PrijemFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+

Share | 
 

 Sveto Pismo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sre 2 Nov - 15:21

VELIKI RASKOL


Veliki raskol ili velika šizma (grč. σχισμα, lat. schisma — raskol, odvajanje, cepanje, deljenje, šizma) je označio kanonsko odvajanje i prekid liturgijske zajednice između Rimske i Carigradske patrijaršije (1054).

Nakon raskola, Crkva je podeljena na Katoličku crkvu sa centrom u Rimu i na Pravoslavnu crkvu sa centrom u Carigradu.

Stvarni raskol počinje odlukama Carigradskog sabora (869), koji osuđuje Svetog Fotija. Sam Sveti Fotije saziva Sabor u Carigradu (867), koji zbacuje papu i osuđuje Rimsku crkvu. Istina, Carigradski sabor (879—880) godine, na kojem učestvuju i legati pape Jovana VIII, priznaje Svetog Fotija za patrijarha, osuđuje filiokve (Sveti Fotije je zbacio papu Nikolu I koji je podržavao dodatak filiokve, koji su uneli nemački katolički misionari u Bugarskoj), priznaje jednakost Carigrada sa Rimom, pri čemu Rim ima πρεσβεια.

Godine 1052. patrijarh Mihailo Kerularije zatvara latinske hramove u Carigradu zbog toga što su upotrebljavali beskvasni hleb čija materija nije valjana za evharistiju. Godine 1053, na poziv cara Konstantina Monomaha (1042—1054), papski izaslanici dolaze u Carigrad, no patrijarh Kerularije odbija da ih primi. U toj situaciji vođa delegacije, kardinal Humbert — koga je papa opunomoćio da odgovori Lavu, episkopu ohridskom, koji beše pripremio spisak latinskih pogrešaka i novotarija — polaže na presto Crkve Svete Sofije „presudu isključenja“ patrijarha. Sa svoje strane, Mihailo Kerularije osuđuje postupak kardinala.


Prednapetosti pre raskola

Pravom odvajanju prethode i slede brojna dela i rasprave u momentima napetosti, od kojih pominjemo: Četvrti Vaseljenski Sabor (451), na Petnaestoj sednici (kanon 28), priznaje patrijarhu Carigrada, "drugoga Rima", iste povlastice kao i prestolu Rima. Na poslednjoj sednici papski izaslanici protestuju protiv Istočnih episkopa. Papa nije potpisao taj kanon, te tako rivalstvo između "dva Rima" postaje javno i službeno. Dva "režima" crkvene uprave - monarhija papstva na Zapadu i kolegijalna sabornost na Istoku -počinju postepeno da se uobličuju u različne sisteme i da se otada sučeljavaju (v. X. Alivizatos, "Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme", u tomu 1054-1954. L'eglise et les Eglisses, P, str. 106-116).

* Pomesni sabor u Toledu (598) prihvata unošenje dodatka "Filiokve" u nikejski Simvol vere, i pored toga što je papa Lav III protiv umetka da bi se poštovalo učenje Vaseljenskih Sabora. Na početku značaj tog menjanja nije primećen, ali ono će potom postati jedan od teoloških razdora između Zapada i Istoka.

* Papski centralizam, koji je formulisao papa Nikola I (858-867) - koji 853. ne priznaje svetog Fotija (820-897) kao patrijarha - do krajnjeg oblika dovode pape Grigorije VII - Hildebrand (1073-1085), Inoćentije III i Jovan XXII (1316-1334). Zaista, isključenje sv. Fotija, jednog od najvećih erudita onoga vremena, najbolje pokazuje zahteve i ciljeve papa. Na osnovu pisama Nikole I, potonji kanonisti izradiće papski "Dictatus"; objavljen za vreme Grigorija VII (1073-1085), taj spis proklamuje supremaciju papstva nad Saborima i nad ovosvetskom vlasti.

* Takozvana "fotijevska kriza" ili "Fotijev raskol" (867-879) izazvan prodorom katoličkih misionara u Bugarsku, koja je potpadala pod Carigrad. Sveti patrijarh Fotije (820-897) protivi se latiniziranju Bugarske i reaguje u okružnici upućenoj Istočnim patrijarsima (867) u kojoj navodi spisak pravoslavnih primedbi protiv Rimske Crkve. Za sv. Fotija "Filiokve" nije prosta nesaborna izmena Simvola koji ima vaseljenski karakter, nego doktrinarna inovacija koja dotiče Trojični dogmat.

Postoje mnogobrojna tumačenja i analize sadržaja i dimenzije raskola. Iv Kongar (Ynes Congar, "Note sur le schisme oriental", u tomu 1054—1954. L'Eglise et les Eglises, I, str. 92-95) vidi raskol kao dugi proces uzajamnog "udaljavanja" ("estrangement") Inače, danas se bolje shvata da 1054. jeste samo jedna epizoda u tom procesu "udaljavanja" između Zapada i Istoka. Ovaj proces je pokrenut i ubrzan ne samo bogoslovskim ili crkvenim nego i političkim i kulturnim događajima.



KRSTAŠKI RATOVI




Krstaški ratovi naziv potiče od znaka krsta, koji su vojnici (lat. cruce signati - krstom obeleženi) nosili na svojim odorama, obično na desnom ramenu. To je niz vojnih pohoda od XI. do XIII veka kojima je bio cilj osloboditi Jerusalim i Svetu zemlju od islamske vladavine.

Krstaški ratovi predstavljaju niz ratova koje su hrišćani zapadne i srednje Evrope pod uticajem papa vodili od kraja XI do druge polovine XIII veka protiv Seldžuka, Fatimida i drugih islamskih dinastija i država za oslobođenje svetih mesta u Palestini, posebno Hristovog groba u Jerusalimu, iz ruku muslimana. Ti su ratovi započeli u doba kada je Katolička crkva, s papom na čelu, nastojala ostvariti duhovnu i svetovnu prevlast u hrišćanskom svetu. Na crkvenim saborima u Pjačenci i Klermonu 1095. g. Papa Urban II pozvao je na rat protiv muslimana za oslobođenje Jerusalima, obećavši učesnicima opraštanje svih grehova, pri čemu će ubijanje, pljačka, osvajanje novih poseda biti u potpunosti prihvatljivi, jer će žrtve svega toga biti nevernici koji bolje ni ne zaslužuju. Papin poziv, kao i žarko propovedanje zanesenjaka, npr. francuskog monaha-avgustinca Petra Pustinjaka, bili su dočekani s velikim poletom i oduševljenjem, i to zbog više razloga. Premda je u XI veku u Evropi počelo razdoblje opšte demografske, državne i političke obnove, niži društveni slojevi su proživljavali teško ekonomsko stanje i glad, a 1095-1096 evropske zemlje je zahvatila nepoznata epidemija (verovatno kuga), pa je pokušaj bega iz takve stvarnosti bio sasvim razumljiv. Ekonomsko stanje je bilo dodatno otežano jer su Turci Seldžuci i egipatski Fatimidi kočili trgovinu maloazijskog i severnoafričkog prostora s hrišćanskom Evropom. Značajnu ulogu u pokretanju ratova imala je i zamisao o zaštiti mnogobrojnih hodočasnika na putu u Svetu zemlju od nasilja i samovolje bliskoistočnih mesnih moćnika. Od rata protiv islamskog Istoka svi su očekivali koristi: verski gorljivi pojedinci - mesto u raju, Papa i katolička crkva - uticaj i kontrolu na istoku, velikaši - nove velike posede, seljaci - oslobođenje od lične zavisnosti, a svi učesnici plen od pljačke. U raznim delovima Francuske, Nemačke i Italije na hiljade vitezova i kmetova počinju da se okupljaju za ratni pohod, stavljaju na svoju odeću veliki crveni krst i odlaze u rat za oslobađanje Isusovog groba, krećući se ispred glavnine, ubijajući ljude svih vera, silujući, paleći, pljačkajući i izazivajući nemire kud god bi stigli.


Hronologija

* 1096. - 1099. Prvi krstaški rat
* 1095. - 1096. Prosjački krstaški pohod, zvan i Seljački krstaški rat
* 1096. Nemački krstaški rat
* 1100. - 1101. Krstaški rat 1101., zvan i Krstaški rat malodušnih
* 1147. - 1149. Drugi krstaški rat
* 1189. - 1192. Treći krstaški rat
* 1202. - 1204. Četvrti krstaški rat
* 1203. - 1204. Pad Carigrada (1204.)
* 1209. - 1229. Albigenški rat, zvan i Albižanski rat i Katarski krstaški rat
* 1212. Dečiji krstaški rat
* 1217. - 1221. Peti krstaški rat
* 1228. - 1229. Šesti krstaški rat
* 1248. - 1254. Sedmi krstaški rat
* 1270. Osmi krstaški rat
* 1271. Deveti krstaški rat
* Krstaški ratovi protiv Osmanlija
* Nikopoljski krstaški rat (1396) koji je organizovao kralj Žigmund Luksemburški na čijoj je strani srpsku vojsku predvodio Vuk Branković. Kulminirao je u Bitka kod Nikopolja.
* Varninski krstaški rat (1444) koji su predvodili Vladislav III Jagelo, Janoš Hunjadi i Đurađ Branković. Završen je u Bitka kod Varne
* Krstaški rat 1456. godine organizovan da bi se prekinula Opsada Beograda (1456). Predvodili su ga Janoš Hunjadi i Jovan Kapistran.



PRVI KRSTAŠKI RAT

Prvi krstaški rat trajao je od 1096. do 1099. godine i pokrenuo ga je papa Urban II sa ciljem oslobođenja Hristovog groba i oslobađanja svetog grada Jerusalima od vlasti nevernika (muslimana). Krstaši su tokom pohoda osvojili Jerusalim i još neke gradove (Edesa i Antiohija). Na temeljima vojnih uspeha stvorene su prve krstaške države, a u samom Jerusalimu su stvoreni prvi viteški redovi. Ovo je jedini krstaški rat (a bilo ih je posle još nekoliko) koji je ispunio zadati cilj, oslobađanje Jerusalima.




Vizantija je tokom 1071. godine zadobila dva teška udarca, Normani su zauzeli Bari (poslednji posed na Apeninskom poluostrvu), dok su Turci Seldžuci nakon bitke kod Mancikerta zauzeli teritorije na prostoru Male Azije, pa je vizantijski car Aleksije I Komnin (1081.-1118.) bio prinuđen da potraži pomoć u Evropi koju nije gledao blagonaklono. Na njegov poziv se odazvao papa Urban II koji je bio zabrinut za sveto mesto (Jerusalim). Saziva 1095. godine sabor u Klermonu kojem prisustvuje oko 200 biskupa, kneževa i plemića. Odlučeno je da se krene u oslobađanje svetog mesta.

Prvi krstaški rat nije vodio nijedan kralj već vojvode. Najznačajnije vojvode i njihovi putevi prema Carigradu su:

* Gotfrid Bujonski - sa vojskom se kretao duž Dunava, kroz Ugarsku i Srbiju
* Rejmond Tuluški i Igo - preko Alpa, kroz severnu Italiju i Dalmaciju
* Boemund Tarentski - preko Jadranskog mora od Apulije do Drača pa kopnenim putem do Carigrada

U proleće 1097. stižu u Carigrad gde se trebaju izvršiti pripreme za dalje delovanje. Komnin je tražio da krstaši polože zakletvu da će Vizantiji predati sve oblasti koje joj u osnovi i pripadaju. Isprva su se nećkali da bi na kraju ipak položili tzv. Zakletvu vernosti i odanosti. Dugo su opsedali Nikeju a na kraju je garnizon predao ne njima nego Komninu. Uspeli su da osvoje Antiohiju (tu su se pokazale slabosti krstaša - nespremni, većina kao da je pošla u avanturu). 7. juna 1099. počela je opsada Jerusalima koja je trajala 4 sedmice. U pomoć su stigli Đenovljani sa spravama za opsadu. Nakon pada, u Jerusalimu je tri dana vladao potpuni haos - pljačkanje i ubijanje na sve strane. Međutim, trebalo je organizovati osvojeni deo. Igo je postavljen za upravitelja tzv. Jerusalimske kraljevine dok je Bujonskom pripala titula čuvara groba Gospodnjeg, a njegovi naslednici su uzimali titulu kralja. Formirane su kneževina Antiohija i 2 grofovije (Edesa i Tripoli) na feudalnoj osnovi. U ovom periodu veliki broj stanovništva se doseljava iz Evrope kako bi zaradio, a verski cilj se brzo gubi. Značajno je istaći i formiranje viteško-monaških redova čiji članovi imaju obavezu braniti krstaške države. Najznačajniji su:

* Templari - nosili bele odore sa crvenim krstom
* Jovanovci (hospitalici) - imali crne odore sa belim krstom
* Tevtonci


TEMPLARI




Prvi vojni red, Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, je osnovan 1118, kao posledica Prvog krstaškog pohoda, da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se održi od napada muslimana koji su se nalazili u okolini, i da osigura bezbednost velikog broja hodočasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red je osnovao Hugo de Pejens.

Templari su organizovani kao manastirski red, sledeći pravila koja je za njih stvorio Bernar od Klervoa, osnivač Cistercijanskog reda. Templari su bili dobro povezani i ubrzo su postali bitan faktor na međunarodnoj političkoj sceni tog vremena. U tom vremenu dobili su nekoliko povlastica od Pape, koje su im dozvolile, između ostalog, da ubiru poreze u područjima koja su bila pod njihovom kontrolom, proizvodeći njihov brzi uspon.

Templari su bili podeljeni na nekoliko različitih bratstava:

* vitezovi, opremljeni kao teška konjica;
* oružnici, opremljeni kao laka konjica (pripadnici nižih klasa među vitezovima);
* farmeri, koji su upravljali vlasništvom reda;
* kapelani, koji su bili sveštenici i zadovoljavali duhovne potrebe pripadnika reda.

U svako doba, svaki vitez je imao deset ljudi kao podršku. Neki pripadnici reda su bili posvećeni bankarstvu, jer su Templarskom redu Krstaši često poveravali blago na čuvanje.


HOSPITALCI




Vitezovi Hospitalci (takođe poznati kao Suvereni Red Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i od Malte, Malteški vitezovi, Vitezovi sa Rodosa, i Malteški kavaljiri; francuski: Ordre des Hospitaliers ) je udruženje koje je počelo kao bolnica osnovana u Jerusalimu 1080. da bi se starala o siromašnim i bolesnim hodočasnicima u Svetoj zemlji. Nakon osvajanja Jerusalima 1099. u Prvom krstaškom ratu postala je verski i viteški red kako bi se starala i branila Svetu zemlju. Zvanično je priznat 15. februara 1113. u papinoj buli. Posle gubitka hrišćanske teritorije u Svetoj zemlji, Red je delovao sa Rodosa gde je imao suverenost, a kasnije sa Malte gde je bio vazalna država pod španskom vice-kraljevinom Sicilijom.

Postoji više naziva koji su označavali ovaj viteški red:

* Jovanovci je naziv koji su dobili zbog crkve Svetog Jovana uz koju su podigli bolnicu.
* Hospitalci je naziv koji su dobili zbog toga što su osnovali bolnicu u Jerusalimu u u kojoj su lečili ranjene i bolesne.
* Malteški vitezovi je naziv koji su dobili kada su se preselili na Maltu.

Nosili su crnu odoru na kojoj je bio beli krst, koji podseća na gvozdeni krst, što je bio i njihov grb, po kome su bili prepoznatljivi sve vreme srednjeg veka. Nakon selidbe na Maltu, promenili su grb koji je i danas u upotrebi. Čini ga srebrni (argent) malteški krst na crvenom (gules) štitu.


TEVTONCI




Tevtonski vitezovi ili Tevtonski red (latinski: Ordo domus Sanctæ Mariæ Theutonicorum Ierosolimitanorum, "Red Nemačkog doma svete Marije Jerusalimske", nemački: Orden der Brüder vom Deutschen Haus St. Mariens in Jerusalem ili češće Deutscher Orden) je nemački rimokatolički verski red obrazovan krajem XII veka u Akri, Palestina. U srednjem veku su bili krstaški viteški red i nosili su bele ogrtače sa crnim krstom. To je sada klirski red smešten u Beču, Austrija.

Srednjovekovni red je imao značajnu ulogu na Bliskom istoku kontrolišući luku Akra. Nakon što su hrišćanske snage poražene na Bliskom istoku, Red se premestio u Transilvaniju 1211. kako bi pomogao u odbrani Ugarske od Kumana. Proterani su 1225. pošto su navodno pokušali da se postave pod papski, a ne ugarski suverenitet.

Na osnovu Zlatne bule iz Riminija, veliki vođa Tevtonskih vitezova Herman fon Salca i vojvoda Konrad I od Mazovije su zajedno napali Stare Pruse 1226. kako bi ih pokrstili u Pruskom krstaškom pohodu. Tada su vitezovi bili optuženi za prevaru poljske uprave i obrazovanje nezavisne Monaške države Tevtonskih vitezova. Red je izgubio svoju svrhu kada je susedna Litvanija prihvatila hrišćanstvo. Smešten u Pruskoj, Red je počeo da pohodi svoje hrišćanske susede, Kraljevinu Poljsku, Veliko vojvodstvo Litvaniju i Republiku Novgorod, nakon što je asimilirala Livonijski red. Na osnovu svojih nameta Red je imao jaku gradsku ekonomiju, zapošljavao je mnoge trgovce iz čitave Evrope, i postao morska sila na Baltičkom moru.

Poljsko-Litvanska vojska je odlučno porazila Red i slomila njegovu vojnu moć u bici kod Grinvalda (Tanenberg) 1410. Red je postojao sve do 1525. kada je Veliki vođa Albert Brandenburški abdicirao, prihvatio luteranstvo da bi postao pruski vojvoda. Velike vođe su predsedavale viteškim velikim posedima u Nemačkoj i drugde do 1809. kada je Napoleon I Bonaparta naredio raspuštanje Reda koji je izgubio svoj poslednji svetovni posed. Red je nastavio da postoji, sa sedištem u Hamburgu za vreme Prvog svetskog rata, i danas radi kroz dobrotvorna udruženja u srednjoj Evropi.


DRUGI KRSTAŠKI RAT




Drugi krstaški rat trajao je od 1147. do 1149. godine i pokrenulo ga je tursko osvajanje Edese i cele istoimene grofovije. Krstaši su pokušali da osvoje Damask, ali u tome nisu uspeli i ceo pohod se završio potpunim neuspehom.

Krstaške države nastale u I krstaškom ratu postojale su do 1144. kada je pod tursku vlast pala grofovija Edesa. Taj pad je dosta uzdrmao Evropu a tadašnji papa Evgenije II je smatrao da treba organizovati krstašku vojsku i vratiti izgubljene teritorije. U vojsci koja je oformljena su pored vojnika krstaša učestvovali i pripadnici monaškog reda Cistericiti. Vladari koji su prihvatili ideju o ratu su bili nemačko-rimski car Konrad III i francuski kralj Luj VII. Međutim, odnosi između njih dvojice su bili dosta zategnuti (nisu se mogli dogovoriti o dejstvovanju niti o podeli teritorija kojih u osnovi nije bilo), tako da su se vratli kući. U međuvremenu, u Egiptu jača Saladin koji je na sebe preuzeo ulogu da vrati krstaške države u okvire islamskih. 1187. osvaja Jerusalim i bio je manje okrutan u odnosu na hrišćane. Dao im je mogućnost da otkupe svoju slobodu a ostale je ponižavao tako što su morali da vuku crkveno zvono blatnjavim ulicama Jerusalima.


TREĆI KRSTAŠKI RAT




Treći krstaški rat trajao je od 1189. do 1192. godine i pokrenulo ga je Saladinovo osvajanje Jerusalima 1187. godine. Krstaši nisu uspeli da osvoje Jerusalim i pohod se okončao dogovorom da Jerusalimskoj kraljevini ostane obala od Tira do Jope i da hrišćani imaju slobodan pristup Jerusalimu.

Pad Jerusalima je izazavao burne reakcije u Evropi. Papa Grgur VIII izdaje bulu kojom poziva na krstaški pohod. Odazivaju se vladari: nemački car Fridrih Barbarosa, francuski kralj Filip Avgust i engleski kralj Henri II. Barbarosa je sazvao sabor u Majncu gde su se dogovarali oko pohoda. Međutim, sam Fridrih nije dočekao sukobe jer se utopio u rečici Salefu u koji je pao verovatno zbog srčanog udara. I engleski kralj umire a nasleđuje ga njegov sin Ričard (Lavlje srce). Odnosi između Filipa i Ričarda su bili dosta zategnuti zbog težnje Engleza da budu vladari u Francuskoj (pitanje Normandije).

Krstaši uspevaju zauzeti Antiohiju, a Saladin se povlači sa vojskom u Jerusalim. Pri opsadi su se pokazale suprotnosti između dvojice vladara jer su obojica hteli da budu glavnokomandujući. Dok je Ričard osvajao, Filip je igrao šah. Dok Filip osvaja, Ričarda boli glava. Filip odlučuje da napusti pohod i vrati se u Francusku tako da na istorijskoj pozornici ostaju dva vrlo sposobna vladara koja su se međusobno izuzetno poštovali i koji su cenili viteške tradicije (kada je Ričardov konj slomio nogu, Saladin mu je poslao novog). Njih dvojica su se sastali i postigli su sporazum 1192. po kojem krstaši mogu posećivati Sveto mesto ali bez oružja. Ričard se vraća u Englesku jer su se odnosi sa Francuskom znatno pogoršali. Kada se vratio 1193. godine, Saladin umire ali to nije kraj premoći islama.


ČETVRTI KRSTAŠKI RAT




Četvrti krstaški rat trajao je od 1202. do 1204. godine i pokrenut je da bi se osvojio Egipat. Krstaši su zbog nedostatka novca pristali da prvo za Mletačku republiku zauzmu Zadar, da bi kasnije prvo za Aleksija Anđela, a potom za sebe osvojili Carigrad i srušili Vizantiju. Na temeljima ovog pohoda nastale su nove države, a Mletačka republika je postala najveća pomorska sila u Sredozemlju.

Pozivu pape Inoćentije III nije se odazvao niko od evropskih monarha, već samo franački, flandrijski i italijanski velikaši, tako da je na čelo pohoda postavljen Bonifacije Monferatski kao jedan od najvećih vlastelina. Mletački dužd i tast Stefana Nemanjića, Enriko Dandolo, je prvo skrenuo krstaše da osvoje Zadar, a potom su pristali da za novčanu naknadu povrate presto Isaku i Aleksiju Anđelu, što im je pošlo za rukom u julu 1203. godine. Kada nisu dobili obećani novac, krstaši su se na Dandolov nagovor okrenuli protiv Vizantije i 1204. je došlo do osvajanja i pljačkanja Carigrada, što predstavlja najveće pljačkanje u srednjem veku, kao i masakriranje domaćeg stanovništva. Osnovana je krstaška država na tlu Vizantije, tzv. Latinsko carstvo. Ono je obuhvatalo današnju Grčku i evropsku Tursku, kao mali deo Male Azije preko puta Carigrada. Vizantiji je preostala Albanija i zapadna Turska, ali je došlo do podele: Albanija i deo zapadne Grčke (Epir) postao je takozvana Epirska despotovina, dok je zapadna Mala Azija (Turska) skoro do Ankare postala Nikejsko carstvo. Treći deo je bio mali primorski deo na severu današnje Turske, sa gradom Trapezuntom (današnji Trabzon) - tzv. Trapezuntsko carstvo.


PAD CARIGRADA

Prvi pad Carigrada obuhvata dva zauzimanja Carigrada koja su izveli krstaši IV krstaškog pohoda:

* jula 1203. godine za račun princa Aleksija (1203-1204) i njegovog oca Isaka II (1185-1195,1203-1204) koji su vraćeni na presto umesto Aleksija III (1195-1203), i
* 13.04.1204. godine kada su za sebe zauzeli grad i srušili Vizantijsko carstvo.

I to predstavlja prvi put da je jedna strana vojska uspela da probije Carigradske bedeme. Iako je početni cilj ovog pohoda bio napad na islamski Egipat, krstaši su po nagovoru Mlečana napali hrišćansku Vizantiju i na kraju je srušili. Posle oba zauzeća, grad je pretrpeo strahovito pljačkanje i razaranje u požarima koje su izazvali krstaši. Direktna posledica krstaškog zauzeća Carigrada bila je zamena pravoslavnog Vizantijskog carstva, katoličkim Latinskim carstvom, a na širokom vizantijskom prostoru su nastale nove države na zapadnim:

* Latinsko carstvo
* Solunska kraljevina
* Ahajska kneževina
* Atinsko vojvodstvo

i vizantijskim tradicijama:

* Nikejsko carstvo
* Epirska despotovina
* Trapezuntsko carstvo

U Vizantiji je 1185. godine na presto seo Isak II Anđel (Anđeo), nesposobni vladar koji je za svoje vladavine uspeo da poništi sve pozitivne tekovine vladavine Komnina u čije je vreme Vizantija po poslednji put postala najjača svetska sila.

Njegovu vladavinu, koju je pretežno proveo u lovu, okončao je njegov brat Aleksije III Anđel (Anđeo), koji ga je oslepeo i sa njegovim sinom bacio u tamnicu u aprilu 1195. godine.

Isakov sin Aleksije uspeo je da pobegne iz zatvora tokom pobune Manojla Kamice i da otplovi u Ankonu. Nakon toga Aleksije se uputio kod svoje sestre Irene koja je bila udata za Filipa Bavarkog, svetog rimskog cara.

Prilike na Zapadu bile su zrele za novi krstaški pohodi nakon što je Saladin 03. oktobra 1187. godine zauzeo Jerusalim, a krstaši predvođeni Filipom II, Barbarosom i Ričardom Lavljim Srcem nisu uspeli da ga povrate. Dolazak Inoćentija III na čelo Svete Stolice 1198. godine, samo je ubrzalo pripreme.

On je još iste godine poslao svoje legate i pisma širom Evrope najavljujući novi pohod, a čuveni orator Falko od Nulija počeo je propovedi o neophodnosti novog krstaškog pohoda. Naredne godine uveden je poseban porez na crkvena primanja, koji je bio preteča stalnog izvora finansija za Papstvo kasnije. Kao rezultat svega ovoga na viteškom turniru koji je priredio Tibo III od Šampanje, nekoliko franačkih vitezova borilo se pod znakom krsta umesto pod svojim grbovima, a među njima bio je i Žofroa de Vilerden, pisac čuvene istorije četvrtog krstaškog pohoda.

Na čelo četvrtog krstaškog pohoda postavljen je Bonifacije Montferatski(markiz Monferata), a za cilj je proglašeno osvajanje Egipta. Krstaši su se dogovorili sa Mlečanima da ih oni za 85.000 srebrnih maraka prevezu do Egipta tako da je mesto okupljanja za većinu bila Venecija, dok je samo mali broj krstaša krenuo direktno iz Francuske. Dogovor koji je postignug sa mletačkim duždom bio je da se Mlečanima plati da prebace do Egipta 30.000 vojnika i 4.500 konja sa ratnom opremom i zalihama, kao i njihovo učešće u podeli osvojenih teritorija.

Kada su se krstaši skupili u Veneciji ispostavilo se da im nedostaje novca da plate prevoz do Egipta. To je iskoristio Enriko Dandolo „da od krstaške gluposti načini trgovački posao“(Karl Marks). Mletačkoj republici koja je nadavno uspostavila trgovačke veze sa islamskim Egiptom, nikako nije odgovaralo da se tamo zarati, zato je krstašima predloženo da kao kompenzaciju zauzmu za Mlečane utvrđeni Zadar koji je tada bio u sastavu Mađarske, koja je podržavala i učestvovala u pohodu. Ovom predlogu se usprotivio jedan deo krstaša i sam Inoćentije zbog toga što se skretalo sa puta i zato što se napadao hrišćanski grad, ali je pohod krenuo ka Zadru bez obzira na protivljenja jednog dela krstaša i zabrane koju je stavio Inoćentije.

Žofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako je opisao polazak krstaša iz Venecije i njihov dolazak do Zadra:

„Tamo bejaše mnoštvo galija i lađa teretnih koje bejahu raspodeljeni međ` vlastelinima (baronima). Oh, Gospode kakvi divni konji bojni behu tu ukrcani. I kada se brodovi popuniše oružjem i namernicama, i vitezovima i štitonošama, štitovi behu istaknuti po ogradama i kabinama galija i barjaci istaknuti behu, mnogi i krasni. I neka bude znano da lađe nosahu više od tri stotine petrarija i mangonela, i svih drugih naprava takvih koje su za osvajanje gradova potrebne, u broju velikom. Nikada krasnija flota ne isplovi iz neke luke. I ovo beše u oktavi gozbe svetog Revija (u oktobru) leta gospodnjeg 1202. godine. Tako oni ploviše iz luke Venecijske, kao što već rečeno vam bi. Na veče pre svetog Martina (10. novembra) dođoše oni do Zadra u Sloveniji (Sklavoniji), i posmatraše grad opasan visokim bedemima i visokim kulama i uzalud biste tražili krasniji ili snažniji grad, ili bogatiji. I kada ga hodočasnici spaziše, diviše se i rekoše jedan drugome: ,, Kako može ovakav grad biti zauzet silom, ako ne uz samu Božiju pomoć?" Prve lađe koje do grada stigoše ukotviše se i sačekaše ostale i ujutru dan beše krasan i veoma vedar i sve galije pristigoše sa lađama tovarnim i ostalim lađama koje pozadi behu, i zauzeše luku silom i probiše lanac koji ju je branio iako beše jak i dobro iskovan i iskrcaše se tako da luka beše između njih i grada. Onda ste mogli videti mnoge vitezove i mnoge štitonoše koji pokuljaše iz brodova i koji izvedoše sa lađa tovarnih mnogog dobrog konja bojnog i mnogi bogati čador i mnogi paviljoni behu podignuti. Tako se mnoštvo ulogori. I opsada Zadra poče na svetog Martina dne (11. novembra 1202.)“



Kada su se krstaši pojavili pred Zadrom stanovništvo i posada je na bedeme i kule istakla barjake sa krstovima kao znak da podržavaju njihov pohod, ali su krstaši bez obzira na to zauzeli gradsku luku i otpočeli opsadu. Zadar se predao krstašima pod uslovom da životi stanovnika budu pošteđeni. Nakon toga grad beše podeljen među osvajačima. Mlečani su preuzeli deo grada uz luku, dok su krstaši preuzeli ostatak grada. Početkom decembra u Zadar je prispelo poslanstvo koje je poslao Filip II Bavarski u svoje ime i u ime Aleksija Anđela sa ponudom krstašima da mu povrate presto.

Žofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako opisuje poruku koju je donelo to poslanstvo:

„Vitezovi i Dužd Mletački skupiše se u dvoru u kom je Dužd obitavao. I poslanstvo im se obrati i reče: „Gospodari, kralj Filip, šalje nas k` vama, kao i brat žene njegove, sin cara Konstantinopoljskog“. „Gospodari, kaže kralj, šaljem vam brata žene svoje i ja ga predajem u ruke Gospodnje - neka ga čuva od smrti - i u ruke vaše. I zato što se za Boga okupiste i za istinu i za pravdu, zato ste u obavezi, koliko je to u moći vašoj, da povratite pravo onima kojima to nepravdom bi oduzeto. I brat žene moje će ponuditi vam najbolje uslove koji behu nekim ljudima ponuđeni i daće vam najmoćniju pomoć da povratite zemlje prekomorske. I prvo, ako Bog dozvoli da mu vratite njegovo pravo, on će celo carstvo Romeja (Vizantiju) podložiti Rimu, od kog beše dugo razdvojen. Dalje, on zna da vi potrošiste imovinu svoju i da siromašni ste i on daće vam 200.000 srebrnih marki i hranu za sve mnoštvo, bilo da su niskog ili visokog porekla. I on lično će krenuti sa vama u zemlju Vavilonsku ili ako vam to odgovara više, poslaće tamo 10.000 ljudi pod svojom komandom. I njima će vas pomagati godinu dana. I za vreme života njegova, pod komandom njegovom, pet stotina vitezova u zemljama prekomorskim biće da čuva ih“. „Gospodari, mi imamo ovlašćenja, rekoše poslanici, da zaključimo pogodbu ovu, ako ste vi radi prihvatiti se svog dela pogodbe. I neka bude znano da ovako dobra pogodba nikad nikome ne bi ponuđena i da onaj koji bi odbio je ima malu želju za slavom i osvajanjima. “Vlastelini (baroni) i Dužd rekoše da porazgovaraće o ovome još se i sabor bi za sutra zakazan. Kada se svi skupiše predlog bi iznet pred njih.“


Jedan deo krstaša oštro se usprotivio daljim skretanjima sa puta i zahtevao je da se odmah krene ka Siriji. Drugi deo se zalagao za osvajanje Carigrada čime bi se došlo do sredstava i vojne podrške koju je vizantijski princ obećao koja bi bila od velike pomoći u nastavku pohoda. Inoćentije je poslao je pismo u kome je objavljivao ekskomunikaciju Mlečana, ali je Bonifacije odbio da ga objavi krstašima. Drugo pismo u kome se Inoćentije oštro usprotivio bilo kakvoj akciji u Carigradu, stiglo je u Zadar, nakon što su krstaši prihvatili Aleksijevu ponudu i otisnuli se ka Zlatnom rogu.

Krstaška flota uništila je Zadar 7. aprila 1203. godine i uputila se na jug. Na svom pohodu zastali su u Draču koji im je otvorio kapije i priznao Isaka i Aleksija za zakonite careve. Sledeća stanica na njihovom putu bio je utvrđeni grad Krf. Posada grada odbila je da im otvori kapije, nakon čega su krstaši opljačkali i spalili sva naselja i letinu na Krfu, da bi se 24. maja 1203. godine otisnuli sa Krfa ka ostrvu Andros u Egejskom moru koje su takođe opljačkali i spalili. Krstaška flota prošla je Helespont (Dardanele) i stigla u Abidos, grad na obali Mramornog mora. Tu su u okolini grada opljačkali svu letinu i 23. juna 1203. godine uputili su se ka manastiru svetog Stefana, nadomak Carigrada.

Žofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako opisuje utisak koji je Carigrad ostavio na krstaše:

„Tu su oni na lađama i galijama i teretnim lađama imali potpun pogled na Carigrad i tu uploviše u luku i ukotviše se. Sada, neka vam bude znano, oni koji nikad ranije ne videše Carigrad posmatraše ga sa krajnjom zbiljom, jer nikad oni ne mišljaše da može na svetu postojati grad toliko bogat i oni zapaziše visoke bedeme i jake kule koji ga opasivahu i bogate dvorove i moćne crkve kojih bejaše toliko da niko ko ih očima video nije ne mogaše poverovati u veličinu grada tog koji iznad svih drugih beše bezgraničan. I neka bude znano da ne beše čoveka takve hrabrosti koji zadrhtaše i to ne bi čudno jer nikada ne beše većeg poduhvata načinjenog od ljudi od postanka sveta.“


Krstaši su se 24. juna 1203. godine iskrcali u Halkedonu, malom mestu na azijskoj obali Bosfora. U Halkedonu se nalazio carski dvorac u koji su se uselili krstaški vlastelini. Car Aleksije je poslao je odred od 500 konjanika da protera krstaše iz palate, međutim krstaši su ih pobedili i Vizantinci su se u neredu povukli. Nakon toga su krstaši ušli u Hrisopolj i na taj način preuzeli kontrolu nad azijskom obalom Bosfora. U Hrisopolju su 2. jula dočekali Aleksijevo poslanstvo, na čijem je čelu bio Nikola Roa, sa pismom u kome on zahteva objašnjenje od njih šta rade na njegovoj zemlji pošto je on hrišćanin i oni su hrišćani, a njihov cilj je borba protiv nevernika. Aleksije je pored toga ponudio hranu i sredstva za njihovo napuštanje Vizantije, ali je i zapretio vojnom intervencijom. Iako su bedemi Carigrada bili jaki i njegovi branioci brojni, stanje u vizantijskoj vojsci je bilo katastrofalno, jer su se na ključnim mestima nalazili ljudi koji su do njih dospeli uz pomoć veza i novca, a ne vojnih zasluga. O tome najbolje svedoči primer Mihajla Strufnosa, admirala carske flote koji je prodao brodsku opremu da bi se obogatio, tako da vizantijska flota uoči krstaškog napada praktično i nije postojala.

Narednog dana su na jednom brodu isplovili mletački dužd i markiz Monferata sa princem Aleksijem sa ciljem da stanovništvu grada pokažu zakonitog vladara, ne bi li to pokrenulo prevrat u gradu, ali narod nije bio oduševljen njegovom pojavom, tako da su se krstaši na kraju odlučili za napad na grad.


Prvi krstaški udar bio je usmeren na luku, koja je vrlo lako zauzeta. Nakon toga krstaši su se okrenuli ka Peri. Venecijanci koji su živeli u Peri spaljuju Veliki Bastion i omogućuju krstašima da prodru u Peru i ovladaju njom. Teodor Laskaris je pokušao da odbije krstaške napade, ali je bio poražen i povukao se, nakon čega je sa Zlatnog roga sklonjen lanac koji je sprečavao krstaške brodove da uplove.

Franački vojnici zauzeli su položaje prema carigradskom kopnenom bedemu, koncentrišući svoje napade na deo bedema oko kvarta Vlaherna(severozapadni deo grada) koji je bio najslabiji, dok su Mlečići napadali taj deo grada sa mora. Vizantinci na čelu sa Teodorom Laskarisom pokušavali su sve vreme da odbiju napade i poraze krstaše, ali bez uspeha. Tokom borbi zarobljen je i Teodorov brat Konstantin.

Krstaši su 17. jula krenuli u završni napad. Bonifacije, markiz Monferata je sa odredima iz Burgundije i Šampanje čuvao logor, dok su napad na kopnene bedeme predvodili:

* Balduin (Boldvin), grof Flandrije
* Luj, grof Bloa i Šartea (Balduinov brat)
* Hju, grof Sent Paulija

Sa morske strane napad su vršili Mlečani na čelu sa poluslepim duždom Dandolom. Tokom sukoba Mlečani su ovladali većim brojem kula na morskim bedemima. Nakon toga su podmetnuli požar koji je brzo zahvatio ceo grad i vrlo brzo progutao veći deo grada.

Aleksije III odlučuje nakon tog požara i prodora krstaša u Vlahernu da izjaše sa velikom vojskom iz grada. Vizantijska vojska sa svojim carem na čelu izašla je iz grada kroz kapiju Harsijus koja je bila najbliža krstaškom logoru. Međutim i pored zahteva i insistiranja Teodora Laskarisa Aleksije nije krenuo niti naredio napad i predveče se sa vojskom povukao u grad.

Te noći Aleksije III napušta Carigrad noseći sa sobom sve blago koje je mogao poneti, ostavljajući za sobom svoj narod i porodicu. Isak Anđel je sa njegovom ženom Margaritom Arpad oslobođen iz tamnice i vraćen na presto, dok je Aleksijeva žena Jevrosima utamničena, a njena imovina je konfiskovana. On je poslao poslanstvo krstašima izvestivši ih o njegovom preuzimanju vlasti. Isak je nakon toga na krstaški zahtev potvrdio ugovor koji je sa njima zaključio njegov sin i 1. avgusta je princ Aleksije zvanično krunisan za savladara pod imenom Aleksije IV Anđel.

Nakon izbijanja otvorenog ratnog sukoba sa krstašima, Vizantinci su pokušali da spale krstašku flotu i da na taj način spreče napad na morske bedeme. Na čelu flote bio je Aleksije Duka Murzulf, ali su Mlečani zarobili deo vizantinske flote koja je izvršila napad, a u napadu je stradao samo jedan pizanski trgovački brod. Komanda nad odbranom grada i Carstva ponovo je pala na pleća trojice ljudi kao i u prvom sukobu sa krstašima, pošto je novi car pokazao je istu hrabrost i inicijativu u borbi sa krstašima kao i njegov prethodnik. Svaki od njih trojice poneće igrom slučaja carski venac i na svoj pokazaće se sposobnijim i zaslužnijim od svojih prethodnika koje su služili. Odbranu grada vodili su:

* Aleksije Duka Murzulf
* Teodor Laskaris
* Konstantin Laskaris

Razvoj situacije i kukavičko ponašanje vladara doveli su 25.01.1204. godine do prevrata kojim su Anđeli konačno zbačeni sa vlasti. Za novog cara je proglašen Aleksije Duka(Aleksije V Duka Murzulf), koji je 05.02. ovenčan za cara Vizantije. Aleksije IV je udavljen u tamnici 08.02., a nekoliko dana kasnije u tamnici umire i njegov otac Isak.

Krstaši su se okrenuli ka okolini Carigrada pljačkajući i uništavajući. Na povratku iz pljačkanja Fileje Aleksije V sa vojskom ih je napao. Krstaši su potukli Vizantince, a sam car Aleksije je jedva izbegao zarobljavanje. U sukobu su krstaši zarobili ikonu Bogorodice za koju se smatralo da ju je napravio jevanđelist Luka i koja je imala veliki ugled u narodu.

Obezglavljena i nemoćna prestonica Vizantijskog carstva suočila se sa krstaškim pljačkanjem i razaranjem, koje se smatra za jedno od najstrašnijih koje su zadesile neki grad. Tokom četiri dana koliko je trajalo, po nekima, divljanje krstaša gradom, tokom koga je veći deo naroda preživeo mučenja,masakriranja i silovanja kojima su bile izložene sve osobe bez obzira na godine ili pol. Krstaši su uništili veći broj crkava,dvorova,manastira i skulptura(među njima su bile i skulpture koje su izradili antički majstori Fidija i Praksitel) i opljačkali dobar deo ikona,relikvija i skulptura koje su se čuvale u gradu. Vođa krstaša Bonifacije Monferatski zauzeo je za sebe dvorac Bukeleon sa svim blagom, dok je Anri Flandrijski(brat Balduin Flandrijskog) to učinio sa dvorcem Vlaherna.

"Otkako je sveta, ni u jednom gradu ne bi zadobijen toliki plen."
(Žofroa de Vilerden, krstaš i jedan od osvajača Carigrada)

"Čak i Saraceni su milosrdni i blagi u poređenju sa ovim ljudima koji nose na ramenima Hristov krst."
(Nikita Honijat, vizantijski hroničar, koji se spasao iz Carigrada potplativši mletačkog trgovca)

Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sre 2 Nov - 16:09

REFORMACIJA


Reformacija ili protestantska reforma je naziv za verske pokrete protiv papstva i Katoličke crkve u 16. veku. Iz tih pokreta nastale su nove verske zajednice, nezavisne od papstva.

Najvažniji pokretači reformacije bili su Martin Luter u Nemačkoj, te Ulrih Cvingli i Žan Kalvin u Švajcarskoj. Pristalice reformacije otcepile su se od Katoličke crkve, proglasile Sveto pismo jedinim izvorom vere i raširile svoje učenje u Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji, Engleskoj i skandinavskim zemljama.

Uzrok reformaciji bili su izmenjeni društveno-ekonomski odnosi, haotično stanje u Katoličkoj crkvi, iskvarenost sveštenstva, prodaja oproštajnica grehova i sl. Pokret reformacije i opiranje Katoličke crkve doveli su do dugih i teških verskih ratova, koji su decenijama besneli u Evropi i uništili mnoga materijalna i kulturna blaga.


Protestantizam

Protestantizam je treća najveća hrišćanska veroispovest na planeti.

Pojam protestantizma obuhvata širok raspon teoloških i socijalnih perspektiva i vidova organizacije, ali je osnovno da protestantske crkve imaju korene u protestantskoj reformaciji u Evropi iz 16. veka. Naziv protestantizam dolazi od stava nekoliko knezova nemačkih država koji, u ime Luterove vere, protestuju na sastanku u Špejeru (Speyer) 1529. godine protiv odluke Karla V da prisilno ubedi Lutera da se odrekne svojih ideja.

Protestantizam (ili protestantska reformacija) je u početku bila reformska struja unutar Katoličke crkve koja se potom zasebno organizovala kao protestni pokret protiv korupcije Katoličke crkve i njenih „srednjevekovnih izmišljotina“.

Dana 31. oktobra 1517. Martin Luter (1483—1546), kaluđer avgustinovskog manastira u Erfurtu, profesor biblijskih studija na Univerzitetu u Vitenbergu, formuliše 95 teza protiv teologije i prakse Indulgencije („svete“ trgovine). Luter nije nameravao da stvori drugu Crkvu, iako se sablaznio činjenicom da sama vlast Rimske crkve, koju posećuje 1510—1511, štiti i pomaže zloupotrebe sa indulgencijama (oprosnicama) radi smanjenja kazni u purgatorijumu (čistilištu).

Javno prikucavanje 96 teza na vrata crkve u Vitenbergu, uvlači ga u sukob sa Katoličkom crkvom i vlastima, pred koje je pozivan da se izjasni 1518. u Hajdelbergu i Augsburgu (pred kardinalom Kajetanom, papskim izaslanikom), a 1519. u Lajpcigu, gde sa Johanom Ekom raspravlja o supremaciji pape i nepogrešivosti rimskih sabora. Godine 1520. Martin Luter piše Vavilonsko ropstvo Crkve. Iste godine papa Lav H (1513—1521) isključuje ga iz Rimske crkve, a 1521. Sabor u Vormsu osuđuje. Proteran od Frederika Saksonskog, Martin Luter se povlači u zamak Vartburg gde prevodi Novi zavet na nemački i štampa ga 1534. godine.

Godine 1522. ponovo dolazi u Vitenberg da bi izložio deo svojih ideja: propovedanje reči, pričešćivanje vernih. U doba pobune seljaka (1524—1525) on podržava i prihvata njihov oštar stav. Na sastanku u Špajeru (1526. i 1529) Luter je ponovo osuđen, ali knezovi nekih nemačkih država protive se progonu protestanata. Kasnije, nemački protestantski knezovi formiraće „Šmalkadšku ligu“ da bi branili protestantizam, ali ta akcija nije priznata sve do sporazuma u Pasauu 1532. godine. Na Saboru u Augsburgu 1530. Luter predstavlja osnovna učenja Reformacije:

* Autoritet Biblije;
* Opravdanje verom;
* Stvarno prisustvo Hristovo u evharistiji (protiv Urliha Cvinglija koji je učio da je evharistija prosto sećanje).

Martin Luter izlaže ova učenja u dva katihizisa i u Šmalkaldškim člancima (1537). U ovom periodu Melanhton (1497—1560) je bio Luterov konstruktivan saradnik u protestantskoj teološkoj propagandi, naročito u štampanju dela Loci Communes 1521, i u redigovanju Augsburškog ispovedanja 1530, koje i Luter prihvata.


Istorijski presek protestantizma tokom vekova

Sledećih vekova Protestantizam se ogleda u velikim teološkim sistemima, kakav je npr. "liberalizam". Jedan od najvećih teologa protestantskog liberalizma jeste Fridrih Šlajermaher (1768-1834). Pod uticajem nemačkog filosofa Imanuela Kanta (1724-1804) - koji negira vrednost racionalnih dokaza i metafizičkih spekulacija za dokazivanje postojanja Boga jer religija ima samo moralnu osnovu - Šlajermaher smatra da je suština religije iskustvo, a ono se sastoji u osećanju apsolutne nezavisnosti od Boga. I danski filosof Seren Kirkegard (1813-1855) protivi se racionalnim dokazima vere, pošto je Bog nepoznat onako kao što se On čini poznatim, dakle "incognito". Vera je lična odluka da se "rizikuje". U ovoj epohi o teološkim pitanjima izjašnjavaju se i veliki filosofi. Ako za Kanta teologija ne može zameniti filosofiju, po Georgu V. F. Hegelu (1770-1831), osnivaču apsolutnog idealizma, stvarnost ili svet jeste manifestovanje apsolutnoga Duha. Hristos je najviše manifestovanje božanskoga Duha koji se nalazi i u drugim oblicima i procesima sveta. Fridrih Niče (1844-1900) uči protiv svih hrišćanskih vrednosti izjavljujući: "Bog je mrtav". Drugi protestanstki teolozi i istoričari ovoga pokreta jesu: Albreht Ričl (1822-1889); Valter Raušenbuš (1861-1918), koji piše Teologiju za socijalno Jevanđelje, Alber Švajcer (1875-1965), koji ponovo vraća u diskusiju kInjcep-ciju o Carstvu Božijem; i posebno Adolf fon Harnak (1851-1930), pisac dela Suština hrišćanstva.

Karl Bart, osnivač dijalektičke teologije, zauzi-ma čvrst stav protiv protestantskog liberalizma. U Komentaru na Rimljane (1919. i 1922) on veli da se čovek nalazi pod otkrivenom rečju Božijom, jedinom veznom tačkom između Boga i čoveka. Njegova dogmatika usredsređena je na ideju suverenosti Boga. Hrišćanstvo nije "religija", odnosno organizacija religioznih čovekovih težnji, nego otkrivenje o kojem se može govoriti samo pomoću dijalektičkih metoda dokaza i protiv-dokaza. Iz iste škole potiče i Emil Bruner (1889-1965). Zajedno sa Martinom Nimelerom, Karl Bart se diže protiv germanskih hrišćana i formira "Ispovedajuću Crkvu", koja u maju 1934. prihvata "Deklaraciju Barmen". Teolozi koja se bave političkim implikacijama vere jesu: Ditrih Bonhefer (1906-1945), ubijen od nacista, koji je napisao delo Cena biti učenik (1937); Martin Luter King (1929-1968), mučenik "nenasilja"; Jozef Hromadka (+1969), koji podržava "humanizovanje" političkih odnosa.

Rudolf Bultman (1884-1976) drži da Jevanđelja više iznose teologiju ili veru prvih opština nego što opisuju istorijska dela Isusa iz Nazareta. Novi Zavet pun je mitskih koncepcija toga vremena; zato, da bi se saopštio u današnjim naučnim terminima, on treba da se "demitologizuje". Istu liniju tumačenja prihvata i anglikanski episkop Dž. A. T. Robinson, koji 1963. godine štapma Honest to God. Teologiju "smrti Boga" formulisao je Paul van Buren a preuzeo je Tomas Dž. Dž. Altizer. Harvi Koks (The Secular City, 1966) tvrdi da se Bog danas manifestuje u procesima društvenih promena. Volfhart Panenberg, profesor iz Minhena, podržava istoričnost događaja opisanih u Novom Zavetu, a Jirgen Moltman iz Tibingena, poznat po delu Teologija nade (1965), pokazuje društvene i socijalne implikacije Krsta Hristova.

U Sjedinjenim Američkim Dravama Paul Tilih (1886-1965) objavljuje Sistematsku teologiju (1951, 1957. i 1963) i razrađuje odnos kulture, religije i filosofije, dok Rejnold Nibur (1893-1971), koji piše delo Priroda i sudbina čoveka (1941-1943), raspravlja o odnosu teologije, društvene etike i politike.

Protestanstka teologija Latinske Amerike stoji pod uticajem "teologije oslobođenja", u čijoj obradi učestvuju i katolički teolozi. Po njoj, biblijska poruka treba da se tumači u kategorijama datog kulturnog konteksta, kako bi se mogle utanačiti njene praktičke implikacije. Najpoznatiji protestantski i katolički teolozi koji prihvataju metod kontekstualne teologije jesu: Gustavo Gutijerez (Lima - Peru); Huan Luis Segundo (Montevideo - Urugvaj); Hoze Migez Boninjo (Buenos Ajres - Argentina); Hoze Porfirio Miranda (Meksiko).


Nezavisno od svojih osnovnih težnji da reformiše sholastičku teologiju Katoličke crkve, protestantizam je izneo na površinu nekoliko konfesionalnih posebnih učenja:

* Autoritet reči Božije. Svako učenje i hrišćanska praksa treba da se temelje na biblijskoj istini. Suprotno katoličkom učenju, da su Biblija i Tradicija izvori i norme vere, jednaki i paralelni, a da je Tradicija jedini zakoniti i nepogrešivi tumač Biblije, protestantizam odbacuje sve što nema čvrstu osnovu u Pismu. Ni Tradicija, ni autoritet pape, niti Crkva, ne mogu se smatrati posrednicima između vernika i Biblije. Ni "prirodno" otkrivenje nema neku ulogu u bogopoznanju. Biblija i Bog govore neposredno onima koji imaju veru, koja je dar. Jevanđelje blagodati dodeljuje se pokajanom verniku silom Duha Svetoga, propovedanjem reči. Načelno, Reformacija se digla protiv kontemplativnog misticizma, kao i protiv spekulativne i sholastičke teologije. Poznanje je ishod dvostrukog svedočenja: spoljašnjeg, biblijskim štivom, i unutrašnjeg, Duhom Svetim. Mistika je jeres. Bog se ne može svesti ni na prirodu, ni na istoriju, niti na lično iskustvo, zato što Biblija govori o suverenitetu i veličanstvenosti Boga. Priznavanje Boga za "Gospodara" istorije predstavlja jednu od suštinskih ideja protestantizma.

* Spasenje blagodaću Božijom ili opravdanje jedino verom. Vernik je "opravdan", odnosno Hristos mu je oprostio Svojom iskupiteljskom žrtvom, a ne kroz njegova sopstvena dela. Vernik uživa izvesnost svoga izbora zato što je sam Hristos izabran od Boga. Vera je prihvatanje tog dara oproštaja koji Bog daje u ime Hri-stovo. Dela nisu uslov opravdanja ni dodatak veri, nego plod, dokaz opravdanja. Luter napada praksu indulgencija baš zbog toga što ona podseća na teologiju dobrih dela. On odbacuje posredništvo Djeve Marije i Svetih, kao i čistilište, molitvu za umrle i individualno ispovedanje grehova. Spasenje nije u odgovornosti čovekovog napora da ga zasluži, već u odgovornosti da ga izabere, dok je samo spasenje (oproštenje i oslobođenje od greha) Božje delo.

* Nevidljiva Crkva, ili Bogom izabrani narod, poznata je samo Bogu. Ona nema stalnu apostolsku strukturu ni služeće sveštenstvo. Ni sveštenik kao posrednik, ni Liturgija kao žrtva, ni učenje o transsubstancijaciji, ne nalaze se u Bibliji. Luter prihvata kao tajne koje je ustanovio Hristos samo krštenje i Evharistiju, a njih može vršiti svaki vernik, na osnovu sveopšteg sveštenstva. Laici imaju pravo da čitaju i tumače Bibliju, da uzimaju učešća u zajednici i u bogosluženju. Luter je za upotrebu nacionalnog jezika u bogosluženju. On je protiv klira (kao sveštenstva) i celibata sveštenika. Crkva uvek ostaje pod sudom Božijim i u stalnom je procesu obnavljanja ("semper reformanda).

* Simboli vere stare Crkve i učenja ustanovljena na Vaseljenskim Saborima nisu ništa drugo do istorijski oblici vere i stoga oni imaju sporednu vrednost za tumačenje Biblije. Oni mogu biti pravilo tumačenja ako sadrže jevanđelsko učenje". Načelno, Luter ne priznaje doktrinarnu crkvenu instancu (papski magisterij) za formalno nepogrešivu. U Šmalkaldškim pravilima (1537) on govori o tri drevna simvola vere: Apostolskom, Nikejskom i Halkidonskom. Melanhton prihvata tri ispovedanja vere kao i četiri Vaseljenska Sabora, a Kalvin preporučuje dogmate ovih Sabora.

* Učenje o oproštaju grehova i opravdanju verom nije ništa drugo do rezime učenja o suštini greha i paloj ljudskoj prirodi. Reformacija je metnula akcenat na nepopravljivu grešnost čoveka i na Adamovo čoveštvo koje je lišeno blagodati, a ne na novu sudbinu i novo čoveštvo u Hristu. Ontološki i kosmički aspekt iskupljenja u ovim učenjima nije jasan. Obnovljenje čo veka relativno je jer on uvek ostaje "u isto vreme opravdan i grešan". Zato i protesšantska etika snažno naglašava ličnu pobožnost.

Bez jedinstvene strukture ni na ravni vere niti na planu crkvene organizacije, reformacija je ohrabrila formiranje nezavisnih nekonformističkih grupa koje su se veoma lako odvajale od skoro osnovanih protestantskih crkava. Tako se u sledećim decenijama i vekovima javljaju: puritanski pokret, kongregacionistički pokret (u Engleskoj), anabaptisti i baptisti (u Švajcarskoj, Nemačkoj, Moravskoj, Engleskoj), pokret "buđenja", metodisti i prezviterijanci (u Engleskoj i Americi), "učenici" ili "društvo prijatelja" Kvekeri (Quakers), a u naše vreme evangelistički i pentakostalni pokret.


Martin Luter




Martin Luter (nem. Martin Luther; 1483 — 1546) je osnivač hrišćanske protestantske (luteranske) crkve u Nemačkoj i jedan od vođa reformacije, sveštenik, profesor moralne filozofije na Univerzitetu u Erfurtu i biblijske egzegeze u Vitenbergu.


Martin Luter, poreklom avgustinski monah, rodio se kao jedno od devet dece rudara i rastao je kao vrlo siromašan pod tvrdim vaspitanjem, a njegov se otac postepeno pretvarao u uspešnog preduzetnika što mu je omogućilo da pošalje sina na studije.

Martin Luter je nameravao da studira pravo, što je bila očeva želja, ali je 1505. napustio studije, radio kao prodavac knjiga i pristupio avgustinskom redu u Erfurtu. Ta odluka je iznenadila njegove prijatelje i zgrozila njegovog oca. Kasnije je taj svoj potez Luter objašnjavao reakcijom na neke događaje iz svog života koji su ga učinili svesnim prolaznosti života. U samostanu je posmatrao pravila koja se nameću novajlijama, ali nije našao svoj mir kako je očekivao. Ipak 1507. godine je zaređen, a Luteru je ponuđeno da studira teologiju kako bi postao profesor u nekom od novoosnovanih univerziteta koje su utemeljili redovnici. Godine 1508. postavljen je u službu Johanna fon Staupica, vice-generala avgustinskog reda, na novom univerzitetu u Vitenbergu (osnovan 1502). Diplomirao je teologiju 1509. i vratio se u Erfurt, gde je boravio do 1511. godine.

Posle osveštenja 1508. godine je pristupio univerzitetu u Vitenbergu gde je sa kratkim odmorima putovao u Rim — predavao filozofiju, a kasnije i teologiju i 1512. godine postao doktor teologije i dobio doživotnu biblijsku profesuru, a do 1513. godine je počeo sa delatnošću propovednika u Vitenbergu. U ovo doba je došao do poznanja da „Božija milost“ važi za svakoga ko je primi sa svojom verom.

Neposredni povod za njegovu aktivnost usmerenu na reformu i obnovu hrišćanskog učenja bilo je nastojanje pape Lava X da prodajom indulgencija obezbedi sredstva za dovršenje Hrama Svetog Petra u Rimu. Luter je svoje zahteve izložio u 95 teza, koje je 1517. godine objavio, prikucavši spis sa tezama na vrata dvorske crkve u Vitenbergu. Tražio je povratak novozavetnom hrišćanstvu, odbacivanje teologije svetih očeva i posredništva crkvene organizacije i hijerarhije u spasenju, kao i mogućnost da svaki vernik otkriva Boga u sopstvenoj savesti. Njegov učenik Melanhton branio je to reformističko učenje na saboru u Augsburgu 1530. godine, pod vidom tzv. augsburške veroispovesti. Pokušaji vrhova tadašnje Rimokatoličke crkve da ekskomunikacijom Lutera onemoguće reformistički pokret nisu uspeli, pa je druga „velika šizma“ u hrišćanstvu od tada postala konačna. Nova (protestantska) crkva je ustanovljena.

Luter je pored teoloških spisa, autor prvog prevoda Biblije na nemački jezik, čime je, nasuprot internacionalnom karakteru katoličanstva, afirmisan nacionalni karakter protestantizma.

U novembru 1510. zbog poslova posetio je Rim, gde je obavljao dužnosti uobičajene za svešenika-gosta i bio šokiran raskošnim i razuzdanim životom rimskog sveštenstva. Godine 1511. postao je profesor biblijske egzegeze u Vitenbergu. Iako još uvek nesiguran u sopstveni spas Luter je postao aktivni propovednik, učitelj i administrator. Negde u vreme proučavanja Novog zaveta u pripremama za svoja predavanja počeo je da veruje kako hrišćani nisu spašeni zahvaljujući sopstvenim naporima već Božjom milošću, koju oni prihvataju u veri („Da, milošću ste spašeni — po veri. To ne dolazi od vas; to je dar Božji“ Ef 2.Cool. Dana 31. oktobra 1517. na vrata crkve u Vitembergu prikucao je na javnu raspravu svojih 95 teza o indulgencijama, dogmama i uređenju crkve. Povod za to bio je dolazak dominikanca Tetzela, papinog opunomoćenika za prodavanje oprosta. Tetzel je tada naime, u papino ime prodavao oproštajnice od prošlih i budućih greha, bez potrebe vere i pokajanja, oproštenje se moglo kupiti ne samo za žive, već i za mrtve koji navodno borave u čistilištu. Zanimljivo je pomenuti da prethodno opisani događaj Luter ni jednom rečju nije spomenuo ni u jednom svom delu iako je tim događajem obeležen početak verske reformacije. Luterov je proglas izazvao veliko zanimanje javnosti i veoma brzo je preveden na nemački jezik (izvorno ga je Luter napisao na latinskom jeziku) i proširen je širom Nemačke. Rasprava o oprostu brzo se pretvorila u napad na papstvo, a zatim i na čitavu tradicionalnu crkvenu organizaciju. Uprkos nalogu pape Lava X (1518) da se opravda pred njegovim izaslanikom, kardinalom Cajetanom (Tomaso de Vio) ostao je čvrsto pri svojim tezama.

Papa gnevan zbog Luterove nauke izdao je 1520. godine bulu Exsurge domini, kojom je osudio 41 navodnu Luterovu zabludu, naredio spaljivanje njegovih knjiga i dao mu 60 dana da mu se potčini. Luter nimalo dirnut tom bulom, bacio ju je u oganj, odnosno spalio zajedno sa spisima onih koji su podržavali papinu nadležnost pred skupinom profesora, studenata i građana Vitenberga 10. decembra te iste godine. Time je on jasno pokazao da raskida sa Rimom. Nakon spaljivanja Bule je spis:

„Zašto je dr Martin Luter spalio papine knjige i knjige njegovih učenika“, u tom spisu on kaže: „Mislim da ko god je tvorac te Bule, on je pravi antihrist... Ali ja ti kažem antihriste, da Luter koji je naučio da se bori, neće se dati zaplašiti tvojim praznim Bulama, jer je on navikao da pravi razliku između komada papira i svemoguće Božje reči.“

Proučavajući Ivanovo otkrovenje i knjigu proroka Danijela on je 15. avgusta izjavio 1520: „Mi ovde smo uvereni da je papinstvo presto pravog i stvarnog antihrista.“

Godine 1521. papa je izdao novu bulu Damnatio et excommunicatio Martini Luteri. Luter i njegove pristalice bili su sada isključeni iz crkve i stavljeni pod prokletstvo. Kada je papa ponovno osudio njegovo učenje, Luter mu je odgovorio preko tri spisa:

* An den Hristlichen adel Deutcher nacion;
* Fon der Babylonischen gefangeschaft der Kirche, i-
* Fon der Feiheit eines Hristenmenschen,

U njima je izneo sopstvene osnovne koncepcije: spas hrišćaninu donosi vera u Hristovu otkupnu žrtvu, a ne dobra dela koja čini; izvor istine u religiji nije tzv. sveta predaja nego Sveto pismo; Crkva nije posrednik između čoveka i Boga, jer unutrašnju religioznost daje neposredno sam Bog. „Samo Isus“, „samo Pismo“, „samo milost“ i „samo vera“ poznata su četiri načela koja su podrazumevala reformacijsko učenje povratka na izvorno, novozavetno, hrišćanstvo. U svojim istupima težio je i ka jeftinijoj crkvi. Pored stavova koje je zastupao njegovoj popularnosti doprinela je i njegova elokvencija jer je njegovao humorističan, grub i vulgaran stil (papu je, na primer, zbog njegovog razvratnog života, zapostavljanja novozavetne hrišćanske nauke i uvođenja kojekakvih hereza nazivao antihristom, što je u ono vreme bilo veoma šokantno). Krajem 1520. godine Luter je javno spalio papinu bulu, a u januaru 1521. papa ga je zauzvrat ekskomunicirao svojom bulom Decet Romanum Pontificem. Car Karlo V, kao izvršitelj papske ekskomunikacije pozvao je Lutera da dođe na sabor u Vorms u aprilu 1521. kako bi tu Luter opozvao svoje učenje. Luter se pojavio na saboru, ali je odbio da se odrekne svog učenja tvrdeći kako ne može da ide protiv svoje savesti pa je protiv njega i njegovih istomišljenika izrečena kazna progona iz države. Tada mu je njegov simpatizer saski knez-izbornik Fridrih pružio tajno utočište u svom dvorcu. U Vartburgu Luter je počeo da prevodi Novi zavet s originalnog grčkog na nemački jezik, što je bio njegov doprinos stvaranju jedinstvenog nemačkog književnog jezika. U to doba Luterov radikalizam je počeo da iščezava pa je počeo da se sve više zalaže za miran razvitak i nenasilna sredstva, a službenim osloncem reformacije je proglasio kneževu feudalnu vlast.

Oženio se 1525. godine Katarinom fon Bora, bivšom časnom sestrom. Time je jasno pokazao što misli o celibatu. Brak je bio uspešan, a supruga mu je postala važan oslonac u životu. Na verskom planu, međutim, Luter je doživljavao sukobe i unutar svoga pokreta pa se tako razišao s radikalnim Minzerom, kao i s nekim drugim velikim reformatorima svoga vremena — Erazmom Roterdamskim (koji zapravo nije bio reformator, jer je do smrti ostao katolik, a samog je Lutera još pre njegove ekskomunikacije upozoravao na pogubnost dela koje je započeo) i dr Luter je oštro istupio i protiv anabaptista tražeći za njih progon i smrtnu kaznu.

Njegov verni pristalica bio je Filip Melanhthon koji je bio njegov zastupnik na saboru u Augusburgu 1530. godine, na koji Luter nije mogao da dođe jer je prognan. Međutim to zapravo i nije tačno, jer je Melanhtona Luter nazivao izrazom, koji bi se mogao prevesti kao „mekušac“, zbog njegove popustljivosti i sklonosti kompromisima s Katoličkom crkvom. Godinu dana ranije, 1529, Luter je objavio svoju najpopularniju knjigu — Mali katekizam, u kojoj je objasnio teologiju evangelističke reformacije jednostavnim i slikovitim jezikom.

Godine 1532. Luter je preveo Stari zavet s originalnog hebrejskog na nemački. Iste godine delo je i objavljeno. U međuvremenu njegov uticaj se raširio širom severne i istočne Evrope. Razlog tome bio je taj što je branio nezavisnosti vladara od crkvenog nadleštva (kasnije je taj njegov stav bio intepretiran na načine suprotne njegovoj prvobitnoj nameri). Kada je 1525. izbio Seljački ustanak u krajevima gde su kneževi i plemići bili mahom katolici, Luter je pokušao da posreduje svojim autoritetom. Međutim, kada je ustanak zahvatio i protestantska područja, izrazito oštro je istupio protiv ustanika, podržavajući i smrtnu kaznu za vođe pobune.

Do 1537. godine Luterovo zdravlje bilo je ozbiljno ugroženo. Istovremeno ga je sve više zabrinjavao preporod papskog uticaja, kao i oni potezi koje je on smatrao pokušajem Jevreja da iskoriste konfuziju među hrišćanima i ponovo otvore pitanje Isusovaog poslanja. Smatrajući i sebe odgovornim za nastalu situaciju napisao je oštru polemiku protiv Jevreja, kao i polemike protiv papstva i radikalnog krila reformista — anabaptista (treba, međutim, spomenuti i da je Luter u ranijim godinama svoga delovanja bio protivnik teološki motivisanog antisemitizma, pa je tada napisao i poznato delo „Isus Hrist je rođen kao Jevrejin“ u kojem se zalagao za novozavetni odnos prema Jevrejima koji je pozitivan.

Ipak, njegove antijevrejske teze su omogućile stvaranje antisemitske Nemačke evangeličke crkve u doba nacizma, koja je zastupala izrazito rasističke stavove, predstavljajući se crkvom arijevske rase. U zimu 1546. godine Luter je zamoljen da razreši spor između dva mlada grofa koja su vladala u području Mansfelda, gde se rodio. Iako veoma star i bolestan, krenuo je na put, razrešio spor i umro 18. februara 1546. u Ajslebenu. Govoreći o Janu Husu izjavio je:

„Ako se takav čovek smatra jeretikom, onda niko na svetu nije pravi hrišćanin.“



Žan Kalvin




Žan Kalvin (fr. Jean Calvin; 10. jul 1509 — 27. maj 1564), francuski reformator i teolog.

Imao je nameru da se posveti svešteničkom pozivu i u 12. godini primio je tonzuru, i to je jedini religiozni obred koji je na njemu izvršen. Studirao je teologiju u Parizu, ali je kasnije počeo da se dvoumi oko svog budućeg poziva. Od 1528. godine studirao je pravo u Orleanu (Orleans) gde je pao pod uticaj Melhiora Volmara, protestanta. 1532. godine K. izdaje raspravu na Senekino delo De Clementia.

1533. konačno napušta Rimokatoličku Crkvu sa tvrdnjom da je doživeo viziju u kojoj mu je saopšteno da je njegova uloga u reformaciji crkve i njeno vraćanje na izvornnu čistoću. Naredne godine je bio u zatvoru, i da bi izbegao progone Fransoe I, otputovao je u Bazel. Na proputovanju kroz Ženevu pridružio se Farelu (G. Farel)u njegovoj nameri da izvrši Reformaciju. Kalvin je naimenovan za propovednika i profesora teologije.

Tu izdaje delo Articuli de Regimine Ecclesiae u kome raspravlja na temu Tajne večere i još nekoloko religioznih pitanja. U tom periodu nametao je građanima da prihvate neke njegove zapovesti u vezi sa potvrdom vere, pa je došlo do sukoba sa Farelom, koji se završio prekidom saradnje. Naredne tri godine, Kalvin je bio ministar francuske kongregacije i predavač u teološkoj školi. Sprijateljio se sa Melanhtonom (P. Melanchton), ali se ubrzo vratio u Ženevu gde je preuzeo rukovodeću ulogu i ustanovio teokratski režim po ugledu na Stari zavet.

Polagao je pravo na ekskomunikaciju i živote građana. Bile su zabranjene i najbanalnije slobodne aktivnosti kao što su pesma i igra. Od 1555. godine definitivno je bio neprikosnoveni diktator u Ženevi koja je postala grad sa najčvršćim moralom. 1559. godine osnovao je Akademiju na kojoj je nastavio svoje učenje. Uprkos svemu, uživao je glas velikog prosvetitelja i crkvenog velikodostojnika. Njegovo obrazovanje, poznavanje jezika, jasan stil učinili su ga jednim od najuticajnijuh Reformatora ne-luteranske protestantske Crkve.


Kalvinizam

Kalvinizam je teološki sistem i pristup hrišćanskom životu koji naglašava vladavinu Boga nad svim stvarima. Ova varijanta Protestantizma je nazvana po francuskom reformatoru Žanu Kalvinu.

Kalvin je naučavao apsolutnu predestinaciju po kojoj su jedni predodređeni za blaženstvo drugi za prokletstvo. Zajedno s Martinom Luterom učio je da samo vera spasava (sola fide) i nije priznavao crkvenu tradiciju kao izvor vere, nego samo sveto Pismo (sola scriptura). Priznavao je samo dve svete tajne (krštenje i pričest), tvrdeći da Isus u euharistiji nije realno nego samo duhovno prisutan. Kalvin je svoje ideje pokušao da ostvari uvodeći u Ženevi versku diktaturu.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sre 2 Nov - 16:15

EKUMENIZAM


Ekumenizam (grč. οικουμενη — naseljeni svet, vaseljena) predstavlja nastojanje oko pomirenja, saradnje, zbližavanja i jedinstva hrišćanskih crkava.

Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (tj. prelaženja iz Pravoslavne crkve u Katoličku), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve.

Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve preteče su ekumenizma u 19. veku: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmauer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962—1965) Katolička crkva prihvata osnovna načela ekumenizma i odriče se unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964.)

Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet.

Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866—1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu.

Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga. ... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“

Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava.

U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: "doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje". Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo "Život i Rad" bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo "Vera i Poredak" se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv "Internacionalni savet misija". On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava.

Tako su se ove dve organizacije spojile i - 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces - WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santjago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike,

Nakon osnivanja SSC je trebaklo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. "Vera i Poredak" i Život i Delovanje" ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad.

1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7.12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine.

"Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje. ... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi."
(Vaseljenski patrijarh Atinagora)


Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv "Vera i svedočanstvo". U njenom okviru dela i organizacija "Vera i Poredak" koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva "Pravednost i služenje" i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je "Odgoj i obnova". On se bavi pitanjem obrazovanja.

Od 24. jula do 10. avugsta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija.

Od 7-20 februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkvava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom "Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv". SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza "u cilju punog vidljivog jedinstva":

* međusobno priznanje krštenja
* prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere
* evharistijsko opštenje
* međusobno priznavanje sveštenstva
* zajedničko svedočenje evanđelja
* zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu
* omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja.

Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Vaseljenske Patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: "Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korosno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedničane crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jednistvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom."

Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: "Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju". German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: "U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju". U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je "to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sladstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava."


Godine pristupanja pravoslavnih crkava:


* Carigradska patrijaršija - Carigrad, avgust 1947.
* Aleksandrijska patrijaršija - Egipat 1948.
* Antiohijska patrijaršija - Damask, decembar 1946. i 1952.
* Jerusalimska patrijaršija - decembar 1946, i 1961.
* Ruska patrijaršija - Nju Delhi, 1961.
* Srpska patrijaršija - Beograd 1965.
* Rumunska patrijaršija - Nju Delhi 1961.
* Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946.
* Grčka crkva - Atina 1947.
* Poljska pravoslavna crkva - Nju Delhi 1961.
* Gruzijska pravoslavna crkva - Pariz 1962.
* Čehosolovačka crkva - Ženeva 1966.
* Američka pravoslavna crkva - Evanston 1954.
* Japanska pravoslavna crkva - Ženeva 1973.
* Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi - Evanston 1954.

Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve.

Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pie IX je u svojoj encikliki Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pie XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio ekcikliku "In suprema Petri Apostoli Sede", u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na "povratak" u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv "Arcano Divinae Provindentiae consilio" od 1868. pisan u istom tonu.

Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama.

Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanckih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena "Oktava Molitve" za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva.

Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom "Grande munus christiani nominis propagandi" naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjm jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu "Praeclara gratulationis" ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smilsu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom "Pontifex maximus", a na suprotnij je stajao natpis "Da bude jedno stado i jedan pastir". Početkom dvedesetog veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se Patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao Pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski Patrijarh je 1920. u evojoj encikliki, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni "rođacima" koji su "deo doma Hristovog".

Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za Pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali Pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu "Podeljeno hrišćanstvo". On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao.

Godine 1932., Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastsvaio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih.

U svakom slučaju Rimokatolička Crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontekete Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima.

Situacija se naročito promenila kada je za Papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među Pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekreterijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekreterijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju.

Drugi Vatikanski Sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi «svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam» (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen «Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve». Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglaice te da su u raznim prilikama «znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužii za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom». Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se «samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava» (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav).

Nakon Drugog Vatikanskog Sabora, Rimokatolička Crkva je u mnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam ustvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga - „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja" (Unitatis redintegratio, 3).

Vredna je pažnje i stvara nadu i činjenica da je novi Papa Benedikt XVI samtrao za shodno, da u svom govoru prilikom ustoličenja, ukaže na prevashodni značaj rada na jedinstvu hrišćana.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sre 2 Nov - 16:31

PRAVOSLAVLJE




Pravoslavlje (grč. ὀρθοδοξία — pravilno učenje, pravilno slavljenje) je druga najveća hrišćanska vjeroispovijest na planeti. Utvrđena je u 11. vijeku na teritoriji Istočnog rimskog carstva.

Današnje pravoslavlje je nastalo kao rezultat Velikog raskola (1054) između Carigradske i Rimske patrijaršije. Istočna hrišćanska crkva je zadržala naziv Pravoslavna, dok zapadna hrišćanska crkva danas nosi naziv Katolička crkva.

Pravoslavna crkva se sastoji iz pomjesnih crkava — autokefalnih i autonomnih.

Autokefalna crkva je samostalna pomjesna crkva, administrativno i kanonski potpuno nezavisna od drugih pomjesnih crkava. Autonomna crkva je zavisna pomjesna crkva, ima teritorijalnu i administrativnu nezavisnost, ali se nalazi u sastavu neke autokefalne crkve.

Sve one se nalaze u jedinstvenom kanonskom zajedništvu.

Pravoslavlje je druga najveća hrišćanska vjeroispovijest, odmah nakon katolicizma. Procjenjuje se da ima ukupno oko 300 miliona pravoslavnih vjernika u cijelom svijetu.

Pravoslavlje je tradicionalno rasprostranjeno na Balkanu — među Srbima, Grcima, Crnogorcima, Bugarima, Makedoncima, Rumunima i dijelu Albanaca. U istočnoj Evropi je rasprostranjeno najviše među istočnoslovenskim narodima, a takođe među Gagauzima, Gruzijcima, Abhazima, Osetima, Moldavcima. Pored Rusa, pravoslavlje je zastupljeno i kod drugih naroda koji žive u Ruskoj Federaciji.

U savremenom svijetu, u zemlje s većinskim pravoslavnom stanovništvom mogu se ubrojati:

* Srbija (84%);
* Crna Gora (74%);
* Makedonija (65%);
* Grčka (95%);
* Bugarska (83%);
* Rumunija (87%);
* Rusija (80%),
* Bjelorusija (85%),
* Ukrajina (80%),
* Gruzija (89%);
* Moldavija (98%);
* Kipar (80%).

Pravoslavlje je u većem broju zastupljeno i u Bosni i Hercegovini (36%),Finskoj, Kazahstanu (40%). Osim toga, zastupljeno je još i u Estoniji (13%), Letoniji (9%), Litvaniji (4%), Kirgistanu i Albaniji (25%).

Manje grupe pravoslavnih vjernika žive u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Turskoj i Azerbejdžanu.

Pravoslavnima se još nazivaju i Drevnoistočne crkve, koje ispovijedaju dogmate samo prva tri vaseljenska sabora.


Osnovna učenja Pravoslavne crkve su iznijeta u Nikejsko-carigradskom simbolu vjere koji je usvojen na vaseljenskim saborima u prvim vjekovima hrišćanstva. Oni su bili obavezujući za cijelu Crkvu, sve do Velikog raskola (1054).

[center]Vjerujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vijekova; Svjetlost od Svjetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog; rođenog, a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve, i postao čovek;
I Koji je raspet za nas u vrijeme Pontija Pilata, i stradao i bio pogreben;
I Koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu;
I Koji se vazneo na nebesa i sjedi sa desne strane Oca;
I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovijedam jedno Krštenje za oproštenje grijehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućega vijeka.
Amin.


[justify]Svete tajne su hrišćanski obredi, i u pravoslavlju to su:

* krštenje;
* miropomazanje;
* pokajanje;
* pričešće;
* brak;
* jeleosvećenje i
* sveštenstvo.

Sveta tajna, svaka za sebe, stavlja pečat na zajednicu Boga i čovjeka. Svete tajne krštenje, miropomazanje i sveštenstvo se ne mogu ponoviti, dok se ostale tajne ponavljaju.


Najznačajniji aspekti hrišćanskog života jesu post, molitva, liturgija i pričest. I post i molitva imaju za cilj da čoveku pomognu da lakše savlada sve teškoće koje pred njega dolaze i da zasluži Carstvo nebesko.

Značajna odlika Crkve jesu sveci koji su svojim životom i delima doprineli mnogo dobrobiti Crkve. Oni su još ovde na zemlji svojim usavršavanjem u hrišćanskim vrlinama postali bliski Bogu i zaslužili život večni i Carstvo nebesko. Mnogi od ovih svetitelja su još za života činili čuda, isceljivali teške bolesnike i mnoge utešili i na ispravan put izveli. Neki su i posle smrti činili čuda preko svojih netruležnih moštiju.

Najvažnija uloga pravoslavnih hramova je da služe kao mesto gde živa Crkva — vjernici, uznose Bogu svoje molitve a najvažniji deo crkvenog života jeste Sveta liturgija tj. bogosluženje, koje se služi nedeljom i drugim praznicima u hramovima. Osim liturgije, vrše se jutarnje i večernje molitve, časovi i bdenija, koja ujedno imaju poučni karakter - tzv. katiheza. Liturgiju služi sveštenik uz prisustvo vernog naroda, a uz pomoć pevnice koja nije neophodna ukoliko narod zna da odgovara na liturgiju.

Najznačajnije djelo na kojem se zasniva liturgija jeste Sveto pismo koje čini Stari i Novi zavjet, kao i Sveto predanje. Za pravoslavlje je posebno značajan Novi zavjet koji predstavlja život i učenje Gospoda Isusa Hrista.

Sveštenici, odnosno pripadnici klira, mogu biti samo muškarci. Postoje dvije vrste sveštenstva: bijelo (hramovni sveštenici) i crno sveštenstvo (monaštvo). Sveštenstvo se dijeli u tri stepena: đakonski, prezviterski i episkopski.

Episkop može da vrši sve svete tajne osim da postavlja drugog episkopa, za to su potrebna dva ili tri episkopa. Sveštenik može da vrši skoro sve svete tajne, osim što ne može da rukopolaže druge sveštenike, uloga đakona je još manja nego sveštenika — on je na neki način pomoćnik svešteniku.

Celibat je obavezan samo za monaštvo, uključujući i episkopat.



Krštenje




Krštenje (gr: βαπτίζω baptizein - uroniti, zagnjuriti) je ritualno očišćenje tela vodom.

U hrišćanstvu se krštenje smatra jednom od svetih tajni koje je Isus neposredno ustanovio (Mt. 28,18-19), a apostoli praktikovali (Dela 2,38; 10,48). Obred krštenja jeste obred uvođenja u hrišćanstvo. Krštenje obuhvata: pripremanje postom, odbacivanje i odricanje od staroga čoveka, ispovedanje prave vere (vidi: simvol vere), pogruženje u osvećenu vodu krštenja, prizivanje imena svete Trojice, kao i miropomazanje – kada novokršteni prima pečat dara Duha Svetoga

Krštenje vodom se odavno praktikovalo u starom svetu, kao simbol ne samo fizičkog, već i moralnog očišćenja. Hrišćansko krštenje vodi poreklo od Isusovog krštenja od strane Jovana Krstitelja. U prvim vekovima hrišćanstva krštenju je uvek prethodilo upoznavanje sa verom. U ranom hrišćanstvu se krštenje vršilo nad zrelim vernicima, koji su prethodno morali da se prijave kao kandidati za obred krštenja i da prođu pripremni period upražnjavajući post i molitvu. Odrasli, koji su nameravali da prime krštenje, nazivali su se oglašenima. Oglašavanje je trajalo oko dve godine, ali se ponekad rok smanjivao ili povećavao. Ako bi se pokazali dostojnim krštenja, odnosno primanja u hrišćansku zajednicu, usledio bi obred tokom koga bi inicijant nag silazio u vodu, spirajući grehe i simbolišući smrt svog bivšeg ja. Sveštenik bi nakon toga prizivao Duh da siđe na preporođenog, koji oblači belu odoru i prima med pomešan sa mlekom - hranu za novorođenče. Krštenje se vršilo u potocima i rekama, a od Konstantina Velikog u posebnim bazenima sa vodom, koji su bili pri crkvi.

Danas se u velikom broju hrišćanskih crkava praktikuje i krštenje dece. Iako deca nemaju lični greh i ne mogu voljno ispovedati svoju veru zbog nezrelosti, smatra se da ipak deca svojim začećem primaju opšte stanje pale, ljudske prirode. Zabranjeno je drugo ili ponovno krštenje - ali se deca mogu ponovo krstiti ako se ne zna, da li su krštena.



Pomazanje




Pomazanje (grčki: χρισμα hrizma – ulje, mast, mazanje) je antički obred prilikom koga je sveto ulje mazano na glavu novom kralju ili prvosvešteniku.

Kraljevi Izraela i veliki sveštenici primali su pomazanje uljem kao znak nove službe, nakon čega su sticali zvanje pomazanika (1 S 10.1; Lv 8.12). Pomazanje je u početku bilo isključiva privilegija jevrejskih sveštenika. Samuilo proširuje upotrebu ulja i na hebrejske vladare pomazavši Saula i Davida. Sve od Mojsija do proroka Samuila, sveto ulje je koristilo isključivo sveštenstvo da primi „otkrivenje od Boga“. Bilo je strogo zabranjeno da se slobodno pravi i koristi jer „ono je sveto i vi ćete ga smatrati za sveto“. Za kršenje zabrane sledila je najteža kazna: „Ko načini takvo ulje ili namaže njim nekoga, taj će se istrebiti iz naroda svoga“.(Izlazak 30:33)

Pomazanik (hebrejski: מָשִׁיחַ mašijah/mesija, grčki: hristos) je osoba pomazana svetim uljem. U širem značenju to je onaj koga je Bog izabrao za određenu misiju (Lk 4.18). U tom smislu je naziv korišćen (izuzetno) čak i za jednog stranca kao što je persijski kralj Kir (Iz 45.1). Rani hrišćani su, za razliku od ostalih Jevreja, smatrali Isusa pomazanikom, odakle i naziv Hristos, odnosno Mesija.

U hrišćanstvu je pomazanje jedna od svetih tajni. Ono se smatra tajnom dobijanja darova svetog Duha, putem premazivanja svetim uljem. U ranom hrišćanstvu, pomazivanje se obavljalo odmah nakon krštenja. „Pomazanje je iznad krštenja. Jer zbog pomazanja (gr: hrizma) se zovemo hrišćani, ne zbog krštenja (gr: baptizam)“.

Detaljan prikaz hrišćanskog pomazanja daje Kiril Jerusalimski koji objašnjava da se ulje „simbolički nanosi na čelo i druge organe oseta“ i da „uši, nozdrve i grudi posebno treba namazati.“ Kiril smatra da tek postavši pomazani (hristos), verni zaista postaju hrišćani.

Kod pravoslavnih se pomazanje naziva miropomazanje (grčki: μυρον χρισμα miron hrisma) po jednom od sastojaka, miru ili izmiru, a kod katolika sveta potvrda (lat: confirmatio) jer potvrđuje postajanje inicijanta hrišćaninom.

U istoriji novovekovne srpske države miropomazani vladari bili su: Knez Miloš Obrenović, Knez Aleksandar Karađorđević, Knez Mihajlo Obrenović, Kralj Milan Obrenović, Kralj Aleksandar Obrenović i Kralj Petar I Karađorđević.



Pokajanje

Pokajanje je promjena i mišljenja i djelanja kojom se nastoji ispraviti zlo i postići oprost od oštećene osobe. U vjerskom kontekstu se obično tumači kao priznanje Bogu, prestanak grijeha protiv njega i odluka da se živi u skladu s Njegovim zakonom. Uvijek sadrži element priznanje krivice, te barem jedan od ovih elemenata: svečano obećanje i odlučnost da se ne ponovi prekršaj; pokušaj da se nadoknadi šteta oštećenom ili uklone štetne posljedice zlog djela kada je to god moguće.

U biblijskom hebrejskom, ideju pokajanja opisuju dva glagola: שוב shuv (vratiti) i נחם nicham (osjećati žalost).

Jedna od ključnih opisa pokajanja u Novom zavjetu je priča o bludnom sinu koja se može naći u Evanđelju po Luki.



Pričešće

Evharistija – (grč. εὐχαριστία „blagodarenje, zahvalnost“) ili pričešće (učešće, opštenje, zajednica) je jedna od dve najvažnije hrišćanske svete tajne. Smatra se da ju je ustanovio sam Isus Hristos na tajnoj večeri.

Pričešće je jedan od suštinskih momenata pravoslavne Liturgije. Liturgija bez pričešća služitelja i vjernika ne postoji. Vjernici prilaze na đakonov poziv: "Sa strahom Božijim i vjerom pristupite", i uzmaju hleb i vino (odnosno tijelo i krv Hristovu) - pričešćuju se darovima na svoje spasenje.

Prema učenju pravoslavne Crkve, Evharistija je događaj u kome Crkva projavljuje svoje „ja“. U Evharistiji se sabiraju sve crkvene službe: episkopska, prezviterska, đakonska i laička, kao bi zajednički služili Liturgiju. Sin Božiji je postao čovek da bi premostio jaz koji deli Boga i tvorevinu. Prilikom svog Vaznesenja, obećao je da će poslati Duha Svetoga Utešitelja, što je na Pedesetnicu i učinio. Duh Sveti tako, čini Hrista prisutnim u Evharistiji, omogućavajući nam da sa Njim imamo istinitu zajednicu i spasenje. Evharistija nam daje predukus budućeg veka, kada će Hristos doći i uspostaviti carstvo Božije na zemlji.

Evharistija, dakle, nije nešto što Crkva čini, već ona predstavlja samu srž, samo srce Crkve. Crkva jeste Crkva zato što služi Evharistiju. Sve ostale Svete tajne, poput Krštenja, Miropomazanja, Pokajanja itd. imaju svoj smisao u Evharistiji.

U današnje vreme, mnogi koji se smatraju hrišćanima ne dolaze na evharistijska sabranja, zbog toga što je došlo do poistovećenja hrišćanstva sa ideologijom. Međutim, u staroj Crkvi je bilo nezamislivo da se neko nazove hrišćaninom a da redovno ne učestvuje u Evharistiji.

Tajna koju je ustanovio Sam Isus Hristos u molitvi blagodarenja i činu blagosiljanja hleba i vina (Lk. 22,19-20), na poslednjoj Svojoj večeri sa Apostolima. Ovom Tajnom Crkva aktualizuje Hristovo svešteno iskupiteljsko delo, sažeto u Njegovoj žrtvi ili Vaskrsenju (1. Kor. 11,23-26; Mt. 26,26; Lk. 22,17-19). Crkva i Evharistija jesu dve nerazdvojive stvarnosti, zato što je savez Novoga Zaveta, iz kojeg se rađa novi narod Božiji, zapečaćen krvlju Isusa Hrista (Mt. 26,26-28; Mk. 14,31). Za pravoslavnu teologiju, Evharistija nije prosto svešteno delo, nego konvergentni centar svekolikog crkvenog života.

Evharistija se javlja prvi put u spisima Svetog Ignjatija Bogonosca: "Starajte se pak da se češće sakupljate na Evharistiju (ευχαριστια) (Liturgiju) Božiju i na slavu" (Efescima XIII, 1). Isto tako on je naziva "hlebom koji je lek besmrtnosti", protivotrov smrti, da bi se živelo večno u Isusu Hristu (Efescima, XX, 2). Postapostolski spisi posebno ističu crkveni efekat Eharistije. Oltar na kojem se prinosi Evharistija jeste sami izvor jedinstva Crkve: "Niko neka se ne vara, ako nije unutar žrtveinka, lišen je hleba Božijega" (Ibidem 5, 2). Dinamika Evharistije pokreće proces sabiranja i konvergentnosti svih u Carstvu Božijem: "Kao što je ovaj prelomljeni hleb, nekad rasejan po poljima, bio skupljen zajedno i postao je hleb, isto tako Crkva Tvoja neka bude sabrana na jedno mesto sa krajeva zemlje u carstvu Tvome" (Didahi, 9). Za Svetog Kirila Jerusalimskog Evharistija je "čaša spasenja", "nadsuštastveni hleb" pomoću kojeg postajemo pričasnici božanske prirode (Mistagoška katiheza, VI, 1-9), a za Nikolaja Kavasilu ona je savršenstvo života u Hristu, "poslednja Tajna" kroz koju se ugrađujemo u "telo Cara" (Život u Hristu, IV, 1-3). Evharistijska Liturgija jeste rekapitulacija božanskog Domostroja: "Jer održasmo spomen na Tvoju smrt; videsmo izobraženje Vaskrsenja Tvoga; ispunismo se beskrajnim životom Tvojim; nasladismo se Tvoje neiscrpne sladosti" (Liturgija Svetog Vasilija Velikog).

1. Evharistija obnavlja u sadašnjosti jedinstvenu žrtvu Novoga Saveza, prinetu jedanput za svagda, od Velikog Prvosveštenika, Isusa Hrista, Koji nije štedeo Svoj život, nego je dao Sebe kao cenu našeg iskupljenja (Jevr. 8,6; 9,24-25; Kol. 1,4). "Jer kad godjedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe" (1. Kor. 11,26). A Njegova žrtva nije delo slabosti, nego delo ljubavi i posredovanja, prelaska iz smrti u život (Jevr. 10,10). Hristos, "Pasha osvećena i velika", predao se dragovoljno, nije bio poslat u smrt: "Kao ovca na klanje bi vođen i kao nevino jagnje, nemo pred onim koji ga striže, tako ne otvori usta svojih". Njegova žrtva nema samo obnavljajući ili iskupiteljski aspekt, nego predstavlja prelazak iz smrti u život, "iz nebića u biće" (Sveti Jovan Zlatousti). "Hristos je Onaj koji umrije, pa još i vaskrse, koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas" (Rim. 8,34). Inače, Evharistija se ne služi na dan njenog ustanovljenja, pre Raspeća, nego na dan Vaskrsenja, kao ponovno doživljavanje novozavetne Pashe.

2. Stvarno prisustvo Hristovo u evharistijskom hlebu i vinu (Jn. 6,55) ostvaruje se molitvom Crkve za osvećenje. S jedne strane, u Evharistiji se otkriva ipostas Hristova u svoj njenoj punoći. Za učenike koji idoše u Emaus, susret sa vaskrslim Hristom dogodio se prilikom lomljenja hleba: "I dok on sjeđaše s njima za trpezom, uzevši hljeb blagoslovi i prelomivši ga davaše im" (Lk. 24,30). "Krv", praslika iskupiteljske žrtve, jeste jedno od "svedočanstava" Hristovih: "On je taj što dođe vodom i krvlju, Isus Hristos; ne samo vodom, nego vodom i krvlju" (1. Jn. 5,6). S druge strane, Evharistija je "naš nasušni hleb", supstancija za održanje života, hrana večnoga života (Jn. 6,33, 49-51,58). Hristos se daje u Evharistiji kroz silu Duha Svetoga, u svoj Njegovoj ipostasnoj stvarnosti, kao "jelo verujućih", tako da hrišćani postaju "sutelesnici i sukrvnici" sa Njim. Evharistija je dar "kao hrana na putu večnoga života"; zato se i čuva posle Liturgije.

3. Od Pedesetnice vaspostavila se organska veza između Evharistije i Hristovoga tela - Crkve (Dela 2,42; 1. Kor. 10,17), ne samo time štoje Evharistija neophodna za egzistenciju i poimanje Crkve nego i zato što je Evharistija tačka susreta liturgijske pomesne zajednice sa Vaseljenskom Crkvom, sa "četom svetih", sa "svim (celokupnim) svetom".

Evharistijsko sabranje prinosi beskrvnu i pohvalnu žrtvu za nevidljivu Crkvu (Djevu Mariju, starozavetne pravednike, apostole i novozavetne svetitelje), kao delo blagodarnosti, i za vidljivu Crkvu, kao čin molje nja. Ona se prinosi "zbog svega i za sve", budući da je sam Hristos "Onaj koji prinosi i Koji se prinosi, Koji prima i koji se razdaje". Ova veza između Hristovog sveštenstva i evharistijske žrtve primećuje se u liturgijskom ustrojstvu. Episkop ili sveštenik ne služi "ех opere operantis", zato što je sveštenoslužitelj Evharistije "služitelj blagodati". On izgovara reči ustanovljenja sa Tajne Večere "in persona Christi", budući da je slika Hristova; ipak, on izgovara epiklezu u ime Crkve, "in persona ecclesiae", budući da je to molitva osvećenja cele zajednice. "Nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene darove". Reči koje je izgovorio Isus na poslednjoj Večeri čuvaju svoju stvaralačku silu samo kad su u vezi sa molitvom prizivanja Duha Svetoga. Drevna tradicija ističe saborni karakter Evharistije jer se na svakome mestu vrši samo jedna evharistijska Liturgija podjednim episkopom.

4. Po Svetom Jovanu Damaskinu, Evharistija je zalog budućeg života (prevodeći επιουσιον sa "koji će doći") zato što je Hristovo Telo puno životvornoga Duha (Pravoslavno učenje, knj. IV 13, str. 175). Nedelju, ikonu Budućeg Veka, Crkva doživljava kao predokusno Carstvo baš evharistijskim obožujućim telom, simvolom preobraženoga čovečanstva. Stvarnost koja je sada prekrivena i skrivena pod oblikom vina i hleba upoređena je sa stvarnošću koja će se otkriti poslednjega dana. Evharistija je, dakle, praslika (prototip) Hrista punoga slave. Zato se liturgijska zajednica, posle pričešća Svetim Tajnama, moli: "Daj nam da se još prisnije pričešćujemo Tobom u nezalazni dan Carstva tvoga". Tada će se svetima otkriti jelo o kome govori Isus: "Ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate" (Jn. 4,32).

U ekumenskom dijalogu pravoslavni formulišu dva glavna problema u vezi sa teologijom Evharistije: sveti (osveštani) karakter Evharistije (stvarno prisustvo i hirotonija sveštenoslužitelja), u dijalogu sa protestantima; epikletički karakter evharistijskog osvećenja, u dijalogu sa rimokatolicima. Prema obema konfesijama, Pravoslavlje postavlja problem veze između utelovljenja u Crkvi (i njenog jedinstva) i uvodnih Tajni. Uostalom, postoji delimični odnos između Evharistije i krštenja ("i odmah iziđe iz njega [rebra] krv i voda" - Jn. 19,34; 1. Jn. 5,6-Cool, miropomazanja (Ps. 104,15) i hirotonije (Didahi, gl. 14-15). Isto tako, postoji neposredni saodnos među uvodnim tajnama (Ps. 104,15), koje se po Istočnoj tradiciji vrše zajedno u sklopu Liturgije i u jedinstvu sa Crkvom.



Brak

Brak je društvena, verska i zakonska zajednica između dve ili više osoba, različitog ili istog pola. Brak reguliše imovinsko-pravne i druge odnose odnose među osobama koje su ga sklopile. Po pravilu dele imovinu koju steknu. Brak se može sklopiti u Crkvi i kod matičara koji predstavlja državu. U nekim zemljama, pre zaključenja braka sklapa se predbračni ugovor kojim se utvrđuje udeo svakog supružnika što se imovine tiče, kao i alimentacija nakon eventualnog razvoda. U većini zemalja u brak može da se stupi sa navršenih 18 godina ili uz pismeni odluku suda kada je lice navršilo 16 godina i steklo telesnu i duševnu zrelost (takozvana dispenzacija).

U celom svetu ljudi se udružuju i formiraju razne zajednice, organizacije i grupe. Razlozi su različite potrebe, a najčešće su u pitanju materijalne.

Novac i sticanje materijalnih bogatstava predstavljaju glavnu preokupaciju savremenog čoveka - formiraju se partnerska preduzeća, prave se međudržavni ugovori i ceo svet se ujedinjuje zbog jednog i "najvažnijeg" cilja - ostvarivanja što većeg materijalnog bogatstva. Kvalitet života, kako većina ljudi veruje, direktno je povezan sa količinom materijalnog bogatstva.

Sa druge strane, brak je zajednica duhovno i fizički zdravih i zrelih osoba, koja se primarno ne bave pitanjem materijalnog bogatstva, već pre svega uspostavljanjem dobrih odnosa, stvaranjem ili odgajanjem potomstva i optimalnih psihosocijalnih uslova u međusobnom suživotu iz koga će proisteći i dovoljno „materijalno bogatstvo“, zdravlje i zrelost, koje ovu zajednicu unapređuju na jedan poseban, uzvišeniji način, po čemu se brak značajno razlikuje od drugih zajednica i udruženja.

U današnjem svetu sve veći broj država prihvata i društveno priznaje istopolni brak (poznat i kao gej brak ili homoseksualni brak) ili bračnu zajednica dve osobe istog pola. Istopolni brak je sociološko, pravno, političko i društveno pitanje u mnogim državama, iako je debata o istopolnim brakovima novijeg datuma. Istopolni brak, u državama u kojima je dozvoljen, nije poseban pravni institut. Dakle, ne postoji pravni, već samo sociološki pojam istopolnog braka, jer je definicija braka, kao posebnog pravnog instituta, izmenjena (za sada u manjem broju zemalja sveta) na taj način da sadrži i mogućnost sklapanja braka između osoba istog pola.

Razlozi zbog kojih neko stupa u brak mogu biti različiti. Jedan od razloga može biti i seksualna privlačnost, odnosno kvalitetan seksualni odnos koji odgovara oboma. Parovima se čini da ako se slažu na tom polju, da će se slagati i na svakom drugom. Seksualne slobode su dovele do toga da parovi i pre braka upražnjavaju seks, pa tako mogu na osnovu toga i da otpočnu bračni život. Sa druge strane, dešava se i da se dvoje ljudi voli, ali da nemaju zadovoljavajući seksualni život. Moguće je u tim slučajevima da njihov brak ipak bude uspešan, jer zbog ljubavi koju osećaju, a i zbog sklada na svim drugim poljima, vremenom nauče kako da zadovolje jedno drugo, pa time poboljšaju i taj aspekt bračnog života. Postoje i ljudi kojima seksualni život nije važan koliko drugi aspekti braka, kao što su razgovor, briga o domaćinstvu, odgajanje dece, putovanja...

U različitim brakovima, dominantne figure mogu biti ili otac ili majka. Gde su tradicionalni odnosi jači, muškarac će biti taj koji naizgled vodi glavnu reč („glava kuće“), dok se odgajanje dece i vođenje brige o domaćinstvu prepušta majci. Moderna vremena sve više utiču da su oba partnera ravnopravna, najviše zbog toga što oboje zarađuju i doprinose. Zajednička briga o domaćinstvu i deci, kao i zajedničko odlučivanje je ideal kome je potrebno težiti. Pri tome, važno je u zajednička odlučivanja uključivati i decu, posebno adolescente, jer ukoliko se osete ravnopravnim članovima, to će im doneti osećaj sigurnosti, a učiniće ih važnima i dobrim saradnicima, što je za taj uzrast veoma potrebno.

Brak između dvoje ljudi ima veliki uticaj na njihovu decu. Naime, kroz roditeljski brak, dete, a posebno adolescent upoznaje bračne odnose. Od toga veoma zavisi da li će deca kasnije imati srećan brak, jer se često dešava da su odnosi koje će kasnije uspostaviti u sopstvenom braku nastavak odnosa koji je postojao (ili postoji još uvek) u roditeljskom braku. Nažalost, ti odnosi mogu da budu i veoma loši i sa mnogo sukoba. To zapravo znači da roditelji prema deci imaju odgovornost prilikom stvaranja bračnih odnosa. Nekada se dešava da roditelji upravo zato ne žele da se razvedu, jer tako žele da zaštite svoje dete od trauma koje bi moglo da ima. Međutim, pokazalo se da takvi, „formalni“ brakovi, češće štete nego koriste detetu, zbog hladne porodične atmosfere, razmirica i sukoba.

Ne postoji pravilo koje obezbeđuje da će brak biti uspešan i dugotrajan. Poželjno je da se ljudi pre braka dobro upoznaju, ali i da su oboje zreli ljudi. Pri tome zrelost ne određuju godine života, pošto za izvesne ljude važi da praktično „nikada ne odrastu“. Neki parovi se godinama upoznaju („zabavljaju se“), pa tek onda stupe u brak, a neki to urade „brzopleto“. U oba slučaja može da se desi da brak traje kratko, ali i da bude do kraja života. Moguće je da će brzopleto sklopljen brak između dvoje mladih ljudi trajati kraće zbog mnogih nerešenih pitanja, odnosno pritisaka koji dolaze „spolja“ (zaposlenje, stan, novac, roditelji) ili „iznutra“ (nezrelost partnera i prerano roditeljstvo).

U srednjem veku, ali i kasnije, u modernije doba, često su brakovi bili ključni događaj u formiranju svetske politike. Sklapani su brakovi iz političkih razloga, čak i kada članovi vladarskih porodica nisu bili stasali za brak. Na taj način nastajali su labavi savezi koji su garantovali mir ili poboljšanje diplomatskih odnosa. Primeri su brojni, a jedan od najkarakterističnijih su brakovi Henrija VIII, vladara Engleske od 1509. do 1547. Njegov prvi brak je bio sa Katarinom Aragonskom, kako bi se učvrstio savez sa Španijom. Ona je već bila udata za Henrijevog brata Artura, ali je on preminuo ubrzo nakon venčanja. Buduća kraljica je morala da se zakune kako nije spavala sa Aturom kako bi se izbegle optužbe za incest. S obzirom da mu Katarina nije rodila naslednika, Henri je odlučio da se razvede, ali mu to papa Klement VII nije odobrio. Kako bi to ipak mogao da uradi, Henri je osnovao anglikansku crkvu, a sebe proglasio njenim poglavarom. Takođe, poznat je slučaj kćerke burgundskog vojvode Karla Smelog, Marije, koja se udala za Maksimilijana, habzburškog cara, kako bi njegova vojska zaštitila Burgundiju od Francuza koji su napali odmah nakon smrti njenog oca 1477. godine.

* Endogamija je običaj da se brak sklapa samo unutar sopstvene etničke grupe, bratstva, klana, plemena, kaste. Egzogamija je suprotna tome.

* U većini zemalja, posebno zapadnih, poligamija i poliandrija su čak zakonom zabranjene. Ipak, muslimani imaju pravo na četiri žene, mada se retko žene više od jednom.


Moderno doba je donelo pravo homoseksualcima da takođe zasnivaju brakove. Prva zemlja koja je legalizovala istopolne brakove je Holandija, koja je to učinila 2001. godine, dok je Danska prva zemlja koja je zakonski prepoznala istopolne zajednice, 1989. godine, ali te zajednice, ni po imenu ni po sadržaju prava, nisu bile izjednačene sa brakom.



Jeleosvećenje

Ova Sveta tajna vrši se uglavnom nad teškim bolesnicima, bilo telesnim bilo duševnim. U njoj se bolesniku čitaju molitve i pomazuje se osvećenim uljem (jelejom), kroz koje deluje Božja blagodat za ozdravljenje bolesnika.

Tajnu po pravilu vrši sedam sveštenika, a može i tri. Na sto se stavi činija sa pšenicom, a u sredinu kandilo sa uljem. Pored činije se stavi sedam stručaka bosiljka za pomazivanje. Zatim se vrši osvećenje ulja. Potom se uz čitanje molitava bolesnik sedam puta pomazuje.

Vršenje ove Tajne je zapovešću apostola prenešeno na episkope i sveštenike: “Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno.” (Jakovljeva 5; 14, 15).
[/justify]
[/center]
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sre 2 Nov - 16:37

KATOLICIZAM


Katolicizam (lat. catholicismus; od grč. καθολικός — sveopšti, saglasno svemu) je najveća hrišćanska vjeroispovijest na planeti. Utvrđena je u 11. vijeku na teritoriji bivšeg Zapadnog rimskog carstva.

Katolicizam je nastao kao rezultat Velikog raskola (1054) između Carigradske i Rimske patrijaršije. Istočna hrišćanska crkva je zadržala naziv Pravoslavna, dok zapadna hrišćanska crkva danas nosi naziv Katolička crkva. Prekidi evharistijskog opštenja Carigrada i Rima bivali su još od sredine 10. vijeka.

Katolička crkva se sastoji iz 23 zasebne crkve — Zapadne crkve i 22 istočne katoličke crkve. Na čelu Katoličke crkve se nalazi rimski biskup — papa. On ima nad Crkvom apsolutnu vlast. Pri upravljanju Crkvom pomažu mu nadleštva Rimske kurije. Istu vlast imaju i svi biskupi sazvani na ekumenskom saboru.

Osnovna administrativna podjela svih autonomnih crkava je podjela na biskupije, koje se kod istočnih katoličkih crkava nazivaju eparhije. Biskup u svojoj biskupiji ima uglavnom svu vlast, ograničenu jedino crkvenim pravom i papskom vlašću.

Doktrina katolicizma zasniva se na Bibliji i Svetom predanju, koje uključuje određena pravila vaseljenskih sabora. Osnovna pravila su izložena u Katehizisu Katoličke crkve, a sve ostalo kanonsko pravo je sistematizovano i izloženo u Kodeksu kanonskog prava.

Katolička crkva ima razna doktrinalna pravila, od kojih su neka zajednička sa drugim hrišćanskim vjeroispovijestima, a neka specifična za katolike.

* vjera u direktno i neprekinuto organizaciono nasleđe od prvobitne Crkve koju je osnovao Isus Hristos;
* vjera da je Crkva nosilac jedinstva i sveukupnosti učenja Isusa i njegovih apostola;
* korišćenje svetih slika, sveća, muzike i svete vode u obredima;
* vera da je evharistija istinski tijelo i krv Hristovo;
* razlikovanje dve vrste divljenja prema svetima: latria je klanjanje Bogu, a dulia svecima;
* vera u mogućnost „isterivanja duhova“ (egzorcizam);
* vera u nepogrešivost pape (dogmat o papskoj nezabludivosti);
* dogmat o bezgrešnom začeću Djeve Marije;
* veliko poštovanje Djeve Marije (hyperdulia);
* neraskivost svete tajne braka; postoji samo mogućnost priznanja o nevaženju braka;
* poštovanje mučenika, svetaca i blaženika razlikujući način obožavanja;
* učenje o čistilištu;
* učenje o indulgencijama;
* centralizovana crkvena organizacija, nasuprot pravoslavnim autokefalnim i autonomnim crkvama;
* monarhistička vlast rimskog pape nad cijelom Crkvom;

U Katoličkoj crkvi postoji sedam svetih tajni:

* krštenje;
* brak;
* miropomazanje (konfirmacija);
* evharistija;
* ispovijed;
* osvećenje ulja;
* sveštenstvo.

Postoji nekoliko bogoslužbenih obreda: latinski obred, drugi zapadni obredi i istočni liturgijski obredi. Latinski obred koristi Zapadna crkva.

Odlike latinskog obreda su:

* obavezni celibat sveštenstva;
* krštenje, u većini slučajeva, obavlja se polijevanjem vode na glavu, a ne pogruženjem glave u vodu;
* miropomazanje može vršiti jedino biskup (sveštenik može vršiti tu svetu tajnu samo u izuzetnim slučajevima, npr. u slučaju nečije smrtne opasnosti);
* pri evharistiji se, po pravilu, koristi beskvasni hljeb;
* pričešćivanje mirjana ili tijelom, ili tijelom i krvlju Hrista — i prvo i drugo se smatra za potpuno pričešće; *pričešćivanje sveštenstva se vrši uvijek tijelom i krvlju;
* dodavanje „i od Sina“ (filiokve) u Simbol vjere. Katoličko učenje uči da Sveti duh ishodi i od Oca i od Sina, nasuprot pravoslavnom učenju da Sveti duh ishodi samo od Oca;
* naglašava se značenje riječi Hrista u anafori umjesto epiklezi;
* krsti se slijeva na desno, a ne sdesna na lijevo kako je u vizantijskom obredu (pravoslavlju); i s pet prstiju kao simbol pet rana Hristovih.

Katolicizam je najveća (po broju vjernika) hrišćanska vjeroispovijest. Prema podacima iz 2011, u svijetu postoji oko 1,18 milijardi katolika.

Katolicizam je osnovna religija u mnogim evropskim državama (Francuska, Italija, Španija, Portugal, Austrija, Belgija, Poljska, Češka, Mađarska, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Irska, Malta i dr). U 21 državi Evrope, katolici čine većinu stanovništva, a u Njemačkoj, Holandiji i Švajcarskoj — polovinu.

Na zapadnoj hemisferi, katolicizam je rasprostranjen u cijeloj Južnoj i Centralnoj Americi, u Meksiku, na Kubi, u Kanadi i SAD.

U Aziji, katolici preovlađuju na Filipinima i u Istočnom Timoru, a veliki broj katolika je i u Vijetnamu, Južnoj Koreji i Kini.

Na Bliskom istoku, katolici su prisutni u Libanu (maroniti i dr.).

U Africi, prema raznim ocjenama, živi od 110 do 175 miliona katolika.

Grkokatolicizam (ili katolicizam vizantijskog obreda) rasprostranjen je među Bjelorusima, Slovacima, Mađarima, Rumunima, Ukrajincima, Zakarpatskim Rusinima itd.; a takođe manjim dijelom i među Albancima, Grcima, Bugarima, Srbima i Rusima. Katolici drugih istočnih obreda žive u Indiji, na Bliskom istoku, Egiptu, Etiopiji, Eritreji, Iraku itd.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sub 5 Nov - 0:32

SVETO TROJSTVO




Sveta Trojica ili Sveto Trojstvo (grč. Τριάδα, lat. Trinitas) je hrišćanska verska dogma utvrđena na crkvenim saborima iz 4. veka, po kojoj je jedan Bog u trima ličnostima (gr. ipostas): Oca, Sina i Svetog duha.

Iako se sama reč „trojstvo“ ne nalazi u Bibliji, verovanje u trojicu (trinitarizam, trojičnost), odlika je većine hrišćanskih crkava i smatra se „centralnom dogmom hrišćanske teologije“. U zapadnom hrišćanstvu preovlađuje mišljenje da je trojična doktrina rezultat dugotrajnog proučavanja Biblije od strane Crkve. Nasuprot tome, Pravoslavna crkva tvrdi da je dogma o Svetoj Trojici deo vere koju je primila usmenim putem od Isusa Hrista preko apostola, i da je kao takva oduvek bila deo vere Crkve.[traži se izvor od 04. 2011.]

Tokom istorije, neke hrišćanske zajednice su odbacivale trinitarnu poziciju, naglašavajući Božje jedinstvo, kao npr: arijanstvo, monofizitstvo (koptska, jermenska i etiopska crkva), modalizam, unitarijanizam. Potpuno odvojenu ljudsku i božansku prirodu Hrista propovedaju nestorijanci. Neke crkve imaju zasebne hristološke teorije, npr: mormoni, Jehovini svedoci.

Latinska reč trinitas je apstraktna imenica formirana od prideva trinus. Grčka verzija tog termina bi bila Τριάδα (trijada). Na srpski jezik se prevodi kao trojica ili trojstvo, zavisno od tradicije.

U Novom zavetu se ne može naći nikakva izričita predstava Boga kao trojedinog bića, iako se mogu naći trostruka slavoslovlja apostola Pavla (npr. 2. Kor. 13, 13) ili Mt. 28, 19, prilikom krštenja „u ime Oca i Sina i Svetog duha“, koja su poslužila kao osnova za dalje doktrinarno tumačenje.

Prva zabeležena pominjanja reči „Trojica“ (grč. Τριάς), nalazimo još u pisanjima apostolskih otaca, direktnih učenika apostola. Na primer, u svojoj Poslanici Filipljanima, Sv. Ignjatije Bogonosac (pogubljen 106. godine u Rimu) piše: „Tako je Gospod, poslao Apostole da uče među svim narodima, zapovedivši im da „krštavaju u ime Oca, i Sina i Svetoga duha“, ne u jednu ličnost koja ima tri imena, niti u tri ličnosti koje su se ovaplotile, nego u Trojicu koji imaju istu slavu.“ (glava II) Nešto kasnije, spominje je i sledeća generacija otaca Crkve, npr. oko 180. godine, Sveti Teofil Antiohijski spominje tu reč i njome označava „Boga i njegovu Reč i njegovu Mudrost“.

Kao odgovor na gnosticizam, postojeća trodelna potvrđivanja pri krštenju pretvorila su se u pravovernu istinu (Tertulijan, O prigovoru jereticima, 13; Irinej, Protiv jeresi 1:2—3). Ispovedanje vere, nastalo tokom 2. i 3. veka, propovedalo je:

* da je hrišćanski Bog istovetan sa tvorcem, Bogom iz Hebrejske biblije;
* da je Isus, Sin Božiji, imao pravu ljudsku prirodu, da je, zaista umro i vaskrsao; i
* da Sveti duh, koji je kroz proroke objavio Hristov dolazak, i dalje vodi vernike.

Izraz „trojstvo“ (grč. Τριάδα — trijada, lat. Trinitas) je počeo da se upotrebljava u Rimu oko 200. godine. Smatra se da je izraz trojica nastao kao posledica teološkog pomeranja sa Oca kao uzroka jedinstva Trojice, na Božiju suštinu kao uzroka tog jedinstva. Latinski teolog Tertulijan je, početkom 3. veka, upotrebljavao reč trojstvo (trojica) za označavanje Oca, Sina i Svetog duha. Međutim, glavni trijadolozi pre Nikeje (325) smatrali su da Sin i Duh stoje niže po rangu od Boga Oca. Tertulijan je smatrao da su božanske ličnosti na različitim nivoima (Protiv Prakseja, 2—9), a Origen je zastupao hijerarhijsko ustrojstvo kojim se Sin stavlja u položaj „drugog Boga“ (Protiv Kelsa, 5:39) i ograničava uticaj Duha u crkvi (Počela, 1.3).

Tokom višedecenijskog arijanskog spora (318—381), hrišćanski svet je bio podeljen u pogledu trijadoloških pitanja. Arije i njegovi istomišljenici su smatrali da je: 1) Sin stvorenje srodno Ocu po volji, ne po prirodi i 2) da su ličnosti Svete trojice po suštini različite. Radi okončanja sukoba, Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine donosi Nikejski simbol vere koji proglašava pravoverno učenje o Svetoj trojici da je Sin „rođen, ne stvoren“ i da je „jednosuštan sa Ocem“. Takođe, trijadološko ispovedanje vere koje trijumfuje na Drugom vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine potvrdilo je sajednakost i savečnost Oca, Sina i Svetog duha. Kasnija trijadološka hrišćanska misao u osnovnim linijama sledi zaključke vaseljenskih sabora. Međutim, Pravoslavna crkva, za razliku od Katoličke, odbija umetanje filiokve u Nikejski simbol vere.





Pravoslavna crkva tvrdi da je dogma o Svetoj Trojici deo vere koju je primila usmenim putem od Isusa Hrista preko apostola, i da je kao takva oduvek bila deo vere Crkve.

Osnovna istina otkrivena u Starom zavetu jeste da je Bog jedan, tvorac sveta, nebesa, vidljivih i nevidljivih stvorenja. Isus Hristos produbljuje jevrejsko shvatanje Boga nazivajući ga Ocem.

Hrišćanska dogmatika uči da Otac od večnosti rađa Sina i ishodi Duha. Otac je uzrok u Trojici, što nikako ne znači da je postojao pre dvojice. Istinsko postojanje Oca jeste jedino kao Oca Sinu i Oca Duhu.

Bog stvara svet rečju — logosom svojim i održava ga njime. Tim Logosom će Bog (Otac) i uzhtednuti da spasi svet. Hrišćanstvo uči da Otac Svetim duhom šalje Sina koji se rađa od devojke Marije, uzima ljudsku prirodu i postaje istinski čovek. Isus Hristos je božja Reč — Logos, kojim je sve stvoreno.

Isus Hristos nije samo dobri učitelj i iscelitelj bolesnih, već je on, prema hrišćanskom shvatanju, nanovo uspostavio celu tvorevinu i vratio je u poslušnost Ocu. Smrt je poslednji neprijatelj kojeg je Hristos pobedio svojim vaskrsenjem. Njega kao Sina, Bog Otac je podigao Duhom svetim iz mrtvih.





Hrišćanstvo spominje Svetog duha kao poslednju ličnost Trojice koja se neprestano otkriva, uvek dajući i otkrivajući i Oca i Sina. Uloga Duha je da održava i čini sve dejstvenim. Ta dejstvenost pre svega znači davanje večnoga postojanja svemu onome što istinski postoji. Duhom se Hristos ovaplotio, Duhom Otac održava stvorenja i celu tvar u životu. Vreme i uloga Duha je uvek i bez prestanka, jer bez njega niko ne može biti u zajednici Ocem i Sinom.


Katolička teologija




Prva teološka razilaženja istoka i zapada se nalaze upravo u oblasti svetotrojičnog bogoslovlja. Katolička crkva je, za razliku od Pravoslavne, prihvatila dogmu pod nazivom filiokve, kojim Sveti duh ishodi i od Sina, a ne samo od Oca. Filiokve je bio jedan od uzroka Velikog raskola iz 1054. godine.

Pravoslavna i Katolička crkva su razvijale sopstveni teološki pristup Svetoj trojici, koji je uticao i na kasnije dogmatske razlike. Pravoslavna crkva kao pretpostavku za iskustvo Svete trojice uzima odnos koji Sin i Sveti duh imaju prema Ocu, što čini Boga — jednim, a podrazumeva tri ličnosti kojoj je uzrok Bog Otac. Katolička crkva polazi od kategorije jedinstva bića u smislu suštine, koju tri ličnosti Trojice dele. Oba stava su prisutna kod već otaca Crkve, samo su im u zavisnosti od vremena i okolnosti davana određena preimućstva. Trojičnost Ličnosti su na Istoku zastupali kapadokijski oci kao: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski itd. Prednost suštine nad ličnostima kao zalog jednosti božanstva više i češće je zastupana od strane Zapadne crkve. Ovaj stav se može naći u delima Svetog Avgustina.


Protestantska teologija

U protestantskim zajednicama su prisutne veoma različiti trijadološki stavovi, od neizostavnog korišćenja Simbola vere do apsolutnog negiranja bilo kakve Trojice.

Već posle Reformacije, poljski protestant Mišel Serve biva prvi koji javno tvrdi kako trojstvo ne postoji, zbog čega je bio kažnjen spaljivanjem na lomači.

Veliki broj protestanata prihvata Nikejski simbol vere. Takođe, postoje neke protestantske zajednice, npr. pentekostalci, koje se uopšte ne osvrću na Trojični dogmat.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sub 5 Nov - 0:39

STVARANJE




Stvaranje ili postanje (lat. kreacija) je filozofsko i teološko učenje prema kojem je svet stvoren od Boga (Tvorca) ili više božanstava. Na osnovu ovog koncepta nastali su pojmovi kao što su stvar, stvor i stvorenje. Doktrina koja se temelji na stvaranju naziva se kreacionizam. Suprotno je evolucionizam, prema kojem je svet nastao laganim evolutivnim razvojem.

"Ja govorim da si ti, Gospode, tvorac svake stvari i bića, pa ako se pod "nebom" i "zemljom" podrazumeva ono poslednje, bez oklevanja kažem; "Pre nego je sazdao nebo i zemlju, Bog nije radio ništa ... Ako bi se neki površan duh, lutajući kroz slike o proteklim vremenima, začudio nad tim da si se ti, svemogući Bog, koji je sazdao i obuhvata svemir, tvorac neba i zemlje, uzdržao od rada za bezbroj vekova, pre nego što si se latio ogromnog posla, neka se trgne taj duh iz svog sna i shvati već da je njegovo ćutanje lažno. Jer kako je moglo da protekne toliko vekova, kad ih ti, tvorac njihov nisi bio sazdao još? Kako bi vreme moglo imati mesta ako ga nisi ustanovio ti ili, kako bi ono isteklo ako nije postojalo dotle? ... Ne, ti nisi u vremenu prethodio vremenu jer inače ne bi dolazio pre svih vremena. Prethodiš ti prošlim vremenima, svom onom visinom večnosti tvoje, uvek prisutne, kao što vladaš, jednako, vremenima koja će doći." (Avgustin, Ispovesti).

U neoplatonizmu, Božansko stvaranje je neprestano stvoriteljno prelivanja bića na nebeske praslike, odnosno neprestano obnavljanje sveta svakim novim božanskim dahom.


Demijurg (grč: δημιουργός demiurgos - „običan radnik“; od demos - običan narod + ergos - rad) je Tvorac, graditelj sveta. Reč demijurg se prvobitno upotrebljavala u značenju majstora, koji obavlja usluge narodu i uopšte graditelja, neimara.

Kod Platona, to je božanstvo koje stvara svet pomoću ideja i materije. Stoga je demijurg za Platona „otac svih stvari“. U poslanici apostola Pavla 11,10 nailazimo na tu reč, gde se njome naziva stvaralačka delatnost Gospodnja. Kod gnostika je demijurg podređen višem božanstvu. U gnostičkim sistemima Demijurg je biće koje posreduje između Boga i sveta i koje učestvuje u stvaranju sveta. Uvek je u vezi s uverenjem da svet mora imati svoga Tvorca.


Emanacija (lat: emanatio - isticanje, izviranje, izlivanje; od emanare - isticati) je filozofski pojam koji označava isticanje nečeg nižeg iz nečeg višeg, konačno izviranje svih stvari iz jednog najvišeg izvora. Emanacija najčešće podrazumeva i emanatizam.

Emanatizam je shvatanje po kojem svet nastaje neprestanim stvoriteljnim prelivanjem bića, a ne jednokratnim činom stvaranja. Svet mnoštvenosti ističe iz punoće Jednog, slabeći u silaznim stupnjevima. Kao što svetlost postaje slabija što se više udaljuje od izvora, tako i bića postaju nesavršenija što se više udaljuju od bitka. Otuda postupnost opadanja u prirodi, i nastanak zla. Tvar je ono najniže u procesu emanacije, odsustvo bića, nebiće (me on). Emanacija je donekle suprotan pojam evoluciji - dok se u evoluciji proces kreće od nesavršenog ka savršenijem, u emanaciji ide od savršenog ka manje savršenom.

Učenje o emanaciji se najpre razvilo u starim istočnim filozofijama, prvenstveno u indijskoj i persijskoj. Filosofska misao Indije, izgradila je teoriju nastajanja sveta putem ishođenja iz Brame.





"Kao nit iz pauka, drvo iz semena, valovi iz mora, oganj iz uglja, tako svet izlazi iz Brame..."

Na Zapadu su učenje o emanaciji usvojili Plotin, neoplatonisti i hrišćanski gnostici. Po učenju novoplatoničara i gnostičara, svet je emanacija božanstva, proishođenje manje savršenog bića iz višeg i savršenijeg. Plotin razlikuje četiri stupnja bitka: iskon svega, božansko Jedno (Hen) kao izvor bitka; prva emanacija je svetski um ili duh (nous) što sadrži ideje kao uzore bića, druga je emanacija svetska duša (psihe), i nakon toga dolazi puka tvar (ili materija, gr: hile) kao tmina, zlo i nebitak. Tako čovek delimično pripada carstvu duha i duše, delimično materiji, nalazeći se na međi duha i tvari, svetla i tmine. Naporom da se uzdigne do Jednog kao iskona i istine, dobrote i lepote, čovek prelazi obrnut put od tmine do svetlosti, da bi se napokon u mističnom istupljenju (ekstazi), stanju izvan sebe, višem od svake umna spoznaja, stopio s Jednim.

Emanatizam je preko Plotina i njegovih učenika uticao na mnoge. Porfirije, Jamblih i Proklo delovali su na Pseudo-Dionisija Areopagita i hrišćanstvo u doba Avgustina, zatim i na srednjovjekovnu arapsku (Averoes), jevrejsku i zapadnu filozofiju, posebno na Jovana Skota Eriugenu, Majstora Eharta, Nikolu Kuzanskog, Đordana Bruna, Jakoba Bemea, i naposletku na idealizam Šelinga i Hegela. Emanacionizam je imao uticaja i na neke pravoslavne teologe poput Grigorija Palame.


Pelaški mit o stvaranju svijeta je legenda o stvaranju svijeta nastala u prehelenskom dobu matrijarhata, kao dio monoteističkog religijskog sistema u kojem postoji jedna vrhovna Boginja koja vlada svijetom i drugim božanskim bićima.

Po pelaškom mitu o stvaranju svijeta, u početku se Eurinoma, boginja svih stvari, podigla naga iz haosa i, ne našavši ništa čvrsto na šta bi stala, odvojila vodu od neba, „igrajući usamljena na talasima“. Tako je igrala krećući se prema jugu, a vjetar koji je stvarala svojom igrom učinio joj se kao nešto novo i naročito, kao nadahnuće za stvaranje, te je uzela taj sjeverni vjetar i protrljala ga između ruku, i kao čudom tada se stvorila velika zmija Ofion.

Eurinomi je bilo hladno, i da bi se zagrijala počela je da igra još jače što je kod Ofiona izazvalo požudu pa se obavio oko njenih božanskih udova i spojio se s njom. Zbog toga se vjeruje da sjeverni vjetar, Sjeverac, kojeg zovu još i Borej, oplođava ženski rod, i kobile često okreću svoje zadnjice prema vjetru i ždrijebe se i bez pastuva.

Kad je zatrudnjela, Eurinoma je uzela lik golubice i, ležeći na talasima određeno vrijeme, snijela sveopšte jaje. Ofion se na njenu zapovijest obavio oko tog jajeta sedam puta i grijao ga dok se nije rasprsnulo i iz njega izašla Eurinomina djeca - zemlja sa svim stvarima: Suncem, Mjesecom, planetama i zvijezdama, planinama, rijekama, životinjama i biljkama.

Isprva su Eurinoma i Ofion izabrali Olimp za svoj zajednički dom, ali poslije nekog vremena Ofion je počeo da vrijeđa Eurinomu i da govori kako je on sam stvorio čitav svijet. Uvrijeđena, Eurinoma ga je zgazila petom, izbila mu zube i prognala ga u podzemni svijet u mračnu pećinu. Poslije toga je stvorila sedam planetarnih sila i nad svakom od njih postavila po jednog Titana i jednu Titanku; nad Suncem je postavila Teju i Hiperiona i dala im moć osvjetljivanja, nad Mjesecom Febu i Atlanta i dala im moć opčinjavanja, Dionu i Krija nad Marsom i dala im silu rasta, Metidu i Keja nad planetom Merkur i dala im mudrost, Temidu i Eurimedonta nad Jupiterom i podarila im kontrolu nad zakonom, Tetiju i Okeana nad Venerom i dala im moć ljubavi i Reju i Hrona nad Saturnom kojima je podarila moć mira.

Ovaj vjerski sistem je nastao u doba matrijarhata, kada nije bilo Bogova i sveštenika, već samo glavna boginja Eurinoma i njene sveštenice, pošto je žena bila vladajući pol, a muškarac je predstavljao tek nemoćnu žrtvu žene. Čak se nije priznavalo ni da muškarac oplođuje ženu, nego da žene zaista bivaju oplođene sjevernim vjetrom, ili čak slučajno, ako bi pojele insekta ili pasulj. Nasljedstvo je prenošeno isključivo ženskom linijom, a zmija se smatrala reinkarnacijom mrtvih. Eurinoma, „Velika lutalica“, je u sumerskoj civilizaciji nosila ime Jahu, „Uvažena golubica“, ime koje je kasnije prenešeno u jevrejsku religiju u obliku Jehove, tvorca. Marduk je na vavilonskim proljećnim igrama simbolično prepolovio golubicu kad je uveo novi svjetski poredak.

Ofion, odnosno Borej, je zmija tvorac (demijurg) u jevrejskoj i egipatskoj mitologiji, a u ranoj umjetnosti Sredozemlja boginja se stalno pojavljuje u njegovoj pratnji. Pelazgi, narod koji je tvrdio da je rođen iz zemlje i da je nastao od Ofionovih zuba, vjerovatno su bili neolitski ljudi, prispjeli na grčko poluostrvo iz Palestine negdje oko 3500 godina prije nove ere, a 700 godina kasnije su ih Heleni - doseljenici iz Male Azije, prispjeli preko Kiklada - zatekli na Peloponezu. Ime „Pelazgi“ se, međutim, široko primjenjivalo na sve narode koji su živjeli na grčkom kopnu prije Helena, tj. na domorodačke prehelenske stanovnike. Tako, Strabon navodi Euripida, koji objašnjava da su Pelazgi prihvatili naziv Danajci, kad je Danaj došao u Arg sa svojim pedeset kćerki. Njima se danas pripisuje i da su imali običaje erotskih orgija. Strabon u istom odjeljku opisuje da su oni koji su živjeli blizu Atine bili poznati kao „Pelargi“ („rode“); vjerovatno im je roda bila ptica-totem.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sub 5 Nov - 0:43

GREH




Greh je delovanje protiv prihvaćenih vrednosti, voljno kršenje neke moralne ili pravne norme. Greh se tumači kao „prekršaj zakona“ koje je propisalo uzvišeno božansko biće.

Pojam greha se najčešće koristi u religioznom značenju reči. U hrišćanstvu označava ogrešenje o Božje zapovedi. Hrišćansko Sveto pismo tvrdi da je začetnik greha otpali anđeo Lucifer koji je imao ulogu heruvima zaklanjača Božjeg prestola: „Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim.“ (Isaija 14.14). Prema Bibliji, čovek je slobodnom voljom prekršio Božji zakon s posledicama u moralnom redu i spasenju. Temeljna poruka hrišćanstva je oslobođenje od istočnog greha i ličnih grehova kroz opravdanje žrtvom Sina božjeg Isusa Hrista.



Prvorodni ili praroditeljski greh
je, prema biblijskom predanju, čin prekida prvobitne zajednice između čoveka i Boga. Do njega je došlo kršenjem Božjih zapovesti od Adama i Eve.

Greh se začeo slobodnom voljom prvog čoveka kroz đavolovo kušanje. Greh nije ontološki princip, već je proizvod zloupotrebe čovekove slobode prema Bogu. Taj čin, slobodan sam po sebi, po svojim posledicama je bio gubitak slobode koja mu je darovana. Ovo stanje se prenosi na svakog čoveka. Hrist iskupljuje čoveka od istočnog greha svojom žrtvom. Hristovo delo iskupljenja bilo je i delo oslobođenja, zato što je uništena vlast greha u svijetu. Tako je mogućnost sjedinjenja sa Bogom opet postala moguća.


Pokajanje je promjena i mišljenja i djelanja kojom se nastoji ispraviti zlo i postići oprost od oštećene osobe. U vjerskom kontekstu se obično tumači kao priznanje Bogu, prestanak grijeha protiv njega i odluka da se živi u skladu s Njegovim zakonom. Uvijek sadrži element priznanje krivice, te barem jedan od ovih elemenata: svečano obećanje i odlučnost da se ne ponovi prekršaj; pokušaj da se nadoknadi šteta oštećenom ili uklone štetne posljedice zlog djela kada je to god moguće.

U biblijskom hebrejskom, ideju pokajanja opisuju dva glagola: שוב shuv (vratiti) i נחם nicham (osjećati žalost).

Jedna od ključnih opisa pokajanja u Novom zavjetu je priča o bludnom sinu koja se može naći u Evanđelju po Luki.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sub 5 Nov - 0:53

STRAŠNI SUD




Sudnji dan ili strašni sud u eshatološkim religijama predstavlja verovanje u poslednji i konačni sud koji će na kraju istorije biti izveden nad ljudima, tako da razdvoji pravedne od grešnih, nakon čega će pravdni nagradu zadobiti večni život a grešni konačnu smrt kao kaznu.

U hrišćanstvu je učenje o sveopštem vaskrsenju, jedno od osnovnih dogmi. Između ostalog, ono je sastavni deo Nikejsko-carigradskog Simvola Vere sačuvanog od Hristovih apostola.

Pravoslavni hrišćani veruju da će Isus Hrist suditi svim narodima, kada dođe u slavi i svi sveti anđeli sa njim,(Matej 25:31).


Otkrovenje Jovanovo

Knjiga Otkrovenja, poznata i kao Otkrovenje Jovanovo (grč. Ἀποκάλυψις))je deo Novog zaveta. Sadržajno, sva je usmerena ka budućnosti. Dok Knjiga postanja, na prvim stranicama Biblije, donosi himnu o stvaranju, Otkrovenje, kao poslednja knjiga Svetog pisma, zaključuje Bibliju vizijom Novog Sveta, Novog Neba i Nove Zemlje. Kao nijedna knjiga Biblije, Otkrovenje je bilo najrazličitije tumačeno zbog apokaliptičke forme, što je u novo vreme dovelo do pojava hrišćanskih sekti na zapadu.




Grčka reč Ἀποκάλυψις (apokalipsa) označava objavu Božju ljudima o nečem skrovitom i samo njemu poznatom, često s obzirom na budućnost.

Nije sasvim jasna granica između književne vrste otkrivenja i književne vrste proroštva. Generalno, drži se da se apokaliptička književna vrsta nadovezuje na proročku, no dok su proroci slušali Božje objave, autori raznih otkrivenja imaju vizije, koja obično imaju simbolična značenja. Tako u apokalipsi posebno značenje imaju brojevi, stvari, likovi, delovi tela. Pritom ne treba tražiti neki međusobni sklad svih upotrebljenih simbola, a prilikom tumačenja potrebno je poznavanje nakane, vremena i načina mišljenja autora apokalipse, kako se ne bi došlo do krivih i proizvoljnih tumačenja. Književnu vrstu apokalipse, osim hrišćana i pre njih, koristile su i neke jevrejske sekte, naročito to vredi za kumranske spise, ali već i za neke jevrejske starozavetne proroke, poput Jezekilja, Zaharija i Danila.

Autor Otkrovenja predstavlja se kao Jovan, koji se nalazio na ostrvu Patmos u progonstvu. Hrišćanska predanja ga poistovećuje s apostolom Jovanom. Justin Mučenik (oko 150.) spominje tu tradiciju još više raširenu krajem 2. veka. Čini se da ipak nisu sve drevne Crkve delile to mišljenje, pa ni sama knjiga nije sve do 5. veka uvrštena u njihov biblijski kanon. Od ostalih Jovanovih spisa ili onih proizašlih iz njegove škole (Jevanđelje po Jovanu, poslanice), ovo se razlikuje jezikom i stilom, kao i određenim teološkim pogledima. Danas se generalno drži da je spis napisao neko iz neposrednog Jovanovog okruženja.

Otkrivenje je najverovatnije nastalo u doba vladanja cara Domicijana, oko 95. godine. Jedan manji deo naučnika drži da je knjiga napisana već za Neronovog progona hrišćana, malo pre 70. godine. Otkrivenje započinje kratkim uvodom (Otk 1,1-3), a nastavlja se pismima sedmerim maloazijskim crkvama (Otk 1,4-3,22), nakon čega slede proročka viđenja o događajima pre i za vreme »velikoga dana Božjega« (Otk 4,1-22,15), te zaključak (Otk 22,16-21).

Otkrivenje je namenjeno da podigne moral hrišćana u vreme progonstva, te to progonstvo posmatra u svetlu »velikoga Dana«, preuzimajući tu temu iz Staroga zaveta. Progonitelji Crkve, u prvom redu tadašnje Rimsko carstvo, prikazano je kao »Zver« koja, na podsticaj Sotone (Otk 12; 13,2-4), želi nauditi Crkvi.

U uvodnom viđenju Bog je prikazan kao vrhovni gospodar svemira i ljudske sudbine (Otk 4), a on daje Jaganjcu, koji predstavlja Hrista, nalog o uništenju progonitelja (Otk 5). Viđenje predviđa i ratove, bolesti i glad (Otk 6). Božji vernici pritom uživaju posebnu zaštitu, ali njihova prava pobeda ostvariće se tek na nebu (Otk 7). Grešnike Bog ne želi uništiti, nego ih ovim zlima opominje da se obrate (Otk 8-9). Poglavlja 10-16 drugim slikama ponavljaju istu poruku. Konačno, grešnici koji se ne obraćaju bivaju kažnjeni (Otk 17), nakon čega sledi tužaljka nad razorenim Vavilonom, koji predstavlja Rim (Otk 18), te pobedna pesma otkupljenih pravednika (Otk 19,1-10).

Novi krug viđenja ponovno govori o uništenju »Zveri« delovanjem Hrista (Otk 19,11-21). Crkva iskušava blagostanje, nakon kojega sledi novi napad Sotone i njegovo uništenje (Otk 20). Time konačno biva uspostavljeno nebesko kraljevstvo u kojem je savršena radost i u kojem je smrt uništena, a sve završava slikom novoga Jerusalima (Otk 21).

Glavna poruka knjige je da se Boga može voleti, ali da se Boga treba i bojati. Bog je pak u liku Jaganjca (Isus Hrist) prisutan uz sve one koji slušaju reč Gospodnju, kroz sve vreme i u svim teškoćama, probama i progonstvima. Zbog toga se iskreni vernici, oni kojima je od postanka sveta ime zapisano u Knjizi Života, ne trebaju ničega bojati, jer na kraju će zlo biti pobeđeno, a oni će naći svoje mesto u nebeskom kraljevstvu radosti i večnoga života.


Četiri jahača Apokalipse




Prvi jahač dolazi na belom konju, predstavlja antihrista i njegova uloga je da zavede ljude i navede ih na jedne protiv drugih. Nosi luk, a na glavi mu je venac. On je "osvajač" koji ima misiju podrediti čovečanstvo. Takođe, ima metaforičko značenje za pohlepu u ljudima koja ih je dovela do Apokalipse.

Drugi jahač dolazi na riđem konju. Crvena boja simbolizuje krv koja se proliva u ratovima. Dobija snagu da uništi mir na zemlji, nastavi rat koji je započeo prvi jahač, i natera da se ljudi ubijaju međusobno. U ruci drži mač kao simbol rata. Njegovo metaforičko značenje su ratne strahote.

Treći jahač jaše vranog (crnog) konja i dolazi kao posledica rata i razaranja drugog jahača. On će doneti već pokorenom svetu glad i bolest. U ruci drži vagu kao znak hrane koju mereći oduzima i uništava. Jaše govoreći: "meru pšenice za groš, tri mere ječma za groš, a ulja i vina neće ni biti".

Četvrti jahač "Smrt" (jedini imenovan jahač) dolazi na bledunjavom zelenom konju. Zelena boja je znak teško bolesnih i nedavno umrlih ljudi, a bleda nijansa označava truljenje. Prati ga bog starih Grka - Had, koji simbolizuje pakao. Njemu je data moć svih prethodnih jahača, te ubija ratom, glađu, bolešću i divljim zverima.


Armagedon (od heb. הַר מְגִדּוֹ, u prevodu planina Megido; grč. Ἁρμαγεδών Harmagedōn, lat. Armagedōn) je prema Bibliji, mesto bitke tokom smaka sveta, koje se interpretira i u bukvalnom i u simboličnom značenju. Reč armagedon u običnom govoru se odnosi na bilo koji scenario kraja sveta.

Prema hilijastičkoj (milenarističkoj) interpretaciji hrišćanstva, mesija (Isus Hrist) će se vratiti na zemlju i poraziti Antihrista („Zver“) i Satanu u bici kod Armagedona. Satana će zatim biti bačen u ambis ili rupu bez dna na hiljadu godina, tokom kojih će Isus vladati na zemlji. Nakon što bude oslobođen iz ambisa, Satana će skupiti Goga i Magoga sa sva četiri kraja Zemlje. Oni će se okružiti logor „svetih“ i „grad ljubazni“ (misli se na Jerusalim). Sa neba Bog će na zemlju baciti plamen koja će ih progutati. Đavo, smrt, pakao i oni koji nisu upisani u Knjigu života će biti bačeno u Gehenu (ognjeno jezero koje gori od sumpora).

Reč armagedon se pojavljuje samo jednom u grčkom prevodu Novog zaveta u Otkrovenju Jovanovom. Ona potiče od hebrejskog har magido (הר מגידו), što znači „planina Megido“. Megido je brdo na kom su građene antičke tvrđave da čuvaju glavni put Via Maris, koji povezuje stari Egipat sa Mestopotamijom. Megido je poprište nekoliko bitaka, uključujući one iz 1469. p. n. e. i 609. p. n. e.. Današnji Megido je gradić oko 40 km jugozapadno od južne obale Galilejskog jezera.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sub 5 Nov - 1:14

ANĐEO








Anđeo (od jevrejskog: מלאך malah - poslanik,
vesnik, glasnik; grč: αγγελος; lat: angelus; arapski: الملك melek) je
natprirodno biće koje je prisutno u mnogim religijama, čija je dužnost
da služi Bogu ili bogovima. Anđeo je veoma važan u tri avramske
religije: judaizmu, hrišćanstvu i islamu.

Izraz anđeo potiče od jevrejskog „mal`ak“ (מַלְאָךְ), što je izvedeno iz
semitskog korena l-'-k (ל-א-ך), u značenju "poslati". Iz istog korena
je izveden izraz „poslanička služba“, „mal(a)kut“; kao i imenica
poslanstvo, rad, „m(e)laka“. Od njega potiče i lično ime Malahija,
"Mal(e)aki" (= moj poslanik), što je skraćena forma od "Mal(e)akij'ja".
Izraz se susreće i u ugaritskom, etiopskom i arapskom jeziku, gde kao i u
jevrejskom jeziku ima značenje poslanika ili anđela. Vremenom je izraz
dobio isključivo značenje nebeskog bića koje služi Bogu. Grčka
Septuaginta prevodi ovaj izraz sa „angelos“ (glasnik), te odavde dolazi
latinska reč „angelus“. I u drugim evropskim jezicima reči su izvedene
iz ovih prevoda.


Anđeli u judaizmu

Osnova judaizma je bio strogi monoteizam, odnosno vera u jednog Boga,
tvorca, bez nižih bogova posrednika. Međutim, vremenom se razvija učenje
o posrednicima između Boga i čoveka: dobrim anđelima, i rđavim
duhovima, đavolima ili demonima. Anđeli ili demoni predstavljaju dva
sveta koji se međusobno nalaze u ratu. Ipak, i jedni i drugi dobijaju
svoju egzistenciju od istog tvorca, od koga su pri svojoj delatnosti
zavisni.

Anđeli su predstavljani kao duhovna i bestelesna bića koja ne jedu i ne
piju, ne rađaju se i ne umiru. Oni uzimaju učešća u osobinama Boga, čije
carstvo oni obrazuju i koga su vesnici. Njihov broj je beskonačan. Pred
ljudima se pojavljuju u ljudskom obličju i tada imaju svetle bele
haljine. Funkcija anđela je da bude opunomoćeni predstavnik druge
ličnosti (Post 32, 6; Sud 9, 31; 2 Bar 6, 32) ili je Božiji poslanik,
odnosno "anđeo Jahveov" (Ag 1, 13; Is 63, 9; 45, 12; Mal 3, 1).

U starom zavetu izraz anđeo označava prenosioca poruke, bez pravljenja
razlike da li se pri tome radi o ljudskom ili neljudskom biću. Kada se
radi o čoveku, onda se misli na prenosioca poruke, dok nadzemaljski
anđeo može izvršavati i neke druge delatnosti. Pošto se anđeo u starom
zavetu pojavljuje u ljudskom obliku i može biti zamenjen i sa ljudima,
akcenat leži više na funkciji nego na njegovom nebeskom biću.

Iz mnoštva anđela izdvajaju se pojedini anđeli anđela koji su posebno
naglašeni. U pitanju je sedam redova kao što je navedeno u 1 Enoh 61,
10: heruvimi (ha-kv(e)ruvijm), serafimi (s(e)rafijm), ofanimi (ofanijm),
anđeli sile (ili prvi), vlasti, izabrani, i moći. I u 2 Enoh (= slov.
Enoh) 20 nabraju se anđelski redovi: arhanđeli, sile, vlasti, prvi,
moći, heruvimi, serafimi, prestoli, ofanimi.

Potpuno se drugačije imenuju anđelski redovi u knjizi Jubileji. U Jub 1,
27, 29 spominje se "anđeo lica", kao u Zav Levi 3, 18 i Zav Juda 25, a u
Jub 2, 2, 8; 15, 27; 31, 14 navode se anđeli "svetlosti" i "anđeo
moći", koji je i anđeo smrti i pratilac duše (Zav Asir 6; Zav Benijam
6), i koji prati Enoha na njegovom putu kroz nebeske svetove.

Postoji i grupa od šest ili sedam anđela odnosno arhanđela (Tov 12, 15)
među kojima je Rafailo, jedan od sedmorice anđela koji ima pristup kod
Svetoga. U etiop. Enohu imenuju se šest anđela stražara: Uriilo,
Rafailo, Raguilo, Sarakiilo (u kasnijoj judeskoj tradiciji Cidkiilo ili
Cadukiilo), Gavrilo i Mihailo. U grčkom tekstu se kao sedmi navodi i
Remailo. To je verovatno isti arhanđel koji se i u 1 Enoh 90, 21
spominje pod imenu Jeremiilo.


Arhangel Mihail




Mihail (heb. מיכאל Mikha'el — „ko je kao Bog?“; arap. ميخائيل Mihail;
grč. Μιχαήλ; lat. Michael) je arhangel, princ anđela, u jevrejskoj,
hrišćanskoj i islamskoj tradiciji. Smatra se zapovednikom nebeske
vojske. Pominje se u Starom zavetu.

Za Jevreje, arhanđel Mihajlo je zaštitnik Izraela i sinagoge.
Hrišćanstvo ga smatra zaštitnikom Saborne crkve i prvim od sedam
arhanđela, kao i pobednika Lucifera i Satane. Zbog toga se u umetnosti
uvek predstavlja u rimskom oklopu sa podignutim mačem ili kopljem kako
preti nekom demonu ili zmaju.


Još od davnina ljudi su praznovali anđele, jer po Starom Zavetu, kada su
ljudi odstupili od Boga, počeli su se klanjati stvorenjima Božijim,
stvarajući od njih idole i prinoseći im žrtve.

Pagani su ih nazivali bogovima i stvoriteljima svega vidljivog i
nevidljivog. To je bilo veoma rasprostranjeno za vreme svetih apostola.
Četiri do pet godina pre Prvog Vaseljenskog sabora na Laodikijskom
pomesnom Saboru svetih otaca, prokleto je takvo poštovanje anđela i
predato anatemi, te je po 35. Pravilu uvedeno kao blagočestivo i
pravilno poštovanje i praznovanje svetih anđela, kao služitelja Božijih i
hranitelja roda ljudskog. Određeno je da to bude u novembru, jer je
novembar deveti mesec, posle marta, kada je stvoren svet, zbog devet
anđelskih činova koji su najpre stvoreni.

Devet anđelskih činova opisao je učenik Svetog apostola Pavla, Sveti
Dionisije Aeropagit u svojoj knjizi "O nebeskoj jerarhiji" i oni su
sledeći:

* šestokrili serafimi,
* mnogoočiti heruvimi,
* bogonosni prestoli,
* gospodstva,
* sile,
* vlasti,
* načala,
* arhangeli i
* angeli.

U toj strogoj anđelskoj hijerarhiji, gde vlada savršena jednodušnost u
poslušnosti nižih činova višim, za vojvodu je izabran Arhanđel Mihailo,
jer je svojim delovanjem spasao mnoge anđele otpale od Boga, koje je
Lucifer povukao sa sobom u propast. Svaki narod ima svog angela
hranitelja, zapravo, svaki hrišćanin ima svog angela hranitelja i
čuvara, te stoga moramo imati na umu da, šta god činimo ili mislimo,
javno ili tajno, to činimo u prisustvu svog angela. A na dan Strašnog
Suda sabraće se ogromno mnoštvo angela nebesnih oko prestola Hristova i
objaviće se dela, reči i misli svakog od nas, a tada neka nas Bog
pomiluje i neka nas spase molitvama Svojim, sveti Arhistratig Mihail i
bestelesne nebesne sile.

Arhanđel Mihailo je predstavljen kako u svojoj desnoj ruci drži koplje
kojim popire Lucifera, a u levoj palmovu grančicu. On se smatra čuvarem
vere pravoslavne i borcem protiv jeresi.


Gavrilo




Gavril, Gabrijel ili Džibril (Hebrew: גַּבְרִיאֵל Gavriʼel ili Gaḇrîʼēl -
"snaga Božja") u Avramskim religijama označava slugu i glasnika
(anđela) Božjeg koji ima dužnost da saopštava ljudima Božje odluke.

Prema Bibliji je Gavrilo Božiji glasnik poslan Danilu, Zahariji i
Mariji. Hrišćani i muslimani veruju da je on prorekao rođenje Jovana
Krstitelja i Isusa.

Prema Novom zavetu, Gavrilo je prvosvešteniku Zahariji javio o rođenju
Jovana Krstitelja, i sam je o sebi rekao: "Ja sam Gavril što stojim pred
Bogom" (Lk 1, 19). Takođe je saopštio radosnu vest Mariji da će raditi
Isusa Hrista i taj praznik se slavi kao Blagovesti. Neki tvrde da je
Gavril javio i Joakimu i Ani o rođenju Deve Marije, i da je on poučavao
Mojsija u pustinji, kako da napiše knjigu Postanja.

Prema hrišćanskom učenju, on je jedan od sedam velikih anđela (arhanđela
ili serafima) koji stoje najbliže Bogu. Na pravoslavnim ikonama se
prikazuje sa upaljenim fenjerom u desnoj i ogledalom od jaspisa u levoj
ruci. Pravoslavna crkva slavi ga 26. marta po julijanskom, a 8. aprila
po gregorijanskom kalendaru.


Blagosvesti je praznik koji pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7.
aprila). Spada u Bogorodičine praznike. To je dan kada je anđeo javio
Mariji da će roditi Isusa.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj
starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan
Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi
Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod
je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i
uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija,
jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš
mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu
Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim
vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33).

Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st.
34), arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila
Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće
se Sin Božji (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje
Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38).

Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za
ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i
obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo
pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato
mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina
(Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao
trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani
razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7.
april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se
Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom. zovu se "Kiriopasha".


Gavrilova truba (poznata takođe i kao Toričelijeva truba) je figura koju
je izmislio Evanđelista Toričeli. Ova figura ima beskonačnu površinu,
ali ograničenu zapreminu. Ime se odnosi na tradiciju identifikovanja
arhanđela Gavrila sa anđelom koji duva u trubu da najavi Sudnji dan.


Ostali anđeli

Uril (heb. אוּרִיאֵל — "Svetlost Boga", ili "Bog je svetlo", (3
Knjiga o Ezri)) - je anđeo koga je poslao Bog, da proroku Ezri objasni
tajnu Boga. Pominje se u apokrifu Knjiga Enoha, gde je opisan kao jedan
od svetih anđela, anđeo groma i vetrova(Enoh 4:20).

Jedan je od sedam svetih arhangela. Uril, veruje se, vlada nebeskom svetlošću.

Uril se slavi, zajedno sa ostalim arhanđelima - bestelesnim silama na
dan Sabora svetih arhangela - 21. novembra po gregorijanskom, odnosno 8.
novembra po julijanskom kalendaru.

Prema predanju Pravoslavne crkve odgovoran je za zaštitu žita, nakon
jeseni i progonstvo Adama iz raja. Po kanonima pravoslavne crkve,
arhanđel Uril na ikonama se prikazuje kako drži u desnoj ruci na grudima
isukan mač, a u levoj - ognjeni plamen.

Arhangel Jeremil je arhangel poznat u pravoslavnom hrišćanskom
predanju. Jeremil prevedeno sa jevrejskog jezika znači - "egzaltacija
Bogu", "Bog je uzvišen".

U Svetom pismu njegovo ime se pominje u Trećoj knjizi proroka Jezdre,
gde zajedno sa arhangelom Urilom govori sa prorokom Jezdrom (3 Jezdra
4:36)

U tradicionalnoj ikonografiji arhanđela Jeremil je prikazan kako drži disk sa Hristovim inicijalima u desnoj ruci.

Poštuje se kao pobuditelj uzvišenih misli i osećanja koje čoveka uzdižu k Bogu.


Još se spominju:

Fanuilo (P`nuel)(= anđeo lica) (1 Enoh 40, 9; 4 Var 2)
Raguilo (R`nael)(= prijatelj Božiji) (1 Enoh 20, 4; 2 Enoh 33, 6)
Samuilo (Sh`muel) (2 Enoh 33, 6)
Asarjaljol (grčki način čitanja je Istrail) (1 Enoh 10, 1), koji se u kasnijem predanju pominje kao anđeo smrti)
Ramailo (2 Var 55, 3; 63, 3)
Sarasailo (4 Var)(up. 1 Enoh 20, 6)
Sarielo, Sarakilo i drugi...


U jevrejeskoj tradiciji pominju se još i:

METATRON: anđeo misli i svjetla.
AMITIEL: anđeo istine.
ANAEL: anđeo zlatne svetlosti i strasti.
ANANŠEL: heruvim milosti.
ARIEL: heruvim prirode.
FANUEL: anđeo zlatne svetlosti i nade.
FORTUNATA: ženski aspekt heruvima prosperiteta.
GALGALIEL: unutarnji anđeo vibriranja.
HADRANIEL: anđeo srca i ljubavi.
HAMIED: serafim čuda.
JOFIEL: anđeo manifestiranja lepote.
IZRAFEL: anđeo muzike.
NATANIEL: unutarnji anđeo vatre.
ONGKANON: anđeo manifestiranja komunikacije.
RAMAEL: anđeo radosti.
RAZIEL: anđeo manifestiranja znanja.
RAMIEL: anđeo zlatne svetlosti i milosrđa.
SANDALFON: serafim moći.
STAMERA: anđeo zlatne svetlosti i praštanja.
ZAHARAEL: serafim prepuštanja


U Svetom pismu se pored dobrih pojavljuju i zli anđela, koje predvodi Sotona (Mk 11,25).

Anđeli su stvoreni pre ičega drugog, a sami nisu ničega stvoritelji.
Anđeli su po prirodi božanski duhovi, drugostepene svetlosti,
neveštastveni plamen ognjeni, hitropokretni umovi. Oni su slovesni,
samovlasni (imaju slobodnu volju da sami odlučuju), po blagodati Božijoj
su besmrtni, tromi su na zlo ali ne i sasvim nepokretni. Razlikuju se
po slavi, dostojanstvu i službi.




Anđeli su stvoreni višim od ljudi (Ps 8, 6) i nemaju tela ni telesnih
strasti. Telesno nisu ograničeni, ne poprimaju oblik po zakonima sveta,
nisu sputani tvarju i tvarnim predmetima, nisu podložni zemaljskim
zakonima vremena i prostora, ali jesu prostorno i vremenski ograničeni,
jer im je potrebno kretanje i vreme (iako kratko) da sa jednog mesta
dođu na drugo. Nazivaju se bestelesnim, jer nemaju telo kao ljudi,
odnosno imaju tanana "vazdušasta" (eterna) tela. Nazivaju se
neveštastvenim (netvarnim) pošto je njihova priroda mnogo istančanija od
grubog čovečjeg tela i srodna je čovečijoj duši. Ljudima se javljaju
uvek u obličju svojih tela, mada, kako govori Jovan Damaskin, ne onakvi
kakvi jesu, u punom i zastrašujućem bleštavilu, već u ljudima
prilagođenom sjaju, a takođe mogu poprimiti oblik kakav Bog zaželi od
njih, npr. čoveka, oblaka ili ognjenog/svetlonosnog stuba. Oni ljude
zastupaju kod Boga, moleći se za ljude i uz ljude, te ljudima donose
Božije darove. Dimitrije Rostovski kaže da su „anđeli stvoreni po obrazu
i podobiju Božijem" kao što je kasnije stvoren čovek.

Prema crkvenom predanju, koje je najbolje izraženo u spisu
pseudo-Dionisija Areopagita "O nebeskoj hijerarhiji", anđeli se dele na
tri hijerarhije: višu, srednju i nižu, a svaka hijerarhija se dalje deli
na tri čina:

*Viša:

Serafimi su četvoro- odnosno šestokrilati simboli svetlosti,
žar Božije vatre (Jezek. 1,5, Isa. 6, 1), raspaljuju ognjenu ljubav
prema Bogu i najbliži su Bogu

Heruvimi prosvećuju premudrošću i bogopoznanjem, čuvari su raja (Post 3, 24)

Prestoli su razumni i po blagodati bogonosni, izlivaju silu pravosuđa na prestole zemaljskih sudija i vladara (Kol, 16)


*Srednja:

Gospodstva gospodare nižim činovima, daju silu i mudrost, uče druge da vladaju voljom i osećanjima

Sile sprovode nepokolebivo volju Božiju, daju silu čudotvorstva

Vlasti predstavljaju neuništavajućivu harmoniju, krote demone, odbijaju iskušenja


*Niža:

Načela načeluju nižim anđelskim činovima, brinu za narode i svetovni sud

Arhanđeli blagoveste, prorokuju, ukrepljuju veru

Anđeli su anđeli čuvari, vojska nebeska (Jov 19,12, Ps 103, 21), duhovi (Otkr 1, 4), javljaju manje tajne i namere Božije, podstiču na vrlinu, stoje ljudima najbliže.


Samo najviši čin prima svetlost i poznanje od samog Boga, a svi niži činovi se prosvećuju i primaju tajne od viših činova. Oni za svetlošću i poznanjem Božjim čeznu, pa Bog čoveku otkriva svoje tajne preko njih, ne zato što su mu oni neophodni, već zato što u to "anđeli žele zaviriti" (1. Pt 1, 12). Ne treba im ni jezik ni sluh, nego bez izgovorene reči predaju jedan drugome vlastite misli i odluke. Oni uvek čine samo jedno: služe Bogu i njegovoj tvorevini.

Oni se svi zajedno nazivaju anđelima (vesnicima), zato što svi služeći Bogu učestvuju u ljudskom spasenju; mada to nije njihova jedina služba. Arhanđeli predstavljaju posebnu vrstu anđela, iako je teološki sistem u hijerarhijskoj lestvici njima odredio osmo, pretposlednje mesto, njima je data posebna uloga. Neki od njih imaju vlastita imena. Ima sedam arhanđela. Prvi među arhanđelima je Mihailo, ime mu znači "onaj koji je kao Bog". Drugi je Gavrilo, "sila Božija", treći Rafailo ili "isceljenje Božije". Četvrti među arhanđelima je Urilo ili "Božanska svetlost", Peti je Salatailo, "vrhovni služitelj molitava", šesti Egudilo, "hvala Božija", i sedmi Varahilo, "delitelj blagoslova". Ponekad se pominje kao osmi arhanđel i Jeremilo, "veličina Božija".


Anđeli u islamu




Anđeo se u islamu naziva melek (arapski: الملك, al-malak). Meleki su, prema islamskom verovanju, časna stvorenja koja je Bog (arap: Alah) stvorio od svetlosti (arap: nur) da bi vršili njegovu volju. Poređani su u hijerarhiju na čijem vrhu se nalaze:

Džibril (Gavrilo), zadužen za dostavljanje Božje objave izabranim verovesnicima i poslanicima;
Mikail (Mihailo) je zadužen za kišu i biljke;
Israfil čije će puhanje uništiti kreaciju na kraju vremena;
Azrail, anđeo smrti za uzimanje duša u času smrtnom.

Za razliku od čovjeka meleki ne poseduju slobodnu volju. Zato, iako bliži Bogu, nisu superiorni u odnosu na čoveka u savršenstvu njegove urođene prirode (fitrah), jer čovek može istinski spoznati Boga, dok meleki to ne mogu. U priči o Miradžu, Muhamedovom uzdignuću na nebo i u Božije prisustvo, po tradiciji, njega vodi Gavrilo (Džebrail). Dolaze do granice koju on ne smije preći, a poslanik nastavlja sam dalje.

Ibn Madža kaže o melekima sledeće:

"Vjeruje se da su meleci od jednostavne supstance (stvoreni od svjetla), nadahnuti životom, govorom i razumom, a razlika između njih, džina i šejtana jest u vrsti. Znaj da su meleci čisti od žudnje i ometanja bijesa. Nikad nisu neposlušni Bogu u onom što im naredi, i rade ono što im se naredi. Hrana im je veličanje Njegove slave, piće im je objavljivanje Njegove svetosti; razgovor, zajedničko sjećanje na Boga, neka je uzvišeno Njegovo ime; njihovo zadovoljstvo jeste Njegovo obožavanje. Stvoreni su u različitim oblicima s različitim sposobnostima."
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sub 5 Nov - 19:34

POST

Post je voljno uzdržavanje od jela (hrane), ili, od jela i pića za određen vremenski period. Može da bude potpuni (potpuno uzdržavanje od jela) ili delimični (uzdržavanje samo od neke vrste hrane). Post može biti danonoćan tokom perioda posta, kao u pravoslavlju, ili se može upražnjavati samo u određeno doba dana, kao kod muslimana tokom svetog meseca Ramazana. U zavisnosti od tradicije, post može uključivati i zabranu polnog opštenja. Medicinski post se može upražnjavati radi detoksikacije organizma.

Post se, u budističkom značenju, obično odnosi na praksu uzdržavanja od hrane između podneva i sledećeg jutra, kao što je propisano monaškim pravilima. Ovo je redovan, svakodnevni običaj budističkih monaha; u vreme posta je jedino dopušteno piti vodu. Ovakvu praksu slede i pojedini svetovnjaci u smislu podviga koji donosi naročite zasluge; postu se obično pristupa u svete budističke dane (o mladom i punom Mesecu). Ipak, budistički stav je daleko naklonjeniji umerenom uzdržavanju od hrane, nego dugim periodima potpunog posta (vidi: Srednji put).

Od trinaest praksi koje se smatraju podsticajnim u svetom životu, tj. "sredstvima pročišćenja" (dhutanga), i kojih se treba pridržavati tokom kraćih ili dužih perioda, tri prakse se odnose na hranu, odnosno konzumiranje jednog obroka dnevno, pri čemu se jede isključivo iz zdele za milodare i odbija pomoć sa strane. Važnost ispravne moralne namere koja prati ovu praksu naglašena je u vezi sa takvim navikama uzdržavanja; puko spoljašnje ispoljavanje je samo po sebi bezvredno; ove navike su korisne samo „ako se upražnjavaju radi umerenosti, zadovoljstva, čistoće, itd.“

Jedna od deset tačaka nediscipline za koju su vađijanski monasi optuženi na Drugom budističkom saboru u Vesaliju bilo je uzimanje hrane nakon što je Sunce prošlo zenit.


Post u pravoslavnom hrišćanstvu predstavlja uzdražvanje od određene vrste hrane ("mrsne"), kao i od svakog oblika grešnih dela, pomisli i želja. Pored molitve, i svega što služi duhovnom životu, crkveni oci pripisuju i postu naročitu važnost. Oni su posmatrali telo i dušu kao jednu celinu i tako ih i tretiraju u svim njihovim manifestacijama. Duša deluje na telo kako živonosno, tako i smrtonosno, što u obratnom slučaju isto i za telo znači. Nema ostvarenja ni ispunjenja čovekove ličnosti ako sve sile duše: razum, volja i osećanje, kao i telo uzajamno ne sudeluju. Ali, to nije moguće postići bez prihvatanja posta, i duševnog i telesnog.


Utemeljiteljem hrišćanskoga podviga, se smatra Isus Hristos, koji je uoči stupanja u podvig iskupljenja roda ljudskoga, ukrepio je sebe dugotrajnim potpunim postom. I svi podvižnici, počinjući da služe Gospodu, naoružavali su se postom i nisu drukčije stupali na put Krsta no sprovodeći post.

* Mojsije posle potpunog posta od četrdeset dana usudio se da se popne na vrh gore Sinaja, i da primi od Boga ploče sa deset zapovesti.
* Prorok Samuilo bio je plod posta. Njegova majka Ana, pošto je postila, pomolila se Bogu: "Gospode sila, pomiluj me i podari mi dete, pa ću ga posvetiti Tebi".
* Velikog junaka Samsona je post učinio nepobedivim. Preko posta je začet u utrobi matere svoje. Post ga je rodio. Post ga je odojio. Post ga je othranio. Onaj post kojeg je odredio anđeo: "Dete koje ćeš roditi, ne treba da okusi ništa od plodova vinograda. Neće piti vina niti bilo koje drugo opojno piće". Dok je Sampson živeo sa postom, pobeđivao je na hiljade Filistejaca, rušio vrata utvrđenih gradova, zadavio rukama lava. Međutim kada je napustio post i Dalilda ga navela na pijanstvo i u blud, bio je zarobljen, oslepljen i ismejan od svojih neprijatelja.
* Posle posta od četrdeset dana udostojio se prorok Ilija da se sretne sa Gospodom licem u lice. Posle posta vaskrsao je umrlo dete i pokazao se jačim od smrti. Posle posta zatvorio je nebo da ne pada kiša za tri i po godine. To je učinio da bi omekšao tvrdokornost srca Izrailjaca koji su se bili predali razvratu i bezakonju. Tako je izazvao prinudni post u celom narodu, dok se ne pokaju i isprave svoje grehe, koji su proistekli od udobnog i razneženog života.
* Prorok Danilo, koji za dvadeset dana nije okusio hleba niti pio vode, poučio je čak i lavove da poste. Gladni lavovi nisu ga rastrgli, kao da je imao telo od kamena ili bakra ili nekog drugog tvrdog materijala. Post je ojačao telo Proroka i učinio ga nepovredivim za zube zveri, kao što boja čini gvožđe nepovredivim za rđu.
* Život Svetog Jovana Krstitelja bio je neprekidni post. Nije imao ni kreveta, ni trpeze, ni imanja, ni stoke, ni magacine hrane, niti bilo šta drugo od onoga što se smatra neophodno za život. No upravo zbog toga Gospod je posvedočio da je on "najveći od rođenih od žene".
* Post je podigao do trećeg neba i Apostola Pavla. Njega čak ubraja u nevolje i stradanja koja je podneo u svome misionarskom radu za slavu Božiju i spasenje ljudi.
* Ninevljani, da nisu postili i oni sami i njihova stoka, ne bi izbegli katastrofu.
* Post je moćno oružje protiv demona. "Ovaj rod (demonski) ne izgoni se ničim drugim, do samo molitvom i postom", rekao je Isus nakon isterivanja demona koji je bio obuzeo jednog mladića.

U Bibliji je post redovno potpuni post.

Mi ne treba da umrtvljujemo svoje telo, nego svoje strasti. Post ne znači da se samo uzdrlavamo od mrsne hrane, već u prvoj liniji to je odricanje od zločestivih misli, želja i dela. Telesni post je svakako neophodno pomoćno sredstvo za uspešnu borbu protiv strasti, naročito protiv gordosti koja se smatra korenom svakog daljeg zla. Telo koje u grehu ima zajedničko učešće sa dušom, treba sa njom u i vrlinama da ima učešća. Stvaran post je u prvoj liniji uzdržavanje od svake pohote. Bez duhovnog posta, kažu oci, sam telesni post Bog ne prihvata. Post ima u prvom redu duhovni smisao i on je organski povezan sa celokupnim duhovnim životom. Stvarni post privodi čoveka smirenju. A u smirenju čovek stiče saznanje, da za čoveka spasenje leži jedino u Bogu, u njegovoj milosti. Kod sticanja svih vrlina i kod ispunjenja svih zapovesti, sveti oci pridaju vrlini rasuđivanja najveću važnost. Rasuđivanje znači dar razlikovanja onoga što je korisno, i onoga što je štetno - tamo gde je istina, i tamo gde je laž.

Post se ne sastoji toliko u tome da se jede retko, koliko da se jede malo. Nerazuman je onaj posnik koji iščekuje određeni čas, a onda se za trpezom sav predaje nenasitoj nasladi. Hranu uopšte treba uzimati svakoga dana toliko da se telo okrepi i bude prijatelj i pomoćnik u vršenju dobrodetelji (vrline). Inače, može da se desi da od iznurenja tela i duša onemoća. Ne može svako da primi na sebe strogo pravilo uzdržanja.

Neki su postovi stroži od drugih. Najstroži su Vaskršnji i Gospoinski post. Za vreme tih postova, ulje je dozvoljeno samo subotom i nedeljom, kao i na izvesne praznike. Tako na primer, post je na dan Četrdeset mučenika u Sevastiji razrešen na ulje i vino. Upotreba ribe, ulja i vina dozvoljena je na praznik Cveti kao i na Blagovesti, ukoliko ne padaju za vreme Strasne sedmice. Za vreme Bogorodičinog posta, riba je dozvoljena samo na praznik Preobraženja Gospodnjeg, dok se ostalim danim posti na vodi (osim subotom i nedeljom, kada je razrešeno na ulju).

Petrovski i Božićni postovi su manje strogi. Sredom i petkom se posti na vodi, a drugim danima je dozvoljeno jesti na ulju. 3a petrovski post je dozvoljeno jesti ribu svakoga dana, osim srede i petka, a božićni post dozvoljava da se riba jede samo subotom i nedeljom, kao i na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice (bez obzira u koji dan padne). Ukoliko slavite slavu za vreme posta (Sveti Nikola) toga dana, dozvoljena je i riba. Takođe, ukoliko vaša slava pada van posta, ali u sredu ili petak, treba da je posna.

Ima dana koji se poste posebno strogo na vodi, ili jedemo samo jednom dnevno (uveče) hleb i vodu – obično na Veliki Petak - do 3 sata poslepodne (iznošenja plaštanice), posle čega se uzima lagan obrok "na vodi". Prva tri dana Vaskršnjeg posta se takođe poste posebno strogo, kao i poslednja nedelja posta. Takođe, u toku vaskršnjeg posta na vodi, sreda i petak se uvek poste posebno strogo.

Ovo su najosnovnija pravila posta. Svaki hrišćanin bi pre početka posta trebao da porazgovara sa svojim sveštenikom ili duhovnikom i utvrdi koja vrsta posta odgovara najviše njegovim duhovnim i fizičkim snagama. Ne može svako da primi na sebe strogo pravilo uzdržavanja ili da se liši svega što mu je potrebno za olakšanje nemoći. Ovde spadaju naročito deca, stari, bolesni, trudnice i dojilje, kao i oni koji obavljaju teške fizičke poslove. Post može biti olakšan pod nazorom duhovnika, ali nikako ukinut.


Posni dani

*Jednodevni postovi:

Dan pre Bogojavljenja
Dan Vozdviženja časnog krsta - Krstovdan
Dan Usekovanja glave Sv. Jovana Krstitelja
Svaka sreda i petak (sem za vreme trapavih sedmica)


*Veliki godišnji postovi:

Vaskršnji post (Veliki, Časni) - 7 sedmica
Petrovski post (Apostolski) - (trajanje zavisi od datuma kada pada Vaskrs, oko 40 dana)
Gospoinski post (Bogorodičin) - 2 sedmice
Božićni post - 40 dana

Neke nedelje su razrešene posta ("trapave sedmice"). Npr. nedelja posle Vaskrsa je razrešena na post u sredu i petak kao i nedelja posle Božića.


Post u Islamu

Post je jedna od pet temeljnih dužnosti islama, pored svedočenja da nema drugog Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik, klanjanju namaza, davanju zekata i obavljanju hadža. U Islamu je post način izražavanja vere u Boga (arapski: Alah) preko uzdržavanja od jela, pića, telesnih užitaka i pušenja, sve od zore pa do zalaska sunca. Post devetog meseca muslimanske godine, ramazana je stroga obaveza (farz) koje se svi odrasli zdravi muslimani, muškarci i žene, trebaju pridržavati.

Kuran kaže: "O, vi koji vjerujete, post vam je propisan kao što je bio propisan i onima prije vas da biste bili bogobojazni." (2:183)

Početak ramazana mora biti oglašen narodu na način koji je prema mesnim običajima utvrđen. U mesecu Ramazanumesec je počela objava Kurana, i dobijena bitka kod Badra. Kada nastupi sledeći mesec, a mesec posta prođe, slavi se praznik nazvan Id al fitr- Bajram.

Za vreme posta zabranjeno je:
* unošenje hrane i pića, namerno povraćanje
* polni odnosi
* namerno izbacivanje semena, koja je posledica polnog dodira.

Post može biti obavezan prema pet pravnih kategorija:
* u mesecu ramazanu;
* ako neko mora nadoknaditi dane propuštene u ramazanu;
* post na koji se neko zavetovao;
* u određenim okolnostima, kada se ispašta za prestup.

Zakon (šerijat) takođe predviđa i neke od olakšica u sledećim okolnostima:
* za one koji su dostigli određenu starost.
* za bolesne, za koje nema nade u ozdravljene; oni smeju propustiti post bez obaveze nadoknade.
* ako se trudne žene ili dojilje boje da bi im bilo opasno postiti; nadoknada je obavezna.
* bolesnici koji se nadaju oporavku, kao i oni koji su savladani glađu i žeđu smeju prekinutu post, ali to moraju nadoknaditi.
* putnici koji kreću na put, a po povratku će nadoknaditi.
* oni kojima predstoji obavljanje teškog fizičkog rada, nadoknadiće kada budu mogli.
* žene pri menstrualnom krvarenju ili krvarenju nakon porođaja, ali će nadoknaditi kasnije kada krvarenje prestane.

Al-Gazali ističe veliko značenje koje u očima Gospoda ima post; kao razlog navodi to da je post pasivno delo, i da niko ne vidi kada neko posti osim Boga; stoga je post "kapija koja vodi u službu Bogu".
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Sub 5 Nov - 19:44

MOLITVA

Prema pravoslavnom shvatanju, molitva je razgovor sa Bogom i ona čini sadržaj života svih anđela na nebu i svih svetitelja. Ona je srce svih vrlina, najpre vere. Bez molitve je nemoguće razumeti tajne pravoslavne vere, sveta u kome živimo, ljudi sa kojima opštimo, bez molitve, pre svega, nema ni prave ljubavi prema Bogu niti bogopoznanja. Sve tajne vere otkrivaju se samo molitvenom umu i čistom srcu.

Sveti apostol Pavle poručuje nam: "Molite se neprestano". Sav život Crkve je neprekidna molitva i neprekidno služenje Bogu.

Pored zajedničkih bogosluženja i molitava u kojima učestvuju svi hrišćani, postoje molitve koje se odnose na svakodnevni porodični život i molitve koje se upražnjavaju u tišini samoće. Molitve se mogu podeliti i na molitve hvale i slavljenja, molitve blagodarnosti i molitve moljenja.

Hrišćaninov dan počinje i završava se sa molitvom, tako on samog sebe i sav život svoj prinosi Bogu. Molitva prethodi svakom poslu, ali i jelu, molitva pomaže stišavanju uzburkanosti duše, ali iznad svega, molitva je put približavanju i razumevanju Boga, rastu ljubavi prema Bogu i ljudima.

Ne treba čekati da se učimo molitvi samo onda kad nam je Bog potreban, hrišćanski ideal je moliti se neprestano, bez napora - kao što dišemo. Iskustvo mnogih velikih pravoslavnih molitvenika pomaže nam da se, polako, isprva ponavljajući njihove molitve, učimo toplom i iskrenom razgovoru s Bogom. Ipak, ne treba zaboraviti savete svetih otaca o molitvi. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: "Dešava se da me, kada stojim na molitvi, susreće delo dobročinstva, koje ne dozvoljava odlaganje. U takvom slučaju treba dati prednost delu ljubavi. Jer je ljubav iznad molitve."


[center]SVETE TAJNE

[justify]Svete tajne (grč. μυστήρια — tajna) su hrišćanski obredi. Njihov broj se razlikuje kod različitih hrišćanskih denominacija.

U pravoslavlju su to krštenje, miropomazanje i sveštenstvo i ne mogu se ponoviti, dok se ostale tajne ponavljaju. Pristup životu u Pravoslavnoj crkvi u celini je svetotajinski.

Po hrišćanskom verovanju, sveta tajna je čin koji preobražava. Preobraženje je istinski cilj Gospoda Boga u njegovim spasiteljskim delima. U Hristu, Bog ne samo da nas spasava, ne samo da nam oprašta grehe nego, i preobražava naše živote. Svete tajne su sveštene radnje kojima Crkva preobražava naš život, osvećuje ga. Bog je stvorio materiju kao i duh, a stvarni greh čoveka je što je razdvojio i podvojio materiju i duh da bi se podredio materiji, postao njen rob. Svete tajne ponovno spajaju razdvojeno.

Obično se kaže da u Crkvi ima sedam svetih tajni, jer broj sedam označava savršenstvo. Međutim u Crkvi ima bezbroj svetih tajni, u njoj je sve Sveta tajna.


Krštenje

Prvi ljudski greh nastao je još u Raju, kada prvi ljudi pogaziše Božju zapovest. Uzrok prvoga greha bila je gordost, a posledica progon prvih ljudi iz Raja. Od tada se taj prvi, praroditeljski greh prenosi sa generacije na generaciju. Zbog toga se još naziva i nasledni greh. Jedini način da se očistimo od ovoga greha jeste kroz Svetu tajnu krštenja, jer u ovoj Svetoj tajni dobijamo Blagodat od Duha svetoga, koja čisti dušu od svih grehova i osvećuje je. Ovo znači da se kroz ovu Svetu tajnu čistimo i od ličnih grehova koje smo načinili od rođenja do dana krštenja (ovo važi samo za odrasle osobe jer novorođenčad i mala deca, izuzev naslednog, nemaju drugih grehova) i duhovno ponovo rađamo za Boga, za život večni.

Krštenjem se postaje član Crkve Hristove, hrišćanin, a ne rođenjem. Ko se ne krsti nije dostojan da primi ni ostale Svete tajne. Osnovni preduslov za krštenje je, naravno, vera u Isusa Hrista, da je On Sin Božiji, i da je postradao i vaskrsao iz mrtvih, i da će opet doći da sudi živima i mrtvima. Takođe da bismo bili kršteni moramo znati osnovne istine hrišćanske vere, i naravno, koliko je to nama moguće, po njima živeti.

Krštenje se ne može obaviti bez kuma, ili kume. Kum može biti svaka krštena i punoletna osoba koja vodi život primeren jednom hrišćaninu. On je garant da smo ispunili duhovne preduslove za krštenje. Činom krštenja kum postaje naš duhovni otac koji nas do kraja života vodi i usmerava na put istine i Bogopoznanja. On postaje odgovoran za naš duhovni život.

Svetu tajnu krštenja obavlja sveštenik ili vladika. U izuzetnim slučajevima, npr. kod teških bolesnika, kada nisu prisutni ni sveštenik ni vladika, da bolesnik ne bi umro nekršten, krštenje može obaviti i đakon, odnosno bilo koja krštena osoba koja zna formulu krštenja (I krštava se sluga Božiji (ime) u ime Oca, Amin i Sina Amin, i Svetoga Duha Amin.), ako ni đakona nije moguće naći. Ako bolesnik prezdravi sveštenik dopunjuje krštenje, ali bez formule krštenja.

Sam čin krštenja izgleda tako što sveštenik lice koje se krsti tri puta zagnjuruje u osvećenu vodu, u ime Oca i Sina i Svetog duha. Takođe sveštenik od lica koje se krsti zahteva odricanje od satane, pokajanje i pravo veroispovedanje, sadržano u Simbolu vere. Ovo sve obavlja kum u slučajevima kada je lice koje se krsti dete.


Miropomazanje

Ova Sveta tajna vrši se odmah posle krštenja, i njome novokršteni dobija potrebnu snagu. Sveštenik pomazuje svetim mirom glavne delove tela: čelo, oči, nozdrve, usta, uši, prsa, ramena, ruke i noge, izgovarajući formulu: Pečat dara Duha svetog, koju kum potvrđuje Neka tako bude.

Sveto miro je naročito pripremljena materija. Ono se priprema jednom godišnje. Varenje svetog mira je svečano, najsvečanije što može biti. Počinje na Veliki ponedeljak i traje do Velike srede uveče. Na Veliki četvrtak, za vreme svete liturgije, osvećuje ga Njegova Svetost Patrijarh. Potom se sveto miro, preko eparhijskih arhijereja i arhijerejskih namesnika deli sveštenicima.).

Ono što za telesno napredovanje novorođenčeta predstavlja majčino mleko, to za duhovno napredovanje novokrštenoj duši, kao duhovnom novorođenčetu, predstavlja miropomazanje. Razlozi zbog kojih se svetim mirom pomazuju određeni delovi tela su sledeći:

* Čelo se osvećuje - Da se osveti razum i da razmišlja o Bogu i Njegovom zakonu.
* Grudi - Da se osveti srce i da ljubi Boga.
* Oči - Da se osvete i da vide dobro u svakom stvorenju.
* Uši - Da se osvete i da slušaju reči Božje.
* Obrazi - Da se osvete i izražavaju radost zbog učinjenog dobra i stida zbog greha.
* Usta - Da se osvete s ciljem da mogu slaviti Gospoda Boga i da uvek govore istinu i dobro.
* Ruke - Da se osvete da bi uvek činile dobra i plemenita dela pred Bogom.
* Noge - Da se osvete i da bi išle pravim hrišćanskim putem koji vodi u Carstvo Božje.

Ukratko - Da se osveti ceo čovek, i duša i telo, da bude svet kao što je Bog svet.


Pričešće

Svetom tajnom pričešća primamo pod vidom hleba i vina pravo Telo i pravu Krv Gospoda Isusa Hrista. Ova Sveta tajna predstavlja vrhunac ljubavi i zajedništva između Boga i čoveka. Svetu tajnu pričešća ustanovio je sam Isus Hristos na Tajnoj večeri: “A kad su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: uzmite, jedite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i reče: pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova.” (Matej 26; 26-28).

Sveto pričešće se priprema i prima za vreme najvažnijeg crkvenog bogosluženja, Svete liturgije. Vernici se za Sveto pričešće pripremaju postom i molitvom. Za zdrave vernike priprema je strožija, nego za bolesne, odnosno zdravi vernici strožije poste nego bolesni. Nedelju dana pred pričešće drži se strogi post, tj. posti se na vodi, ne upotrebljava se zejtin. Na Svetoj liturgiji vernici ispovedaju svoje grehove svešteniku, on ih zatim razrešava grehova i utvrđuje da li su spremni da prime Svetu tajnu, tek posle toga vernici mogu pristupiti putiru (čaši) sa Svetim pričešćem.

U izuzetnim slučajevima kada su u pitanju bolesnici na samrti, i kada je potrebno brzo pričešće, mogu izostati uobičajene pripreme, tj. ovi vernici ne poste pre pričešća, već ih sveštenik samo ispovedi i pričesti. Ovo se čini zbog toga da bi se vernik pre smrti sjedinio sa Bogom. U ovakvim slučajevima sveštenik odnosi Svete darove u dom bolesnika i tamo ga pričešćuje.

Pričešće se može vršiti i u domu onih bolesnika koji nisu na samrti, ali su nepokretni, i ne mogu doći u crkvu. Tada to nije poslednje pričešće, već sveštenik pričešćuje bolesnika za zdravlje duše i tela.

Danas se vernici najčešće pričešćuju u toku četiri velika posta (Božićnog, Uskršnjeg, Sv. ap. Petra i Pavla, Gospojinskog), no treba da je preporučljivo pričešćivati se što češće. Znači kad god je vernik u prilici poželjnoi je da se pričesti.


Pokajanje

Pokajanje je Sveta tajna kroz koju vernici ispovedaju svoje grehe i ukoliko to čine iskreno, kajući se, od ispovednika (sveštenika) dobijaju razrešenje grehova u ime Isusa Hrista. Episkopi i sveštenici, kao naslednici apostola, imaju tu moć da opraštaju grehe, jer reče Isus apostolima: “Primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe oprostiće im se; i kojima zadržite zadržaće se.” (Jovan 22; 22, 23).

Vernika koji se i ispovedio i pokajao sveštenik razrešava greha čitajući molitvu:“Gospode Bože naš, koji si Petru i bludnici suzama podario oproštaj grehova, i carinika koji je poznao grehe svoje opravdao, primi ispovest sluge tvoga (ime), i grehe koje je sagrešio voljno ili nevoljno, rečju ili delom ili mislima, Ti mu kao blag i čovekoljubiv Bog oprosti. Jer Ti jedini imaš vlast otpuštati grehe, jer si Bog milosti i sažaljenja, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek, i u vekove vekova. Amin.” Sveštenik neće pročitati ovu molitvu ako se vernik ne kaje iskreno, već to čini samo radi formalnosti. Oni koji se na takav način ispovede i dalje ostaju pod teretom greha. Jedan od dokaza da je ispovest obavljena kako treba jeste olakšanje na duši koje oseća onaj koji se ispovedio.

Sveštenik je obavezan da i po cenu života čuva tajnu poverenu mu prilikom ispovesti. u suprotnom može biti lišen svešteničkog čina.

U slučajevima kada je vernik ispovedio neki teži greh sveštenik mu preporučuje epitimiju (kaznu), koja zavisi od težine i vrste učinjenog prestupa. Epitimija može biti dodatni post ili molitva, činjenje milosrđa, ako smo koga oštetili da mu to nadoknadimo, da molimo oproštaj od onih koje smo uvredili, pa čak i zabrana pričešćivanja na određeno vreme.

Važno je reći da je sveštenik samo posrednik između nas i Boga, i da ispovedajući svoje grehe i kajući se pred pred sveštenikom mi se ustvari ispovedamo i kajemo pred Bogom.

Ispovest i pokajanje treba obavljati što češće, a pogotovu u bolesti, jer ne znamo vreme svoje smrti, te je zbog toga potrebno da se oslobodimo greha i tako zadobijemo Carstvo nebesko.


Sveštenstvo

U ovoj Svetoj tajni episkop uvodi u oltar kandidata, koji je ispunio sve uslove potrebne za obavljanje svešteničke službe, stavlja mu ruku na glavu i čita molitvu posvećenja, da bi na kandidata sišla Božanska blagodat Svetog duha.

Posle ovoga rukopoloženi ima pravo, u zavisnosti od dobijenog čina, da vrši sveštenoradnje, da uči verne i da upravlja Crkvom. Ovo pravo sveštenstvu je dao sam Isus Hristos, kada je uoči Vaznesenja rekao apostolima: “idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio” (Matej 28; 19, 20).

U Pravoslavnoj crkvi imamo sledeće činove rukopoloženja: đakoni, prezviteri (sveštenici) i episkopi (vladike).

Episkopi se biraju isključivo iz redova monaha i oni imaju pravo da vrše sve Svete tajne, prezviteri sve osim Svete tajne sveštenstva, dok đakoni ne mogu samostalno vršiti ni jednu Svetu tajnu, već pomažu (saslužuju) episkopima i prezviterima.

1. Ko je ustanovio u Crkvi jerarhiju?
- Sam Gospod Hristos kao prvi Prvosveštenik (Jevr. V, 4-6). On, kao izvor svake vlasti i prava u Njegovoj Crkvi, dao je apostolima vlast da uče, isceljuju i opraštaju grehe.

2. Šta onda predstavlja celinu jerarhije?
- Najpre Hristos kao večni Prvosveštenik i glava Crkve, onda od Njega apostoli, pa od apostola episkopi, i od episkopa sveštenici i đakoni.

3. Zašto je neophodno polaganje ruku u ovoj svetoj tajni?
- To su najpre činili apostoli (I Tim. IV, 14, 15,22). Polaganje ruku u ovoj svetoj tajni prenosi se na lice koje se rukopolaže duhovna sila i tako se postiže zakonita veza crkvene vlasti i sveštenosluženja.

4. Zašto sveštenika zovemo “Ocem”?
- Zato što smo preko sveštenika u svetoj tajni krštenja preporođeni u decu božju; preko njih u svetoj tajni pričešća dobijamo nebesku hranu (Hristovo telo i krv); u svetoj tajni pokajanja preko njih dobijamo oproštenje od svojih grehova, a u ostalim svetim tajnama naročite darove Svetog Duha. Pored toga, sveštenici sa za nas neprestano mole, uče nas, savetuju, opominju nas i nama rukovode. Prema tome, oni su zaista naši duhovni oci. Svakako oni moraju biti dostojni tog imena i te velike službe.


Brak

Sveta tajna braka je Sveta tajna kroz koju Sveti Duh sjedinjuje u jedno biće dva krštena punoletna lica različitog pola, koji pred sveštenikom izjave da će se ceo svoj život uzajamno voleti, biti verni jedno drugom, i u kojoj primaju blagoslov za rađanje i vaspitanje dece.

Brak je Sveta tajna koju je Bog ustanovio još u Raju, rekavši Adamu i Evi: “Rađajte se, i množite se i napunite zemlju” (Postanje I; 28). Kasnije je Gospod Isus Hristos potvrdio Svetu tajnu braka odgovarajući farisejima na njihovo kušanje, “da li sme čovek da otpusti ženu za svaku krivicu?” rečima: “Zar niste čitali da ih je tvorac od početka stvorio kao muško i žensko i reče:“Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo”? Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.” (Matej 19; 4-6). Takođe je osvetio brak Svojim prisustvom na svadbi u Kani Galilejskoj, gde učini prvo čudo pretvorivši vodu u vino.

Mladić i devojka koji odluče da stupe u brak prvo odlaze kod svog sveštenika da obave predbračni ispit. Ovo je neophodno učiniti da bi se otkrile sve eventualne smetnje za stupanje u brak, kao što su: maloletstvo, krvno ili duhovno srodstvo, nesaglasnost roditelja... Ako ne postoji nikakva smetnja za stupanje u brak posle tri Svete Liturgije mladenci dolaze u hram da se venčaju.

Neposredno uoči venčanja vrši se prstenovanje ispred oltara. Samo venčanje obavlja se na sredini crkve, ispred Krsta i Evanđelja, uz prisustvo dva svedoka (kumova). Tada sveštenik pita mladence da li imaju slobodnu volju da stupe u brak, i da li se nisu obećali nekom drugom. Venčanje je obavljeno kada sveštenik stavivši mladencima vence na glavu blagosilja ih uz reči: “Gospode, Bože naš, slavom i čašću venčaj ih”. Posle toga mladenci piju vino iz zajedničke čaše u znak da će celog života deliti dobro i zlo.

Kao što smo već rekli brak je doživotna zajednica, ali u krajnjem slučaju, kao što je neverstvo ili smrt nekog od supružnika, Crkva dozvoljava drugom supružniku da stupi u novi brak.


Jeleosvećenje

Ova Sveta tajna vrši se uglavnom nad teškim bolesnicima, bilo telesnim bilo duševnim. U njoj se bolesniku čitaju molitve i pomazuje se osvećenim uljem (jelejom), kroz koje deluje Božja blagodat za ozdravljenje bolesnika.

Tajnu po pravilu vrši sedam sveštenika, a može i tri. Na sto se stavi činija sa pšenicom, a u sredinu kandilo sa uljem. Pored činije se stavi sedam stručaka bosiljka za pomazivanje. Zatim se vrši osvećenje ulja. Potom se uz čitanje molitava bolesnik sedam puta pomazuje.

Vršenje ove Tajne je zapovešću apostola prenešeno na episkope i sveštenike: “Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno.” (Jakovljeva 5; 14, 15).
[/justify]
[/center]
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

  


Muški
Poruka: 22827

Učlanjen: 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Sveto Pismo    Ned 6 Nov - 18:38

STARI ZAVET




Stari zavet je hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koje Jevreji nazivaju Tanah. Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proroštva i pesama.

Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet). Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski tanah.

Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p.n.e.

Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p.n.e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama.


Hebrejski kanon

Stari zavet Biblije se na hebrejskom zove Tanah. Godine 424. p.n.e. Jevreji usvajaju sledećih trideset i pet knjiga Tanakha, podeljenih u tri celine:

1. Zakon (heb. Tora) čine sledeće knjige:
* Postanje (heb. Berešit)
* Izlazak (heb. Šemot)
* Levitska (heb. Vajikra)
* Brojevi (heb. Bamidbar)
* Ponovljeni zakoni (heb. Devarim)

2. Proroci (heb. Neviim) čine sledeću skupinu knjiga:
*Isus Navin (heb. Jehošua)
* Sudije (heb. Šoftim)
* Samuilo (heb. Šemuel)
* Carevi (heb. Melahim)
* Isaija (heb. Ješaajahu)
* Jeremija (heb. Jirmejahu)
* Jezikelj (heb. Jehezkel)
* Osija (heb. Hošea)
* Joil (heb. Joel)
* Amos
* Avdija (heb. Ovadja)
* Jona
* Mihej (heb. Miha)
* Naum (heb. Nahum)
* Avakum (heb. Havakuk)
* Sofonija (heb. Cefanja)
* Agej (heb. Hagaj)
* Zaharija (heb. Zeharja)
* Malahija (heb. Malahi)

3. Spisi (heb. Ketuvim) čine sledeću skupinu knjiga:
* Psalmi (heb. Tehilim)
* Jov
* Priče Solomonove (heb. Mišle Šelomo)
* Ruta (heb. Rut)
* Pesma nad pesmama (heb. Šir haširim)
* Propovednik (heb. Kohelet)
* Plač Jeremijin (heb. Eiha)
* Jestira (heb. Ester)
* Danilo (heb. Daniel)
* Jezdra i Nemija (heb. Jezdra u Nehemja)
* Dnevnici (heb. Divre hajamim)


Ime prve grupe (”Tora”) počinje slovom T, druge (”Neviim”) slovom N, a treće (Ketuvim”) slovom K. U hebrejskom jeziku se za skraćenice dodaje slovo ”a” između suglasnika i tako dobijamo reč TaNaH (slovo ”k” na kraju reči postaje ”h”). Mnogi naučnici međutim smatraju da je kanonizacija Tanaha potpuno završena tek oko 90/100. godine od strane jevrejskog sinoda u gradu Javne (lat. Jamnia) na obali Sredozemnog mora.


Hrišćanski kanon

Oko 130. godine p.n.e. se radi prevod hebrejskog Tanaha na grčki jezik, koji se još zove ”Septuaginta”. Prema predanju, na prevodu svetih spisa je radilo 70 jevrejskih učenjaka okupljenih u Aleksandriji po zapovesti egipatskog cara Ptolemeja Filadelfa.

Nekoliko vekova kasnije, 405. godine, završen je prevod Starog zaveta sa grčkog na latinski jezik, koji se zove Vulgata. Uglavnom od Vulgate nastaju slovenski prevodi kao i prevodi na skoro sve svetske jezike.

U odnosu na jevrejski kanon Starog zaveta, ovaj prevedeni Stari zavet na grčki, a sa njim latinski i slovenski, razlikuju se u broju knjiga. Osim onih knjiga koje postoje u jevrejskom Tanahu, hrišćanski Stari zavet ima i sledeće knjige:

* Knjiga Tovita
* Knjiga Judite
* Premudrosti Solumonove
* Premudrosti Isusa Sirahovog sina
* Knjiga proroka Baruha
* Knjiga Makabejaca 1
* Knjiga Makabejaca 2
* Jeremijina poslanica (u Vulgati ova knjiga je zapravo šesta glava knjige Baruha)
* Knjiga o Jezdri 2
* Knjiga Makabejaca 3
* Knjiga o Jezdri 3
* Knjiga Makabejaca 4

U hrišćanstvu postoje dva različita mišljenja, i to još od prvih dana, koje su knjige Starog zaveta kanonske, odnosno koje su inspirisane od strane Boga. Prema jednom mišljenju, samo trideset i pet jevrejskih knjiga čine Stari zavet. Po drugom mišljenju, svetim knjigama se smatraju i neke gore navedene, kojih nema u jevrejskom Starom zavetu. Može se reći da pravoslavno i protestantsko hrišćanstvo više cene jevrejski kanon, dok katoličko hrišćanstvo više prati Vulgatu.

Katoličko hrišćanstvo od 1563. godine u Stari zavet ubraja četrdeset i sedam knjiga. Protestantsko hrišćanstvo od 1643. godine u Stari zavet ubraja samo trideset i pet, kao i Jevreji. Pravoslavno hrišćanstvo uglavnom smatra 35 jevrejskih knjiga svetim, ali neki pravoslavni bogoslovi priznaju i nekanonske knjige za kanonske.


Knjiga Postanja




Knjiga Postanja (heb. בראשׁית Berešit; grč. Γένεσις; lat. Genesis), je hebrejski religijski spis koji govori o stvaranju sveta. Postanje je prva knjiga hebrejskog Tanaha, odnosno hrišćanskog Starog zaveta. Pošto se autorstvo tradicionalno pripisuje Mojsiju, poznata je i kao Prva knjiga Mojsijeva (odnosno prva knjiga Mojsijevog Petoknjižja).

Knjiga Postanja je sveta knjiga za judaizam i za hrišćanstvo. Knjiga još sadrži pripovesti o stvaranju sveta, grehu praroditelja, velikom potopu, zatim istoriju starozavetnih patrijaraha.

Ova knjiga se zove »Knjiga Postanja« ili samo »Postanje«, što prevodi grčki i latinski Genesis, a označuje da se u ovoj knjizi govori o postanku sveta i čoveka, te o preistoriji izraelskog naroda. Hebrejski naziv Berešit znači »u početku«, a to je prva reč hebrejskog teksta ove knjige.

Na srpski jezik se često prevodi i kao »Prva knjiga Mojsijeva« pošto je tradicija pripisivala celokupno autorstvo Mojsiju.

Prva knjiga Mojsijeva ima dva dela različite dužine.

Prvi deo (1 Mojs 1-11) svojevrstan je uvod u istoriju spasenja o kojoj će govoriti čitava Biblija. Govori o stvaranju kosmosa i čoveka, o prvom grehu i njegovim posledicama, te o sve većoj pokvarenosti koja se širila među ljudima.

Drugi deo (1 Mojs 12-50) počinje sa Avramom, praocem izabranog naroda, te se nastavlja istorijom ostalih praotaca, Isaka i Jakova i njegovih dvanaest sinova, začetnika dvanaest izraelskih plemena, da bi završio dugim izveštajem mudrosnih obeležja o Josifu, sinu Jakovljevu.

Danas se naučnici slažu da je Knjiga Postanja kompleksan spis u koji je uključeno više različitih tradicija. Potkraj 19. veka, pod uplivom Grafa i Velhauzena, razvila se teorija o četiri dokumenta koji su nastali u različito vreme i na različitim mestima. Najstariji od tih dokumenata bio bi tzv. Jahvistički dokument koji u izveštaju o nastanku koristi Božije ime Jahve (heb. יהוה), a način njegova opisivanja je antropomorfan. Tome dokumentu pripada, na primer, izveštaj o prvom grehu. Ovaj dokument je, po toj teoriji, nastao u 9. veku p. n. e. u Judi.

Drugi je Elohistički dokument koji Boga naziva Elohim (heb. אֱלֹהִים), a nastao bi negde nakon Jahvističkog, ali u Izraelu (severnom kraljevstvu), da bi, nakon pada tog kraljevstva, bio sjedinjen sa Jahvističkim dokumentom i sa njime izmešan. U ovom se dokumentu ne nalaze izveštaji o nastanku sveta i čoveka, te počinje sa Abrahamom.

Treći je Deuteronomistički dokument nastao u Jerusalimu u doba kralja Jošije, no u Knjizi Postanja teško ga je naći.

Četvrti, i najmlađi, je Sveštenički dokument, nastao nakon povratka iz vavilonskog ropstva, a njemu pripada, na primer, prvi izveštaj o nastanku, gde je stvaranje sveta raspoređeno na sedam dana.

Ipak, ovakva precizna podela pisanih tradicija do danas je našla brojne kritičare, kako one koji je žele modifikovati, tako i one koji je žele sasvim odbaciti.

1:26 Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svome obličju, kao što smo Mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.
1:26 ויאמר אלהים נעשה אדם בצלמנו כדמותנו וירדו בדגת הים ובעוף השמים ובבהמה ובכל-הארץ ובכל-הרמש הרמש על-הארץ

1:27 I stvori Bog čoveka po obličju svome, po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih.
1:27 ויברא אלהים את-האדם בצלמו בצלם אלהים ברא אתו זכר ונקבה ברא אתם

Prvih jedanaest poglavlja ove knjige narodnim načinom govora opisuju početke čovečanstva. U njima ne treba tražiti istorijske izveštaje, nego govor vere njezinih pisaca. Pri tom, oni su se služili tradicijama, legendama i mitovima kakvi su postojali i u okolnim narodima i snažnim kulturama poput egipatske i vavilonske. Glavna je poruka te knjige da je čitav kozmos nastao Božijim delovanjem, a vrhunac je njegova dela bilo stvaranje muškarca i žene. Isto tako, ovaj prvi deo knjige nastoji objasniti i poreklo zla, patnje i smrti, te dati odgovore na ta iskonska čovekova pitanja.

U drugom delu knjige (1 Mojs 12-50) istorija narodnih patrijarha prikazana je kao porodična istorija, te skuplja različite tradicije o Avramu, Isaku, Jakovu i Josifu. Radi se o tradicionalnoj istoriji koja se zaustavlja na događanjima iz privatnog života i slikovitim prikazima, te se i ne pokušava uklopiti u tadašnju opću istoriju. Možemo ovde govoriti jedino o religijskoj istoriji, pošto je u svim važnijim momentima prisutan Bog kao onaj koji deluje i potiče. Poruka ovog dela sastoji se u sledećem: postoji jedan Bog, on je oformio jedan narod i njemu dao jednu zemlju. Bog je Jahve, narod je Izrael, a zemlja je Sveta, Obećana zemlja (u ovoj knjizi označena kao Hanan).

Knjiga završava odlaskom patrijarha u Egipat.


Knjiga postanja počinje opisom stvaranja sveta “U početku stvori Bog nebo i zemlju” (1. Moj.1;1). Prvoga dana stvorena je svetlost, Drugoga dana stvorio je Bog svod nad zemljom, tj. plavo nebo koje vidimo, “ i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom ” (1. Moj. 1;7). Trećeg dana stvorio je Bog kopno, kao i biljni svet; Četvrtog dana stvoreno je Sunce, da upravlja danom i Mesec da upravlja noću, kao i zvezde. Svi oni imaju zadatak da obasjavaju zemlju, kao i da budu znaci vremena (poznato je da su svi kalendari vezani za Zemljino kretanje oko Sunca ili za kretanje Meseca oko Zemlje); Peti dan stvorio je Bog sva živa bića u vodi, kao i ptice u vazduhu; Šestog dana stvorene su kopnene životinje, i na kraju stvori Bog čoveka. Stvoren je od praha zemaljskog, da bi mu zatim Bog udahnuo dušu, i time ga oživeo.

Ime prvog čoveka beše Adam (što znači od zemlje načinjen). Zatim je od rebra Adamovog stvorena i prva žena Eva (mati svih ljudi). Čovek je najsavršenija Božja tvorevina, i on je sličan Bogu po tome što ima dušu (Bog nema telo, on je duh) koja je besmrtna za razliku od tela koje umire kada ga duša napusti.

Sedmoga dana se Bog odmori i blagoslovi taj dan.


Prvi ljudi su živeli sa Bogom u rajskom vrtu Eden (hebrejski: Gan Eden גן עדן), koji se nalazio u jednoj zemlji na istoku. Oni su živeli u izobilju, ljubavi i dobroti. Često su se molili Bogu i zahvaljivali mu, zato što ih čuva i pazi. On im se često javljao i sa njima razgovarao. Hranili su se plodovima drveća koje je raslo u Raju, i koga je bilo u izobilju. Najvažnije od svih bilo je drvo života, čiji su ih plodovi čuvali od bolesti i smrti. Nisu znali ni za kakve brige ili probleme, kao ni za stid, bol ili pak umor.

Odmah pored drveta života raslo je drvo poznanja dobra i zla. Bog im je strogo zabranio da jedu plodove ovoga drveta. Rekao im je da će odmah umreti ako budu jeli plodove ovoga drveta. Drvo poznanja dobra i zla je postojalo da bi se proverila čovekova vernost i ljubav prema Bogu.


Pošto je đavo silno zavideo ljudima na njihovoj sreći odlučio je da ih navede na greh i tako odvoji od Boga. On jedanput uđe u zmiju, da bi lakše prevario Evu, koja šetajući po Raju upravo beše stigla do drveta poznanja dobra i zla. Posluživši se lukavstvom on ubedi Evu da proba plod sa drveta. Zatim ona posluži Adama, te i on pojede zabranjeni plod. To je bio prvi ljudski greh, kojim su pogazili Božju zapovest, i izazvali Božju kaznu.

Kazna je bila proterivanje ljudi iz Raja, da bi im bilo onemogućeno da i dalje jedu plodove drveta života, i tako ostanu besmrtni ali u grehu. Bog još prokle Evu da će s mukom rađati decu. Adamu Bog reče: “Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle, se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti” (1 Moj. 3,19). Prvi greh je nasledan. Iz njega su nastali svi ostali gresi.

Adam i Eva su imali dva sina jedan je bio ratar i zvao Kain, a drugi je bio pastir i zvao se Avelj. Kain je bio loš i nepravedan, dok je Avelj bio dobar i pravedan. Jednoga dana njih dvojica su prinosili Bogu žrtve. Kako je Bog znao kakav je koji od njih to on primi žrtvu Aveljovu, a Kainovu ne. To izazva veliku zavist kod Kaina te on ubi brata, Avelja. Ovim se nastavi širenje greha među ljudima. Zbog ovoga zločina prokle Bog Kaina da nikad nema sreće, da se skita po zemlji i da nigde mira ne nađe. Tako se on potucao po svetu do kraja života.


Adam i Eva tako izgubiše oba sina, da bi ih utešio Bog im dade trećeg sina, Sita. On je bio dobar kao Avelj. Posle njega imali su još mnogo dece. Sitovi potomci su bili dobri i poslušni Bogu, ali su se namnožili i Kainovi potomci koji su bili rđavi. I rđavi iskvariše dobre. Ljudi su bivali sve gori i gori. Kada se greh i zlo proširiše među ljudima odluči Bog da pusti veliku vodu na zemlju i tako podavi sve živo na njoj.

Svoju nameru on je saopštio pravednom i pobožnom Noju, na koga se bio smilovao, i koga je hteo da poštedi. Tada reče Bog Noju da sagradi drveni brod, poznat kao Nojeva arka (lat. Arca), i da na njega, pored svoje žene i dece ukrca od svake vrste životinja po par, i da spremi dovoljno hrane za sve. Potom Bog pusti veliku vodu na zemlju, te se podavi sve živo na zemlji izuzev onoga što se ukrca na Nojevu lađu. Posle potopa, kada se voda povukla, iskrca se Noje na zemlju, i prinese Bogu žrtvu, iz zahvalnosti na dobroti koju mu je Bog ukazao. Molitva Nojeva bila je ugodna Bogu, te on blagoslovi Noja i njegovo potomstvo. Tada Bog obeća da neće više praviti potop.

Noje je imao tri sina, Sem, Ham (ili Kam) i Jafet njihovo potomstvo se množilo, a kroz njih i ljudski rod. Nastalo je mnogo naroda koji se raširiše po čitavoj zemlji. No, kako je vreme prolazilo ljudi su ponovo bivali sve gori i gori. Ponovo počeše da greše i da zaboravljaju na jedinoga Boga.


Ljudi su se klanjali raznim lažnim bogovima. Ali u moru neznabožaca živeo je i jedan čovek koji je sačuvao svoju veru u jednoga Boga, i koji je živeo po Božjoj volji. Bio je to pobožni Avraam (takođe Abraham, Ibrahim). Da bi se sačuvala čista vera Bog odluči da Avraama odvoji od njegove sredine, koja beše neznabožačka, čak je i Avraamov otac bio neznabožac. Bog se javi Avramu i reče mu: “idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati. I učiniću od tebe velik narod i blagosloviću te” (1 Moj 12;1,2), kao i “I u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.” (1 Moj. 12;3). Iako mu je bilo žao da napusti svoju zemlju i rodbinu Avram bez oklevanja posluša Boga. Pošao je na put sa svojom ženom Sarom i sinovcem Lotom (koji će se kasnije odeliti od Avrama i nastaniti u Sodomu, gradu koji će zbog svojih grehova biti zbrisan sa lica zemlje. On i njegove dve ćerke biće zbog svoje dobrote, jedini pošteđeni stanovnici Sodoma).

Abraham povede i svoje sluge, svoju stoku i ponese svu pokretnu imovinu. Nastanio se u zemlji Hananu, koja beše plodna i lepa. Imao je svega dovoljno i bio je zadovoljan, jedino što ga je žalostilo bilo je to što nema potomstva. Pošto je Bog voleo Avrama podario mu je sina, Isaka. Isak je imao sina Jakova. Jakov je imao dvanaest sinova, od kojih je kasnije nastalo dvanaest plemena izrailjskih. Josifa, jednog od sinova Jakovljevih braća su iz zavisti i mržnje prodala u Misir (Egipat). Zbog svoje pobožnosti i pravednosti on bi spasen od Boga. Kasnije je on uživao veliki ugled među Egipćanima i bio prvi do faraona. Kada je nastupila velika glad po celoj zemlji, on pozva oca i braću u Misir, jer misirske žitnice, njegovom zaslugom, behu pune. I tako ih je spasao.


U srednjem veku, preovlađujuće mišnjenje je bilo da je Zemlja nastala oko 5000 godina pre nove ere. Anglikanski nadbiskup Džejms Ašer je, proučavajući Stari zavet, došao do zaključka da je Zemlja stvorena za šest dana od 23. oktobra 4004. p. n. e.

Danas je prihvaćeno mišljenje da je Zemlja stara 4,5 milijardi godina Ova starost je dobijena radioaktivnim datiranjem meteorita i saglasno je sa starošću nastarijeg poznatog zemaljskog i mesečevog kamenja. Što se tiče starosti svemira, procenjeno je da je od vremena predloženog teorijom velikog praska prošlo oko 13,75 milijardi godina Takođe, detektovane su svemirski objekti na udaljenosti od 13,2 milijardi svetlosnih godina.

Postoje hrišćani koji i dalje veruju da je svet nastao delovanjem Boga i njihove tvrdnje predstavlja učenje zvano kreacionizam. Kreacionisti se dele na mladozemljaše, koji i dalje smatraju Bibliju tačnom i bukvalno tumače da je Zemlja nastala za šest dana pre nekoliko hiljada kodina, i starozemljaše, koji ne tumače bukvalno Bibliju, ali i dalje smatraju da je Bog stvorio Zemlju pre nekoliko milijardi godina. Mladozemljaši prihvataju postojanje dinosaurusa, ali smatraju da su živeli zajedno sa prvim ljudima.


Prema Knjizi postanja, Noje je sagradio arku dugačku trista lakata, široku pedeset lakata i visoku trideset lakata u koju je smestio sedam parova od svake ptice i „čiste“ vrste i po jedan par od „nečistih“ koje je morao smestiti u arku, kao i hranu dovoljnu za godinu dana. Dalje, potop je nastao od kiše koja je neprestano padala 40 dana i noći, dovoljno da prekrije planinu Ararata čiji je najviši vrh visok 5137 m. Najviša zabeležena količina padavina izmerena je u Čerapundžiju i iznosila je 22,897 m u periodu od avgusta 1860. do jula 1861. Biblija ne objašnjava kako su vrste specifične za Australiju i Severnu i Južnu Ameriku preživele potop.


Knjiga Izlaska




Knjiga Izlaska ili Egzodus (heb. שמות Šemot - imena; grč. ἔξοδος - odlazak, izlazak; lat. Exodus), je hebrejski religijski spis koji govori o navodnom izbavljenju Jevreja iz egipatskog ropstva, sklapanju saveza sa Bogom (Jahveom) i dobijanju Deset zapovesti.

Knjiga izlaska je druga knjiga hebrejskog Tanaha, odnosno hrišćanskog Starog zaveta. Pošto se autorstvo tradicionalno pripisuje Mojsiju, poznata je i kao Druga knjiga Mojsijeva (odnosno druga knjiga Mojsijevog Petoknjižja).

Posle smrti Josifove njegovi potomci su bili mnogo mučeni u Egiptu. Tada se Bog javi Mojsiju, na brdu Horivu, u obliku plamena iz kupine koja je gorela, ali nije sagorevala, i reče mu da izvede Jevreje iz Egipta. Faraon nije to dozvolio, ali uz Božju pomoć Mojsije učini mnoga čuda, i tako uspe da izvede narod iz Egipta. Putovanje Jevreja u obećanu zemlju trajalo je četrdeset godina. Išli su preko pustinje, hranili se manom, čudesnom hranom sa neba, zahvaljujući kojoj nikada nisu osećali glad. Odeća i obuća nisu im se cepale.

Bog je Mojsiju, na gori Sinaju, predao Deset zapovesti, koje glase:
- Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih Bogova osim Mene.
- Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
- Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.
- Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
- Poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
- Ne ubij.
- Ne čini preljube.
- Ne ukradi.
- Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
- Ne poželi ništa što je tuđe.

Arheolozi su do početka 1970ih prestali da smatraju Knjigu izlaska istorijski vrednim izvorom.

Areheološki izvori za hananske, a ne egipatske, korene nastanka kraljevstava Judeja i Izrael ne ostavljaju mesta za izlazak iz Egipta i četrdesetogodišnje lutanje nekoliko stotina hiljada ljudi kroz sinajske divljine." Kultura najstarijih izraelitskih naselja je hananska, njihovi verski predmeti potiču od hananskog boga Ela, grnčarija je u lokalnoj hananskoj tradiciji, a alfabet je ranohanaski. Skoro jedini pokazovač koji razlikuje izraelitska naselja od hananskih je odsustvo svinjskih kostiju.

Smatra se da je moguće da su se Hanancima pridružili ili su ih vodili male grupe Semita iz Egipta. Kako su se širili, mogli su dolaziti u sukob sa susedima, što bi moglo biti izvor za Knjigu Isusa Navina i Knjigu o sudijama.

Iako se Knjiga izlaska u judaizmu smatra primarnim istorijskim izvorom o nastanku ove religije, njene kulture i jevrejske države, prihvaćeno je mišljenje da je Knjiga izlaska sastavljena u 8. ili 7. veku p. n. e. od priča koje datiraju najranije u 13. veku p. n. e., a da je kasnije uobličena u 6. ili 5. veku p. n. e. kao teološki i politički manifest u cilju ujedinjenja Izraelićana u tadašnjem sukobu protiv Egipta.

Osobe koje veruju u istinitost Knjige izlaska su ponudile približni vremenski okvir za izlazak Izraelićana. Džejms Ašer je u svom delu iz 1654. Annales Veteris Testamenti: A Prima Mundi Oigine Deducti izlazak smestio u 1491. p. n. e. u vreme vladavine 18. egipatske dinastije, preciznije za vreme vladavine faraona Tutmosa II, prema standardnoj hronologiji, mada bi početak vladavine Hatšepsut i kraj vladavine Tutmosa I bili u opsegu od ±15 godina. Imanuel Velikovski je stavio Izlazak u vreme faraona Dudimosea, poslednjeg faraona 13. egipatske dinastije pri kraju Srednjeg carstva. Velikovski je svoj rad zanovao na alternativnoj hronologiji i izlazak smestio u 1447/1446. p. n. e. Vladavina Ramzesa II je dugo bila smatrana kandidatom za Izlazak, zbog biblijske reference na grad Per-Ramzes (Ramesu), koji je izgrađen tokom njegovo vladavine.. Ramzesov sin Merneptah se takođe spominje kao faraon iz Knjige izlaska. Međutim, egipatski izvori iz ovog doba uopšte ne pominju važne događaje kao što su glad, kuga ili iseljavanje stanovništva, posebno što bi takvi događaji uzdrmali državu. Za vreme vladavine Hatsepšut, Egipat je bila stabilna država, za vreme njenog naslednika Tutmosa III carstvo je dostiglo najveću površinu. Takođe, vreme Ramzesa II je isto bilo period stabilnosti, a Hanan su kontrolisali Egipat i Hetitsko carstvo. Posle Merneptaha je nastao period borbi za presto, ali ne postoje izvori o nekim katastrofalnim događajima.

Knjiga brojeva daje spisak lokaliteta koje su Izraelićani naselili na Sinaju i okolini tokom Izlaska. Neka od ovih naselja se lako mogu naći zahvaljujući njihovim opisima. Dva takva mesta su Kadeš Barnea, današnji Ejn Kvadis, i Ezion Geber kod Ejlata. Arheolozi su istraživali oba lokaliteta i zaključili da su osnovani krajem gvozdenog doba, ne ranije od 800. p. n. e., uz izuzetak ranih neolitskih i nomadskih aktivnosti. Takođe, mnoga mesta iz Knjige izlaska nisu postojala u istom periodu. Pitom i Par-Razmes, dva grada koja su navodno sagradili Izraelićani, nisu postojala u isto vreme. Pitom nije bio značajno naselje pre 26. dinastije (oko 685-525. p. n. e.). Pre toka, naselje se zvalo Ckenu i tako se nazivalo čak i u ptolemejskom periodu i bio je nebitan grad sa garnizonom, koji je uglavnom, ako ne i samo zbog toga, služio kao početna stanica za egipatske ekspedicije. Čak i u rimsko vreme, grad se retko spominjao u grčko-rimskim zapisima.

Per-Ramzez, Razmzesova rezidencija, je bio napušten krajem Novog carstva, nekoliko vekova ranije. U Knjizi brojeva pominje se kraljevstvo Edom, ali najranije naselje povezano sa ovom državom je iz 9. veka p. n. e, daleko posle svih predloženih okvira, čak i posle vladavina Davida i Solomona.
Nazad na vrh Ići dole
 

Sveto Pismo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum ::  ::  :: -