Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7
AutorPoruka
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12068

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 21 Jul - 18:06

Тај нож ми је стално у књизи између листова лежао… И… и… и ево шта је још чудновато: нож је сасвим, рецимо, прошао за палац и по… или чак и за читава два палца… баш испод леве сисе… а крви на кошуљу исцурило свега, да кажем, за пола кашике, није више било…

– То је, то је, то је – диже се наједном кнез са постеље, страшно потресен. – То, то ја знам, то сам читао… То се зове унутрашњи излив… Дешава се, па ни капи не буде. То је кад погоди право у срце…








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12068

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 21 Jul - 18:07

Зли дуси, 1872.

Допуштам себи да се мало задржим на овој личности и да је бар са неколико летимичних потеза оцртам.

То је био младић од двадесет седам или осам година, мало више од средњег раста, са ретком, плавом, доста дугом косом и са праменасто овде-онде израслим и једва обележеним наусницама и брадицом. Одевен чисто, чак и помодно, али не гиздаво; на први поглед као и погрбљен и неспретан, али опет зато нимало погурен, чак окретан. Као да је неки чудноват човек: доцније су пак сви налазили да су му манири врло пристојни, а разговор увек прикладан.

Нико не би рекао да је ружан, али се његово лице ником не допада. Глава издужена на затиљку, а са страна некако спљоштена, те му лице долази оштро. Чело високо и уско, а црте на лицу ситне: око оштро, нос мален, оштрљаст, усне дуге и танке. У лицу изгледа болешљив, али то се само тако чини. Има неке опоре бразде на образима близу јагодица, те изгледа као човек који се опоравља после тешке болести. Међутим, он је потпуно здрав и снажан и никад није ни био болестан.

Хода и креће се врло журно, али никуд се не жури. Рекло би се, никад га ништа не може довести у неприлику; и он у свакој прилици у сваком друштву, доиста, остаје исти. Пун је самозадовољства, али га сам у себи не запажа.

Говори убрзано, ужурбано, али у исти мах самоуверено, и не натеже с речима, сипа их као из рукава. Његове мисли, без обзира на ужурбану реч, мирне су, одмерене, јасне и дефинитивне – и то се особито истиче. Изговор његов је зачудо јасан, речи се круне као подједнака крупна зрна, свакад пробране и свакад спремне да послуже. Испрва, то вам се и свиди, а после вам је чисто одвратно баш од тог јасног изговора, од тог бисера вечито спремних речи. Вама се причињава да језик у његовим устима мора бити неког сасвим особитог облика, некако необично дугачак и танак језик, страхота црвен, са изванредно оштрим врхом, који се непрестано сам од себе врти.

– Више је вероватно да је то болест, премда…

– Премда, шта?

– Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различни.

– Ви сте сад оборили очи – прихвати Ставрогин са јетким подсмехом – јер се за мене стидите што верујем у нечистог духа, а овамо вас са изгледом неверовања лукаво питам да ли доиста постоји.

Тихон се осмехну неодређено.

– Знате, то обарање очију никако вам не пристаје – смешно је и манир је; а да вас за неучтивост наградим, ја вам озбиљно и смело кажем: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личности нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од иког изнуђавам потврде, и то вам је ето све. Мора бити да вам је то врло мило… – Стаљврогин се насмеја нервозно, усиљено. Тихон га гледаше радознало, погледом меким, унеколико као бојажљиво.

– Верујете ли ви у Бога? – одједном тресну Ставрогин.

– Верујем.

– Јер је речено: ако верујеш и заповедиш брду да се помери, помериће се… уосталом, бесмислица. При свем том ја бих ипак радо знао можете ли га ви брдо померити или не.

– Заповеди ли Бог, померићу га – изусти Тихон тихо и уздржано и опет обори очи.

– Е, то је исто као и да га је сам Бог померио. Не тако, него ви, ви, можете ли га ви покренути, као награду за веру у Бога?

– “Може бити“ да ћу га покренути.

– “Може бити“ – то није рђаво. А зашто сумњате?

– Не верујем потпуно.

– Како? Ви не верујете потпуно? Не сасвим?

– Да… може бити баш и не сасвим.

– Али, ипак верујете да бисте брдо, ма и Божјом помоћу, покренули, а то није мало. То је ипак више него tres peu једног такође владике, истина са сабљом. Ви сте, разуме се, и хришћанин?

– И да се не постидим крста твојега, Господе – прошапута Тихон у неком страсном шапату, и још више погну главу. Углови његових усана задрхташе нагло, нервно.

– А може ли се веровати у нечистог духа ако се не верује у Бога? – насмеја се Ставрогин.

– О, и те како може – подиже Тихон очи, па се и он осмехну.

Он стаде. Лиза је летела као птица , не занјући куда; Петар Степанович заостаде већ педесет корака иза ње. И пала је, спотакла се о пањ. У тај мах, позади, са стране, разлеже се јак узвик, узвик Маврикија Николајевича који је видео како Лиза трчи и паде, па је и он преко поља трчао к њој. Петар Степанович за један трен одступи натраг, вратима куће Ставрогиних, како би што пре сео у своја у кола.

А Маврикије Николајевич, у великом страху, већ је стајао поред Лизе – она се већ подигла: – нагнуо се и њену руку држао у својој. Невероватне околности оваквог сусрета потресле су му мозак, сузе су му текле низ лице. Видео је како она, којој је он указивао највеће поштовање, безумно трчи преко поља, у ово доба, по оваквом времену, само у лакој хаљини, сад изгужваној, прљавој од пада… Не могаде речи да проговори; скиде свој шињел и уздрхталим рукама покри јој плећа. Па одједном узвикну, осетивши да она уснама дотаче његову руку.

– Лизо! ја ништа не разумем, али не терајте ме од себе!

– Да, да, хајдемо што пре одавде, немојте ме остављати! – па га ухвати за руку и поведе. – Маврикије Николајевичу – одједном спусти она глас преплашено – ја сам се онамо све храбрила, а овде се бојим смрти. Ја ћу умрети, умрећу врло скоро, али се бојим, бојим се да умрем… – шапутала је и чврсто стезала његову руку.

– Ох, бар да је ма ко да прође… – обазирао се он очајно; – да је бар неки путник! Ноге ће те исквасити, ви… изгубићете памет!

– Ништа, ништа – храбрила га је она – овако, поред вас, мање ме је страх, држите ме за руку, водите ме… куда ћемо сад, кући?

(….)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12068

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Sub 21 Jul - 18:07

Ситна, танка киша сву околину скроз пробија, гута сваки одсјај и све претвара у замагљену, сиву једнолику масу. Дан је већ одавно настао, а чини се да још није свануло. Одједанпут, у тој тамној хладној магли оцрта се нека појава, необичана и незамислива, идући им у сусрет. (стр. 635-636)

Цитати:

Фјодор Достојевски, Записи из подземља, превeла Бранка Ковачевић, Логос, Београд 2008.

Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, приредио и пропратне текстове написао Зоран Божовић, Завод за уџбенике, Београд 2009.

Фјодор М. Достојевски, Идиот, превео Јован Максимовић, Аlba Graeca Book, Београд 2009.

Фјодор Достојевски, Зли дуси, превела Косара Цветковић, Рад, Београд 1964.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27130

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Čet 23 Avg - 16:52

"Veliki inkvizitor" iz romana Braća Karamazovi


Ivan, agnostik, pripoveda jednu zgodu iz 16. veka bratu Aljoši koji se zamonašio. Hrist je, prema pripovedanju, ponovno došao, ne na kraju vremena, nego tada, u 16. veku. Prolazi gradskim ulicama Seville „jer je poželeo bar na čas obići decu svoju i to upravo tamo gde heretici gore na lomačama“.

On silazi na vruće trgove južnog grada u kojem je baš juče na veličanstvenoj lomači kardinal, veliki inkvizitor, spalio odjednom gotovo stotinu heretika ad maiorem gloriam Dei (na veću slavu Božju) u prisustvu kralja, dvorana, vitezova, kardinala, i divnih dvorskih gospođa,. On ( Hrist) pojavio se tiho, neprimetno i – gle čuda – svi su ga prepoznali… Narod plače i ljubi zemlju po kojoj on hoda. Deca bacaju pred njega cveće, pevaju i kliču mu: »Hosana!«

»To je on, glavom on«, ponavljaju svi, »to je on, nitko drugi nego on.«

On zastade u predvorju seviljske katedrale, baš u trenutku kad, uz dečji plač, unose u crkvu otvoren beli les: u njemu počiva sedmogodišnja devojčica, jedinica odličnog građanina. Mrtvo dete leži na samom cveću.
»On će uskrsnuti tvoje dete« - doviknu neko iz gomile uplakanoj majci…
Ona mu padne ničice pred noge:
»Ako si ti to, uskrsni onda moje dete!« uzvikuje ona pružajući prema njemu ruke.
Sprovod zastaje, les spuštaju u predvorju do njegovih nogu. On gleda sa sućuti a usta njegova tiho i snova izgovoriše:
»'Talitha kumi' – i ustade devojčica«…

U narodu vika, jauk, i, gle, tog istog trenutka trgom ispred crkve glavom kardinal – veliki inkvizitor. O, nije on u prekrasnom kardinalskom odelu, u kome je blistao juče pred narodom kada je palio protivnike rimske vere, ne, sada je samo u svojoj staroj gruboj kaluđerskoj mantiji. Iza njega, na određenom razmaku, idu mračni pomoćnici, i njegove sluge i sveta straža. On namrgodi svoje sede guste obrve, pogled njegov seva zlokobnim plamenom. I pruža svoj prst i zapoveda straži da ga uhvate. I, gle, kolika je moć njegova, koliko je već vičan, koliko mu je pokoran i u strahu poslušan narod da se gomila bez oklevanja razmakla pred stražom, i ova, posred grobne tišine, koja je nastala naglo, polaže na njega ruke i vodi ga. Gomila je u tren oka, sva kao jedan čovek, oborila pred inkvizitorom glave do zemlje, i on šutke blagosilja narod i ide dalje. Straža dovodi roba u tesnu i mračnu presvođenu tamnicu u staroj zgradi Svetog suda, i onde ga zatvori.

Prolazi dan, nastaje mračna, vrela i »mrtva seviljska noć«. Zrak »miriši lovorom i limunom«. Posred duboka mraka odjednom se otvaraju gvozdena tamnička vrata, i u tamnicu ulazi polagano, sa svećnjakom u ruci, glavom stari inkvizitor. On je sam, vrata se odmah za njim zatvaraju. On zastaje na ulazu i zagleda se dugo, minutu ili dve, u njegovo lice. Napokon prilazi lagano, stavlja svećnjak na sto i govori mu:

–Jesi li to ti? Ti? – Ali kad ne dobi odgovora, nadoda brzo:
– Ne odgovaraj, ćuti. A i što bi ti mogao reći? Ja i suviše dobro znam šta ćeš reći. Ali ti nemaš prava da nadodaš bilo što onome što si ranije rekao. Zašto si došao da nam smetaš? Jer ti si došao da nam smetaš, i sam to znaš. A znaš li jesi li to ti ili tek prilika njegova, ali sutra ću te osuditi i spaliti na lomači kao najgoreg heretika i onaj isti narod koji je danas ljubio tvoje noge pojurit će sutra i, na jedan moj mig, dovlačiti ugljevlje pod tvoju lomaču, znaš li ti to?

Ovde je reč jedino o tome što starac mora izneti svoje mišljenje, što nakon punih devedeset godina iznosi svoje mišljenje i govori glasno ono o čemu je punih devedeset godina ćutao.

– A rob također ćuti? Gleda u njega i ne govori ni reči?

– Pa tako i mora biti čak u svim slučajevima – nasmeja se Ivan opet.
– I starac primećuje da on nema prava da išta nadoda onome što je već pre rečeno. Ako hoćeš u tome i jeste najosnovnija crta rimskog katolicizma, bar po mom mišljenju:
»Ti si«, kaže, »sve predao papi, i sve je, dakle, sada u pape, i biće najbolje da ti nikako i ne dolaziš da nam smetaš, bar zasada… Sve što ti ponovno objaviš bit će napad na versku slobodu ljudi, jer ćeš činiti čudesa, a njihova verska sloboda bila ti je milija od svega još onda, pre hiljadu i po godina. Nisi li onda često ovako govorio:
'Hoću vas učiniti slobodnima'. A ti si sad vidio te 'slobodne' ljude«, nadoveza odjedanput starac, zamišljeno se osmehujući.
- »Jest, ovo nas je delo skupo stajalo – produži on gledajući u njega ozbiljno – ali mi svršismo, napokon, to delo u tvoje ime. Mi smo se petnaest vekova mučili s tom slobodom, ali sada je to svršeno, i to zauvek svršeno. Ti ne veruješ da je svršeno zauvek? Ti gledaš smireno i čak nećeš ni da me udostojiš svojim negodovanjem. Ali znaj da su sad, baš sad, ti ljudi uvereni više nego ikad da su potpuno slobodni, a, međutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i ponizno je položili pod naše noge. To smo mi učinili, a jesi li ti to želeo, takvu slobodu?

-Tebe su upozoravali – veli mu on – a bilo je dovoljno opomene i saveta, ali ti nisi slušao one koji su te upozoravali, nego si odbacio jedini put koji vodi do sreće ljudske, ali, na sreću, kad si odlazio, delo si predao nama. Ti si obećao, ti si potvrdio svojom reči, ti si nam dao pravo da vežemo i razvezujemo, i, dakako, ne možeš ni pomišljati da nam sad oduzmeš to pravo. Zašto si došao da nam smetaš?«
–A šta znači: bilo je dovoljno opomena i saveta?, zapita Aljoša.
-A to je bilo i glavno što je starac hteo da kaže.
– »Strašan i mudar duh, duh samouništenja i nepostojanja – produži starac – duh veliki govorio je s tobom u pustinji, i nama je predano u knjigama kao da je on tebe 'iskušavao'. Je li tako? I je li se moglo reći išta istinitije od onoga što je on objavio tebi u tri pitanja i što si ti odbio, a što se u knjigama naziva 'iskušenjima'? A, međutim, ako je na zemlji ikad došlo do pravoga gromovitog čuda, onda se to desilo tog dana, na dan tih triju iskušenja. Baš u pojavi tih triju pitanja i postalo je čudo. Kad bi se moglo i pomisliti, jedino zbog pokušaja i primera, da su ta tri pitanja strašnog duha bez traga nestala iz knjiga, te da ih treba obnoviti, ponovno izmisliti i sastaviti, i zbog toga sastaviti sve mudrace na zemlji – vladaoce, prvosvećenike, učenjake, filozofe, pesnike, i postaviti im zadatak: izmislite, sastavite tri pitanja, ali takva koja bi ne samo odgovarala veličini događaja nego bi, još povrh toga, izražavala, u tri reči, samo u tri ljudske rečenice, svu buduću istoriju sveta i čovečanstva – misliš da bi sva premudrost na zemlji, sabrana u jedno, mogla izmisliti bilo šta što bi po snazi i dubini bilo slično onim trima pitanjima koje ti je onda zaista zadao moćni i mudri duh u pustinji?
Već samo po tim pitanjima, po čudesnosti njihove pojave, može se poznati da tu nije reč o svakidašnjem čovekovom umu, nego o večnom i apsolutnom. Jer u ta tri pitanja kao da beše zbijena u jednu celinu i unapred prikazana sva potonja istorija čovečanstva, te kao da bijahu pokazana ona tri obrasca, u kojima će se usredotočiti sva nerešena istorijska protuslovlja ljudske prirode na celoj zemlji. Onda nije moglo to biti još tako jasno, jer je budućnost bila nepoznata, ali sad, kad je proteklo već petnaest vekova, vidimo da je sve u ta tri pitanja tako pogođeno i prorokovano i da se tako ispunilo, da im se zaista ne može ni bilo šta dodati ni bilo šta oduzeti.«

»Zaključi sam ko je imao pravo: ti ili onaj koji te je onda pitao? Seti se prvog pitanja; njegov je smisao, iako ne doslovan: ti hoćeš da pođeš u svet, i polaziš praznih ruku, obećavajući nekakvu slobodu koju oni u svojoj prostoti i u urođenoj nepristojnosti ne mogu ni da shvate, koje se boje i plaše – jer za čoveka i za ljudsko društvo nije bilo nikad ništa strašnije od slobode! A vidiš li ovo kamenje po ovoj goloj i vreloj pustinji? Pretvori ga u hleb, i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, iako večno u strahu da bi im mogao ustegnuti svoju ruku i uskratiti svoj hleb. Ali ti nisi hteo da lišiš čoveka slobode, ti si odbacio predlog, jer kakva je to sloboda, mislio si ti, ako je poslušnost kupljena hlebom? Ti si odgovorio da čovek ne živi samo o hlebu, ali, znaš li ti da će se upravo zbog toga zemaljskog hleba dići duh zemaljski, i kad se sudari s tobom, da će te pobediti, i sve će pohrliti za njim i klicati: 'Ko je ravan ovoj zveri, ona nam dade vatru s neba!' Znaš li da će proteći vekovi, i čovečanstvo će proglasiti, na usta svoje premudrosti i nauke, da nema zločina, pa dakle da nema ni greha, nego da postoje jedino gladni. Nahrani ih pa onda zahtevaj od njih vrline! eto što će napisati na zastavu koju će dići protiv tebe i kojom će se razrušiti tvoj hram.«


F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 33503

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pon 10 Dec - 8:52

Otkriva nam kako po smehu da prepoznamo ljudski karakter:




"Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi?

Za smijeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezloban smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i znaju li ljudi biti veseli? Veselost čoveka je najvidnija njegova crta, koja ga najviše odaje.

Potrebno je dugo vremena da upoznate nečiji karakter, ali čim se čovjk bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazati će vam se njegov celi karakter, odmah kao da je na dlanu. Samo vrlo uzvišen i srećan čovek može biti veseo i zaraziti druge, tj. biti neodoljivo i dobrodušno veseo.

Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite prozreti čoveka i upoznati njegovu dušu, ne posmatrajte ga dok šuti ili dok govori ili kad plače ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje ga pogledajte kako se smeje.

Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smijeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino se deca znaju smejati do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna."








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 33503

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   Pet 11 Jan - 9:43

„Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju? Svagda odlučuj ovako: Pobediću smirenom ljubavlju“, savetuje veliki pisac Fjodor Dostojevski i objašnjava zbog čega je to najbolja odluka:

„Odlučiš li se tako jednom za svagda, ceo svet ćeš moći da pokoriš. Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe, da ti izgled bude blago lep.

Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.

Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božje i celokupno i svaku mrvicu.

Svaki listić, svaki zrak Božji volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš posle neumorno početi da poznaješ sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju.

Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božjoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas!

Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete“, zaključio je pisac.


znakoviporedputa








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Fjodor Mihajlovič Dostojevski   

Nazad na vrh Ići dole
 
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 7 od 7Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-