Danilo Kiš

**Učlanjen** : 06.12.2012

RAŠTIMOVANI KLAVIR

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu

jedan se policajac krsti
pred katedralom

jedna katedrala od čipaka

jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba

u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse

jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice

u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što liči na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući jedan ljubavni par
kako se grli
Nazad na vrh Ići dole

**Učlanjen** : 06.12.2012

Jedne večeri u Kišovom društvu sećaću se čitavog života. S njegove desne strane sedeo je jedan srpski filozof, a s leve jedan hrvatski pisac. Obojica su razgovarali, ali nisu uspeli da uspostave komunikaciju. Kiš ih je u jednom trenutku prekinuo i najuljudnije im rekao:
'Vi, dragi moj, vi ste idiot'; a drugome:
'Vi, dragi moj, vi ste budala'.
Potom se okrenuo prema meni i, očiju punih suza, prošaputao na mađarskom:
'Već vidim obrise potoka krvi u mojoj zemlji'.
György Conrad
Psalm 44
...Seća se: čovek je iz gomile što je bila doterana u dvorište opštinske zgrade izdvojio najpre jednu prsatu devojku pegava nosa i naredio joj da pođe sa njim na "naknadni pregled", kako reče, no onda se pojavi i ta treća osoba, očigledno devojčin otac i reče da će i on da pođe s njima...
"Valjda da nam držiš sveću!" reče onaj i ritnu ga u stomak a čovek se skljoka na kolena; onda pritrčaše dva civila i svališe ga batinama u sneg. Jedan mu stade nogom na vrat, a drugi mu zavi brkove oko prsta, zatim ih jednim trzajem otrgnu s lica a krv šiknu po snegu; čovek urliknu i pokuša da oslobodi vrat ispod čizme, no čovek mu se tada osloni celim telom na vrat; onda onaj prvi izvadi kratki bajonet što ga je nosio na remenu preko debelog civilnog kaputa koji mu je dopirao jedva do bedara i odseče čoveku nos, zatim baci krvavi odrezak pred gomilu: "To je opomena da ne turate nos svuda", reče. Onaj što je pograbio devojku već ju je dovukao do stepeništa sa kojih je bio uperen u gomilu mitraljez, i još su mogli da vide kako se devojka opire i grabi sneg, pa zatim kako već naga i iscrpena klonu kao onesvešćena, zatim, dok je čovek skidao opasač sa kaputa, kako ona vrisnu i polete ka gomili, no čovek zamahnu opasačem i prebaci joj ga preko glave: "Zar se nismo još pomirili", reče, "sasvim pomirili sa sudbinom": jednom joj je rukom stezao opasač oko grla, dok joj je drugom izvijao ruku, a bose noge pritiskao cokulom. Ona pokuša da oslobodi grlo iz omče no čovek pritegnu opasač i ona pade u sneg, zatim je prevrnu na leđa i s mukom joj razdvoji kolena kao kada se golim noktima otvara školjka; - i posle: kako se čovek uspravlja i priteže opasač preko kratkog sivog kaputa i kako kleknu pored devojke i vadi bajonet, i ono što nije videla ali je shvatila: kako joj levom rukom pritiska obraze dok joj se vilica nije razjapila i kako joj onda s dva poteza razreza usta s obe strane sve do ušiju i kako udara drškom po zlatnim kutnjacima dok ih ne istrese sebi u šaku: glava je zjapila kao kakva čudovišna riba-ljudožder; shvatala je i ono što nije videla: za minđuše nije bio potreban bajonet: kada se tkivo zamrzne postaje krto i lako puca.
Poetika
...Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista u principu ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike i male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur local takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog...
,,To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši, a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune" - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen medu konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolekrivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija...

rade i eva
Ćaskali smo na dugačkoj terasi pod stubovima, ali je zazvonio telefon i već su ga vodili u neki kibuc, gde su pet jugoslovenskih Jevrejki, sve već u godinama, želele da mu ispričaju svoje životne priče. I one su bile na Golom otoku, na tom stenovitom ostrvu-zatvoru u Dalmaciji. Pre nego što umru, želele su da svoje priče ispričaju upravo njemu, da bi ih on ispisao, jer su rekle da on to sigurno ume. Danilo uopšte nije želeo da piše o ovom ostrvu, jer je smatrao da je to odjednom postala moda. Zbog toga se već ne sme pisati o ovoj temi, sledi inflacija knjiga o logorima. Ali ove žene su ga ipak uzbudile svojim pričama.

ženi

György Conrad

Preuzeto sa bloga B92( Goli život)

**Učlanjen** : 06.12.2012

LIVADA

Išao je obalom reke, ka Bakši. U vazduhu se osećao miris ozona pomešan s mirisom već prezrele zove. Sveži su se krtičnjaci crveneli kao kraste. Onda odjednom granu sunce. U travi planuše ljutići. Zamirisa kamilica, polje postade teško od obilja mirisa. Gledao je kako njegov pas grize jagorčevinu, dok mu se niz njušku cede zelene bale. Onda i on leže u travu potrbuške, kraj krtičnjaka koji se isparavao kao pogača. Grizao je zubima stručak još vlažne kiselice.
Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana. Između prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge.
(U to vreme još nisam ni pomišljao da ću ikada pisati priče, ali sam pomislio: "Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!")
A u džepu je stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, kojima je trebalo da plati sumpor u šipkama.
Pred lekarevom kućom trzao se na lancu veliki bernardinac. Bio je besan od presitosti.
(Znao sam da ću morati da lažem: dva miliona, zapravo, ne vrede ništa.)
"Šta je, momče?" upita lekar.
Bio je u belom mantilu koji je mirisao na mentol-bombone.
On pruži ruku i raširi prste:
"Šuga", reče dečak.
(Sve to ne može trajati večno, mislio sam u sebi. Neka se lekar pozabavi mnome pola sata, plus put natrag, cela ova neprijatnost završiće se najdalje za jedan sat. Kroz jedan sat, kroz pola sata čak, vraćaću se obalom Kerke, a doktor, pretvaranje, laž i stid – sve će to biti prošlost. Sve će mi to biti iza leđa, kao rep u bernardinca. Sve će to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku između ta dva vremena. Tada sam, tog dana kod lekara, naučio: kada ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku.)
Lekar mu napisa recept, po navici, onda se predomisli i pocepa ga i dade mu dve šipke sumpora umotane u celofan. Dečak onda pokvasi grlo i vrati se sa livade kojom je već koračao u mislima:
"Koliko vam dugujem, gospodine?"
"Koliko imaš novaca?" upita lekar.
"Dva miliona gospodine", reče dečak.
(A već je išao livadom i odsecao štapom glave zvončića. Lekareva se vila i pas, i sve to već nalazilo iza njega. I da je hteo, nije mogao da to vreme ponovo dohvati – mogao bi se samo vrteti ukrug kao pas koji hoće da dohvati svoj rep zubima.)
"A šta se može kupiti za dva miliona, mladiću?"
"Ne znam, gospodine."
(A znao je. Jedno jaje. Najviše toliko.)
"Ništa", reče lekar.
(A on je već bio sasvim blizu svoje kuće. Bio je zapravo već na brvnu i gledao je na trenutak kako voda otiče, kao vreme.)
Išao je, dakle, obalom reke ka selu. Išao je kao pobednik. U jednom je džepu stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, a u drugom dve šipke sumpora zavijene u celofan.
I već je video: Ana, njegova sestra, i njegova majka pred vratima. Ana krvari izmedju prstiju.
Baciće šipke na sto i reći će:
"Razmutiti u masti. Mazati uveče, pred spavanje."
Onda će za trenutak zaboraviti (namerno), pa će se prisetiti. Baciće novčanice na sto:
"Ovo nije hteo da uzme", reći će. "To ništa ne vredi. I on zna da to ništa ne vredi."
Ali pre toga: stajaće na brvnu i gledaće kako voda otiče.
Zamišljao je svoju majku kako muti sumpor u limenoj zdelici. Kao žumance. Dođe ti da ga pojedeš.
Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom.

*

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svog lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljenju, unapređenja za šefa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma – "Veliko i Malo zaveštanje" – kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu...

Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od naše majke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.

Tu porodičnu arhivu, koju sam probrao tada pred odlazak, a po svojim sopstvenim merilima, sad vidim – pouzdanim, prokrijumčario sam u kofer zajedno sa svojim đačkim sveskama i knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa svojim školskim sastavima, a od knjiga đačku Bibliju, Mali katehizis, vrtlarski priručnik za drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od gospođe Lujze Haugseth Lamacs, Hodočašće dečjih srdaca, koje je, na osnovu crkvene pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor dioecesanus. Tu je još bio i jedan od mojih najdražih romana iz petparačke serije, Kapetan Srebrnog zvona, i najzad i pre svega, kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski zemaljski i internacionalni KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski, iz 1938. godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i koji će doživeti svoju ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće, u jednoj od mojih knjiga). Taj sam kondukter stavio među svoje stvari, među moje knjige, kao dragoceno nasleđe.

(Iz baršunastog albuma)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Peščanik

66

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Po-etika

Proces prevođenja, dakle, odvija se na ontološkom planu, u ovim fazama.

1. "Susret" ili influenca. Jedan pesnik otkriva u govoru pesnika jedan zvuk, jedan akord, svoju intimnu metaforu. To je ono što u poeziji ima adekvatan termin u reči nadahnuće, inspiracija. Pesnik-prevodilac samo sluti taj zvuk, tu metaforu, kao što je i pesnik-demijurg imao u početku samo "zvuk", slutnju. Nije, dakle, u pitanju jezik, nije u pitanju samo jezik. Ta slutnja potiče iz onog prilično neodređenog osećanja analogije sa "unutrašnjim bićem stvari" koje ima svaki stvaralac u trenutku intenzivnog stvaralačkog nadahnuća. Pesnik je naslutio metaforu koja će sadržinom i zvukom, njihovim uzajamnim prožimanjem, tu njegovu slutnju zaustaviti, fiksirati u vremenu, izdići je iznad efemernosti. Slutnja opeva slutnju. Ništa više od toga
Pesnik-prevodilac oseća tu slutnju; jezik je samo jedna koprena više, nova slutnja, novi nagoveštaj. I to ona najnametljivija, najefemernija koprena koja se spaja sa mesom pesme, koprena koja skriva i otkriva u isto vreme, tako da se belina, da se "telo" pesme samo naslućuje. Evo šta prevodilac zna: da taj veo jeste takođe "meso" pesme, njen deo. Evo gde se filolog obično vara: zajedno s velom skida i kožu, meso.
2. U drugoj fazi, stupaju u dejstvo mehanizmi odbrane, da se poslužimo jednim terminom psihoanalize. Proces se ni ovog puta ne odvija na bitno različitom planu od onog koji nastaje u pesniku u "trenutku nadahnuća". Naime, i pesnik bi se zadovoljio slutnjom, ćutanjem, po onoj logici da čovekovo biće želi da sačuva svoj integritet, da "vlada" samim sobom (primer takve grčevite borbe je Valerijevo ćutanje i njegovo stvaralaštvo.) No ego pesnika u svojoj slabosti ima svoju najveću snagu: pesnik se mora osvedočiti. U onom talasu što ga tvore mehanizmi odbrane, u sudaru sa nadirućim utiscima iz sveta prirodnih materijalnih objekata, stvara se grč; pesma.
Tu nastaju izvesne razlike. Pesnik se sukobljava sa prirodnim materijalnim objektima, a prevodilac (u onom značenju kako ga ovde uzimamo), sa svetom stvari stvorenih ljudskom rukom, prelomljenih kroz prizmu ljudskog duha, no taj svet sadrži u sebi neminovno i deo onog sveta iz koga je nastao, to jest svet materijalnih objekata i ono o čemu pesma govori i "sluti", deo pesnikove egzistencije, Daseina. Prostije rečeno: između pesnika i "sveta" nije postojao nikakav most (osim onog što ga je sam podizao), između prevodioca i pesnika uspostavljen je most: pesma, original, otelotvoreni platonovski ideal.
No vratimo se "odbrani". Prevodilac želi, kao i pesnik uostalom, da pesmu, da slutnju svlada ćutke, da je iscrpe do dna, da se identifikuje bez napora i da se tom identifikacijom osvedoči. U takvom trenutku prevodiocu se čini da je jezik jedina smetnja da se dođe do te identifikacije. Sada, jedino sada jezik postaje prepreka. Jer ma kako vladao jezikom, pesnik je "kod svoje kuće" jedino u jeziku na kome peva. (Primeri pesnika kao što su Rilke, Gete i drugi, koji su pevali i u drugim jezicima, samo dokazuju tačnost ove teze.) Ako filozofija sve više napušta ontologiju i takozvane egzistencijalne probleme na račun morfologije, "nauke o jeziku", u jednom bi bila svakako u pravu: kada bi ustanovila da pesma ne postoji izvan jezika, kada bi shvatila da je osnovno pitanje poezije: postoji li ili ne postoji "pesma po sebi", što će reći pre nego što je postala jezik, zvuk. Jezik ovde znači, dakle, zvuk, misao, senzibilitet i "ono što je izvan toga". Ovaj poslednji član je ono što najviše provocira prevodioca, a što jeste i nije jezik: pomalo zvuk, pomalo misao, pomalo senzibilnost. Pesnik-prevodilac, da bi se odbranio, a da bi postigao potpunu identifikaciju, pristupa prevođenju. Počinje da traga za onim adekvatom koji će ono "nešto" iz originala – a to "nešto" jeste ideal – da što više iscrpi; ne da rekreira, nego da stvori... Jezik originala postaje u isto vreme "most" i prepreka do ideala, do "unutrašnjeg bića stvari". U tom smislu pravo prevođenje poezije je, kako kaže Ulrih Vilamovic, metempsihoza. Naravno, izbor po srodnosti u odnosu na pesnika, pesmu ili trenutak, jeste važan preduslov. Nije slučajno baš Bodler prevodio Poa, Žerar de Nerval Fausta, Karduči Getea, Rilke Valerija, Krleža Rilkea.
Kada proces identifikacije dosegne svoj klimaks, kada prevodilac oseti da u sebi nosi jezik i zvuk kojim će savladati svet originala, počinje prevođenje. I s njim i svi oni problemi koje bismo mogli staviti pod zajednički naziv tehničkih problema i prepustiti stvar filolozima. No jezik pesme je uvek nešto više nego samo jezik: stih postaje pesma, pesma biografija, istorija, morfologija, ontologija:

O saison, o chateaux,
Quelle ame est sans defauts?

Filolog se nad ovim stihovima ne dvoumi; pesnik-prevodilac dolazi do kolridžovskih saznanja da je prevođenje "posao koji zamara dušu". Kako prevesti samo taj prvi stih, dve reči zapravo, kad su te dve reči čitav jedan svet. To nisu samo godišnja doba, zamci.
Rekli smo da je original ovde identičan sa platonovskim idealnim uzorom, no sad je, naravno, lišen svoje metafizičke netelesnosti, jer više nije samo osećanje analogije, slutnja, samo slutnja, nego i jedna vrlo određena, konkretna pesnička forma, sonet ili jedna vezana metrička celina u kojoj vladaju "red i zakon". Njeni zakoni, njene stege, ona valerijevska težnja da se najtananije intence organizuju, svedu na meru – to postaje nov uzor, ideal unutar ideala. Jer, kao što je Valeri hteo da disciplinom duha dostigne savršenstvo pesme i senzibiliteta (a to je manje-više opšta poetska preokupacija), da svojom voljom i svojom snagom svlada čak i najrazuzdanije trenutke pesničkog zanosa, tako i prevodilac želi da tu disciplinu i organizovanost originala-uzora sačuva. Jednostavno rečeno, prevodioca provocira način na koji je pesnik-uzor savladao svoj svet, kako ga je obuhvatio metaforom, "uokvirio" sonetom. Prevodilac mora neminovno da taj red prvo razori, a da ga zatim ponovo uspostavi. Taj se red ne može nikada uskladiti, prevesti, on se stvara po unutarnjim zakonima koji su izvan jezika. Zato se pesma ne može prevesti, ili se može prevesti samo ono "o čemu i šta pesma govori". Pesma se može samo "prepevati" (ovaj izraz nema ovde ono značenje koje su mu Zmaj i romantičari pridavali, u smislu a la ili po...), sonet pretočiti u sonet, Danteove tercine u tercine. Naravno, to je uvek dobra prilika za filologe da se zgražavaju, začuđeni zbog tolikih odstupanja koja su, u najvećem broju slučajeva, zapravo najveći mogućni stepen približavanja originalu-idealu.
Prevodilac pesme, kao što smo rekli, mora u prvom delu posla da u potpunosti razori original, da ga ispretura i čak razbije u paramparčad. A to je važan deo njegovog posla. Što ga više razbije, utoliko će imati više mogućnosti da vernije rekonstruiše original u novoj jezičkoj, zvukovnoj celini. Ovim razbijanjem "duše pesme", iz mešine su pokuljali vetrovi, iz Preverovog kaveza pobegla je ptica, u Malarmeovom sonetu uništena je "drangulija zvučne taštine", iz čvrstog okvira ogledala nestala je "naga pokojnica", rasturilo se sedam zvezda. Prevodilac će ih ponovo ustoličiti, bar to mu je ideal. On će vratiti pticu u kavez. Taj lov na pticu – to je njegova ambicija, njegova nagrada.

(1962)

**Učlanjen** : 06.12.2012

*

Postoji velika verovatnoća, kaže Valeri, da Bodlerovo delo ne bi moglo da izvrši sve te uticaje koje je izvršilo da je ono bilo svedeno na čistotu jedne knjige pesama, na Cveće zla, mada je Bodlerova ambicija bila to: stvoriti jednu knjigu poetske kvintesencije, knjigu u koju će uneti "celo svoje srce, svu svoju nežnost, celu svoju veru (prerušenu) i svu svoju mržnju". (Njemu, mučeniku stiha i forme, pesniku koji hoće da živi svoju poeziju, jer, kako kaže Blanšo, njegovo se pesništvo ne zadovoljava da se potvrdi samo pisanim pesmama, ta je formula jedne knjige izuzetno odgovarala). Ali Bodlerova poezija je okružena i propraćena, poduprta, čitavim kompleksom dela, teorijskim radovima, estetičkim i tehničkim istraživanjima, dokaznim materijalom, najdubljim i najtananijim ispitivanjima koje je ikad poezija preduzela, kako kaže Valeri.
Ta Bodlerova istraživanja nastala su, nema sumnje, iz slabosti, iz početne i početničke nemoći, iz činjenice da Bodler nije želeo i nije mogao da peva kao romantični kanarinac, nego je, sudbinski pesnik, pesnik po nužnosti, mučenik versifikacije i strasni istraživač, morao da traga za smislom umetnosti, za smislom poezije, morao je pre svega samom sebi da dokaže neke zakone, da stvori za sebe jednu estetiku i jednu poetiku koja će ga, sa skoro matematičkom sigurnošću, tako reći gotovim formulama i dokazima, racionalnim i preciznim kao kod jednog Spinoze ili Dekarta, dovesti do smisla, do suštine. Stoga njegove pesme, i u tome je njihova tajna i njihova mudrost, nisu samo krik ojađene duše i lelek sebra, krik ljubavi i beznađa, očaj samrtnika, čežnja za beskrajem i za nekim pređašnjim životom, nisu samo treptaj splina i para egzotičnog mirisa, nisu samo strasna vrtoglavica nad bezdanom života i bića, molitva vernika koji se koleba između Boga i Satane, nego u njima svetluca još i hladna racionalnost, uvek prisutan intelekt koji organizuje lirsko treperenje po strogim zakonima jedne estetike i jedne etike, jednog pesničkog i životnog programa.
Kad je Bodler izabrao put pesnika, tačnije rečeno: kad ga je sudbina izabrala, francuska poezija stenjaše pod igom Viktora Igoa, bejaše pritisnuta njegovom titanskom elokvencijom i njegovom slavom. Ambiciozni mladi Bodler shvatio je da je poezija romantizma sa Igoom dostigla svoju kulminaciju i da su za nove pesnike, za one koji tek dolaze, ostale još samo koske sa bogate, dionizijske trpeze romantičara. Ali on je bio svestan i toga da romantičarska poezija nije samo poetika, nego da je ona još i sistem mišljenja, religiozna i politička institucija, njihov krajnji proizvod, i da suprotstaviti se romantičarima znači sukobiti se sa društvom u celini, sa društvenim ustrojstvom, i institucijama. Eto primera doslednosti, eto ključa za mnoge protivurečnosti Bodlerove: njegov život, njegov dendizam, njegov sukob sa svetom, jednako kao i njegova poezija i otpori koje je ona izazvala, biće zapravo borba protiv ustrojstva jednog sveta i jednog načina mišljenja, borba za nove vrednosti i nov duh. Ako je uspeo da privuče tolike pesnike i da izvrši tolike uticaje, onda se to može objasniti upravo ovom činjenicom: on je bio taj koji je prvi osetio duh novog vremena i nove poezije, on je bio taj koji je počeo da ruši stare vrednosti, a u ime novih, tek slućenih, on je bio taj koji je prvi naslutio i izrazio raspad svih vrednosti, društvenih i duhovnih, u njihovoj dijalektičkoj povezanosti, onih vrednosti na kojima je počivala i čiji je duh izražavala poezija romantizma. Bodler nije, dakle, pao kao žrtva alkohola i sifilisa, nije, dakle, postao "prokleti pesnik" po opredeljenju, nego su njegov život i njegov pad bili nužnost, neminovna posledica jedne strasne i dosledne borbe. Gledani iz ovog aspekta, Bodlerov život i njegovo delo, njegova etika i njegova estetika, pokazuju potpunu doslednost.
Bodler se, rekosmo, suprotstavlja racionalističkom, utilitarističkom duhu svog doba, isceđenoj i lažnoj ideji progresa protiv koje je nekad ustao i romantizam, a u čiju su službu ponovo stavili svoju poeziju Igoovi epigoni pa i sam Igo. Bodlerov satanizam, njegov ponor i njegovo zlo, ako su u početku i bili samo nastavak romantičarske mode koketiranja Satanom, kasnije postaju deo jednog programa, strasno suprotstavljanje bedi i naivnosti jednog veka i socijalnom optimizmu Drugog carstva, zasnovanog na religiji progresa i na počecima velike industrijske revolucije. Zato su Bodleru strane sve ideologije, leve i desne podjednako, jer u njima nalazi taj isti duh epohe, isto verovanje u progres kao takav, a Bodler, prvi među vidovitima, kako ga naziva Rembo, naslutiće sve opasnosti industrijskog progresa i napisaće tim povodom nekoliko profetskih stranica o svom veku koji stajaše, bezmalo kao naš, pod pogubnim znakom pozitivizma.

(1968)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Grobnica za Borisa Davidoviča

Makarenkova kopilad

U plavičastom polumraku ćelije gde se kolutaju oblaci dima, ležeći na steničavim pričnama pobočke kao boljari, četiri kartaša-razbojnika okreću među krnjacima požutelih zuba prljavu slamčicu ili sišu mahorku zavijenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se oko njih tiska šarena gomila kibicera što zadivljeno gleda lica čuvenih ubica i njihove tetovirane grudi i ručerde (jer karte ne mogu videti, karta je za pahane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bačena, inače te može skupo stajati). No dovoljna je milost biti na ovom razbojničkom olimpu, u blizini ovih što u pobožnoj tišini drže u svojim rukama sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magijsko kruženje karata zadobija u očima kibicera privid slučaja i fatuma; biti njima na usluzi, podložiti za njih peć, dodati im vodu, ukrasti za njih peškir, biskati im košulje ili se, na njihov mig, baciti u gomili na nekog od onih dole i ućutkati ga jednom zauvek kako ne bi svojim buncanjem u snu ili na javi, svojim proklinjanjem neba, ometao neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan sa rednim brojem 13, označen bojom krvi i vatre, može da preseče ili da spali svaku iluziju. Stoga je dovoljna sreća što si gore, na pričnama, u blizini tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš da slušaš bez straha njihova tajanstvena bajanja i njihove užasne psovke koje skrnave sa psom i đavolom rođenu majčicu, jedinu svetinju razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka slika tih zločinaca, Makarenkove kopiladi, koji se pod mitskim imenom socijalno bliskih prikazuju, eto već nekih pedeset godina, po pozorištima evropskih metropola sa proleterskom kapom mangupski nakrivljenom na čelo i sa crvenim karanfilom među zubima, ološi koja će u baletu Dama i huligan izvesti svoju čuvenu piruetu preobražaja razbojnika u trubadura i ovcu koja pitomo pije vodu iz dlana.

(Magijsko kruženje karata)

Telefon i revolver

Te studene novembarske noći hiljadu devetsto trideset i četvrte godine, Čeljustnikov, spoljni saradnik lokalnog lista, zadužen za pitanja kulture i borbe protiv religije, spavao je, go kao od majke, u velikom plemićkom krevetu u toploj sobi na trećem spratu u ulici Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinove boje bile su uredno naslonjene na krevet, dok su mu odeća i rublje bili razbacani svuda po sobi i bili izmešani, u neredu (znak strasne hitnje) sa svilenim ženskim rubljem. U sobi se osećao topli vonj znoja, votke i kolonjske vode.
Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izađe na scenu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali kako ne može da nađe nigde svoju odeću. Užasnut (u snu), čuje kako zvoni zvono kojim ga pozivaju na scenu, ali on stoji na mestu kao skamenjen, sedi zapravo, go i dlakav, nemoćan da pokrene udove. Odjednom, kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je dignuta, kroz bleštavu svetlost bočnih reflektora, koji ga osvetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopova, nazire gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihove glave ozarene ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokrajinskog komiteta, a među njima jasno razabira i svetlu ćelu druga M., glavnog urednika Nove zore, koji se zacenio od smeha i koji mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi na njegovu (Čeljustnikovljevu) muškost. A zvonce iz šminkernice jednako zvoni, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustnikovu čini (u snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upalile zavese i da će istog ovog časa doći do opšte bežanije i panike, a on će ostati tu, na sceni, go kao od majke, i nepokretan, izložen milosti plamena. Desna mu se ruka naglo oslobađa začaranosti i, na granici sna i budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru koji, po staroj dobroj navici, drži pod jastukom. Čeljustnikov pali svetlo na noćnom ormaru i pri tom obara čašu s votkom. U magnovenju shvata da su sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probuđena i sama zvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske oči. Telefon je odjednom zaćutao i njima laknu. Nastaje mučno dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i preplašena, pokušava da navuče prsluk koji joj je dobacio sa gomile Čeljustnikov. U tom telefon počinje ponovo da zvrji. "Ustani", kaže Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi usplahirenoj ženi, poljubi je između bujnih grudi i kaže joj: "Podigni slušalicu." Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrće svojim kožnim kaputom, kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: "Koga? Čeljustnikova?" (Muškarac stavlja prst na usta.) "Pojma nemam." (Pauza.) Zatim žena spušta slušalicu, iz koje se čulo naglo prekidanje veze, i stropoštava se u fotelju. "Iz Rajkoma."
(Pauza.) "Kažu da je hitno."

(Mehanički lavovi)

Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluća, i gde ga je posetio jedan od članova Internacionale, izvesni Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar), o muzici (povodom nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoć ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja, koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno ćutanje koje je na trenutak zavladalo: "U Petersburgu je neka revolucija." (Pauza) Kašika u ruci Levina je zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari. Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da da svom glasu izraz najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri drhtanje: "Molim? A gde ste to čuli?" Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno bledi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. "Čuo sam kao u bunilu", beleži Levin, "žamor koji je dopirao iz salona i ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu."

**Učlanjen** : 06.12.2012

Čas anatomije

PROBNI KAMEN ČINJENICA

Šizopsihologija

"Moderna forma fantastike jeste erudicija", rečeno je povodom Borhesa, ako se ne varam. Ova kratka konstatacija sadrži, međutim, čitavu jednu poetiku moderne literature i, rekao bih, ta je navedena formulacija zapravo temelj celokupne moderne literature. Šta se tom formulom želi reći? Da je vreme izmišljanja prošlo, da čitalac više ne veruje u izmišljotine, jer mu je moderno vreme, u konstelaciji "svetskog sela" koje umnožava bizarna fakta stvarnosti, pokazalo da ona famozna fraza Dostojevskog da "ništa nije fantastičnije od stvarnosti" nije samo spretna doskočica jednog književnika, već se ta fantastika stvarnosti prikazala modernom čoveku kao fantastična stvarnost: sablasni prizor grada nalik na mesečevo tle, sa dvesta hiljada mrtvih i do čudesnih razmera iznakaženih ljudskih telesa, jeste prizor do kakvog je srednjovekovna (ipak) fantazija jednog velikog pesnika mogla dospeti jedino snagom najsmelije uobrazilje, zamišljajući sličan prizor samo negde izvan ovog sveta, u dalekim predelima večne kazne i ispaštanja. Hirošima je središna tačka onog fantastičnog sveta čiji se obrisi počinju nazirati negde sa prvim svetskim ratom, kada se užas tajnih društava počiva ostvarivati kao masovno prinošenje ritualne žrtve na oltar ideologije, Zlatnog teleta, religije... Kažem "tajna društva", jer reč je o okultizmu: količina nagomilanog zla i surove fantastike stvarnosti ne može se tumačiti isključivo istorijskim i psihološkim činjenicama, već pre onim što Maklin, zajedno sa Kestlerom, naziva, na osnovu paranoidnog ponašanja homo sapiensa, šizofiziologijom, čija je pak logična konsekvenca – šizopsihologija. I tu više, ni na književnom planu, nisu dovoljni takozvani psihološki pristupi zasnovani na dihotomiji dobra i zla i na moralnim kategorijama kao što su deset Božjih zapovesti ili sedam smrtnih grehova sa kojima se čovek rve: alegorija, taj, valjda, najstariji od umetničkih (pre svega književnih) pristupa čoveku i svetu (čija je krajnja konsekvenca u umetnosti tzv. psihologija), pokazala se nemoćnom u tumačenju čovekovog paranoidnog ponašanja. Sa ovakvim saznanjem, pisac više ne pristupa svojim junacima da bi njihove postupke protumačio psihološkim ključem prekršene zabrane ili moralne doslednosti, već pokušava da sakupi, kao Truman Kepot u knjizi Hladnokrvno, masu onih dokumenata i činjenica čiji mahniti i nepredvidljivi spreg stvara jedan besmislen masakr, u koji ulaze jednako sociološki, etnološki, parapsihološki, okultni i slični motivi koje tumačiti na starinski način bilo bi više nego besmisleno, jer u pozadini svega toga nalazi se šizopsihološko ponašanje čoveka, paranoidna, što znači fantastična stvarnost: dužnost je pisca da tu paranoidnu stvarnost fiksira, da ispita taj suludi splet okolnosti, snagom dokumenata, ispitivanja, istražnog postupka, i da ne pokušava da, na svoju ruku, i proizvoljno, daje dijagnoze i predlaže lečenje i lekove.

Psihološki pristup

Psihološki pristup je, najčešće, polje banalnosti, a pisac svojevrsni diletant koji tobože snagom svog talenta otkriva uzroke zla (u socijalnoj i psihološkoj sferi podjednako) i predlaže radikalna rešenja, makar ta rešenja bila sugerirana samo implicite. Jeftina (spisateljska) psihologija povlači za sobom i jeftina rešenja, najčešće na moralnom planu: pisac postaje ikonofil ili ikonoklast (svejedno) u okviru postojećih društvenih sprega: crkve, nacionalizma, ideologije ili okultizma.

"Građa za sižejno oblikovanje"

Povesti poput one o Borisu Davidoviču ili bilo koje druge iz knjige Grobnica za B.D. zahtevale su da se manje-više svi podaci stave pred "probni kamen činjenica", kako bi to rekla gospođa Jursenar. A to će reći: umesto proizvoljnog izmišljanja (jer reč je, uslovno rečeno, o istorijskoj temi i istorijskim ličnostima, nekad datim pod pravim imenom, nekad u nekoj vrsti foto-robota), držati se dokumenata i istorijskih činjenica, pre svega na nivou fabule. ("Fabula je, zapravo, tek građa za sižejno oblikovanje" - Šklovski). Izmisliti (recimo) da je jedan borac iz redova španske republikanske vojske kidnapovan i odveden u sovjetski logor bilo bi danas, i gledano iz današnje perspektive, mogućno: masa činjenica i istorijskih dokaza idu na ruku takvoj vrsti uobrazilje. No, imajući u vidu krajnju osetljivost teme, što će reći duboko usađenu i ljubomorno čuvanu sujetu velikog broja intelektualaca, a tu mislim, pre svega, na zapadne tzv. leve intelektualce, koji ne žele da se suoče sa određenim činjenicama, jer bi one mogle izvršiti u njihovoj svesti i duhu duboke potrese i nužno revidiranje njihovih mladalačkih ideala (kad sve bejaše čisto kao sunce), imajući, dakle, u vidu tu i takvu osetljivost i psihološko slepilo, ja sam bio primoran, izabirajući teme za svoj ciklus priča, da se poslužim fabulama u čiju se autentičnost ne bi smelo posumnjati.

Opsesivne teme

Biti profesionalnim piscem, danas i ovde, što će reći imati literaturu kao jedinu strast i vokaciju, to znači živeti u stalnom sukobu sa sobom i sa svetom. Sa sobom, jer svaka druga delatnost, makar bila i komplementarna u neku ruku sa literaturom, čini vam se izneveravanjem svog sopstvenog stava i dara, kao neka vrsta nadoknade i izgubljenog vremena; kao neka vrsta izdaje prema samome sebi. No, na žalost, ja uprkos tome, tom jasno određenom opredeljenju za literaturu, ne pišem kao profesionalac, nego kao "pesnik", što će reći bavim se isključivo svojim sopstvenim opsesivnim temama, u nekoj vrsti pesničkog zanosa, i biram samo one teme i probleme koji me opsedaju intimno, što će reći intelektualno i moralno ili u nekoj lirskoj simbiozi intelektualno-moralnog. Prostije rečeno, ja nemam unapred izabranu temu kao takvu, po logici best-selera, "teme dana" ili narudžbine, već sedam za sto u onom retkom času (sve ređem) kada se prepunila čaša, kada je jedna intelektualna, moralna ili lirska dilema i sumnja narasla u meni do takvih razmera da osećam potrebu da je nekom saopštim. Odatle ta moja skromna bibliografija, pet-šest knjiga, odatle njihova relativna kratkoća, uprkos evidentnoj činjenici da su te knjige izašle ispod "ispisanog pera", što će reći iz vešte ruke. Čini mi se da su i kratkoća (tipična za savremene pisce), kao i fragmentarnost dela, posledica upravo tog "pesničkog pristupa" fenomenima stvarnosti, jer taj u suštini lirski prosede ne trpi epsku dužinu ("nadahnuće je kratkotrajno"). Ako u ovom i ovakvom stavu ima nečeg dostojnog poštovanja, onda je to u prvom redu činjenica da vešta ruka spisateljska ne želi i ne može (iz nekog višeg moralnog razloga) da se bavi literaturom kao profesijom, uprkos proklamovanim i dokazanim principima, uprkos jasnom opredeljenju za literaturu u smislu "svagdanjeg hleba".
Moje prve knjige, pa i taj tzv. "porodični ciklus", nastale su iz mog mladalačkog (ipak) traženja odgovora na lirska i metafizička pitanja: odakle sam? ko sam? kuda idem? pitanja koja, zbog nekih mutnih i sudbinskih okolnosti (rasa-sredina-momenat), ostaju, uprkos završenim knjigama – još uvek otvorenim i nejasnim, no za mene već više neaktuelnim, bezbolnim: u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja, ali oslobodio sam se lirskog pritiska na sasvim starinski i, izgleda, efikasan način: puštanjem krvi iz žile-kucavice na mestu gde je taj pritisak bio najjači, duga se mora završila i ja sam se osetio oslobođenim kao posle buđenja iz košmara ili posle seanse na divanu psihoanalitičara-šarlatana. Stvarnost (napisanih knjiga) zamenila je fikciju mučnih pitanja.
Što se tiče Grobnice za B.D., i ona je nastala po sličnom (neprofesionalnom) prosedeu, što će reći kao posledica jedne opsesivne teme: biti savremenikom dvaju sistema opresije, dveju krvavih istorijskih zbilja, dvaju sistema logora uništenja duše i tela a da se pri tome u mojim knjigama pojavljuje samo jedan od njih (fašizam), dok se drugi (staljinizam) previđa po sistemu psihološke slepe mrlje – ta opsesivna intelektualna ideja, ta moralna i moralistička mora pritiskala me je u poslednje vreme sa takvom silinom da sam morao da pribegnem tom "puštanju lirske krvi" na žili-kucavici. Iščitavši obilje literature, leve i desne, uglavnim nebeletrističke, na temu staljinističkih čistki i logora, u meni je narasla do stida i kajanja ta opsesivna misao da se mi manje-više svi ponašamo kao Pavlovljevi psi, da su naši uslovni refleksi još jedini pravi spiritus movens-i našim lirskim i epskim (književnim) postupcima, da mi balimo kao ti psi na zvuk posmrtnih zvona i na danse macabre logorskih (aušvicovskih) orkestara, a ti nam uslovni refleksi ponašanja i mišljenja diktiraju i onu po literaturu najopasniju rabotu koja se sastoji u ponavljanju stereotipija mišljenja, stavova, likova, odnosa. Kada je ova misao dobila svoju lirsku težinu, kada je narasla do stida i kajanja, do saznanja, ja sam počeo da pišem svoje priče u nekoj vrsti pesničkog grča, relativno lako i brzo, kao kad se čovek oslobađa more sna, sa osećanjem neke lagodnosti (uprkos temi) koja me je oblila. To je bila neka vrsta duhovnog olakšanja kakvu osećaju možda samo teški grešnici posle ispovesti na samrtnom času.

Psi i knjige

Sve ono, sve ono što je došlo zatim, to je samo cena te stvaralačke radosti: sav taj mahniti koloplet, književnici, doušnici i fariseji koji su pokušali i koji pokušavaju da nađu smisao i opravdanja (za sebe) ovakvom mom drskom postupku, ovakvom zahvatu, ovakvom mom razbijanju klišea, gde njihov pseći njuh gubi svoju pseću oštrinu, pa umesto da se nahrane mesom, što im je stavljeno na dohvat ruke, izgubivši sasvim svoje (pavlovljevske) navike, počinju da laju i da ujedaju, jer je i to deo njihovih (uspavanih) uslovnih refleksa.
Sita je spisateljska bagra (uprkos objektivnom stavu kritike ili upravo zbog njega, uprkos čitaocima i dobronamernim piscima, istina retkim) prihvatila moju knjigu kao lični izazov – što ona i jeste, a naravoučenije knjige shvatila je mnogo bolje nego što sam se ja tome mogao nadati, pa je počela da joj iznalazi smisla i opravdanja, da je lišava moralnog i ideološkog aspekta (gde se ta bagra oseća takođe ignorantski). Knjiga je ta – po njima – jer oni ne znaju da misle osim u klišeima – samo varijacija na temu "stradanja Jevreja" i kao takva periferna, lokalna, irelevantna, sumnjiva.
U jednoj jedinoj tački ti su pisci, imali sve prste ili ne, imali "muda" ili nemali, imali usta puna slatkih reči ili nemali, sasvim u pravu: priča o Darmolatovu jeste priča o njima, ona je neka vrsta alegorije u kojoj su se oni lako prepoznali.

Psi laju a karavan prolazi...

*

Činjenica je, velim, da pisac ima svoje mitsko genealoško stablo kao drevne plemićke loze, i grb svog porekla s gordošću ističe na svom rukopisu, na svom palimpsestu: to je kao vodeni žig na hartiji na kojoj piše; vidljiv znak porekla. A kad je pisac tabula rasa, a hartija mu bez vodenog žiga (govoreći simbolično), onda mu ne ostaje ništa drugo nego da se pozove na istorijsku tradiciju, da stvori svoje lažno porodično stablo ne na književnoj baštini, ne na (evropskom) kulturnom nasleđu, nego na istorijskom, na lokalno-mitskom. To su oni lažni knezovi i boljari sa lažnim krunama, ljiljanima, lorenskim krstom i svakojakim simbolima što su ih dali da im se utisnu na hartiju u vidu mandata, i koji proglašavaju sebe čuvarima vladarskih pečata i narodnih predanja, čistote jezika i čistote folklornih običaja, svoju nacionalnu pripadnost smatraju svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može roditi sa lozom, kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim mlekom, kao da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je, bodlerovski rečeno, la noblesse unique, plemstvo jedino. I sasvim je u pravu Eliot: "Tradicija se ne može naslediti, a ako vam je potrebna, morate je (gospodo) steći velikim trudom."

**Učlanjen** : 06.12.2012

Noć i magla

PREDGOVOR

Dramolet (što je možda srećniji naziv od suviše tehničkog izraza TV drama) Noć i magla nije plod čiste fantazije; ličnosti, koje se tu pojavljuju pod imenom gospođe Rigo i Emila, transkripcija su stvarnih osoba. Kada sam posle nekih dvadeset godina hodočastio u onaj kraj Mađarske gde sam proveo deo detinjstva, nisam našao svoju učiteljicu; bila se odselila u Peštu, gde sam je potražio. Postala je narodni poslanik i, kako se to kaže, aktivistkinja. Njen muž je imao takođe značajnu, mada lokalnu funkciju. Bez obzira na neka dobra dela koja su nam za vreme rata učinili, pouzdano pamtim da su oboje bili simpatizeri njilaša, mađarskih fašista. Podsećanja na takvu prošlost mojih junaka urednik TV-programa je, iz prevelike opreznosti, izbacio, tako da se ovaj moj dramski prvenac sveo na neku vrstu lirske varijacije na temu vremena i sećanja, a od pomenute aluzije ostao je samo naslov – doslovan prevod nacističkog Nacht und Nebel, čije je značenje uredniku izgleda izmaklo.
Papagaj je dalek refleks tzv. "lipanjskih gibanja" iz godine 1968. Glavna ličnost je papagajski brbljiv, sentimentalan, poluobrazovan mladić, nakljukan opštim mestima; "crvena buržoazija", zaplašena i dezorijentisana, u početku se ponaša poltronski, a na kraju "puca iz svih oruđa". Ako se dobro sećam, u osnovi drame nalazi se neki fait divers (kako Francuzi zovu kriminalističku stranu novina i života) ili je neki sličan fait divers usledio posle emitovanja ove drame na televiziji.
Na početku dramske igre Drveni sanduk Tomasa Vulfa stoji srećna zamisao – ili nesrećno odsustvo boljih ideja – nekog od urednika televizije, koji je predložio sedmorici pisaca, među kojima i meni, da napišu dramsku varijaciju na temu jednog od smrtnih grehova. Pošto sam već imao gotov model u ličnosti koja mi može poslužiti kao paradigma lenjosti, to sam predlog prihvatio. Anegdota o drvenom sanduku je, dakle, autentična, kao što je autentična i ličnost nesrećnog pisca koji provodi život čekajući nebeske znake nadahnuća. Za model mi je poslužio moj negdašnji prijatelj, kojeg sam upoznao u Strazburu, i čija se oblomovska figura nadvija kao senka nad celom tom edukativnom dramom. Volju su mu bili ubili u nekom od nemačkih logora, gde je bio odveden kao dete, preživevši pre toga pakao varšavskog ustanka. Živeo je od skromnih ratnih reparacija i u svetu svojih košmara. Verovao je, naivno, da je za literaturu iskustvo stradanja dovoljno.
Što se tiče druge ličnosti u drami, doktora, ona je nastala kontaminacijom dveju stvarnih osoba, koje sam takođe poznavao: jednog starog dobrog Rusa i jednog starog dobrog profesora keramike i crtanja, poreklom Mađara iz Češke, koji mi je, negda, uplatio sumu za tečaj francuskog jezika. Mada u ličnosti pisca iz drame ima bez sumnje deo i mog smrtnog greha – pošto je moj odgovor na pitanje iz Prustovog upitnika: Koju manu najlakše praštate? upravo lenjost – nadam se ipak da te dobre ljude nisam sasvim izneverio i da nisam povredio njihovu uspomenu.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Homo poeticus

IZMEĐU NADE I BEZNAĐA

Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih učitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara". Pozicija "jogija" jeste metafizički i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog bića, čoveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo" (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov "satirična poema" i bio je nekom vrstom mladalačkog portativnog inventara metafizičkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Peščanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom "komesara", napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "učiteljica života", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja da, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smrću", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše između nade i beznađa...
Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote", "novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logora. Jednih i drugih, podjednako.
Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri, ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nužnosti" i "svetle budućnosti" kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak, nečemu služi. Ljudskoj savesti.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Enciklopedija mrtvih

"Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži – nastavlja Simon, pogledavši u nemilosrdno sunce – a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže. I njihovi su spisi sastavljeni od lažnih reči i lažnih zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije im dovoljno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim na zemlju ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i pravednim! I da se pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su prisvojili za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve nevolje života, rane, bolesti, trešnje, povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete. Zašto bi inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je njegov posao, tog njihovog Jedinog i Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je da kolje i da ubija decu u kolevci, majke pri porođaju i starce bezube! To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da budete ovce! Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim zakonima!... I zato: ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti budućnost, budućnost koje nema..."

*

"... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca..."

*

"Svaka je zemlja zemlja i svejedno je gde čovek seje. Prava je zajednica kada se čovek i žena izmešaju."
"Svaki čovek i svaka žena?" upita Petar i umalo se od čuđenja ne obrnu.
"Žena je urna blaženstva", reče Simon. " A ti, kao svaki smetenjak, jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i sklanjaš pogled ili bežiš kad nemaš šta da odgovoriš."
Tu sledi duga teološka rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju, o smislu života, o odricanju, o duši i telu, sve to izmešano skolastičkim dokazima i citatima na hebrejskom, grčkom, koptskom i latinskom.

"Duša je alfa i omega", zaključi Petar. "Dobro je ono što godi Bogu."

"Dela nisu dobra ili loša po sebi", reče Simon. "Moral određuju ljudi a ne Bog."

"Dela milosrđa jesu zarok večnosti", reče Petar. "Čuda su dokaz za one koji još sumnjaju."

"Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device?" upita Simon, pogledavši svoju pratilju.

"On ima duhovnu moć", reče Petar, očigledno zbunjen tim pitanjem.

Sofija se smeškala dvosmisleno.

"Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć?" nastavi Simon.

"Ima", reče Petar bez oklevanja. "Onaj koji je izlečio gubavce, onaj koji je..."

"... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera", prekide ga Simon.

"Da", nastavi Petar. "Njegov zanat su čuda i ..."

"Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo", reče Simon.

"I milosrđe", reče Petar.

Najzad, razljućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog pozivanja na Njegova čuda, Simon reče:

"Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin."

"Lako je to reći", uzvrati Petar i glas mu zadrhta.

"On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine", reče jedan od Petrovih učenika. "Treba se pribojavati podvala."

"I vaš je Nazarećanin – kako se ono zvaše? – mogao da nauči egipatske magije", reče Simon.

"Čudo se zbilo više puta", reče Petar.

(Simon Čudotvorac)

.... Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču na čkaljkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. – Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce preleće iznad sela Kraljevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i topi ledene stalaktite na oluku.
Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblju pogrebna povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i piše u Knjizi – da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže – bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim – da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastupljen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom "M" – jedan od hiljadu tomova na to slovo – jeste odsustvo poznatih ljudi. (To sam začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.) U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni Mažuranić, ni Mejerholjd, ni Malmberg, ni Maretić, iz čije je gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao jednom kod "Ruskog cara". Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje inspirisanu nekom od biblijskih postavki – a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božjim stvorenjima da jednako mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to da Enciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku – pošto sam joj poverila svoju nesreću – da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak ljudske sujete i sprečio pokušaj korupcije.

*

...Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Gorki talog iskustva

Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

(1973)

**Učlanjen** : 06.12.2012

*

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom "aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga "ima moć"?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu - bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

(1989)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Lauta i ožiljci

A I B

A

(The magical place)

Iz Kotora (Kotor se trouve dans la region de la Zeta, en Yougoslavie, dans le golfe de Cattaro, une embouchure de la mer Adriatique) treba krenuti oko pet sati. Posle sat vožnje uz strme serpentine treba negde zastati i čekati.
Dan treba da je vedar, ali je potrebno da na zapadu bude nekoliko belih oblaka i da liče na krdo belih slonova.
Onda treba obuhvatiti pogledom more, planine, nebo.
Zatim nebo, planine, more.
I treba da znate pouzdano da je vaš otac išao ovim putem, autobusom ili taksijem koji je iznajmio u Kotoru, i da ste uvereni da je posmatrao ovaj isti prizor: sunce koje na zapadu izranja iz oblaka koji liče na krdo belih slonova, visoke planine koje se gube u izmaglici, tintanotamno plavetnilo mora u zalivu, grad u podnožju planina, belu lađu koja pristaje uz gat, fabriku sapuna iz čijeg dimnjaka kulja gust dim, a golemi vitraži gore svetlošću požara.
Treba još obratiti pažnju na zrikanje zrikavaca (kao navijanje miliona ručnih časovnika), jer se inače to može lako zaboraviti, kao što se može ne primetiti, zbog postojanosti, miris dlakavog pelina kraj puta.
Zatim treba sve drugo zaboraviti i posmatrati iz te božanske perspektive susret elemenata: vazduha, zemlje, vode.
Tada će vam se, ako su ispunjeni svi uslovi, javiti osećanje večnosti, što ga je Kestler nazvao “okeanskim čuvstvom”.

P.S.

Jedan moj prijatelj, foto-reporter, snimao je po odobrenju kapetana, na jednoj sovjetskoj krstarici ukotvljenoj u Kotoru. Zatim je, sa obale, snimio, širokim objektivom, krstaricu i pejzaž zaliva. Kada je razvio traku, traka je bila crna kao crna noć.
Saznanje večnosti, “okeansko čuvstvo” daje na filmskoj traci samo mrlje, nezavisno od tehnike brujaža (brouillage), crvene, crne ili zelene, ukoliko je prilikom snimanja izostala neka od senzacija: sluha, njuha ili vida.
Taj je isti prizor posmatrao moj otac, godine 1939 (pet godina pre nego što će nestati u Aušvicu), a godine 1898. gospodin Sigmund Frojd, koji će posle toga usniti svoj čuveni san o trima Parkama.

B

(The worst rathole I visited?)

Spolja:

Kuću s jedne strane zaklanja seoska kurija, s druge drvena štala, a sa lica nisko stablo bukve. Kuća je od blata, krov od potamnele cigle koja je mestimice razbijena ili razmaknuta. Vrata su niska, tako da odrasla osoba može da uđe samo ako se sagne do pojasa. Prema drvetu, koje se nalazi na nekih desetak metara od izbe, gleda jedan prozor površine pola m2. Taj se prozor otvara prema vani. S druge strane, prema “bašti”, gde se nalazi latrina i zapušten komad neobrađene zemlje zarasle u korov, gleda okrugao svetlarnik ugrađen direktno u zid. Taj je prozor delimično razbijen. Otvor je zatrpan krpama.

Iznutra:

Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva “spavaćom sobom” a drugi “kuhinjom”. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj vodi rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)
U većoj prostoriji nalaze se dva drvena kreveta i dva ormana odmaknuta od zida nekih desetak santimetara. Na podu je, ukoso, prostrta krpara – od ulaznih vrata do kuhinje. U kuhinji, u uglu, nalazi se jedan limeni šporet, dva-tri lonca koja vise na velikim ekserima i jedan drveni sanduk koji služi kao ležaj i kao ostava. Kraj šporeta se nalazi gomila gnjilih i vlažnih šišarki koje služe za loženje. U kujni je gust dim, tako gust da se oni koji sede na sanduku ili na drvenim niskim hoklicama jedva vide. Glasovi im dopiru kroz dim kao kroz vodu.
"Tu je stajao budilnik, na ovom ekseru", kažem čoveku koji me je dovezao iz Pešte kolima. "Odneo ga je neki pijani ruski vojnik, četrdeset i pete."
"Ovde će stajati ploča", kaže čovek ironično u času kada smo izašli. "Na njoj će pisati: OVDE JE ŽIVEO JUGOSLOVENSKI KNJIŽEVNIK D. K. OD 1942. DO 1947."
"Srećom, kuća je predviđena za rušenje", kažem.
"Šteta", kaže čovek koji me je dovezao iz Budimpešte kolima. "Da imam foto-aparat snimio bih ovo."

P.S. Tekstovi A. i B. vezani su tajanstvenim vezama.

*

Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta je bolnica već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio. To što pamtim, jesu slike: zaljuljana palma i oleandri negde kraj nekog mora, Dunav koji teče mutnozelen pored livada, jednu brojanicu: en-den-dina, ti-raka, tina...

(Apatrid, 26)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Varia

JEDNA ŠETNJA GOSPODINA MAKA

Pošto je odložio knjigu
(Džems Džojs: Uliks) g. Mak
se indignirano uputio ka
obali mora da odmori svoj duh.
Pokušava da se reši nekih
sumnji. Utoliko nailazi jedan
sprovod koji ga sasvim skrene
sa puta. G. Mak jednim fanatičnim
naporom želi da
afirmiše svoju volju...
"Ovo se dobro završilo", reče g. Mak vrativši se iz šetnje.
"Dakle", reče neko od upućenih "da li more govori ili ćuti?"
"Idimo redom", reče g. Mak. "Oko dva sam sišao na obalu, ponevši sa sobom samo svudaprisutne moje cigarete. Vama je, mislim, jasno da se neću upuštati u džojsovske analize svoje (pod)svesti, neću vam opisivati samo stanja, već više fakta. Dosledno tome, zaključujem da sam u tom rusoovskom povratku prirodi osetio (izvinjavam se za ovu nedoslednost) da bi opisivati stanja moje podsvesti u tom trenutku o kome hoću da vam govorim (kao i u ma kom drugom trenutku) bilo u najmanju ruku taština. Pitate, naravno, zašto? Zato što bi samo jedan trenutak opisan detaljno, svestrano (a svaki je trenutak krcat sadržajem, ma koliko nam se čini lišen sadržaja) predstravljao kvantitativno čitav jedan univerzum, dakle mikrokozam i makrokozam ujedno, a kvalitativna determinanta tog univerzuma bio bi – haos. Pokušaj povezivanja svih asocijacija koje su se javile u mojoj svesti i u mojoj podsvesti dok mi je pogled lutao s kamena na more, s mora na oblak, na pticu itd. – to bi bio haos pred kojim sam unapred spreman da bankrotiram. Jer u celom tom postupku svesti ima, prijatelji, bojim se, nečeg, da tako nazovem, neumetničkog. Znate li šta je umetnost, u definiciji koju mi je donela ova šetnja obalom mora. Umetnost je pre svega selekcija asocijacija, smelost uništenja misli još u zametku. Molim, bez smeška. Ne mislim ovde na delo, na uobličavanje, na doterivanje, na spaljivanje, i kako se već zovu svi ti postupci. Mislim na asocijacije (tzv. "strujanja svesti" i sl.) beskrajne u svom večitom talasanju, u svojoj plimi i oseki, i ako smo mi svesni te beskrajnosti, jednom reči ako smo mi svesni da iz tog beskonačnog niza koncentričnih asocijacija možemo registrovati jedva jedan infinitezimalni deo, jedan atom, onda... Jasno vam je na šta ciljam. Treba propustiti samo one asocijacije koje su funkcionalne već apriori, još pre teksta. Funkcionalne za sledeći niz asocijacija u prvom redu, a ujedno (naravno) i za tekst. Na ovaj ćemo način biti u stanju da sami doprinesemo apriornom rađanju jednog sveta – ideja i dela podjednako. Bićemo zatim u stanju da taj demijurški svet ne bude iskonstruisan. Inače nas može progutati stihija.
Nazvao sam malopre "neumetničkom" ambiciju da se uhvati i registruje celokupnost asocijacija. Da. Jer kakav je to, molim vas, slikar koji nije u stanju da se odluči, da se opredeli i da izabere najbolju poziciju za štafelaj svoga oka i svoje svesti. Nemojte mi navoditi "Ruansku katedralu" - ona ide meni u prilog. To su razna osvetljenja jednog te istog univerzuma.
Prometejska je, hoću da kažem umetnička, stvaralačka – snaga izbora. Molim. To ne znači da se time uništava sam po sebi jedan niz asocijacija i time osiromašuje svoj sopstveni doživljaj sveta. Naprotiv.
Treba izneti na videlo, staviti u delo samo jedan ili nekoliko određenih, bitnih, centralnih nizova, koji će latentno sadržati u sebi i sve ostale nizove – od minus do plus beskonačnosti. Cela je stvar u tome da se nađe baš taj jedan ili taj niz atoma univerzalne asocijacije. Jasno vam je konačno na šta mislim: tačka manjeg otpora svesti (to što sam nazvao neumetničkim) u ovom slučaju je u tome da se s mukom i naporom registruje svaki atom svesti i podsvesti čak – i da se tobože tako stvara univerzum. Ne. Univerzum, to su tri jabuke na Sezanovom stolu. Pod tim i tim uslovima svesti, podsvesti, univerzalija i realija... Ne mislite valjda da bi broj mogao bitno da utiče na širinu tog univerzuma? Ne mislite valjda da bi neke druge jabuke (lepše, veće, rumenije; ružnije, manje, rošavije) mogle da utiču bitno na sliku tog univerzuma?

* * *

"Iz ovog aspekta", nastavi g. Mak, "da ne ostavim bez odgovora pitanje koje ste mi uputili na početku (da li more govori ili ćuti) odgovoriću vam da more govori o svom ćutanju. Stajati blumovski pred morem to znači biti vođen svojim asocijacijama kroz sve tajne i dubine mora, razgovarati s ribama i s talasom – a ne izneti ništa. Džojsovski pak se zaroniti u želji da se opipa oblina svakog talasa, sagleda boja svih dubina, oseti ukus svih korala – to znači taštinu. Istina prometejsku. Pregršt relikvija."
"Kasnije sam", nastavi g. Mak, "ispratio jedan voz, zatim dočekao jedan brod. Zatim sam lutao obalom sasvim neodređeno i bez plana. Meni, prijatelji, nesezonsko more mnogo bolje prija i više koristi mom duhu nego kamijevsko vrelo leto. Letnje je more, bar za mene, suviše ezoterično, banalno čak. Svuda po žalu – jevtine konzerve turističkog seksa.
A more se kupa s jeseni i zimi. Golo kao od majke. Pod pazuhom miriše na večnost. Među nogama krije zvezdu."

* * *

"Kada sam se umorio od hodanja", nastavi g. Mak, "rešio sam da se vratim, ali ne istim putem, uz šine, nego stazom koja vodi podnožjem brda, malo iznad mora. To bi bila neka vrsta promene rakursa.
Onda je počelo da zvoni odnekud s brda. To zvonjenje mi nije dozvoljavalo da budem lišen anonimnosti pred samim sobom. Uz to je unosilo neku notu podrugljive izuzetnosti, tj. banalnosti u pejsaž moje šetnje. Svejedno, nije bio lišen prijatnosti.
Tako stigoh do raskršća.
Raskršće je pak ono mesto pred kojim slobodan čovek oseća svoju afirmaciju. Zato rekoh: idem ovom stazom, a ne onom, samo zato da krunišem ovu šetnju jednim aktom slobodne volje, opredeljenja.
Dok sam se naslađivao u magnovenju svojom odlukom, ne stupajući još uvek na put svog izbora, pomoli se iz borika, koji je zaklanjao levu stranu staze na kojoj sam stajao, jedan pozlaćeni krst, zatim sveštenik. Zamislite moje zaprepašćenje. Baš ta staza koju sam izabrao kao objekat (da se izrazim filozofski) na kome ću manifestovati svoju slobodnu volju, baš ta staza vodi na groblje. A da čudo bude još veće, baš u ovom trenutku nailazi sprovod... "Jedan, dva, tri, četiri, pet..." počeh da brojim do ... 127 (to je broj kote na raskršću). Ako izbrojim do tog broja a sprovod ne pređe raskršće i ne oslobodi mi prolaz, doneh hitro odluku u sebi (jer sam bio više indigniran zbog stereotipnog i filmskog završetka moje šetnje, nego zanet ili uplašen koincidencijom – uostalom neizbežnom – koja je spojila naše puteve), ako dakle ovaj mrtvac ne pređe dotle raskršće – idem i ja u sprovod. Lep završetak moje šetnje.
No to je i bio jedini način da još jednom afirmišem (ili barem da to pokušam) snagu svog metafizičkog opredeljenja...
Tako sam, kao što vidite, ne svojom voljom, a ipak s njenim pristankom, krenuo za pogrebnom stazom koja vodi na groblje."

* * *

"Ako ne bih imao da vam kažem ništa što i vi sami ne biste zapazili ili osetili, ne bih želeo da vas zamaram. Jer na redu ste i vi... Mislim, prijatelji, s pripovedanjem. Verujem da je svako od onih za sandukom imao iste asocijacije kao i ja: budući mrtvaci nose mrtvaca. I svi su se kao i ja trudili da misle o toj stvari tako intenzivno (a da i nisu bili svesni toga) da posle ne bi više mogli misliti o tome. Ili pak nisu o tome mislili ništa. Šta ima tu da se misli? Jedino mi je bilo nejasno (i žao u isto vreme) šta misle ona dva dečaka što su zastala u igri i gledaju u pozlatu sanduka. Žao mi je bilo što nisam mogao da se setim u kolikoj je meri u tim godinama bilo meni nejasno to što je nejasno. I žao mi je bilo jer mi se čini da mi je bilo prilično jasno.
Zapazio sam još – tek sada – da se mrtvaci nose s nogama okrenutim napred. Ako se ima na umu obrnuti red pojavljivanja, onda se sme, bez metafore u značenju, nazvati cela komedija jednim spretnim skokom. Originalni salto mortale.
Još ću vam kazati koju o susretima, o tišini.
Ide tako čovek svojim putem i misli: stići ću lepo na vreme. Sve je u redu. A onda ugleda pred sobom na putu povorku. Znate li, prijatelji, zašto je zastao, i stoji s izrazom spokojstva na licu, mada oseća da će ga ovo stajanje sprečiti da stigne na vreme. Kazaću vam jedan od razloga: on se stidi (pred kim?) da hita ili da bude zaposlen kada uvidi da se ima kada stići. U ma koje vreme. No, vidite, slični su razlozi i za tišinu. Tišina je navikavanje.
Ovaj pogreb, međutim, ne bi bio, što se tiče mog opredeljenja, u dovoljnoj meri poučan, da nije i još jedne dozlaboga smešne činjenice. Kada sam se već bio na neki način opredelio da idem za pogrebom, znate li čime sam motivisao suštinu moga opredeljenja? Dopao mi se osmeh jedne devojke na kraju povorke. Smešila se kao da se smrt ne tiče njenog mesa.

* * *

"Time sam bio toliko revoltiran da nisam ispratio pokojnika do stanice Terminus. Skrenuo sam prvom kozjom stazom i približio se opet toploj golotinji mora. Ležalo je na pesku s čelom zaronjenim u nebo. Među nogama je nosilo smrt. Pod pazuhom je skrivalo zvezdu."

(1959)

**Učlanjen** : 06.12.2012

GOSPODIN MAK SE ZABAVLJA

G. Mak- racionalist parodira
g. Maka – pesnika.
Pri kraju te ravnopravne (da li?)
borbe oseća se da ovaj
drugi pobeđuje zahvaljujući
valjda logici bumeranga. –
Iz (pod)teksta se da lako
zaključiti da je sporni objekt
duha prhnuo poput vampira
iz jedva prozirne tame Džojsovog
Uliksa. Ova činjenica
međutim nije bez značaja.
Jer poznato je da postoje
izvesne genetičke koincidencije
između gospodina Maka i
gospodina Bluma.

* * *

Postoji dozlaboga dosadna doslednost tzv. realističke škole, koja uporno, već više od dva veka, iznosi zbivanja u spoljašnjem svetu. Filistarski filtrirana fakta. Filtrirana filistarska fakta.

No postoji i drugi svet. Unutarnji. Isto toliko bitan i realan kao onaj drugi. Uhvatimo se dakle smelo u koštac sa tim svetom! Vade mecum: S. Frojd, E. Jung, A. Adler, Ps. Analiza, Kom. Inferiori, Un. Monolog, Str. Svesti, A. Bergson, Levi-Brihl, Aut. Pisanje, Kakoseonozvaše itd., itd.

Tehnika filma. Muzička kompozicija (sonatni oblik), štamparske poštapalice. Itd.

Ali sve to što se naziva svetom psihološke realnosti (nasuprot neke nepsihološke realnosti) opet je samo jedan od vidova realnosti. Ipso suo: taj novi vid realnosti nosi istu potencijalnu grešku (istu nemoć) protiv koje se pobunila i koju je htela da zameni – jednostranost.

Umesto dozlaboga dosadnih doskočica prastarih pripovedača kao što su gg. Golsfordi i R. M. di Gar (recimo) čije nam je objektivno sveznanje postalo otužno (vidi: Virdžinija Vulf) – imaćemo priliku da čitamo subjektivna strujanja svesti jednog Dž. Dž. i jedne V. V. i dr. manje talentovanih, čije nam je pak subjektivno sveznanje postalo ili može da postane u najmanju ruku ... čudno. Zasad samo to. Obuhvatajući tom reči dva oprečna suda: pozitivan i negativan. Pozitivno-negativan.

* * *

Šta ima u Uliksu suviše?
Suviše forme.
I čega još?
Suviše jezika. Suviše podsvesti, strujanja svesti, što se sve može svesti na napor svesti.
Čega ima u Uliksu još suviše?
Isuviše podteksta. Isuviše seksa. Isuviše teksta. Isuviše testa. (Kao što se vidi iz teksta, strana seksta, strana siksta, strana iksta).
G. BLUM I MOLI
( u horu)
Unutarnji monolog
To je log, to je bog
Monologbog
Jer rad udovoljstvija svog
I bog ima međ nogama rog

* * *

Kazati sve što se nalazi prvenstveno u podsvesti, dakle ono nerečeno pre svega, ono neviđeno i nepredviđeno - jer ostalo se podrazumeva. Zato toliko seksa?
Džojs ponekad podseća na one slikare koji su slikali pomoću lupe: svaka pora, svaka dlačica, svaki miteser na svom mestu. Samo što je on (ma koliko da njegova analiza ima u krajnjem rezultatu sintezu) s tom minucioznošću slikao unutarnje pore i mitesere na fluidnom tkanju duše, dlačice na onom delu podsvesti koji skriva genitalije i tamne nagone koji upravljaju mehanizmom obljube.
Španska srednjovekovna madona sa očima od dijamanata, sa veštačkim zubima od liskuna i s kosom od nedavno preminule infantkinje zvane Čedna. Presveta Deva Marija, virgo intacta, no toliko (do odvratnosti) slična svome ženstvenom biću i liku da bi je vatreni španski seljak silovao u crkvenom portalu kada se ne bi bojao - ipak - nekakve božje kazne, tačnije kada joj telo ne bi bilo - ipak - od drveta, a oči od dijamanata . . .
Tako su pravili nekad portrete i siluete u Španiji.
Ali to je možda samo naličje medalje.

* * *

Parodija na sve. Na roman (bez romana), na Uliksa, na život, na smrt, na umetnost, na filozofiju, metempsihozu, proces pisanja, Dedalusa, Dablin, arijevce, Jevreje, Irce, Engleze, na Svest, na Podsvest, na seks, na tekst, na poliglotiju, na kulu Vavilonsku, na kopno, na more, na čoveka, na ženu, na Kirku, na mene, tebe, njega, nas, vas, parodija na Sve i na Ništa.
Parodija na parodiju. Na tome se drži cela stvar.

* * *

Ima (međutim) u Uliksu nekoliko mesta koja donose osveženje umornome Radoznalcu Upornome. To su upravo ona mesta gde se dva sveta (subjektivni i objektivni) spajaju u jedinstvo koje je simbioza svesti i podsvesti ...
1. Početak "objektivne" šetnje g. Bluma kroz Dablin, (obuhvatajući i strujanje njegove svesti nad klozetskom šoljom pre pogreba);
2. Antologijski, divni, nadahnuti suton u kome Divna Devojka – Gerti – doživljava na domaku crkve svoja prva ljubavna uzbuđenja. Pomalo hroma, divna Gerti. I one dve: Edi i Sisi. I blizanci. I (naravno) Blum.
3.Molim monolog na kraju.

* * *

No, naravno, sve gorerečeno pada u vodu ako se setimo (ne slučajno) Divine Commedije.
Nije li Uliks - božanstvena komedija Novoga doba. Višeslojno univerzalan. Enciklopedija XIX – XX vv?
Možda malo razuzdaniji. Pustopašniji. Kao i to doba, uostalom. To je couleur jednog razdoblja istorije.
Pustopašnorazuzdano doba.

* * *

Parodija je neizbežna i neminovna ako objektivnost potčinimo subjektivnim hirovima jezika.

(1959)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Skladište

LA PART DE DIEU

1. Negde tokom februara - marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom "Grobnica za Borisa Davidoviča"; prilika za slavlje! Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu "nadahnućem", reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim u knjižaru čija topologija nikog možda ne zanima ali koja je meni značajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjižaru, Molat, ne više intimnu kao one male knjižare od negda, i kakvih još ima i u Bordou i u Parizu, nego u knjižaru koja već prerasta u svojevrsni provincijski FNAC, ali koja još nije monstrum kao ona u Rue de Rennes u Parizu – Vavilonska biblioteka i Lavirint istovremeno – no u kojoj su već knjige poređane po jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj dakako, koja opasno ukida udeo slučaja i sreće. No sad svejedno. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce, povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča. Kao čovek koji odlaže čas naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta ću i kako ću...

2. Dok pišem, gledam da se oduprem omamljujućoj snazi dokumenata, da se prepustim tkanju proze kojoj su "dokumenta" samo potka. Kasnije ću uneti što je potrebno uneti, proveriti što je potrebno proveriti. Pišem povest Svete Sofije kijevske, na osnovu fotografije i šturih podataka, pokušavam da oživim sliku, kao na filmu, da zamislim mužike kako grade hram Božiji "svojom krvlju i kostima". Tekst je već gotov, liči na dokument, na istorijski izvor. A onda otkrivam – treba li reći: slučajno! - knjigu koja me dezavuiše, ne u tom smislu što raniji podaci nisu tačni ili su nedovoljni, nego u prvom redu stoga što su suviše pesnički dati, suviše "nalik na dokument" ali ne još i dokument. Upoređujem taj svoj raniji tekst o Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim novim, neizmišljenim: onaj je prvi, onaj što je pisan "napamet", poetičan i bled, sad odjednom upoređen sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaća.

3. U toj istoj priči "Mehanički lavovi", u istom poglavlju, zapisao sam, napamet, slučajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i bilokoje ime, nekog slikara koji je – jedan od stotine hiljada, ovekovečio Oca Naroda, i pišem dakle Sokolov, prvo ime koje mi pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji o ruskom slikarstvu i umetnosti, u kojoj sam našao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam među umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime nekog Sokolova! Ne verujući svojim očima, proveravam podatke: I. A. Sokolov (1890), slikar i graver, zaslužni umetnik SSSR-a, itd., koji je poznat po svojim portretima, među kojima i po portretu J. V. Staljina! Đavo je opet umešao svoje prste.

4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka nepoznata dama koja, zajedno sa svojim mužem, iz Francuske dolazi u posetu Jugoslaviji i na savet mog prijatelja glumca D. Ž. sa nostalgijom priča o našim zajedničkim beogradskim "belim noćima". Upoznajem neka beznačajna bića, klasični francuski gošisti, koji mi pričaju ofucane francuske priče iz kojih jedino možete da shvatite ljudske gluposti. Kako bih na neki način sprečio tu bujicu banalnosti da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokušavam da na jedno od mogućnih pitanja svojih sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko da je to pitanje bilo takođe konvencionalno i izvan svakog interesa po one koji to pitanje postavljaju: o čemu govori moja najnovija knjiga (kao da ih se to tiče!). Koristim dakle priliku da im pričam o svojoj knjizi kao što se pričaju priče deci, kako bi se uspavala i kako nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do nervnog sloma. (Tom prilikom prisećam se jedne Borhesove opaske i zahvaljujući njoj, čini mi se da sam našao najbolju mogućnu definiciju razlike između romana i priče: "Roman je ono što se ne može ispričati, a priča je ono što se može ispričati.") "Sedma priča, Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu, Eriou, Eduardu Eriou", nastavljam ja da vezem kao Šeherezada, kako bi taj mučni sastanak što pre prošao. "Čuli ste za Eduarda Erioa" (slede podaci). Gospođa odmahuje glavom, gospodin pokušava da se priseti da li je čuo i, gle, odjednom, kao da se nečeg prisetio, uzima novine (le Monde) i pruža mi ih trijumfalno. Čitam naslov: "Mere Marie-Yvonne est morte". Majka Mari-Ivon, benediktinka, preminula je 15. jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego što se zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na televiziji i u štampi, posebno u Mondu, a povodom raznih kontroverznih religioznih sižea.

Prelećem pogledom tekst, zatim čitam dalje:

U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci. 1969) ona izražava svoju punu privrženost svima onima koji traže Boga i ne znajući, a među kojima beše najslavniji predsednik Eduard Erio. Ona je već bila objavila pre toga svoju prepisku sa Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman, 1965). Itd. Itd.

Datum je jučerašnji, 17. jul 1976.

Pročitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju belešku o Eriou.

Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu. Možda sličan onom koji je imala Sesil Sorel, pre nego što je postala sestra Mari-Ivon, i Eduard Erio dok je posmatrao melanholiju ruskog pejzaža.

**Učlanjen** : 06.12.2012

VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME

(fragmenat)

On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset, može samo više - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom maternjem jeziku, češkom, slovačkom, poljskom, mađarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), možda i na jidišu (mada mi se čini odveć mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i čita na francuskom, nemačkom, mađarskom, ruskom, od rođenja je dvojezičan, a dva-tri je naučio kasnije, ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu čini) čuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto ne piše na francuskom, nemačkom, engleskom - a on već po stoti, po hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bićem, mitosom, tradicijom, svešću i podsvešću, utrobom, sećanjem, svim onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu metaforu, u asocijaciju, u književnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat. Jer on - i to ga upravo čini srednjoevropskim piscem - vuče za sobom užasan teret melodija jezičkih i muzičkih; vuče za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono što je na tom klaviru svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim ramovima, reči i melodije - reči i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije, koje na drugim jezicima treba objašnjavati dugačkim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturološke pojmove, turcizme, germanizme, mađarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan poluton... jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao Englez, kao Nemac da ne uči i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi, uzrečice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba da biraš, jer sinonimi nisu iste reči, isti zvuk, ista boja, jer "kara-tamna noć", sa ovim zvučnim turcizmom, nije isto što i "crna noć", "tamna noć", jer to "kara" izaziva istorijske asocijacije, podrazumeva neku etnografsku, etnološku, rekao bih nacionalnu, tešku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, plača dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva "vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim "vran" jeste ako ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke nove imenice, "vrana" je kosa devojačka, na primer, a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego "crna kao zift" ili tamna, kao što noć može biti "tavna-tavna", i to više nije ona ista turska, krvava noć puna jauka i strave, nego noć kada zađe mesec, kad zamiriše jorgovan, neka spokojna... lirska noć.
I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da "black" nije isto što i "kara", "vran", "taman" i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo svetla boja kao što je tvrdio Malarme, a da je "jour" svojim muklim, dugim "ou" zapravo reč pogodna za noć, kao da se jezik poigrava značenjima, kao da je nalepio pogrešnu belu etiketu na noć a crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht" isto tako svojom kratkoćom, svojim stakatom nisu isto što i "crn", što i "tavan", "taman", "kara-taman" ili "noć", "noćca", "kara-tama" i "kosa vrana". I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva značenja, sve instancije njegovog jezika, sve istorijske, književne, nacionalne, verske, etnografske, pesničke asocijacije originala, i smešiće se tužno kad pročita u kritici da njegova knjiga na francuskom (npr.) zvuči "bolje od originala", gde se podrazumeva da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmišljen tek u prevodu.
Zato se on smeška gorko kada mu kažu: "Pišite na francuskom, pa vi divno govorite francuski!" jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokušaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom sudbinom poput neke teške operacije ili mutacije gena iz kojih se ne izlazi čitav, ne izlazi isti.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mansarda

Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.
Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od... zvanog Orfej ili Orfeus.)
Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili putokazi ka Istini, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, »golim noktima, dok krv ne brizne!«
Evo nekih mudrosti iz hrama Mansarda:

Jos arta, caci se prostituat!

*

Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo.

*

Plenus venter non studet libenter.

*

Nulla dies sine linea.

*

Abyssus abyssum invocat.

*

Nec vivere carmina possunt.

*

Quae scribuntur aquae potoribus.

*

Ho bios brakhus, he de tekhne macra.

*

Castigat ridendo mores.

*

Amo, ergo sum.

*

Credo quia absurdum.

*

Tempora si fuerint nubila, solus eris.

*

Felix qui potuit rerum cognoscere causas.

*

Gnohti seauton.

*

Habent sua fata libelli.

*

Os homini sublime dedit.

*

Pectus est quod disertos facit.

*

Albo lapillo notare diem.

*

Mens agitat molem...

Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:
O ubi campi!
One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:
Primum vivere, deinde philosophari.
One gordosti:
Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.)
Eh, ta mansarda!

**Učlanjen** : 06.12.2012

Endre Adi (1877-1919)

Rođak smrti

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

Volim bolesne ruže,
Žene kad od čežnje venu,
Volim sumornu, tmurnu
Maglu jesenju.

Volim kucanje tužnih satova,
Njihov samrtni, preteći krik:
Velike Smrti, svete Smrti
Nestalni lik.

Volim one koji putuju,
Koji plaču i bude se bez volje,
U hladnoj zori, pod injem
Sleđeno polje.

Volim umorno odricanje,
Plač bez suza, mir i odmorišta,
Mudraca, pesnika i bolesnika
Utočišta.

Volim onog ko se obmanuo,
Ko je posrnuo, pao i kleo,
Koji ne veruje, koji je tužan:
Svet ovaj ceo.

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

(1907)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Naricati, naricati, naricati

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.

Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.

Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo, pred opelom.

Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.

S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.

Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.

Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.

Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.

Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.

Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.

Oprostiti svakom. Pokajnički
Grliti sanduk, očajnički.

Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Marina Cvetajeva (1894-1941)

Gatanje

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.

Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)

Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.

(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)

Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.

Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.

Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal!

(21. maj 1917)

**Učlanjen** : 06.12.2012

* * *

B. Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.

Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura

Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –

Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.

Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

(24. mart 1925)

**Učlanjen** : 06.12.2012

U meni sve jače plače

Polako nad gradom daždi

(Artur Rembo)

U meni sve jače plače
dok nad gradom kiša lije,
kakva se to čama stače
do srca što gorko plače?

O tiše, tiše, kiše,
po zemlji i po krovu!
Za srce što uzdiše
o tiše, pesmo kiše!

Plače, bez smisla plače
duša što je patnja kuša.
Zar neverstvo neko jače?
Zar bez smisla grca, plače?

Najgore su patnje, čame,
kad ne zna zašto, s čega,
bez ljubavi i bez čame
srce same tuge mame!

**Učlanjen** : 06.12.2012

OPROŠTAJ S MAJKOM

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
nježnu ljubav majke koje više nema!

(OMLADINSKI POKRET, 1. april 1953)

» Da li znate ko je Danilo Kiš?
» Danilo Nikolić