Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Petar Kočić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Petar Kočić   Uto 1 Nov - 10:23

Petar Kočić


Petar Kočić (Stričići, 29. VI. 1877 – Beograd, 27. VIII. 1916) je bio bosansko-srpski književnik, poznat kao jedna od najznačajnijih ličnosti bosanskohercegovačke i srpske književnosti na početku 20. vijeka. Studirao je u Beču, živio u Skoplju i Sarajevu, a potkraj života u Beogradu. Bio je izrazito politički angažiran, izražavajući protivljenje austro-ugarskoj okupaciji, a potom i aneksiji Bosne i Hercegovine. Zbog svojih radikalnih stavova je dva puta - 1907. i 1909. godine - bio uhapšen. Godine 1910. je izabran u Bosanski sabor.

Knjizevnik iz vremena Austrije u Bosni, koji se u prvi mah pojavio sa vise patriotizma, nego literature; i sa vise namjera, nego inspiracije. Izgledao je vise kao bosanski ustanik, nego bosanski pisac; i covjek za megdana, a ne za meditacije; i jaci na kuburi nego na peru . Niko nije ocekivao da ce jednoga dana Kocic napraviti prevrat u srpskoj noveli, nego da ce pobuniti ljude u Bosanskoj Krajini, i popaliti turske cardake. Cijela muska pojava Kocica, odavala je borca i kavgadziju. Njegov visok stas bio je pun nevjestih pokreta, kao u covjeka koji dobro sjedi u sedlu, ali ne umije da koraca po trotoaru. Njegove su ruke bile dugacke kao u zvonara, aoci siroke i unezvjerene, kao u lovca na lavove, a ne na zeceve ili jarebice. Imao je glas koji je vise trubio, nego izgovarao ljudske rijeci. Petar Kocic je bio pisac buntovnik kakvih u nasoj knjizevnosti nije uopste bilo prije njega, nesto nalik na ruske pisce revolucionare koji su pisali po kazamatima.

Gimnaziju je ucio u Sarajevu pa u Beogradu. Slavistiku je apsolvirao u Becu; sluzbovao je u Srbiji i Skoplju, a po povratku u Bosnu dugo je bio bez posla. Osudjivan je i tamnovao je u Banjoj Luci i Tuzli. U Banjoj Luci pokrenuo je list "Otadzbina" koji je cesto zabranjivan. Poceo je pjesmama, ali ubrzo prelazi na prozu. Glavna djela su: satire "Jazavac pred sudom", "Sudanija"; pripovijetke "Jazavac pred sudom","Megdan Simeuna Djaka", "Zulum Simeuna Djaka", "Pravi megdan Simeuna Djaka", "Mracajski proto", "Jure Piligran" i "Jablan".

Petar Kocic je umro mlad, 1916. godine, satrven jednom strasnom bolescu ( umro je u dusevnoj bolnici u Beogradu ). Stoga je za nase knjizevno pokolenje ovaj gubitak bio prelomljen mac i zamukli glas pobjede, i nasa izgubljena bitka.

U svojim proznim i dramskim djelima je realistički i satirično prikazuje onodobno stanje, opisujući negativne društvene posljedice austro-ugarske vlasti, vjerno prenoseći život i sudbinu svojih likova, kao i živopisni narodni govor. Najznačajnije mu je djelo drama Jazavac pred sudom (1904), koja se dugo zadržala na pozornicama uz velik uspjeh kod publike. Izdvajaju se još političke satire Sudanija te pripovijesti S planine i ispod planine i Jauci sa Zmijanja.

O DELIMA

Nasi realisti XIX vijeka dali su srbijanskog seljaka dosta povrsnog, cesto i idealizovanog. Jedini pisci koji su u nasoj prici XIX vijeka dali pravog seljaka, bili su, osim donekle Laze Lazarevica, samo ljudi na samom kraju tog stoljeca: Petar Kocic, becki student, koji je imao srecu da bude rodjen u Zmijanju, gdje je tip srpskog seljaka ostao jos nepokvaren politickim agitacijama i citanjem novina, i Ivo Cipiko, dalmatinski plemic i trogirski gradjanin. Kocicevi i Cipikovi seljaci bili su vecinom ljudi iz onih naselja velikog srpskog zaledja od Une ka moru, a kod Cipika zastupljeni su ljudi sa ostrva i morske obale. Ma koliko razliciti po moralnim i psihickim odlikama, ovi seljaci imaju nesto neosporno zajednicko i blisko; grad nije doveo zbrku u njihove navike, niti im je nametnuo crte koje deformisu njihovo prvobitno oblicje, sto znaci da nije iskvario i izoblicio ono sto nas najvise interesuje. Tako oni ostaju seljaci i kad se nadmudruju, na nacin varoskih mudraca ili sereta. Sa pripovijetkama Kocica i Cipika pocela je prava novela o nasem pravom seoskom covjeku.

Sa svojim pripovijetkama Kocic samo dokazuje koliko je njegov duh bio pronicljiv i njegov stil spontan i savrsen, njegova ironija neodoljiva i plemenita. Naravno, na tako malo stranica Kocicev seljak nije uspio da bude u potpunosti izrazen pa je stoga ostao dosta uproscen i ogranicen. Tek bi u jednom romanu Kocic uspio dati cijelu dramu bosanskog covjeka vezanog za tlo i za zivotinje, za suse i nerodice, za namete i dugove. Kocic je bio sav sagradjen da nam da jedan roman te vrste. On je razumio mracnu ljubav covjeka za zemlju koju zaliva znojem i krvlju, i koja je silnija od svake druge covjekove ljubavi na svijetu.

znanje.org


Ko iskreno i strasno ljubi
Istinu, Slobodu i Otadzbinu,
slobodan je i neustašiv kao
bog, a prezren i gladan kao pas


P.Kočić








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Jazavac pred sudom   Uto 1 Nov - 10:33

JAZAVAC PRED SUDOM

Čista,svijetla sudnica.Po zidovima vise slike velikih ličnosti.Na desnoj strani od vrata kraj prozora,sto,na lijevoj takođe sto.Na stolovima protokoli i nekakve debele knjižurine.

David(malen,nizak,suva kao grana,lagan kao perce.Lijeva mu je noga malo kraća od desne,te se gega kad ide.Oči su mu svijetle i prelijevaju se kao u mačke iz mraka.Sav sijed,preko pedeset godina.mijenja glas.Umije zaplakati kao malo dijete,zalajati kao pašče,a zakukurikati kao pijetao.Često puta udari zgodno rukama o bedra kao pijetao krilima i zakukuriječe,te prevari pijetlove,a se prije vremena raskukurječu po selu.Zato ga ruže pomlađe žene.Pretvara se i da je stidljiv.Ne vjerujte mu.Ulazi u sudnicu krsti se i drži jazavca svezana u vreći.U Jazavca samo njuška viri iz vreće)...

Djelo "Jazavac pred sudoma nastalo je 1904. godine.

David Štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka,od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva.Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja prelivaju jedna u druga,da se mijenjaju najčešće svjesno,a katkad i nesvjesno,ali uvijek s određenim ciljem:ismejati predstavnike austrougarske okupatorke vlasti i izliti na njegovu glavu sav žuč i sav jed.Zato on nije sam predstavnik seljaka iz Stričića,on simbolizuje sve seljake u pokorenoj bosni koji zasigurno jesu manje obrazovani od okupatora,ali su veći kao ljudi i imaju čojstva više no stotinu okupatora.

Kočić je u Davida Štrbca ugradio u svoju jednu osobinu-svijest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime,već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim,i više od toga-državu koja iza njega stoji ,i još više -ropstvo uopšte.Ova svijest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja:nerodice,suše,poplave,postavila ga je u centar opšteseljačkih briga,patnji,njihovih bolova i njihove nesreće.David svojom riječi,grimasom i gestom podvrgava podsmijehu čitavu okupatorsku vlast.

U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva.Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom sbagom,onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.

Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka.Za šumu kaže:"Za turskog suda svačija,ničija šuma,a danas :carska šuma".A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova,ni carska,ni spahijska".U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud"."Oslobodio" ga je svinjčeta,koze i krave.I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud "oslobodio" sina,kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro.Vrhunac bola,dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi:"Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta.Davide ,umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta.To ti e nagrada.O dobre carevine,krst joj ljubim!-lijepo ja jauknu' od radosti,a žena i djeca zaplakoše.Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini .Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo,kasti,neku nagradu,jer je ona mene od napasti oslobodila."Ova velika tagika ,tek obložena providnom skramom humora,peče nagoni suze na oči,budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije.

DAVID ŠTRBAC

Junak satirične aktovke Jazavac pred sudom David Štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka,od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva.Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja prelivaju jedna u druga,da se mijenjaju najčešće svjesno,a katkad i nesvjesno,ali uvijek s određenim ciljem:ismejati predstavnike austrougarske okupatorke vlasti i izliti na njegovu glavu sav žuč i sav jed.

Kočić je u Davida Štrbca ugradio u svoju jednu osobinu-svijest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime,već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim,i više od toga-državu koja iza njega stoji ,i još više -ropstvo uopšte.Ova svijest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja:nerodice,suše,poplave,postavila ga je u centar opšteseljačkih briga,patnji,njihovih bolova i njihove nesreće.David svojom riječi,grimasom i gestom podvrgava podsmijehu čitavu okupatorsku vlast.

U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva.Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom sbagom,onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.

Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka.Za šumu kaže:"Za turskog suda svačija,ničija šuma,a danas :carska šuma".A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova,ni carska,ni spahijska".U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud"."Oslobodio" ga je svinjčeta,koze i krave.I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud "oslobodio" sina,kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro.Vrhunac bola,dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi:"Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta.Davide ,umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta.To ti e nagrada.O dobre carevine,krst joj ljubim!-lijepo ja jauknu' od radosti,a žena i djeca zaplakoše.Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini .Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo,kasti,neku nagradu,jer je ona mene od napasti oslobodila."Ova velika tagika ,tek obložena providnom skramom humora,peče nagoni suze na oči,budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije.

David je o čitavom svom životu govorio pred sudom i pred njim bio čas stidljiv,čas surov,čas molećiv i miran kao jagnje,ali uvijek spreman da neprijatelja napadne sa njegove nasjabije strane.


drugiforum








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 15 Jul - 16:51

Brat i sestra

Za lugom je zelena livada,
Po njoj Jovo vrane konje pase.
Njemu seja ručak donijela,
Šjede Jovo ručak ručkovati.
Škriban Jovo seji govorio:
"Vala j’, sejo, bijel u tebe lišca!
Ja ću tvoje obljubiti lišce."
"Muči, brate, zagrmjelo na te!
Oće li se zemlja provaliti,
A vedro se nebo prolomiti."
"Makar, sejo, i pucalo u me,
Ja ću tvoje obljubiti lišce."
Pođe Jovo da obljubi seju,
Iz vedra je neba zagrmjelo,
I iz neba kiša udarila,
Pa Škribana Jovu potopila.
Ode seja kući kukajući.
Preda nju je izlazila majka,
Pa pitala ćerke jedinice:
"Sbogom tebi, ćero moja draga,
Što ti kukaš kao kukavica,
Što prevrćeš kao lastavica?"
"Muči, majko, ne vidlo te sunce!
Ja sam bratu ručak odnijela,
Brat mi ćija obljubiti lišce.
A ja sam ga Bogom zaklinjala:
Muči, brate, zagrmjelo na te!
Oće li se zemlja provaliti,
A vedro se nebo prolomiti;
A brat veli: da će i pucati
Ja ću tvoje obljubiti lišce.
Iz vedra je neba zagrmjelo.
I iz neba kiša udarila,
Pa je moga brata potopila".
A majka je njojzi govorila:
"Nek je, ćeri, ne vidlo ga sunce,
Kao što ga ni viđeti neće
Kad b’ on tvoje obljubio lišce".








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 15 Jul - 16:55

Кроз мећаву

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете - није му могло бити више од дванаест година - држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотчицу.

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег и, жалобитно цвилећи, угиба се под ногама.

- Баш нико ништа, Вујо! - трже се старац и обрну се дјетету.

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше учестаније и гушће.

- Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! - трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом.

Некад је он био најнапреднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима од Босне до Цариграда. говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања.

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и вршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних гердана. И пјесма рада и распламћеле младости, пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се силно, протегнуто, у врелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова.

Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. За час би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планина. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима.

И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка, чудесна врелина.

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило у недоглед. И њега би често, кад би погледао на свој мал и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња. "Oво се већ одавно пресипа… прелијева!" - прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну, кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрилили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравањка као мала касаба.

Глас се Рељин ширио. "Шта толико теслаишеш! Шта си се толико диг’о, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!" - говорило се кад би се когод стао чим поносити. На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење: "Вала ти, куме, вала ти пријатељу! Ти мене почестов’о овом чашом, а тебе господин бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали к’о у Реље Кнежевића!"

И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за Курбан-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто, он није знао нити је хтио кога питати. "Oво мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!" - рекао је и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор.

Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало да су његови стари негда судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка, што се у пјесмама пјева.

- Кад не могу кнезовати к’о што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! - говорио је Реља поносито.

Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве.

Већ би се на неколико дана знало, кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би посједали на диванама да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелијевајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним, сребрним токама и иликама, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили и чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље и, миришући, веже се са насмијаним небом прољетним.

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.

И једног кобног дана - добро се он сјећа - ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.

И пође шапат од уста до уста:

- Рељин брњаш осван’о мртав у бари.

- Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.

Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и других, заоштрљених кљунова почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мала и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом.

И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! - просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат, од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање милог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше.

И Рељи се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну:

- Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачом и јауком не ожали се погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе… ону велику пјесну, од које процмили и дрво и камен, а камоли срце у човјеку! Ту пјесму, ту велику пјесну запјевајте, загрљени, и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао, набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу баковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом.

И прва се носила кренуше из Рељине куће.

Иза тога чељад се почеше поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припошаја, без модрих, чованих копорана и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени…

И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки: страхота погледати! Нагрнули огољели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другог као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну:

- Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава? … Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, к’о и сваки герз!… Ај! Иј! Уј! Ујујуј!..

Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обе руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:

- Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше, оно не би требало да тако буде, али људи тако ’оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?

- Јест, брате Крстане, тако је - мијења глас и одговара сам себи.

- Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људима, јер ја нијесам чојек, већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане?

- Тако је, брате, тако…

И блентави је Крстан и даље нешто мумлао, претресао, а око њег’ се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину и укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде:

- Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. ’Оћу да и’ ожалим… Нико и’ неће онако од срца ожалити ко ја…

Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и, обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади.

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља:

- Чудне ли среће и црна ли удеса мога!… Боже, боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писао на намастире и цркве; зар нијесам дав’о кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислужив’о свијеће слави твојој?…

Онда би се наједном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено грактање врана и гавранова, па би као упола јаукнуо:

- О ви, црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и љепоте моје!…

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше: и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађаше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњише. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души; и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше… Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.

Њега би дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање, кад би гдјегод бануо међу људе који га познају, и који га не познају - само кад нешто шапћу.

Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му отајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору од сопре до сопре части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у његову душу: "’Вала ти, куме Реља Кнежевићу, бане наш и поносе наш! ’Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!"

На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и љепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне, приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини.

- Сирома’, вукарни Реља!

- Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја… Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине… цар брез царевине! - узвикнуо би очајно, задрхтао би, и само би тада грчевито зајецао, да га је жалост било погледати.

Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах првих дана биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи.

Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе:

- Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! - говорио је сам себи и брзо га је свлачио.

Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на изору, пригнао је кући да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се!

И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.

Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доље гдје га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би, преко љета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје чељади. То га је много стајало, али је он сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде.

- Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице! - прену се опет Реља као иза сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи’ови’… Шта дочека, Реља Кнежевићу! - с грким пријекором дубоко уздахну.

Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.

Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипао под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

Кад у Добрњском Пољу скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на непрегледној бескрајној бјелини.

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље.

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати.

- Идеш ли, роде? - окрену се старац и јаче повуче привузу.

- Идем, идем - тешко мали растави вилице.

- Је ли ти студено?

- Да - једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

Реља скиде шал, отресе снијег с њега и омота га чврсто малом Вуји око главе и ушију.

- Утопли се мало, побогу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава… Ту мотчицу баци, чоче, из руку, па руке метни у њедра… Ево ти ове моје аљине, па се добро умотај - рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го.

- А ти, стриче?

- Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени… Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа!

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега.

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње:

- Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије’ планина и ове наше зле’уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи!

Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе.

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.

- Идеш ли, роде?

- Идем, идем - једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени.

- ’Ајде, роде, ’ајде… O страшне ноћи и мећаве, ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! - шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући са неизмјерним страхом и зебњом како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.

Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрова што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих.

- Моремо ли, Вујо? - викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама.

- Моремо, моремо! - одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.

- Напријед, Вујо! - узвикује Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати.

За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.

Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигдје пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни и урла.

Ударише на пометеничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали, па викну из све снаге:

- Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо… забасали смо!

Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргаше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну:

- Помагајте, забасали смо… забасали смо! Помете нас мећава…

Испред Накомичића кућа, чије је одвајкада било да спасавају залутале путнике и намјернике што у зиму пролазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан, протегнут узвик:

- Надесно, браћо, надесно!

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догоријева у њему, гаси се.

- Идеш ли, роде?

- Идем, идем - немоћно одговара дијете, посрћући, падајући и устајући, док наједном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде.

- Идеш ли, роде? - викао је Реља поиздалека.

- Идем, идем - чинило се старцу да чује дјетињи глас.

- ’Ајде, роде, ’ајде! - мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање.

- Идеш ли, роде? - викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује.

Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова потрча натраг.

- Вујо! - очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.

Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти…








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 15 Jul - 16:57

JABLAN

Odavno se uhvatio sumrak.

Na strnjištu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po čelu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan.

Svake večeri, otkad su nastale vrućine, do neko doba noći napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedjelju soli. I užinu s njim polovi. Voli on Jablana — jer je Jablan najjači bak u cijeloj okolici. Lujo se ponosi. Ostale govedare i njihove bakove ponošljivo prezire. Usred groblja smio bi on noćiti, kad je Jablan s njime.

— Samo šjutra! — trže se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja.

Ustade, priđe baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu:

— Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi moj Jabo — samo šjutra!

U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno preklinjanje. Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu.

— Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati.

On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu.

— Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti! De, da se pojubimo!

Poljubiše se. Lujo ogrne haljinicu, pa se opet spusti na vlažnu travu da sanja o sjutrašnjem danu.

Sjutra će se njegov Jablan bosti s carskim bakom. U njemu već odavno bukti, plamti želja: da se Jablan i s Rudonjom pobode. Preklinjao je kneza da mu ispuni želju. I ostariji su ljudi molili kneza.

— Ma, ljudi moji, nije to tako lako — carski je vo! Nego, ja ću baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest — ne branim ni ja; ne odredi li — nije ništa bilo! Je li tako, braćo?

— Tako je, kneže. Samo 'ajde po redu, pa se ne boj! Molba je bačena, odgovor je knezu došao: dozvoljava se.

Sjutra je Preobraženje, a ujedno i carski dan. Sjutra će se kod kneževe kuće ogledati Jablan i Rudonja.

O tome Lujo budan sanja. Čas vidi kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu. Čuje kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju. On doliga:

Volo-lige, dolo-lige!
Jače moje milo bače
od te vaše jadne krave!
Ća, kravuljo, nagrduljo!
Nagrdim ti govedara
i u kući kućanicu
i na struzi struganicu
. . . . . . . . .
. . . . . . . . .

— Jabo, je li tebi studeno? — čuje se Lujo ispod haljinice.

Jablan pase, šuti, ništa ne odgovara. On ustade, pomilova ga, izvuče iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa leže kraj njeg'. Poslije dugog polusanjivog, drhtavog trzanja pre-vari ga san. Kad Jablan pojede žito, leže i on kod dobrog druga.

Duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć. Mlak vjetar poduhiva preko kuća, što se u polukružnom, neprekidnom nizu protežu ispod planine. Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju, prema mjesečini, od zelenih šljivika, kroz koje strše. Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov. Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planinče, kada ga mati podoji i uljulja.

*

Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se! Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se ***** kao vruća krv, odiše snagom, svježinom.

— O, svanulo već — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe. — Jabo, bate, što me nijesi probudio?

Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao. Drago bijaše Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli.

— E, kad si se tako, bate, naruco, eto ti, pa malo 'nako zasladi! — veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi.

Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući.

Vrane prolijeću iz okolnih šumaraka i padaju na kukuruze, koji su se istom počeli zrnati. Cuvari hajkaju! Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane.

Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života, koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu.

Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti. Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap:

— "'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće" — viknu Lujo, a oči mu zasvijetliše od prevelike radosti.

Od dragosti stade ljubiti i grliti baka.

— Je l' de, Jabo, da ćeš ti njega nadbosti? Neka je on carski. Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako? De, kazi svomu Juji! — poče mu se bezazleno ulagivati.

U razgovoru sa Jablanom stiže Lujo kneževoj kući, gdje se bijaše dosta svijeta iskupilo. Svetac je, ne radi se, pa došli ljudi, da malo probesjede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu.

Luji se steže srce, kad ugleda Rudonju. Učini mu se strašan, golem; i deblji i veći od Jablana.

— Jabo, bate, ako danas platiš glavom, ne zažali na me! — uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa poče opet, krijući od ljudi, mjeriti štap. Iziđe da će Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice.

— Jesi li se uplašio, mali?

— Ti se, sinko, ništa ne boj. Tvoj je bak stari mejdandžija — sokoli ga jedan čičica.

— Ne bojim se ja, vala, ništa! — veli Lujo pouzdano.

— Bogme ćeš ti, mališane, i jauknuti kad Rudonja isuče Jablanu crijeva — zastrašava ga poljar. — A i jest mi mlogo dodijo.

— E, to ćemo, poljare, istom viđeti! — smije mu se prkosno, zajedljivo Lujo.

— Manite se, ljudi, prazna razgovora! Na stranu djeca i žene! — viknu knez oštro, gotovo zvanično. — Povedite bakove na ovu ravan niže plota!

Izvedoše ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se počeše njuškati, kao da se upoznaju.

— Trke, Jablan!

— Trke, Rudonja!

Bakovi stadoše bukati, kopati prednjim nogama, zanositi se, rebriti, dok silno ne grunuše rogovi o rogove. Stoji prasak, lom! Zemlja se kruni, ugiba pod njima.

Lujo dršće, strepi. Svaki mu se živac razigrao. Izbečio krupne grahoraste oči, ne trepće. Svaki pokret prati; svaki udar odjekne u razigranom srcu. Stisnuo se, pognuo se — pomogao bi Jablanu, da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba.

Rudonja nasrnu svom silom.

— Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo kao izvan sebe. Jablan, stari, lukavi mejdandžija, posrnu kao đoja na
desno koljeno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod vrata.

— Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! — uzviknu preplašeno knez.

Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosito na mejdanu i riče, a planinski vrhunci silno — silno odjekuju.








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:24

Jelike i omorike
Svoju prvu "pjesmu u prozi" Kočić je objavio u Srpskom književnom glasniku, III/1903. knj. VIII, br. 3, s posvetom Pavlu Lagariću. Sledeće godine "Jelike i omorike" našle su svoje mjesto i u drugoj Kočićevoj knjizi ("S planine i ispod planine", Zagreb 1904).
___

Sa čistog, blistavog neba prosipa se živa, treperava, vesela svjetlost. Miriše drijemovac, to rano, dremovno, planinsko cvijeće. Po vlažnim proplancima zeleni se zadovoljni, kočoperasti kukurijek, a sa suvih prisojnih kamenjaka, izmeđ trule, spržene bujadi, počinju se plaviti mirišljave ljubičice.

Ptice slađano i skladno cvrkuću i, drhćući u nježnom, razdraganom uzbuđenju, prelijeću s grane na granu. Kroz čađave komjenove tihano šumi dim i veselo, lagano se povija kroz tanki, bledunjavosvijetli, proljetni vazduh, gubeći se u tužnoj, ledenoj modrini jelove šume što se ponosito nadnijela nad selom.

Ukočeno, skamenjeno, veličanstveno dižu se jelike i omorike kroz vedru, nasmijanu svjetlost. Nešto su tužne, zamišljene. Sve se raduje uskrslom, uzdrhtalom životu, a one? Njima je sve jednako: i proljeće, i ljeto, i jesen, i zima. One su uvijek hladne, sumorne, tužne, jer – srce pišti, niko ga ne čuje; suze teku, niko ih ne vidi.

Kad ih god pogledam, dođe mi teško. Zašto je priroda prema njima, prema mojim milim i dragim jelikama i omorikama, tako nemilostiva srca bila?

Jelike moje i omorike, i ja se više ničemu ne nadam; i moj je život kao i vaš pun nježne, duboke čežnje; ali – srce pišti, niko ga ne čuje; suze teku, niko ih ne vidi.

Vaše oštre, šiljaste bodlje, to su sledenjene suze – dobro ja to znam! – a njihova zelena boja, to je čežnja, duboka, nježna čežnja za vječito zelenim proljećem koje nam neće nikada doći!…

Srca pište, niko ih ne čuje; suze teku, niko ih ne vidi.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Kroz svjetlost Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:25

Kroz svjetlost

Kad se sve zazeleni, i kad oštra, vrela svjetlost oblije zemlju, pa zemlja zamiriše onim osvježavnim, prijesnim mirisom na zeleno, njega obuzme toplo, nijemo drhtanje. Probude se uspomene i mila sjećanja na minule dane. Kako je sve to preliveno nečim tajanstvenim! Kako to sve bono dira i prija uzdrhtaloj, razdraganoj duši kao meka mjesečeva svjetlost kad se u mirišljavoj, ljetnoj noći razlije po obamrlim brdima i ćutljivim dolinama, kroz koje jednoliko šušti voda, a otud iz mrke, jelove šume dopire potmulo šaporenje i nekakvi nerazgovijetni, duboki uzdasi! Sva su se sjećanja stišala na dnu duše, pa odatle, u tople vedre dane, snažno zamirišu kao uvela ***** miloduva, predišući slatkom tugom za burno prohujalim dobom delijanja i ašikovanja.

Sve prođe i minu. Samo ga još zapahnjuje mirisni, slatki dah sjećanja i uspomena na prošle dane. I kad sunce zalazi, i kad se iznad modrih planinskih ovršaka polagano uzdižući rađa, uvijek ga to na nešto podsjeti, i njega oblada tuga i nasrtljiva, plamena čežnja za nečim nejasnim i rastegljivim kao dah. I duša se skupi da potajno, nečujno zagrca i propišti za danima punim svjetlosti, mirisa i zelenila, za danima koji se neće nikada, nikada vratiti.

Svakog – svakog proljeća, kad se puna, jedra svjetlost razlije po mirišljavom, planinskom zelenilu, njega obuzme vrelo, grčevito drhtanje, uznemirenom dušom mu zastruji pregolema tuga, i on se sjeti onog prvog dana.

Jahao je. Ponosito se uspravio u sedlu, zategao uzdu, pa jezdi kao kakav delija preko planinske doline. Ražljućen konj grize pomamno đem, frkće i baca mlaku, gustu pjenu, meka se zemlja ugiba pod kopitama, a oko njega struji svijetli, vreli, proljetni dan. Povrh njega, u toplom treperavom vazduhu, nešto vri, drhće i kao da lagano šumi: proljeće, proljeće!

Po okrugloj dolini rasule se ovce s janjcima, a bjeličasta, uzavrela svjetlost rasplinula se po mekoj, svilastoj vuni, pa se ovce i janjci blješte i prelijevaju kao oveće grude blistavog, prepadanog, planinskog snijega.

Okolna brda, kao malo namrgođena, utonula u gustu, ustreptalu timorinu, pa kao da nešto krupno, radosno šapću. Kroz timorasto plavetnilo još se bjelasaju, na jednom vrhuncu navrh Manjače ispod sumornih jela, razbacani, nestopljeni sniježni smetovi kao ovce kad polegnu na plandištu. Daleko još tamo blješti se u suncu han, osamljen na drumu, a iza hana, na strmoj, vrletnoj strani, strše oštro kroz punu, drhtavu svjetlost jele i omorike s onim čudnovatim premlazom duboke tuge i neizmjerne, vječite čežnje.

"Hanu, hanu!’’ vri u njemu silna, rasplamćela želja, pa sve jače, oštrije bode konja mamuzama i, veseo, razdragan, otvara požudno usta da se nadiše osvježavne slasti koja se oko njeg razlijeva.

Otkad je došao kući, sve ga nešto vuče tamo na drum. Voli on drum, voli han, voli onu čudnovatu, večernju, drumsku tišinu, kad samo slomljeni i prašinasti pijesak na drumu pod nogama škripi i tupo odjekuje, a iznad hana ujednačeno šumore mrke jele; omorike kroz prozračni, večernji suton. Slatko mu je, preslatko Vidino vragolasto, meko šaputanje. Zanosi ga njezin gipki ponositi hod, puna zaobljena njedra, ozbiljno napregnuto lice, i onaj duboki, topli sjaj što joj se svijetli u krupnim i kao ugljen crnim očima. I uvijek kad na nju pomisli, razdraganom dušom mu zatreperi nježna sjeta i on pane u meke, sladosne sanjarije.

Sinoć je do velikih večernica sjedio s njom na divanani pred hanom. Svijet je prolazio drumom. Izlomljeno kamenje prštilo je i odjekivalo pod kolima i pod teškim, snažnim koracima, a ozdo, od Kadine Vode, uz drum, razlijegala se ona poznata kočijaška pjesma:

Dojke rastu, jeleci pucaju,
Srce ište, udati se hoće.

Vida je sva zadrhtala. Topla, vlažna rumen oblila joj je obraze, i ona je stidljivo oborila glavu. On joj je nešto nespretno, zbunjeno rekao i izgubio se, sav drhćući u vreloj razdraganosti, u mlakom večernjem sumraku.

Danas je, na ovom vedrom svijetlom danu, još više razdragan. U grudima mu se budi i diže živo, drhtavo, toplo vrenje. Naviru nejasni, snažni, dosad nepoznati osjećaji. Kroz dušu mu struji slatka, neodoljiva čežnja. Za čim – ni sam ne zna. Nešto u njemu vri, nekakva neizmjerna slast ispunjava mu raznježene, uzdrhtale grudi. Sad bi ga obuzela pritajena, nježna sjeta, sad bi opet, veseo razdragan, nekud daleko, daleko poletjeo. Kuda, kome – ni sam ne zna. Ali silno osjeća da se nešto toplo u njemu diže, da mu se nešto slatko i vrelo prelijeva u duši.

Trza uzdu i nesvjesno, pomamno bode konja. Iz zagrijane zemlje diže se i širi mlaka, mirišljava svježina, a oko njeg se titra i kao pjenuši puna, jedra svjetlost. Sa sviju ga strana zapljuskuje i obuzima nešto prijatno, golicavo, jezivo. Drhće, zanosi se, i čini mu se da ne jaše na konju, već da ga nose nekakva meka, snažna krila kroz ovu milu planinsku dolinu, punu svjetlosti, mirisa i zelenila. Oči mu se zasjeniše. Samo nazire nepregledno zelenilo, obliveno u svjetlosti, kako se pred njim širi i podrhtava, a osjeća kako sve oko njeg primamljivo šumi, drhće, strepi. Ugiba se, uvija se, lomi se i krši, a kroz svu snagu, kroz sve živce struji nešto vrelo i neizmjerno slatko!

Sve pomamnije, grčevitije bode konja. Pred njim se razlio Ponor, pa se kroz svježu, živo zelenu bujad vijuga i prelijeva pod suncem kao rastopljeno srebro. Sa plandišta riču i buču bakovi, doligaju govedari; sa perila odjekuju udarci pratljača, bijeli se na obali prostrto ubijeljeno platno i ženske bošče, a na oblim djevojačkim njedrima presjajivaju se dugi, blistavi gerdani. Dvije se djevojke zagrlile na perilu, pa se, uz razdragan, neobuzdan kikot natpjevaju:

Ljubi, dragi, koliko ti drago;
Samo nemoj izgristi po lišcu,
Da mi majka ne pozna po lišcu

Umiljati, jedri glasovi, puni uzdrhtale radosti, puni probuđene, životne snage i svježine, veselo drhću i trepere ispod vedrog, rasplamćelog neba, a tamo daleko, u modrim planinskim vrhuncima, kao da se razliježu drhtavi, zanosni odjeci: proljeće, proljeće!

Ti ga snažni, vreli glasovi još više razdragaše, zaniješe, opiše. Pomamno, bijesno obode konja, u trku preletje preko Ponora, i u trenutku se stvori pred hanom.

Vrata na dućanu zatvorena. Niti se ko vidi ni čuje, kao da je han opustio. On uzleti uz basamake i odškrinu vrata na maloj sobici. Vida je spavala na bijelom kao snijeg krevetu, obučena, zamršene kose. Jastuk joj se isplazao ispod glave, te joj se glava presamitila preko njega. Košulja joj se razmakla na zaobljenim prsima, a vrelo, životvorno sunce probilo kroz prozor pa se rasprštilo po glatkoj, vlažnoj, bjeličastomramorastoj udoljici između one dvije okruglaste, mesaste jabuke. Žeže i pali uzavrela vrućina, ali ona, sirota, ne osjeća, već slatko, zanosno, ubrzano diše. Obla se, puna njedra dižu i spuštaju, te se i bijela, tanka, malo ovlažena košulja na grudima sad snažno zategne, sad opet šumno popusti i ulekne. Za svijetlom, nakićenom tkaninom vide se ključevi od dućana i dva, tri stručka uvela miloduva.

U čistoj, mirišljavoj sobici duboka tišina. Samo je tihano pretrzava Vidino burno, ubrzano disanje. On je gleda i kao da joj toplo, mirisno disanje proždire, a neka snažna milina razlijeva mu se po grudima, i on drhće i strepi.

Poče u snu buncati. Oko usana joj zatreperi rastegnut, zadovoljan, stidljiv osmjejak. Vidi se da Vida nešto slatko sanja.

Najednom diže glavu uvis kao zmija, sklopi čvrsto malo otvorene oči, raskrili ruke, pa kao da nešto traži da grli i ljubi. Pod grlom joj puče puce, i oble se, bijele grudi ukazaše. Drži raširene ruke, drhće i otegnuto, isprekidano, strasno mrmlja: "A-a-a!“ U tom bunovnom, nesvjesnom mrmljanju celo joj se lice oštro zategnu i kao da se pretvori u samu, neobuzdanu, plamenu strast. Njega obuze silna žalost što se ona tako pati, nešto ga snažno privuče njoj, i vrele, požudne usne grčevito se spojiše!… Dugo ga je, dugo, u zanosnom bunilu ljubila, grlila, grizla, dok se onesviješćena, iznemogla, blijeda, ne zavali na krevet, pa zaplaka.

On sav zadrhta, zanese se u nekakvu čudnovatu zemlju, punu svjetlosti, mirisa i zelenila, u zemlju gdje sve primamljivo šumi, drhće, strepi. U tom zanosu zavuče joj glavu u vrela, mirišljava njedra, zagrize snažno zubma, kao bijesno pašče, u oblo tijelo, pa od silne, opojne razdraganosti zajeca. On ljubi i grčevito jeca, tople se suze slijevaju na milo, onesviješćeno tijelo, a napolju, kroz drhtavu, bjeličastu svjetlost i gustu timorinu, kao da zajedno sa njime jecaju puni, snažni, tajanstveni zvuci: proljeće, proljeće!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:26

U magli


Simbolistička lirska proza Kočićeva objavljena je u prvom godištu beogradske Politike. I/1904, br. 259, a zatim ušla i u III knjigu Kočićevu "S planine i ispod planine" (Beograd, 1905). U listu je imala karakterističan moto:
Ich liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.
___

Moj je život maglovit, i kad god nastanu duge jesenske kiše s namrštenim, mutnim nebom i blatavom zemljom, mene obuzme neodoljiva tuga i nemio, potajan bol koji me silno i nemilosno razdire. Tada me duša zaboli i srce zaželi da se ukloni negdje daleko, daleko ispod ovog sumornog, teškog neba.

Već treći dan a kiša jednako pada, i po brdima se pogone sive, pocijepane magluštine. Moju dušu savladao teški jad: ni svijetla, providna dana, ni mirne, slatke noći. Ona se uvija pod nevidljivim teretom, plače i cvili, i uzalud se napreže da kaljave putove, sumorna brda i ožalošćene planine pretvori u sami sjaj i ljepotu. Jauče i cvili duša moja, a kiša neprestano romori po krovovima, slijeva se kroz oluke i u jednolikom šumenju oblijeva ledene, izumrle putove. Svijetle se i bistre lokve, i negdje se u daljini čuje razdragan dječji kikot, koji se razliježe kroz kaljave i uprskane ulice, izumirući u kućama što su se ukočile od vlage i studeni, pa kao da će sad zaplakati. Kiša jednako lije i šušti potmulo, padajući na razglibanu zemlju, a duša moja, puna bola i tuge, jeca i uzdiše, proklinjući i sam dan rođenja. Oko mene magla, svukud magla, ledena, vlažna magla! Mrak u duši, mrak u srcu, mrak i nedogledan jad i nevolja na sve strane!

I u te docne, jesenske dane, kad otpočnu pljuštati beskrajne kiše, javi mi se pred očima Ciganka, moja bijedna i jadna Ciganka! Svelo, uplakano lice i krupne, crne oči, pune jada i čemera, zasvijetle neobičnim sjajem kroz vlažnu, jesensku sumaglicu. Mene obuzme i zapljusne opojnim mirisom ono prvo svježe i slatko osjećanje života i uživanja, i suze, same od sebe, potajno izbijaju na oči. Žalosna i iznemogla moja Ciganka sve bliže i bliže primiče se meni, i ja slušam jauk i lelek njezin koji pretrzavaju očajni uzvici kletve i zaklinjanja: "Ne ostavljaj me! Ne ostavljaj me, života ti, jer se ti nećeš nikad vratiti u otadžbinu, kojoj si sve dao a ona te je prezrela i nemilostivo odgurnula! Ne ostavljaj me, povedi me sobom!“

I mi se sustigosmo u magli. Drkćući kao preplašeno srnče, priđe mi i privi se uza me, pa grčevito zajeca:

– Brate, brate, ne ostavljaj me! – zadrhta slatko i meko njezin glas, i ona se, još jače drhćući, pripi uza me. Ne ostavljaj me, svega ti na svijetu!

Silno je i snažno stegnuh i zagrlih, i osjetih kako me kroz tanku bjelinu toplo dodiruju oble grudi i sve jače raspaljuju uzavrelu krv, a spojene usne drhte, plamte i mirišu strasnim razbludnim mirisom. Sa sviju krajeva sklopila magla, pa huji i podrhtava. Mirno. Gluva, duboka tišina na sve strane. Ništa se ne kreće, ništa se ne čuje do našeg isprekidanog jecanja i ledenog, maglenog šumenja. Mnogo srećni i mnogo, premnogo bijedni, stajali smo nijemi, nepomični, stezali se i grlili, a oko nas je treperila magla i šumio studen vjetar, noseći sobom neoklen iz daljine osvježavan miris svelog cvijeća, jabuka i krušaka.

Istrijeznismo se i krenusmo na put kroz maglu. Ona jednako priča da je srećna i nabraja bezazleno kojekakve ludorije iz prošlosti.

– Ja sam srećna, mnogo, premnogo srećna! – neprestano se umiljava i ulaguje.

– Ja sam nesrećan, mnogo, premnogo nesrećan.

Ona se učini kao da to ne ču, pa nastavi još življe:

– Je l de da smo mi srećni, mnogo, premnogo srećni?

–Jest, mi smo nesrećni, mnogo premnogo nesrećni!

– Vidi kako se magla razilazi i proređuje po brdima, vidi kako se sunce milostivo ukazuje osmjehivajući se na našu sreću…

– I golemu, pregolemu nesreću – dodadoh i nesvjesno je odgurnuh od sebe.

– Vidi tamo daleko onih nijemih brda kako se dižu, obasjana i osvijetljena – tamo je zemlja, lijepa i dobra zemlja koja će te raširenih ruku dočekati, jer i ti nju neizmjerno voliš i uvijek o njoj govoriš i sanjaš. Razvedri se, jer putujemo u zemlju snova tvojih!

– Namračimo se i stegnimo srca, jer ćemo ubrzo prispjeti u zemlju gdje će nas dočekati mraz i suva, oštra zima sa ledenim, strahovitim vjetrovima i podmuklim burama.

– Ne govori tako! Razvedri se i razdragaj kad oko nas sve miriše i prediše mekoćom i slatkom, zanosnom toplinom.

– Jest, jest, sve oko nas cvili i plače, proklinjući i sam dan postanka. Zar ne čuješ kako vjetar duva preko naših vlažnih i ožalošćenih planina i oštro šušti kroz uvale i gudure, spuštajući se s brda i cvileći u tužnom šuštanju i hujanju po ovoj mrtvo osvijetljenoj ravni?

Magla opet poče sklapati i obuzimati nas sa sviju strana. O, kako je nešto strahobno i jezivo dolazilo otud iz nijemih i mračnih prodola planinskih, hujilo kroz maglu i obuzimalo nas svom snagom. Mi smo drktali osjećajući se daleko od ljudi i obična života, osamljeni, spojeni i sliveni ujedno s tim planinama i maglovitim, ukočenim brdima.

– Magla! Opet zar magla? – prošapta ona drkćući, pripi se uza me i zaplaka se.

– Magla, magla, magla i nedogledan jad i nevolja na sve strane! – jauknuh bolno i divovskom je snagom stegoh na grudi.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:27

Težak
Svoju patetično-lirski intoniranu crticu "Težak" Kočić je objavio u prvom broju banjalučke Otadžbine, I/1907. i zbog nje odmah došao u sukob s vlastima. List je bio zaplijenjen, a Kočić nekoliko mjeseci kasnije izveden pred sud i osuđen. "U tom članku, veli se pored ostalog u presudi Okružnog suda u Banjoj Luci za Kočića i V. Kondića, odgovornog urednika, nastojali su (oni) razdraživati pučanstvo na preziranje i mržnju protiv državne uprave ovih područja i zemalja". Sud je proglasio tu krivicu kao "veliki pogibeljčina" i osudio Kočića i njegovog druga na zatvorsku kaznu. (Vidi o tome: Petar Kočić, Dokumentarna građa, Sarajevo, 1967, str 203-212)
Kazna koju je podnio nije spriječila Kočića da tekst "Težaka" kasnije inkorporira u jedan svoj saborski govor i pročita ga u okviru rasprave o budžetu 1910. godine (Vidi o tome govor pod naslovom "Kritika austrijske uprave u Bosni" u III knjizi ovog izdanja).
__

Bolujem i kopnim u grkom čemeru i nemaštini ljutoj otkad znam za se. Bolan sam, prebolan, brate si moj slatki i medeno ljeto moje, a onako posigurno ne znam šta mi je, šta me boli. Samo ošjećam da je boljka moja velika, i bog dragi zna ima li joj lijeka i iladža. Snaga mi je sva utrnula i vredovna, a duša prazna, suva i iscijeđena ko iscijeđeni limun sa mora.

Radim i mučim se ko teški pokajnik od rane zore do mrklog mraka; sa zvijezdom, što no vele, padam, sa zvijezdom ustajem.

U proljeće, gaveljajući, gladan i suvotan, po vrletima za plugom i natapajući svaku brazdu suzom i znojem, molim se dobrom i premilosnom bogu za rod i berićet. Preko ljeta mi se okravi smrznuta duša, i ja drkćem i strepim ko jasikovo lišće nad njivama svojim, a pod jesen, kad sve sradim u znoju i u suvo zgrnem, nemilosno navali i ala i vrana na trud moj i krvavu muku moju. Duša mi tada procmili – procmili ko guja u procijepu, pred očima mi nešto zamagli, i u ušima zazuji. Ali, dok se obazrem na svoju gladnu i golu maksumčad, trgnem se, snaga mi obamre i samo uzdanem proklinjući život svoj, mater svoju i utrobu njezinu grešnu…

Tako trajem život i dane, i trajaću do motike, kakva je prava pod ovom novom upravom i sudanijom.

U stari zeman, za turskog suda i turske, da kažemo, sudanije, moglo se nekako živkariti i prometati. Bože mi prosti, i bog je bolje davao. Berićeta je bilo u svačem… svačeg je bilo u izobilju! Svijet je bio asli punijeg i sitijeg srca. Aga je ostavljo, carevina nije pregonila ni svaku brezposlicu uzbijala. Bilo je za nas, da reknemo, težake i prave veće. Ako je đekad težaku i bilo krivo u čaršiji i na sudu, bilo je krivo i čaršiliji na selu i planini, đe kosovica sudi, pa se to nekako isporavljalo i vezalo jedno s drugim…

Kažem ti, rođeno moje, moglo se lijepo živkariti i deverati, a otkad zastupi ova prokleta i crna ukopacija, nalet je bilo, sve nas u crno zavi. Bijeli nekakvi ljudi u crnoj ođeći i crnim škrljacima razmilješe se kao mravi po zemlji našoj i otrovaše nam i zemlju i život… Ljetina nam poče izdavati, sermija propadati, a u ljude uđe nekakvo prokletstvo i nevjerluk.

Age nam se i bezi propiše, i prozliše, carevina udari teške namete, a popovi nakriviše naero kamilavke i udariše ustranu… od naroda. I vjera nam posrnu.

Zamrznu svijet sam na se. Sve ti je to oštro, nabusito; niđe meke ni slatke riječi. I ljubav se i ono lijepo poštenje starinsko zabaci, izgubi ko da ga nikad nije ni bilo…

Svakom je dokundisala ova crna ukopacija i crna sudanija. Svak se diže, svak traži neku pravu: i pop i kaluđer, i beg i aga, i gazda i zanačija, a carevina, saprele je muke naše na strašnom sudu, svakom ponešto dodaje i pruža. Samo mi, težaci, zaboravljeni i zabačeni, venemo, trunemo i u mukama izdišemo. I mi smo se poimali da ustanemo, da zajaučemo, ali nas uvijek izda snaga i jezik nam se potkrati, i nad nami se jopet sklopi crni mrak i muk. Zloba nas je izjela, nemaština satrla, golema nepravda ubila, pa kunjamo ko metiljava marva. Slabi smo, nemoćni smo, neumjetni smo.

Za turske sudanije bilo je u nas i pametni ljudi slobodna srca. Mnogi su pašama i vezirima na divan izlazili i umjeli su mudro i slobodno eglendisati. Kad zastupi Ustrija, mi se asli prestravismo i razbismo ko krdo ovaca kad ga kurjaci pognaju. Izgubismo srce, a izgubismo i pamet. Jezik nam se zaveza, pa ne umijemo ni dvije unakrst probešjediti. Ljudi koji su nekada s pašama i vezirima vodili mudre i duboke eglene, danas tim ljudima zastaje riječ u grlu kad počnu bešjediti dolje u sudu s onim golobradim vuzletom, na kome sve trepti i cepti od grdnog švapskog vitmiluka i rospiluka.

Sudi mi, kažem ja, po pravdi božjoj i ljudskoj. – Ne sudi se, veli, u našeg cara po pravdi već po paligrapu. Kad bi on sudio po pravdi, ne bi tolike stotine godina vladao nad devetnaest mileta i sedam, osam vjera i zakona! – Na te bešjede meni se jezik zaveže, pa ni makac. Vidim, istinu govori, i onako je, drukčije ne mere biti.

Tako ti je to i na sudu i na putu. Odasvud nas bije mraz i led, i mi venemo i propadamo ko pozni ušjevi od studeni. Slijepi smo kod očiju, ludi i blentavi kod pameti, a okovani bez sindžira.

Šta da ti, brate si moj slatki i medeno ljeto moje, duljim i nabrajam! Toliko ti još kažem da je naše težačko življenje samo jedna, što no vele, duga tužbalica jada i čemera, patnje sinje i nevolje ljute.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:27

Molitva
Štampana takođe prvi put u banjalučkoj Otadžbini, I/1907, br. 3, ušla je i u Kočićevu knjigu "Jauci sa Zmijanja" (Zagreb 1910).
___

Nesrećan si, Narode moj, bijedna si, Otadžbino moja! Znam ja i osjećam nevolje tvoje i crni čemer što ti je stegao dušu tvoju. Znam ja to sve i osjećam, ali mi ne daju pjevati o srećnim danima minula vremena, ali mi ne daju kukati nad opštim jadom tvojim, Narode moj zarobljeni i kukavna Otadžbino moja!

Nemilosno me tjeraju s groblja, šibaju me strašno i riječi mi u grlu staju. Grobovi ostaju neopojani riječima čistijem, nepokapani suzama iskrenijem, a majke sinje neutješene utjehom blagom, pa se buni u ljutoj srdžbi i božje i ljudsko srce, i mrtva se tijela u mrtvačkoj odori dižu iz neoplakanih grobova i oglašuje se jezivim jaukom i lelekom da duša u čovjeku protre i premrzne.

O bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje. Pokloni mi riječi, Gospode, krupne i zamašne ko brda himalajska, silne i moćne ko nebeski gromovi, oštre i jezive ko svjetlice božje, i tirjanima nerazumljive ko što je nerazumljiva sfinga egipatska rodu čovječanskom. Daj mi te riječi i obdari me, Gospode moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce svenuti, jer će mi se duša od prevelike tuge i žalosti razgubati!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:28

Žalobitna pjesma

S dana na dan sve se više, a življe osjećao ledeni zadah jesenskog vremena. Vazduh je udarao na vlagu, i studenije i oštrije šumio kroz uske prozorčiće na ćelijama Crne kuće. I nebo nije više čisto i svijetlo ni zasićeno vrelim i oporim dahom sunčane žege, i ono se nešto smirilo i namrštilo kao da će od ljutine proplakati zlobnim i pakosnim suzama.

Zlovoljan i umoran, popeo sam se bio na jednu apseničku klupicu i naslonio na otvor zamazanog prozorčića da kroz ledene i gvozdene šipke udahnem malo osvježavnog vazduha što obilno strujaše sa naših mrkih i natmurenih planina iznad Banje Luke.

Razgledao sam tako i razmišljao.

Bašče i njive oko Crne kuće gole su već i prazne; na voćkama polomljene grane sa opaljenim i sasušenim lišćem, bez roda i ploda, sa bolnim i tužnim izgledom. Po putovima i prolazima žuti se satrvena slama i krupno, rasuto zrnevlje, a nepokošena kukuruzovina povija se pod studenim vjetrom, katkad zašušti i kao da prigušeno zacvili.

Razgledajući i razmišljajući tako, osluškivao sam sa zastalim dahom kako sve kroz uzburkano i uznemireno vrijeme drhće i sluti ranu jesen.

Već se i ptice selice spremaju na put, i njihov piskavi cvrkut žalobitno se razliježe oko Crne kuće. Neumorno cvrkućući, oblijeću, padaju sad pod krov, i opet se dižu i zbunjeno i pometeno lete kao da ne znaju ni same kuda će.

Najednom, visoko iznad moje ćelije, u drugom boju, jeknu poznata robijaška pjesma:

Svaka ptica lastavica
Leti širom veselo,
A ja tužan u tavnici
Pjevam pjesmu žalosnu.

To pjeva o n, Milan istražnik, koji već dugo čami u istražnom zatvoru. Znam njegovo meko i srebrno grlo, njegov zvonki i drhtavi glas koji se, pun bolne čežnje, često puta, zanosno i neobuzdano razliježe kroz mračne ćelije i studene zidine tavničke. Kad on, Milan, tu rogobatnu, suvu robijašku pjesmu zapjeva, sve nenadno zadrhće, mrtvilo tavničko iščezne, oči se pune suzama i nešto svijetlo i toplo prostruji kroz učmale duše.

A ja tužan u tavnici
Pjevam pjesmu žalosnu

ponovi mladi istražnik, i njegove bolne riječi prihvatiše svi: i okorjeli razbojnici krvlju ljudskom uprskanih ruku; i prepredene varalice što se vječito smiju i podsmjehivaju, i žene i bivše djevojke u ženskom odjeljenju, i vojnici na straži; i sam stari kerkermajstor promrmlja nešto što liči na pjesmu; i njegov mali sinčić, istom što je prohodao, prihvaća pjesmu i, ozbiljan, pun djetinje bezazlenosti, pjeva:

A ja tuzan u tajici
Pejam pesmu zajosnu.

Pjeva, onako za sebe, i hoda onako po avliji, zanesen i ponesen Milanovom čudnovatom pjesmom.

Kad god Milan tu pjesmu zapjeva, svi se apsenici kao preobraze, postanu meki i padnu u tugu i neku bolnu sjetu. I lice Smaje Dugajlije, što se hvali Crnom kućom i kaže da boljoj kući nije nazvao boga, i njegovo se lice malo preobrazi, umekša, i oči mu se življe zasvijetle.

– Ne bi trebalo da piva tu pismu. Mlogo je žalobitna, a i onako je dosta žalosti u ovoj kući, – veli Smajo, i tek tada osjeti gdje je i na kom je mjestu.

Milan i dalje pjeva u punom zanosu, a Crna kuća prihvaća pjesmu i sva vrije od uzbuđenog pjevanja. I stari kerkermajstor, čovjek namrgođena zvanična lica, a dobra srca, zaboravio je na svoju dužnost! Milanova pjesma pjeva sudbinu jednog osuđenika na smrt, i sve što se više približuje kraju sjetnija je i tužnija:

Sve subota po subota
Mene vode vješal'ma;
Ah, ne plači, sejo draga.
Majko, majko, ne plači!

Pošljednje riječi, pjevane neizmjernom tugom i u grozničavom zanosu, istrgoše iz Milanovih usta neobuzdani apsenički glasovi, i tad se cijela Crna kuća zatrese, zaljulja iz temelja.

Kerkermajstor se nenadno zblanu i istrča na avliju.

– Mir! – gromovito jeknu krupna, zvanična glasina kao plotun pušaka, i Crna kuća se sledeni, skameni.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:28

Kmeti

Uzaman su nadanja, jalova su i prazna očekivanja naša, vidimo mi. Vijekovi prolaze, carevi se na Bosni mijenjaju, a mi, prokletnici i mučenici, jednako robujemo i kmetujemo. Čvrsti u vjeri i dragim običajima svojijeh pređa, vezani ljubavlju i grobovima otaca za rodnu zemlju, mi, gladni i suvotni, prevrćući iznemoglo teške brazde, rabotujemo za site i bogate. Težak je, pretežak život naš! Duša je naša izubijana i izujedana, ruke klonule od vjekovnog davanja i snaga malaksala pod teretom dugog kmetovanja i robovanja. Pod bremenom ljutijeh nedaća mi posrćemo kao u bunilu kroz ovaj pusti i grki život. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo!

Stani, putniče i namjerniče, i pogledaj puste ravni i brežuljke, pogledaj njive ove plodne i žitorodne: godinama i godinama, vijekovima i vijekovima natapahu ih pređi naši krvlju i znojem. I mi ih natapamo i u znoju lica svoga vadimo iz zemljine utrobe plod i rod da ga poslije, bez milosti i po zakonu, razgrabi i ala i vrana. Satrveni radom, slomljeni teškom žalošću za razgrabljenom mukom svojom, poniženi do skota, mi, poruga i sramota zemlje svoje, padamo u crnu čamotinju i nemoć. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo!

I one gorske zvijeri imaju gdje mirno skloniti glavu, a mi, ubogi, nemamo sigurna staništa i stojbine. Itri lovci s puškama u ruci progone gorske zvijeri, a nas ljudi s carskijem zakonom u ruci gone s kućišta predaka našijeh. Mi smo ti, što no vele, nezarobljeno roblje jedno: kod kuće a bez kuće, kod zemlje a bez zemlje, kod postojbine a bez postojbine. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo!

Prislušaj, putniče i namjerniče iz daleke zemlje, tugovanja naša, i objavi i oglasi na sve strane svijeta, neka znade sve sedam carevina crnu muku našu i crni život. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:29

Slobodi

Mnogi su vijekovi, mnoga pokoljenja i pjesnici slavili Tebe. Mnoga se svježa krv lila za Te i u ime Tvoje!

Sa Tvojih kao krv crvenih usana vječito struje i šume slatke i opojne riječi, koje vijekovima iz temelja potresaju, koje pregaženo roblje do uzdrhtalog zanosa ushićuju! Ti, o čista i svijetla ženo, od iskoni rađaš, a Tvoja bujna i obla njedra kroz duboku i beskrajnu vječnost neodoljivo mirišu strasnim i razbludnim djevojaštvom koje zanosi i opija.

Razdragan i zanesen uzavrelom i vječito uzbunjenom krvlju, koju mi balkanski hajduci, preci moji, u baštinu daše, svjestan o životvornom sjaju ljepote i punom obilju milosti i snage Tvoje, ja, mali i sitni, padam na koljena i u zanosu dižem molitve Tebi, o Bezgranična, o Beskrajna i Beskonačna: dođi već jednom i pohodi zemlju moju, jer sve je bez Tebe ništa, – ništa je s Tobom sve! Vijekovi bi potamnjeli, narodi bi podivljali da visoko ne sija zvijezda Tvoja.

U božanskoj srdžbi koja Vaseljenom potresa osvetnički i s krvavim bičem u ruci dođi i prognaj razvratnu bludnicu, koja se je, uvijena u kitnjasti veo darovanih prava, pod Tvojim velikim i svetim imenom digla s kužnim zadahom na Tvoj sjajni i uzvišeni tron u zemlji našoj!

Pusti sa svojih usana plamen ognja i osvete i sagori, u pomami ljutoj, crne razvratnike, što podlo i kukavički služe bludnici otrovnoj! Neka zagrme i jeknu, o sjajna i bogolika ženo, sa Tvojih usana, crvenih kao nebeska crven, zvuci zanosne pjesme napora i borbe kroz ovu skamenjenu i jezivu tišinu!

Zadrmaj ovom učmalom zemljom, potresi smrznutim srcima, osvježi i osnaži, da sve i svak osjeti sav neizmjerni sjaj i draž ljepote, sve obilje milosti i snage Tvoje, kao što ih osjeća i nad njima drhće uzavrela i vječito uzbunjena krv moja, koju mi balkanski hajduci, preci moji, u baštinu daše!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:30

Ponoćni zvuci

U ponoćne slatke čase,
Kad caruje anđ'o mira,
Kao bolnik sa postelje,
Tužno jekne moja lira.

Zašto ciči tako pozno
U svečane mirne čase -
Kad ni zefir tihe noći
S mekim cvećem ne igra se?

To duhovi noći neme,
Što nečujno svetom blude,
Dodiruju strune njene,
Uspomene da probude.

Da podignu crni veo
Sa prošlosti moje sretne,
Što u mračnom grobu trune,
K'o u zimu ravni cvetne.

Oh, vrati me, pesmo mila,
Na obzorje prošlih dana,
Da s visine srebrozračne
Bacim pogled duž poljana.

Gde u sretno pevah doba,
U zanosu burnih snova,
A gde sada tužno leži
Potavneli niz grobova.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:30

Proljetni zvuci

S poljana vlažnih umorne zemlje
Koprena zime tiho se diže
I bujno doba proleća želj'nog
S čarima ljupkim na zemlju stiže.

Na plavom nebu sunašce drhće;
Proletne pesme zvuci se ore -
Podmlađen život širi se, buja
Kroz pusta polja i neme gore.

Kristalni potok srebrnim tokom
Nestašno plavi proplanke cvetne,
Ljubica plava gde slatko sneva
Zanosne snove mladosti sretne.

U setnom skladu priroda jeca
I bolno priča proleću bajnu,
K'o nežna majka čedašcu svome
Okrutne zime nesnosnu tajnu.

*

"Pridruž' se i ti", veliš mi, druže,
"Uskrsloj pesmi prirode budne -
Tamo ćeš naći u čistom hramu
Osveštan venac utehe žudne".

Kada mi rodu slobode sine
I blesne moćno kroz veo mračni,
Onda će srce grliti s pesmom
Proleće ljupko predela zračni'.

Al' danas za me utehe nema,
Proleće samo, o, druže mili,
Niz bledo lice suze mi mami,
Dokle mi narod u ropstvu cvili.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Uto 25 Mar - 22:30

Posljednja suza

Klonule su mlade grudi, izumrli osjećaji,
A u oku ispijenom pošljednja se suza sjaji.

Iščezli su mili snovi, a život mi kao sjena,
Sa slomljenim duhom luta kroz poljane
uspomena.

Kad zastanem, sav zadrhtim, jer se svuda
groblje stere,
Groblje sveto slatkih nada, groblje sveto
žarke vjere.

Zanesem se i jauknem na zgarištu ideala,
I spustim se s gorkom tugom gdje j'
pošljednja nada pala.

Svuda pustoš, nigdje znaka, da se širi
život danka!
Sledilo se, izumrlo u grobnici vječna
sanka.

I pošljednja suza pade na grobnicu
osveštanu
Ostavljajuć' bjedni život izmučenom
sirotanu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:46

ИСТИНИТЕ МЕЈДАНЏИЈЕ

Змијање

Змијање. Током 1909. и 1910. године Кочић је у више часописа и листова објављивао одломке из ове приповијетке (у Српском књижевном гласнику, Српској ријечи, Развитку, Босанској вили) дајући им различите наслове: „Кроз Змијање“ (посвећено Јовану Цвијићу), „Књаз Микаило спасава Ратково“. „Ратково се зацарило“. У цијелости је приповијетка објављена у збирци Јауци са Змијања (Загреб 1910), с Кочићевим „Малим објашњењем“ на крају књиге. Оно се односи управо на ову приповијетку и гласи:
„Прва ствар у овој књижици, Змијање, казује, простосрдачно и без приповједачког уљепшавања, историју оне исте области, из које сам и досад узимао грађу за своје приповијетке, штампане у три књиге под називом „С планине и испод планине“. Према методи умног нашег научењака госп. дра Ј. Цвијића бавио сам се љетос антропогеографским испитивањима Змијања. Та област, одвајкада национално несумњиво српска, није свуда у народу нашем под тим својим старинским именом позната. Да би се многе црте и из ових а и из досадашњих радова мојих лакше схватиле и разумјеле, и да би задовољио радозналост многих пријатеља који су ме питали шта је то Змијање, ставио сам ово народно казивање на почетку књижице, остављајући да послије у једној већој умјетничкој приповијеци изнесем живот и борбу старих Змијањаца.
У најстаријим пјесмама народним спомиње се Са Змијања Рајко, властелин босански, по коме је, на сву прилику, и прозвано Ратково, једно од највећих српских села уопште. И у Вуковом Рјечнику имају два стиха под ријечју Змијањ(е):
А нема нам са Змијања Рајка.
– – – – – – – – – – – –– – – – – – –
Пуна му је змијањске ракије
То је све, јер у Вука нема пјесама које пјевају јуначке подвиге од Змијања Рајка, побратима Милоша Обилића, Реље од Пазара и Бановић Страхиње, иако се и данас многе пјевају на Змијању. Ја сам двије и штампао у „Босанској вили“, број 16, 17, 18, 19 од 1909. године.
У страних писаца, почевши од Курипешића 1530. године, има много више директних и индиректних напомена о овој области, која је имала за турског суда и своју аутономију.
Није без интереса навести да су многи наши угледни људи и вође из пошљедњег босанског устанка, међу првим војвода Голуб Бабић, поп Каран и други, старином Змијањци. Напошљетку је занимљиво чути и разговор што га је водио фра Грга Мартић са једним Змијањцем кад је прешао 1878. године преко Змијања, ходећи у Беч да ћесару честита окупацију. „Oтворисмо разговоре дипломатске с њиме (са старцем Пантелијом). – Како то би, ви сте паметни људи фратрови, да каурин Босну узима? – А би ли волио Турчину? – А богами свеједно је, зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је СРПСКА ЗЕМЉА. „То старац – наставља фра Грга – од 90 година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:46

___

Кола су тупо шкрипјела пењући се тешко уз Кољанску Планину, кроз коју је вијугао друм, губећи се у дугуљастим провалама, да опет избије на видик на каквом овећем заравањку, па да се поново изгуби и сакрије, и тако, рекао бих, бескрајно иде и вијуга се као огромна, сива змијурина, којој се чељусти не дају сагледати.

Око друма, овдје ондје по крчевинама, из којих стрше опаљени и поцрњели пањеви, сјакте се весело према сунцу дуге њиве заруђеле стрви, а брадали кукурузи сморено шуште, жудни, прежудни кише. Из даљине као да се чује умртвљено, малаксало роморење Врбаса.

Високо под небом, изнад Луњевца и Вијагоште, вијају се и круже орлушине, а поврх њих се наднијели облаци големи као голе планинске литице и бијели као препадани снијег.

Ишли смо сви пјешице за колима, и ја, и кочијаш, и стари Милић Вујиновић, који се бијаше од Тополе запутио с нама. Сва смо тројица шутјела и грабила уза страну до првог хлада. Ту би мало одахнули, па би се опет кренули, журећи се Давидовом Хану, гдје ће кочијаш коње хранити.

- Вијају се орлови, могло би и кише бити - одахну тешко Милић, али му нас ни један не одговорисмо, и он ушути као да није ништа ни рекао.

Негдје пред попасно доба, кад већ и жега бијаше прилично јењала, уморни и знојави, падосмо у хлад код Ајдучке Воде, ниже Давидова Хана. Кочијаш метну коњима да једу, а ми запалисмо, па мало и ракије потегосмо, умора ради.

- Видиш, господине - обрну се Милић, ударајући лулом о врх опанка - ово је некад била све стећа планина, па су је Турци ишјекли. Увијек је она била пуна горскије ајдука, сад само пањеви. И данас се стари Турци боје овуда проћи: од сваког пања мисле да је ајдук… Нешто ти мене питаш, малоприје доље на Тополи, за Змијање. И ово је Змијање…

Кочијаш, с којим сам се нешто уз пут разговарао о Змијању, кад чу ријеч Змијање, ненадно се трже, па, сав весео, убрза, не предишући:

- Милић, господине, зна све! Он зна све! Ето, сам га је бог данас с нама упутио… Он зна све, од њега ћеш све дознати. Он је из Раткова, а Ратковчани ти знају и самом цару фе-фет-фет-ву дати…

И да весели кочијаш случајно, у свом одушевљеном говору, не удари на ријеч фетва, богзна кад би престао, јер ју је једва једвице изговорио. То га застиђе, па ушути, зацрвенивши се сав у образу.

Милић одговори хладно и одмјерено:

- Знао сам, дијете, али сам све поборавио и побацио. Бочим се само са својом муком и потребом не бил се какогођ до гроба докотуро свијетла образа и поштена гласа.

- А колико би ти могло бити година, Милићу? - запитах га, пружајући му боцу с ракијом да га мало освјежим за причање.

Примивши боцу, поврже је покрај себе, па се као дубоко замисли.

- Е, како би ти казо - рече послије одужег размишљања. Млого, млого ми има година!… Кад је Серашћер паша пошо низ Босну и вође доље, на Добрињском Пољу, потуко Алију Кедића и крајишке Турке, онда ми се било најдраже оженити, и баш сам се некако тога времена и оженио, па ти сад рачунај… Ко да сад гледам Али-пашу од Ерцеговине како унатраг јаше на магарцу, а ноге му у букагијама. Кажу да је и њега вође неђе Серашћер-паша убио, а ено му гроба - Турци реку мезар - у Бањој Луци код џамије Вередије… Давно је то богме било! - заврти Милић главом и натеже боцу с ракијом.

- А шта је то, Милићу, Змијање? Одаклен оно почиње и доклен допире? - уплете се опет кочијаш, мислећи, ваљда, да ће то Милић прије њему казати, jер га боље познаје, него мени. - Кажи нам штогођ од старине…

Милић се накашља, извади кесу с дуваном иза припошаја, па поче, оборивши очи, пунити лулу.

- Што се ти, дијете, уплећеш толико у разговор? Што знам казаћу. Знам ја овог човјека ко је он. И он је Змијањац! - осмијехну се и отворено ме погледа. Ако би иком казо, бели њему затајио не би што сам слушаво од старије људи.

Ушути, повуче неколико димова, па се опет даде у мисли као да се спрема и сабира сјећања из прошлости.

- Змијање, велиш! - трже се Милић из премишљања, вртећи главом и благо се осмјехујући. Е, дијете, велико је некад Змијање било. Змијањска је међа - Турци веле удут - ишла је од ријеке Сане, па изнад села Слатине, па на Катуниште, па на Млиништа - туј има камен машет - па отален право на Скокове Дели-Радојице - и туј има камен машет - па од Скокова Дели-Радојице на село Пердуве, од Пердува у ријеку Пљеву, па Пљевом до Врбаса - ђе Пљева скаче у Врбас, туј је камен машет - па сад све низ Врбас, низ Врбас, низ Врбас до села Јакуповаца, од села Јакуповаца окреће међа на Рукати Раст навр’ Козаре - ено га и данас! - па од Рукатог Раста право у Сану. Ето, то вам је било старо Змијање прије Косова.

Ми се много зачудисмо Милићевом казивању, и ја га упитах:

- А ко је владао Змијањем?

- На Змијању је судио од Змијања Рајко. Зар ти то не знаш? - зачуди се Милић. То зна у нас и мало дијете. Он је водио Змијањце и на Косово. То сам слушо ђе говоре стари људи, а и у пјесми се пјева како га је звао цар Лазар на Косово и како га је пресрео неђе на путу Троглав Арапине:

Кад дођоше на воду Марицу,
Ал повика Троглав Арапине:
"Курвин сине, од Змијања Рајко,
Зар ћеш проћи, провести Змијањце,
Брез јуначке пошјечене главе
И брез српске проливене крвце?"

Тако се, овамо у нас тежака, пјева уз гусле, па ја сад подсигурно не знам. Додуше, што свијет, веле, говори ил' је било, ил' ће бити. Није нешто брез нешта! - рече Милић више као за се и ушути.

- Не реко ли ја теби, господине, да Милић зна све? - пита кочијаш, сав срећан.

- Нека, дијете! Бог зна све - брани се зловољно Милић. Бог зна све, синко, бог и нико више - додаде мекше и настави: кад је царство на Косову пропало, насрнуше Турци - бог им не до - и на Босну и освојише све. Само су се Змијањци дуго година гонили с Турцима. Ко пусте планине, па им је лако било, а и људи су онда били крабрији и сложнији него данас! Виђеше Турци да не могу изаћи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се опет уморише од дугог и непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да по мало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је њиова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружље… Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева, Лијевче да овце јањи, и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједо. Он се слушо у свачем. Турци се, у први крај, нијесу ни у што мијешали. Кнез је имо и своју тавницу. Ено и сад остатака од његове тавнице на њиви код ријеке Бањице, ниже наше цркве. И данас се виде два стражарска гроба што и’ је кнез пошјеко, јер су, брез његова изуна, оставили стражу на Стражицама и дошли на збор цркви… Чуо сам ђе стари људи говоре да се само наше село Ратково звало Змијање, и да је оно од бирземана, прије Косова још, имало своју земљу и своју праву. Неки опет кажу да су и остала села од Чађавице под Црном Гором до Бистрице под Козаром била уза Змијање и да су имала своју земљу, па су им поотимали ови нашки Турци… аге и бегови. Ја ти само могу подсигурно казати да је Тимар имо своју земљу, јер је и он био у ратковачком верману...

- А шта се данас зове Змијање?

- Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице Змијање, срце Змијања старинског. За турског суда то се звало Кол-Змијање, или Змијањ-коло.

- А на који су град Змијањци… Ратковчани ударали с Турцима?

Ово питање Милићу паде прилично тешко. Данашњи би Ратковчани од срца жељели да се за вјечита времена заборави да су њихови стари са Турцима заједно војевали. То им није драго причати, јер су доцније грдно пострадали, доста муке видјели и крви пролили, борећи се с овим нашким Турцима, како Милић рече, да очувају своју земљу. Они мисле да их је бог покарао што су некрсту помагали. Тако то неки схватају. Они само кажу да се говори како су ратовали с Турцима, и врло их је мало наћи који ће што више казати. У тој својој жељи, изгледа, они су и измислили једну причу како су дошли до своје земље и праве. Поуздано, тој причи ни они сами, барем старији, у свему не вјерују, али увијек о том много радије причају него о војевањима са Турцима. Та њихова жеља и прича доста је, поред времена, и учинила да се данас и не зна много о јуначким подвизима старих, ратоборних Змијањаца.

Милић је позадуго шутио. Кад му рекох да су и Црногорци некад помагали Турцима, он ме зачуђено погледа као да у то не може ни по које благо вјеровати:

- Баш Црногорци помагали Турцима? То не мере бити!

- Може, може. То има и у књигама.

- Баш и у књигама има?!

- Има, има - уплете се опет кочијаш.

- Нека, дијете! А, бог ти помого, господине, има ли што у књигама о Ратковчанима… Змијањцима, да речемо?

- О, има много! - слагах ја с намјером да коју ријеч више од њега извучем.

- Оно кад буде по души - поче Милић онако поиздаље, отежући у први мах сваку ријеч. Оно кад буде по души и овамо по истини, и у нашем је, кажу, верману писало да ће Ратковчани, кад и’ цар позове, војевати, па сад једни веле да су ратовали с Турцима, а други кажу да нијесу него да су само чували стражу на друму код данашњије Стражица. Зато се то село, ваљада, данас тако и зове… Стари Теле Босанчић - кршћено му је име Теодор, и било му је сто и тридесет година кад је промијенио свијетом - казиво ми је да су наши стари подсигурно ратовали с Турцима, и били им у индату више пута и на више мјеста, ко мртва стража, отворили мејдан… Предраго им је, вели Теле, било ускочити у кауре, и они су врло често ускакали, онако сами од себе, брез Турака, и млого су, каже, палили, робили и плијен одгонили од Сења, Задра, Шибеника и Дрниша, а млого су пута слазили и у Равне Котаре… Пошљедњи, велики мејдан отворили су Ратковчани… Змијањци на Бијаћу, тако каже Теле, и са Турцима узели град од каура. Ко мртва стража навалило је седамдесет Ратковчана са кнезом ко седамдесет рисова! Први је ускочио у град Ситвук Бабић, главна кнежева поглавица, који је чуво стражу на Крагујевици. Ено му и сад зидина од карауле. Ситвук је био врлетан чојек - једна газија, и држо је седам жена од седам закона. Некакав поп Кочић - јер њиова је поповина од давније давнина - тужи га владици да ради и живи преко закона, и замоли владику да ућера Ситвука у вјеру и закон. Владика нареди да му дође Ситвук. Кад се помоли Ситвук од Крагујевице - јадна мајко! - сав се крши у срми и под пусатом, једна му ногавица од чакшира зелена, друга црљена, а за њим штекти и пишти седамдесеторо вижлади! Онда ће владика упитати попа: "Ко је оно, попе?" - "Оно је, свети владико, ако почем нијеси знао, Ситвук Бабић". Владика се грдно престрави и стане викати:

"Просто му, просто му било! Нека не иде овамо…" Једни кажу, кад је овај исти Ситвук ускочио у бијаћки град, да у граду није никог затекао. Све је било побјегло, и он се вратио са Бишћа и умро код кнежеве куће. У Бањици има и данас један биљег који личи крсту и нашем и нишану турском. То је, веле, Ситвуков биљег, и ударен му је, кажу, таки биљег више гроба што је држо седам жена од седам вјера… Други веле да су каури Ситвука на Бишћу заробили, па да су га одвели у Шибеник и залили оловом и рекли: "Досад си био сити вук, а сад буди гладни вук!…" На Бишћу је погинуло дванаест Ратковчана. Ено им и данас гробова код села Рипча кад се пође у Бијаћ. Стари ми Теле рече: "Рођо, вели - јер и ја сам од племена Босанчића, и сви ми служимо Јовањдан уз оно пет дана1 - и наш је, каже, један племенштак, Обрад Босанчић, погинуо на Бишћу…" А, бог ти помого, господине, има ли у књигама штогођ о тој кавзи на Бишћу? - на једном се заустави у причању Милић.

- Има, Милићу, има - одговорих ја и пружих му опет боцу с ракијом.

- Па колико се пише, бог ти помого, да има вакта од те кавге? - пита Милић радознало и држи боцу на кољену.

- Има три стотине и седамдесет пуних година, ни једна више ни једна мање! - издигох ја мало више гласом него обично.

- Три стотине и седамдесет пуније година, велиш? Млого! - рече Милић и нагну боцу. Млого! - понови, кад предуши, и метну боцу између нас на траву, па настави: кад је легла кавга на Бишћу, врне се кнез Обрад са Змијањцима преко Сане, па преко ријеке Гомјенице и обноћи се, са дружином, онђе ђе је данас намастир Гомјеница… Сад ћу вам нешто рећи што сам ћутио од покојног кнеза Раде Кнежевића - они су племена од Змијања Рајка, и њиово је кнезовање од бирземана. На Бишће су, вели покојни кнез Раде, млого пута ударали Турци, али му нијесу ништа могли учинити, док им Змијањци нијесу прискочили у индат. Брез њи, каже, није могло бити ништа! Они, ко што сам ти малоприје казо, први ударе и узму од каура Бишће. Онда им паша, за ту њиову краброст и за тај њиов, бог ти помого, индат изда бурунтију да могу себи саградити намастир ђе оће и какав оће. Кнез Обрад бегенише оно мјесто ђе је с дружином уватио конак на повратку са Бишћа, и ту сагради намастир Гомјеницу. Тако ми је казиво покојни кнез Раде Кнежевић, па ја сад не знам... Неки опет кажу да је намастир Гомјеницу саградила султанија Мара. Ко би то знао, давно је било...

- Па шта је било даље с кнезом Обрадом кад се повратио са Бишћа?

- Не знам ти ништа више о њему рећи, већ ако није умро или ђе погино. Само се памти и казује да је иза њег заступио кнештво на Змијању кнез Грујица. И о њем се само то зна. Иза кнеза Грујице дошо је на кнештво кнез Вукобрад. Он је саградио у Бањици цркву. То је овако било. Кнез Вукобрад имађаше побратима арамбашу Кузмана, кога једном уватише Турци и рекоше му: ил воли да се потурчи или да га пошјеку. "Волим се потурчити", рече арамбаша Кузман, и потурчи се, а Турци га, послије седамдесет година живота, ожене. Роди му се син Хусе, а жена му умре. Једном кнез Вукобрад пође у послу везиру и, у Грабу код Точкова, сврати се побратиму потуру Кузману. - "Побратиме, шта радиш? " - "Побратиме, слабо радим. Чељад помрла, ја остарио, Хусе нејачак". - "Не брини се ништа, побратиме. У кући ми је девет жена, да свака опреде по вретено пређе, могу твога Хусу заођети" - одговори му кнез Вукобрад, и на повратку од везира узме малог Хусу за се на коња и донесе га кући. Послије девет дана дође кнезу и потур Кузман и умре. Кнез га, по турском закону, укопа у Црљенима у турске мезарлуке. Мали Хусе остане у кнеза шеснаест година, живећи по турском реду и закону. Кад је прошло и минуло шеснаест година, бану кнежевој кући пашалије и не нађу кнеза код куће. Врате се везиру на Подрашницу и реку: "У кнеза роб Турчин!" Везир се грдно ражљути, плане и крене се с војском и пане на Раванац више кнежеве куће. Дозове кнеза Вукобрада: "Отклен теби, кнеже, роб Турчин? !" Кнез му Вукобрад исприча све како је било од истине. Везир узме Хусу, а кнез га опреми што је љепше мого, дадне му седамдесет гроша, свог коња и стајаће руво своје: "Ајде, синко Хусе, дабогда се на Босни везир огласио!" И послије петнаест шеснаест година Хусе постане везир, пође низ Босну и пане на Подрашницу. Кнез му изађе у сретање. Везир га богато обдари и изда му бурунтију да море саградити цркву код воде Седреника, ђе је некад Хусе пландово кнежева говеда. - Није много иза тога прошло, а кнезу Вукобраду паде на конак Јанковић Стојан и салети га да се дигне на Турке. Кнез Вукобрад пристане, па је и четово годину дана са Стојаном, али се покаје и оде везиру. Везир плане на њег: "Не мореш бити и судибаша и четобаша!" - и одузме му суданију на Змијању. Онда књегиња Смиља одлети везиру, па се заплаче и замоли. Везир дадне књегињи Ратково, а кнезу Вукобраду остави голо кнештво, брез суданије, само на Раткову…

Наједном ушути Милић, па и ми ушутисмо. Мене су мориле и гониле немиле мисли. Некуд далеко, предалеко, лутао сам у машти за јуначким подвизима змијањских мартолоза и за црном судбином племена нашег…

- Па шта је, Милићу, послије било кад је одузета суданија? - несвјесно у премишљању ударих на ову мисао.

Он, шутећи и гледећи преда се, махну руком као да хоће да рече: немаш зашто питати, па настави:

- Кад је одузета кнезу Вукобраду суданија, он убрзо пресвисну од жалости, а на Змијању настаде вријеме, тешко и мучно вријеме, дјецо, онако вријеме што се у пјесни спомиње:

С крви ручак, а с крви вечера,
Свак крваве жваће залогаје.

Кад је наша суданија пропала, на Ситницу падоше данашње аге Ситнице и отворише турску суданију на Змијању. Онда се Бања Лука није низашто питала. На Ситници се сваком и за све судило, и што би аге Ситнице осудиле, не би ни везир кварио. Добри су људи биле аге Ситнице, и бранили су, колико су знали и могли, Ратково и Ратковчане, на које, одма послије смрти кнеза Вукобрада, почеше ударати ови нашки Турци, највише бегови Џинићи и аге Бумишићи, да им отму царски верман и земљу. И наши су се стари крабро и паметно бранили, и у три стотине, колико ли, година, не памти се да је било икакве издаје и невјере. Тако се, на прилику, казују како су једном дошли Турци у Ратково и тражили да виде царски верман. Наши стари учинише овако: два се чојека испоредише, раскрилише верман и узеше га између се, а друга четри стадоше иза њи и натегоше пушке: "Учите, Турци, рекоше, али за живу главу не ватајте рукама, јер ћемо пуцати!" То су, белћим, учинили да не би Турци отели и растргали верман, па рекли да је раја брез царске оправе и сигурације силом поклонила царску земљу. Турци су једнако обигравали да дознају у кога је верман, и силну су јаспру давали ко би им га дао, али им је све било узалуд. Верман је стајо у најсиромашнијег, и Турци, у својој сили и ганилуку, нијесу могли ни помислити да би то могло бити. Они су увијек ударали на прве и главешине и тражили верман по њиовим стајама… Други пут, казује се, дође на Змијање од везира пашлија и затражи да проучи царски верман. Ратковчани се искупише и опколише пашалију. Неко из скупа на једном баци преда њ верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги у скупу. Кад он учини дову - није шала златна царска тура и јазија! - и проучи верман, рекоше му да га повргне на земљу и да се мало окрене у страну. Неко из скупа зграби верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги из скупа. Тако се у старо вријеме паметовало, радило и бранило… Турци почеше све силније и љуће наваљивати на Ратково да га поработе и укмете; једни силом, а други милом… палитиком, како но би се данас рекло. Палитиком су највише радили бези Џинићи, а силом и зулумом аге Бумишићи из Бање Луке. Ратковчанима бијаше отешчао и зацрнио живот до грдила! Ниђе им није било сигурно: ни на суду, ни на збору, ни на друму, ни у чаршији. Бумишићи су и’ немилице гонили, убијали и отимали све што је љепше и боље било, само да и’ поработе… укмете. Први и згоднији људи нијесу се смјели никад обноћити код куће, већ увијек у планини, а и чељад њиова… Пођеш, да речемо, у чаршију. Сретне те Турчин. "Чији си, рајкане? " - пита. Ти слегнеш раменима и шутиш. - "Чији си, рајкане? " - опет ће Турчин. - "Божји па царски." - "Какав божји, какав царски! Ђе море Вла’ бити царски? ! Ти си из Раткова!" - и ороби те до голе душе. Ако речеш да си кмет бега Џинића, Бумишића или кога другог бега и аге, не смије ти ништа, него ти само љутито осује крст, и на томе би се и мјесец мијенио. Стари су наши задрти и завозити били, па су се увијек поносили што су своји и грдно су страдали. Паметнији су боље пролазили, док им Турци не би ушли у траг… Ето видите, дјецо, да је сигурније било и беговско и агинско него царско. Чудновата је судбина ове наше добросретне постојбине Босне! У њој је одвајкада, казују стари људи, било сигурније свачије него царско. Како ће и одсад бити, то само бог драги зна! - забринуто прекиде Милић причање и потеже лулу иза припошаја.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:47

Кад напуни лулу и припали, Милић настави:

- Док Турцима буде што криво, да речемо, на Црногорце, Србијанце или на кога другог, одма сви ко у један глас:

"Ратково се зарацило!" па удри по Раткову. И кад се Црни Ђеорђије диго на Турке, и онда је, кажу, поробљено и попаљено Ратково, и млого нашег свијета ишјечено… Кад виђеше Ратковчани да ће пропасти, да ће се затрти, привише се уз бегове Џиниће и почеше им давати по жут дукат и по јунгу масла с куће на кућу. Само неки Бајо, чојек паметне бешједе и слободна срца, није никако ћео пристати да се што даје Турцима. "Зар се све потурчило што је било српско, па зар да се и ова наша проклета громила потурчи! Жалосна вам мајка ваша, реко је људма Бајо, зар не знате шта је било с Добрињом? ! Кроз кратко вријеме, ја не био ко сам, ако се и у Раткову чардак не забијели!…" Бајине се ријечи убрзо и на длаку испунише. Одма друге године Џинићи затражише да се у Раткову чардак дигне. Људи се упрепастише и узбунише. "Честити беже, рекоше, у Раткову, откад је свијета и Раткова, није било чардака. То наш обрез не мере поднијети! Ишти блага колико ти драго, а о чардаку не говори више." Бег рече: "Ја ово порад вас говорим. Биће вам боље и сигурније, бићете мирнији и сербезнији. Чуваће вас мој субаша ко очи у глави." Људи рекоше: "Теби, честити беже, вала на такој бешједи и еглену, али ако нас твој глас и твоја ријеч не очува, бели нас неће ни субаша очувати. Знамо се ми у Раткову и сами бранити. Нека смо ми мирни и сербез на друму и овамо у чаршији, а за Ратково је већ лако!" Окрени, обрни - бег и’ кандерише, чардак се сагради и субаша се усели. Млога је суза тада проливена, и људима је било тешко, претешко! Говорили су: "Потурчисмо се, па крај!" - Друге ће године рећи бег: "Како би било да вас сваки одвоји по један разор два субаши, нека и он баци себи што у земљу? То ја говорим изим вас, да сте мирни, да не тражи од вас и да вас не узнемирује, ни вас ни чељад вашу. То би му неколико разора, што му одвојите, могли и обрадити…" "Oво иде на беглучење!" - прошапташе људи, слегоше раменима и дадоше. Иза тога бег рече да се субаши одвоји по једна овца двије, да му се оплете и неколико љеса за тор, па и амбар да му се подигне. За кратко вријеме, дјецо, диже се око чардака читава мала касабица. Људи дају и тешко уздишу: "Падамо, све више падамо у црно сужањство!" Само онај Бајо не да ништа: нити оће шта да плаћа Турцима, него једнако говори људима да би требало попу завити око камилавке чалму, а кнеза послати да клања ићиндију у чардаку са субашом. Један Гуслов - има и’ и данас око тријестак кућа - веле да је говорио Баји: "Ја би се, Бајо, шјутра брез поговора потурчио, само кад би Турци примили и служили крсна имена!" Казаћу вам послије нешто о једном Гуслову што сам ћутио од покојног Теше Марића… Мачкића кад је одио српском књазу Микаилу у Биоград са Ристом Ђуричићем - прекиде разговор Милић, осмјехивајући се, и поче истресати лулу да је опет напуни.

Након малог прекида и шутње, Милић продужи:

- Пронесе се глас да ће Џинићи изаћи на Змијање и да ће прогласити, и пред судом и пред народом, Ратковчане својим кметима. Људи се узбунише ко никад до тад, и сазваше скуп у Светигори да се договоре шта ће и како ће. Једни су били да се спали чардак и убије субаша, а други су говорили да се то не чини, јер ће Ратково грдно пострадати. Онај Бајо, кажу, да је реко: "Зар не видите, јадни не били, да је ова наша врлетна громила жедна крви, и српске и турске? Напојмо земљу своју крви својом и крви турском, јер ће нам се измакнути из руку, и пашћемо, и ми и дјеца наша, у тешко сужањство." На то сви домаћини и старјешине пристадоше сложно и једино да се субаша убије и да се чардак и све стаје и торови око чардака спале и сагоре до земље… да се истаре сваки траг ђе је био чардак. Сложно рекоше, сложно и учинише! Девет дана горјеле су стаје, лизо пламен високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија. "Ратково се зарацило!" - алакнуше Турци, и кадија Бумишић скупи сву силу бањолучкије арамија и зликоваца, удари на Ратково и паде на Мразово. Туј на вјеру позва прве људе и затражи им царски верман. Туј на вјери - вјера га убила - посијече кадија Бумишић кнеза Микаила Бабића, попа Симу Кочића и Зељку Кочића, јер му не ћедоше ни дати ни казати ђе је верман. Поп Симо је био млад ко кап - истом што се запопио - и лијеп, веле, ко најљепша дјевојка. Кад га је џелат - неки Моралија из Граба - пошјеко, високо су шикнули млазови вреле крви из вратније жила и попрскали Бумишића чардак, а труп му је стајо усправ, док га није један Турчин гурно ногом… Ага Ситница јави одма везиру шта је кадија Бумишић починио на Мразову. Везир нареди да се и кадија смакне, и одиста кадију Бумишића убише из засједе на бањолучкој ћуприји.

Од погибије на Мразову и смрти кадије Бумишића, па све до свијетлог књаза Микаила и Топал-паше није се могло смирити и умирити Ратково. Иза смрти кадијине почеше Бумишићи још јаче насртати, биједећи и облагивајући Ратковчане код везира и царског суда да су непокорни и да дижу буну... Док се је на Босни промијенио онај везир што је наредио да се убије кадија Бумишић, одма се Бумишићи дигоше на Ратково, поваташе прве људе и побацаше и’ у сургун: неке у Сарајево, неке у Видин, неке у Цариград. Млоги су помрли уз пут, а млоги по тавницама… Што сам вам досад казиво, све сам то ћутио од старије људи, а ово, дјецо, што ћу вам сад рећи, гледо сам својим очима и слушо својим ушима:

Био сам повелик момчић, кад једног дана изненада ударише Бумишићи са бањолучкијем арамијама на Ратково. Поваташе на пријевари седамдесет првије људи, повезаше и’ све два и два, напријед метнуше кнеза Раду Кнежевића, а остраг старог Телу Босанчића. Између њи турише дугачак синџир, па и’ све скопчаше у један ланац и догнаше на Ситницу.

Скупило се жена и дјеце, броја нема. Све је то својат и родбина. Разлијеже се јаук и писка дјетиња - чојеку се од големе жалости срце цијепа!

- Зар се с царскијем верманом буна диже! - викну Ђумишић - заборавио сам му име, по злу се оно спомињало док је свијета и вијека - и исука сабљу, а бањолучке гладнице и зликовци натегоше пушке пут људи. - На сриједу с царскијем верманом, јер ћу вас све од реда ишјећи! - урличе ко бијесан пас и залијеће с голом сабљом.

Људи у синџиру шуте ко нијеми, скамењени: ни ко говори ни ромори.

Жене и дјеца плачу и јаучу, и савијају се око скутова аге Ситнице. Залијећу се и Бумишићу, али крволок не да прићи себи. Ага Ситница, добар чојек, не валећи му вјере и закона, тјеши све и соколи:

- Не бојте се ништа - вели. Људи ће поћи у Сарајево, и док везир види верман, они ће се вратити.

- Вратити?! - диже се јаук са свију страна. А камо они што и’ сургунисаше прије десет година? Ђе су гробови њиови?!

Ђумишић се једнако залијеће на људе с голом сабљом, а ага Ситница зауставља га и виче:

- Дур, дур! Бу адемлер канун вар! Бу Ситница… Мразово јок!

То оће ага Ситница, на прилику, да каже: "Oво су људи… закон има, па нек им се по закону суди. Ситница је ово - није ово Мразово, да мореш шјећи ко што су ти стари шјекли праве здраве људе. Јок, јок!"

Туркеса тако ага Ситница и натмурено гледа, али не мере ништа. И његова је снага малена. Некад су аге Ситнице судиле, ко што сам вам казо, па су им Џинићи отели суданију, а од Џинића Ђумишићи. Али опет је сваки везир млого вјерово ријечи ага Ситница. Зато су се њи Ђумишићи и прибојавали колико толико.

Наједном викну из синџира стари Теле Босанчић:

- Не мучи нас више, Ђумишићу! Или нас сијеци, или нас пушћај, или нас гони пред везира. Доста је већ и твог набрецивања и зулума!… Вермана царског нећеш добити, кунем ти се богом живијем, нити ћеш укметити Ратково док је свијета и Раткова! Ратково је ово - није ово невјерни Тимар…

Ђумишић се бијесно затрка да га посијече, али му увати сабљу ага Ситница и викну: "Дур, дур!"

Стари се Теле распалио, па сикће ко гуја присојкиња:

- Сијеци, Ђумишићу! Само се бојим, отупиће ти сабља, малаксаће ти јуначка десница, док исијечеш само све Босанчиће, а камоли све Бабиће, Кнежевиће, Мачкиће, Гвозденовиће, Кочиће, Гуслове… Благојевиће! Не исијече, Ђумишићу, не исијече, а иступи сабљу и умори десницу јуначку!…

У тој гунгули минуше друмом према Подрашници два огољела и прљава прошјака - прљавији у животу дотад нијесам видио! Слијепац оборио очи земљи, а вођ, добро сам то уверчио, намигну нешто, и брзо мину крај људи.

Ђумишић затуркеса, борија турска писну: "иклери!"2, и људи се, оковани у тешко гвожђе, кренуше, а око њи склопи преко педесет заптија и деврија. И један момак аге Ситнице узја коња и пође назорице за људима, да им се нађе у невољи и да гледа да и’ Ђумишић не мучи. Кад људи кренуше, диже се јаук и писка да уши заглуну!

Гледам уз друм. Прошјаци се још виде, иду брзо, грабе уз пут ко да и’ неко гони… Замакоше и прошјаци и људи у планину. Опет писка, јаук и лелек!

Ја велим: прошјаци, и онда сам тако мислио. Оно нијесу, како се послије дознало, били прошјаци. То су били наши паметни људи: Тешо Марић и Ристо Ђуричић. Турци су на њи двојицу највише назубили били. Чувајући се добро Турака, они су се овдан крили по планинама и ноћијевали по другим селима код кумова и пријатеља. Кад су чули да је Ђумишић на пријевари повато људе, дошјетише се, обукоше просјачку ођећу, узеше верман и пођоше у Сарајево да прије стигну везиру него Ђумишић.

И стигли су прије Ђумишића.

"Раскрилисмо - вели покојни Тешо - верман пред везиром. Ристо држи једном руком верман, а другом тури под серџаду везирову везену кесу са педесет здравије дуката. Док везир, вели, виђе шта је у кеси, остави нам верман, узе кесу, пусти људе и сиктериса Ђумишића."

Уз пут и у Сарајеву казивали су Ристо и Тешо неким Турцима и сарајским газдама своју голему невољу и муку живу. Један им је, кажу, Турчин, кад је проучио верман, реко: "Везири се, рајо, на Босни често мијењају. Од везира не надајте се млого. Што један потврди и поткаити, дође други па обатали и помрси. Најбоље би, вели, било да измеђ себе изаберете два паметна и ријечна чојека, па да и’ пошљете, са царским верманом и удутлемом, у Цариград самом султану. Нека се заплачу султану на своје муке и патње, и нека му поднесу верман. Мораћете нешто платити, али ће вам султан потврдити и својијем златнијем муром поткаитити вашу праву, и ви ћете бити мирни и сербез у царском здрављу." За овај шјет дали су оном Турчину пет жутије дуката.

Није прошло млого иза повратка људи из Сарајева, скупише се старјешине на једној пољани у Светигори да изаберу два чојека који ће поћи у Цариград, јер су се Ђумишићи почели опет рогушити на Ратково. Тог ћу се скупа и вијећања, дјецо, шјећати док сам жив.

Била је ноћ, а мјесечина ко дан. На свима путовима и раскршћима пометане су страже да се пази да не би оклен ударили Турци и затекли људе на скупу. И ја сам био на стражи. Већ се било подобро уноћало, кад се људи почеше скупљати и замицати у Светигору… Ја се примако и иза једног грма погледа на пољану: већ су готово сви на скупу. Видим све и све добро чујем. Отворише вијећу.

Рече кнез Раде Кнежевић:

- За овај посо, браћо, и за овај далеки и мучни пут ми немамо паметнији, слободнији и спретнији људи од Теше и Ристе.

- Шта велите, браћо, на ову бешједу брата Раде? - пита стари поп Симо, рођак оног младог попа Симе што је погино на Мразову.

- Ми од њи двојице за тај посо бољије људи бели немамо, па бог им а душа им! - викнуше сви, осим Теше и Ристе. Њи двојица шуте, док ће рећи Тешо:

- Ми смо, браћо, спретни и паметни за ова наша брда и наше друмове, али није Бања Лука, Травник или, да речемо, Сарајево…

- Није богме! - дочека Ристо. Далеко је, браћо, Цариград. Ваља проћи толике земље и градове… ваља проћи племениту земљу Шумадију - каконо се у пјесни пјева - Бугарију, Каравлашку и Карабогданску, Скендерију, земљу Румелију, па се истом онда навести у галији на сиње дебело море… Ђе ми то знамо и како ми то моремо?

- Мила браћо и дјецо моја дуковна - вели поп Симо, а ријечи му подрктавају - ако вам је још драга ова наша злеуда громила, за коју толике муке претрписмо, и ми и наши стари, толико суза и крви пролисмо, бранећи је да се не потурчи, пођите на пут! Пођите на пут, браћо, а срећа, божји благослов и молитве наше пратиће вас на сваком кораку и у сваком тренутку!…

- Пођите, пођите! - дигоше се гласови са свију страна, а брда одјекнуше ко да и она моле: пођите, пођите!

- Поћи ћемо, па шта нам бог и срећа дадне! - рекоше Тешо и Ристо. Онда рече кнез Раде:

- Браћо, сад треба да покупимо попудбину за људе… наше путнике. Ево нас има преко стотину старјешина, свак по два дуката - двије стотине дуката.

- Дријешимо, људи, кесе! - чу се крупна и врлетна гласина старог Теле Босанчића, и он први баци три дуката, два попудбине, а дукат на пиће.

Иде кнез Раде измеђ људи, купи, а дукати звецкају и шјаје се према мјесечини.

Кад покупише попудбину, поп Симо рече:

- Браћо моја, ви ћете поћи ноћас на пут. Ајдете пријекијем путом, клон’те се друма. Кад дођете Сави води, шједите у лађу, па лађом до Биограда... Кад будете у Биограду, замол’те се да уђете свијетлом књазу Микаилу. Заплачите се и све му слободно кажите… У Србији су браћа наша, крви наше и вјере наше, па ако браћа буду браћа - а у бога се драгог уздамо да ће бити - нашјетоваће вас како ћете доћи до Цариграда и изаћи пред султана… Паметни сте људи, али вам опет велим: чувајте се у путу, ниђе млого не говор’те и не просипајте узалудније бешједа, јер свађе има турскије музевира…

Кад то изговори поп Симо, повика кнез Раде Кнежевић:

- Ђе је верман и удутлема?

Из скупа се диже стари Стојан Јеличић, убоги сиромашак, сав прњав и дроњав, и предаде у једној црној воштаној кеси верман и удутлему од Раткова. У њег је увијек стајо царски верман, јер за њ није запирало ничије око. Велико је некад било његово племе, па нешто се раселило по свијету, нешто куга поморила, а нешто рашћерали и ишјекли Турци. Он осто сам самдијан. Толико се пута крето да иде из Раткова, па му се никако није дало - срасто се, штоно веле, са земљом и гробовима.

Кад стари Стојан предаде царски верман и удутлему, стидљиво се повуче опет међу људе.

Рече Теле Босанчић:

- Нека се сада браћа, Тешо и Ристо, завјере и закуну овом нашем скупу да ће бити вјерни, да ће чувати верман ко очи у глави и да ће све учинити, колико знадну и могну, да султан потврди ову нашу праву.

Поп Симо им пружи крст и по груду земље, па и’ стаде заклињати; он напријед говори, они за њим:

- Заклињемо се овом скупу богом живијем и свемогућијем, и овом грудом, покапаном сузама нашије мајки и сестара и крви нашије ђедова и пранђедова, да ћемо бити вјерни, да ћемо чувати верман и удутлему ко очи у глави, и да ћемо све што знадемо и колико могнемо, учинити да султан потврди ову нашу праву! Како радили право, онако нам бог помого! Амин!

- Амин! - дочекаше сви ко једно грло. Опет рече Теле Босанчић:

- А сад, браћо, да се сви вође завјеримо и закунемо да нећемо ниђе и ником казати куда и којим послом полазе на пут наша браћа, Ристо и Тешо.

Поп Симо диже високо крст и поче, а људи за њим:

- Заклињемо се богом живијем и свемогућијем да нећемо ниђе и ником, ни свом ни туђем, казати куда и којим послом полазе на пут ова наша браћа, Ристо и Тешо! Ако издамо и невјеру какву учинимо, шјеме нам се затрло, племе нам се по злу спомињало, девет годин’ иза прага сунце гледали, жељели умријети а не могли умријети! Како право и истинито ове тешке бешједе говорили, онако нам бог помого! Амин!

Иза тога предаде кнез Раде Теши царски верман и удутлему, а Ристи попудбину. Онда им поп Симо очита молитву за сретна пута. Кад се сврши молитва, рече им:

- Браћо моја и дјецо моја дуковна, ви полазите ноћас на далеки и мучни пут. Нека је у сто добрије часа!… Чувајте се добро у путу и немојте ђе оба заспати. Кад један спава, нека други бдије, јер: туђа земља - туђи обичаји. Кад будете ђе говорили, помоз’те и испорав’те један другог у бешједи… Рођаче Ристо, паметан си, али си врлетне ћуди. Сустежи се, дијете, у туђој земљи, и немој, побогу синко, да би се ђе запио и заметно кавгу, јер је тешко дати џевап кавзи у туђој земљи... А ти, куме Тешо, паметни и мудри куме Тешо, теби ћу рећи само једну бешједу: драга ти је шала и маскара, и предраго ти се сваком подсмјенути у брк. Немој, туго моја, да би се заборавио и заметно шалу и маскару са султаном или са свијетлијем књазом Микаилом, или с каквим пашом и везиром!... То вам само кажем, а сад збогом, путници наши мили! Нека вас бог драги просвијетли и умудри на вашем тешком, мучном и далеком путу, да се сретно и здраво поврнете и повратком својијем овеселите ова наша ојађена брда и голијети!

Онда се сви ижљубише ш њима и алалише, и скуп се разиђе мирно, тио и брез гласа. И страже се дигоше, а мјесечина шја по брдима и пољима… ко дан.

Те исте ноћи пођоше Тешо и Ристо, сађоше обноћ, пријекијем путом, Сави води и шједоше у лађу и сретно приспјеше у Биоград.

Чекали су - каже ми покојни Ристо - једно два дана док и’ је примио књажев први доглавник, крупна, вели, и главита људина - мјере му није! Поднијеше му царски верман и указаше му се ко су, шта су и куд су наумили.

Рече им књажев доглавник:

- Браћо, тешко је и опасно у данашње вријеме поћи Цариграду. Султан се, вели, порошко нешто са Инглизом… Вранцузом - с ким ли, рече - па би се сваки час могла затурити кавга…

Ми шутимо - вели ми Ристо - а и он ушути, и дуго је шутио и нешто мислио, док ће нас упитати:

- А познајете ли ви, браћо, Гавру Вучковића?

Одговорише му:

- Славна поглавицо свијетлог књаза, ми не познајемо Гавру Вучковића, али смо чули шта је и ко је Гавро...

То рече Ристо, а Тешо га исправи и додаде:

- Добро знамо, славна поглавицо нашег свијетлог српског књаза, и Гаврино село. Његово село, Дабар, није далеко од нас… Кажу да је овај исти Гавро био у каурима девет дебелије година на учевини, и веле да је зорли и кабасто учеван чојек - карара му није!...

На ове Тешине ријечи осмјехну се књажева поглавица и рече:

- Браћо Бошњаци, у вас то све нешто крупно!

- Пред крупнијем чојеком бешједимо, па су нам и бешједе крупне! - дочека покојни Тешо ко из рукавице.

Мила бијаше ова Тешина шала књажевој поглавици, па се још више осмјену.

- А, славна поглавицо српска, што нас питаш за Гавру Вучковића? - рећи ће Ристо.

- Онако само… Из једног сте краја, па… А би ли вам, вели, мого у том вашем послу помоћи што Гавро Вучковић, кад је тако учеван?

- Ко нас то пита, славна поглавицо српска, нека нам то и одговори и нека нам да свој шјет… ми молимо покорно! - одговори му Тешо.

Књажев доглавник на Тешине ријечи не одговори ништа, него узе царски верман и удутлему, и рече:

- Ја ћу ово прегледати, а ви дођите шјутра… Добро ће све бити. Надам се да ћемо то некако свршити: нећете ни морати ићи у Цариград...

Ми се - вели ми покојни Ристо - замолисмо да уђемо и књазу Микаилу, да се и њему заплачемо на своје муке и невоље тешке... Шјутрадан уђосмо књазу и пођосмо му руци. Лијепо нас дочека. Меке му и слатке ријечи, на рану би и’ привио! Ми му се заплакасмо и казасмо све.

- Јадом и чемером, плачом и јауком с краја на крај прелијева се и разлијеже се несретна Босна! Помагај, свијетла круно српска! - зацвиљесмо ми - вели ми покојни Ристо - ко сужњи у тавници.

- Млого жалим Босну и о Босни и у сну мислим! - вели књаз, а ријечи му жалобитно подрктавају. Али бог ће драги дати, па ће све добро бити. Уздајмо се у бога и у своју снагу… Ваша ће се права потврдити, не морате ићи у Цариград, него се морете слободно поврнути у Босну… у нашу драгу Босну - рече свијетли књаз Микаило и ријеч му у грлу стаде. Жао му Босне, млого му жао Босне!

И он и’ је пито за Гавру Вучковића, али им не шћеде рећи за што и’ то пита.

Свијетли књаз Микаило лијепо и’ је отпустио, и они се врнуше из Биограда. Ристо дође у Ратково, а Тешо се разбоље у путу и остаде код рођака, доље неђе близу Саве воде.

Не прођоше ни три мјесеца иза њиова пута у Биоград, а из Сарајева дође абер у Ратково: ето Топал-паше из Сарајева, са два табора царског аскера, да потврди ратковску праву и да изда нове царске тапије. Спремајте ручак за Топал-пашу и за два табора царског аскера!

И Ратково се, дјецо, претвори у голему ашчиницу: коље се, пече се, кува се - није шала наранити два табора царске војске! Заклано је шест волова трогодаца и седамдесет овнова, и десетеро трзади и преко педесет пилади за везира и његове доглавнике; укувано је двадесет товара јечмена, зобена и курузовна крува, и десет погача на копрен за Топал-пашу и његове поглавице; испечено је седамдесет и седам тевсија пита, деведесет варићака колачића, три стотине кајгана, три стотине чимбура и три стотине цицвара - драга су ова јела Турцима! - изнијето је на Кадину Воду три стотине карлица варенике, двадесет каца кисела млијека, десет големије каца сира тученика и два товара масније сираца, а за везира и његове ћатипе, евендије, муле и авизе убијено је десет трмки чела, изнесено тридесет заструга младог скорупа и тридесет здјела варенике под скорупом…

Шјутрадан иза абера цикну од Подрашнице турска борија, и војска се указа, обори се у поље, пријеђе поље, паде на Кадину Воду, и у часку се забијеље са Пајдоса големи чадор везира Топал-паше.

Постави се ручак, и царски аскер кад нешто алакну и затуркеса, наклопи се и сладокусно поједе све што је изнијето, пождера, опири све ко мећава и облиза прсте.

Кад се нове тапије царске подијелише, и кад везир од сваког кућног старјешине узе по неколико дуката за некакве вереке, писну опет турска борија ко змија у процијепу, ударише таламбаси, војска се диже и крену према Бањој Луци…

Тако су наши стари, дјецо, задобили и очували своју земљу и праву… У пошљедње вријеме, како сте чули, љуто су и’ били сколили Турци да и’ укмете и поработе, и да им не дође у индат свијетли књаз Микаило - свијетла му душа и пред богом и пред људима - пали би у црно сужањство… Док је она наша врлетна и злеуда громила одбрањена и очувана, млого је суза и крви проливено, млого је пуста жежена злата поарчено! Колико је злата за њу дато, сва би се златом могла засути; колико је за њу крви проливено, у крви би се потопила, а данас нас више, дјецо, ни сувијем крувом не мере да рани! - заврши Милић дубоко уздрхталим гласом, и у очима му засвијетљеше крупне сузе.

Сунце се примицало отпочивању, кад је кочијаш почео хватати коње. Планински врхунци обавијали су се лагано у све црњу тиморину, и сјенке њихове, кад смо изашли над Кадину Воду, прекрилиле бијаху попут тавних покривача, овдје-ондје као продераних и прошкопљених тананом свјетлошћу, широко поље које се испред нас, пресјечено сивкастим друмом, протезаше у големом полукругу. Испод Мањаче, Вијагоште и Светигоре бјеласају се разбацане куће и кроз коминове диже се и повија дим, а око нас непрекидно и уједначено струји похладан вјетар, пун горског мириса, здравља и снаге.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:48

Ратково

Овај листић из архиве Петра Кочића је уступљен часопису Воља од његове породице и није досад објављен ни уједним сабраним дјелима нити књизи. Иако је без нарочитих књижевних одлика, овај текст заслужује пажњу јер потврђује стално и непоколебљиво интересовање великог националног борца за народ и његову прошлост, још од најранијих дана младости. Објављује се по први пут у овим Сабраним дјелима, иако је написан 1891. године.

___

Ово се село налази у Босанској Крајини источно од историјског града Кључа (4-5 км). Најпрво се звало Бањица или Бањице, а по неком кнезу Ратку прозове се Ратково, званично се пише данас доње и горње Ратково.

Народно предање вели:

У Бањици живео је кнез Ратко, а у њега је био у најму дјечак по имену Хусеин. Ратко се побојао Турака, и совјетује своме најамнику Хуси, да он иде у свијет, јер он по своме стасу, узрасту и природном дару приличи за што више а не за говедара.

Хусеин добивши од Ратка пара, запне па управо оде у Стамбол, пријави се султану и каже да би желио у војничку школу.1

Султан узме Хусеина у војску. Хусеин је брзо напредовао, тако да је постао везир, па као везир дође једном са војском у Босну са царским послом. Дошавши у Подрашницу, ту разапе чадоре и утабори се.

Одатлен пошаље суварије у Бањицу по кнеза Ратка. Ратко се је био врло препао, јер је мислио ево оде глава.

Дошавши пред везира учини му поклоне, а везир сасвим љубазно ослови га и посједне покрај себе. Распитивао га ово и оно. При растанку обдари га парама и дадне му бурунтију на све село Бањицу, као и да сагради цркву код извора воде Седреника. Још му је дао село Обровац и кулу у Обровцу покрај рјечице Гомјенице, па и Тимар, уз то му још дадне сабљу...

Насељеници и сељани кнеза Ратка скупо су платили поклон везиров. Послије смрти књежеве Тимар и Обровац пријеђе у турске руке, куда допадне у руке некога Ћејван-аге.

Ратковљани са великом муком очувају своје тапије на земљу...

Мој духовни отац Герасим Кочић, пређе поп Јово, казивао ми је: Људи су се у просјачко одијело преоблачили и у штапове тапије крили, и у Травник носили, показујући везирима како имају исправе на земљу, а амо зулумћари хоће да их присвоје себи.

Око 1839. год. кадија Ђумишлић покупи у Бањој Луци зликовце и удари на Ратково. Најпрво позове на вјеру: свештеника Симу Кочића, Зељку Кочића2 , Михајла Бабића, Тодора Босанчића и друге. Испребија их и опљачка, а прву тројицу погуби, и то све зато што тапија није могао добити, како би Ратково присвојио.

Неки Ситница ага, са Ситнице, све јави у Травник; везир је из Травника заповједио да се и кадија Ђумишлић убије. Како ми Герасим рече, убили су Ђумишлића на ћуприји на Врбасу у Бањој Луци, наравно мучки...

1891. године

Напомене

1 Да није овај Хусеин хришћанско дијете, род можда кнезу Ратку - П. К.

2 Симо Кочић био је млад, 25 година, а стасит и лијеп. као каква дјевојка. - П. К.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:49

Гроб слатке душе
Објављена такође у Босанској вили, XVII/1902. бр. 14–15, као једна од прича „С планине и испод планине“, она је исте године ушла и у прву Кочићеву збирку под тим насловом.

___

Упекло сунце - сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо - далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.

Пријатан мирис скорушеног планинског сијена с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдјегдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазовима по дивљачној, мљечикастој трави.

- Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! - одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. - А само да ти је знати каква љута зима море бити ’вође, на планини.

- Зима, велиш?

- Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на ’вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса… у ’ном пристранку?

- Јесам.

- Оно су све пометенички и гињенички гробови. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на ’вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и вамо покоран чојек. А има и’ доста који, ако ’ш, овог суда млого и не бендају… Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије откоса? Оно је гроб Слатке Душе…

- Слатке душе! - зачудих се ја. Како то слатке душе?

- "Како то слатке душе!" - као да се мало Дуле љутну. Лијепо! Слатке Душе оно је гроб…

Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доље под планином.

- Ено, оно тамо накрај села у ’ној долини, више које ко у сумаглици трепере двије јасике… Видиш ли? Видиш зар! Е, нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познаво он кога, не познаво - он сваком: моја слатка душо!

Прије неколико година - поче Дуле, а чело му се намршти - диже га спаија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је мого! Спаија и суд тражили су да се пресели јер није имо чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спаију и за царевину.

Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у ’вој пошљедњој буни изгину. Остаде сам с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бање Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино… Тако је он, кукавац, осто ко окресана грана сам самдијан!

Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се туко кад га дигоше.

- Ајде, стари, пртљај! - веле му ђендари.

Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу.

- Нећу! - издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. - Зар је баш до тог дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизо?!… Коме да оставим? Шваби… Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте да иде том Шваби у најам!… А-а, то не мере бити!

- Ајде, ајде, стари! - веле му ђендари мало блаже. Мораш јер те закон гони; не гонимо те ми…

- Чујеш, господине, оставите ме још једно двије, три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине пролеће, све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати… ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спаији свега доста… Тако ти то мени учини, мој добри господине, моја слатка душо! - објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче!

- Немој, господине, да на мене пане проклетство да сам угасио своју крсну свијећу, да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе… моја крв, бог ти сваку срећу дао! - преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе ко киша.

- Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо.

- Какав је то закон?! - јаукну Мијо и свали се на земљу. - Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја… - загрцну се. Земљо моја, мајко моја, колико ти сам зноја, суза и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!… Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!… Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју праву. Ић’емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата…

- То ти, стари, можеш одма тражити док ти унук одрасте, а сад устај!

- Баш се мора ићи? - пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.

- Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

- Онда вас молим с божје стране, прикаж’те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.

Дигоше га.

Он се пресели у ’ну долину. Од старије’ брвана и дасака подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије’ кућа’. Имо је само једну једину кравицу. То му је био сав мал.

У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије гра.

Он се селу од своје стране одуживо како је и колико је мого. Казиво нам је кад је који светац; кад се смије, бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен’ма чато је кршњаком славу, а на пировије’ приказиво дарове… Био је учеван и вамо разговоран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одма по старог Мију да мртваца окупа и да код њег прешједи док се не укопа.

Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.

- Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!… Ти знаш - Свето писмо каже: "Једно стадо и један пастир" - љутио би се поп на покојног Мију.

- Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја нако знаш, казујем… Шта ’ш: дрво на дрво - чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, ко велим, свађе приспјети, па ја ко млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и нако доста гријеха и клетве на нашем закону… А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу… Помого би’ му, бог зна и моја напаћена душа, и друкчије, кад би мого и знао…

- Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!…

Кнез се јопе љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћо тежаке да не иду суду за сваку ситницу.

- Немојте, дјецо - говорио би покојни Мијо - за свашто одмах летити суду. Суд је суд!… Боље, насул’те се вође, у селу, пред својим људма, јер коме данашњи суд суди… Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови… Не иде, дјецо, па ет! Неко вели: ово - оно… турски суд!… Мријети ваља - није ни за турског земана било праве, ама… Немојте, моја рођена дјецо! Насул’те се вође пред људма, па се пољуб’те ко браћа… ко прави Србови. Нема у овој земљи праве. Наша је права на Косову закопана… Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с богом, сваком бити право… Тако, дјецо, бог вам сваку срећу дао!…

- Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти вође господин пријестолник или сам ја?! - пито би га намргођено кнез.

- Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака…

- Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер овога ми царскога мyра, биће свашта!

- Ама, ко ја велим…

- Нема туј: - "Ама, ко ја велим!"… Ман’ се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, ка ко изврци!

Мијо би само слегно раменије’, па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи а он сио више огњишта па плаче.

- Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо ми се на далеки - далеки пут - тако је увијек Мијо говорио - не могу да гледам како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и обара моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.

Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

*

Преклани, биће баш уз оно девет бабиније ука иза Мученика, забразди’ и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па вако шједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весо је нешто.

- Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошо свом ђеду да потражи своју старевину.

- Куд сте то наумили, акобогда? - питам ја.

- Пошли смо тражити своју праву… своје старо огњиште и земљу.

- Е, мој Мијо, тешко да ти то…

- Ма, што тешко?!

- На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска права.

- Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске праве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошо… Ја ћу обићи сва судска врата у ’вој земљи. Не буде ли ништа - ја ћу самом цару у Беч!

Те је године Мијо с малим Стојаном обишо све судове. Ишо је чак и у Сарајево пјешице Земљаној влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне вериге, врати се с дјететом у село.

Ђе си био - ниђе. Шта си радио - ништа!

- Шта ћеш сад, Мијо? - питају га људи.

- У Беч, управ у Беч!… Ишо би и на другу страну, али се нема куд.

- А трошак? - упита неко.

- Ја млим, људи, требало би да се село пореже па да му скуца штогођ трошка? Севап је! - рек’о ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.

- Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати - рече Мијо и сузе му ударише. Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.

Шјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом. Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.

- Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати.

Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и’ је мећава кад су се враћали из чаршије, на ’вој планини.

*

- Нађосте ли пара при њему? - упитах ја Дулу.

- Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петнаест однесе кнез суду и сасу у царску касу.

- А ко му подиже биљег?

- Село је подигло биљег својој Слаткој Души.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:51

Ђурини записи
Ђурини записи. Приповијетка је у својој првој објављеној верзији, у Босанској вили, XVI/1901, бр. 4 и 5, имала подужи уводни дио који је Кочић, уносећи приповијетку у своју прву збирку „С планине и испод планине“ (1902), изоставио. Ево тог текста:
„Недјеља је. Устао сам, као и обично, врло рано и отворио прозоре. Свјежи планински ваздух струјио је у собу.
Узех зимски капут, огрнух се и наслоних на прозор, који је гледао на Луке, по којима се још повијала јутарња магла у густим, непрозрачним и сивкастим слојевима…
Кроз сивкасту масу пробише се први сунчани зраци. Сивкаста се боја прели у отворено-сребрнкасту. Разбијена сунчаним зрацима, магла се поче проређивати и узмицати испред моћног непријатеља, који нагло продираше и све више и више земљишта освајаше. Цвјетне и питоме равни, кроз које се вијугаше живахни поточић, обрастао с обадвије стране суморним врбама – осмјехнуше се под бијело-сребрном сунчаном свјетлошћу!
Магле је полако, тихано нестајало… Само су се још танки, кружни праменови вијали око шиљастих врхунаца китњастог Кика и голе Рустине… Ено, нестаде и њих! Скрише се негдје, да се, можда, опет лукаво прикраду кроз густе шумарке у меке и родне луке, кад се непријатељ умори и легне, да почива.
Село оживи. Чују се довикивања. Добра мајка дозива сина од тора, да му метне у торбицу ужину – кришку младог сира и комадић тврде кукурузе – а озбиљни и намргођени отац да га покара и опомене, да не пушта више сермије у зијан, као што је јуче учинио, „јер, здравља ми, неко ће поиграти“.
Уз Луке тјера Ђуреин Пејканове коње и нешто сам гунђа и псује: „Није шала… двије кљусине цијелу ноћ бити у ’курузима! Веребог, Пејкане порошкаћемо се доље… пред господином пријестолником, па коме бог вољадне! Брез мој сирац’ ја видим… Де, вуци те изјели! Ја видим, да брез суда не море ништа бити. Сатрло, брате, десета цима није усправ остала. Де, газда ти се крви напио! Ала, моја мајко! Ето, зашто се јадни чојек мучи и лети и дан и ноћ. Вала, пољару, бели ни теби неће кривати! Доље ћемо ми, доље… пред господина пријестолника, па ћемо се питати, да ли те суд поставио… Де, Цигани на теби воду гонили!… да једеш и цицваре и лижеш таве по селу… Де, газда са тебе врат сломио!… или да надгледаш зијане! Доље ћемо, доље!“
– Оooo, Јоване! – Зове неко од Давидовића кућа.
– Чујемооо! – одазва се неко с Ивановића Брда.
– ’Оћеш ли ти у шкр, ’оћеш?
– ’Оћу, ’оћу!
– Купи ми, вјере ти, једну литру шпирита! Нешто ми је, да простиш, ОНА слаба, па…. Нашло ми се ноћас дијете…
– Добро, добро! Нека ти је са срећом!
Са селишта чу се ћурлика. Погледах. Ђурлика Ристин Стојић. Колико сам пута слушао те неразумљиве и нескладне звуке, па су ми још увијек мили и драги. Слушао сам Стојића, виђао сам га, видим га и сад, како, с торбицом на леђима, полако и некако одмјерено ступа за сермијом и весело ћурлика.
Погледах уз Пилиповића Брдо. „Хм, опет она!“ оте ми се узвик, кад на брду под орахом познах Савину Марушку. Тако она увијек истјера краву на пашу, прислони се уз орах, па кф ђоја сеири, да нема шта у зијану. Знам те, Марушко!
Досјетљиво и враголасто дјевојче запјевуши ону пјесму „Жетву жела лијепа ђевојка“. Стојић трже ћурлику из уста, диже главу и погледа уз Пилиповића Брдо, а Марушка махну руком према свом тору: „Није отишла у род. Довече ћу сама мусти овце. Дођи, болан, Стојићу, да мало проегленишемо“ – ријешисмо ја и Стојић чудновати ребус. Неко ће добити и награду.
Са звоника манастирског одјекнуше звона. Стојић скиде фес, па се прекрсти. И ја се прекрстих. Кад звона умукоше, он опет засвира. Много је љепше свирао, него малочас.
Учини ми се да се на соби отворише врата. „Можда, Лука однесе ципеле, да очисти“, помислих и даље слушах Стојићево ћурликање… Мало тра’ чу се удар поткованих сељачких опанака. Осјетих јаку струју, па се окренух“.
Уз „Тубу, објављену исте године у Новој искри, ово је прва Кочићева објављена приповијетка.

___

На полуотвореним вратима стоји човјек, једном ногом у соби, а другом с ону страну прага. Протрх очи, погледах боље и познах Ђуру Џ. из Кола. Знам га добро. Мајстор је и то добар мајстор. Хода по свијету по мајсторији. Покрива амбарове, кукурузане, појате; набија пред јесен каце за ком. Мало и жита у земљу баци. Шта ће човјек - отима се и тежаклуком и мајсторијом.

- Која добра, добри Ђуро? - викнух ја.

- ’бро јутро, господине! Вала ништа… - вели Ђуро и плашљиво подиже главу.

- Дао ти бог добро, мој добри Ђуро! Улази, божји човјече; не бој се, мајка му стара, наши смо!

- Ма знаш, господине, ко… ако ’ш ме питати, и мрско ми је. Знаш - што ’но кажу - господа си, па није лако с господом...

Он затвори полагано врата, приђе бојажљиво на прстима до стола и пружи му руку.

- Здраво свано, господине?

- Здраво сам, како си ти, Ђуро?

- Нека вала богу и ја сам. Како је оче Јеросим, је л’ он здраво?

- Здраво је, хвала богу!

- Нека вала богу! Како је баба Марија, је л’ она здраво?

- Здраво је Ђуро.

- Нека вала богу! Како је стари Дако, је л’ он здраво?

- Та мани ме, Ђуро - велим ја и смијем се. Здраво је!

- Нека вала богу! Како је, господине, љетина вуда око вас?

- Па, да речеш, није лоша.

- Нека вала милостивом богу! Какав је десетар? … Је ли нако? …

- Богами, Ђуро… ет’…

- Еј, бог га убио! И у нас, мој господине, подави! Пукло у њег из ведра неба!

- Сједи, Ђуро; ето ту на сећију или, ако хоћеш, на столицу. Како ти је згодније?

- Ој, јој, господине, шта ти то велиш? - зачуди се Ђуро и лупну се у прси. Зар да ја с таком господом сједим? Вала ти, вала ти од неба до црне земље! Морем ја и вако…

- Сједи, човјече; не буди дијете.

- А-а! То никако, ни по које паре - одбија он и дрма главом. О, јој, зар да ја с таком господом?…

Видјех: неће сам да сједне. Узех га за руку и посадих на сећију. Он се неспретно помаче на крај сећије. Сећија вагну, а Ђуро се скотрља на под.

- О, јој, господине! - јаукну Ђуро и једва се диже. Сами бог и данашња света неђеља није рекла тежаку да с таком господом барабар сједи.

- Е, па, ето, кад нећеш, а ти стој! - мало ћу ја љутито.

- Дај ми руку - вели Ђуро и држи плоску у десној руци.

- Што ће ти рука?

- Да те пољубим, моја добра господо! - подилази Ђуро.

- Мани се, Ђуро, ја нит сам поп ни калуђер.

- Како нијеси, моја славна господо? Ти си нам и поп и калуђер и игуман и ариманит и све, ет’… Све си нам ти!

- Ма немој, човјече - отимам ја руку, коју он бијаше чврсто ухватио.

- Ето, господине, то ти је од мене милошта - вели Ђуро и пружа ми плоску, пошто ме на силу пољубио.

- Е, хвала ти, Ђуро!

- Вала богу и славној господи!

- Ја видим, Ђуро, ти си нешто с послом дошао, а?

- Па… и јесам, моја учевна господо.

- Које су те виле донијеле? - викнух ја онако у шали и погледах у плоску.

- О, јој, господине! Не дај, боже, нијесу виле - препаде се Ђуро и стаде се крстити.

Ја се осмијехнух и погледах га испод ока.

- Нако, знаш, дошо сам… да простиш, на кобили сам дојо. - Даде ми Максим своју кобилицу. Да простиш, господине, ждребна је. Вели Максим кад сам пошо:

"Чувај, Ђуро, прошћеш, ждребна је кобилица". Богами, господине, више сам је водио нег’ ја’о. Неће страна, неће низа страну, па тако…

- Добро, Ђуро, тако и ваља. Ама кажи ти мени што си ти до мене дошао?

- Јест, јест, господине, ждребна је. Могла би се, да простиш, изјаловити, па куд би ми онда душа? Душе ми, јест, јест, господине, здравља ми! Истину ти кажем, није нако да ти лажем: ждребна је.

- Ама добро, ет’… ждребна је, па?

- "Ждребна је, каже, припази је, Ђуро. Купи јој мало зоби ил’ накоси траве; неће она сијена". Јест, здравља ми, господине, кобилица је ждребна, а ја сам добар, ко… ко…

- Е, доста, Ђуро, већ и с кобилом и… - велим ја и смијем се. Него ти, брате, кажи што си овамо потеглио?

- О, јој, моја славна господо! - подилази Ђуро из петних жила. Вала ти што ме питаш. Ја се, ето, заборавио, па… Вала ти од неба до црне земље - црне и свете земљице, у коју ћемо сви… Ето, дошо сам, да те нешто, ако ’ош, и молим… ко старијег и паметнијег… Дошо сам, господине… - вели Ђуро и чеше се иза врата. Знам се добро с твојим оцем… оче-Јеросимом, а молимо ти се, господине, памтим ти и матер, још кад је цуром била. Очију ми, јест, господине! Дошла - покој јој души - нашој цркви на збор. Боже мој, сва окована у паре! Све сама цванцика и крсташ-талир… Онда је оче-Јеросим био момак, па ко "ода" за њом. Висока, брате, пристала, кршна… Лете момци, пружају плоске, дају јабуке. А-а! Она и не гледа! Веле: ода за њом Јојо Стојанов. Тако су звали оче-Јеросима кад је учио поповину… Јест, здравља ми, господине, тубим ја њу! ја млим, господине, да ти и не тубиш матере?

- Не тубим, Ђуро.

Ово ми безазлено Ђурино питање паде тешко на душу. У мени се пробуди стара жеља. Мисли ми одлетјеше далеко, далеко…

Ђуро је и даље нешто причао.

- Е, мој господине, нико се не море боље вољети нег мати, а нико јопе не море више вољети ко мати свом дјетету.

- Имаш праве, Ђуро, тако је! - тргох се из мисли. Е, сад ми кажи, што си дошао?

- Ето, господине, знам се добро с твојим оцом… оче-Јеросимом. Пазимо се још од турског земана. Ето, он дође мојој кући, па ја и он шједнемо. Он мало више горе - на простирач, а ја доље крај простирача… до огњишта. Испечем ја каву, па онда изнесем, ет’ у ’вој плошчици мало ракије. Увијек у мене има ракије. Пијемо тако и егленишемо… O, добар је оче-Јеросим, а и паметан је! Ја не знам… ти би, ако ’ш, господине, мого с том својом науком и памети тамо… код суда и код право приказати и израдити да оче-Јеросима и завладиче, а, господине?

- Па гледаћу, Ђуро, ако се могне - велим ја озбиљно.

- Онда не би било вјенчање дваест воринти ни страшна молитва пет сексена - то би оче-Јеросим снизио, а, господине?

- Би, Ђуро, би!

- O, добар је оче-Јеросим! Ш њим, ако ’ш, море и мало дијете бешједити… А ја се и он добро држимо. Ја сам му набио двије каце; по дваест котлова кома море у њи стати. Покрио сам му и онај амбарић у Суботици. O, добар је оче-Јеросим, а и ја сам добар, моја добра и учевна господо!

- Добар си ти, Ђуро, знам ја; причао ми је отац.

- Је л’ де?

- Јест, јест.

- Је ли вође оче-Јеросим? Ишо би да га пољубим у руку, па би се нама’ вратио. O, добар је…

- Није овдје, у селу је. Ето, Ђуро, кобилица је ждребна, тубиш кад ми је мати цуром била, оче-Јеросим је добар, а и ти си, како видим, добар. Кад је то све тако, сад ми укратко кажи што си дошао? Је ли тако?

- O, добар си и ти, наша славна и учевна господо!

- Е, добар сам и ја - добро! Сад кажи што си дошао?

- Дошо сам, господине, да ми зап… O, добар је твој отац, ко добар дан! Дошо сам, да ми… Немој ти, господине, знаш нако што… да ми запишеш запис - једва превали Ђуро преко језика.

- Шта велиш, Ђуро? - питам ја зачуђено.

- O, мој господине, да ти знаш како се ја пазим с оче-Јеросимом! Да ми запишеш запис - вели Ђуро и плашљиво обори очи. Зорли си, веле, учеван; учио си књигу у Србији, Русији и у Бечу, веле. Ти знаш то најбоље, а, господине?

- Знам, Ђуро, шта ти је, шта те боли?

- O, добра моја, славна, учевна и главата господо! - узвикну радосно Ђуро и раскрили руке, па ми обгрли кољена.

- Па баш велиш, Ђуро, "и главата господо"? - смијем се ја.

- Да, главата господо! Знаш, пријестолнику се рекне: главати господин-пријестолниче! А твоја и његова учевина некако је на барабар…

- Неће бити тако, Ђуро?

- Јест, јест, тако је: главати господин-пријестолниче! Знам ја, тако му се вели. Само ти кажи Шваби: главати господине! па немај бриге.

- Биће то свакако, Ђуро, да се каже: поглавити господине!

- А-а! - вели Ђуро и показује на главу. Главати, главати! Глава, мозак, памет! Еј, господине, камо твоја школа и учевина? Море бити да је и тако ко што ти велиш - трже се Ђуро. Ама га ми, тежаци, тако штимамо.

- Па велиш, тако га штимате?

- Да тако га штимамо, а њему драго, боже, па се све смије.

- Баш ми је драго, Ђуро, што тако знате старијег штимати.

- Знао би ја, ако ’ш, господине, и са Земљаном владом бешједити. Све вако ко и с тобом. Само ми је, ако ’ш питати, мучно егленисати с оним писарчићима у суду. Забоду оне мотке за уво, па се ко паунови по суду шећу. Док се чемерни тежак помоли на врата, а они: "Напоље марво!" Ја млим, господине, да они друго ништа и не знају. Шта би ти реко?

- У неку руку, Ђуро, имаш и ти праве. Него ти мене питаш нешто за запис?

- Да, господине, јест, питам. Је ли ово она књига рожданик? - пита Ђуро и показује на укоричену "Босанску вилу", која стајаше на столу.

- Јест, то је књига "рожданик". Ђуро се побожно прекрсти и цјелива књигу "рожданик".

- У њој пише кад се ко родио, колико ће живити, кад ће умријети. Све у њој има… Је л’ де, господине?

- Има, има, Ђуро!

- Би ли ти мени, господине, видио у књигу? Све ме нешто боде у очи… не могу спавати. Чини ли су, набача ли је, уроци ли су? Не знам… Она ме роспија… Ђурђија урекла, нико други! Бог јој не до! Онда би ми мого и запис записати, а господине? … А ја теби нако, што је право… Ето колико ти рекнеш. Само ти мени запиши запис и види у књигу: набача ли је, чини ли су? Ама ја млим да су уроци… роспија она, нико други!… Удовица, господине, а ја се тревио, да простиш, удовац, па…

- Је ли ти ико још "гледао" у књигу и писао запис?

- Па, господине… - извлачи се Ђуро, да ми не каже. - Није ми нико писо.

- Кажи ти слободно, не бој се - храбрим га ја.

- Није, господине, очију ми!

- Сад ћу ја видјети у књизи "рожданику", па тешко оном ко лаже! - пријетим ја и узимам "Босанску вилу".

- Јест, господине, јест! - викну Ђуро преплашено.

- Е, ко је?

- Закло ме да не казујем… Нема лијека ако кажем.

- Кажи ти! Ја ћу теби записати запис, а нећу ти много ни искати.

- Оћеш онај, господине, велики од два воринта ил ћеш онај мали од пет сексена?

- Који год хоћеш! Само ми кажи ко ти је прије писао?

Сиромашни Ђуро дуго се мучио и гледао преда се.

Ја сам га за то вријеме посматрао. Близу му је педесет; ја једна мање, ја једна више. Лице му блиједо, испијено, нос доста правилан и врло шиљаст, очи, одвећ свијетле и влажне, играју као на зејтину. Снага му дрхће, мислиш: пашће на земљу.

Дуго је тако стајао, док се одједанпут врцну, хвати се за кајиш, одријеши припашај и метну га на сто, мало подаље од књиге "рожданика".

- Ево, господине, записа - вели Ђуро и дрхћући извади једну прљаву кончану кесицу иза црвеног, широког појаса, којим се сељаци опасују испод припашаја. Били су ушивени до мене у појасу, па сам и’ јутрос, кад сам пошо, одашио. Знаш, било ме престало, па - на моју голему несрећу - оставио појас кад сам неки дан набијо каце код Максима, те прешла преко њега мачка, па ме нама’ оне вечери спопало. Е, Ђурђија, не до ти бог ни овог ни оног свијета! - уздахну дубоко и тужно Ђуро.

Ја узех кесицу, одријеших и извадих два записа. Размотах први. Био је двострук. У спољашњој хартији, која је била бијела - по свој прилици од омота шећерне главе - смотана је друга. Развих радознало ту другу и прочитах ово наштампано: "Висока земаљска влада наименовала је…" Више није ништа стајало. Познадох хартију званичног листа високе Земаљске владе.

- Би ли икако могао знати, Ђуро, ко ти је овај запис писао? - питам ја и држим хартију у руци.

- Би, господине, знам ја по… Тај ми је писо онај наш десетар што су га лани ишћерали из царске службе. Знаш, он има књигу рожданик, па сад ода вако по селу, гледа у рожданик и пише записе. Ја сам му дао два воринта у тврду. Вели: "Ђуро, то је велики запис, а ако ’ш, има и мали од пет сексена". Еј, Ђурђија, да од бога…

Ја уздахнух, па размотах други. Овај је био једноставан.

- Еј, Аркaдије, небо те убило! - уздахнух опет кад познах рукопис "учитеља" Аркадија, што се сваке године пред школски распуст довуче из "лепог Срема" у ове несретне крајеве с прљавом торбом и "исправним документима".

- Јест, господине, тај ми је Аркадије писо. Вид’, како ти знаш! - чуди се Ђуро. Кад је лани пролазио из шера да вође буде учитељ, свратио се мојој кући, па смо цијелу ноћ пили. O, море, господине, Акардије добро пити! Попили смо читаву пинту (10 ока) ракије. Увијек у мене има ракије. Кажем ти цијелу смо ноћ пили и чатали - боже ме не покарај - ко у цркви. O, добро, господине, Акардије чата, а добро и пије! Па вели мени: "Помажи, Ђуро, помажи Србину свом из лепог Срема!" Нагони ме да и ја нако из главе чатам; а кад, мој господине, поче из свег грла! "Добро, врло добро, Босно поносна", вели Акардије и удара ме по плећије’. Мило мени, мој боже, па све чатам и крстим се; а и Акардији мило.

- Па јесте ли што јели? - питам ја и трудим се, по свом обичају, да у машти представим слику како "учитељ" Акардије из "лепог Срема" и мајстор Ђуро из Кола "чатају". Знам да је Акардије, као и сваки брат Сремац, "добар певчик", ама Ђуро?

- О! Како нијесмо, мој господине? Оборио сам најбоље јагње… Било је некако око јација… Нама’ ми један запис записо; други ми је записо у глуво доба, а трећи у зору… а све смо јели, пили и чатали. O, добро једе Акардије!

- Колико ти је узео за записе тај твој Акардије?

- Па, господине, три велика записа по два воринта: шест воринти. Је ли тако по твом рачуну, господине?

- Јест управо шест воринти или на гроше: 75 гроша!

- Види господина, како зна и наш рачун - боже мој, дубоке науке!

- Па гдје су ти она друга два записа?

- Је ли што је Акардије писо?

- Да.

- Онај смо спалили што је писо око јација, онај сам други - глувњаш, ишјеко и попио у води, а то је трећи - зорњаш што га држиш. Ту је уштрампо Акардије моје очи, нос, главу, обрве, чело… све, све је уштрампо! Узме комадић меса, чашу ракије, а све штрампа и гледа у мене. O, добро Акардије, господине, једе, добро пије, а да видиш, добро и штрампа. Лети му рука кад пише - боже ме прости, ко у пријестолника. Има ли то туј… моја штрампа?

- Нема, Ђуро, овдје у овом запису твоје "штрампе".

- Баш велиш нема? Виђај-де боље!

- Бадава, Ђуро, нема. Има само "наштрампан" Оченаш.

- Аа, знам! Оно: очењаш иже јеси…

- Јест, јест, то је.

- Ваљда је моја штрампа била у ’номе што смо га спалили ил’ у ’ном што сам га попио у води?

- Може бити, Ђуро.

- И ја млим тако, господине. O, добро једе Акардије, добро пије, а добро и чата, а, ето, ме није добро уштрампо! Мор’ да се пребацио у ракији, а, господине? - Може и то бити, Ђуро.

- O, добро једе Акардије - не буди урока! До поноћи, мој господине, спреса пола јањета, а пола метну у торбу; а добра му и торба. Мого би у њу стати подруг улчек ’куруза… У свануће освоји га ракија, па ми вели: "Уби ми, Ђуро, једно пиле за вруштук, а ја ћу мало одспавати." Па баш велиш нема моје штрампе?… Еј, мојије крвави шест воринти, па јагње, па нолика част! Да ме уштрампо, не би жалио ни пара, ни ракије, ни јагњета, ни пилета… ништа ја не би’ жалио!… Е, мој господине, свак ли нас вара и гули! Ама, је л он Швабо, не вјеруј ти њему! Еј, Ђурђија, дабогда, сестро, и данашња света неђеља - небеска царица - никад среће не имала! Дабогда, девет година иза прага сунце гледала, па нит могла живити нит умријети! Што учини ово од мене?! Дабогда…

- Не куни, Ђуро, није жена крива. Чекај док видим шта књига "рожданик" каже, па онда можеш…

- Зар и ти, господине, роспију браниш?! - продера се Ђуро.

- Не дери се, човјече; ево шта књига каже!

- Шта, господине? Шта вели књига рожданик? - спусти Ђуро глас и поче молити.

- Књига пише да ћеш се двапут женити и да ће ти се друга жена звати Ђурђија… Ето шта књига каже.

- Немој ти то, господине, говорити на сва уста? - чуди се Ђуро.

- Књига тако вели, па ти сад… Ти удовац, Ђурђија удовица, па зар то не би могло бити? Ђуро и Ђурђија! То се и у пјесми пјева. Само ако ти хоћеш и ако си вољан? Књига пише да Ђурђија није тако рђава као што ти велиш. Ђурђија је добра - бисно, ваљано чељаде…

- На моју и вјеру и душу, књига добро каже. Све је тако ко што књига рожданик вели, ама ја… ко болестан… Сав ми је свијет крвав пред очима. Јопе, јопе, оне очи… Ђурђине не слуте на добро. Она ме урекла, нико други! Ама ја млим кад б’ она пошла за ме да би ме ова мука прошла. Шта би ти реко, господине?

- Би, Ђуро, би… Ако те је мало урекла - то је од драгости, воли те.

- Па баш велиш, господине, и књига пише да ме Ђурђија воли?

- Да, Ђурђија те воли. Црче за тобом, а ти…

- Ако ’ош ти мене питати, господине - претрже ме Ђуро - на моју душу, Ђурђија није по том ни рђава. Свијет говори: Ђурђија је вака, Ђурђија је нака, Ђурђија јаше на вратилу, Ђурђија одузима марви млијеко, Ђурђија баца омразу измеђ чојека и жене; у Ђурђије су ваке, у Ђурђије су наке очи… Ама, ко ће свијету угодити! Свијет је, ко свијет… Пријестолник је пријестолник, па му свијет нађе ману… На моју и вјеру и душу, Ђурђија је жена једна по једна! Кад сам јој гођ дошо кући - туј ти је нама’ кава, па ракија, па цицвара, па кајгана на маслу, па колачићи, па… сто некије маслајета! Кажем ти, дочека ме боље - боже ме не покарај - него владику! Очију ми, јест!

- Ето, видиш, Ђуро, кажем ја: Ђурђија је добра. А то би тебе одмах прошло… та мука, кад би узео Ђурђију. Само ако имаш онако драгу вољу. Данас, знаш, нема барем у том силе.

- Бог ти је помого, господине, одавно сам ја њој мукајет… Ама она, ко затегла, па се чини и невјешта…

- За то не води бриге. То ћемо ја и оче-Јеросим већ уредити. А сад да коју попијемо у здравље Ђуре и Ђурђије. Здрав си Ђуро!

- Бог ти дао здравље!

Једну по једну, па се угријасмо. Ухвати Ђуру, а богами, да простите, и мене. Пуста башица, прва кап испод цијеви, клизи низ грло - гладан би је пио!

- Мој господине, - не буди урока - мореш и ти добро ракије - вели Ђуро и мућа празну плоску. Сва ова, речемо каз’ти, главата господа море добро пити. Ето, наш порезник… Ама здрав исан море и… Ништа боље на ’вом свијету од здравља! Па велиш, господине, у рожданику пише да ћу се двапут женити… да ме Ђурђија воли… Е, Ђушо, - поче Ђуро тепати Ђурђији - пост ти се твој укиселио, друкчије ћемо сад! Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!… Па баш велиш, господине, Ђуша ме урекла нако, ко… од драгости. Вид’ ти, вид’ ти моје Ђушице! Од драгости, да… ја, шта ти мислиш? Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!

*

Оженисмо Ђуру. Из почетка је Ђурђија, као и свака удовица, мало затезала. Говорила је како се не мисли удавати, како је њезино било и прошло, како је остарила и шта ти ја знам.

- Канте ви се мене; моје је већ прошло… Није мени до шта је вами.

- Тако ти је суђено, Ђурђија. Што раније, то боље - велим ја.

- Суђено, да! Тако ти и у рожданику пише - додаје Ђуро и пружа јој плоску. На, узми! Моремо ли што проти божје воље? Што је од бога, слађе је од меда - давно су казали… Судбина, па ет’!

- Узми, узми, Ђурђија - потпомаже нас оче-Јеросим. Не ’ш наћи ниђе боље прилике. Ђуро је добар мајстор; живићете ко једни по једни. Дајем вам свој пастирски благослов, па куд ћете више!

- Е, кад је тако… - прошапта Ђурђија, онда устаде, поклони се, пољуби оче-Јеросима у руку, а мене у образ, па прими од Ђуре плоску.

Ђурђија "попи" плоску и кроз недјељу дана вјенчаше се. На вјенчању пришапнух Ђури на ухо и показах на Ђурђију: "То је мој запис. Боже са срећом и хаиром!"

*

Била је Млада недјеља. Дошао Ђуро с Ђурђијом на збор. Некако стидљиво, погнуте главе, приђе ми Ђурђија, поклони се, као и свака млада, пољуби ме у оба образа и у чело, као и свака млада, па се онда поизмаче мало на страну, као и свака млада.

- Како је Ђуро сад? Је ли боље?

- Па, господине, с богом и с твојим записом, добро је - смије се Ђуро и показује на Ђурђију, а она обори очи и поцрвени, као и свака млада. ’Вако, кад ће рђаво вријеме… мијена, уштап, дође ме мало, ама ја и моја Ђуша… O, добра Ђуша, мој господине!!!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:51

Код Марканова точка

Ову приповијетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, гдје је писало Марконова умјесто Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Т. Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице.

___

Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду!

Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку.

Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете!

Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње.

На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно.

Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ.

Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе.

У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега.

Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи:

- Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу!

- Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути?

- Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи.

- O-о, Ђуране! - зове неко. Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: "У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…"

-… бро јутро! - чу се иза мене ситан, промукао глас.

Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене.

- Какви су ово, дијете, гробови?

- Гињенички.

- А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати?

- Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили.

- А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути:

- Ала селамет! бог свети зна! - диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком.

- Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут?

- Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу!

- Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати?

- Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја!

Како то?

- Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад?

- Да.

Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну:

- У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио - рече он више као за се, па настави: - Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’…

Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу:

- Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо?

- Нисам.

- Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те?

- Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш!

- Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било - свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело - свеједно! Ти мене малоприје питаш: "Шта си, велиш, момчићу, тако тужан? " У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли!

Малом навријеше сузе на очи.

- Па шта смо имали?

- Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, - своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну:

"Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара" - мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине!

*

Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога.

Планине моје, што сте ми тако тужне?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:52

Вуков гај
Ову приповијетку Кочић је први пут објавио у београдској Политици, VI/1909, бр. 2088, а затим, идуће године, унио и у своју збирку Јауци са Змијања (1910).

___

Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.

На једном бијаху бијеле хаљине као снијег са црвенкастим пругама, и на глави широк, кломпав шешир, испод кога му се једва назираху очи и нос. Из џепа на лијевој страни испод пазуха вирио му је метар, савијен, и на преклону жутјела се округла чивија, преливајући се у сунцу. Други, много млађи, подбулих образа, помодрела носа и као неиспаван, бунован, носио је шумарско одијело: зеленкаст шешир са перушком навише, саметне панталоне до кољена, а од кољена дебеле зелене чарапе са тешким, поткованим ципелама, чији ударци тупо одјекиваху о скорену земљу, остављајући иза себе по набујалој прашини шаролик траг. На леђима му је висила торба са кожним упртама испод којих је, кроз жућкасто и изанђало одијело, пробијао зној. Преко торбе некако му се немарно испријечила двоцијевка.

Станко је био сам од мушкијех глава код куће са једном женом и старим Вуком, кога је већ поодавно обузела и оборила старост и изнемоглост, те не може никуд макнути из куће. Жена је спремала јело за посленике у пољу, а Станко тесао гобеље за кола. Вук је лежао у кући више огњишта, нијем и непомичан.

Станко, кад угледа страњске људе, пометну брадву и некако се тешко подиже да их дочека.

Онај је први шутио, а онај у шумарском одијелу, скидајући пушку са себе, назва бога и упита се са Станком за здравље.

- Но, како комшија? - промрмља и први, некако бојажљиво, као натежући.

- Добро, добро, господине. Како си ти? - осмјехивајући се одговори Станко.

Странац му не знаде ништа рећи, већ се сав зацрвени. Више није ни ријечи проговорио, него је непрекидно гледао у крупну и одраслу шуму у Вуковом гају, који се у полукругу савијао изнад Станкових стаја као какав свјеж и зелен вијенац, стршећи високо у небо поврх ниске и закржљале шикаре што се протезаше над цијелим селом, чак тамо до стеће планине.

Они су се још позадуго одмарали и нешто се између се разговарали некаквим језиком кога Станко није разумијевао. То му је мучно било, па их је од неко доба почео криво, неповјерљиво погледати. Шумар то опази, па пошто искапи пуну здјелу кисела млијека - онај први није хтио - дигоше се и пођоше уз брдо Вуковом гају.

На поласку шумар рече:

- Босанчићу, овог љета биће доста посла и зараде. Вуков гај је продо спаија овом странцу. Кроз који дан почеће рад…

Станко га забезекнуто погледа, па се усплахири:

- Какав спаија?! Који гај?... То не мере бити. Гај није спаијин већ нашег Вука; то зна сав свијет. То не мере бити!

Странац, кад видје ненадну и наглу усплахиреност Станкову, поблијеђе и поизмаче се за неколико воловских пружљаја подаље од њих. Шумар на Станкове ријечи не рече ништа, већ се и сам упути за странцем. Станко остаде непомичан, без ријечи, зурећи у врх цијеви пушчане како се пресјајива у сунцу и лагано замиче у Вуков гај.

Глас да ће каури сјећи Вуков гај брзо се разнесе по свему Змијању, и сав се крај узнемири, а највише изнемогли Вук. Тo је уистину његов гај. Он га је подигао и одгајио.

Већ се и заборавило кад је Вук стао у најам у Босанчића. O рођењу његовом испредале су се дуге и различне бајке. Највише се говорило да је као дијете нађен у планини, и то кад је некакав паша уз буну проходио Босном, и када се многи свијет из доњих крајева са сермијом склонио у планинске збјегове. Када се све прилично било умирило и слегло, враћао се народ из збјегова. Жени је једној нестало дјетета. Много га је и дуго тражила, срљајући као без душе кроз планине, и није га нашла. Уморну и изнемоглу растргали су је вуци. То су дијете послије нашли чобани, отхранили га и надјели му име Вук.

У Босанчића Вук се најмио дјететом и ишао је првијех година за сермијом, прво за овцама, па онда за говедима. Ријетко би кад радио на њиви са осталом чељади. Испрва му је о Ђурђеву и Митрову исплаћиван најам: педесет гроша и опанци кузолаши по врху. Послије је престало и то, и њега су почели држати као укућанина и као свог рођеног, те се и он попут остале чељади стао беслеисати, одијевати и обувати из куће.

Био је тих и смирен као овца. Ни с ким се никад није свадио, то се не памти. Није никог мрзио, нити је кога одвећ волио. Према свачем и сваком био је равнодушан и хладан као студени камен. Махом је шутио и свирао у ћурлик, који се далеко чуо, и свак је могао распознати звуке и даворијање Вукова ћурлика. Цркви није ишао осим у години једном, на причешће; у чаршију није никад слазио, осим у прољеће, кад би се овце спуштале са Змијања на јањило, доље у Лијевче.

Кад би љети сјавио благо на пландиште, или кад би га изјутра или увече напасао, увијек је уза се носио сикиру и поткресавао младе буквиће и јавориће у шикари изнад Босанчића кућа. То је радио од малена, неуморно и непрекидно, из године у годину, и од закржљале шикаре, која је била свачија и ничија, издвајао се лагано и неосјетно гај са високим и витким буквама и јаворовима, висећи се и ширећи се. Те букве и јаворови били су му мили и драги као нешто своје рођено што му је прирасло за душу и срце. Кад је беспослен, ријетко би се кад од њих одвајао. Увијек је неку жалост око њих баратао, кресао нешто и поткресавао. Из гаја се увијек светачним даном чула његова сикира.

И ту, у гају, у љетне дане кад се шума одјене листом и облије блиставошћу сунчаном, отварала би се тврда и опора душа Вукова. Он би дуго и дуго гледао свој једри и набујали гај као да га погледом милује. Ту би он највише и говорио. "Дјаге сестје и бјацо, јасите, јасите! Висјоко јастите!" - тепао би он, гледећи уз вите букве и јаворове како се тихано повијају и ослушкивајући њихово дрхтаво и тајанствено шумљење.

Једном се био нешто грдно ражљутио на Станка и кренуо се некуд да иде, али се није могао никако растати са својим гајем. Изишао бијаше испод села и легао под једну крушку дивљаку. Очију није скидао с гаја. Чинило му се да чује у гају ударце сикире, и као да се високи буквићи превијају и шкрипе. Онда би се као све умирило и стишало, и њему се гај причињао необично тужан и као да се скаменио од жалости: ниједна грана да се макне, ниједан лист да се затресе, да задрхће и затрепери. Гај није шуштио, није се дизало оно чудновато, потмуло шуштање које му је увијек душу заносило и опијало. Над гајем се његовим, тако му се привиђало, бијаше спустила некаква ледена гробна тишина и туга која се дизаше у магличастом привиђењу измеђ зелених овршака и помодрелог неба. Он се први пут тада у свом животу заплакао, и вратио се опет у село.

У прољеће, највише у прољеће гладних година каквих је у овом удом и врлетном крају често бивало у старо вријеме, тешко би се Вук забринуо. Тада би изнемогла и прегладњела свјетина осуком навалили на младе буквиће да гули кору и снима мезгру, те би се тиме и цријемушом отимала да не скапа од глади. Са запрепашћеним очима гледао је он како се кроз шуму бјеласају огуљена стабла, стрепећи, да се не посуше, увену и угину.

Сваке године о Ђурђевдану скупљало се све Змијање на збор код Добре Воде у Вуковом гају, и сав би гај тада мирисао сувим босиљем и планинским пјесмама, у којима се славила и величала љубав, младост, здравље и снага. И тада је Вук широко отварао очи и пазио да не буде каква квара. Када би га ко опоменуо што толико пази, одговорио би он кратко, благо осмјехујући се:

"Змијањци смо!"

Кад су се млада стабла развила и поодрасла, сваки је могао усјећи какве јапије за малу потребу да не иде далеко стећу планини, али је свак морао за то питати Вука да му допусти. То његово право свак је поштовао, и Вук мало кад не би допустио. На мјесто посјечених стабала одмах би он поткресавао и подгајивао младице.

И он и цијело Змијање били су нечим тајанственим и језивим везани за тај гај. У вријеме гладних година када би се домаћини, погружени и убијени, враћали из далеке Каурске, без жита, са празним коњима, стала би силна кукњава, јаук и лелек цијелог Змијања, и тада би Вуков гај и бујна цријемуша по њему спасавали невољнике да не пресвисну од грдног очајања и глади.

*

Странци се истога дана вратише из шуме и зађоше по селима да купе раднике. На Змијању не могоше за тај посао наћи ни једног јединог човјека.

- Не говорите више о том, већ се што прије кин’те са Змијања, јер би могли главом платити! - запријети им стари Чочорика, и за два дана сазва Змијање на скуп. И Вука су, онако слаба и немоћна, извели на скуп. Он је само шутио и слушао што остали говоре. Највише је говорио стари Чочорика. Усред његова говора поче довикивати једно чобанче из поља:

- Ено крава у Вуковом гају!

Вук се трже, бризну у плач и викну:

- Чујте, браћо, оно је мој гај, а није спаијин. Не дајте, ако за бога јединога знате, да га каури исијеку. Неправда је то велика и гријек… - загуши се у сузама.

- Не дамо, не дамо брез грдног зла! - узавреше повици са свију страна. Чочорика наставља:

- Вуков гај је ко наша светиња једна. Наши ђедови и пранђедови спасавали свој голи живот у том гају од немилосне глади… Кад сад, душо си моја драга, и дјецо и браћо моја, чуо да га је спаија продо каурима… тобож што је на његовој земљи, и овамо кад сам проесабио да ће га попити у вину и ракији са каурским роспијама, е душо си моја драга, било ми је да полудим!… Синоћ сам дуго под ноћ шједио пред кућом и све нешто о том размишљо. Никако ми се није дало спавати… Неће око поноћи на једном ми се учини ко да се небеса отворише и над Високом Гредом указа се кршна и наочита женска прилика са црљеним барјаком у руци…

- И ја сам видио синоћ некакву црљен изнад Високе Греде! - чу се неко из скупа.

- И ја сам! - дочека други.

- И ја сам! - потврђује трећи.

- Маше барјаком - продужује Чочорика - и виче: "Не дајте Змијањци, тако проклети не били, да каури исијеку Вуков гај!"

- Не дамо, не дамо брез грдног зла и крви! - загрмјеше опет поклици са свију страна.

И сви се завјерише, и старо и младо, и мушко и женско, да бране Вуков гај и да без голема јада не дају да га каури исијеку, и опремише суду испред Вука и народа старог Чочорику са неколико људи.

Послије два три дана вратио се од суда стари Чочорика са људима, али није ништа успио. Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар. Неизмјерно огорчење бјеше обладало Змијањцима кад им је Чочорика све то казао.

И једног дана помолише се друмом испод Кадине Воде у дугим редовима страњски радници, све сами каури, са четири жандарске патроле.

Змијање се узруја и узбуни као никад до тада. Са дна до дна Змијања одјекиваху узвици и дозивања: "Каури иду да сијеку Вуков гај! На скуп, браћо и Србови!"

Из свију села са њива и од кућа похрљеше гомиле узрујаног и запрепашћеног народа. Људи бацају косе и виле преко рамена, на дјевојачким и момачким уснама прекидају се пјесме, жене остављају колијевке са расплаканом дјецом, и све то хрли и срља према Вуковом гају, погнано некаквом непојмљивом и неодољивом силом. Хрли и куља свијет са свију страна као да из земље ниче и искупља се под Вуков гај.

И Вук се диже, доби снагу као да се препороди. У кошуљи, гологлав и распојас, блијед као смрт и испијен као каква авет изиђе у народ.

Каури се примичу све ближе и ближе. Натакнуте бајонете на жандарским пушкама све се јасније распознају. Истом језиво бљесну у сунцу, па опет се изгубе, потону као у какву помрчину.

Кроз непрегледну гомилу искупљеног и до дна душе узбуњеног народа проструји нешто, везујући једно за друго, стапајући сав тај свијет у једно, у нешто чврсто и непробојно. Наједном се дигне жагор и повици, па се опет све ушути, следени, скамени. Свак осјећа, слути, да се нешто страхобно приближује, само што се није збило!

Вук, као какво страшило, кад видје да се радници све ближе примичу, рашири руке као да ће бранити гај, напрегну се и прозбори немоћним и уздрхталим гласом:

- Ето каура! Не дајте, браћо, да…

- Не дамо, не дамо! - забруја на све стране, одјекујући у планинским висовима.

Радници наједном застадоше. Једна се патрола одвоји од осталих и пође према скупљеном народу, у коме се дизаше све јача и силнија граја што се радници ближе примицаху.

- Нек се врате радници, ми не дамо шјећи Вукова гаја! - викну Чочорика према патроли која застаде подалеко од скупљеног народа који се силно узруја.

- Не дамо, не дамо брез мртве главе! - осуше се опет повици из скупа.

- У име закона, разилаз’те се!

- У име бога и божје правде нек одступе радници да се крв не пролијева!

- Ми смо бацили молбеницу на царство. Нека то још мало стане, да видимо шта ће доћи са царства! - довикује патроли Станко Босанчић.

Жандари звизнуше. Остале патроле и оборужани радници прилетјеше и свом жестином навалише да разгоне народ.

- Ми смо бацили молбеницу на царство! - чују се испрекидани узвици.

- Каква молбеница, какво царство! Натраг у име закона! Разилаз’те се…

Вук, узрујан, измакао се испред народа, раширио руке као да нешто брани и само виче:

- Не дајте, браћо!

И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише, отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну. Рањеници падају и јече, а Вук као какво привиђење увијек напријед и једнако виче:

- Не дајте, браћо!

И он паде, обливен крвљу, непрестано млатајући рукама око себе и вичући: "Не дајте, не дајте!" Крај њег посрну и паде стари Чочорика, и свијет се разбјеже, праћен силном праском пушака…

Гињенике покопаше, и Вуков гај почеше сјећи.

Немилосна туђинска рука исијече и сасијече све и однесе у далеку земљу, а ојађено Змијање обави се у тугу и жалост голему.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   Ned 22 Feb - 17:53

Са збора

Ова краћа Кочићева цртица штампана је први пут у београдском часопису Дело, IХ/1904, бр. 2, а затим идуће године пренесена и у III Кочићеву збирку „С планине и испод планине“ (1905).

___

У прошлу недјељу пробуди ме рано иза сна звекет цванцика, ударци поткованих опанака и тих, нејасан женски жагор, који се овда онда мијешао с крупним, мушким узвицима.

Сјетих се брзо шта је. Млада је недјеља, а свијет се сваке младе недјеље скупља на збор. Уморан и неиспаван, једва се дигох и обукох, па смакнух засторе с прозора.

Свијет је непрестано, жагорећи, придолазио. Друмом од Гомјенице, чији се је шум једва осјећао како меко и уједначено шушти, а за њима се нанизао овећи осук женске чељади у чистим, бијелим рубинама. Кроз рану, јутарњу свјежину бјеласале су се и лепршале женске бошче, бљештили се и преливали на младинским и дјевојачким пуним њедрима свијетли и влажни гердани, и црвенили фесови на мушким главама. Свако женско чељаде, по обичају кад се иде на збор, носи у руци киту босиљка и девесмиља, а у дјевојака на удају виде се и ђулићи, свјежи и црвени као крв, иза ува, и два, три стручка милодува у коси, који је већ почео венути.

Сусрећу се на раскршћима. Љубе се прије и куме, питају се за здравље кумови и пријатељи, шапоре снаше и дјевојке и стидљиво погледају око себе. У момака ужагриле очи, па се живо свијетле и немирно поигравају. Већ се један нашао као и у послу: примакао се цурама, па их задиркује и отима им црвене ђулиће иза ува.

- Еј, момчићу, немојде ти, знаш, тако! Пост је, молитву ти твоју, а и јесен је још подалеко! - чу се мушки глас из једне гомилице.

- Родиле су, брајане, шљиве. Моремо се сваком весељу од бога драгог надати. Остави ти слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! - истаче се из друге гомилице једна остарија жена необично свијетлих и крупних очију. Мој слатки брајане, једро месо и врела крв слабо се, ако ћеш ме питати, брину за пост и молитву. Знам ја то по себи. O, грдна рано, кад сам ја била некад вако у ватри и напону…

- Језик за зубе, торокачо једна! - издера се неко осорно. Не узмећи нам дјеце! Види ти ње каква је она само!

Настаде мек и весео кикот и неразговијетно шапутање од уста до уста, а искрена се торокача, постиђена, негдје изгуби у збору. Једре и пуне цурице заносе стидљиво главу у страну, миришу влажно босиље и девесмиље и смијуље се. Онај се момчић зацрвенио од стида, па не трепће, а смијех и шапат све се више и више шири по збору.

Свијет једнако придолази и приснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, па народ похитао на збор.

Замало би, па се и служба сврши у цркви. Истом сада настаде живо кретање, разговор, жагор и довикивање. Пуше се ватре, вичу зборачке кафеџије, сјакте се ибрици и филџани, свијетли се и прелијева накит на женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а над свим тим свјежим, миришљавим и живим шаренилом наднијело се и свело планинско небо, модро и чисто као огромно рибље око. Све оживље некаквим чудноватим животом, све се као преобрази и оснажи. Већ се и пјесма разлијеже:

Солдачијо, моја бриго тешка,
Ој јелико, ој горо зелена!
Остаде ми жена ко дјевојка,
Ој јелико, ој горо зелена!

Два снажна и витка момка као двије јеле, загрљени као два брата, ступајући полагано кроз збор, пјевали су ту жалобитну пјесму, кроз коју је одјекивала туга и неизмјерна жалост за нечим изгубљеним. Свијет се згрнуо око њих, па их прати, а они све снажније, тужније извијају ову нову, чудновату планинску пјесму која дубоко, предубоко у срце задире. Из припланулих и окоштих им образа бије оно пуно, пркосно, планинско здравље и снага, а из очију љута мржња и туга. Пјесмом су ваљада хтјели да се отресу тешке чаме и дубоке, немиле слутње што им је обузимала сву душу.

- Оба су примљена у солдате, а оба су и ожењена, нема још ни неђељу дана - прошапта неко као жалећи их.

- Људи моји, ђе ли ће им кости иструнити?

- Браћо моја и Србови моји, ја сам нешто опазио: кад се гођ ови добросретни солдати примају, увијек ће киша пасти! Е, да речемо, што би то могло бити посриједи?

- Е, мој синко: и богу драгом жао што нам дјеца туђину робују! С тешке неправде и само небо плаче! - уздахну стари Чочорика, који је десет година за турског суда у Видину у заточењу лежао, и чија су два унука прије неколико година у Грацу умрла. Јоцане мој и Милане мој, ђе ли сад ваше несретне кости труну?

- Ама, шта и’ шаљу у тај проклети Грац код толике наше земље?

- Шта и’, велиш, шаљу у Грац? Шаљу и’, рођено моје, да брже помру, а све, белћим, зато да је, речемо, нашег свијета и нашег закона мање у ’вој земљи. Знам те, Швабо! Знам те, Швабо, ко пробијену пару у кеси, али нећеш извршити што си накастио! Држаћемо, ко Турци, преко закона по три жене, а бели нећеш израдити што си намислио, јер, с божјом вољом и помоћи, један ће Срб умирати а по три се рађати!

Покрај њих наиђоше два жандара, без којих не може ниједан збор у Крајини проћи. Оштри, намрштени и достојанствени као да им је царска круна на глави, крстарили су они кроз збор, пазећи на све што се ради и говори. Неко им се из гомиле подругљиво накашља, а један од пјевача извади иза припашаја војни позив и пружи га једном жандару:

- Виђајде, вјере ти, кад ме то Швабо зове доље себи.

- Сјутра… осам сати пред котар - одговори жандар суво, преко срца.

- Па тако ће бити и за мене? - промрмља други момак држећи позив у руци.

- Тако и за тебе! - рече осорно жандар и не гледајући у позив.

Момци се згледаше, и један прошапта:

- Наша је ноћ и божја. Још ћемо се мало веселити, па онда… Море бити да нам је ово пошљедњи збор.

Родбина, пријатељи и познаници стрчаше се око њих и стадоше их штошта запиткивати.

- Баш шјутра?

- Шјутра.

- А што кнез рече: у други пазар?

- А, шта зна кнез!

*

Ведар дан, пун освјежавне топлине и свјетлости, у тренутку се претвори у мрачан и натмурен, те се и свијет, усплахирен, поче раније него обично разилазити са збора. Небо при крајевима тамно оловасто, па онда горе више као очађело, а по средини црне се густи, смркнути облаци као огромни комади утуљена угљена. Преко планинских овршака, који су се дизали у страхобној полутами, допирала је као из неизмјерне даљине уједначена, потмула јека и оштар, леден вјетар. Све се живо на земљи као накостријеши, дркћући и стрепећи, ваљада, од подмукле, страховите буре што ће у часку ненадно заурликати кроз планинске, уваласте продоле.

Војници, пјевајући, кренуше на пут. Иако се велика бура спремала, нико их не опомену да не иду. Срамота је то и помињати младу и снажну планинцу који ни од чег не преза. Њега само онда боли и љуто тишти кад унапријед слути да ће свенути и угинути без пушке и ножа. Зато, ваљада, обојица и бијаху тужни и замишљени на растанку.

Почеше им са свију страна нудити плоске с ракијом да се развеселе. Млада женска чељад и оближња родбина и својта ките их цвијећем, а остарији и припознатији људи уче их и савјетују како ће се владати и понашати у далеком, туђем свијету:

- Чувајте се и пазите се, дјецо моја! - савјетује их стари Чочорика. Нек вам је увијек на уму она наша стара и паметна ријеч: Туђи људи, не знамо им ћуди; туђа земља калауза нема. Будите увијек један другом на руци и слажите се, јер, вјерујте овој сиједој глави, несретна је земља која вас је одранила и на којој сте се први пут часним крстом прекрстили.

- Збогом, браћо! Збогом остајте сви и прошћавајте! - стадоше се праштати и љубити. Збогом, сејо!

- Брато мој, брато! - загрцну се сестра, загрли га и поче се ломити и гушити у јецању. Брато мој, брато! Никад те, море бити, нећу више виђети!…

Жене им, кршне и прикладне, нијемо, непомично стоје и скамењено ћуте. O, какве се велике и силне ријечи туге и чемера крију у том стидљивом, грком и леденом ћутању!

- Збогом! - викнуше обојица, па се загрлише и запјеваше:

Кад се сунце са запада роди,
Ој јелико, ој горо зелена!
Доћи ћу ти са Косова, љубо,
Ој јелико, ој горо зелена!

Синуше двије свјетлице, једна иза друге, и тамно зеленило јела и смрчика окупа се у блиједољубичастој боји. Негдје у даљини отискује се гром иза грома, потресајући са ужасом тешка, поцрњела небеса. Киша полагано шушти, ромори и пада на запечену земљу, док са свом силином не пљусну. Громови се умирише, изумирући тамо иза планина тако тешко као да снажни дивови срдито одахњују. На све стране, кроз замагљене и овлажене планинске продоле и увале, звижди и јауче вјетар и бура тако силно и тужно да се чинило као да цијела једна земља, племенита и честита земља, цвили и уздише са зла удеса и немиле судбине.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Petar Kočić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Petar Kočić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Umro Petar Kralj
» Petar Omcikus
» Kralj Petar II vraća se kući posle 72 godine
» PETAR KOČIĆ " JAZAVAC PRED SUDOM "
» Petar Meseldžija
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-