Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Momo Kapor

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Momo Kapor   Uto 1 Nov - 11:16

Momo Kapor



Momčilo Kapor, poznat i kao Momo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 – Beograd, 3. mart 2010), bio je srpski slikar, književnik i novinar.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket (film), Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.



Dobrica Cosic u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranica 276 i 277 ovako opicuje detinstvo i mladost Mome Kapora, na osnovu rasgovora koji je sa hjim vodio novembra 2002. godine. „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebenica u kojoj se bila skolnila Momcilova majka ca cetvorogodisnim sincicem. U srusenoj kuci svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Decak se nekako izvukao iz rusevina, zakukao, pa zanemeo nad uzasom, ne znajuci kuda ce. Nasao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sazalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dete. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igrackama da zaboravi majku i u belom mercedecu ga vozio po Sarajevu. Decko je znao da mu je ime Momcilo, prezime nije znao. Przime mu je dao dobar covek Rus, krstio ga je Momcilo Hercegnovac. Posle godinu dana zivota kod dobrog coveka, Momcilo Hercegovac se razboleo od sarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronasla majcina tetka koga ga je godinu dana trazila po Sarajevu, obavestena od nekog da je „jedno dete izasli iz srusene kuce, odakle ga je neki covek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od sarlaha, baba ga je odvela u svoju kucu i brinula se o njemu. Za Momcila Hercegovac brinuo je i Rus, koji se pridruzio vlasovcima–saradnicima Nemaca, cesto ga posecujuci s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljenistva, kao bankarski strucnjak, postavljen u Ministarstvu spolnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata dosao u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijahalno strogo i sve do smrti bio nezadavoljan sto mu se sin posvetio slikarstvu i knjzevnosti, socijalnoj i zivotnoj neizvesnosti“

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji.

Dela

Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS:

Foliranti, 1975.
Provincijalac, 1976.
Ada, 1977.
Lanjski snegovi, 1977.
Hej, nisam ti to pričala, 1978.
Zoe, 1978.
Beleške jedne Ane (hronika u 26 glava), 1978.
Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979.
101 priča, 1980.
Una: ljubavni roman, 1981.
Onda, 1982.
Sentimentalno vaspitanje, 1983.
Knjiga žalbi, 1984.
011-Istok-Zapad, 1990.
Halo, Beograd, 1990.
Dama skitnica i off priče, 1992.
Zelena čoja Montenegra, 1992.
Blokada 011, 1992.
100 nedelja blokade, 1994.
Lero – kralj leptira, 1995.
Poslednji let za Sarajevo, 1995.
Hronika izgubljenog grada, 1996.
Od sedam do tri, 1996.
Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997.
Najbolje godine i druge priče, 1997.
Ivana, 2001.
Legenda o Taboru, 2002.
Sanja, 2003.
Čuvar adrese
Dosije Šlomović
Konte
Lep dan za umiranje
Ljubavne priče
Samac
Uspomene jednog crtača
Eldorado
Putopis kroz biografiju
A Guide to the Serbian Mentality


wikipedija








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: "Una"   Uto 1 Nov - 11:21

"Una" - Momo Kapor



"Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!" govorio je kasnije profesor Mišel Babić za svoj susret sa Unom u jesen 1980.

Uni je otvorila vrata profesorova žena, koja se upravo spremala da izađe iz kuće.

- Ja sam Una Vojvodić ... - predstavi se devojka u vratima, premeštajući se s noge na nogu. - Imam zakazan sastanak sa profesorom.

Žena je odmeri sa blagim podozrenjem. Una primeti njeno otmeno, uzdržano lice negovane brinete i jedva vidljivi izraz pomirenosti sa sudbinom; očigledno, kroz njenu kuću, zahvaljujući profesoru, prolazilo je više sveta nego što je bila u stanju da podnese.

- On je tamo ... - pokazala je neodređeno rukom u dubinu stana i izašla na stubište, navlačeći Burberry u hodu. Mimoilazeći se, po obrazu je okrznu divlja, crna griva Unine kose. Dodirnula je obraz prstima kao opečena.

Una meko zakorači u njen dom. Kretala se oprezno kroz prostrane starinske sobe visokih tavanica; njihovi zidovi bili su tapacirani knjigama i slikama. U polumraku jedne prostorije prošla je pokraj nekog dečaka, koji ne obrati na nju nikakvu pažnju. Imao je velike stereo-slušalice na ušima. Na gramofonu se nemo okretala neka ploča. Provirila je usput i u poluotvoreno kupatilo zatrpano bočicama mirisa i šminkom. Po ogledalu se još kondenzovala para posle nečijeg kupanja. Najzad, otkri svog profesora u minijaturnoj kuhinji. U pozi zanetog alhemičara, bio je nagnut nad dubokim loncem iz koga se pušilo.

- Ja sam ... - zausti da se predstavi, ali je profesor preseče:

- Pridržite ovo! - naredi kao da je očekivao njenu pomoć, i dodade joj veliku cediljku. Una je prihvati jednom rukom. U drugoj je nosila torbu sa knjigama i kasetofonom.

- Sa obe ruke! - doviknu joj profesor i ona ga posluša.

Podigao je veliki lonac i sručio ga jednim pokretom na cediljku. Obavi ih oblak vrele pare. Kada se razišao, u rukama joj ostade zamršena gužva špageta koji su se cedili.

- Izručite ih u ovu zdelu! - naredi joj. - Brzo! Tako ...

Dohvatio je šerpu sa spremljenim šugom i kašikom nabacao sitno iseckano meso u crvenom sosu preko testenine. Zatim uze stvrdnuti komad parmezana i poče da ga struže nad jelom. Bio je toliko usredsređen na svoj posao da gotovo nije ni primećivao Unu, koja je još uvek neodlučno stajala nasred kuhinje. Prvi put je videla profesora Babića iz tolike blizine. Učini joj se iznenađujuće niskog rasta.#

Proseda kosa padala mu je meko na ovratnik sivog kašmirskog džempera sa kožnim zakrpama na rukavima. činio joj se mnogo višim kada se nervozno šetkao s kraja na kraj podijuma u amfiteatru za vreme predavanja, crtajući žestoko po tabli, dok je kreda prštala na sve strane. Ipak, prevarila se što se tiče profesorovog rasta; bio je za nijansu viši od nje kada se ispravio i podigao svoje svetle, plave oči, kao da je prvi put svestan njenog prisustva.

- Ja sam Una Vojvodić ... - ponovi devojka.

- A, to ste vi? - reče odnoseći zdelu sa špagetima na sto bez stolnjaka, koji mu je, sudeći po mnogobrojnim brazgotinama noža, služio, izgleda, kao univerzalna daska za seckanje i pripremanje hrane. Bilo je nečeg poštenog i pouzdanog u tom stolu, istesanom od solidnog, debelog drveta. Postavio je dva tanjira, viljuške, mlin za biber, salvete od hartije i dve čaše. Iz frižidera je izvukao već otvorenu bocu "Belog Pinota". - Vi ste me juče zvali?

- Da ... - potvrdi Una.

"Una Vojvodić na telefonu!" - kazala je tada. - "Dobro, najpre siđite sa telefona, pa da razgovaramo!" odgovorio je. Sada je bila tu, u njegovoj kuhinji, a očekivala ga je u potpuno drugim okolnostima.

- Očekujete sigurno da intelektualci daju intervjue ispod obaveznih enciklopedija? Ili makar za radnim stolom, zatrpanim rukopisima? A zašto ne u kuhinji? čovek je, znate, mnogo češće u njoj, nego u biblioteci, da ne pominjem koliko vremena provede na jednom nanje poetičnom mestu! Svucite se! Ne sasvim, naravno! Sedite! Opustite se ... Ne jedem studentkinje. Naročito ne kad imam pašta šutu a la triestino!"

Pomogao joj je da se oslobodi kaputa. Odložila je torbu pokraj nogu.

- Hvala - reče. - Već sam ručala ...

- Imate pravo! Ko je rekao: čovek može da pije sa svakim, ali da jede - može samo sa prijateljima?

Una reče da ne zna ko je to rekao.

- Ne mari! - kazao je profesor. i ne obazirući se na njeno ustezanje, nasuo joj brdo špageta. - Hoćete li, možda, malo hleba?

- Ne, hvala!

- Vidite, ja čak i uz špagete jedem hleb. Sirotinjska navika.

Jeli su neko vreme ćuteći.

- Kakvi su, a?

- Fenomenalni! - osmehnu se bledo Una.

- Umete li da kuvate? - upita je iznenada punim ustima.

- Umem.

- To je dobro! To je vrlo dobro ... A šta?

- Šta?

- Mislim, šta umete najbolje?

- Oh, svašta! - kazala je, trudeći se da usisa jedan usamljeni rezanac koji joj se lepio za bradu. - Uglavnom, obična jela: gulaš, pasulj, krompir na razne načine, kupus sa suvim mesom, salate, palačinke ...

- Suština je u jednostavnim jelima! - pohvali je profesor. - Od koga ste to naučili?

- Od bake.

- Da, bake su najvažnije u životu ... Šta su vam roditelji?

- Tata je u penziji.

- A pre toga?

- Radio je u diplomatiji ...

- Šta?

- Obezbeđenje.

- Una? Odakle vam to ime?

- Otac mi je rođen na Uni.

- Una ... - ponovi profesor zamišljeno. - Reka iz ukrštenih reči. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Oona O'Neill, žena Charlie Chaplina, kćerka starog Eugenea O'Neilla, dramskog pisca i pijanca. Dugo putovanje u noć. Znate, njen otac je bio Chaplinov vršnjak. Nikada mu nije oprostio što mu je odveo kćerku. Koliko vaš otac ima godina?

- Pedeset i dve ...

- A vi?

- Dvadeset i četiri.

- Zašto ste baš izabrali mas-medijume?

- Vaš fakultet je pre tri godine bio u velikoj modi - odgovori Una.

- Kako to mislite: u modi?

- Smatralo se otmenim studirati fenomenologiju mas-medijuma!

- Medijum i mleko ... A sada?

- Govore da je to "fakultet za poslepodne!"

- U pravu su! Pitam se samo šta ćete da radite kad ga završite, svi vi tamo?

- Nadamo se najboljem! Televizija, radio, film, novine, sekretarijati za informacije, bilteni, Tanjug ...

...sve to samo na vas čeka!

- Na kraju krajeva, devojke se mogu i udati ...

- To je već mnogo realnije! - reče profesor. - Da nazdravimo budućim mas-medijalnim domaćicama!

Kucnuše se.

- Na kom ste odseku?

- Na vašem.

- Oprostite, ne poznajem sve studente lično ...

- Znam. Na vaša predavanja dolaze i sa drugih fakulteta ... Uvek je gužva. Da samo znate kako se teško dobija mesto u amfiteatru!

- Masovni pad ukusa ... - reče profesor .. rezgnirano.

- Ne, stvarno ... - zausti Una, ali joj profesor ne dozvoli da završi misao.

- Ko ne pojede sve, neće dobiti intervju od profesora Babića! - kazao je i nasuo joj novu čašu vina. - Živeli! Nije loše, a?

- Sviđa mi se, mada retko pijem vino.

- Šta onda pijete?

- Koka-kolu. Ponekad pivo.

- Grešite! - reče. - Mnogo grešite. Imate li momka ili kako se to već danas zove?

- Aha.

- čim se on bavi?

- Studira.

- Šta?

- Sada je u vojsci.

- Jeste li dugo sa njim?

- Tako ...

- Nedostaje li vam?

Una uzdahnu i obori pogled.

- Oprostite! - reče profesor odmahnuvši rukom. - Vidite, i ja vam živim u ludoj kući. Već mesecima nismo svi za istim stolom, u isto vreme ... Svako jede kad stigne. Kakvi će ljudi na kraju ispasti od nas?

- Mi doručkujemo zajedno! - pohvali se Una. - A subotom i nedeljom ručak je obavezan. Olga se strogo drži toga!

- Olga?

- Žena moga oca ... - reče Una pocrvenevši.

- Ah, da! Razumem. Ne pušite pred njim?

- Ne! - zbuni se Una. - Zašto?

- Imate li braće ili sestara?

- Nemam.

- Pa, da! Una. Sama. Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je - osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami ...

- Otkud znate?

- Ja sam jedinac.

Una polako ispije čašu vina. Bilo joj je lepo da sedi za kuhinjskim stolom tako blizu ovog zanimljivog prosedog muškarca. Osećala se bezbedno.

- Kod vas je baš super! - kazala je.

- Drago mi je da vam se dopada. Imate li svoju sobu?

- Jednu malu. Sasvim malu.

- Kladim se da je pored lifta?

- Kako znate?

- ... ima belu policu za knjige (ispravite me ako pogrešim!), nekoliko igračaka iz detinjstva: meca, kuca, maca, tako nešto, da, i stara lutka, a na zidovima su posteri. čekajte da vidimo: možda Beatlesi?

- Janice Joplin.

- Dobro, Janice Joplin! Zatim, tu je mali stereo-uređaj, telefon, priključen na onaj zajednički u predsoblju ... Crven je, je li tako? Kada vas neko zove, odlazite u svoju sobu da razgovarate. S vremena na vreme provirite, da bi se uverili da neko ne digne onu drugu slušalicu. A zovu vas najčešće između šest i osam. Pitaju kakve planove imate za veče? Hvata ih panika. Što se tiče ćebeta, ono je karirano. Postoji još i jedna afrička maska iz Najrobija ili štit iz Lagosa; vaša uvećana fotografija od pre nekoliko godina, koju je snimio prijatelj - fotograf. Umesto lustera, koga prezirete, beli kineski lampion od hartije. To bi bilo sve! Jeste li srećni?

Una se trže:

- Molim? Ne znam. Nisam razmišljala o tome .............








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Ned 15 Jul - 16:59

Sanja - Momo Kapor



Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vaznju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to- domovina ? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u musickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana Vanja. Oh, nista ! Mladez…- odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu !- rece on. Zaista ?, obradova se ona, podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes…- rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li dabudes moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se !- rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja- sto ne bih podnela da zavolis neku drugu ! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice !- pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot !

Onda su se vencali i na ovom mesti bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman !- rece uplaseno- A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja , sta ti je ? Sta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista !- odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan !- zacudi se Vanja. –Pa, sta ?- rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedo, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. –Je l’ me jos volis ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori on, zevnusi. Isto kao pre ? Ne ! Ne volis me kao pre ? Volim te mnogo vise !








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Ned 15 Jul - 17:02

Posle ljubavi



Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?


Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Tri lađara". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod "Znaka?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.


Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." i "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".

I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.


Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena". Ušao je u amfiteatar i rekao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.


Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put ne.


Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.


Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa.








Nazad na vrh Ići dole
panonski galeb

Master
Master


Ženski
Poruka : 15935

Učlanjen : 18.12.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pet 5 Okt - 11:36

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: „Нема...“
Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледај још мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.
Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.
Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина.
Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?
Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.
Изгубљене су све вере, сем религије стицања.
И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.
Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...
Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.
Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.
Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.
Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.
Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке - поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве метематике и кристала.
Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала
Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.
Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.
Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.
Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.
Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.
Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.
Бар ћемо се сити наћутати.
Момо Капор
Nazad na vrh Ići dole
Dinka

  

avatar

Ženski
Poruka : 29514

Godina : 33

Učlanjen : 26.09.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pet 19 Okt - 19:43

„Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grižoj savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.“
Nazad na vrh Ići dole
Shuki

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 399

Godina : 38

Učlanjen : 26.02.2013


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pet 1 Mar - 23:29

Izložba Mome Kapora - Uspomene jednog crtača od 5. marta








Uspomene jednog crtača je naziv izložbe crteža i pastela Mome Kapora
koja će biti otvorena u Domu Vojske Srbije 5. marta od 19 časova.
Postavka će biti izložena u Velikoj galeriji Doma Vojske i otvorena za
posetioce do 10. aprila 2013. godine. Ova izložba je zajednička
inicijativa Ministarstva odbrane Republike Srbije i Zadužbine Momo Kapor
kojom se obeležava trogodišnjica smrti poznatog umetnika.

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48591

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Ned 25 Avg - 17:10

Crtezi Mome Kapora




Ilustracija za knjigu Milosa Crnjanskog
"lamet nad beogradom"










Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48591

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Ned 25 Avg - 17:15



Kavez


Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pon 26 Avg - 0:06

„Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.“



„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“


„Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.“


„Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.“




Citirano sa: Momo Kapor - citati















Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Uto 13 Jan - 12:38

„Bre“ – Momo Kapor

Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.

Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način zivota…

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.

- Zašto si ljubio žabe?

- Za svaki slučaj! – kazao sam – Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom. Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!“

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:

„Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira – dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima usijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje – sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!“

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…

„Nemoj da se dereš!“ rece Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu „DJino“ na Leksington aveniji, učio da kaže – bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! – koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!

Potcenjivački: Ma, idi, bre!

Izazivački: Šta je, bre?

Nežno: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Dođi, bre…

Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?

Filozofski: More, bre!

Zapanjeno: Otkud sad to, bre?

Zapovednički: „Sviri, bre! – zapovedi Hajduk Stanko Ciganima“.

Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!“

„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio – badava, sve zlo, te zlo!“

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čudjenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.

- Nemoj da se dereš! – rekla je odlazeći niz Makedonsku.

- Ajde, bre! – rekao sam, ali me nije čula.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
sav@

VIP
VIP

avatar

Muški
Poruka : 13871

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 08.08.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Uto 13 Jan - 13:20

Ponekad se sam sa sobom igram stare igre hoću-neću!
Pa kažem:
Neću da moram!
Neću, ako mi naredjuju, neću, za inat!
Hoću, ako me lepo zamolite.
Hoću da me ostavite na miru!
Neću da mi govore kako danas sjajno izgledam! Kad sam,zaista, izgledao dobro, niko mi to nije govorio, jer se podrazumevalo samo po sebi.
Neću da mu se javim prvi, pa makar crko!
Hoću da budem mudar i da se ne zalećem, ali ne mogu; to je jače od mene.
Mada na madjarskom Kapor znači – začin, neću da budem u svakoj čorbi mirodjija.
Neću da se mešam.
Hoću da i drugi znaju šta hoće.
Mnogo toga hoću, a znam da ne mogu…

Momo Kapor - "Hoću-neću"
Nazad na vrh Ići dole
sav@

VIP
VIP

avatar

Muški
Poruka : 13871

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 08.08.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Uto 13 Jan - 13:31

Una ne skida očiju s kaluđera, trudeći se hipnotičkom koncentracijom da mu ubaci bludne misli u lepo skrojenu glavu, čija valovita kosa pada na mantiju. Kad god je pogleda, sačekuje ga jezero pritajene žudnje i vlažne usne koje oblizuje jezikom. Neskrivena obećanja. Očigledno, taj pogled ga zbunjuje i on bledi. Prsti mu podrhtavaju (više nije onako odmeren i gospodstven kao na početku predugog ručka, koji još traje mada je već uveliko prošao dan, a tama se spustila nad dolinu), ali nešto ga vuče da je još jedanput pogleda i da se uveri da možda greši, da je to sve proizvod zabune njegove vrele krvi. "Kako bih se menjao sa ovim živahnim gradskim čovekom, kad bi to bilo moguće, što slobodno vodi sa sobom i svoju devojku (očigledno je da nisu bračni par), kako bih se samo menjao večeras! Izmoliću sto očenaša da me izbave od lukavog!"

"Kako bih se samo menjao sa ovim mladićem" misli profesor, "za njegov asketski život u nekoj ćeliji belih zidova, gde bih, najzad, mogao da na miru saberem svoje rasute dane i da ih ponovo slepim u celinu pomoću tišine i osamljenosti; da ustajem sa suncem, čitam, okopavam posle svega svoj vrt kao Candide, da pijem svežu izvorsku vodu, hranim se biljkama bez pesticida... Zavidim mu na skrušenosti i skromnosti. Kako je on daleko od elektronske gužve, od ambicija, zavisti, prežderavanja, bludničenja, koje se podrazumeva posle dezerta i didžestiva, izvan večite besmislene trke i neizvesnosti..."

"Kako mu zavidim," misli kaluđer "na ovoj devojci - đavolu, koja me iskušava u mojoj nesreći i posećuje noćima u postelji, tražeći da je uzmem!"

"Kako bi bilo dobro sa obojicom!" - misli Una, menjajući treću kasetu. - "Jedan koji je rafiniran, i drugi divlji; sa njima bih bila potpuna, a još potpunija kad bi se, možda, našla i neka žena! Bilo bi super!"

Iguman Dimitrije ne učestvuje u razgovoru za stolom. Kad ga nešto zapitaju, on se izvine; kaže da mu je sluh jako oštećen. Povremeno, izdaje zapovesti starici i Muti, koji poslužuju. Piletinu jede narodski, prstima, i briše se kockastim ubrusom.mladi kaluđer otmeno barata nožem i viljuškom, kao da mu nije do jela. Mada, očigledno, prezire priprostog igumana, ne može da sakrije da je počašćen što je pozvan za svećanu trpezu sa ovim uglednim gradskim gostima. Reči, samo reči, reči...Ovi ljudi što tako vešto obrću i melju učene reči, nikada neče spoznati suštinu Boga. Oholi su i stalo im je da nadmudre jedan drugog.

Uni se spava. Opio je planinski vazduh i ružičasto manastirsko vino iz starinskih čaša. Razgovor polako zamire. Ljudi za stolom tonu sve češće u oaze tišne. Iguman spava na stolici, glave zabačene na naslon, pa govore polušapatom da ga ne probude. Povremeno, on se trgne, pogleda svoje goste, pa opet zapadne u starački polusan, lagan kao mrena. Profesor govori gadeći se sve više reči: zašto od svega, po svaku cenu, praviti sistem? Njegove teorije, na koje je kolko do juče bio ponosan, odjedanput gube svaku vrednost pred licima ovih poštenih sveštenika, izgubljenih u jednom od poslednjih bastiona pravoslavlja, niz čije se zidove cede vosak, vlaga i vreme.
Uni telo klizi niz stolicu; ona sada gotovo leži, nudeći vrhove svojih dojki pod providnim, mrežastim puloverom pogledu mladog kaluđera. "Taj prokleti, široki sto! Još samo malo i mogla bih da ga dodirnem čizmama da nije tako daleko. Baš me zanima kako bi to primio?"
Sada više nema govora o povratku; dok su oni sedeli i pričali, spustila se neprozirna magla kakva katkad iznenada obavije ovaj kraj. Moraće da prenoće. Hvala Bogu, u Konaku ima dvadesetak soba. Služavka će im pripremiti postelje. Ovde se, na žalost, rano leže, kaže iguman Dimitrije, koji se probudio; leže se, naime, sa prvim mrakom, a ustaje sa petlovima.

Soba je hladna, plahte grube i mirišu po nekim travama. Svlače se i dodiruju, osluškujući govor domaćina i njegove korake po popločanom hodniku. Profesorova ruka je na golom Uninom stomaku, prsti na rubu čestara. Vole se. Žmureći, Una zamišlja svog kaluđera na profesorovom mestu. - Daj, jače, jače!-jeca i cvili. - Sada mirno. Stani! Ne, prekidaj! - Profesor zamišlja Unu kako zamišlja kaluđera umesto njega i sveti joj se. Ja sam, ipak, profesionalac, dete! Samleću te, da znaš! Je li ti lepo? Oh, jeste, jeste. Da, da, da, da!

Kaluđer čuje prigušene krike dok u postelji, po ko zna koji put, prelistava luksuzno izdanje Borisa Godunova, poklon upravnika Bogoslovije za "odličan uspeh i primerno vladanje u školskoj 1978/79. godini. Zagorsk."

Još samo ovo poslednje predanje
I letopis će biti svršen moj.
Ispunih dužnost Bogom danu mi...

- Sad ovako! Okreni se...Tako. Je li ti dobro?

Ne odredi me Gospod uzalud
I ne nauči veštom pisanju
Da budem svedok mnogih godina,
A duhovnik će nekad revnjivi
Pronaći ovaj bezimeni trud...

- Misliš da je kupatilo desno? Gde? Odmah iza onih vrata?
- Ogrni se nečim.
- Zašto? Svi spavaju...

...pa uljanicu ko ja užeći
I stresti s knjiga prah od vekova,
Prepisivati istu reč,
Da pravoslavni sete se unuci
Sudbine drevne roda ruskoga...

- Hej, hladno je! Pokrij nas...
- Tiše, sve se čuje!

Kaluđer Pavle sad kleči u uglu ispod krsta i moli se Gospodu, da ga oslobodi iskušenja. Doktor Drašković hrče. Čuju se sove i psi. I neki noćni avion kako grmeći preleće planinu.

Momo Kapor - "Una"
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Sre 14 Jan - 13:56

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.

I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?”

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

Momo Kapor - Una








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Sub 17 Jan - 18:37









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Sub 17 Jan - 18:39



MIR

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija ce obaviti ostalo.
Necu više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vucem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osecanja.
Teglim na ledima ljubomoru,od cije mi tezine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ruzem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprisštem se vuce magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više nece trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
kljucevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Necu da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na zivot i smrt, a
sutra ce, ionako, menja posteljina.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Sub 17 Jan - 18:41

Retka pozivnica za izložbu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Sub 17 Jan - 18:44









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Uto 27 Jan - 15:53

Ne znamo šta je bilo na toj večeri izmedju njih dvoje, ali već sutradan, umesto da raste, Sanja opet poče da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to više nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iščezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je više nije bilo, ona poče strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsećala na nju… njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u žarkoj Africi, džez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rošule, sve…

Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je čeznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suviše velike i ružne. Uz to, smetalo mu je sto viču kad govore. Sada je čeznuo za Sanjom. Osećao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povećalo, pa čak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!Dok ga je još sluzio vid penjao se na krov kuće i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Možda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo običan mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?

Ko zna? Vanja onda počne da je trazi u bajkama i svi su se čudili šta jedan star čovek traži u knjizarama po odeljenjima za decu? Tražio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate šta? On je još uvek trazi… lako ćete ga poznati po tome što uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slučajno ne zgazi Sanju.

Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto sto su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome sto ih na ulici ništa drugo ne zanima: samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…
A možda je Sanja još uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicušnije zrnce zvezdane prašine zalutalo na planetu Zemlju?
Možda mu je u kosi, u uhu, možda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oči; možda je zaista tamo, samo što on to ne može da zna?

Momo Kapor – Sanja








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pon 30 Mar - 12:04

Jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Kapor preminuo je pre tačno pet godina. U njegovu večnu slavu podsećamo vas na zanimljive epizode iz njegovog dinamičnog života.


10. SA ČETIRI GODINE MAJKA MU JE SVOJIM TELOM SPASILA ŽIVOT

Tokom bombardovanja Sarajeva, aprila 1941. godine, Momova majka, Bojana je poginula, zaštitivši telom četvorogodišnjeg Momu i tako ga spasila sigurne smrti. Tada je poginulo 40 ljudi, koji su boravili u toj kući, čak i malo mače koje je mali Momo držao u rukama.

9. TV JE GLEDAO SAMO U HOTELU

Prvi književni radovi mladog Kapora su televizijske kritike, koje su objavljivane dvaput mesečno u "Književnim novinama" od 1964-1969. godine. Međutim, Kapor nije imao televizor, jer je tih godina TV bio luksuz u mnogim kućama. Odlazio bi u "Plavi salon" tadašnjeg hotela Metropol, gde je bio jedan televizor i gde je moglo da se sedi uz čaj.

8. IZBAČEN JE IZ DVE ŠKOLE

Kada su ga izbacili iz Treće muške gimazije u Beogradu, njegov otac Gojko ga je prebacio u Sarajevo, u Prvu mušku gimnaziju - gde je sedeo u istoj klupi kao i Ivo Andrić. Kako Momo piše u svom autobiografskom delu "Ispovesti" - bio je najgori đak u čitavoj gimnaziji, toliko loš da su ga izbacili u sedmom razredu na godinu dana iz svih škola u Jugoslaviji.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pon 30 Mar - 12:05

7. KAO GIMNAZIJALAC JE POČEO DA SE BAVI NOVINARSTVOM

Novinarstvom je počeo da se bavi kao gimnazijalac u Sarajevu, u listu "Naši dani". Kasnije, krajem 60-tih počeo je da piše za najznačajnije beogradske listove i magazine. Biti novinar u to vreme i naplaćivati svoj radi, podrazumevalo je da pronaći stranicu na kojoj vam je bio odštampan tekst, sići na blagajnu i primiti novac na ruke, pošto vas blagajnica s crvenim dugim lakiranim noktima pronađe na spisku. To je bilo vreme pre nego što su "pronađeni" bankovni računi i porezi na prihode.


6. BIO JE MEĐU PRVIM TV ZVEZDAMA

Momo je bio voditelj na Drugom programu Radio-televizije Beograd i jedna od prvih televizijskih zvezda. Vodio je emisije "Studio 3" gde je prvi put uvedena forma intervjuisanja gostiju uživo u studiju. Takođe, bio je i radijski voditelj, jedan od urednika-voditelja čuvene emisija "Krug dvestadvojkom" radija Beograd 202.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pon 30 Mar - 12:05

5. PROPUSTIO JE PRILIKU ŽIVOTA U NjUJORKU

Na Momovoj izložbi školica u Njujorku, početkom 80-tih, došao je čuveni njujorški diler slika, koji je prvi kupio Vorholove "Campbell`s soups". Dopale su mu se Momove slike i hteo je da bude njegov diler i pitao ga da li osta je u Njujorku. Kada je Momo zatražio 15 minuta da razmisli, on mu je zapanjeno odgovorio: "Čoveče, imaš čitav ostatak života da razmišljaš!". Tako je počela i završila se Momova međunarodna slikarska karijera.


4. PRINCEZA JELISAVETA BILA MU JE INSPIRACIJA ZA ROMAN

Na partiju kod Nine Rozenvold na Petoj aveniji, na kome se okupljao njujorški džet set, Moma je upoznao princezu Jelisavetu, koja mu se predstavila kao Elizabeta Karađorđević - jugoslovenska princeza, kojoj je bilo zabranjeno da se vrati u svoju domovinu, kao i svim njenim rođacima Karađorđevićima. Bila je to 1976.godina. Posle tog poznanstva napisao je roman "Zoe".








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pon 30 Mar - 12:06

3. RADIO JE INTERVJUE SA SVETSKIM FACAMA

Dok je boravio u Njujorku, napravio je i veliki intervju s Erikom Jong, koja je tih godina napisala i objavila planetarni književni bestseler "Strah od letenja". Takođe, uradio je intervjue s Pjerom Kardenom i velikim američkim piscima Bernardom Malamudom, dobitnikom Pulicerove nagrade i Sol Belouom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost.

2. BIO JE JEDAN OD SCENARISTA "VALTERA"

Malo je poznato da je Kapor napisao mnogo scenarija za kratke igrane filmove kao I brojne sinopsise za dokumentarne filmove. Jedan je od scenarista za film "Valter brani Sarajevo", koji je bio i ostao najgledaniji jugoslovenski film svih vremena. "Zelena čoja Montenegra”, jedan od najboljih srpskih romana druge polovine 20. veka, prvo je nastao kao scenario za film koji nikada nije realizovan, a tek kasnije je objavljen u formi romana.


1. NAJTIRAŽNIJI PISAC STARE JUGOSLAVIJE

Momo Kapor je jedan od retkih i slikara i pisaca u istoriji srpske umetnosti. Pored njega, ta dva talenta su negovali još Đura Jakšića i Mića Popović. Kapor je bio poznatiji kao pisac, i to kao najtiražniji pisac stare Jugoslavije, čiji su tiraži bili više od 100.000 primeraka. Kao slikar je najviše izlagao po svetu i svega nekoliko puta u domovini. Takođe, Kaporova knjiga "El Dorado" 2005. godine je prva knjiga u Srbiji, koja je štampana u tiražu od 30.000 primeraka.


mondo








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Manja

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 573

Godina : 27

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 07.02.2015

Raspoloženje : Promenljivo


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Uto 31 Mar - 16:36

Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   Pet 5 Jun - 8:49




MOMČILO KAPOR

"Momo Kapor, slikar, pripovedač, romansijer, putopisac i publicista, prepoznatljivog, ležernog stila. Jedan od najtrajnijih pisaca kozerskih priča u savremenoj srpskoj književnosti, sklon duhovitom, ali i gorko-melanholičnom tretmanu tema uglavnom odabranih iz svakidašnjeg gradskog života."


"Nema danas srpskog pisca koji je kod publike toliko omiljen koliko je omiljen Momo Kapor. U mom naraštaju jedino su Branka Ćopića i Desanku Maksimović ljudi toliko voleli. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do balerina, od đaka do profesora, svi čitaju Momu Kapora. Dok je postojala Jugoslavija uz Srbe i Bosance, podjednako su ga čitali i Hrvati i Makedonci. Tiraži njegovih knjiga iznosili su i nekoliko stotina hiljada primeraka... Darom da sve što vidi i čuje pretvori u priču, da obično učini poetičnim duhom i maštom, prkosom i hrabrošću, Momo Kapor je vidao žive rane svojih savremenika na kraju 20. veka, za sve najkraćeg, za Srbe najdužeg veka."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Momo Kapor   

Nazad na vrh Ići dole
 
Momo Kapor
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Momo Kapor
» Momo Kapor
» Umetnici o umetnosti
» Citati Mome Kapora
Strana 1 od 5Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-