Ivo Andrić

1914

U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira danâ.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.
Al’ jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.

Bežanje

Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.

Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tudjina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol jedino novim i većim
sažiže i leči

Ex ponto

Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi – Bog znao zašto – jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumijevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.
To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suzni
h očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga li sada ljubi ona mlada žena?

I mislim…

I mislim: kako je dobro sto smo stvoreni ovakvi,
Što smo sirmasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg privlačnog za ostale ljude;
I što možemo (besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog. Pa i kad ne uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i sažaljenje.

Jutro

(Dan jedan praznih očiju i zamagljena čela.)

Toga je jutra crna ptica pjevala u srcu mom:
bila je-bila!-tvoja mladost
i sve je prošlo s njom;
ne pohodi nas dvaput radost:
Crvljivo voće brzo zre;
a sužanj ne zna ni sunca ni neba
već brzo stari i brzo mre.-
Toga je jutra zlatna žica prepukla u srcu mom.

Jesenji predjeli

Lagana magla i blijedo nebo
I puno želja
A poljem, kud je polegla trava,
Ko dašak nečijeg sna da leži,
Tanana rosa.
Noćas je tu prenoćila jesen.

Lagana magla i blijedo nebo
I malo dima
Vrh starih kuća. Izgleda kao
Da im to posljedni dah života
Lebdi nad njima,
I stare kuće umiru tiho.

Lagana magla i blijedo nebo
I malo nada.

Kraj

Septembar,
Skupocena nagnuta čaša
Kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jače, sve dublje,
Krv je nemirna, jer predoseća
Ono što donosi plodna jesen:
Odlazak, nestanak, kraj.
Koračam još kao da idem…
Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

Kad se meni plakalo

Kad se meni plakalo,
Vas nije nigde bilo,
ni glasa vašeg ni pisane reči
koja za nuždu teši.

Danas, kad vi plačete,
Meni se bolno smeje,
Ukoliko mi nije otužno i dosadno,
Kao pred glupom scenom.

Eto, to vam je sve
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.

Kraj reke

Prikrajčismo.
Splavari stadoše vezivati splav. Iskočih.
Sjedoh na obalu. Kameno grotlo,
oškropljeno po vrhovima crnom omorikom
i u njemu ukliještena zelena rijeka.

Sunce je bilo na po neba.
Pomislih da sad u gradovima zvona zvone
i svijet ide u rijekama –
Ali me moja rodjena misao izdade
i u naviklom krugu se vrati:
Ko sam? Kuda putujem? Zašto ?
Tražeć` odgovor, bacih pogled niz obalu,
i tada ugledah: lagan vjetar
skide s omorika, s krša i s vode
tanku sjenu, kao prašinu,
zgusnu je u lik i snese pored mene.

Iako uporno obaram oči,
dok dva splavara s povicima vezuju dalje,
znam: neko četvrti stoji pored mene,
i tako je blizu uza me
da, i ne dižući pogled, nazirem
kraj od sivog mu rukava.

Lanjska pesma

Mirišu silno bijeli cv’jetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.
O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.
U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.
Silno mirišu bijeli cv’jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

Lepa mlada žena govori

Da sam voda tekućica
U kojoj mnogi žeđu gase,
I svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
Sa svojom srećom jedinstvenom
Kojoj na svetu nema ravne.
Da sam piće, silovito i radosno,
Koje piju drugari po krčmama,
Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
Pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.
Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
Piće za one koji ne mogu
Da sačekaju zalazak sunca,
Da sečem život u korenu, brže od munje,
Da misli, bića i svetove
Brišem netragom zaborava.

M.C.

Ostarićemo, što od burna života,
I smirićemo se i proti volje;
To ne znači da ćemo biti „razočarani“
-Bože, sačuvaj! – i nositi
demonstrativno „časne sedine“.
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaj će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.

Marta meseca

Stara i znana ljepota zemnih stvari
I bjedni sjaj prolaznog
Nisu više za moje oči. Ovo
Dobro poslanstvo ne nosi ni traga
Jadnih i praznih dana koje prodjoh.

Meni se sanja oproštajni san
Kratkog vidjenja.
Marija gleda: oborene glave
Kako odlazim dugim putima,
Kuda je pala magla;
Moj ogrtač je pokiso i težak;
Moj put bez povratka. Marija plače.

Mala i znana mjera zemnih stvari
I bjedni sjaj prolaznog
Ne dira više moje misli.

Ni bogova ni molitava

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

Na moru

1

Galeb i oblak,
Ponad jugova mora mutna sjaja;
Zelena im je voda krila orosila.

Dodjoše dani s vlažnim snom u skutu.
Nabreko lišaj na stijeni koju bije
Val bez prestanka; u njemu gasnu
Glasovi vrelih dalekih cesta
Koje me zovu.

Sjećanja, žene, vesele vatre!
Oktobar zatvara pute, prosipa jezu po kosi.

Na sivom nebu vrh beznadne vode brode
Galeb i oblak.

2

I rumen je oblak zgasno.
Večeras niko nije sa mnom pošo
na taman i dalek put.
Tek, u dnu neba putuje rub mora,
oštar i hladan
ko mač, i miso na kaznu.

Njegova pesma

Ni ja nisam živeo bez ljubavi.
Imao sam mnoge dragane,
tek ja ih nisam birao,
nego kako je koju slučaj doneo.
Kad ih se sada, jedne po jedne, redom sećam,
i sam se čudim kakvih sve ima.
Mnoge su mi dugo pisale i nadale se,
ali su se konačno sve poudale,
videći bezizglednost moga života.
Samo jedna me je odmah ostavila,
jer je uvidela
da u ljubavi sve uzimam,
a što manje dajem.

Otkrivanje

Znajte da nisam onaj
što se u samrtnom liku
pred vašim očima krio.

Pod tim varljivim vidom
uvek sam samo bio
pesma velike sreće
koja huji i plavi, kao poplava zračna,
mora i kontinente.

Pod tim varljivim vidom
uvek sam, uvek bio
pesma velikog sna,
sna što kao sneg veje i zasipa i gasi
mora i kontinente.

Znajte da sam ja pesma
izvora nepresušnog.
Pesma velike bede,
gladi, bezrazložnog jada, koja oduvek puni
mora i kontinente.

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

Pred portretom prekorna pogleda

Da,stara sliko,
Da,trebalo je to; ostati pri prvoj reči,
Ne odlaziti nikud,i sve što srce žudi
Tražiti u dubini svojoj i svoje zemlje,
Umesto u daljini nedokučivih,zlih priviđanja.
Trebalo je trpeti,čekati,bdeti nad usevom,
Čuvati narod,sirotinju,Bosnu.
I danas ne bi bilo ovako kako jeste:
Ruke prazne,savest nemirna,pogled izgubljen,duša žedna.
Jedno je sunce svuda,i voda i kamen i trava.
Jedno i nedostižno.
U jednom zrnu žita hleb je vaskolike zemlje,
U jednom zagrljaju sve žene celog sveta,
Divne ,i nedostižne.
Sve ostalo je varka prebujale svesti
O sopstvenom biću i lazna perspektiva.
Pustinje koju smo sažegli u duši.

Pismo nikome

Na visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko,
Borave moje misli, a ovde
Dole, gde ove reči pišem,
Okužen vazduh grudi steže,
Odmora nema budno oko.
Sputan živim i teško dišem,
Sve me je manje, sve sam niže,
Sve je mračnije i sve teže.
A u meni ko ranjen soko,
Melodija se jedna diže
O visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko.

To vam pišem da se zna, evo,
Da sam bedno umiruć pevo.

Psalam sumnje

Toga je jutra pjevala zlatna ptica u srcu mom:
Koje su tvoje molitve dječače?
A ja sam lezao nijem, bez pokreta, ko’ oni koji
Očekuju posljednji udarac.
I nijema bijehu moja usta, s pečatom zaboravljenih molitava;
Gdje je ruka koja me slama i drži krte konce moga života?
Ne,
Nema ruke koja me bije! Nema grijeha ni oproštenja!
Svjetlost kosmosa ja sam pio,
Tama kosmosa sad me slama.
Kosmos! – To je vreli glas tijela moga,
To krv moja šiba i šumi i struji.
Da, to su molitve. To je polumračni smisao:
Krv moja moli
Molitvama, koje su kao jutarnje magle
Kad se dižu bijele i nijeme put bezimenog velikog neba.
Neznani!
Tvoja je ruka na meni i tebe moli krv moja, koja kruži;
U polutami ćelije moje,
Ali kruži!
U beznadnosti života ovog,
Ali kruži!

Skerco u crnini

Ja mislim: kako to biva
Nama smrtnim ljudima na zemlji.
Nakon mnogo smiješnih i mučnih stvari
Pobusaju nam grob i zabilježe ga
Parčetom kamena.
Da pomognu tako kratkom i slabom pamćenju svome.

Gorke večernje misli.

Slušam nadamnom muklu notu:
Grude zemlje biju o drveni pokrov,
Grobar pjevucka i pljucka.
(Sad mu se lopata smače i nešto kucka
i psuje.)
Ta to on mene sahranjuje !
A kad bi gotov, odahnu otravši
Ruke o skute;
Sjede na humku
(Ko da nije dosta moga tereta)
Izvadi duhan iza pojasa,
I zapali.

Sabitova pesma

Kad bi žensko srce bilo milostivo,
Kao što kažu da je,
I kao što izgleda ponekad,
Ponekad,
Ne bi Sabit bio
Izgubljena suza, ludo bačen kamen,
Jadnik i siroče,
Kao što izgleda ponekad,
Ponekad.

Strofa

Ponavljam svoju staru jutarnju tvrdnju:
izraza nema -
Ovo su čulne linije duševnih puteva,
Tepanje kazuje bludnje (ah neravni redci!).
Za mene i za moje doba izraza nema:
Koraci uskom ćelijom, bez broja,
Dani u nizu, uplašenih očiju,
Razbješnjeli pak’o moga vremena, lom i
smak svega.
Pjesnici budućih vremena, mladići i djevojke
Idila koja dolazi, vaše će pjesme biti od
sjenki i zlata,
Rasuta i neznana – pjevana i zaboravljena
Istoga jutra – biće moja
Marburska strofa.

Sve više, sve bliže

Vidik se tanji, biva svetliji
I, od svetlosti, sve više – neproziran.
Sve brže i bliže dolazi trenutak
Kad neće više ni biti vidika,
Jer neće biti ni očiju
Koje ga gledaju.