Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Danilo Kiš

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Čet 27 Nov - 20:55

U sobici kod Danila Kiša


Juče se navršilo 25 godina od Kišove smrti. Objavljujemo tekst Borislava
 Pekića štampan u časopisima „Književnost” i „Vidici” 1990.




D. Stojanović

Borislav Pekić*


U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. „Da”, rekao je. „Šta”, upitao je prijatelj.
„Život”, odgovorio je Danilo.
U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i za uvek sačuvan ceo njegov život.
A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog” u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizika, ali i s utehom da se rizik isplatio.
Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
*
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije, kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.
I kad se najzad opet sretosmo, obojica smo, čini mi se, instinktom osamljenika, da ne kažem izopćenika, ili da ne kažem tuđinca u stalnoj žudnji za domom, znali da ćemo ostati prijatelji.
Prijatelji ne samo onim što nas je spajalo već, možda i više, onim što će nas razdvajati.
A spajalo nas je dvostruko, montanjarsko-panonsko poreklo, uvek spremno da proizvede nepredvidljive plodove; spajale su nas večne, prinudne pa i izabrane seobe; spajalo i osećanje tuđinstva od kojeg smo obojica patili, potajno, ponekad i javno, nikad ga se, međutim, ne odrekavši, kao da nam se činilo da je ono najbolnije ali i najvredniji činilac naše sudbine. I još mnogo toga nas je spajalo...
I delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao, a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.
Sad nas ništa ne deli. Tek nešto malo vremena koje i onako ne postoji.
*
Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer isposnik, iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka.
Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko ponesen, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistini napisao.”
Drugom, između ostalih prilika, opet sedim u sobici kod Danila. Ne sećam se da li je odaja ista. Svejedno je. Sve su njegove eremitske ćelije bile iste, čak i kad su imale više od te jedine sobice, i mnogo više sreće na koju bi bez zebnje pristajao.
Sad nismo sami. Tu su Mirko i Filip. Čita se rukopis „Bašta, pepeo”. Trebalo je da čujemo samo odlomke romana, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo.
Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, ovosveta i onosveta, suza za koje se ne zna jesu li od plača ili smeha (biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odrasla čoveka).
Hrabro pronađene, duboko shvaćene uspomene, iskustva tanano prevedena iz jednog života u drugi, iz prolazne stvarnosti u trajniju budućnost umetnosti. Iz limba u raj.
Uspomene, koje premda nisu, mogu biti i moje i premda nisu, mogu biti uspomene i Filipove i Mirkove, koje prestaju biti Danilove, i postaju sveuspomene, sam proces memoriranja jedne i izabrane i uklete rase, u njemu pomešane s drugom ne manje nesrećnom. I po drugi put mislim, ali sada sa zavišću koje se ne stidim: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu i sam napisao.”
Jednom je bio moj gost u Londonu. Nije u mom životu, ni u mojoj kući ništa pokušao da menja. Hteo je jednostavno, pripremajući se za „Grobnicu za Borisa Davidoviča”, da me upozna s jednim stanjem, stanjem zatočeništva, za koje je, sada vidim, s pravom, verovao da ga ne shvatam, iako je znao da ga u izvesnom smislu poznajem.
Kad sam mu, opet, naravno, u jednoj od njegovih azil sobica, nekoliko dana bio gost u Parizu, činilo mi se da mi je prvi zadatak bio da mu uredim sobu.
„Ako misliš da mi urediš život, ne trudi se.” Rekao je posmatrajući me s izvesnim sažaljenjem.
„On nije u stvarima.” Rekao je to čovek koji je suštinskim imenovanjem svih stvari kojih se njegov dar dotakao ove posedovao više od nas koji smo hteli, ako su prijatne, i da ih imamo, ili ako su strašne, da ih se odreknemo.
Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu, U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj.
U toj tmini, pod ledenim mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo. Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne.
Ispovedamo „živote koji bole”. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi.
Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.” Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.”
Razgovor neću zaboraviti. Da se sada ponovi, rano je. A kad kasno bude, nikome neće trebati.
*
Ranih šezdesetih dobio sam od Filipa Davida pismo u kome kaže: „Od Kiša još ni traga ni glasa. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde. Zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega? Ipak, nadajmo se, vratiće se...”
S tog tajanstvenog puta naš se Danilo vratio. Hoće li i s ovog? On koji je sve mogao mogao bi i to. Ne verujem da hoće. I ne mora. Može biti spokojan. Zna da će se međ našim sinovima, unucima, našim potomcima opet javiti alfijska sena proroka s njegovim likom i njegovom dušom, koga i tada nećemo poslušati.
A on nikuda nije otputovao. Vratio se tamo odakle je došao.
U naš jedini zajednički zavičaj.

* tekst je preuzet sa sajta borislavpekic.com

objavljeno: 15/10/2014
politika.rs
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Pon 1 Dec - 20:53

Jedne večeri u Kišovom društvu sećaću se čitavog života. S njegove desne strane sedeo je jedan srpski filozof, a s leve jedan hrvatski pisac. Obojica su razgovarali, ali nisu uspeli da uspostave komunikaciju. Kiš ih je u jednom trenutku prekinuo i najuljudnije im rekao:
'Vi, dragi moj, vi ste idiot'; a drugome:
'Vi, dragi moj, vi ste budala'.
Potom se okrenuo prema meni i, očiju punih suza, prošaputao na mađarskom:
'Već vidim obrise potoka krvi u mojoj zemlji'.
György Conrad
 Psalm 44
  ...Seća se: čovek je iz gomile što je bila doterana u dvorište opštinske zgrade izdvojio najpre jednu prsatu devojku pegava nosa i naredio joj da pođe sa njim na "naknadni pregled", kako reče, no onda se pojavi i ta treća osoba, očigledno devojčin otac i reče da će i on da pođe s njima...
    "Valjda da nam držiš sveću!" reče onaj i ritnu ga u stomak a čovek se skljoka na kolena; onda pritrčaše dva civila i svališe ga batinama u sneg. Jedan mu stade nogom na vrat, a drugi mu zavi brkove oko prsta, zatim ih jednim trzajem otrgnu s lica a krv šiknu po snegu; čovek urliknu i pokuša da oslobodi vrat ispod čizme, no čovek mu se tada osloni celim telom na vrat; onda onaj prvi izvadi kratki bajonet što ga je nosio na remenu preko debelog civilnog kaputa koji mu je dopirao jedva do bedara i odseče čoveku nos, zatim baci krvavi odrezak pred gomilu: "To je opomena da ne turate nos svuda", reče. Onaj što je pograbio devojku već ju je dovukao do stepeništa sa kojih je bio uperen u gomilu mitraljez, i još su mogli da vide kako se devojka opire i grabi sneg, pa zatim kako već naga i iscrpena klonu kao onesvešćena, zatim, dok je čovek skidao opasač sa kaputa, kako ona vrisnu i polete ka gomili, no čovek zamahnu opasačem i prebaci joj ga preko glave: "Zar se nismo još pomirili", reče, "sasvim pomirili sa sudbinom": jednom joj je rukom stezao opasač oko grla, dok joj je drugom izvijao ruku, a bose noge pritiskao cokulom. Ona pokuša da oslobodi grlo iz omče no čovek pritegnu opasač i ona pade u sneg, zatim je prevrnu na leđa i s mukom joj razdvoji kolena kao kada se golim noktima otvara školjka; - i posle: kako se čovek uspravlja i priteže opasač preko kratkog sivog kaputa i kako kleknu pored devojke i vadi bajonet, i ono što nije videla ali je shvatila: kako joj levom rukom pritiska obraze dok joj se vilica nije razjapila i kako joj onda s dva poteza razreza usta s obe strane sve do ušiju i kako udara drškom po zlatnim kutnjacima dok ih ne istrese sebi u šaku: glava je zjapila kao kakva čudovišna riba-ljudožder; shvatala je i ono što nije videla: za minđuše nije bio potreban bajonet: kada se tkivo zamrzne postaje krto i lako puca.
Poetika
...Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista u principu ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike i male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur local takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog...
,,To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši, a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune" - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen medu konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolekrivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija...

rade i eva
Ćaskali smo na dugačkoj terasi pod stubovima, ali je zazvonio telefon i već su ga vodili u neki kibuc, gde su pet jugoslovenskih Jevrejki, sve već u godinama, želele da mu ispričaju svoje životne priče. I one su bile na Golom otoku, na tom stenovitom ostrvu-zatvoru u Dalmaciji. Pre nego što umru, želele su da svoje priče ispričaju upravo njemu, da bi ih on ispisao, jer su rekle da on to sigurno ume. Danilo uopšte nije želeo da piše o ovom ostrvu, jer je smatrao da je to odjednom postala moda. Zbog toga se već ne sme pisati o ovoj temi, sledi inflacija knjiga o logorima. Ali ove žene su ga ipak uzbudile svojim pričama.

ženi

György Conrad

Preuzeto sa bloga B92( Goli život)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:55

Bašta, pepeo



Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.
Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?
Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:56

Rani jadi



POGROM

Želja da ne propustim događaj u koji su bile umešane manje-više sve meni poznate ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da razmrsim klupko svih tih događaja u koje se u poslednje vreme bio upleo moj život, naterali su me da se hrabro pridružim gomili onih koji su jurili zadihano i koji su me povukli sa sobom. Išao sam rame uz rame sa financima i vatrogascima, dahtao kao na izmaku snaga i podešavao disanje prema njihovim koracima. Mislio sam da ću tako moći da ulovim smisao svih zbivanja koja su me tih dana potresala iz temelja i na koja nije znala da mi odgovori ni moja majka. Išao sam boreći se sa svojim strahom. Sneg nam je škripao pod nogama, tabao se i postajao tvrd kao pločnik, krt i zvonak. Gomila je tapkala po snegu kao kakva golema stonoga, a iz njenih se usta podizala para, čista i bela. Kroz zavesu smrdljivih isparenja i dahtanja do mene je dopirao, i pored snežnog filtra, miris jeftinih parfema, nakisli miris znoja koji se širio iz zelenih uniformi financa i plavih mundira vatrogasaca. Odjednom se začuo tresak stakla koje je svojim bleskom poput munje sevnulo iznad gomile, a za njim je usledilo kao daleki eho, prštanje dasaka i, najzad, dah olakšanja kada je kapija popustila pod pritiskom.

Stajao sam uporno pod tremom magacina, hvatajući se za peševe kaputa, za suknje žena, bivao potiskivan i odbacivan, vraćao se opet uporno i zavlačio se kroz tu šumu nogu, nošen svojim strahom, uveren da sam tu, u srcu opasnosti, ponajbolje zaklonjen od tih ljudi, znajući da se ne smem udaljiti iz sigurnog zaklona njihove razjarenosti, da se ne smem udaljiti od te mnogočlane mase ni za razmak jedne ruke, jer bi me mogli dohvatiti i zgaziti nogama.

Kako su se vrata magacina otvorala prema vani, iskrslo je pitanje kako da se raskrile, jer niko nije hteo da se udalji iz prvih redova, pa je nastala paklena galama, vitlanje štapova i urlici, toptanje nogu i zapomaganje. Odjednom su se, ni sam ne znam kakvim čudom, velika jednokrilna vrata zasekla u tu crnu masu kao oštrica noža. Već je bio počeo da se hvata neki plavičasti sumrak u velikim kockama, poput nekog golemog lifta što se spušta između visokih zidova kao u svoje ležište. Vazduh je mirisao na petrolej i sapun, a iz razjapljenih usta magacina kuljali su slojevi najrazličitijih mirisa, kao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i začina. Zatim su počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke četvrtaste konzerve koje su sevale u mraku svojim bezopasnim mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz escajga, svežnjevi sveća zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene kosti, jabuke su padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod nogama, kao sažvakane. Iz mrkih papirnih džakova kuljao je šećer, škripeći pod nogama i mešajući se sa razgaženom susnežicom. Ljudi su s mukom izlazili iz gomile, noseći u naručju neke zamotuljke, kao decu. Brašno je lebdelo u vazduhu kao puder, taložeći se na obrvama i dajući ljudima neki svečan izgled, skoro šaljiv, praznički. Jedna je žena zasecala zubima svitak svile, koji je izvadila ispod kaputa. U svetlosti šibice, koja joj je na tren osvetlila lice, ugledao sam njene zube rumene u odsjaju
svile. Gledao sam kako se jedna bala cica s cvetićima uporno mota oko nogu i oko glava gomile, kao trake krep-papira u novogodišnjoj noći. Taj je šareni cic počeo opasno da se steže; žene počeše da vrište. No kako se unutrašnje kretanje gomile time bilo samo još više uzburkalo, ljudi stadoše da se dave i da se otimaju, da cepaju taj cic razjareno, no on je odnekud jednako izvirao, kao reka, nadolazeći. Kada su u magacinu ostali samo goli zidovi i mrak, gomila se poče hitro razilaziti, odnoseći svoj plen pod kaputima.

Stajao sam sad po strani, kao pravednik, pošteđen osvete. Tada me primeti jedna žena dobra srca i, prolazeći pored mene, tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu šarenim papirom, na kome je pisalo velikim crvenim slovima SPAGHETI A LA MILANESE. Stiskao sam dugo tu kutiju u naručju, ne znajući šta da radim s njom, nemajući hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem kući. Gledao sam prestravljeno gospodina Antona, financa, koji je stajao na jednom buretu i bacao uvis konfete.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:56

LIVADA

Išao je obalom reke, ka Bakši. U vazduhu se osećao miris ozona pomešan s mirisom već prezrele zove. Sveži su se krtičnjaci crveneli kao kraste. Onda odjednom granu sunce. U travi planuše ljutići. Zamirisa kamilica, polje postade teško od obilja mirisa. Gledao je kako njegov pas grize jagorčevinu, dok mu se niz njušku cede zelene bale. Onda i on leže u travu potrbuške, kraj krtičnjaka koji se isparavao kao pogača. Grizao je zubima stručak još vlažne kiselice.
Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana. Između prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge.
(U to vreme još nisam ni pomišljao da ću ikada pisati priče, ali sam pomislio: "Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!")
A u džepu je stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, kojima je trebalo da plati sumpor u šipkama.
Pred lekarevom kućom trzao se na lancu veliki bernardinac. Bio je besan od presitosti.
(Znao sam da ću morati da lažem: dva miliona, zapravo, ne vrede ništa.)
"Šta je, momče?" upita lekar.
Bio je u belom mantilu koji je mirisao na mentol-bombone.
On pruži ruku i raširi prste:
"Šuga", reče dečak.
(Sve to ne može trajati večno, mislio sam u sebi. Neka se lekar pozabavi mnome pola sata, plus put natrag, cela ova neprijatnost završiće se najdalje za jedan sat. Kroz jedan sat, kroz pola sata čak, vraćaću se obalom Kerke, a doktor, pretvaranje, laž i stid – sve će to biti prošlost. Sve će mi to biti iza leđa, kao rep u bernardinca. Sve će to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku između ta dva vremena. Tada sam, tog dana kod lekara, naučio: kada ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku.)
Lekar mu napisa recept, po navici, onda se predomisli i pocepa ga i dade mu dve šipke sumpora umotane u celofan. Dečak onda pokvasi grlo i vrati se sa livade kojom je već koračao u mislima:
"Koliko vam dugujem, gospodine?"
"Koliko imaš novaca?" upita lekar.
"Dva miliona gospodine", reče dečak.
(A već je išao livadom i odsecao štapom glave zvončića. Lekareva se vila i pas, i sve to već nalazilo iza njega. I da je hteo, nije mogao da to vreme ponovo dohvati – mogao bi se samo vrteti ukrug kao pas koji hoće da dohvati svoj rep zubima.)
"A šta se može kupiti za dva miliona, mladiću?"
"Ne znam, gospodine."
(A znao je. Jedno jaje. Najviše toliko.)
"Ništa", reče lekar.
(A on je već bio sasvim blizu svoje kuće. Bio je zapravo već na brvnu i gledao je na trenutak kako voda otiče, kao vreme.)
Išao je, dakle, obalom reke ka selu. Išao je kao pobednik. U jednom je džepu stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, a u drugom dve šipke sumpora zavijene u celofan.
I već je video: Ana, njegova sestra, i njegova majka pred vratima. Ana krvari izmedju prstiju.
Baciće šipke na sto i reći će:
"Razmutiti u masti. Mazati uveče, pred spavanje."
Onda će za trenutak zaboraviti (namerno), pa će se prisetiti. Baciće novčanice na sto:
"Ovo nije hteo da uzme", reći će. "To ništa ne vredi. I on zna da to ništa ne vredi."
Ali pre toga: stajaće na brvnu i gledaće kako voda otiče.
Zamišljao je svoju majku kako muti sumpor u limenoj zdelici. Kao žumance. Dođe ti da ga pojedeš.
Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom.

*

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svog lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljenju, unapređenja za šefa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma – "Veliko i Malo zaveštanje" – kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu...

Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od naše majke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.

Tu porodičnu arhivu, koju sam probrao tada pred odlazak, a po svojim sopstvenim merilima, sad vidim – pouzdanim, prokrijumčario sam u kofer zajedno sa svojim đačkim sveskama i knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa svojim školskim sastavima, a od knjiga đačku Bibliju, Mali katehizis, vrtlarski priručnik za drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od gospođe Lujze Haugseth Lamacs, Hodočašće dečjih srdaca, koje je, na osnovu crkvene pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor dioecesanus. Tu je još bio i jedan od mojih najdražih romana iz petparačke serije, Kapetan Srebrnog zvona, i najzad i pre svega, kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski zemaljski i internacionalni KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski, iz 1938. godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i koji će doživeti svoju ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće, u jednoj od mojih knjiga). Taj sam kondukter stavio među svoje stvari, među moje knjige, kao dragoceno nasleđe.

(Iz baršunastog albuma)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:57

Peščanik



66

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:57

Po-etika



Proces prevođenja, dakle, odvija se na ontološkom planu, u ovim fazama.

1. "Susret" ili influenca. Jedan pesnik otkriva u govoru pesnika jedan zvuk, jedan akord, svoju intimnu metaforu. To je ono što u poeziji ima adekvatan termin u reči nadahnuće, inspiracija. Pesnik-prevodilac samo sluti taj zvuk, tu metaforu, kao što je i pesnik-demijurg imao u početku samo "zvuk", slutnju. Nije, dakle, u pitanju jezik, nije u pitanju samo jezik. Ta slutnja potiče iz onog prilično neodređenog osećanja analogije sa "unutrašnjim bićem stvari" koje ima svaki stvaralac u trenutku intenzivnog stvaralačkog nadahnuća. Pesnik je naslutio metaforu koja će sadržinom i zvukom, njihovim uzajamnim prožimanjem, tu njegovu slutnju zaustaviti, fiksirati u vremenu, izdići je iznad efemernosti. Slutnja opeva slutnju. Ništa više od toga
Pesnik-prevodilac oseća tu slutnju; jezik je samo jedna koprena više, nova slutnja, novi nagoveštaj. I to ona najnametljivija, najefemernija koprena koja se spaja sa mesom pesme, koprena koja skriva i otkriva u isto vreme, tako da se belina, da se "telo" pesme samo naslućuje. Evo šta prevodilac zna: da taj veo jeste takođe "meso" pesme, njen deo. Evo gde se filolog obično vara: zajedno s velom skida i kožu, meso.
2. U drugoj fazi, stupaju u dejstvo mehanizmi odbrane, da se poslužimo jednim terminom psihoanalize. Proces se ni ovog puta ne odvija na bitno različitom planu od onog koji nastaje u pesniku u "trenutku nadahnuća". Naime, i pesnik bi se zadovoljio slutnjom, ćutanjem, po onoj logici da čovekovo biće želi da sačuva svoj integritet, da "vlada" samim sobom (primer takve grčevite borbe je Valerijevo ćutanje i njegovo stvaralaštvo.) No ego pesnika u svojoj slabosti ima svoju najveću snagu: pesnik se mora osvedočiti. U onom talasu što ga tvore mehanizmi odbrane, u sudaru sa nadirućim utiscima iz sveta prirodnih materijalnih objekata, stvara se grč; pesma.
Tu nastaju izvesne razlike. Pesnik se sukobljava sa prirodnim materijalnim objektima, a prevodilac (u onom značenju kako ga ovde uzimamo), sa svetom stvari stvorenih ljudskom rukom, prelomljenih kroz prizmu ljudskog duha, no taj svet sadrži u sebi neminovno i deo onog sveta iz koga je nastao, to jest svet materijalnih objekata i ono o čemu pesma govori i "sluti", deo pesnikove egzistencije, Daseina. Prostije rečeno: između pesnika i "sveta" nije postojao nikakav most (osim onog što ga je sam podizao), između prevodioca i pesnika uspostavljen je most: pesma, original, otelotvoreni platonovski ideal.
No vratimo se "odbrani". Prevodilac želi, kao i pesnik uostalom, da pesmu, da slutnju svlada ćutke, da je iscrpe do dna, da se identifikuje bez napora i da se tom identifikacijom osvedoči. U takvom trenutku prevodiocu se čini da je jezik jedina smetnja da se dođe do te identifikacije. Sada, jedino sada jezik postaje prepreka. Jer ma kako vladao jezikom, pesnik je "kod svoje kuće" jedino u jeziku na kome peva. (Primeri pesnika kao što su Rilke, Gete i drugi, koji su pevali i u drugim jezicima, samo dokazuju tačnost ove teze.) Ako filozofija sve više napušta ontologiju i takozvane egzistencijalne probleme na račun morfologije, "nauke o jeziku", u jednom bi bila svakako u pravu: kada bi ustanovila da pesma ne postoji izvan jezika, kada bi shvatila da je osnovno pitanje poezije: postoji li ili ne postoji "pesma po sebi", što će reći pre nego što je postala jezik, zvuk. Jezik ovde znači, dakle, zvuk, misao, senzibilitet i "ono što je izvan toga". Ovaj poslednji član je ono što najviše provocira prevodioca, a što jeste i nije jezik: pomalo zvuk, pomalo misao, pomalo senzibilnost. Pesnik-prevodilac, da bi se odbranio, a da bi postigao potpunu identifikaciju, pristupa prevođenju. Počinje da traga za onim adekvatom koji će ono "nešto" iz originala – a to "nešto" jeste ideal – da što više iscrpi; ne da rekreira, nego da stvori... Jezik originala postaje u isto vreme "most" i prepreka do ideala, do "unutrašnjeg bića stvari". U tom smislu pravo prevođenje poezije je, kako kaže Ulrih Vilamovic, metempsihoza. Naravno, izbor po srodnosti u odnosu na pesnika, pesmu ili trenutak, jeste važan preduslov. Nije slučajno baš Bodler prevodio Poa, Žerar de Nerval Fausta, Karduči Getea, Rilke Valerija, Krleža Rilkea.
Kada proces identifikacije dosegne svoj klimaks, kada prevodilac oseti da u sebi nosi jezik i zvuk kojim će savladati svet originala, počinje prevođenje. I s njim i svi oni problemi koje bismo mogli staviti pod zajednički naziv tehničkih problema i prepustiti stvar filolozima. No jezik pesme je uvek nešto više nego samo jezik: stih postaje pesma, pesma biografija, istorija, morfologija, ontologija:

O saison, o chateaux,
Quelle ame est sans defauts?

Filolog se nad ovim stihovima ne dvoumi; pesnik-prevodilac dolazi do kolridžovskih saznanja da je prevođenje "posao koji zamara dušu". Kako prevesti samo taj prvi stih, dve reči zapravo, kad su te dve reči čitav jedan svet. To nisu samo godišnja doba, zamci.
Rekli smo da je original ovde identičan sa platonovskim idealnim uzorom, no sad je, naravno, lišen svoje metafizičke netelesnosti, jer više nije samo osećanje analogije, slutnja, samo slutnja, nego i jedna vrlo određena, konkretna pesnička forma, sonet ili jedna vezana metrička celina u kojoj vladaju "red i zakon". Njeni zakoni, njene stege, ona valerijevska težnja da se najtananije intence organizuju, svedu na meru – to postaje nov uzor, ideal unutar ideala. Jer, kao što je Valeri hteo da disciplinom duha dostigne savršenstvo pesme i senzibiliteta (a to je manje-više opšta poetska preokupacija), da svojom voljom i svojom snagom svlada čak i najrazuzdanije trenutke pesničkog zanosa, tako i prevodilac želi da tu disciplinu i organizovanost originala-uzora sačuva. Jednostavno rečeno, prevodioca provocira način na koji je pesnik-uzor savladao svoj svet, kako ga je obuhvatio metaforom, "uokvirio" sonetom. Prevodilac mora neminovno da taj red prvo razori, a da ga zatim ponovo uspostavi. Taj se red ne može nikada uskladiti, prevesti, on se stvara po unutarnjim zakonima koji su izvan jezika. Zato se pesma ne može prevesti, ili se može prevesti samo ono "o čemu i šta pesma govori". Pesma se može samo "prepevati" (ovaj izraz nema ovde ono značenje koje su mu Zmaj i romantičari pridavali, u smislu a la ili po...), sonet pretočiti u sonet, Danteove tercine u tercine. Naravno, to je uvek dobra prilika za filologe da se zgražavaju, začuđeni zbog tolikih odstupanja koja su, u najvećem broju slučajeva, zapravo najveći mogućni stepen približavanja originalu-idealu.
Prevodilac pesme, kao što smo rekli, mora u prvom delu posla da u potpunosti razori original, da ga ispretura i čak razbije u paramparčad. A to je važan deo njegovog posla. Što ga više razbije, utoliko će imati više mogućnosti da vernije rekonstruiše original u novoj jezičkoj, zvukovnoj celini. Ovim razbijanjem "duše pesme", iz mešine su pokuljali vetrovi, iz Preverovog kaveza pobegla je ptica, u Malarmeovom sonetu uništena je "drangulija zvučne taštine", iz čvrstog okvira ogledala nestala je "naga pokojnica", rasturilo se sedam zvezda. Prevodilac će ih ponovo ustoličiti, bar to mu je ideal. On će vratiti pticu u kavez. Taj lov na pticu – to je njegova ambicija, njegova nagrada.

(1962)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:57

*

Postoji velika verovatnoća, kaže Valeri, da Bodlerovo delo ne bi moglo da izvrši sve te uticaje koje je izvršilo da je ono bilo svedeno na čistotu jedne knjige pesama, na Cveće zla, mada je Bodlerova ambicija bila to: stvoriti jednu knjigu poetske kvintesencije, knjigu u koju će uneti "celo svoje srce, svu svoju nežnost, celu svoju veru (prerušenu) i svu svoju mržnju". (Njemu, mučeniku stiha i forme, pesniku koji hoće da živi svoju poeziju, jer, kako kaže Blanšo, njegovo se pesništvo ne zadovoljava da se potvrdi samo pisanim pesmama, ta je formula jedne knjige izuzetno odgovarala). Ali Bodlerova poezija je okružena i propraćena, poduprta, čitavim kompleksom dela, teorijskim radovima, estetičkim i tehničkim istraživanjima, dokaznim materijalom, najdubljim i najtananijim ispitivanjima koje je ikad poezija preduzela, kako kaže Valeri.
Ta Bodlerova istraživanja nastala su, nema sumnje, iz slabosti, iz početne i početničke nemoći, iz činjenice da Bodler nije želeo i nije mogao da peva kao romantični kanarinac, nego je, sudbinski pesnik, pesnik po nužnosti, mučenik versifikacije i strasni istraživač, morao da traga za smislom umetnosti, za smislom poezije, morao je pre svega samom sebi da dokaže neke zakone, da stvori za sebe jednu estetiku i jednu poetiku koja će ga, sa skoro matematičkom sigurnošću, tako reći gotovim formulama i dokazima, racionalnim i preciznim kao kod jednog Spinoze ili Dekarta, dovesti do smisla, do suštine. Stoga njegove pesme, i u tome je njihova tajna i njihova mudrost, nisu samo krik ojađene duše i lelek sebra, krik ljubavi i beznađa, očaj samrtnika, čežnja za beskrajem i za nekim pređašnjim životom, nisu samo treptaj splina i para egzotičnog mirisa, nisu samo strasna vrtoglavica nad bezdanom života i bića, molitva vernika koji se koleba između Boga i Satane, nego u njima svetluca još i hladna racionalnost, uvek prisutan intelekt koji organizuje lirsko treperenje po strogim zakonima jedne estetike i jedne etike, jednog pesničkog i životnog programa.
Kad je Bodler izabrao put pesnika, tačnije rečeno: kad ga je sudbina izabrala, francuska poezija stenjaše pod igom Viktora Igoa, bejaše pritisnuta njegovom titanskom elokvencijom i njegovom slavom. Ambiciozni mladi Bodler shvatio je da je poezija romantizma sa Igoom dostigla svoju kulminaciju i da su za nove pesnike, za one koji tek dolaze, ostale još samo koske sa bogate, dionizijske trpeze romantičara. Ali on je bio svestan i toga da romantičarska poezija nije samo poetika, nego da je ona još i sistem mišljenja, religiozna i politička institucija, njihov krajnji proizvod, i da suprotstaviti se romantičarima znači sukobiti se sa društvom u celini, sa društvenim ustrojstvom, i institucijama. Eto primera doslednosti, eto ključa za mnoge protivurečnosti Bodlerove: njegov život, njegov dendizam, njegov sukob sa svetom, jednako kao i njegova poezija i otpori koje je ona izazvala, biće zapravo borba protiv ustrojstva jednog sveta i jednog načina mišljenja, borba za nove vrednosti i nov duh. Ako je uspeo da privuče tolike pesnike i da izvrši tolike uticaje, onda se to može objasniti upravo ovom činjenicom: on je bio taj koji je prvi osetio duh novog vremena i nove poezije, on je bio taj koji je počeo da ruši stare vrednosti, a u ime novih, tek slućenih, on je bio taj koji je prvi naslutio i izrazio raspad svih vrednosti, društvenih i duhovnih, u njihovoj dijalektičkoj povezanosti, onih vrednosti na kojima je počivala i čiji je duh izražavala poezija romantizma. Bodler nije, dakle, pao kao žrtva alkohola i sifilisa, nije, dakle, postao "prokleti pesnik" po opredeljenju, nego su njegov život i njegov pad bili nužnost, neminovna posledica jedne strasne i dosledne borbe. Gledani iz ovog aspekta, Bodlerov život i njegovo delo, njegova etika i njegova estetika, pokazuju potpunu doslednost.
Bodler se, rekosmo, suprotstavlja racionalističkom, utilitarističkom duhu svog doba, isceđenoj i lažnoj ideji progresa protiv koje je nekad ustao i romantizam, a u čiju su službu ponovo stavili svoju poeziju Igoovi epigoni pa i sam Igo. Bodlerov satanizam, njegov ponor i njegovo zlo, ako su u početku i bili samo nastavak romantičarske mode koketiranja Satanom, kasnije postaju deo jednog programa, strasno suprotstavljanje bedi i naivnosti jednog veka i socijalnom optimizmu Drugog carstva, zasnovanog na religiji progresa i na počecima velike industrijske revolucije. Zato su Bodleru strane sve ideologije, leve i desne podjednako, jer u njima nalazi taj isti duh epohe, isto verovanje u progres kao takav, a Bodler, prvi među vidovitima, kako ga naziva Rembo, naslutiće sve opasnosti industrijskog progresa i napisaće tim povodom nekoliko profetskih stranica o svom veku koji stajaše, bezmalo kao naš, pod pogubnim znakom pozitivizma.

(1968)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:58

Grobnica za Borisa Davidoviča



Makarenkova kopilad

U plavičastom polumraku ćelije gde se kolutaju oblaci dima, ležeći na steničavim pričnama pobočke kao boljari, četiri kartaša-razbojnika okreću među krnjacima požutelih zuba prljavu slamčicu ili sišu mahorku zavijenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se oko njih tiska šarena gomila kibicera što zadivljeno gleda lica čuvenih ubica i njihove tetovirane grudi i ručerde (jer karte ne mogu videti, karta je za pahane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bačena, inače te može skupo stajati). No dovoljna je milost biti na ovom razbojničkom olimpu, u blizini ovih što u pobožnoj tišini drže u svojim rukama sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magijsko kruženje karata zadobija u očima kibicera privid slučaja i fatuma; biti njima na usluzi, podložiti za njih peć, dodati im vodu, ukrasti za njih peškir, biskati im košulje ili se, na njihov mig, baciti u gomili na nekog od onih dole i ućutkati ga jednom zauvek kako ne bi svojim buncanjem u snu ili na javi, svojim proklinjanjem neba, ometao neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan sa rednim brojem 13, označen bojom krvi i vatre, može da preseče ili da spali svaku iluziju. Stoga je dovoljna sreća što si gore, na pričnama, u blizini tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš da slušaš bez straha njihova tajanstvena bajanja i njihove užasne psovke koje skrnave sa psom i đavolom rođenu majčicu, jedinu svetinju razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka slika tih zločinaca, Makarenkove kopiladi, koji se pod mitskim imenom socijalno bliskih prikazuju, eto već nekih pedeset godina, po pozorištima evropskih metropola sa proleterskom kapom mangupski nakrivljenom na čelo i sa crvenim karanfilom među zubima, ološi koja će u baletu Dama i huligan izvesti svoju čuvenu piruetu preobražaja razbojnika u trubadura i ovcu koja pitomo pije vodu iz dlana.

(Magijsko kruženje karata)



Telefon i revolver

Te studene novembarske noći hiljadu devetsto trideset i četvrte godine, Čeljustnikov, spoljni saradnik lokalnog lista, zadužen za pitanja kulture i borbe protiv religije, spavao je, go kao od majke, u velikom plemićkom krevetu u toploj sobi na trećem spratu u ulici Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinove boje bile su uredno naslonjene na krevet, dok su mu odeća i rublje bili razbacani svuda po sobi i bili izmešani, u neredu (znak strasne hitnje) sa svilenim ženskim rubljem. U sobi se osećao topli vonj znoja, votke i kolonjske vode.
Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izađe na scenu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali kako ne može da nađe nigde svoju odeću. Užasnut (u snu), čuje kako zvoni zvono kojim ga pozivaju na scenu, ali on stoji na mestu kao skamenjen, sedi zapravo, go i dlakav, nemoćan da pokrene udove. Odjednom, kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je dignuta, kroz bleštavu svetlost bočnih reflektora, koji ga osvetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopova, nazire gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihove glave ozarene ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokrajinskog komiteta, a među njima jasno razabira i svetlu ćelu druga M., glavnog urednika Nove zore, koji se zacenio od smeha i koji mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi na njegovu (Čeljustnikovljevu) muškost. A zvonce iz šminkernice jednako zvoni, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustnikovu čini (u snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upalile zavese i da će istog ovog časa doći do opšte bežanije i panike, a on će ostati tu, na sceni, go kao od majke, i nepokretan, izložen milosti plamena. Desna mu se ruka naglo oslobađa začaranosti i, na granici sna i budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru koji, po staroj dobroj navici, drži pod jastukom. Čeljustnikov pali svetlo na noćnom ormaru i pri tom obara čašu s votkom. U magnovenju shvata da su sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probuđena i sama zvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske oči. Telefon je odjednom zaćutao i njima laknu. Nastaje mučno dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i preplašena, pokušava da navuče prsluk koji joj je dobacio sa gomile Čeljustnikov. U tom telefon počinje ponovo da zvrji. "Ustani", kaže Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi usplahirenoj ženi, poljubi je između bujnih grudi i kaže joj: "Podigni slušalicu." Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrće svojim kožnim kaputom, kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: "Koga? Čeljustnikova?" (Muškarac stavlja prst na usta.) "Pojma nemam." (Pauza.) Zatim žena spušta slušalicu, iz koje se čulo naglo prekidanje veze, i stropoštava se u fotelju. "Iz Rajkoma."
(Pauza.) "Kažu da je hitno."

(Mehanički lavovi)



Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluća, i gde ga je posetio jedan od članova Internacionale, izvesni Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar), o muzici (povodom nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoć ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja, koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno ćutanje koje je na trenutak zavladalo: "U Petersburgu je neka revolucija." (Pauza) Kašika u ruci Levina je zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari. Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da da svom glasu izraz najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri drhtanje: "Molim? A gde ste to čuli?" Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno bledi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. "Čuo sam kao u bunilu", beleži Levin, "žamor koji je dopirao iz salona i ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu."









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:58

Čas anatomije



PROBNI KAMEN ČINJENICA

Šizopsihologija

"Moderna forma fantastike jeste erudicija", rečeno je povodom Borhesa, ako se ne varam. Ova kratka konstatacija sadrži, međutim, čitavu jednu poetiku moderne literature i, rekao bih, ta je navedena formulacija zapravo temelj celokupne moderne literature. Šta se tom formulom želi reći? Da je vreme izmišljanja prošlo, da čitalac više ne veruje u izmišljotine, jer mu je moderno vreme, u konstelaciji "svetskog sela" koje umnožava bizarna fakta stvarnosti, pokazalo da ona famozna fraza Dostojevskog da "ništa nije fantastičnije od stvarnosti" nije samo spretna doskočica jednog književnika, već se ta fantastika stvarnosti prikazala modernom čoveku kao fantastična stvarnost: sablasni prizor grada nalik na mesečevo tle, sa dvesta hiljada mrtvih i do čudesnih razmera iznakaženih ljudskih telesa, jeste prizor do kakvog je srednjovekovna (ipak) fantazija jednog velikog pesnika mogla dospeti jedino snagom najsmelije uobrazilje, zamišljajući sličan prizor samo negde izvan ovog sveta, u dalekim predelima večne kazne i ispaštanja. Hirošima je središna tačka onog fantastičnog sveta čiji se obrisi počinju nazirati negde sa prvim svetskim ratom, kada se užas tajnih društava počiva ostvarivati kao masovno prinošenje ritualne žrtve na oltar ideologije, Zlatnog teleta, religije... Kažem "tajna društva", jer reč je o okultizmu: količina nagomilanog zla i surove fantastike stvarnosti ne može se tumačiti isključivo istorijskim i psihološkim činjenicama, već pre onim što Maklin, zajedno sa Kestlerom, naziva, na osnovu paranoidnog ponašanja homo sapiensa, šizofiziologijom, čija je pak logična konsekvenca – šizopsihologija. I tu više, ni na književnom planu, nisu dovoljni takozvani psihološki pristupi zasnovani na dihotomiji dobra i zla i na moralnim kategorijama kao što su deset Božjih zapovesti ili sedam smrtnih grehova sa kojima se čovek rve: alegorija, taj, valjda, najstariji od umetničkih (pre svega književnih) pristupa čoveku i svetu (čija je krajnja konsekvenca u umetnosti tzv. psihologija), pokazala se nemoćnom u tumačenju čovekovog paranoidnog ponašanja. Sa ovakvim saznanjem, pisac više ne pristupa svojim junacima da bi njihove postupke protumačio psihološkim ključem prekršene zabrane ili moralne doslednosti, već pokušava da sakupi, kao Truman Kepot u knjizi Hladnokrvno, masu onih dokumenata i činjenica čiji mahniti i nepredvidljivi spreg stvara jedan besmislen masakr, u koji ulaze jednako sociološki, etnološki, parapsihološki, okultni i slični motivi koje tumačiti na starinski način bilo bi više nego besmisleno, jer u pozadini svega toga nalazi se šizopsihološko ponašanje čoveka, paranoidna, što znači fantastična stvarnost: dužnost je pisca da tu paranoidnu stvarnost fiksira, da ispita taj suludi splet okolnosti, snagom dokumenata, ispitivanja, istražnog postupka, i da ne pokušava da, na svoju ruku, i proizvoljno, daje dijagnoze i predlaže lečenje i lekove.

Psihološki pristup

Psihološki pristup je, najčešće, polje banalnosti, a pisac svojevrsni diletant koji tobože snagom svog talenta otkriva uzroke zla (u socijalnoj i psihološkoj sferi podjednako) i predlaže radikalna rešenja, makar ta rešenja bila sugerirana samo implicite. Jeftina (spisateljska) psihologija povlači za sobom i jeftina rešenja, najčešće na moralnom planu: pisac postaje ikonofil ili ikonoklast (svejedno) u okviru postojećih društvenih sprega: crkve, nacionalizma, ideologije ili okultizma.

"Građa za sižejno oblikovanje"

Povesti poput one o Borisu Davidoviču ili bilo koje druge iz knjige Grobnica za B.D. zahtevale su da se manje-više svi podaci stave pred "probni kamen činjenica", kako bi to rekla gospođa Jursenar. A to će reći: umesto proizvoljnog izmišljanja (jer reč je, uslovno rečeno, o istorijskoj temi i istorijskim ličnostima, nekad datim pod pravim imenom, nekad u nekoj vrsti foto-robota), držati se dokumenata i istorijskih činjenica, pre svega na nivou fabule. ("Fabula je, zapravo, tek građa za sižejno oblikovanje" - Šklovski). Izmisliti (recimo) da je jedan borac iz redova španske republikanske vojske kidnapovan i odveden u sovjetski logor bilo bi danas, i gledano iz današnje perspektive, mogućno: masa činjenica i istorijskih dokaza idu na ruku takvoj vrsti uobrazilje. No, imajući u vidu krajnju osetljivost teme, što će reći duboko usađenu i ljubomorno čuvanu sujetu velikog broja intelektualaca, a tu mislim, pre svega, na zapadne tzv. leve intelektualce, koji ne žele da se suoče sa određenim činjenicama, jer bi one mogle izvršiti u njihovoj svesti i duhu duboke potrese i nužno revidiranje njihovih mladalačkih ideala (kad sve bejaše čisto kao sunce), imajući, dakle, u vidu tu i takvu osetljivost i psihološko slepilo, ja sam bio primoran, izabirajući teme za svoj ciklus priča, da se poslužim fabulama u čiju se autentičnost ne bi smelo posumnjati.

Opsesivne teme

Biti profesionalnim piscem, danas i ovde, što će reći imati literaturu kao jedinu strast i vokaciju, to znači živeti u stalnom sukobu sa sobom i sa svetom. Sa sobom, jer svaka druga delatnost, makar bila i komplementarna u neku ruku sa literaturom, čini vam se izneveravanjem svog sopstvenog stava i dara, kao neka vrsta nadoknade i izgubljenog vremena; kao neka vrsta izdaje prema samome sebi. No, na žalost, ja uprkos tome, tom jasno određenom opredeljenju za literaturu, ne pišem kao profesionalac, nego kao "pesnik", što će reći bavim se isključivo svojim sopstvenim opsesivnim temama, u nekoj vrsti pesničkog zanosa, i biram samo one teme i probleme koji me opsedaju intimno, što će reći intelektualno i moralno ili u nekoj lirskoj simbiozi intelektualno-moralnog. Prostije rečeno, ja nemam unapred izabranu temu kao takvu, po logici best-selera, "teme dana" ili narudžbine, već sedam za sto u onom retkom času (sve ređem) kada se prepunila čaša, kada je jedna intelektualna, moralna ili lirska dilema i sumnja narasla u meni do takvih razmera da osećam potrebu da je nekom saopštim. Odatle ta moja skromna bibliografija, pet-šest knjiga, odatle njihova relativna kratkoća, uprkos evidentnoj činjenici da su te knjige izašle ispod "ispisanog pera", što će reći iz vešte ruke. Čini mi se da su i kratkoća (tipična za savremene pisce), kao i fragmentarnost dela, posledica upravo tog "pesničkog pristupa" fenomenima stvarnosti, jer taj u suštini lirski prosede ne trpi epsku dužinu ("nadahnuće je kratkotrajno"). Ako u ovom i ovakvom stavu ima nečeg dostojnog poštovanja, onda je to u prvom redu činjenica da vešta ruka spisateljska ne želi i ne može (iz nekog višeg moralnog razloga) da se bavi literaturom kao profesijom, uprkos proklamovanim i dokazanim principima, uprkos jasnom opredeljenju za literaturu u smislu "svagdanjeg hleba".
Moje prve knjige, pa i taj tzv. "porodični ciklus", nastale su iz mog mladalačkog (ipak) traženja odgovora na lirska i metafizička pitanja: odakle sam? ko sam? kuda idem? pitanja koja, zbog nekih mutnih i sudbinskih okolnosti (rasa-sredina-momenat), ostaju, uprkos završenim knjigama – još uvek otvorenim i nejasnim, no za mene već više neaktuelnim, bezbolnim: u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja, ali oslobodio sam se lirskog pritiska na sasvim starinski i, izgleda, efikasan način: puštanjem krvi iz žile-kucavice na mestu gde je taj pritisak bio najjači, duga se mora završila i ja sam se osetio oslobođenim kao posle buđenja iz košmara ili posle seanse na divanu psihoanalitičara-šarlatana. Stvarnost (napisanih knjiga) zamenila je fikciju mučnih pitanja.
Što se tiče Grobnice za B.D., i ona je nastala po sličnom (neprofesionalnom) prosedeu, što će reći kao posledica jedne opsesivne teme: biti savremenikom dvaju sistema opresije, dveju krvavih istorijskih zbilja, dvaju sistema logora uništenja duše i tela a da se pri tome u mojim knjigama pojavljuje samo jedan od njih (fašizam), dok se drugi (staljinizam) previđa po sistemu psihološke slepe mrlje – ta opsesivna intelektualna ideja, ta moralna i moralistička mora pritiskala me je u poslednje vreme sa takvom silinom da sam morao da pribegnem tom "puštanju lirske krvi" na žili-kucavici. Iščitavši obilje literature, leve i desne, uglavnim nebeletrističke, na temu staljinističkih čistki i logora, u meni je narasla do stida i kajanja ta opsesivna misao da se mi manje-više svi ponašamo kao Pavlovljevi psi, da su naši uslovni refleksi još jedini pravi spiritus movens-i našim lirskim i epskim (književnim) postupcima, da mi balimo kao ti psi na zvuk posmrtnih zvona i na danse macabre logorskih (aušvicovskih) orkestara, a ti nam uslovni refleksi ponašanja i mišljenja diktiraju i onu po literaturu najopasniju rabotu koja se sastoji u ponavljanju stereotipija mišljenja, stavova, likova, odnosa. Kada je ova misao dobila svoju lirsku težinu, kada je narasla do stida i kajanja, do saznanja, ja sam počeo da pišem svoje priče u nekoj vrsti pesničkog grča, relativno lako i brzo, kao kad se čovek oslobađa more sna, sa osećanjem neke lagodnosti (uprkos temi) koja me je oblila. To je bila neka vrsta duhovnog olakšanja kakvu osećaju možda samo teški grešnici posle ispovesti na samrtnom času.

Psi i knjige

Sve ono, sve ono što je došlo zatim, to je samo cena te stvaralačke radosti: sav taj mahniti koloplet, književnici, doušnici i fariseji koji su pokušali i koji pokušavaju da nađu smisao i opravdanja (za sebe) ovakvom mom drskom postupku, ovakvom zahvatu, ovakvom mom razbijanju klišea, gde njihov pseći njuh gubi svoju pseću oštrinu, pa umesto da se nahrane mesom, što im je stavljeno na dohvat ruke, izgubivši sasvim svoje (pavlovljevske) navike, počinju da laju i da ujedaju, jer je i to deo njihovih (uspavanih) uslovnih refleksa.
Sita je spisateljska bagra (uprkos objektivnom stavu kritike ili upravo zbog njega, uprkos čitaocima i dobronamernim piscima, istina retkim) prihvatila moju knjigu kao lični izazov – što ona i jeste, a naravoučenije knjige shvatila je mnogo bolje nego što sam se ja tome mogao nadati, pa je počela da joj iznalazi smisla i opravdanja, da je lišava moralnog i ideološkog aspekta (gde se ta bagra oseća takođe ignorantski). Knjiga je ta – po njima – jer oni ne znaju da misle osim u klišeima – samo varijacija na temu "stradanja Jevreja" i kao takva periferna, lokalna, irelevantna, sumnjiva.
U jednoj jedinoj tački ti su pisci, imali sve prste ili ne, imali "muda" ili nemali, imali usta puna slatkih reči ili nemali, sasvim u pravu: priča o Darmolatovu jeste priča o njima, ona je neka vrsta alegorije u kojoj su se oni lako prepoznali.

Psi laju a karavan prolazi...

*

Činjenica je, velim, da pisac ima svoje mitsko genealoško stablo kao drevne plemićke loze, i grb svog porekla s gordošću ističe na svom rukopisu, na svom palimpsestu: to je kao vodeni žig na hartiji na kojoj piše; vidljiv znak porekla. A kad je pisac tabula rasa, a hartija mu bez vodenog žiga (govoreći simbolično), onda mu ne ostaje ništa drugo nego da se pozove na istorijsku tradiciju, da stvori svoje lažno porodično stablo ne na književnoj baštini, ne na (evropskom) kulturnom nasleđu, nego na istorijskom, na lokalno-mitskom. To su oni lažni knezovi i boljari sa lažnim krunama, ljiljanima, lorenskim krstom i svakojakim simbolima što su ih dali da im se utisnu na hartiju u vidu mandata, i koji proglašavaju sebe čuvarima vladarskih pečata i narodnih predanja, čistote jezika i čistote folklornih običaja, svoju nacionalnu pripadnost smatraju svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može roditi sa lozom, kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim mlekom, kao da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je, bodlerovski rečeno, la noblesse unique, plemstvo jedino. I sasvim je u pravu Eliot: "Tradicija se ne može naslediti, a ako vam je potrebna, morate je (gospodo) steći velikim trudom."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:59

Noć i magla



PREDGOVOR

Dramolet (što je možda srećniji naziv od suviše tehničkog izraza TV drama) Noć i magla nije plod čiste fantazije; ličnosti, koje se tu pojavljuju pod imenom gospođe Rigo i Emila, transkripcija su stvarnih osoba. Kada sam posle nekih dvadeset godina hodočastio u onaj kraj Mađarske gde sam proveo deo detinjstva, nisam našao svoju učiteljicu; bila se odselila u Peštu, gde sam je potražio. Postala je narodni poslanik i, kako se to kaže, aktivistkinja. Njen muž je imao takođe značajnu, mada lokalnu funkciju. Bez obzira na neka dobra dela koja su nam za vreme rata učinili, pouzdano pamtim da su oboje bili simpatizeri njilaša, mađarskih fašista. Podsećanja na takvu prošlost mojih junaka urednik TV-programa je, iz prevelike opreznosti, izbacio, tako da se ovaj moj dramski prvenac sveo na neku vrstu lirske varijacije na temu vremena i sećanja, a od pomenute aluzije ostao je samo naslov – doslovan prevod nacističkog Nacht und Nebel, čije je značenje uredniku izgleda izmaklo.
Papagaj je dalek refleks tzv. "lipanjskih gibanja" iz godine 1968. Glavna ličnost je papagajski brbljiv, sentimentalan, poluobrazovan mladić, nakljukan opštim mestima; "crvena buržoazija", zaplašena i dezorijentisana, u početku se ponaša poltronski, a na kraju "puca iz svih oruđa". Ako se dobro sećam, u osnovi drame nalazi se neki fait divers (kako Francuzi zovu kriminalističku stranu novina i života) ili je neki sličan fait divers usledio posle emitovanja ove drame na televiziji.
Na početku dramske igre Drveni sanduk Tomasa Vulfa stoji srećna zamisao – ili nesrećno odsustvo boljih ideja – nekog od urednika televizije, koji je predložio sedmorici pisaca, među kojima i meni, da napišu dramsku varijaciju na temu jednog od smrtnih grehova. Pošto sam već imao gotov model u ličnosti koja mi može poslužiti kao paradigma lenjosti, to sam predlog prihvatio. Anegdota o drvenom sanduku je, dakle, autentična, kao što je autentična i ličnost nesrećnog pisca koji provodi život čekajući nebeske znake nadahnuća. Za model mi je poslužio moj negdašnji prijatelj, kojeg sam upoznao u Strazburu, i čija se oblomovska figura nadvija kao senka nad celom tom edukativnom dramom. Volju su mu bili ubili u nekom od nemačkih logora, gde je bio odveden kao dete, preživevši pre toga pakao varšavskog ustanka. Živeo je od skromnih ratnih reparacija i u svetu svojih košmara. Verovao je, naivno, da je za literaturu iskustvo stradanja dovoljno.
Što se tiče druge ličnosti u drami, doktora, ona je nastala kontaminacijom dveju stvarnih osoba, koje sam takođe poznavao: jednog starog dobrog Rusa i jednog starog dobrog profesora keramike i crtanja, poreklom Mađara iz Češke, koji mi je, negda, uplatio sumu za tečaj francuskog jezika. Mada u ličnosti pisca iz drame ima bez sumnje deo i mog smrtnog greha – pošto je moj odgovor na pitanje iz Prustovog upitnika: Koju manu najlakše praštate? upravo lenjost – nadam se ipak da te dobre ljude nisam sasvim izneverio i da nisam povredio njihovu uspomenu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 18:59

Homo poeticus



IZMEĐU NADE I BEZNAĐA

Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih učitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara". Pozicija "jogija" jeste metafizički i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog bića, čoveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo" (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov "satirična poema" i bio je nekom vrstom mladalačkog portativnog inventara metafizičkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Peščanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom "komesara", napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "učiteljica života", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja da, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smrću", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše između nade i beznađa...
Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote", "novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logora. Jednih i drugih, podjednako.
Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri, ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nužnosti" i "svetle budućnosti" kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak, nečemu služi. Ljudskoj savesti.

(1980)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:00

Enciklopedija mrtvih



"Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži – nastavlja Simon, pogledavši u nemilosrdno sunce – a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže. I njihovi su spisi sastavljeni od lažnih reči i lažnih zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije im dovoljno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim na zemlju ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i pravednim! I da se pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su prisvojili za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve nevolje života, rane, bolesti, trešnje, povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete. Zašto bi inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je njegov posao, tog njihovog Jedinog i Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je da kolje i da ubija decu u kolevci, majke pri porođaju i starce bezube! To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da budete ovce! Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim zakonima!... I zato: ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti budućnost, budućnost koje nema..."

*

"... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca..."

*

"Svaka je zemlja zemlja i svejedno je gde čovek seje. Prava je zajednica kada se čovek i žena izmešaju."
"Svaki čovek i svaka žena?" upita Petar i umalo se od čuđenja ne obrnu.
"Žena je urna blaženstva", reče Simon. " A ti, kao svaki smetenjak, jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i sklanjaš pogled ili bežiš kad nemaš šta da odgovoriš."
Tu sledi duga teološka rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju, o smislu života, o odricanju, o duši i telu, sve to izmešano skolastičkim dokazima i citatima na hebrejskom, grčkom, koptskom i latinskom.

"Duša je alfa i omega", zaključi Petar. "Dobro je ono što godi Bogu."

"Dela nisu dobra ili loša po sebi", reče Simon. "Moral određuju ljudi a ne Bog."

"Dela milosrđa jesu zarok večnosti", reče Petar. "Čuda su dokaz za one koji još sumnjaju."

"Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device?" upita Simon, pogledavši svoju pratilju.

"On ima duhovnu moć", reče Petar, očigledno zbunjen tim pitanjem.

Sofija se smeškala dvosmisleno.

"Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć?" nastavi Simon.

"Ima", reče Petar bez oklevanja. "Onaj koji je izlečio gubavce, onaj koji je..."

"... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera", prekide ga Simon.

"Da", nastavi Petar. "Njegov zanat su čuda i ..."

"Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo", reče Simon.

"I milosrđe", reče Petar.

Najzad, razljućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog pozivanja na Njegova čuda, Simon reče:

"Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin."

"Lako je to reći", uzvrati Petar i glas mu zadrhta.

"On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine", reče jedan od Petrovih učenika. "Treba se pribojavati podvala."

"I vaš je Nazarećanin – kako se ono zvaše? – mogao da nauči egipatske magije", reče Simon.

"Čudo se zbilo više puta", reče Petar.

(Simon Čudotvorac)



.... Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču na čkaljkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. – Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce preleće iznad sela Kraljevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i topi ledene stalaktite na oluku.
Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblju pogrebna povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i piše u Knjizi – da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže – bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim – da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastupljen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom "M" – jedan od hiljadu tomova na to slovo – jeste odsustvo poznatih ljudi. (To sam začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.) U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni Mažuranić, ni Mejerholjd, ni Malmberg, ni Maretić, iz čije je gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao jednom kod "Ruskog cara". Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje inspirisanu nekom od biblijskih postavki – a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božjim stvorenjima da jednako mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to da Enciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku – pošto sam joj poverila svoju nesreću – da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak ljudske sujete i sprečio pokušaj korupcije.

*

...Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:01

Gorki talog iskustva



Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

(1973)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:01

*

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom "aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga "ima moć"?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu - bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

(1989)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:01

Život, literatura



SAVETI MLADOM PISCU

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

(1984)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:02

Lauta i ožiljci

A I B

A

(The magical place)

Iz Kotora (Kotor se trouve dans la region de la Zeta, en Yougoslavie, dans le golfe de Cattaro, une embouchure de la mer Adriatique) treba krenuti oko pet sati. Posle sat vožnje uz strme serpentine treba negde zastati i čekati.
Dan treba da je vedar, ali je potrebno da na zapadu bude nekoliko belih oblaka i da liče na krdo belih slonova.
Onda treba obuhvatiti pogledom more, planine, nebo.
Zatim nebo, planine, more.
I treba da znate pouzdano da je vaš otac išao ovim putem, autobusom ili taksijem koji je iznajmio u Kotoru, i da ste uvereni da je posmatrao ovaj isti prizor: sunce koje na zapadu izranja iz oblaka koji liče na krdo belih slonova, visoke planine koje se gube u izmaglici, tintanotamno plavetnilo mora u zalivu, grad u podnožju planina, belu lađu koja pristaje uz gat, fabriku sapuna iz čijeg dimnjaka kulja gust dim, a golemi vitraži gore svetlošću požara.
Treba još obratiti pažnju na zrikanje zrikavaca (kao navijanje miliona ručnih časovnika), jer se inače to može lako zaboraviti, kao što se može ne primetiti, zbog postojanosti, miris dlakavog pelina kraj puta.
Zatim treba sve drugo zaboraviti i posmatrati iz te božanske perspektive susret elemenata: vazduha, zemlje, vode.
Tada će vam se, ako su ispunjeni svi uslovi, javiti osećanje večnosti, što ga je Kestler nazvao “okeanskim čuvstvom”.

P.S.

Jedan moj prijatelj, foto-reporter, snimao je po odobrenju kapetana, na jednoj sovjetskoj krstarici ukotvljenoj u Kotoru. Zatim je, sa obale, snimio, širokim objektivom, krstaricu i pejzaž zaliva. Kada je razvio traku, traka je bila crna kao crna noć.
Saznanje večnosti, “okeansko čuvstvo” daje na filmskoj traci samo mrlje, nezavisno od tehnike brujaža (brouillage), crvene, crne ili zelene, ukoliko je prilikom snimanja izostala neka od senzacija: sluha, njuha ili vida.
Taj je isti prizor posmatrao moj otac, godine 1939 (pet godina pre nego što će nestati u Aušvicu), a godine 1898. gospodin Sigmund Frojd, koji će posle toga usniti svoj čuveni san o trima Parkama.

B

(The worst rathole I visited?)

Spolja:

Kuću s jedne strane zaklanja seoska kurija, s druge drvena štala, a sa lica nisko stablo bukve. Kuća je od blata, krov od potamnele cigle koja je mestimice razbijena ili razmaknuta. Vrata su niska, tako da odrasla osoba može da uđe samo ako se sagne do pojasa. Prema drvetu, koje se nalazi na nekih desetak metara od izbe, gleda jedan prozor površine pola m2. Taj se prozor otvara prema vani. S druge strane, prema “bašti”, gde se nalazi latrina i zapušten komad neobrađene zemlje zarasle u korov, gleda okrugao svetlarnik ugrađen direktno u zid. Taj je prozor delimično razbijen. Otvor je zatrpan krpama.

Iznutra:

Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva “spavaćom sobom” a drugi “kuhinjom”. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj vodi rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)
U većoj prostoriji nalaze se dva drvena kreveta i dva ormana odmaknuta od zida nekih desetak santimetara. Na podu je, ukoso, prostrta krpara – od ulaznih vrata do kuhinje. U kuhinji, u uglu, nalazi se jedan limeni šporet, dva-tri lonca koja vise na velikim ekserima i jedan drveni sanduk koji služi kao ležaj i kao ostava. Kraj šporeta se nalazi gomila gnjilih i vlažnih šišarki koje služe za loženje. U kujni je gust dim, tako gust da se oni koji sede na sanduku ili na drvenim niskim hoklicama jedva vide. Glasovi im dopiru kroz dim kao kroz vodu.
"Tu je stajao budilnik, na ovom ekseru", kažem čoveku koji me je dovezao iz Pešte kolima. "Odneo ga je neki pijani ruski vojnik, četrdeset i pete."
"Ovde će stajati ploča", kaže čovek ironično u času kada smo izašli. "Na njoj će pisati: OVDE JE ŽIVEO JUGOSLOVENSKI KNJIŽEVNIK D. K. OD 1942. DO 1947."
"Srećom, kuća je predviđena za rušenje", kažem.
"Šteta", kaže čovek koji me je dovezao iz Budimpešte kolima. "Da imam foto-aparat snimio bih ovo."

P.S. Tekstovi A. i B. vezani su tajanstvenim vezama.

*

Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta je bolnica već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio. To što pamtim, jesu slike: zaljuljana palma i oleandri negde kraj nekog mora, Dunav koji teče mutnozelen pored livada, jednu brojanicu: en-den-dina, ti-raka, tina...

(Apatrid, 26)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:02

Varia



JEDNA ŠETNJA GOSPODINA MAKA

Pošto je odložio knjigu
(Džems Džojs: Uliks) g. Mak
se indignirano uputio ka
obali mora da odmori svoj duh.
Pokušava da se reši nekih
sumnji. Utoliko nailazi jedan
sprovod koji ga sasvim skrene
sa puta. G. Mak jednim fanatičnim
naporom želi da
afirmiše svoju volju...
"Ovo se dobro završilo", reče g. Mak vrativši se iz šetnje.
"Dakle", reče neko od upućenih "da li more govori ili ćuti?"
"Idimo redom", reče g. Mak. "Oko dva sam sišao na obalu, ponevši sa sobom samo svudaprisutne moje cigarete. Vama je, mislim, jasno da se neću upuštati u džojsovske analize svoje (pod)svesti, neću vam opisivati samo stanja, već više fakta. Dosledno tome, zaključujem da sam u tom rusoovskom povratku prirodi osetio (izvinjavam se za ovu nedoslednost) da bi opisivati stanja moje podsvesti u tom trenutku o kome hoću da vam govorim (kao i u ma kom drugom trenutku) bilo u najmanju ruku taština. Pitate, naravno, zašto? Zato što bi samo jedan trenutak opisan detaljno, svestrano (a svaki je trenutak krcat sadržajem, ma koliko nam se čini lišen sadržaja) predstravljao kvantitativno čitav jedan univerzum, dakle mikrokozam i makrokozam ujedno, a kvalitativna determinanta tog univerzuma bio bi – haos. Pokušaj povezivanja svih asocijacija koje su se javile u mojoj svesti i u mojoj podsvesti dok mi je pogled lutao s kamena na more, s mora na oblak, na pticu itd. – to bi bio haos pred kojim sam unapred spreman da bankrotiram. Jer u celom tom postupku svesti ima, prijatelji, bojim se, nečeg, da tako nazovem, neumetničkog. Znate li šta je umetnost, u definiciji koju mi je donela ova šetnja obalom mora. Umetnost je pre svega selekcija asocijacija, smelost uništenja misli još u zametku. Molim, bez smeška. Ne mislim ovde na delo, na uobličavanje, na doterivanje, na spaljivanje, i kako se već zovu svi ti postupci. Mislim na asocijacije (tzv. "strujanja svesti" i sl.) beskrajne u svom večitom talasanju, u svojoj plimi i oseki, i ako smo mi svesni te beskrajnosti, jednom reči ako smo mi svesni da iz tog beskonačnog niza koncentričnih asocijacija možemo registrovati jedva jedan infinitezimalni deo, jedan atom, onda... Jasno vam je na šta ciljam. Treba propustiti samo one asocijacije koje su funkcionalne već apriori, još pre teksta. Funkcionalne za sledeći niz asocijacija u prvom redu, a ujedno (naravno) i za tekst. Na ovaj ćemo način biti u stanju da sami doprinesemo apriornom rađanju jednog sveta – ideja i dela podjednako. Bićemo zatim u stanju da taj demijurški svet ne bude iskonstruisan. Inače nas može progutati stihija.
Nazvao sam malopre "neumetničkom" ambiciju da se uhvati i registruje celokupnost asocijacija. Da. Jer kakav je to, molim vas, slikar koji nije u stanju da se odluči, da se opredeli i da izabere najbolju poziciju za štafelaj svoga oka i svoje svesti. Nemojte mi navoditi "Ruansku katedralu" - ona ide meni u prilog. To su razna osvetljenja jednog te istog univerzuma.
Prometejska je, hoću da kažem umetnička, stvaralačka – snaga izbora. Molim. To ne znači da se time uništava sam po sebi jedan niz asocijacija i time osiromašuje svoj sopstveni doživljaj sveta. Naprotiv.
Treba izneti na videlo, staviti u delo samo jedan ili nekoliko određenih, bitnih, centralnih nizova, koji će latentno sadržati u sebi i sve ostale nizove – od minus do plus beskonačnosti. Cela je stvar u tome da se nađe baš taj jedan ili taj niz atoma univerzalne asocijacije. Jasno vam je konačno na šta mislim: tačka manjeg otpora svesti (to što sam nazvao neumetničkim) u ovom slučaju je u tome da se s mukom i naporom registruje svaki atom svesti i podsvesti čak – i da se tobože tako stvara univerzum. Ne. Univerzum, to su tri jabuke na Sezanovom stolu. Pod tim i tim uslovima svesti, podsvesti, univerzalija i realija... Ne mislite valjda da bi broj mogao bitno da utiče na širinu tog univerzuma? Ne mislite valjda da bi neke druge jabuke (lepše, veće, rumenije; ružnije, manje, rošavije) mogle da utiču bitno na sliku tog univerzuma?

* * *

"Iz ovog aspekta", nastavi g. Mak, "da ne ostavim bez odgovora pitanje koje ste mi uputili na početku (da li more govori ili ćuti) odgovoriću vam da more govori o svom ćutanju. Stajati blumovski pred morem to znači biti vođen svojim asocijacijama kroz sve tajne i dubine mora, razgovarati s ribama i s talasom – a ne izneti ništa. Džojsovski pak se zaroniti u želji da se opipa oblina svakog talasa, sagleda boja svih dubina, oseti ukus svih korala – to znači taštinu. Istina prometejsku. Pregršt relikvija."
"Kasnije sam", nastavi g. Mak, "ispratio jedan voz, zatim dočekao jedan brod. Zatim sam lutao obalom sasvim neodređeno i bez plana. Meni, prijatelji, nesezonsko more mnogo bolje prija i više koristi mom duhu nego kamijevsko vrelo leto. Letnje je more, bar za mene, suviše ezoterično, banalno čak. Svuda po žalu – jevtine konzerve turističkog seksa.
A more se kupa s jeseni i zimi. Golo kao od majke. Pod pazuhom miriše na večnost. Među nogama krije zvezdu."

* * *

"Kada sam se umorio od hodanja", nastavi g. Mak, "rešio sam da se vratim, ali ne istim putem, uz šine, nego stazom koja vodi podnožjem brda, malo iznad mora. To bi bila neka vrsta promene rakursa.
Onda je počelo da zvoni odnekud s brda. To zvonjenje mi nije dozvoljavalo da budem lišen anonimnosti pred samim sobom. Uz to je unosilo neku notu podrugljive izuzetnosti, tj. banalnosti u pejsaž moje šetnje. Svejedno, nije bio lišen prijatnosti.
Tako stigoh do raskršća.
Raskršće je pak ono mesto pred kojim slobodan čovek oseća svoju afirmaciju. Zato rekoh: idem ovom stazom, a ne onom, samo zato da krunišem ovu šetnju jednim aktom slobodne volje, opredeljenja.
Dok sam se naslađivao u magnovenju svojom odlukom, ne stupajući još uvek na put svog izbora, pomoli se iz borika, koji je zaklanjao levu stranu staze na kojoj sam stajao, jedan pozlaćeni krst, zatim sveštenik. Zamislite moje zaprepašćenje. Baš ta staza koju sam izabrao kao objekat (da se izrazim filozofski) na kome ću manifestovati svoju slobodnu volju, baš ta staza vodi na groblje. A da čudo bude još veće, baš u ovom trenutku nailazi sprovod... "Jedan, dva, tri, četiri, pet..." počeh da brojim do ... 127 (to je broj kote na raskršću). Ako izbrojim do tog broja a sprovod ne pređe raskršće i ne oslobodi mi prolaz, doneh hitro odluku u sebi (jer sam bio više indigniran zbog stereotipnog i filmskog završetka moje šetnje, nego zanet ili uplašen koincidencijom – uostalom neizbežnom – koja je spojila naše puteve), ako dakle ovaj mrtvac ne pređe dotle raskršće – idem i ja u sprovod. Lep završetak moje šetnje.
No to je i bio jedini način da još jednom afirmišem (ili barem da to pokušam) snagu svog metafizičkog opredeljenja...
Tako sam, kao što vidite, ne svojom voljom, a ipak s njenim pristankom, krenuo za pogrebnom stazom koja vodi na groblje."

* * *

"Ako ne bih imao da vam kažem ništa što i vi sami ne biste zapazili ili osetili, ne bih želeo da vas zamaram. Jer na redu ste i vi... Mislim, prijatelji, s pripovedanjem. Verujem da je svako od onih za sandukom imao iste asocijacije kao i ja: budući mrtvaci nose mrtvaca. I svi su se kao i ja trudili da misle o toj stvari tako intenzivno (a da i nisu bili svesni toga) da posle ne bi više mogli misliti o tome. Ili pak nisu o tome mislili ništa. Šta ima tu da se misli? Jedino mi je bilo nejasno (i žao u isto vreme) šta misle ona dva dečaka što su zastala u igri i gledaju u pozlatu sanduka. Žao mi je bilo što nisam mogao da se setim u kolikoj je meri u tim godinama bilo meni nejasno to što je nejasno. I žao mi je bilo jer mi se čini da mi je bilo prilično jasno.
Zapazio sam još – tek sada – da se mrtvaci nose s nogama okrenutim napred. Ako se ima na umu obrnuti red pojavljivanja, onda se sme, bez metafore u značenju, nazvati cela komedija jednim spretnim skokom. Originalni salto mortale.
Još ću vam kazati koju o susretima, o tišini.
Ide tako čovek svojim putem i misli: stići ću lepo na vreme. Sve je u redu. A onda ugleda pred sobom na putu povorku. Znate li, prijatelji, zašto je zastao, i stoji s izrazom spokojstva na licu, mada oseća da će ga ovo stajanje sprečiti da stigne na vreme. Kazaću vam jedan od razloga: on se stidi (pred kim?) da hita ili da bude zaposlen kada uvidi da se ima kada stići. U ma koje vreme. No, vidite, slični su razlozi i za tišinu. Tišina je navikavanje.
Ovaj pogreb, međutim, ne bi bio, što se tiče mog opredeljenja, u dovoljnoj meri poučan, da nije i još jedne dozlaboga smešne činjenice. Kada sam se već bio na neki način opredelio da idem za pogrebom, znate li čime sam motivisao suštinu moga opredeljenja? Dopao mi se osmeh jedne devojke na kraju povorke. Smešila se kao da se smrt ne tiče njenog mesa.

* * *

"Time sam bio toliko revoltiran da nisam ispratio pokojnika do stanice Terminus. Skrenuo sam prvom kozjom stazom i približio se opet toploj golotinji mora. Ležalo je na pesku s čelom zaronjenim u nebo. Među nogama je nosilo smrt. Pod pazuhom je skrivalo zvezdu."

(1959)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:03

GOSPODIN MAK SE ZABAVLJA

G. Mak- racionalist parodira
g. Maka – pesnika.
Pri kraju te ravnopravne (da li?)
borbe oseća se da ovaj
drugi pobeđuje zahvaljujući
valjda logici bumeranga. –
Iz (pod)teksta se da lako
zaključiti da je sporni objekt
duha prhnuo poput vampira
iz jedva prozirne tame Džojsovog
Uliksa. Ova činjenica
međutim nije bez značaja.
Jer poznato je da postoje
izvesne genetičke koincidencije
između gospodina Maka i
gospodina Bluma.

* * *

Postoji dozlaboga dosadna doslednost tzv. realističke škole, koja uporno, već više od dva veka, iznosi zbivanja u spoljašnjem svetu. Filistarski filtrirana fakta. Filtrirana filistarska fakta.

No postoji i drugi svet. Unutarnji. Isto toliko bitan i realan kao onaj drugi. Uhvatimo se dakle smelo u koštac sa tim svetom! Vade mecum: S. Frojd, E. Jung, A. Adler, Ps. Analiza, Kom. Inferiori, Un. Monolog, Str. Svesti, A. Bergson, Levi-Brihl, Aut. Pisanje, Kakoseonozvaše itd., itd.

Tehnika filma. Muzička kompozicija (sonatni oblik), štamparske poštapalice. Itd.

Ali sve to što se naziva svetom psihološke realnosti (nasuprot neke nepsihološke realnosti) opet je samo jedan od vidova realnosti. Ipso suo: taj novi vid realnosti nosi istu potencijalnu grešku (istu nemoć) protiv koje se pobunila i koju je htela da zameni – jednostranost.

Umesto dozlaboga dosadnih doskočica prastarih pripovedača kao što su gg. Golsfordi i R. M. di Gar (recimo) čije nam je objektivno sveznanje postalo otužno (vidi: Virdžinija Vulf) – imaćemo priliku da čitamo subjektivna strujanja svesti jednog Dž. Dž. i jedne V. V. i dr. manje talentovanih, čije nam je pak subjektivno sveznanje postalo ili može da postane u najmanju ruku ... čudno. Zasad samo to. Obuhvatajući tom reči dva oprečna suda: pozitivan i negativan. Pozitivno-negativan.

* * *

Šta ima u Uliksu suviše?
Suviše forme.
I čega još?
Suviše jezika. Suviše podsvesti, strujanja svesti, što se sve može svesti na napor svesti.
Čega ima u Uliksu još suviše?
Isuviše podteksta. Isuviše seksa. Isuviše teksta. Isuviše testa. (Kao što se vidi iz teksta, strana seksta, strana siksta, strana iksta).
G. BLUM I MOLI
( u horu)
Unutarnji monolog
To je log, to je bog
Monologbog
Jer rad udovoljstvija svog
I bog ima međ nogama rog

* * *

Kazati sve što se nalazi prvenstveno u podsvesti, dakle ono nerečeno pre svega, ono neviđeno i nepredviđeno - jer ostalo se podrazumeva. Zato toliko seksa?
Džojs ponekad podseća na one slikare koji su slikali pomoću lupe: svaka pora, svaka dlačica, svaki miteser na svom mestu. Samo što je on (ma koliko da njegova analiza ima u krajnjem rezultatu sintezu) s tom minucioznošću slikao unutarnje pore i mitesere na fluidnom tkanju duše, dlačice na onom delu podsvesti koji skriva genitalije i tamne nagone koji upravljaju mehanizmom obljube.
Španska srednjovekovna madona sa očima od dijamanata, sa veštačkim zubima od liskuna i s kosom od nedavno preminule infantkinje zvane Čedna. Presveta Deva Marija, virgo intacta, no toliko (do odvratnosti) slična svome ženstvenom biću i liku da bi je vatreni španski seljak silovao u crkvenom portalu kada se ne bi bojao - ipak - nekakve božje kazne, tačnije kada joj telo ne bi bilo - ipak - od drveta, a oči od dijamanata . . .
Tako su pravili nekad portrete i siluete u Španiji.
Ali to je možda samo naličje medalje.

* * *

Parodija na sve. Na roman (bez romana), na Uliksa, na život, na smrt, na umetnost, na filozofiju, metempsihozu, proces pisanja, Dedalusa, Dablin, arijevce, Jevreje, Irce, Engleze, na Svest, na Podsvest, na seks, na tekst, na poliglotiju, na kulu Vavilonsku, na kopno, na more, na čoveka, na ženu, na Kirku, na mene, tebe, njega, nas, vas, parodija na Sve i na Ništa.
Parodija na parodiju. Na tome se drži cela stvar.

* * *

Ima (međutim) u Uliksu nekoliko mesta koja donose osveženje umornome Radoznalcu Upornome. To su upravo ona mesta gde se dva sveta (subjektivni i objektivni) spajaju u jedinstvo koje je simbioza svesti i podsvesti ...
1. Početak "objektivne" šetnje g. Bluma kroz Dablin, (obuhvatajući i strujanje njegove svesti nad klozetskom šoljom pre pogreba);
2. Antologijski, divni, nadahnuti suton u kome Divna Devojka – Gerti – doživljava na domaku crkve svoja prva ljubavna uzbuđenja. Pomalo hroma, divna Gerti. I one dve: Edi i Sisi. I blizanci. I (naravno) Blum.
3.Molim monolog na kraju.

* * *

No, naravno, sve gorerečeno pada u vodu ako se setimo (ne slučajno) Divine Commedije.
Nije li Uliks - božanstvena komedija Novoga doba. Višeslojno univerzalan. Enciklopedija XIX – XX vv?
Možda malo razuzdaniji. Pustopašniji. Kao i to doba, uostalom. To je couleur jednog razdoblja istorije.
Pustopašnorazuzdano doba.

* * *

Parodija je neizbežna i neminovna ako objektivnost potčinimo subjektivnim hirovima jezika.

(1959)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:04

Skladište



LA PART DE DIEU

1. Negde tokom februara - marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom "Grobnica za Borisa Davidoviča"; prilika za slavlje! Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu "nadahnućem", reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim u knjižaru čija topologija nikog možda ne zanima ali koja je meni značajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjižaru, Molat, ne više intimnu kao one male knjižare od negda, i kakvih još ima i u Bordou i u Parizu, nego u knjižaru koja već prerasta u svojevrsni provincijski FNAC, ali koja još nije monstrum kao ona u Rue de Rennes u Parizu – Vavilonska biblioteka i Lavirint istovremeno – no u kojoj su već knjige poređane po jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj dakako, koja opasno ukida udeo slučaja i sreće. No sad svejedno. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce, povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča. Kao čovek koji odlaže čas naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta ću i kako ću...

2. Dok pišem, gledam da se oduprem omamljujućoj snazi dokumenata, da se prepustim tkanju proze kojoj su "dokumenta" samo potka. Kasnije ću uneti što je potrebno uneti, proveriti što je potrebno proveriti. Pišem povest Svete Sofije kijevske, na osnovu fotografije i šturih podataka, pokušavam da oživim sliku, kao na filmu, da zamislim mužike kako grade hram Božiji "svojom krvlju i kostima". Tekst je već gotov, liči na dokument, na istorijski izvor. A onda otkrivam – treba li reći: slučajno! - knjigu koja me dezavuiše, ne u tom smislu što raniji podaci nisu tačni ili su nedovoljni, nego u prvom redu stoga što su suviše pesnički dati, suviše "nalik na dokument" ali ne još i dokument. Upoređujem taj svoj raniji tekst o Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim novim, neizmišljenim: onaj je prvi, onaj što je pisan "napamet", poetičan i bled, sad odjednom upoređen sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaća.

3. U toj istoj priči "Mehanički lavovi", u istom poglavlju, zapisao sam, napamet, slučajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i bilokoje ime, nekog slikara koji je – jedan od stotine hiljada, ovekovečio Oca Naroda, i pišem dakle Sokolov, prvo ime koje mi pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji o ruskom slikarstvu i umetnosti, u kojoj sam našao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam među umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime nekog Sokolova! Ne verujući svojim očima, proveravam podatke: I. A. Sokolov (1890), slikar i graver, zaslužni umetnik SSSR-a, itd., koji je poznat po svojim portretima, među kojima i po portretu J. V. Staljina! Đavo je opet umešao svoje prste.

4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka nepoznata dama koja, zajedno sa svojim mužem, iz Francuske dolazi u posetu Jugoslaviji i na savet mog prijatelja glumca D. Ž. sa nostalgijom priča o našim zajedničkim beogradskim "belim noćima". Upoznajem neka beznačajna bića, klasični francuski gošisti, koji mi pričaju ofucane francuske priče iz kojih jedino možete da shvatite ljudske gluposti. Kako bih na neki način sprečio tu bujicu banalnosti da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokušavam da na jedno od mogućnih pitanja svojih sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko da je to pitanje bilo takođe konvencionalno i izvan svakog interesa po one koji to pitanje postavljaju: o čemu govori moja najnovija knjiga (kao da ih se to tiče!). Koristim dakle priliku da im pričam o svojoj knjizi kao što se pričaju priče deci, kako bi se uspavala i kako nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do nervnog sloma. (Tom prilikom prisećam se jedne Borhesove opaske i zahvaljujući njoj, čini mi se da sam našao najbolju mogućnu definiciju razlike između romana i priče: "Roman je ono što se ne može ispričati, a priča je ono što se može ispričati.") "Sedma priča, Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu, Eriou, Eduardu Eriou", nastavljam ja da vezem kao Šeherezada, kako bi taj mučni sastanak što pre prošao. "Čuli ste za Eduarda Erioa" (slede podaci). Gospođa odmahuje glavom, gospodin pokušava da se priseti da li je čuo i, gle, odjednom, kao da se nečeg prisetio, uzima novine (le Monde) i pruža mi ih trijumfalno. Čitam naslov: "Mere Marie-Yvonne est morte". Majka Mari-Ivon, benediktinka, preminula je 15. jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego što se zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na televiziji i u štampi, posebno u Mondu, a povodom raznih kontroverznih religioznih sižea.

Prelećem pogledom tekst, zatim čitam dalje:

U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci. 1969) ona izražava svoju punu privrženost svima onima koji traže Boga i ne znajući, a među kojima beše najslavniji predsednik Eduard Erio. Ona je već bila objavila pre toga svoju prepisku sa Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman, 1965). Itd. Itd.

Datum je jučerašnji, 17. jul 1976.

Pročitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju belešku o Eriou.

Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu. Možda sličan onom koji je imala Sesil Sorel, pre nego što je postala sestra Mari-Ivon, i Eduard Erio dok je posmatrao melanholiju ruskog pejzaža.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:04

VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME

(fragmenat)

On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset, može samo više - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom maternjem jeziku, češkom, slovačkom, poljskom, mađarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), možda i na jidišu (mada mi se čini odveć mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i čita na francuskom, nemačkom, mađarskom, ruskom, od rođenja je dvojezičan, a dva-tri je naučio kasnije, ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu čini) čuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto ne piše na francuskom, nemačkom, engleskom - a on već po stoti, po hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bićem, mitosom, tradicijom, svešću i podsvešću, utrobom, sećanjem, svim onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu metaforu, u asocijaciju, u književnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat. Jer on - i to ga upravo čini srednjoevropskim piscem - vuče za sobom užasan teret melodija jezičkih i muzičkih; vuče za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono što je na tom klaviru svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim ramovima, reči i melodije - reči i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije, koje na drugim jezicima treba objašnjavati dugačkim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturološke pojmove, turcizme, germanizme, mađarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan poluton... jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao Englez, kao Nemac da ne uči i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi, uzrečice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba da biraš, jer sinonimi nisu iste reči, isti zvuk, ista boja, jer "kara-tamna noć", sa ovim zvučnim turcizmom, nije isto što i "crna noć", "tamna noć", jer to "kara" izaziva istorijske asocijacije, podrazumeva neku etnografsku, etnološku, rekao bih nacionalnu, tešku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, plača dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva "vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim "vran" jeste ako ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke nove imenice, "vrana" je kosa devojačka, na primer, a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego "crna kao zift" ili tamna, kao što noć može biti "tavna-tavna", i to više nije ona ista turska, krvava noć puna jauka i strave, nego noć kada zađe mesec, kad zamiriše jorgovan, neka spokojna... lirska noć.
I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da "black" nije isto što i "kara", "vran", "taman" i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo svetla boja kao što je tvrdio Malarme, a da je "jour" svojim muklim, dugim "ou" zapravo reč pogodna za noć, kao da se jezik poigrava značenjima, kao da je nalepio pogrešnu belu etiketu na noć a crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht" isto tako svojom kratkoćom, svojim stakatom nisu isto što i "crn", što i "tavan", "taman", "kara-taman" ili "noć", "noćca", "kara-tama" i "kosa vrana". I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva značenja, sve instancije njegovog jezika, sve istorijske, književne, nacionalne, verske, etnografske, pesničke asocijacije originala, i smešiće se tužno kad pročita u kritici da njegova knjiga na francuskom (npr.) zvuči "bolje od originala", gde se podrazumeva da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmišljen tek u prevodu.
Zato se on smeška gorko kada mu kažu: "Pišite na francuskom, pa vi divno govorite francuski!" jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokušaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom sudbinom poput neke teške operacije ili mutacije gena iz kojih se ne izlazi čitav, ne izlazi isti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:05

Mansarda



Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.
Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od... zvanog Orfej ili Orfeus.)
Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili putokazi ka Istini, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, »golim noktima, dok krv ne brizne!«
Evo nekih mudrosti iz hrama Mansarda:


Jos arta, caci se prostituat!

*

Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo.

*

Plenus venter non studet libenter.

*

Nulla dies sine linea.

*

Abyssus abyssum invocat.

*

Nec vivere carmina possunt.

*

Quae scribuntur aquae potoribus.

*

Ho bios brakhus, he de tekhne macra.

*

Castigat ridendo mores.

*

Amo, ergo sum.

*

Credo quia absurdum.

*

Tempora si fuerint nubila, solus eris.

*

Felix qui potuit rerum cognoscere causas.

*

Gnohti seauton.

*

Habent sua fata libelli.

*

Os homini sublime dedit.

*

Pectus est quod disertos facit.

*

Albo lapillo notare diem.

*

Mens agitat molem...



Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:
O ubi campi!
One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:
Primum vivere, deinde philosophari.
One gordosti:
Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.)
Eh, ta mansarda!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:05

Endre Adi (1877-1919)

Rođak smrti

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.



Volim bolesne ruže,
Žene kad od čežnje venu,
Volim sumornu, tmurnu
Maglu jesenju.


Volim kucanje tužnih satova,
Njihov samrtni, preteći krik:
Velike Smrti, svete Smrti
Nestalni lik.


Volim one koji putuju,
Koji plaču i bude se bez volje,
U hladnoj zori, pod injem
Sleđeno polje.


Volim umorno odricanje,
Plač bez suza, mir i odmorišta,
Mudraca, pesnika i bolesnika
Utočišta.


Volim onog ko se obmanuo,
Ko je posrnuo, pao i kleo,
Koji ne veruje, koji je tužan:
Svet ovaj ceo.



Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

(1907)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:06

Naricati, naricati, naricati

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.


Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.


Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo, pred opelom.


Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.


S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.


Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.


Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.


Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.


Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.


Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.


Oprostiti svakom. Pokajnički
Grliti sanduk, očajnički.


Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   Uto 17 Feb - 19:06

Marina Cvetajeva (1894-1941)

Gatanje

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.


Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)


Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.


(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)


Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.


Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.


Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal!

(21. maj 1917)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Danilo Kiš   

Nazad na vrh Ići dole
 
Danilo Kiš
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Da li znate ko je Danilo Kiš?
» DANILO KIŠ " RANI JADI "
» Danilo Kiš
» Danilo Kis
» Umetnost i smrt...
Strana 2 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-