politička emigracija, ni potpuno odricanje od Rusije. Evropljani nisu hteli da nas prime kao sebi ravne, nipošto, ni uz kakve žrtve, ni u kom slučaju: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare,[4] pa tako i do sada. U poslovice smo njihove ušli. I što smo mi više prezirali svoju narodnost, da bismo njima ugodili, to su nas oni više prezirali. Umiljavali smo se oko njih, strasno im ispovedali svoje „evropske“ poglede i ubeđenja; a oni nas, s visine, nisu ni slušali, ili su dodavali, s učtivim osmehom, iako želeći da nas se što pre otarase – da ih „nismo dobro razumeli“. Čudili su se: kako da mi, koji smo toliko Tatari, nikako ne možemo da postanemo Rusi; nikada im nismo mogli objasniti: da mi ne želimo da budemo Rusi, nego sveljudi. Istina, u poslednje vreme su ponešto ipak shvatili. Shvatili su da mi nešto hoćemo, nešto po njih strašno i opasno; shvatili su da je nas mnogo, osamdeset miliona, da mi znamo i razumemo sve evropske ideje, a da oni naše ideje ne znaju, a ako ih i saznadu, neće ih razumeti; da mi govorimo sve jezike, a da oni govore samo svaki svoj – to, i mnogo još šta počeli su da nagađaju i slute. Svršilo se time, da su nas otvoreno nazvali neprijateljima i budućim rušiocima evropske civilizacije. Eto tako su najzad razumeli našu strasnu želju da postanemo sveljudi!
Međutim, mi ipak nikako ne treba da se odreknemo Evrope. Evropa je naša druga otadžbina – ja prvi strasno to ispovedam, i uvek sam ispovedao. Evropa je svima nama isto tako draga kao i Rusija; u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja: ujedinjenje svih naroda toga plemena, pa čak i dalje, mnogo dalje, do Sima i Hama. Kako to da postignemo?
Da postanemo Rusi, na prvom mestu, i pre svega. Ako je svečovečnost nacionalna ruska ideja, onda zaista svako od nas treba da postane Rus, to jest ono što jeste, i tada će se odmah sve promeniti. Postati Rusom, znači prestati prezirati svoj narod. I čim Evropljani opaze da smo počeli da poštujemo svoj narod i svoju nacionalnost, odmah će i oni početi da nas poštuju. I zaista, što se jače i samostalnije razvijemo u svom nacionalnom duhu, to ćemo jače i bliže shvatiti evropsku dušu; a zbliživši se s njom, postali bismo joj razumljiviji. Ne bi se više oholo okretali od nas; saslušali bi nas. I po spoljašnjem izgledu bismo tada došli sasvim drukčiji. Postavši ovo što jesmo, dobili bismo, najzad, oblik čovečanski, a ne majmunski; izgled slobodnog bića, a ne roba, ne sluge, ne Potugina; smatrali bi nas tada za ljude, a ne za narodne skitnice, ne za „strjucke“ evropeizma, liberalizma i socijalizma. I govorili bismo s njima pametnije nego pre toga; jer bismo u svom narodu i u njegovom duhu našli nove reči, koje bi Evropljanima neizostavno bile razuljivije. Čak bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga što smo u svom narodu prezirali – nije tama, nego baš svetlost, nije glupost, nego baš um; a razumevši to, sigurno bismo u Evropi kazali takvu reč kakvu tamo još nisu čuli. Uverili bismo se tada: da pravu socijalnu reč ne nosi u sebi nijedan drugi do baš naš narod; da u ideji njegovoj, u duhu njegovom, postoji živa potreba za sveujedinjenjem čovečanstva, sveujedinjenjem sa potpunim poštovanjem za nacionalne ličnosti i za njihovo održanje: za održanje potpune slobode ljudi, sa ukazivanje na to u čemu se ta sloboda baš sastoji – ujedinjenje kroz ljubav, zagarantovano delom, živim primerom, potrebom za pravim bratstvom; a ne giljotinom, ne milionima odsečenih glava…
Uostalom, jesam li zaista hteo nekog da ubeđujem? Ovo je bila šala. Ali – čovek je slab: možda će pročitati neko od podmlatka, novog pokoljenja?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:57

*Ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koja na tebe laje, nikada nećeš stići na cilj.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:57

*Ako se plašiš samoće ne ženi se.

*Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.

*Ako si uspešan u nečemu ili će te kopirati ili će ti zavideti ili će te mrzeti.

*Ako raj nije u samom tebi, nikad nećeš ući u njega.

*Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:57

*Biti širokog srca i shvatanja je veće bogatstvo nego imati puno novca.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:57

*Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrajao onako kako to one zaslužuju uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.

*Čovek je najveća greška prirode.

*Čovek je despot od prirode, i voli da bude mučitelj.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:58

*Da bi se postupalo razumno – malo je imati samo razum.

*.....da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubedjenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:58

*Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvre]enosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se doga]a vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvre]eni nego ne uvre]eni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo."

*I sreća može da se umori ako nekog predugo prati.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:58

Kada glupan shvati da je glupan, on onda više nije glupan

*Ko hoće da postane bogat neka ide među siromahe.

*Kada bi na zemlji bilo sve razumno, ne bi se ništa događalo.

*Kad nema Boga, sve je dopušteno.

*Kada je bogatstvo izgubljeno nista nije izgubljeno,
kada je zdravlje izgubljeno skoro sve je izgubljeno.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sre 21 Mar - 12:58

*Laganje je jedina čovečija privilegija koju nemaju drugi organizmi.

* Lagati originalno je skoro bolje nego ponavljati tuđe istine.
U prvom slućaju ti si čovek, a u drugom samo papagaj.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   

Nazad na vrh Ići dole
 
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Fjodor Mihajlovič Dostojevski
» Fjodor Mihajlovič Dostojevski
» Na današnji dan...
» Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Braća Karamazovi
» Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zločin i kazna
Strana 4 od 7Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-