Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 7 Mar - 10:36

"Kad je već toliko voliš, pa zar ne bi mogao poželeti da zaslužiš njeno poštovanje? A ako želiš, zar nemaš nade? Eto, ja maločas rekoh da je za mene čudna zagonetka: zašto ona za tebe polazi? Pa premda ne mogu da odgonetnem, ipak mi je nesumnjivo da tu mora da ima kakav uzrok razuman i dovoljan. U tvoju ljubav ona je uverena; a jamačno je uverena da imaš i nekih dobrih osobina. Drukčije ne može biti! A što si sad rekao samo još potvrđuje to. Jer ti, eto, i sam reče: kako je našla mogućnost da govori s tobom sasvim drugim jezikom no što ti se pre obraćala i govorila. Ti si sumnjalo i ljubomoran, pa stoga i uveličavaš kad što nepovoljno primetiš. A već, naravno, ona ne misli tako rđavo o tebi kao što ti govoriš. Jer inače bi značilo da ona svesno u vodu ili pod nož ide time što se udaje za tebe. A zar bi to moglo biti? Ko bi još svesno u vodu ili pod nož srljao?"

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Idiot“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 4 Maj - 17:42

Voleti ljude takvi kakvi su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, “seti se da si i ti čovek”. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I “ljubav prema čovečanstvu” treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Uto 9 Jun - 8:23

VRACAM ULAZNICU ZA OVAJ SVET !

Aljoša: Ali zašto mi onda sve to govoriš? Hoćeš li mi napokon reći zašto mi sve to govoriš?
Ivan: Naravno da ću ti reći, ja sam ti htio reći. Ti si mi drag i ne
želim te izgubiti. Vidiš ja sam govorio jedino o djeci da bude što
uvjerljivije. O ostalim patnjama ljudskim i suzama kojima je promočena
sva zemlja od kore do sredine neću ti reći više ni riječi. Ja sam
stijenica i priznajem da nikako ne mogu pojmiti zašto je sve to tako
uređeno. Ljudi su sami krivi, dobili su raj, ali njima se prohtijelo
slobode pa otvoriše vrata neba i ne treba ih žaliti. Po mome, po jednom
zemaljskom umu, znam tek toliko da patnja postoji, a krivca nema. Da sve
jednostavno jedno iz drugoga teče i uravnotežuje se. Što se mene tiče
što krivca nema, a patnje postoje, kad je meni potrebna odmazda, i to
odmazda ne bilo gdje i bilo kada, nego ovdje na zemlji, da je ja sam
vidim. Ja sam vjerovao, ja hoću sam i vidjeti. A budem li u to doba već
mrtav, onda neka me uskrsnu. Jer ako ne vidim, onda bi to bilo
uvredljivo. Pa nisam ja zato živio da svojim patnjama pognojim nečiju
buduću harmoniju. Ja hoću vidjeti kako košuta liježe uz lava i kako
zaklani ustaje kako bi se zagrlio sa svojim krvnikom. Hoću vidjeti... a
što ću s djecom? To je pitanje koje ne mogu riješiti. Ako svi pate da bi
patnjama pognojili nečiju harmoniju, što se to onda djece tiče? Zašto i
ona moraju patiti i svojim patnjama pognojiti nečiju buduću harmoniju?
Svima je nerazumljivo zašto i djeca moraju dospijeti u materijal da bi
sobom pognojili nečiju buduću harmoniju. Ja razumijem solidarnost u
grijehu među ljudima, razumijem i solidarnost u odmazdi, ali nema te
solidarnosti u grijehu s djecom. Ako i djeca moraju biti solidarna sa
svojim očevima u svim njihovim nedjelima, onda ta solidarnost nije
pravedna, onda ta pravednost nije od ovoga svijeta i ja je ne želim
shvatiti. Netko će reći da će djeca svejedno odrasti i da će dospijeti
zgriješiti, ali onaj dječak nije odrasao. Njega su sa osam godina gonili
i raskidali psi. Aljoša, ja ne hulim Boga, ja razumijem da će se morati
protresti cijeli svemir kad se sve na svijetu, sve nad zemljom i pod
zemljom slije u jednu slavopojku i kad sve što živi i što je živjelo
usklikne u suzama: «Pravedan si ti, o Gospode!» Ali ja tu pravednost ne
mogu prihvatiti. Ali kad se mati zagrli sa krvnikom koji je psima dao
raskidati njezina sina i kad oni svo troje uskliknu u suzama «Pravedan
si ti, Gospode!»... E, onda će to biti vrhunac spoznaje i sve će se
objasniti, ali ja to ne priznajem. I ne želim priznati. Vidiš, Aljoša,
možda će se dogoditi da ću ja, ako doživim taj trenutak, ili ako
uskrsnem da bih vidio kako se mati grli sa krvnikom koji je psima dao
raskidati njenoga sina, isto tako uskliknuti «Pravedan si ti, Gospode!»,
ali ja ne želim tako uskliknuti. Dok je još vrijeme, želim se zaštititi
i zato se posve odričem najviše harmonije. Ne vrijedi ona suza čak ni
onog jadnog izmučenog djeteta što se lupalo šačicama o prsa u smrdljivom
nužniku i molilo svom malome Bogu, ne vrijedi zato što su te suze
ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, ali čime ćeš ih
iskupiti? Je li to moguće? Zar time što će biti osvećene? Što će mi
takva osveta? Što će mi pakao za mučenike? Što tu pakao može pomoći ako
su oni mučeni? Kakva je to harmonija ako postoji pakao? Ako dječje
patnje dodamo onoj sumi patnji koja je prijeko potrebna da se kupi
istina, onda ja unaprijed tvrdim da sva istina nije vrijedila tolike
cijene. Na koncu, neću da se mati grli s krvnikom koji je psima dao
raskidati njezina sina. Ona mu ne smije oprostiti. Ako hoće, neka
oprosti u svoje ime, neka oprosti svoje bezgranične materinske patnje,
ali patnje svog raskidanog sina ona ne smije oprostiti. Ne smije
oprostiti zato što te patnje nisu iskupljene. A ako ona ne smije
oprostiti, gdje je tu harmonija? Postoji li na svijetu biće koje bi
moglo i trebalo oprostiti? A ne, ne treba mi harmonije, čak ni zbog
ljubavi prema čovječanstvu. Draže mi je ostati sa svojim neiskupljenim
patnjama. Previše su visoko procijenili harmoniju. Moj džep nije toliko
dubok da bi mogao platiti ulaznicu za ovaj svijet i zato želim vratiti
svoju ulaznicu i ako sam pošten čovjek, dužan sam je vratiti. Aljoša, ja
to i činim, ja Bogu ponizno vraćam ulaznicu.
Aljoša: To je pobuna, Ivane!
Ivan: U pobuni se ne može živjeti, a ja želim živjeti! Zamisli da gradiš
zgradu ljudske sudbine u namjeri da usrećiš ljude i da im dadeš mir i
spokojnost, ali da bezuvjetno moraš izmučiti makar ijedno sićušno biće,
makar i ono djetešce što se lupalo šaćicama o prsa, te da na njegovim
neiskupljenim suzama moraš izgraditi tu zgradu, bi li pristao biti
graditeljem pod tim uvjetima?
Aljoša: Ne bih pristao.

Braca Karamazovi-Dostojevski








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pet 13 Nov - 19:03

Ljepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U ljepoti se susreću dvije obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovjekova nejaka pleća. Rješavamo ih kako znamo i umijemo i opet smo na suvom. Ljepota!

Nepodnošljiva mi je pomisao da čovjek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovjek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za ljepotom, kao u doba mladalačke naivnosti.

Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Volio bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li ljepote u Sodomi? Vjeruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lijepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da ljepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…

Dostojevski – Braća Karamazovi








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Čet 25 Avg - 19:47

F. M. Dostojevski: „Bedni ljudi“ (odlomak)
Ni sama ne znam kako bi se sve to svršilo da našem zbliženju nije pomogla jedna čudna okolnost. Jedne večeri, kad je mati sedela kod Ane Fjodorovne, lagano sam ušla u sobu Pokrovskog. Znala sam da nije kod kuće i stvarno ne znam zašto mi je palo na pamet da uđem u njegovu sobu. Do tada još nikad tamo nisam ni privirila, iako smo već više od godinu dana stanovali pored njega. Srce mi je toga puta tako jako kucalo, tako jako da je htelo, čini mi se, iz grudi da iskoči. Pogledala sam oko sebe s nekom naročitom radoznalošću. Soba mu je bila veoma loše uređena; skoro nikakvog reda nije bilo. Na zidovima je bilo prikucano pet dugih polica sa knjigama. Na stolu i na stolicama su stajale hartije. Sve knjige i hartije! Došla mi je čudna misao i u isti mah mnome je ovladalo neko neprijatno mučno osećanje. Činilo mi se da njemu nije bilo dovoljno moje prijateljstvo, moje srce puno ljubavi. On je bio učen, a ja glupa; ništa nisam znala, ništa nisam čitala, ni jednu knjigu… I tu sam bacila pogled pun zavisti na dugačke police koje su se ugibale pod knjigama. Obuzeo me je jed, tuga, neki bes. Zaželela sam i odmah se rešila da pročitam neke njegove knjige, sve do poslednje i to što pre. Ne znam, možda sam mislila da ću, pošto naučim sve ono što i on zna, biti dostojnija njegovog prijateljstva. Priskočila sam prvoj polici; ne misleći, ne zaustavljajući se, zgrabila sam prvu knjigu koja mi je došla do ruke, prašnjavu i staru, i, crveneći, bledeći, drhteći od uzbuđenja i straha, odvukla sam ukradenu knjigu u svoju sobu, naumivši da je pročitam noću, pored noćnog kandila, kad mati zaspi.
Ali kako mi je bilo krivo kad sam, ušavši u našu sobu, žurno otvorila knjigu i opazila neko staro, poluistrulelo, izgriženo od crva, latinsko delo. Pošla sam natrag ne gubeći vreme. Tek što sam htela da vratim knjigu na svoje mesto, u hodniku se začu nekakav šum i nečiji bliski koraci. Ja sam se užurbala, požurila, ali nesnosna knjiga je tako čvrsto bila uglavljena u redu da su se, pošto sam je izvukla, sve ostale razmakle same od sebe i razmestile tako čvrsto da za izvađenog druga nije bilo više mesta. Nisam imala snage da knjigu uguram. Ipak sam gurnula knjige što sam mogla jače. Zarđali klin za koji je bila pričvršćena polica i koji je, izgleda, naročito čekao baš taj trenutak da se slomi – slomi se. Polica je poletela jednim krajem naniže. Knjige su s treskom popadale po podu. Vrata se se otvorila i Pokrovski je ušao u sobu.
Treba napomenuti da je strahovito mrzeo kad bi neko raspolagao njegovim stvarima. I teško onome ko bi se dotakao njegovih knjiga! Možete sami zamisliti moj strah kad su se knjige, male, velike, svih mogućih formata, svih mogućih veličina i debljina sručile sa police, kad su poletele, počele da skaču pod stolom, pod stolicama, po celoj sobi. Ja sam, istina, htela da bežim, ali bilo je dockan. – Svršeno je, mislim, svršeno je! Propala sam, propala! Činim ludorije, nestašluke kao da mi je deset godina; glupa sam devojčica! Velika sam budala! – Pokrovski se užasno naljutio. „Eto, samo je još to trebalo!“, povika on. „Pa zar vas nije sramota da pravite takve gluposti! … Hoćete li se ikada urazumiti?“ pa tu poče žurno da skuplja knjige. Ja sam se, sirotica, sagla da mu pomognem. „Nije potrebno, nije potrebno“, povika on. „Bolje biste uradili da ne dolazite tamo gde vas niko ne poziva.“ Ali ipak malo utišan mojim pokornim pokretom, on je nastavio tiše dojučerašnjim, nastavničkim tonom, koristeći se nedavnim pravom nastavnika: „Kada ćete se već jednom uozbiljiti i opametiti? Ta pogledajte se samo, vi niste više dete, niste mala devojčica, pa vama je već petnaest godina!“ I tu me je on, verovatno želeći da proveri da li ja baš zaista nisam više mala, pogledao i pocrveneo do ušiju. Ja nisam razumela; stajala sam pred njim i zaprepašćeno ga posmatrala netremice. On se pridigao, prišao mi zbunjen, strašno se smeo, počeo nešto da govori, zbog nečeg se, izgleda, izvinjavao, možda zbog toga što je tek sad zapazio da sam velika devojka. Najzad sam shvatila. Ne sećam se šta se tada sa mnom dogodilo; – zbunila sam se, izgubila, pocrvenela više nego i sam Pokrovski, pokrila lice rukama i istrčala iz sobe.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Bedni ljudi“, preveo Jovan Maksimović, Knjiga-komerc, Beograd, 2002.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 24 Sep - 19:12

MLADIĆ

Nikad neću sesti da pišem autobiografiju, pa ma živeo i sto godina. Mora čovek biti baš odvratno zaljubljen u sebe, pa da bez stida piše sam o sebi. 

Razmišljanja će, možda, biti čak i vrlo banalnih jer je lako moguće da ono što čovek sam ceni nema nikakve vrednosti za druge.

Otkud to da je u pametna čoveka ono što je izrazio mnogo gluplje nego ono što je ostalo u njemu? 

Ne može nas svako uvrediti... Nije svako dostojan da na njega obraćamo pažnju. 

Veruj, život svake žene, ma šta ona inače govori, sastoji se u večnom traženju da se kome potčini. Tako da kažem, želja za potčinjavanjem. I zapamti, bez izuzetka. 

Cher, biće šteta ako na kraju života budeš morao kao ja reći: znam sve, ali ne znam ništa što je dobro. Prosto ne znam zašto sam živeo na ovom svetu. 

Tajna svest o snazi je nepodnošljivo prijatnija od javne vlasti. 

U duši ostaje beskrajno više od onoga što se izrazi rečima. Vaša misao, i kad je glupa, dok je u vama unutra - uvek je dublja, a rečena - smešnija je i ružnija. Sasvim obrnuto biva samo kod pokvarenih ljudi. Oni neprestano lažu, te im je lako; a ja se trudim da napišem istinu a to je užasno teško! 

Nisu sve prirode jednake; kod mnogih se logički zaključak pretvara u najsilnije osećanje koje zahvati celo biće, i koje je teško oterati ili preraditi. Da se izleči takav čovek, potrebno je u takvom slučaju izmeniti i samo to osećanje što je moguće samo ako se zameni drugim koje je isto tako snažno. To je uvek teško, a u mnogim slučajevima nemoguće. 

Ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: "Zašto je neophodno biti plemenit?" Ima tri vrste podlaca na svetu: prvo naivni podlaci, to jest oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim podlaci koji se stide sopstvene podlosti, ali je ipak ne napuštaju; i najzad prosto podlaci, čistokrvni podlaci. 

Dopustite mi da ja znam šta je moj interes: to više vredi. Šta me se tiče šta će biti kroz hiljadu godina s tim vašim čovečanstvom, ako za sve to po vašem kodeksu ne budem imao ni ljubavi, ni budućeg života, ni priznanja za moje podvige? 

Mnogi vrlo ponosni ljudi vole da veruju u boga, naročito oni koji malo preziru ostale. Mnogi jaki ljudi imaju, izgleda, neku prirodnu potrebu da nađu koga bilo ili šta bilo čemu će se klanjati. Jakom čoveku često je vrlo teško da podnosi svoju snagu. Uzrok je jasan: oni izaberu boga, da se ne bi klanjali ljudima; pokloniti se bogu, to nije toliko poniženje. 

Svi bolji ljudi sad su sumanuti. Jako se ističu samo mediokriteti i ništavila. 

Možda je i bolje što ljudi vređaju: bar vas spasavaju od nevolje da ih volite. 

... a sve što je vrlo prosto, shvata se tek na kraju, pošto je čovek oprobao sve što je nerazumljivije ili gluplje. 

... usamljena i spokojna svest o snazi! Ovo je najpunija definicija slobode oko koje se svet toliko muči! 

Gospodo, zar vam je toliko teška nezavisna misao, makar bila i najmanja? Blago onome koji ima ideal lepote, makar i pogrešan. 

Jevtine, lake ideje usvajaju se neobično brzo; neizostavno ih usvaja i masa, neizostavno cela ulica; ne samo to, smatraju ih najvećima i najgenijalnijima, ali samo onoga dana kada se pojave. Ono što je jevtino, nije trajno. Brzo shvatanje dokazuje samo banalnost onog što se shvati. 

Žan Žak Ruso u svojoj ispovesti priznaje da je, dok je bio mladić, voleo da se sakrije iza kakvog ugla i da izvadi delove tela koji se obično drže skriveni, i tako da čeka žene koje bi prolazile.

Najviše vole nerad baš ljudi iz naroda koji večito rade! 

A, i ti ponekad trpiš što misao nije našla oblik u rečima! To je plemenit bol, i imaju ga samo izabrani; budala je uvek zadovoljna s onim što kaže, i , uz to, uvek kaže više nego što je potrebno; voli da ima zalihu. 

Čudno je koliko mnogo sporednih misli može da prođe kroz glavu baš onda kad je čovek sam potresen kakvom značajnom vešću, koja bi, u stvari, morala ugušiti ostala osećanja, i razagnati sve sporedne misli, naročito sitne, a sitne naprotiv baš onda najviše i nadiru.

Poslednje misli često su vrlo ništavne. Jedan samoubica se žali, u istom takvom dnevniku što mu u takvom važnom času baš nijedna "viša misao" ne nailazi, nego, naprotiv, sve neke sitne i beznačajne. 

U jednom trenutku je sveta istina, a u drugom je laž. 

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, "seti se da si i ti čovek". Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. LJudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. LJubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga - to nije moguće. I "ljubav prema čovečanstvu" treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom - i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari. 

Svi ti unapred davani spasonosni saveti su samo uvlačenje u tuđu savest na tuđ račun. Dosta sam upadao u savest drugih ljudi i, na kraju dobijao samo uvrede i podsmeh. Naravno, na podsmeh i uvrede ostajem ravnodušan, ali je glavno to da na taj način ništa ne postižeš, niko te ne sluša... a svi te omrznu. 

I pošto sam sav bio sastavljen iz tuđih misli, odakle sam mogao uzeti svoje kad su mi bile potrebne za samostalne odluke. 

Kad Rus samo malo iziđe izvan utvrđenog koloseka, ozakonjenog običajima, odmah ne zna šta treba da radi. 

To je bilo ono što biva uvek: koga najviše voliš, najviše ga i vređaš. 

Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače. ili kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Postoji prostodušnost koja ima poverenja u sve i svašta, i koja ne sluti podsmevanje. Takvi su ljudi uvek ograničeni, jer su spremni da iz srca iznesu pred prvoga koga sretnu i ono što im je najdragocenije. 

Nemoguće je da ima čoveka koji se nečem ne klanja; takav čovek ne bi sebe mogao podneti i nijedan čovek ne bi mogao. Ako odbaci boga, on se klanja idolu, drvenom ili zlatnom, ili zamišljenom. To su sve idolopoklonici, a ne bezbožnici. 

Hiljadu puta sam se čudio toj sposobnosti ljudi (koja, izgleda, postoji naročito kod Rusa) da neguju u svojoj duši najviši ideal uporedo s najvećom podlošću, i sve to potpuno iskreno. Pitanje je da li je to širina svojstvena Rusima, koja će ih daleko odvesti, ili prosto podlost. 

Ima slučajeva kad pobedilac ne može da se ne stidi pobeđenoga, baš zato što ga je nadvladao. 

Advokat je najmljena savest. 

Osobina prostog naroda: nije zadovoljan opštom idejom, ako ga je stvar zainteresovala, nego bezuslovno traži najpouzdanije i najtačnije pojedinosti. 

Inače, žene nisu srećne u oceni muške pameti ako im se čovek dopada, i vrlo rado smatraju paradokse strogo logičkim zaključcima, ako su samo saglasni s njihovim ličnim željama. 

Muškarac je u nesumnjivom moralnom ropstvu žene; naročito kad je velikodušan! Žena je kadra da velikodušnog čoveka uveri u sve što joj je volja. 

Čovek je tako složena mašina, da ga u izvesnim slučajevima nikako nije moguće razumeti, naročito ako je taj čovek - žena. 

Za lupeške poslove potrebni su čestiti ljudi više nego ma gde! 

Fotografski snimci retko kad ispadnu slični, i to je pojmljivo; i sam original, to jest svi mi, retko kad smo slični sebi. Samo u retkim trenucima ljudsko lice izražava svoje glavne crte, svoju glavnu crtu. Umetnik proučava lice i pogađa tu glavnu misao mada u trenutku dok slika nje uopšte i nema. A fotograf snima čoveka onako kakav je, i sasvim je moguće da Napoleon u jednom trenutku ispadne glup, a Bizmark nežan. 

A usrećiti bezuslovno makar jedno biće za svoga života, i to praktički, to jest stvarno, postavio bih za pravilo svakog inteligentnog čoveka; kao što bih postavio pravilo ili dužnost svakom seljaku da zasadi bar jedno drvo u svom životu. 

Viši čovek, umno razvijen čovek, koji ide za višom idejom, često se sasvim odvoji od stvarnosti, postaje smešan, ćudljiv i hladan, čak, mogu da ti kažem, i glup; i ne samo u praktičnom životu, nego, na kraju, glup i u svojim teorijama. 

Ima bolnih uspomena, koje pričinjavaju istinsku bol; njih ima gotovo svaki čovek, samo ih ljudi zaboravljaju; ali se dešava da ih se najedanput sete, makar samo u jednoj jedinoj crti, i posle ne mogu da je se oslobode. 

Ti što vređaju, još u detinjstvu, još u porodici se od matera svojih nauče da vređaju. 

Čovek koji ne veruje u čuda je, čak najviše sklon predrasudama.

Grattez le Russe, et vous verrez le Tartare.(Zagrebi Rusa i naći ćeš Tatarina)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 24 Sep - 19:14

BRAĆA KARAMAZOVI

U većini slučajeva ljudi, čak i zločinci, mnogo su naivniji i prostodušniji nego što mi o njima mislimo. I mi sami takođe. 

Ta starica, očevidno, nije bila zla, ali je bila nepodnošljivi despot usled parazitskog života. 


Jer socijalizam nije samo radničko pitanje ili takozvanog četvrtog staleža, već, pre svega, ateističko pitanje, pitanje savremenog ovaploćenja ateizma, pitanje Vavilonske kule koja se podiže upravo bez boga, ne da se od zemlje dosegne nebo, već da se nebo spusti na zemlju. 

Starac je monah koji uzima vašu dušu i vašu volju u svoju dušu i svoju volju. Kad izaberete starca, vi se odričete svoje volje i predajete je njemu, pristajući na potpunu poslušnost, na potpuno samoodricanje. 

A glavno je, ne stidite se toliko samog sebe, jer od toga sve i dolazi. 

Glavno je ne lažite samog sebe. Onaj ko laže samog sebe i svoju laž sluša, dolazi dotle da već nikakvu istinu ni u sebi ni oko sebe ne primećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge.

Postoji u narodu nemi jad koji se dugo podnosi; on se zatvara u sebe i ćuti. Ali postoji nevolja neizdržljiva: ona se izliva u suzama i od tog trenutka prelazi u naricanje. To se naročito dešava kod žena. Ali ona nije lakša od neme nevolje. Naricanje utoli bol samo utoliko što još više otruje i pozledi srce. Takav jad i ne želi utehe i hrani se osećanjem svoje neutoljivosti. Naricanje je samo potreba da se stalno pozleđuje rana. 

Ja volim čovečanstvo, ali čudim se samom sebi što više volim čovečanstvo uopšte, to manje volim ljude konkretno, to jest posebno, kao pojedince. 

I možda bih stvarno pristao da me raspnu za ljude, kad bi to odjednom od mene tražili, međutim, ja nisam u stanju ni s kim da proživim dva dana u istoj sobi, i to znam iz iskustva. Čim je on blizu mene, već njegova ličnost pritiska moju sujetu i ograničava moju slobodu. Za dan i noć ja mogu omrznuti čak i najboljeg čoveka, samo zato što dugo jede u toku ručka, drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja postajem neprijatelj ljudima samo ako me dodirnu. Zato se uvek tako dešavalo: što sam više mrzeo ljude kao pojedince, utoliko je moja ljubav prema čovečanstvu uopšte postajala vatrenija 

Izbegavajte laž, svaku laž, a naročito laganje samoj sebi... To što vam se čini gadnim u sebi, čisti se već samim tim što ste to primetili... Aktivna ljubav, u poređenju sa onom iz maštanja, predstavlja surovu i zastrašujuću stvar. 

Ali i mučenik ponekad voli da se zabavlja svojim očajanjem - od očajanja. 

Evo ti zaveta: u nevolji traži sreću. 

Kod tih izuzetno poštenih, ali strasnih ljudi postoji granica koju ne treba prelaziti. Inače će i rođenog oca nožem izbosti. 

Kad se čovek zaljubi u neku lepotu, u telo žensko, ili čak samo u jedan deo ženskog tela (to sladostrasnik može shvatiti), onda će za nju dati svoju decu, prodaće oca i majku, Rusiju i otadžbinu; iako je pošten, otići će i ukrasti; iako je krotak, zaklaće, mada je veran, izdaće. 

I upravo je ova neobjašnjivost straha povećavala u njemu strah. 

Lepota - to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što je neodredljiva, a odrediti je nemoguće zato što je bog zadao sve same zagonetke. Užasno je to što lepota nije samo strašna već i tajanstvena stvar. Tu se đavo sa bogom bori, a bojno polje su - srca ljudska. 

Eto kunem ti se, nju sam tada jedno tri ili pet sekundi gledao sa strašnom mržnjom, sa onom mržnjom koju samo jedna vlas deli od ljubavi, od bezumne ljubavi. 

Shvataš li ti da se od izvesnog ushićenja čovek može ubiti. 

Došao je do one granice pijanstva kada neki pijani, do tada mirni, odjednom obavezno zažele da se razbesne i da se pokažu.

Eto te nežne gospođice i vole takve, pijanice i podlace! 

Kod nas u Rusiji pijani su najbolji ljudi. Najbolji ljudi kod nas u najveće pijanice. 

Uvređenom čoveku je strašno teško kada svi na njega počnu gledati kao dobrotvori. 

Po mom mišljenju, najbolje se upoznavati pred rastanak. 

Pitao sam sebe mnogo puta: ima li na svetu takvog očajanja koje bi pobedilo u meni tu ludu i možda nepristojnu žeđ za životom, i zaključio sam da, čini mi se, nema takvog očajanja, to jest do tridesete godine, a posle neću više ni sam želeti, tako mi se čini. 

- Ja mislim da svi treba, pre svega na svetu da zavole život.
- Da zavole život više nego njegov smisao?
- Obavezno tako, da zavole pre logike, obavezno pre logike i tek tada će i smisao shvatiti. 

Bog je ženi poslao histeriju jer je voli. 

Oni koji u boga ne veruju, oni počnu razgovor o socijalizmu, o anarhizmu, o preuređenju sveta prema novom modelu, a to ti je isti đavo, ta ista pitanja, samo sa drugog aspekta. 

U osamnaestom veku bio je jedan stari grešnik koji je kazao da kad boga ne bi bilo trebalo bi ga izmisliti. 

I tebi savetujem da nikad ne misliš o tome, a pre svega o bogu: postoji li ili ne postoji? Sve su to pitanja potpuno nesvojstvena umu stvorenom sa pojmovima samo o tri dimenzije. 

Glupost je plitka i naivna, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena. 

Upravo je bližnje, po mom mišljenju, nemoguće voleti, već možda samo daleke. 

Da bismo zavoleli čoveka, potrebno je da se on sakrije, a čim pokaže svoje lice - ljubav nestaje... Retko će čovek pristati da prizna drugog za patnika (kao da je to neki čin)... Apstraktno se još i može voleti bližnji, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza gotovo nikad.

Ponekad se govori o ”zverskoj” surovosti čoveka, a to je strašno nepravedno i uvredljivo za zveri: zver nikada ne može biti tako svirepa kao čovek, tako virtuozno, tako umetnički svirepa. 

Ja mislim, ako đavo ne postoji, već ga je, prema tome, stvorio čovek, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici.

Ja pouzdano tvrdim da postoji kod mnogih ljudi i naroda u čovečanstvu posebna osobina - sklonost ka mučenju dece, i samo dece. Prema svima ostalim subjektima ljudskog roda ti isti mučitelji odnose se čak blagonaklono i smireno, kao obrazovani i humani Evropljani, ali veoma vole da muče decu, i u tom kontekstu čak i vole decu... Naravno, u svakom čoveku se krije zver, zver gneva, zver strasne raspaljenosti od vriske mučene žrtve, neobuzdana zver puštena sa lanca, zver bolesti stečenih u razvratu, podagri, bolesne jetre i ostalog. 

Jer u tom slučaju sveukupno saznanje sveta ne vredi onih suzica detenceta upućenih "bogi". 

Ja ništa ne shvatam, a sada i neću ništa da shvatam. Hoću da ostanem uz činjenice. Odavno sam odlučio da ne shvatam. Ako zaželim da nešto razumem, odmah izneverim činjenice, a ja sam odlučio da ostanem uz fakta... 

Slušaj: ako svi moraju da pate, da bi patnjom platili večnu harmoniju, šta će tu deca, reci mi, molim te? ... Potpuno se odričem te apsolutne harmonije. Ne vredi ona suzice ni onog jednog namučenog deteta, koje je tuklo sebe u grudi malenom pesnicom i molilo se u smrdljivom klozetu svom "bogi" neiskupljenim suzicama svojim. 

I ako su stradanja dece otišla na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati istina, onda ja unapred tvrdim da cela ta istina ne vredi toliko. 

Jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode. 

Shvatiće da je nezamislivo da slobode i hleba zemaljskog ima dovoljno za sve, jer nikad, nikad, neće umeti da podele među sobom ono što imaju! Takođe će se uveriti da nikada ne mogu biti ni slobodni, zato što su nemoćni, poročni, ništavni i buntovnici. 

Nema trajnije i mučnije brige za čoveka od toga da, kad ostane slobodan, što pre nađe pred kim da se pokloni. Briga tih jadnih stvorenja ne sastoji se samo u tome da nađu to pred čime ću se ja ili neko drugi pokloniti, već da nađu nešto tako u šta bi svi poverovali i poklonili se pred njim, i to obavezno svi zajedno. Eto, ta potreba kolektivnog klanjanja i jeste oduvek glavna muka svakog čoveka i celog čovečanstva. Zbog sveopšteg klanjanja oni su uništavali mačem jedni druge: "Ostavite vaše bogove i dođite da se poklonite našim, inače smrt vama i vašim bogovima! " I tako će biti do kraja sveta, čak i onda kad nestanu u svetu bogovi: svejedno, kleknuće pred idolima. 

Ali slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko će umiriti njihovu savest. 

Ali ti nisi znao da čim čovek odbaci čudo, odmah odbaci i boga, jer čovek ne traži toliko boga koliko čudo. 

Ti nisi sišao sa krsta kad su ti vikali, ismevajući te i izazivajući: "Siđi s krsta i poverovaćemo da si to ti." Ti nisi sišao zato što nisi hteo da porobiš čoveka čudom i žudeo si za slobodnom verom, a ne za izazvanim čudom. Želeo si slobodnu ljubav a ne ropsko oduševljenje nevoljnika pred moćima koje su ga zaprepastile jednom zauvek. 

Nespokoj, smetenost i nesreća - to je današnja sudbina ljudi... Mi (crkva) smo ispravili podvig tvoj i zasnovali ga na čudu, tajni i autoritetu. I ljudi su se obradovali što su ih ponovo poveli kao stado i što su, najzad, sa njihovih srca skinuli tako strašan dar (sloboda izbora), koji im je doneo toliko muka. 

Sloboda, slobodni um i nauka zavešće ih u takve prašume i dovesti pred takva čuda i nerešive tajne da će jedni od njih, nepokorni i svirepi, uništiti sebe, drugi - nepokorni, ali slabi uništiće jedni druge, a treći koji ostanu, slabi i nesrećni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće: "Da, vi ste imali pravo, jedino ste vi znali njegovu tajnu i mi se vraćamo vama, spasite nas od nas samih." 

O, mi ćemo im dozvoliti i greh, oni su slabi i nemoćni, i voleće nas kao deca zato što smo im dozvolili da greše. Mi ćemo im reći da će svaki greh biti oprošten ako je učinjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše zato što ih volimo, i kaznu za te grehove uzećemo na sebe, neka tako bude. 

Jer, ako postoji neko ko je najviše zaslužio našu lomaču, onda si to ti. Sutra ću te spaliti, Dixi. (Inkvizitor Hristu) 

Svako je kriv pred svima za sve ljude i sve grehe. Kad ljudi budu shvatili ovu misao, nastaće za njih carstvo nebesko i to ne u snovima već stvarno. 

Nema dragocenijih uspomena za čoveka od onih iz ranog detinjstva u roditeljskoj kući, i to je skoro uvek tako, ako u porodici ima bar malo ljubavi i sloge. 

Stara tuga u velikoj tajni života ljudskog postepeno prelazi u tihu dirljivu radost; umesto mlade vrele krvi dolazi smirena vedra starost. 

Gospodo moja, je li mogućno da je sada, u naše vreme, tako čudno sresti čoveka koji bi se sam pokajao za svoju glupost, i javno priznao svoju krivicu? 

Nikada ljudi nikakvom naukom i nikakvim kriterijem koristi neće umeti da podele pravedno svoje vlasništvo i svoja prava. Uvek će biti svakom malo, i svi će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog... Sada svako nastoji da što više izdvoji svoju ličnost, hoće da u samom sebi oseti punoću života, međutim, iz svih njegovih napora umesto punoće života, rezultira samo pravo samoubistvo, jer umesto konačnog definisanja svog bića, zapadaju u apsolutno otuđenje. Jer su se u našem veku svi izdelili na jedinke, svako se usamljuje u svojoj jazbini, svako se udaljava od drugog, skriva se i skriva šta ima, i završava time što se sam odbija od ljudi i sam ljude odbija od sebe. 

Ali kako to često biva, svi zločini koji se izvršavaju sa neobičnom drskošću najčešće uspevaju. 

Tuđa nesreća ne opameti čoveka. 

Voli čovek pad pravednikov i sramotu njegovu. 

LJudi žive radi zavisti jednog prema drugom, radi ugađanja telu i razmetanja. 

Koliko je na zemlji, u istoriji čovečanstva, bilo ideja koje su deset godina ranije bile nezamislive, i koje su se odjednom pojavljivale, kad je dolazio na njih tajanstveni red njihov, i širile se po celoj zemlji? 

Krotka ljubav je strašna snaga, najmoćnija, kojoj nema ništa slično na svetu.

Naročito upamti da ne možeš nikome biti sudija. Jer niko ne može na zemlji biti sudija zločincu pre nego što sam sudija ne oseti da je i on isto takav zločinac kao i onaj što stoji pred njim, i da je, možda, on najviše kriv za zločin tog što pred njim stoji. A kad to shvati, onda može postati sudija. 

Ne boj se ni slavnih, ni silnih, nego uvek budi mudar i plemenit. Znaj meru, znaj i pazi rokove. 

Kod pametna čoveka razumu će uvek doći vreme. 

Ja se ne bunim protiv svog boga, ja samo njegov svet ne primam. 

Nemoguće je čak i zamisliti svu sramotu i moralni pad s kojima je ljubomoran čovek u stanju da se saživi bez ikakve griže savesti. 

Otelo nije ljubomoran, on je lakoveran. (Puškin)... Ljubomorni najpre i opraštaju, i to sve žene znaju. 

Osuđujem sebe za sav život, ceo moj život kažnjavam. 

Ocena jednog Nemca o ruskoj školskoj omladini: "Pokažite ruskom učeniku kartu zvezdanog neba, o kojoj on do tada nije imao pojma, on će vam sutra vratiti tu kartu popravljenu." Nikakvih znanja i beskrajna uobraženost. 

Danas se gotovo svi sposobni ljudi strašno boje da ne budu smešni i zbog toga su nesrećni. 

Postoje trenuci kada ljudi vole zločin. 

Mnogi su ljudi pošteni zahvaljujući tome što su glupaci. 

Ponekog je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima. 

Neka te bog sačuva da bilo kad tražiš oproštaj od voljene žene za svoju krivicu! Naročito, od voljene, naročito, ma koliko bio kriv pred njom! Hajde, pokušaj da pred njom priznaš krivicu, "kriv sam, kaži, oprosti, izvini", odmah će se sručiti kiša prekora! Nikako ti neće oprostiti otvoreno i jednostavno, već će te poniziti kao neku prnju, nabrojaće ti i ono što nije bilo, sve će uzeti, ništa neće zaboraviti, dodaće svoje, i tek će ti tada oprostiti. I tako će najbolja, najbolja od njih! Poslednje mrve će sastrugati i sve će ti sasuti na glavu, takav strvoder živi u njima, u svima do poslednje, ja ti kažem, u tim anđelima bez kojih mi ne možemo da živimo! 

Kakva je to vera ako je nasilna? Pored toga, u veri ne pomažu nikavi dokazi, naročito materijalni. 

Satana sum et nihil humanum a me alienum puto. (Satana sam i ništa ljudsko mi nije tuđe) 

Na žalost, istina je gotovo uvek neinventivna. 

Bio sam kod cele medicine: da postave dijagnozu, znaju odlično, celu će ti bolest detaljno izložiti, ali, da izleče, ne umeju. 

To je u našem veku reakcionarno verovati u boga, a ja sam đavo u mene se može. 

Kada bi na zemlji sve bilo razumno, onda se ništa ne bi dogodilo. 

Ali kolebanja, nespokoj, borba vere i neverovanja, to je ponekad takvo mučenje za čoveka sa savešću, da je bolje obesiti se. 

O, mi smo (Rusi) prirodni, mi smo zlo i dobro u najčudnijoj simbiozi, mi smo ljubitelji Šilera i prosvećenosti, a istovremeno pravimo skandale po krčmama i čupamo brade pijandurama, kompanjonima u pijančenju. O, mi smo dobri i divni, ali samo onda kada je nama dobro i lepo. Naprotiv, mi smo obuzeti najplemenitijim idealima, ali samo pod uslovom da se ostvaruju sami po sebi i da nam na sto padaju s neba, a što je najvažnije, da budu badava, badava, da za njih ništa ne platimo. 

Osećaj niskosti pada isto tako je neophodan tim razuzdanim i strasnim prirodama kao i osećanje najuzvišenije plemenitosti. 

Ljudi koji mnogo pate od epilepsije, prema dokazima najiskusnijih psihijatara, uvek su skloni neprestanom i naravno, bolesnom samooptuživanju. 

Ali što je jača vlast, tim je strašnija njena primena! 

Ta srca veoma često žude za nežnošću, lepotom i pravednošću, i to upravo radi kontrasta sebi, svojoj neobuzdanosti, svojoj surovosti, žude nesvesno, i upravo žude. 

LJubav prema ocu, koju otac ne opravda, besmislena je i nemoguća. Ne može se ljubav stvoriti ni iz čega, ni iz čega samo bog stvara. 

Onaj koji rodi, nije još otac, a otac je onaj koji rodi i zasluži. 

Isteraj prirodu na vrata, ona će uleteti kroz prozor. 

Znajte da nema ničeg uzvišenijeg, jačeg, zdravijeg, i korisnijeg za budući život od neke lepe uspomene, naročito ponete iz detinjstva, iz roditeljske kuće... Ako čovek sakupi mnogo takavih spomena i ponese ih sa sobom u život, onda je spasen za sav život... Čovek često ismeva dobro i lepo: to je samo od lakomislenosti. 

Ne bojte se života! Kako je lep život, kada uradiš nešto dobro i pravedno.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 24 Sep - 19:16

IDIOT

Ta gospoda sveznalice susreću se ponekad, čak dosta često, u izvesnim društvenom sloju. Oni sve znaju, sva nemirna radoznalost njihovog duha i sposobnost usmerene su nezadrživo na jednu stranu, svakako zbog toga što nemaju važnijih interesa i ideja u životu. 

Ubijati zbog ubistva je nesrazmerno veća kazna nego sam zločin. Ubistvo po presudi je nesrazmerno užasnije nego razbojničko ubistvo. Taj koga ubijaju razbojnici, bilo da ga kolju noću u šumi ili na drugi način, taj se, svakako, još do poslednjeg trenutka nada da će se spasti. Bilo je slučajeva da je već grlo presečeno, a on se još nada, ili beži, ili moli. A ovde te poslednje nade, s kojem je deset puta lakše umirati, nasigurno lišavaju; tu je presuda, i u tome što sigurno nećeš izbeći, u tome i jeste užasna muka i na svetu nema muke jače od te. Ko kaže da je ljudska priroda kadra da to izdrži i da sačuva zdrav razum? Čemu to izrugivanje odvratno, nepotrebno, uzaludno? Ne, sa čovekom se ne sme tako postupati. 

Uostalom, poznato je da čovek suviše zanet strašću, naročito ako je u godinama, potpuno zaslepi i spreman je da gaji nadu tamo gde je uopšte nema; i ne samo to, gubi pamet pa makar zvezde s neba skidao. 
Od dece se duša izleči. 

“O lepoti je teško prosuđivati; ja se još nisam pripremio. Lepota je zagonetka” 

U Ganjinom glasu se već osećala ona mera ozlojeđenosti kad čovek gotovo i sam uživa u ozlojeđenosti, predaje joj se bez ikakvog obuzdavanja i maltene sa sve jačom slašću, ma kud ga ona odvela. 

Još jedna nepredviđena, ali najstrašnija tortura za taštog čoveka - crvenilo stida zbog svoje porodice, i to u svojoj kući - pala mu je u deo. 

Ima žena koje valjaju samo kao ljubavnice i više nisu nizašto. 

Nitkovi vole poštene ljude - to niste znali? 

Ne sudi dok nemaš iskustva. 

Imajte u vidu, mili kneže, da ništa nije uvredljivije za čoveka našeg vremena i plemena nego mu reći da nije originalan, da je slabog karaktera, bez osobitih talenata i običan čovek. 

Novac je zbog toga najpodlija i najmrskija stvar što daje čak i talenat. I davaće ga dok je sveta i veka. 

A jeste li primetili da je ona strašno nevešta i da se malopre u nekim trenucima zbunjivala! A baš takve i vole da gospodare. 

... jer je znao kako se lako kalemi na čoveka navika na raskoš i kako je teško posle odučiti se od nje, kad raskoš malo-pomalo postane neophodnost. 

Meni se sve čini da na svetu ima mnogo više lopova nego nelopova i da čak nema takvog najpoštenijeg čoveka koji bar jedanput u životu nije nešto ukrao. 

Baš onako kao što je majci radost kad primeti prvi osmeh svog deteta, isto takva je radost bogu svaki put kad opazi s neba da mu se grešnik počinje da moli od sveg srca. To mi je prosta žena tako duboku, tako istančanu i istinski religioznu misao kazala, u kojoj je sva suština hrišćanstva odjednom izražena, to jest sav pojam o bogu kao o našem rođenom ocu i kako se bog raduje za čoveka, kao što se otac raduje za svoje rođeno dete - a to je glavna misao Hristova! Suština religioznog osećanja ne potpada ni pod kakva mudrovanja, ni pod kakve prekršaje i prestupe i ni pod kakve ateizme; tu je nešto drugo i večito će biti nešto drugo; tu je nešto po čemu će ateizmi samo kliziti i uvek govoriti drugo no što treba. No glavno je što ćeš to na ruskom srcu zapaziti, i to ti je moj zaključak. 

Samilost je najvažniji i, možda, jedini zakon bića svega čovečanstva. 

Tako ponekad biva s ljudima: nepodnošljive iznenadne uspomene, osobito one što su skopčane sa stidom, obično, zaustavljaju čoveka za časak na mestu. 

Kao i svi ljudi koji piju, general je bio vrlo osetljiv, i kao svi pijanci koji su se suviše srozali, nije lako podnosio uspomene iz srećne prošlosti. 

Ničega boljeg od "sirotog viteza" nema. 

S knezom se zbivalo ono što u ovakvim prilikama često biva kod suviše snebivljivih ljudi: on se toliko zastideo tuđeg postupka, toliko zastideo za svoje goste da se u prvi mah bojao i da ih pogleda. 

To je bila ona tačka dugo uzdržavanog pa najzad rasplamsanog negodovanja kad glavnom pobudom postaje trenutna bitka, trenutna potreba da se što pre na bilo koga kidiše. 

Ali ja znam vas, vi ste dobri, knez takođe... mi smo svi do komičnosti predobri ljudi. 

Naši liberali nikad ne mogu dozvoliti nekom drugom da ima svoje lično ubeđenje a da ne odgovore odmah svom protivniku pogrdama ili nečim još gorim... 

Da, priroda je podrugljiva! Zašto ona stvara najbolja bića da im se posle podruguje? Učinila je tako da jedno biće koje su na zemlji priznali savršenim... učinila je tako da je, pokazavši ga ljudima, upravo njemu namenila da kaže odo zbog čega se docnije prolilo toliko krvi da, kad bi se prolila sva odjednom, ljudi bi se u njoj sigurno podavili. 

(napad turberkuloznog kašlja Ipolita sa grčevitim ridanjem) Ali u takvim prilikama prisutni, čak ako ih ima i više, obično odgovaraju ćutanjem i pasivnom radoznalošću, ne želeći da primaju neke obaveze, i svoje misli iznose tek mnogo docnije. 

No znate li, kneže, da je kod mene sve u mašti i, tako da kažem, u odvažnosti, a u stvarnosti ništa ne uspevam. 

Vidiš, kneže, biti filantrop prijatno je, ali ne mnogo. 

Devojka svojevoljna, šašava, razmažena, kad se u nekog zaljubi, glasno će ga grditi i u oči mu se podsmevati. 

Nedostatak originalnosti svuda, u celom svetu, od pamtiveka se smatrao kao glavna osobina i najbolja preporuka za vrednog poslovnog i praktičnog čoveka. 

No čini se da je izvesna nedotupavnost skoro neophodno svojstvo ako ne svakog javnog radnika, a ono bar svakog koji zgrće pare. 

Nema sumnje da su njene porodične nevolje bile bezrazložne, imale beznačajan uzrok i bile do smešnog preuveličavane; ali kad neko ima na nosu ili na čelu bradavicu, onda mu se stalno čini da je svima na svetu bilo i jeste najvažnije da gledaju tu bradavicu, smeju mu se i osuđuju ga zbog nje, makar on i Ameriku otkrio. 

Kad je gledala svoje kćeri, mučila je je sumnja da ona neprestano nečim smeta njihovom uspehu, da joj je narav smešna, nedolična i nepodnošljiva, zbog čega je, razume se, vazda krivila i kćeri, i Ivana Fjodoroviča i po ceo dan se s njima svađala, premda ih je, inače, volela do samoodricanja i gotovo do strasti. (II -12)



Bar jedna će njena kći, bar Adelaida, najzad biti udomljena. “Makar jedna da mi se skine s vrata”, govorila je Lizaveta Prokofjevna kad je trebalo govoriti glasno (u sebi se ona izražavala neuporedivo nežnije) 

Ruski liberalizam nije napad na postojeće društveno uređenje, nego je napad na samu suštinu našeg bivstvovanja, na smo biće, a ne samo na uređenje; ne na ruske prilike, već na Rusiju. 

Uzeli ste pojedini slučaj pa ste izveli iz njega opšte pravilo, dakle, klevetali ste. 

Razlika je u tome što se ranije u nas manje čula javna reč, a sad se počelo glasno govoriti, čak i pisati o tome, zato se čini da su se ti zločinci tek sada pojavili. 

Ono što govorim nije u skladu sa mislima, a to ponižava misli. 

Baš zbog toga što si na mene digao ruku, zato tvoja mržnja i ne prolazi. 

Znaš li da je žena kadra da izmuči čoveka okrutnošću i porugom, a da pri tom ne oseti nimalo griže savesti zato što će svaki put, gledajući te, misliti u sebi: “Neka, sad ću ga izmučiti do smrti, ali ću mu zato posle sve svojom ljubavlju nadoknaditi... ” 

Da, zakon samouništenja i zakon samoodržavanja su podjednako jaki u čovečanstvu. 

Od svoje strane mogu primetiti da je gotovo svaka stvarnosti, mada ima svoje neosporive zakone, ipak skoro uvek neverovatna i nestvarna... I čak ukoliko stvarnija, utoliko ponekad manje liči na istinu. 

Knez tvrdi da će lepota spasti svet. 

Neka me onaj, kome moje “objašnjenje” dospe u ruke i ko bude imao strpljenja da ga pročita, smatra za sumanutog ili čak za gimnazista, a najtačnije, za osuđenog na smrt, kome se dakako počelo pričinjavati da svi ljudi, osim njega, premalo cene život, navikli su da ga suviše jevtino troše i da se suviše tromo, suviše nesavesno njime koriste, dakle, svi do jednog nedostojni su života! ... Stvar je u životu, jedino u životu, u njegovom neprekidnom i večnom otkrivanju, a ne u o otkriću... U svakoj genijalnoj ili novoj čovekovoj misli ili čak, prosto, u svakoj ozbiljnoj čovekovoj misli koja se rodi u nečijoj glavi, uvek ostaje nešto što se nikako ne može preneti drugim ljudima; sve da ispišete čitave knjige i da svoju misao tumačite trideset pet godina; uvek će ostati nešto što ni po koju cenu neće hteti da izađe ispod vaše lobanje i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti ne saopštivši, možda, nikome ono najglavnije u vašoj ideji. 

Sve je to bilo prirodno, ljudi su stvoreni zato da jedan drugog muče ... Kažu da je krotkost ogromna sila. 

Već na prvi pogled meni se učinilo da su oni oboje, i gospodin i žena, pristojni ljudi koje je sirotinja dovela do takvog poniženja kada nered naposletku savlađuje svaki pokušaj borbe protiv njega i dovodi ljude do mučne potrebe da baš u tom neredu, koji se svakog dana povećava, nalaze neko gorko i kao osvetničko osećanje zadovoljstva. 

Ima ljudi kojima je slatka njihova preosetljiva uvredljivost, naročito kad se u njih izrazi u poslednjem stepenu (što se dešava uvek vrlo brzo); u takvim trenucima kao da im je prijatnije da budu uvređeni nego neuvređeni. Ti razdražljivi ljudi kasnije se uvek strahovito muče zbog kajanja, naravno ako su pametni i mogu smisliti da su se ražestili deset puta više nego što je trebalo. 

Ko poseže na pojedinačnu “milostinju” taj poseže na čovekovu prirodu i prezire ljudsko lično dostojanstvo. Pojedinačno dobročinstvo će ostati večito, jer je ono potreba ličnosti, živa potreba neposrednog uticaja jedne ličnosti na drugu. 

Kad bacate svoje seme, svoju milostinju, svoje dobro delo, bilo u kojem obliku, vi dajete jedan deo svoje ličnosti i primate u sebe deo druge; vi se jedan drugom uzajamno pridružujete. 

Ne sme se ostajati u životu kad on poprimi takve čudne forme koje me vređaju. 

Znajte da ima granica stida u svesti o svom ništavilu i nemoći od koje čovek ne može dalje, i posle koje počinje da i u svom stidu oseća veliko uživanje... Mnogo pravilnije je pretpostaviti da je tu, prosto, ustrebao moj ništavni život, život atoma, da bi se dopunila celina neke sveopšte harmonije, radi nekog plusa i minusa, radi nekog kontrasta i slično, isto tako kao što su svakodnevno potrebne žrtve miliona života bez čije smrti ostali svet ne bi mogao postojati... Ja se slažem da se drukčije, to jest bez stalnog uzajamnog proždiranja svet nikako ne bi mogao urediti. 

Čak i pored sve svoje želje, nikad nisam mogao zamisliti da nema ni budućeg života, ni proviđenja. Najverovatnije da sve to postoji, ali mi ništa ne znamo o budućem životu i njenim zakonima... Mi suviše ponižavamo proviđenje, pridajući mu svoje pojmove od jeda što ne možemo da ga dokučimo. 

U krajnjim slučajevima postoji takav stupanj poslednje cinične iskrenosti, kad se nervozan čovek, razdražen i izvan sebe, već ničega ne boji i spreman je makar i na svaki skandal, čak ga i priželjkuje; kidiše na ljude, a pri tom ima nejasnu ali čvrstu nameru da se minut kasnije strmoglavi u provalikju i time reši odjednom sve nedoumice ako ih bude. Obeležje tog stanja je, obično, nastupajuća iscrpenost fizičke snage. 

Za te nenadarene, nestrpljive i pohlepne ništarije zločin je sasvim obično utočište. 

U jednih sve uvek ispada lepo, a u drugih ni nalik na nešto... 

U vas nema nežnosti: gola istina, a prema tome je nepravedno. 

Kad lažeš i spretno umetneš nešto ne sasvim obično, nešto ekscentrično, no, znate, nešto što sasvim retko, ili čak uopšte ne biva, onda laž postaje kudikamo verovatnija. 

Može li čovek da voli sve, sve ljude, sve svoje bližnje? Naravno da ne može, to je čak neprirodno. U apstraktnoj ljubavi prema čovečanstvu čovek voli gotovo uvek samo sebe. 

Ograničenom “osrednjem” čoveku nije ništa lakše nego da uobrazi da je neobičan i originalan i, bez imalo kolebanja, da uživa u tome... Trebalo je da neko na reč prihvati nečiju misao ili da pročita jednu stranu nekog teksta bez početka i kraja pa da odmah poveruje da su to “njegove misli” i da su se rodile u njegovom mozgu... Drskost naivnosti - samouverenost glupaka u svoj talenat. 

Kod pametnog “prosečnog” čoveka, ako čak i uobrazi neki put (a možda i za ceo život) da je genijalan i veoma originalan, ipak ostaje u duši griža sumnje, koja dovodi dotle da pametan čovek gdekad na kraju pada u krajnje očajanje, a ako kapitulira, onda je već potpuno zatrovan potisnutom taštinom... Ti ljudi se katkad neobično dugo džilitaju, počev od mladosti do oronulog doba, a sve od želje za originalnošću. 


Motivi ljudskih postupaka obično su neizmerno složeniji i raznovrsniji nego što ih mi uvek docnije objašnjavamo, i da se retko jasno ocrtavaju. 

Gotovo nikakve koristi od njega nisu imali, ali ima ljudi koje je zbog nečeg prijatno videti kraj sebe u teškim časovima. 

Ima čitava kategorija književnika koji jako vole da se preko štampe proglase kao prijatelji velikih, ali umrlih pisaca. 

Rimski katolicizam čak nije ni vera, već: apsolutno nastavak Zapadnog Rimskog Carstva, i u njih je sve, počev od vere, podvrgnuto toj ideji. Papa je zaposeo zemlju, zemaljski presto i uzeo mač, od tog vremena sve tako i ide, samo su maču dodali laž, lukavost, prevaru, fanatizam, sujeverje, zločinstvo; igraju se najsvetijim, najiskrenijim, prostodušnim, plamenim osećanjima narodnim; sve, sve su promenili za novac, za nisku zemaljsku vlast. I zar to nije antihristovo učenje? Kako i ne bi od njih potekao ateizam? 

I socijalizam je plod katolicizma i katoličke suštine. On je, kao i njegov brat ateizam ponikao iz očajanja, kao suprotnost katolicizmu u moralnom smislu, da zameni izgubljenu moralnu vlast religije, da utaži duhovnu žeđ ožednelog čovečanstva i da ga spase ne preko Hrista, nego nasiljem! I to je sloboda preko nasilja, to je takođe ujedinjenje mačem i krvlju. 

Čitavu Evropu začudila je u takvim slučajevima naša ruska strastvenost: kad naš čovek pređe u katoličanstvo, on će neizostavno postati jezuita, i to onaj najzadrtiji; ako postane ateist, odmah počne da traži iskorenjivanje vere, i to nasiljem, to jest mačem. Zašto to? Zašto odjednom tolika pomama? Zar vi ne znate? Zato što je našao svoju domovinu, koju je ovde prevideo, pa se obradovao; obalu, kopno je našao, pa je pohitao da ga ljubi! I ruski ateisti i ruski jezuiti ne postaju samo iz sujete ili samo zbog rđavih oholih osećanja, nego i zbog duhovnog bola, zbog duhovne žeđi, zbog čežnje za velikim delima, za sigurnom obalom, za domovinom, u koju su prestali verovati jer je nikad nisu ni poznavali! A Rus lako može da postane ateist, lakše no iko na celom svetu! I naši ljudi ne postaju prosto ateisti, nego će neizostavno poverovati u ateizam kao u novu veru, nikako ne primećujući da su poverovali u nulu. 

Oni (svet) očekuju od nas samo mač, mač i nasilje, zato što, sudeći po sebi, ne mogu da nas zamisle drukčije nego kao varvare. 

Zadivio sam se do koje mere čovek može da izgleda glup. 

Zašto mi nikad ne možemo da saznamo sve o drugom, kad je to potrebno. Kad je taj drugi kriv! 

Dosta je tog zanošenja, vreme je i pameti poslužiti. I sve ovo, sve ovo inostranstvo, i sva ta vaša Evropa - sve je to samo fantazija, i svi smo mi u inostranstvu samo fantazija... upamtite što kažem, videćete!











Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 24 Sep - 19:18

JADNI LJUDI

Kažu da kajanje olakšava dušu – naprotiv! 

Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako dok mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom. 

Ipak je prijatno s vremena na vreme odati sebi priznanje. 

Književnost – to je slika, to jest u izvesnom smislu slika i ogledalo; izraz strasti, veoma prefinjena kritika, pouka s naravoučenijem i dokumenat. 

Dešava se tako, živiš, a ne znaš da ti je pred nosom knjiga u kojoj je sav tvoj život izložen do pojedinosti. 

Naš čovek ništa ne uradi dok mu ne zapretiš, svako gleda samo da se negde na spisku vodi, da, eto, kaže ja sam tu i tu, a od posla se podalje drži... Sklanja se ponekad čovek, sklanja, skriva se zbog nečeg za šta nije kriv; ponekad ni nos ne sme da pomoli – bilo gde, zato što se plaši spletke, zato što iz svega što postoji na svetu, iz svega će ti paskvilu napraviti i, eto, već sav građanski porodični život tvoj u književnost je ušao, sve je naštampano, pročitano, ismejano, pretreseno! 

Ah, prijatelju moj, nesreća je zarazna bolest. Nesrećnik i jadnik moraju da se klone jedan drugoga da se ne bi još više zarazili. 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pet 30 Sep - 11:45

Zašto, niti smijeh niti živa riječca ne polijeću s jezika prijatelju koji je iznenada ušao i smeo se, a inače voli i smijeh i živu riječcu, i razgovore o krasnom spolu, i druge vesele teme? Zašto, napokon, taj prijatelj, po svoj prilici nedavni znanac, koji prvi put dolazi u posjet — jer drugoga posjeta u takvu slučaju neće više biti, i prijatelj neće po drugi put dolaziti — zašto se i sam prijatelj tako buni, tako koči, unatoč svoj svojoj oštroumnosti (ako je samo ima), gledajući preobraženo lice domaćina koji se već i sam sasvim zbunio i posve smeo nakon silnoga ali uzaludnoga nastojanja da ugladi i iskiti razgovor, da i on pokaže kako poznaje otmjeni ton, da i on zapodjene ražgpvor o krasnom spolu te se makar takvom pokornošću svidi jadnom čovjeku, koji nije dospio na pravo mjesto, nego zabasao njemu u goste? Zašto se naposljetku gost maši šešira i odlazi naglo, iznenada se sjetivši vrlo potrebna posla, kojega nije nikada ni bilo, pa nekako oslobađa svoju ruku iz vatrenoga stiska domaćinova, koji svakojako nastoji da pokaže svoje kajanje i da popravi što je izgubljeno? Zašto prijatelj koji odlazi hohoće čim iziđe na vrata, odmah se zariče sam sebi da nikada neće dolaziti k tomu čudaku, premda je taj čudak zapravo i divan čovjek, a u isti mah ne može nikako da uskrati svojoj uobrazilji mali hir; da usporedi, makar i izdaleka, fizionomiju svojega malopređašnjega subesjednika, za sve vrijeme sastanka, s likom onoga nesretnoga mačeta koje su djeca vjerolomno zarobila, izgnječila, zaplašila, svakojako mu nažao učinila i sasvim ga zbunila, te se mače naposljetku zavuklo pod stolicu, u mrak i tamo po cio sat dokono mora da se ježi, da frče i obadvjema šapama mije svoju uvrijeđenu njuškicu i dugo još nakon toga da neprijateljski gleda prirodu i život i čak poklon s gospodarova stola, što mu ga je spremila milosrdna ključarica. — Poslušajte — uteče mi u riječ Nastenjka, koja me je za sve vrijeme slušala u čudu, te razrogačila oči i otvorila ustašca — poslušajte: nikako ne znam zašto se sve to dogodilo i radi čega baš meni postavljate takva smiješna pitanja; ali zacijelo znam to da su se sve te zgode zbile svakako vama, od riječi do riječi. — Bez sumnje — odgovorim najozbiljnijega lica. — Dakle, ako je bez sumnje, onda nastavite — odgovori Nastenjka — jer bi neobično voljela znati kako će se to završiti. — Htjeli biste znati, Nastenjko, šta je u svojem zakutku radio naš junak, ili, da bolje reknem, ja, jer ja sam junak svega, ja glavom, moja skromna osoba; vi biste da znate zašto sam se od nenadanoga prijateljeva posjeta tako zaplašio i zbunio za cio dan? Vi biste da znate zašto sam se tako usplahirio, tako se zarumenio kad su se otvorila vrata moje sobe, zašto nisam znao da dočekam gosta te sam tako sramotno propao pod teretom svoje gostoljubivosti? — Ta da, da! — odgovori Nastenjka — tako je. Poslušajte: krasno pripovijedate, ali zar se ne može pripovijedati da ne bude tako krasno? Jer govorite kao da čitate iz knjige. — Nastenjko! — odgovorim ozbiljnim, strogim glasom, jedva se susprežući od smijeha — mila Nastenjka, znam da krasno pripovijedam, ali oprostite, drugačije ne umijem da pripovijedam. Sada, mila Nastenjka, kad smo se opet sastali nakon tako duga rastanka, jer

sam vas, Nastenjko, znao već odavno, jer sam već odavno tražio nekoga, a to je znak da sam tražio baš vas i da nam je bilo suđeno sresti se sada — sada sam našao tisuće odušaka i moram da izlijem rijeku riječi, jer ću se inače zagušiti. Molim vas, dakle, Nastenjko, ne prekidajte me, nego me slušajte pokorno i poslušno; inače ću zašutjeti. — Nipošto! Nikako! Govorite! Neću sada reći ni riječi! — Nastavljam; ima, prijateljice moja Nastenjko, u životu mojem jedno određeno vrijeme, koje izvanredno volim. To je baš vrijeme kad se završavaju gotovo svi poslovi, službe i obaveze, i svi se žure kući da objeduju, da prilegnu i odahnu, pa odmah putem pronalaze i druge zabavne teme, koje se tiču večeri, noći i svega preostaloga slobodnoga vremena. U to vrijeme i naš junak — jer dopustite mi Nastenjko da pripovijedam u trećem licu, zbog toga što se strašno stidim pripovijedati sve to u prvom licu — u to, dakle, vrijeme i naš junak, koji također nije besposlen, korača za drugima.

Bele noći -Fjodor M.Dostojevski








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2774

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 29 Okt - 15:44

Moram ti učiniti jedno priznanje - poče Ivan - nikad nisam mogao da razumem kako čovek može voleti svoje bližnje. Baš bližnje, po mom shvatanju, nije mogućno voleti, već možda samo daleke. Ja sam čitao nekad negde o „Jovanu Milostivom" (jednom svetitelju), kako je on, kad mu je došao gladan i promrzao namernik pa ga molio da ga ogreje, legao s njim zajedno u postelju, zagrlio ga i počeo mu disati u zagnojena usta, koja su zaudarala od neke strašne bolesti. Ubeđen sam da je on to činio sa unutrašnjim mučenjem, sa lažnim usiljavanjem, zbog ljubavi koju mu je dužnost nalagala, i zbog pokore koju je sebi nametnuo. Da bismo mogli zavoleti čoveka, potrebno je da se on sakrije, a čim pokaže svoje lice - ode ljubav.

- O tome je ne jedanput govorio i starac Zosima - primeti Aljoša - i on je govorio da lice čovekovo mnogima, u ljubavi još neiskusnim ljudima, često smeta da vole. Ali ima i mnogo ljubavi u čovečanstvu, i skoro slične Hristovoj ljubavi, to ja znam, Ivane...

- Ja zasad to još ne znam, niti mogu da pojmim, a sa mnom i bezbrojna množina ljudi. Jer, pitanje je u tome, potiče li to od rđavih osobina ljudi, ili prosto otuda što im je takva priroda. Po mom shvatanju, Hristova ljubav prema ljudima, to je na zemlji svoje vrste nemogućno čudo. Istina, on je bio bog. Ali mi nismo bogovi! Ja, recimo, na primer, mogu duboko patiti, drugi nikada ne može doznati u kolikoj meri ja patim, zato što je on drugi, a ne ja; osim toga, retko će čovek pristati da prizna drugog za stradalnika (kao da je to nekakav čin). A što ne pristaje da prizna, kako misliš? Zato, na primer, što se od mene širi rđav zadah, što imam glupo lice, zato što sam mu jednom, nekada, stao na nogu. Sem toga, ima patnje i patnje. Niska patnja, ona koja me ponižava, glad na primer - to će još i dopustiti kod mene moj dobrotvor, ali čim je patnja uzvišenija, na primer za ideju - ne, to će možda samo vrlo retko dopustiti, stoga što će me, na primer, pogledati pa najednom videti da ja ni izdaleka nemam onakvo lice kakvo bi u njegovoj mašti trebalo da ima čovek koji strada za takvu i takvu ideju. I tada me odmah lišava svojih dobročinstava, i čak nikako iz zla srca. Prosjaci, naročito blagorodni prosjaci, ne bi trebalo nikad lično da se pokazuju, nego da prose milostinju preko novina. Apstraktno još se i može voleti bližnji, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza skoro nikad. Kad bi sve bilo kao na pozornici, u baletu, gde prosjaci, kad se pojavljuju, izlaze u svilenim ritama i pocepanim čipkama, mole milostinju graciozno igrajući, tada ih čovek još i može posmatrati sa uživanjem. Posmatrati sa uživanjem, ali ipak ne voleti! Nego, dosta o tome! Meni je bilo potrebno da te dovedem na svoje gledište. Ja sam hteo da govorim o patnji čovečanstva uopšte, ali bolje da se zadržimo samo na patnjama dece. To će deset puta smanjiti jačinu mojih argumenata, ali bolje samo o deci. Tim nezgodnije za mene, naravno Ali, prvo i prvo, dečicu možeš voleti i izbliza, čak i prljavu, čak i sa ružnim licem (meni se, uostalom, čini da deca nisu nikad u licu ružna). Drugo, o velikima i stoga neću govoriti što kod njih, osim što su odvratni i ljubav ne zaslužuju, postoji i odmazda: oni su „pojeli jabuku", poznali su dobro i zlo, i postali su „kao bogovi". I jedu je još i sad. A dečica ništa nisu pojela, i zasad još ni za šta nisu kriva. Voliš li ti dečicu, Aljoša? Znam da ih voliš, i tebi će biti jasno zašto ja samo o njima hoću da govorim. Što i ona na zemlji strašno pate, to je, naravno, zbog otaca, što su kažnjena zbog otaca svojih, koji su „pojeli jabuku"; - no to je rasuđivanje iz drugoga sveta, srcu čovekovom ovde na zemlji nepojmljivo. Jer, kako može nevin stradati za drugog, pa još tako nevin! Možeš mi se čuditi, Aljoša, ali i ja strašno volim dečicu. I obrati pažnju na ovo: surovi ljudi, strasni, nagonski, karamazovski, neki put vrlo vole decu. Deca, dok su deca, do sedam godina, na primer, strašno se razlikuju od ljudi: kao da su sasvim druga bića i sa drugom prirodom. Poznavao sam jednog razbojnika na robiji: njemu se dešavalo u njegovoj karijeri, kad je ubijao čitave porodice u kućama u koje se uvlačio noću zbog pljačke, da zakolje i po nekoliko dece. Ali u tamnici on ih je, začudo, voleo. Kroz tamnički prozor neprestano je posmatrao decu koja su se igrala u tamničkom dvorištu. Jednog malog dečka bio je naučio da mu prilazi prozoru, i ovaj se vrlo sprijateljio s njim... Ti ne znaš zašto ja to sve govorim, Aljoša? Nešto me glava boli, i tužan sam.

Iz romana Braća Karamazovi F.M. Dostojevskog, Rad, Beograd, 1986.


Nazad na vrh Ići dole
Rene

Elita
Elita

avatar

Muški
Poruka : 1930

Učlanjen : 27.09.2016


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Ned 6 Nov - 17:48

Pravi džentlmen, makar izgubio sve što posjeduje, ne smije pokazati emocije. Novac mora biti tako nisko na džentlmenovoj listi prioriteta da gotovo ne zaslužuje bilo kakav trud.
Fjodor Dostojevski
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:40

Tragedija genija (slučaj Dostojevski)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski bio je opterećen bolešću od koje su patili, kako se pretpostavlja, Herkul, Ajakas, Empedokle, Marko Sirakuski, Sokrat, Julije Cezar, Livije Druz, Savle, Sveti Jovan, Muhamed, Magbet, Karlo Veliki, Petrarka, Dante, Rišelje, Kromvel, Petar Veliki, Napoleon i drugi. To je epilepsija.
.
Epilepsija Dostojevskog mogla je proisteći kako iz očeve tako i iz maternje loze, jer su obe bile teško opterećene raznim oblicima neuropatija i psihopatija.
.
Otac mu je bio „mračan čovek, nervozan i razdražljivo samoljubiv”, kako piše Vjetrinski, biograf Dostojevskog. Na drugom mestu isti biograf dodaje da je Dostojevski govorio s poštovanjem o svim članovima svoje porodice, ali ,,o ocu nije voleo govoriti, i molio je da ga za njega ne pita, a takođe je malo govorio o bratu Andreji”.
.
Šta je to što pisac krije o svom ocu? To se otkrilo tek u novije vreme, kada je kći Dostojevskog, Ljubov Dostojevska, odštampala uspomene o svome ocu. Ona diže pred nama celu zavesu i kaže da im je otac bio strašan alkoholičar i grozan tiranin, u kući i van nje, a naročito prema mužićima na poljskom imanju, koji su ga, u ogorčenju, premlatili na najgrozniji način. To tiranstvo, izgleda, imalo je sadističku osnovu.
Majka piščeva bila je takođe opterećena. Bila je slabih živaca, i Strahov o njoj piše da je bila „ćutljiva, povučena i bojažljiva”. Bila je još i nežne i bolešljive konstitucije te je rano umrla od tuberkuloze, kad je Fjodoru bilo 15 godina. Deca starog Dostojevskog bila su sva opterećena teškim nasleđem. U svojim uspomenama Ljubov Dostojevska piše da su i stariji i mlađi brat Fjodorov bili nepopravljivi alkoholičari i propalice,a jedina sestra, Varvara, bila je zla i pakosna u tolikoj meri da su je ubili njeni rođeni ukućani. Sin Varvare bio je idiot, dok je sin najstarijeg Fjodorovog brata, inače bistre pameti, umro od progresivne paralize. O jednoj svojoj tetki Fjodor piše da je „imala slabo pamćenje, mada je naizgled bila zdrava; beskarakterna i neodlučna, bila je podložna svakojakim uticajima i bojala se đavola”. Kako tvrdi Ljubov Dostojevska, svi članovi patili su od rastrojenih živaca, duševnih poremećaja i kriminalnih sklonosti.
.
Priroda i oblik naslednog opterećenja pokazali su se kod Dostojevskog još u ranom detinjstvu. Prvi jači simptom bile su halucinacije. One su se pojavile oko njegove desete godine. Prvi slučaj izneo je sam Dostojevski, u svom časopisu „Piščev dnevnik”. Jednom, leti, kad je bio sam u šumi na očevom poljskom dobru, odjednom je jasno čuo kako neko viče prestravljenim glasom: „Evo vuka!” Preplašen i izbezumljen tim krikom, on beži u divljem bekstvu iz šume, sustiže muzika Mareja, koji ga smiruje i izvodi na put za selo. Dostojevski objašnjava da je, još kao dete, čuo i mnoge druge glasove, kao i to da je u detinjstvu imao neopisano jak „noćni strah”, jači nego kod ostale dece, i da se u snu često trzao od straha.
.
Kada su se kod njega pojavili prvi epileptički napadi, nije zabeleženo, ali izgleda da su i oni počeli u ranom detinjstvu. Jedan njegov drug iz detinjstva priča da je bio svedok jednog napada epilepsije, kad se Dostojevski „valjao na ulici s penom na ustima”. Drugi njegov prijatelj, poznati književnik Grigorovič, piše da se njegova bolest pojavljivala više puta, još dok je bio student u Inženjerskom učilištu.
.

„Nekoliko puta” — kaže taj svedok — „za vreme naših retkih zajedničkih šetnji spopadao ga je napad. Jednom, pri prelazu preko Trojicke ulice, sreli smo pratnju. Dostojevski se brzo okrenuo, u nameri da se vrati, ali nismo koraknuli ni nekoliko koračaji, a njega spopade tako jak napad da sam ga, s još nekoliko ljudi, morao skloniti u prvi obližnji dućan”.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:42

Doktor Janovski, kome se Dostojevski često obraćao za lekarske savete, krijući od njega svoju epilepsiju, piše:
.

„Prva bolest zbog koje mi se obratio Dostojevski bila je čisto lokalne i ograničene prirode. U toku lečenja često se tužio na nekakve osobite uporne glavobolje, koje je — sve — on nazivao »vrtoglavice’. Prateći stanje njegovog zdravlja i znajući mnoge stvari iz njegovih reci o živčanim rastrojstvima koja je imao u detinjstvu, i imajući u vidu njegov temperament i njegovu konstituciju, stalno sam imao pred očima nekakvu živčanu bolest”.

.
U kasnijem životu napadi epilepsije bili su česti i postali obična pojava. Te napade zabeležili su mnogi piščevi prijatelji. Njekrasov i Turgenjev zabeležili su slučaj kad je, posle pojave „jadnih ljudi”, jedna lepotica iz višeg društva pozvala proslavljenog pisca u svoj salon, pun najotmenijeg sveta. Čim se pojavio u tom raskošnom i sjajnom salonu, još pre pozdrava s domaćicom, Dostojevski se srušio na pod kao sveca, sav u grčevima, s iskrivljenim licem i s penom na ustima. A. Miljukov u svojim uspomenama beleži slučaj kad je Dostojevski bio kod njega u gostima u Pavlovsku, u blizini Petrograda. Dostojevskom se tada desio napad čim je uzeo u ruke čašu. A kad ga je Miljukov ispraćao do željezničke stanice, odjednom je viknuo na putu: „Napad! Sad će i napad!” Toga puta, međutim, nije došlo do napada, niti u tri maha neposredno posle toga, kada je opet uzvicima nagoveštavao napad. Kad ga je sutradan Miljukov posetio u njegovom stanu, Dostojevski je bio slab kao posle kakve teške bolesti, i spočetka me nije ni poznao” — piše taj svedok.
.
Strahov, najbolji prijatelj Dostojevskog, piše da su „napadi epilepsije bivali približno jedanput mesečno”. Ponekad su bili redi, ali katkad i češći, pa čak i dvaput nedeljno.
.
Dostojevski, kao i svi epileptičari, nije pamtio ništa što se zbivalo za vreme napada, niti je izvesno vreme posle toga raspoznavao svoje poznanike. Kao i svaki epileptičar, i on je predosećao nastup napada. Pomenuti svedok Strahov o tome piše:
.

„Predosećanje nastupa napada uvek bi bivalo tačno, ali je ponekad i varalo. U romanu ,Idiot’ podrobno je opisano samoosećanje epileptičara pred sam napad. Jednom prilikom sam lično bio svedok kako je tekao napad kod Dostojevskog. Bilo je to, čini mi se, 1863. god., uoči Uskrsa. Dockan uveče, oko 11, dolazi on k meni na življi razgovor. Ne sećam se tačno o čemu smo razgovarali, ali znam da je bilo nešto važno i apstraktno. Dostojevski se jako oduševio i koračao po sobi, dok sam ja ostao sedeći za stolom. Govorio je o nečem uzvišenom i radosnom. Kad sam pomogao njegovu misao jednom svojom primedbom, on mi se odjednom obraća s ushićenim izrazom na licu, koji je pokazivao da je njegovo oduševljenje dostiglo vrhunac. Zastade za tren oka, kao da je tražio zgodnu reč za svoju misao, i već je bio otvorio usta. Gledao sam u njega netremice, osećajući da će reći nešto neobično, da ću čuti neko otkrovenje. Odjednom, iz njegovih otvorenih usta iskače čudan, produžen i besmislen glas, i sruši se, bez svesti nasred sobe”.

.
Isti svedok nastavlja:
.

„Dostojevski mi je mnogo puta pričao da pred napad oseća trenutke neobičnog ushićenja” „Nekoliko trenutaka uoči nastupa napada — pričao mi je — osećam takvu sreću kakva je nemogućna u običnom stanju, i o čemu nemaju pojma drugi ljudi. Osećam punu harmoniju u sebi i u ćelom svetu, i to je osećamje tako slatko i jako da bih za nekoliko trenutaka takvog blaženstva dao desetak godina, pa i ceo svoj život”.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:42

Karakter, mentalitet i temperament Dostojevskog imaju svoje specifično obeležje. U doba prvog detinjstva, po recima njegovog brata, Dostojevski je bio „živ kao vatra, branio je energično svoje ubeđenje i bio dosta oštar na rečima”; zbog toga mu je otac često govorio: „Ej ti, Feđa, umiri se, nećeš proći dobro … dobićeš crvenu kapu”, tj. dopašće hapsa. Kasnije, kao student u Inženjerskom učilištu, on se donekle menja. Trutovski, njegov drug iz tog vremena, piše da mu je „pogled bio uvek zamišljen, a izraz lica većinom usredsređen”, i dodaje da se uvek „tuđio drugova” i bio toliko ozbiljan, da ga on, Trutovski, ne može zamisliti „da se smeje ili da se razveseli u društvu svojih drugova”. Drugi njegov drug, Grigorovič, kaže da se „odlikovao ozbiljnošću i povučenošću koja nije svojstvena njegovim godinama” d da „nije voleo osobito glasne i otvorene izlive osećanja”. U jednom pismu svome bratu, kad mu je bilo 17 godina, Dostojevski piše: Ne znam hoće li mi se ikad smiriti moje turobne misli”. Njegov učitelj Saveljev iznosi da su mu zbog njegovog osobenjaštva drugovi izdevali razne nadimke. Najčešće su ga zvali „mističar”, „idealista”, „Fotije”.
.
Sve te osobine iz detinjstva Dostojevski je zadržao kroz ceo svoj život, ali u razvijenijem obliku. Tuđenje od ljudi u detinjstvu kod njega se kasnije razvilo u jaku razdražljivost i laku uvredljivost. Nije voleo nikoga, i bio je oštar i otvoren neprijatelj gotovo sa svakim s kim bi došao u bliži dodir. Sem neprijateljstva prema najboljim svojim drugovima, prema Bjeljinskom i Strahovu, bio je u neprijateljstvu i s blagim i dobroćudnim Turgenjevim. U Badenu, u Nemačkoj, tako ga je oštro napao i uvredio da je posle toga njihovo prijateljstvo bilo prekinuto zanavek. Turgenjev ga je u pismu pesniku Polonskom nazvao posle tog sukoba „ludim” i „neuračunljivim”. Prema drugima je imao isto ponašanje. L. OboIjenski priča kako se jednom, na drugarskoj večeri, za trpezom, razljutio na lekara Kuročkina zato što je ovaj rekao da je srce fiziološki najizdržljivi]i organ.
.

„Dostojevski je odjednom skočio na Kuročkina” — priča taj svedok — ,,s krikom i penom na usnama. Teško je bilo razumeti njegovu misao i uzrok njegovog gneva. Vikao je da su savremeni lekari fiziolozi zamrsili sve pojmove, da srce nije komad mišića, nego važna duhovno-moralna sila itd. Kuročkin je pokušao da mu odgovori mirno, ali bez uspeha, i Dostojevski nije došao k sebi od gneva”.

.
Drugom prilikom, kad je Dostojevski bio u gostima kod Majkova, ovome je došao u posetu neki njegov poznanik. Dostojevski se brzo sklonio u susednu sobu, jer on „uopšte nije mogao trpeti nepoznato lice”, kako je sam često govorio. Gost je razgovarao s Majkovom i činio mu neke komplimente za njegove stihove. Dostojevski, osluškujući razgovor, sav van sebe od gneva, s podignutim pesnicama pritrčava vratima i viče u sav glas: „Šta to govori taj podlac! ?” Knez Meščerski opisuje slučaj kada je Dostojevskom došla na razgovor jedna „ošišana” i „savremena” žena i počela pred njim razvijati svoje misli o društvenim pitanjima. Dok je ona razlagala svoje misli, Dostojevskom se promenila boja lica od jarosti, pa joj je najzad upao ljutito u reč i doviknuo:
.

„Vi ste završili?” — „Završila sam” — odgovori ona. ,,E, onda, evo šta. Slušajte me, ja ću biti kraći od Vas. Vi ste mnogo brbljali, a ja ću Vam reći, evo, ovo: sve što ste govorili glupo je i nisko; razumete li, Vi, glupo!? Nauka bez Vas može opstati, a porodica, deca, kuhinja, bez žene ne mogu. Žena ima jedan poziv. I sve što ste mi pričali, budalaština je! Čujete li, budalaština! Više Vam ništa neću reći”.

.
Baron A. Vrangelj opisuje ovaj slučaj, koji mu je pričao sam Dostojevski. Kad je jednom bio u Parizu i naumio da poseti Rim, bila mu je potrebna viza papskog nuncija na pasošu. Dostojevski je zbog toga dolazio dva put u nuncijevu kancelariju, ali ga oba puta nije zatekao, te nije mogao svršiti posao. Kad je došao treći put, presretne ga jedan mlad opat u čekaonici i zamoli ga da prisedne i pričeka, jer „monsinjer baš tog trenutka pije kafu”. Opat nije ni završio svoju rečenicu, kad mu je Dostojevski, sav razdražen i van sebe, doviknuo:
.
Dites a Votre Monseigneur, que je crache dans som cafe, qu’il me signe immediatement mon passeport ou je me precipitrais chez lui avec scandal” („Recite Vašem Monsinjeru da pljujem u njegovu kafu; neka mi smesta potpiše pasoš)








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:43

Život Dostojevskog u skladu je s njegovim mentalitetom, i karakterom i temperamentom. On je proživeo 61 godinu. Prvo detinjstvo proveo je u kući roditelja, i kao bolešljivo dete, povučeno, usamljeno i uvek pognjureno u čitanje knjiga. U 16. godini pročitao je celog Puškina, Gogolja, Aleksandra Dimu, Balzaka, Evžena Šija, Žorž Sandovu. O njegovoj preranoj inteligenciji Mereškovski piše:
.

„Njegov književni ukus i sud neverovatno su samostalni i neobični za njegove godine. Bila mu je pristupačna ne samo ruska nego i cela evropska književnost”.

.
U jednom pismu iz Inženjerskog učilišta, u koje je stupio, po očevoj želji, po završetku gimnazije, piše svom bratu:
.

„Govorili smo o Homeru, Šekspiru, Šileru, Hofmanu. Znam Šilera na pamet. Recitovao sam njegove stihove i sanjao ga”.

.
Po završetku školovanja u Inženjerskom učilištu, koje je ****** s odličnim uspehom, iako nije voleo ni učilište niti inženjerski poziv, Dostojevski odjednom dopada robije u Sibiru zbog učešća u ilegalnoj revolucionarnoj organizaciji „Petraševskovog Tcružoka” i zbog rasturanja ilegalnih spisa. Pored zatvoreničkih patnji, život na robiji doneo mu je i pogoršanje zdravlja. On piše otuda:


„Patim strašno od šuljeva i osećam bolove u grudima, koje ranije nisam osećao”. Kasnije, u drugom pismu dodaje: „Moje zdravlje je dobro, ako se izuzmu šuljevi i nervoza, koja se kod mene razvija kao krešendo. S vremena na vreme osećam da mi nešto steže grkljan”. Često se tužio i na nesvesticu.

.
Kad je na presto došao liberalni Aleksandar II, Dostojevski biva pomilovan. Pušten sa robije, ženi se Marijom Dimitrijevnom, ženom jednog od svojih drugova po nesreći u Sibiru. Razvija svoj književni rad ubrzano i do krajnjih granica i bori se stalno s porodičnim i novčanim nevoljama. Sklanjajući se od mnogih poverilaca, odlazi u inostranstvo i tamo ostaje čitave četiri godine, boraveći ponajviše u Nemačkoj. Po povratku u Rusiju piše jednom svom prijatelju:
.

„Živci su mi vrlo bolesni. Bolest žene jako me muči. Ona je na umoru. Očekujemo smrt svakog dana. Njena strašna stradanja utiču na mene strahovito. Rđav sam izvor za svoju porodicu. Život je žalostan. Moje zdravlje je rđavo, noću ne spavam”.

.
Posle ženine smrti (umrla je od tuberkuloze) za njega nastaju još teži dani, i u novčanom i, u zdravstvenom pogledu. Zapada u takve dugove da mu predstoji čak i zatvor. Ženi se po drugi put. Uzima imućniju ženu, Anu Grigorjevnu Svitkinu, koja ga izvlači iz dugova. U drugi brak polagao je velike nade:

„Hoću da otpočnem nov život. Nalazim porodičnu sreću koje sam toliko željan”

— piše svom prijatelju posle druge ženidbe.
.
Ali, sreća nije dugo trajala. Zapada u nove, još veće dugove, a bolest mu se pogoršava. Rešava se ina novo putovanje sa ženom po Evropi, u nadi da se spase poverilaca i bolesti. Iz Ženeve piše svom drugu Majkovu da je pobegao iz Rusije „da bi spasao ne samo zdravlje već i život” i dodaje da su mu se „napadi bolesti ponavljali svake nedelje” i da je počeo „osećati da mu slabi sluh”. U inostranstvu gubi jedinicu kćerčicu i prokookava i poslednje ženino odelo. Na energično navaljivanje žene, vraća se u Rusiju. U Petrogradu ostaje sve do svoje smrti, „radeći kao konj, da bi isplatio dugove”, kako piše prijatelju Aksakovu.
.
Poslednji dani života bili su mu najgori. Valjiševski piše:

,,U poslednje vreme, pred kraj života, bio je ništa drugo do žalostan ostatak iskidanih živaca i organizam sav iscrpen od krajnjeg svakodnevnog premaranja književnim i novinarskim radom”.

.
Radi boljeg razumevainja složenosti unutrašnjih zbivanja kod Dostojevskog, ukazuje se potreba da se, ukratko, izloži klinička slika epilepsije.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:43

Epilepsija — popularno „padavica” — proističe iz neuropatskih i psihopatskih porodica i pokazuje se još u detinjstvu ili mladosti. Traje celog života i manifestuje se u vidu češćih i težih, ili ređih i slabijih napada padanja, postupnog telesnog mršavljenja i umnog slabljenja, i zato skraćuje život. Napadi epilepsije počinju obično s predznacima i predosećanjima, u vidu prethodne „promene raspoloženja”, osećaja bola, zimljivosti, osobitog ukusa na jeziku, a najčešće u vidu „osećaja prijatnog vazduha”, zbog čega je to osobito stanje nazvano u psihijatriji „aura” (aura na klasičnom grčkom znači prijatan vazduh). Uskoro zatim epileptičar ispusti naročit krik, pa se sruši na zemlju, iznenada kao klada, ma mestu gde se zatekao, zbog čega je u opasnosti da ise unakazi ili izgubi život, ako je na obali reke, blizu vatre ili rupčage s vodom. Posle pada spopadaju ga grčevi u svim mišićima, koji se čas zategnu i ukoče i čas, naizmenično i brzo, zategnu i olabave. Grčevi su praćeni valjanjem ili udaranjem rukama, nogama i glavom o zemlju, izbijanjem pene na usta, koja je često krvava zbog pregrizanja jezika usled grčenja viličnih mišića, kao i ukočenošću ženica. Pošto ga prođe napad, kraći ili duži, epileptičar se budi i smiruje, ustaje na noge, ne pamteći ništa što se s njim dodogilo. Oseća neko vreme zamor, glavobolju i mutno raspoloženje, pa se povrati u svoje redovno stanje, noseći za uspomenu na napad uboje i rane, ikoje posle zarastanja ostavljaju tragove i belege u vidu trajnih ožiljaka. Napadi se mogu javljati i noću, pri spavanju, u vidu jezovitih snova, košmara, ili u vidu takozvanog somnambulizma — spavanja u budnom stanju. U takvom stanju, epileptičar ustaje iz postelje i, uz neaktivnu svest, može hodati po kući ili izvan nje i obavljati izvesne radnje.
.
Pored napada, kod epileptičara se, od detinjstva, razvija i uobličava, telesno duševno i karakteristična ,,epileptičarska ličnost”, s posebnom, „epileptičarskom degeneracijom”, „epileptičarskom konstitucijom” i „epileptičarskim karakterom”. Sve psihičke promene koje su posledice tog procesa nazvane su u psihijatriji „psihički ekvivalenti epilepsije” (duševne protivuvrednosti epilepsije). Među telesnim osobenostima naročito se ističu grube crte lica i džinovski stas i snaga, zbog čega su stari lekari nazvali epilepsiju „Herkulova bolest”. Među psihičkim ekvivalentima ističu se — kao najbitnije i najčešće crte epileptičarskog karaktera, mentaliteta i temperamenta — nepostojanost i nagla promena suprotnih osećanja i raspoloženja. Epileptičari su ili dobro raspoloženi, ljubazni, uslužni, dobroćudni, i pokazuju tada svoj, takozvani ,,epileptičarski optimizam” — preterano naglašavanje čovekoljublja i pobožnosti, uz propovednički stil i slatkorečivost (zbog čega je u staroj psihijatriji bolest nazvana „morbus sacer”, „sveta bolest”, a u novoj je takav rečnik nazvan („božanska nomenklatura”), ili su suprotnih osećanja i raspoloženja, kada su razdražljivi, naprašiti, mrzovoljni, melanholični, pesimisti i mizantropi, gotovi i na iznenadne svireposti i zločine. Zbog takve njihove unutrašnje podvojenosti i suprotnosti sorednjovekovni lekari su govorili da ,, epileptičari imaju molitvenik u džepu, boga na jeziku, a zločin u duši”.
.
Među drugim „ekvivalentima” ističu se: povremeno, kratkotrajno odsustvo svesti, izraženo ukočenim pogledom i iznenadnim bledilom ili crvenilom na licu, stanje koje su stariji francuski psihijatri prvi zapazili, i nazvali „petit mal” ili „absence” („mala bolest” ili „odsutnost”), za razliku od „grand mal”, pri velikom napadu s grčevima; „bradipsihija”, ili usporeno mišljenje ili govor, i koji se pokazuju u vidu zapinjanja u govoru, zastajanja, ponavljanja, raspaljivanja i suvišne retorike; „egocentrizam”, izražen u stalnom isticanju svoga „ja” i u prenebregavanju moralnih i materijalnih interesa svojih bližnjih; povremena, iznenadna i nepredviđena lutanja i skitnje van mesta stalnog boravka, „vagabondaža”, pri neaktivnom stanju svesti, kada bolesnici čine raznovrsne neuračunljive postupke, a često i krivična dela; česte iluzije i halucinacije, naročito vida i sluha, koje pothranjuju epileptičarsku maštu.
.
Izložena klinička slika epilepsije ogleda se u Dostojevskom kako u njegovoj ličnosti i životu tako i u njegovom delu. O tome svedoče mnogi biografski podaci i svedočanstva.
.
Veliki ruski sociolog i publicista Mihajlovski napisao je veoma zapaženu studiju o Dostojevskom, „Svirepi talent”. U toj studiji pisac je izneo da Dostojevski uživa, na svirep način, u mukama i patnjama svojih književnih ličnosti. Turgenjev, koji je izbliže poznavao Dostojevsikog, u pismu upućenom Saltikovu piše da se u /potpunosti slaže s Mihajlovskim i otvoreno naziva Dostojevskog ,,sadistom”, dodajući da je „sadizam osnovna crta njegovih književnih tvorevina”. Jedan od najboljih biografa Dostojevskog, Vjetrinski, dajući rezime o tom značajnom i mnogo raspravijanom pitanju, piše: Kod Dostojevskog ta crta epileptičarskog karaktera prelama se kao bolesna strast za podrobnim raščlanjavanjem i neprekidnim zagledanjem u najteža stradanja ljudske duše. U njegovim delima jako pada u oči pojava, koja se stalno ponavlja, a to je da sam pisac oseća uživanje u stradanjima. Teško je verovati da je to osobina svake ljudske psihike i da je svojstvena svim ljudima. Ona se mora smatrati kao crta svojstvena samom Dostojevskom, patološki bliska sadističkoj izopačenosti”.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:44

Ali, to nije sve. Dostojevski nije samo sadista, on ne uživa samo u patnjama drugih — za njega je isto takvo uživanje i njegovo vlastito stradanje. On je psihički još i masohista. Njegov lični život prepun je stradanja i patnji, i ta njegova preteška stanja ne dolaze (kao nešto nametnuto silom prilika, spolja, nego kao nešto namerno traženo, i nađeno. On je donekle sličan alkoholičaru, koji je svestan da je rakija otrov, ali ne može bez nje: njega nešto tera iznutra, njegova alkoholičarska strast ili nagon, i on je traži, pije i opija se uslast. Dostojevski zna da je Sibir robija, patnja i stradanje, i baš zato sve to traži i hvali. On mora da beži od poverilaca u Evropu jer ne može da isplati dugove, trpi bedu i nevolju, ali se ipak kocka, i na ruletu gubi sve što ima, prokockava čak i poslednju ženinu haljinu. Dostojevski je stradanje uzvisio na stepen kulta, i on je ideologiju stradanja i samostradanja razvio kao niko drugi. On razgovara jedinom prilikom sa svojim drugom Solovjovim, pa sav ushićen uzvikuje: „Sibir, robija, to je za mene bila velika sreća”. U „Zločinu i kazni” kaže da „ideja leži u stradanju”.
.
Bol i stradanje su, zaista, jedina čvrsta podloga svakog stvaralaštva i sigurno čistilište socijalne i humane ideologije. Bol i stradanje rađaju ljubav prema ljudima i bude i razvijaju osećanja čovečnosti. Kod Dostojevskog bol i stradanje rađaju ljubav prema božanstvu, ali mržnju i zločin prema ljudima. On je na recima pobožan, ali su njegova dela čudna. On je fanatik Kristove ljubavi prema bližnjem, ali ne i akcije u tom smislu. On prekida lično prijateljstvo i postaje otvoren neprijatelj svoga druga Bjeljinskog samo zato što je ovaj ateist i ne veruje u božanstvo. „Taj čovek, Bjeljinski, vređao je Hrista preda mnom” — piše Dostojevski — „međutim, on ne može da se poredi s Kristom ni uzet zajedno sa svima moralnim snagama ovog sveta”. Drugom prilikom, u diskusiji s drugim prisnim prijateljem, Strahovim, koji je takođe bezbožnik, on, posle dugog dokazivanja, viče besno i izvan sebe: „Postoji jedan Bog! Jest! Bog postoji!” — U pismu gospođi fon Vizinoj piše:

„Verujem da nema ničeg lepšeg, dubljeg, simpatičnijeg, pametnijeg, muškijeg i savršenijeg od Hrista, i ne samo što nema već kažem sebi sa surevnjivom ljubavlju da i ne može biti. Kad bi mi neko dokazao da je Hristos izvan istine, pa da je to i zbilja tako, pre bih ostao s Kristom nego s istinom”.

.
Međutim, dok je s jedne strane fanatik Kristove ljubavi, dotle je s druge strane žestok čovekomrzac, pa, šta više, potencijalno i zločinac, zločinac u duši. On na jednom mestu piše otvoreno: „Voleti čoveka uopšte — znači nasigurno prezirati, a pokatkad i mrzeti pravog čoveka, koji je tu pored nas”. Tome dodaje: „Ukoliko više volim čovečanstvo, utoliko više mrzim pojedince. U snovima mogu se poneti do žrtvovanja za čovečanstvo. Ali, makar i dva dana proživeti u jednoj sobi s drugim čovekom, meni je nemogućno. Neprijatelj sam svakog bližnjeg”. — ,

“U duši se još i može voleti bližnji izdaleka, ali izbliza — nikako. Može se voleti samo skriven, nevidljiv čovek. Čim pokaže svoje lice, ljubav nestaje”. — „Po mom mišljenju, čovek nije u mogućnosti da voli svog bližnjeg”.

.
Iz izloženih samopriznanja i iskrene ispovesti mogu se izvući brojni zaključci, ali pre svega — da je Dostojevski, u stvari, od hrišćanstva isto toliko dalek koliko i ateista Niče, i još dalje. Niče je sam priznavao da je đačić prema Dostojevskom, i da je kod njega učio školu. On o tome piše:

„Dostojevski je jedini psiholog od kojega sam imao šta da naučim. Svoje poznanstvo s njim smatram za najbolji udes u svom životu”.

U hrišćanstvo Dostojevskog, do zamora naglašavano, nije verovao nijedan Rus koji ga je poznavao. Tolstoj piše u pismu jednom svom prijatelju:

„Izgleda mi da ste bili žrtva lažnog shvatanja o Dostojevskom. Ne samo Vi, ceo svet je uveličao njegov značaj, i to ga je uveličao šablonski, uzdignuvši ga na stepen proroka i sveca, njega, čoveka koji je umro u fazi kad je u njemu najjače plamtela borba između dobra i zla. On je dirljiv, zanimljiv, ali podići ga kao spomenik i kao primer potomstvu, čoveka koji je sav borba — ne ide”.

Turgenjev u pismu upućenom Saltikovu govori o Dostojevskovoj pobožnosti još odlučnije:

,,I samo kad se pomisli da su tom našem markizu de Sadu svi ruski arhijereji održali parastose, pa čak držali i pridike o sveljubavi tog čoveka! Zbilja, živimo u čudno vreme!”

Kod Dostojevskog, dakle, versko osećanje nije ispravno — tu se reci i dela ne podudaraju. Nije ispravna ni njegova duševno-moralna priroda. Poznati ruski književni kritičar Šestov u svojoj studiji o Dostojevskom piše:

„Dostojevski nije hteo nikad da prizma da su ideje čoveka iz ,Zapisa iz podzemlja’ njegove lične, i stalno je imao u džepu paradne ideje, koje je utoliko više histerički uzvikivao ukoliko su se dublje razilazile sa suštinom njegovih zavetnih želja”.

Gljeb Uspenski nalazi to isto i potvrđuje primerom njegovog čuvenog govora prilikom osvećenja Puškinovog spomenika u Moskvi. On u tom govoru vidi da je Dostojevski zapalio publiku na svečanosti jedino svojom ekstazom, usijanim živcima i fanatičkom eksplozijom osećanja, dok mu je, u stvari, pri pažljivom čitanju, govor „bio pun protivurečnosti i neubedljiv”.
.
Sem pobožnosti i zločina, kod Dostojevskog su bol i stradanje uslovili i njegov karakteristični misticizam, koji ima široku i maglovitu mesijanističko-hriščansko-nacionalističku osnovu. Francuski lekar dr Gaston Lojg, koji je napisao i najprodubljeniju patografiju o Dostojevskom, s pravom (kaže: „Dostojevski je imao dva naročita razloga da bude mističar: on je —epileptičar, i on je — Rus”.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:44

Dostojevski je fanatički verovao u svoju istorijsku misiju. On je u to verovao još u ranoj mladosti, još onda kad za njega niko nije znao. On je samog sebe visoko cenio ne samo u svojoj duši već i javno, pred svetom. On je sebe, i usmeno i u svojim pismima, bez prestanka porodio čas s Puškinom, čas s Gogoljem, čas s kojim drugim književnim velikanom. Pri tom je neprestano ponavljao reci pesnika Ogareva da želi ,,i život, i bol i smrt proroka”.
.
Dostojevski uvek govori kategorički, bez kolebanja, fanatički i dogmatički, i ne usvaja ničiju sumnju. Nameće diktatorski svoju veru i ne trpi nikakvu diskusiju. Njegov drug Stahejev priča kako je Dostojevski jednom prilikom otišao na poklonjenje u čuvenu Optinu Pustinju, tamošnjem pustinjaku, isposniku i propovedniku:

„Dostojevski je više govorio nego isposnik, uzbuđivao se, odgovarao mu vatreno, razvijao d objašnjavao smisao svojih reci, i neprimetno za samog sebe, uniesto da pažljivo sluša tražene savete, on sam uzima ulogu učitelja”. Isti svedok daje još jedno ‘svedočanjstvo: „Sedim, ponekad, i slušam kako on bez prestanka govori, ćele večeri, i sve mi se nešto čini evo, sad, sad će poludeti. Toliko je pri govoru bivao uzbuđen i tako je skakao s predmeta na predmet”. – „Sabesednik je bio nezgodan, nije voleo da mu se protivureči, i ne samo što nije voleo da mu se ine odobrava već nije dopuštao ni da se prekine u govoru, niti da mu se upada u reč. Čim bi ko upao s kakvom primedbom, obrecnuo bi se na njega: ,Ćutite! Ne pravite ini se tu pametni!’

Dostojevski je katkad padao u ekstazu. Za vreme svenarodnih „Puškinovih dana” u Moskvi 1880. god., kad je držao čuveni govor pred otkrivanje Puškinovog spomenika, u prisustvu nebrojenog sveta pao je u takvu ekstazu da su se njegovi prijatelji pobojali za njegovo duševno zdravlje. Svi su imali utisak da će za koji trenutak pomeriti pameću. Strahov piše:

„Najznačajnije je bilo mesto kad je recitovao Puškinove stihove ,,Prorok”. Dostojevski je te stihove čitao dvaput uzastopce, i svaki put s takvim napetim ushićenjem, da je bilo neprijatno slušati ga. Glas mu je bio toliko povišen kao da dovikuje nekoga”.

Svoj misticizam i vizionarstvo dopunjavao je i pothranjivao seansama kod vračara, kao i spiritističkim sean sama, na koje je odlazio zajedno s filozofom Vladimirom Solovjovim.
.
Dostojevski je nastupe svoje bolesti ovako karakterisao:

„Svi vi, zdravi ljudi, ne slutite kakvu sreću osećamo mi, epileptičari, nekoliko trenutaka pre napada. Muhamed u svom Koranu tvrdi da je video raj i da je bio u njemu. Pametne budale misle da je on lažov i varalica. Oh! Ne! Nije on lagao. Video je on zaista raj u nastupu napada epilepsije, koju je imao kao i ja. Ne znam da li to stanje blaženstva traje nekoliko trenutaka, nekoliko sati, nekoliko meseci, ali veruj te mi na reč da ga ne bio dao ni za sve radosti ovog sveta”.

.
Umetničko nadahnuće Dostojevskog u punom je skladu s njegovim životom. Ono je proizvod njegove epilepsije, u istoj meri u kojoj i njegov karakter, mentalitet i temperament. A. Miljukov piše u svojim uspomenama o tome:

„Sem životne istinitosti i životne tačnosti, na većini njegovih književnih ličnosti, naročito u njegovim poslednjim delima, leži još i pečat nekakve patološke fantazije. Sve njegove književne ličnosti izgledaju nam kao da ih vidimo kroz obojeno staklo, što im daje kolorit aveti. Sve to, kao god i njegov lični karakter, proizvod je njegove nesrećne bolesti”.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:45

Dostojevski je u svojim mnogobrojnim delima slikao gotovo isključivo nenormalne, patološke tipove. On je slikar bolesne Rusije, bolesnog ruskog društva. Prelećući u mislima niz njegovih književnih tipova, čitalac ima utisak kao da prolazi kroz odeljenja ludnice ili kaznenog zavoda. Tu čitalac nailazi na zločince iz „Zapisa iz mrtvog doma”: na Petrova, Sušilova, Cazina, Orlova, Luku, Bahlušina i ostale u robijaškim domovima u Sibiru. Zatim čitalac vidi zločinca megalomana i teškog melanholičara-paranoičara Raskoljnjikova kako ubija sekirom staricu i, potom, kako čami u Sibiru. Dalje čitalac gleda ubicu Rogožina u „Idiotu” kako se sprema da ubije kneza Miškina, ali se ovaj spašava pukim slučajem — tog trenutka spopada ga napad epilepsije. Rogožin, umesto njega, ubija Nastasju Filipovnu — u nastupu ludila — kada oseća da fizičko ovlađivanje tom ženom ne znači i ljubavnu vlast nad njenom dušom. Pored čitaoca prolazi i ubica Trusocki, iz romana „Večni muž”, koji saznaje da njegova kćer nije to u stvari i kolje vinovnika Veljčanjinova na spavanju brijačem. Pored kriminalnih, čitalac vidi i političke zločince: Erkena, Tolkačenka, Virginskog, Verhovenskog, Stavrogina, Ljamšina, Ljipućina, Feđku i druge. Produžujući put kroz dela Dostojevskog, čitalac gleda kako se pred njim valjaju na zemlji, u grčevima, s penom na ustima, epileptičari: Neli u romanu „Poniženi i uvređeni”, knez Miškin u „Idiotu”, Smerdjakov u romanu „Braća Karamazovi”, Kirilova u „Zlim dusima”. Idući dalje, čitalac zastaje, posmatra i sluša kako halucinira Ivan Karamazov u „Braći Karamazova” i Svidrigajlov u „Zločinu i kazni”. Prvi vidi đavola i dugo razgovara s njim, drugi priča Raskol jnjikovu kako mu se triput pri viđala njegova pokojna žena. Čitalac na svom daljem putu nailazi na grupu neuropata i psihopata. Tu su u histeričkom napadu Jelisaveta Hohlakova u „Braći Karamazova” i Liza Drozdova iz „Zlih duhova”. Tu je degenerik Sokolski iz „Mladića”, manijak i melanholičar Hipolit iz „Idiota”, sumanuta Katarina Mermeladova iz „Zločina i kazne”. Tu je ćela porodica iz „Braće Karamazova”: stari Karamazov, perverzni sladostrasnik, Ivan, halucinant, Dimitrije, raspusni degenerik, slaboumni Aljoša, Smerdjakov, epileptičar i podmukli zločinac. Naposletku, tu je i falanga alkoholičara, na čelu s Marmeladovim u. „Zločinu i kazni”, general Ivolgin i Ljebeđev u „Idiotu”, Ljebjadkin u „Zlim dusima”.
.
Slikajući klinički tačno bezbrojne patološke tipove, Dostojevski, isto tako tačno, daje i odgovor na pitanje otkud sve te duševne bolesti i posuvraćenosti. On vidi uzrok u nezdravoj društvenoj sredini, koju slika majstorski i koju nalazi svuda po Rusiji. Taj uzrok vidi i u nezdravom nasleđu: Raskoljnjikov je rođen od nenormalne majke, koja poludi čim dobije vest da joj je sin osuđen na robiju; Smerđakov je rođen od oca, Fjodora Karamazova, moralnog insanita, perverznog sladostrascnika i degenerika „kao iz doba propadanja Rima”, i majke idiotkinje; braća Ivan, Dimitrije i Aljoša rođeni su od histerične majke, rano umrle, verovatno od tuberkuloze, i od oca Karamazova; Nelin otac je alkoholičar, ona je epileptičarka, Sonjin otac, Marmeladov, alkoholičar je a ona prostitutka, itd.
.
Ruski profesor psihijatrije Čil, u svojoj opsežnoj studiji „Dostojevski kao psihopatolog”, nabraja u njegovim književnim delima oko 40 različitih tipova živčanih i duševnih bolesti i bolesnika. Drugi ruski psihijatar Bazenov, navodi to kao dokaz intuitivne stvaralačke moći Dostojevskog. On uz to dodaje i činjenicu da je Dostojevski, kao nelekar, ušao u složene probleme psihijatrije pre francuskog psihijatra Manjana d pre momačkih psihijatara Kraft-Ebinga i Šilea, koji su o svemu tome naknadno raspravljali. Stručne ocene Čiža i Baženova, kao i psihološke karakteristike koje su dali Turgenjev, Tolstoj i drugi o Dostojevskom, važni su dokumenti o Dostojevskom. Oni govore da je on nosio u duši sve svoje književne ličnosti, te ih je zato verno slikao i opisivao. Šiler je dao ključ za bolje razumevanje toga kad je kazao:

„Ako hoćeš da poznaš sebe, pogledaj kako biva kod drugih; ako želiš da poznaš druge, pogledaj u svoje rođeno srce”.

Dostojevski, kao i Tolstoj, nije bio samo umetnik književnik, već i mislilac. Ali, kao i Tolstoj, i Dostojevski je podbacivao kao mislilac, jer nije izgradio svoj idejni sistem. Tolstoj je to prvi i najbolje primetio. U pismu upućenom Strahovu on kaže da Dostojevski kao mislilac nije ni sam načisto sa svojim redom misli, te su zbog toga one u njemu u oštroj suprotnosti i stalnoj međusobnoj borbi. Tolstoj je tu svoju ocenu zaključio rečima da je „Dostojevski kao mislilac — pod felerom”.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 15 Apr - 19:46

Misao Dostojevskog je „pod felerom” zato što je ona epileptičarska, zato što i on ima „molitvenik u džepu, boga na jeziku i zločin u duši”. Njegova ideologija je takođe „pod felerom” iz istog razloga. On je mrzeo svom svojom dušom evropsku kulturu, evropski proletarijat isto toliko koliko i evropsku buržoaziju, zato što je i jedna i druga strana materijalistička. Nasuprot Evropi ističe svoju mističku misao i teoriju o ruskom narodu kao „bogonoscu”, kao nosiocu pravog „ruskog socijalizma”. Ulogu „bogonosačku” razume na svoj način. „Bogonosca” zamišlja kao Rusa šovinistu i pravoslavca, kao Rusa koji ima misiju da čuva i širi ruski nacionalizam i rusko pravoslavlje na sve strane sveta, i to ,,s mačem u ruci”, kako piše u svom pismu Hniirovoj. „Bogonosac” ne može biti bez Aja Sofije u Carigradu, pa je tu tačku u zamišljenoj misiji ruskog naroda naročito obrađivao i isticao. Revolucionarno vreme u Rusiji nije ništa drugo nego „intriga inorodaca”, koje „bogonosac” treba da istrebljuje takođe „ognjem i mačem”, kako piše u svom pismu Tucikoviču i drugim. S revolucionarima „bogonosac” treba da postupi na isti način. U svojoj „Zapisnoj knjižici” traži da se revolucionari vešaju u ime „bogonosačke” države, jer „Država još nije Crkva, kakvom će ona nekada postati”. Svoju „bogonosačku” koncepciju najbolje ocrtava u pismu upućenom Apolonu Majkovu u kome mu objašnjava svoj sukob s Turgenjevim u Badenu, u Nemačkoj.
.
Turgenjev, trezven zapadnjak, Evropljanin, racionalista i pozitivista, očajan zbog teških i zagušljivih društvenih prilika „na Domu”, u Rusiji, piše svoj roman „Dim” u znaku protesta protiv tog stanja. Glavna ličnost romana, Ljitvinov, otrže se od besposličarskog i brbljivog imućnog ruskog društva u jednoj nemačkoj banji, seda u voz i vraća se u Rusiju, s namerom da se lati napornog i korisnog društvenog posla i da kao agronom zarađuje svoj hleb u znoju svog lica. Sedajući u kupe vagona i gledajući kako se diže dim iz dimnjaka lokomotive, on neprestano, zamišljen, ponavlja u sebi: „Dim, dim, dim”, a pisac Turgenjev tu dodaje:

„I sve mu se najedanput pokazalo kao dim, sve, njegov lični život, ruski život, sve ljudsko, a naročito sve rusko”.

Dostojevskog je taj roman razljutio do besnila, i on je u mnogim svojim pismima izlio svoju srdžbu ne samo na Turgenjeva već i na sve ruske zapadnjake i na evropsku kulturu, suprotstavljajući joj svoj ruski nacionalni ideal i ruski samostalni kulturni put. Svoj stav u tome on je izneo kako u svojim mnogobrojnim publicističkim člancima tako i u svojim potonjim delima. U romanu „Idiot” slika s najviše ljubavi glavnu ličnost, kneza Miškina, i to zato što je degenerik i idiot. Isto tako sa simpatijom slika nekulturne ličnosti Rogožina i Nastasju, koji su,;strasni kao divljaci, ali su čovečni”. Nastasja grabi punu šaku para i baca ih u vatru. Svi skaču: „Bezumnice, ti si poludela!” a Rogožin mimo i u trijumfu viče: „Eto, to je kraljica! Eto, to je po našem! A ko će od vas, lopovi, da izvede ovakvu majstoriju, je li?” — „Idiot Miškin priča Rogožimu anegdotu o tome kako je majka poljubila svoje čedo čim se prvi put nasrnejalo. Ona to čini zato što se nasmeši i bog na nebu kad vidi da dole, na zemlji, i grešnik klekne i pomoli se”. Idiot je to ispričao zato da bi dokazao da se „suština religioznog osećanja ne može podrediti nikakvom rasuđivanju” i da se to „najbrže i najjasnije opaža na ruskom srcu”. Miškin, Rogožin i Nastasja su suprotnost Evropljanima, oni su pravi Rusi zato što su po evropskom merilu bezumnici. Zapadnjaci, Evropljani, racionalisti su, žive razumom, i zato mogu da dođu samo do jednog dela istine, a Rusi, racionalisti, bezumnici, bez smetnje razuma i uz pripomoć religioznog osećanja doći će do pune istine. To je osnovna ideološka misao romana.
Uprkos svih nastranosti svoje ideologije i filozofije, Dostojevski je imao vanrednu vizionarsku moć. On je svojim vizionarskim očima video celo bolesno rusko društvo. Videvši ga jasno, naslutio je veliki ruski društveni potres i preobražaj davno pre njegovog sazrevanja. Ruski istoričari društvenih i kulturnih prilika priznavali su Dostojevskom njegovu vidovitost još za njegova života, jer su ga označili kao „proroka ruske revolucije”.
.
Iz: Vladimir Stanojević, Tragedija genija, Medicinska knjiga, Beograd, Zagreb, 1972.
.
Filozofski magazin








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 47449

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Čet 4 Maj - 9:19

" Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju,
 koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu
 pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u 
prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije – kao igračku 
kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati… Ne!"


Dostojevski- Zli dusi
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pet 19 Maj - 19:47

Najpametniji od svih, po mome mišljenju, je čovjek koji sebe nazove budalom makar jednom u mjesecu.

Fjodor Dostojevski








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pet 19 Maj - 19:47

Duša se liječi vremenom provedenim sa djecom.

Fjodor Dostojevski








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pet 19 Maj - 19:48

Ukoliko im se uskrati svrsishodan posao, muškarci i žene gube razlog svoga postojanja.

Fjodor Dostojevski








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   

Nazad na vrh Ići dole
 
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Fjodor Mihajlovič Dostojevski
» Fjodor Mihajlovič Dostojevski
» Na današnji dan...
» Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Braća Karamazovi
» Fjodor M. Dostojevski
Strana 2 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-