Rim i Rimski carevi

Rimljani su rado odlazili i u pozorište. Ta tradicija preuzeta je od Grka. Glumci su bili muškarci pod maskama. Izvodile su se i komedije i tragedije. Ulaznice su bile besplatne. Hleba i igara (panem et circenses). Rimljani su izmislili pantonimu. Muzika se izvodila na fruli, flauti, diplama, horni, liri i činčilama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pantenon (Panthenon), Piazza della Rotonda, podigao je Marko Agripa u I veku, u slavu paganskoj boginji Gei, obnovio Hadrijan 119. godine, a hrišćanska crkva je postao 609. godine. Kupola ima prečnik od 43,3 metara i uzdiže se 22 metara iznad baze. Otvor (okulos) ovog zdanja osam. Neki teolozi kažu da su kroz ovaj otvor utekli demoni, kada je ovo postala hrišćanska crkva. U zidove debele 6 metara ugrađeni su lukovi od cigala, kako bi se rasteretila tavanica. Masivna mesingana vrata su iz rimskog perioda, a mermerni pod iz XIX veka. Unutrašnjost krije grobove Viktora Emanuela II (1820.-1878.) i Rafaela (1483.-1520):

"Za života priroda se plašila da će je nadmašiti, ali sada, kada je mrtav i ona se boji da će umreti".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rafael počiva u antičkom sarkofagu, ispod Lorenceove statue Madone. Kada je sahranjivan njegovom pogrebu nije prisustvovala žena Fornarina sa kojom je živeo. Možda i zbog činjenice da je bio veren sa sestičinom kardinala Bibinija, Marijom. Lord Bajron nije našao prave reči, kojima bi dočarao svoje oduševljenje pri poseti ovom mističnom mestu. Rituali prinošenja žrtve počinjao je molitvom bogovima. zatim bi životinju poprskali vodom, a odsečeni pramen krzna bacili u vatru. Oštrilm nožem napravili bi rez od čela nesećne životinje do repa uz magične reči:

"Hostia matca est!" (Životinja je ubijena!)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trajanov stub visok 42 metara krase urezana latinična slova savršenih proporcija. Na ovom stubu, poput stripa u 17 tambura, opisane su njegove pobede s one strane Dunava, u Trakiji. Podigao ga je Apolodor iz Damaska (106.-113.), a nekada je bio obojen. Trajan je bio imperator sa naših prostora. Život je završio tako što se utopio u tračkoj močvari prilikom vojnog pohoda 117. godine, a njegov pepeo i pepeo njegove žene Plotine počivaju u podnožju stuba. U unutrašnjosti stuba nalaze se spiralne stepenice koje vode do vrha. Put je osvetljen malenim prozorčićima, nevidljivim spolja. Trajanova figura krasila je vrh stuba do 1587. godine, kada ju je papa Sikst V zamenio statuom svetog Petra.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]


Преторијанска гарда је 193. године буквално приредила аукцију на којој је продала царски престо оном ко је навише одрешио кесу. Римски цар је тако постао пребогати сенатор Дидије Јулијан који је обећао сваком преторијанцу по 25.000 сребрњака (сестерција)

Флавио Грацијан

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Гала Плацидија са децом)

Флавио Грацијан, један од најобразованијих владара антике. Констанције III владао непуну годину дана

Флавије Грацијан (367-383) је последњи – шести римски цар рођен у самом граду Сирмијуму. Старији син будућег цара Валентијана (364-375) и његове прве жене Севере име је добио по свом деди Грацијану, познатом мегданџији и победнику у свим вашарским борбама у којима је учествовао. За разлику од деде, унук је више волео филозофију и књижевност, од укуса битке. Упамћен је као један од најобразованијих владара касне антике!

Када се Валентијан, са братом Валенсом, огрнуо царским пурпуром 364. године препознао је у Грацијану племенит ков и унајмио је чувеног учитеља Аузонија да га подучава. Учитељ је несебично даровао младог ученика изузетним знањем о филозофији, књижевности и реторици. Хроничари тог доба су записали да су се у Грацијану наслућивале идеје и поступци царева Трајана, Хадријана и Марка Аурелија.Отац га је рано, 387. године, увео у власт. Имао је свега осам или девет година када му је дао титулу августа. Валентијаново представљање свог сина војсци, пренео је њихов савременик, римски историчар Амијан Марцелин:

“Овога Грацијана, мога већ стасалог сина, који је дуго живео међу вашом децом, ви волите као спону између нас. Да би свуда обезбедио јавни мир, намеравам да га придружим себи у звању августа, ако наклоност вишњег божанства и воља вас, сувереног народа, потпомогне намеру очинске љубави. Он није, као ми, од малена одгајан по строгим начелима живота, нити је увежбан да поднесе тешкоће, и није – као што видите – вичан Марсовом попришту.

Други Нерон

Како мени изгледа, а о томе често размишљам, његов карактер и тежње, мада још није сасвим одрастао, јесу овакви: на почетку младости, будући васпитан на хуманистичким наукама и вештинама биће у стању да праведним судом оцени вредност исправних и погрешних дела. Радиће тако да ће поштени људи знати да их он разуме. Јуриће напред за славним делима, држећи се војничких застава и орлова, подносиће снег, мраз, жеђ и бдење, уколико буде потребно; браниће логор и ризиковаће живот за спас другова. А што је права и највиша дужност родољуба, он ће бити у стању да воли отаџбину као очински и дедовски дом…”

Одушевљена војска извикала је Грацијана за августа.

Да ли је Грацијан испунио њихова очекивања?

На почетку владавине – јесте. Одлично је организовао управљање државом. На важна места постављао је стручне и одговорне људе. У ратним походима – победио је ратоборне Аламане, убио је, чак, њиховог вођу Пријарија. После 379, међутим, направио је нагли заокрет. Висока уверења подредио је личним задовољствима. Све мање је марио за државну управу. Сукобљавао се са незадовољном војском. Дане је проводио на двору, окружен реторима и ласкавцима.Историчар Марцелин наводи да би у неком другом, мање суровом времену, Грацијанова култивисаност, образовање и интересовање више дошли до изражаја. За разлику од оца који је био неутралан у црквеним споровима и стрица Валенса, убеђеног аријанца, Грацијан се вратио православљу. Те 379. године прогласио је све јереси незаконитим. Упамћен је као “уништитељ паганства”! Чак је из римског сената избацио статуу Викторије, која је више од пола миленијума бдела над римским победама! Постао је први цар који се и формално одрекао титуле врховног паганског свештеника, која је припадала владару још од доба првог римског цара Октавијана Августа.

Изгледало је невероватно како је “младић изванредне способности, речит, умерен, ратоборан, милостив, који је напредовао такмичећи се са најбољим царевима” прешао на другу страну. Неправда, борба за наклоност и куповина заслуга, постале су саставни део живота на двору. Сам Грацијан се препустио лакомисленим задовољствима – војничке вештине, попут јахања, бацања копља, гађања стрелом, користио је само у лову. Уживао је у испразној ловачкој победи и ореолу лажног јунака. Историчари Марцелин и Виктор у овом смислу га пореде са царем Комодом, а Филосторгијус, чак, са Нероном.

Незадовољство војске искористио је узурпатор Магнус Максим. У Британији је побунио трупе против њега. Грацијан се одлучио за бег, уместо за отпор! На путу ка областима којима је владао његов брат Валентијан II, убијен је у заседи. Вероватно се то збило код Лиона, мада историчар Зосим наводи да је убијен на прилазу Сингидунуму. Имао је, тек, двадесет четири године.

На молбу његовог брата, сахрањен је у Тријеру, а 386. године милански епископ Амброзије га преноси у меморијални комплекс његовог оца у Милану. Мада се два пута женио, први пут са Констанцијом, ћерком цара Констанција II, а други пут са Летом, није оставио потомство.Оловни дечији саркофаг, са представом крста на поклопцу и три бисте са царским дијадемама, за које се сматра да представљају Грацијана, Валентијана и Теодосија, пронађен приликом археолошких ископавања у Нишу, сведочи да је боравио на овим просторима.

Стижу варвари

У годинама које су уследиле још један човек рођен у овој области испео се на римски трон. Констанције III, рођен у Наису, проглашен је за августа 421. године. Песник Олимпиодор наводи да је он, “као и Константин Велики рођен у Наису, али није био у рођачким везама са његовим царским домом. Међутим, као да му је припадао: био је величанственог изгледа и имао одлике владара рођеног у пурпуру”.

Констанције је током десетак година био најутицајнији војник на двору цара Хонорија. Олимпиодор га упоређује са грчким херојима позивајући се на епске примере код Еурипида. Успеси у борбама против варвара и разних узурпатора обезбедили су му руку чувене Гале Плацидије, Хоноријеве сестре и једне од најмоћнијих жена касне антике. Гала је пре Констанција била удата за визиготског краља Атаулфа. Римљани су га убрзо убили, њу вратили у Равену и силом удали за Констанција. Са њом је имао сина Валентијана, који ће касније постати Валентијан III, последњи знаменити владар Западног римског царства. Хонорије је верном Констанцију доделио титулу августа 421. године. Међутим, Констанције убрзо умире, а да није провео ни годину дана на трону.

Наступило је тешко време за римску царевину. Владали су варварски генерали. Цар је постао само аветињска прилика, све до оног дана када ће један варварин Одоакар 476. стргнути царски плашт и дијадему са последњег императора Западног римског царства (Ромул Августул) и послати их у Цариград, као знак да више нема августа у Риму! Но, Балканско полуострво ће и даље стварати значајне цараве у Источном римском царству. Највећи међу византијским владарима остаће Јустинијан, рођен, такође, на тлу данашње Србије.


zan.istorija

Бедеми око Рима

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Аурелије слави у Риму)

Аурелијан наредио изградњу високих бедема да би заштитио Рим. Клаудије наредио убиство св. Валентина

Сунце се тек промолило на хоризонту, тог септембарског дана крајем седме деценије трећег века, када је далматинска коњица разбила напад готских јахача. Невични тактичком ратовању, Готи, чија се снага огледала само у мноштву, почели су да се повлаче према логору. Римска војска то је искористила за јуриш. У масакру који је настао ударом легија, убијено је и рањено између 30.000 и 55.000 готских војника.

Пораз Гота у бици код Наиса (Ниш) завртео је точак историје у супротном смеру. Спречена је велика најезда која је претила да уздрма Римско царство. Тријумф Римљана зауставио је Готе, који после овог краха скоро читав век нису прелазили римску границу. Из историјских извора тешко се може докучити да ли је цар Галијен, чија је владавина запамћена по многим невољама, у то време био жив или је император био Клаудије II, који је у част победе назван Готски. Још један будући римски цар, који је као и Клаудије рођен на нашем тлу, истакао се у овој бици. Био је то Аурелијан.

Детаљи како је Клаудије Готски 268. године постао римски цар нису у потпуности јасни. Легенда каже да је неколико официра, пореклом из Илирика (Балканско полуострво), сковало заверу да један од њих, најспособнији или најжељнији владарске славе, постане римски цар. Коцка је пала на Клаудија Готског. Једне ноћи, током опсаде Медиоланума (Милана), у шатор цара Галијена упали су унезверени војници. Обавестили су га да се непријатељ приближава. Изненађен, не стигавши да навуче оклоп, изашао је напоље. Смртоносна стрела је полетела, а упутио ју је командант коњице Цекропије или сам Клаудије. Те оптужбе никад нису доказане. Завереници објављују да је цар за наследника прогласио једног од најугледнијих војсковођа – Клаудија Готског. Претпоставља се да је то била њихова измишљотина, јер је Галијен имао сина и брата.

Бивши цар је имао доста присталица међу војницима и Клаудије је морао да смисли начин да избегне побуну. Одабрао је проверено средство: поделио је војницима по двадесет златника!

Спасао царство

Нико од њих није могао да одоли том поклону, јер је у Галијеново доба државна каса била празна. Цар је био приморан да кује новац који је имао тек танку сребрну превлаку преко бакра и био је скоро безвредан. У таквим условима Клаудијев поклон био је напросто – неодољив.Порекло Клаудија Готског обавијено је велом тајне. Рођен је у Дарданији, негде између Наиса (Ниша), Улпијане (Липљана) и Скупија (Скопља). Описан је као човека високог стаса, сјајних очију, широког лица, прстију који су могли да сломе вилицу коњу или мазги, озбиљног, узорног, беспрекорног понашања, који је волео доста да једе, али не и да пије вино. Разлог за величање његових позитивних особина јесте то што је касније проглашен за родоначелника династије коју је основао Констанције Хлор – отац Консантина Великог. Упамћен је и по томе што је наредио убиство једног хришћанског монаха, касније познатог под именом свети Валентин. Убиство се догодило 14. фебруара 269. године, и тај датум се код католика обележава као дан светог Валентина, празник заљубљених.

За непуне три године, колико је трајала његова владавина, успео је да заустави растакање Римског царства и започео враћање отцепљених римских провинција под окриље. Није му било суђено да влада дуго. Почетком 270. године, када је припремао рат против вандалских племена која су пљачкала Панонију, пао је као жртва куге у Сирмијуму (Сремска Митровица). Ту му је приређена сахрана. Римски сенат му је доделио божанске почасти и поставио златну статуу на Капитолу.

Извори кажу да је, непосредно пред смрт, за свог наследника именовао Аурелијана, који је од почетка имао подршку војске. Аурелијан је добар стратег и ратник, о чему сведочи и надимак „Рука на мачу“ (manu ad ferrum). За само пет година, колико је трајала његова владавина, постигао је успехе у обнови царства. Сваке године водио је по један рат и излазио као победник.

Рођен је на малом сеоском имању у околини Сирмијума или, према другим изворима, негде у Горњој Мезији. Отац му је био сиромашан сељак, а мајка свештеница Соловог култа. Легенда каже да је његова мајка имала пророчки дар и да је, док је био беба, предвидела је да ће бити император.Прве године Аурелијанове власти нису обећавале ништа добро. Ослободивши се супарника, Клаудијевог млађег брата Квинтија, у Риму се суочио са устанком радника ковнице новца. Тек што се ова побуна завршила, на Италију се обрушила још једна најезда Германа. С крајњим напором, у више битака, успео је да разбије варварске хорде. Није могао да зна да је својим војним интервенцијама успео да заустави варваре, који наредних неколико стотина година неће нападати Италију. Сматрао је да је безбедност Рима угрожена и наредио да се изграде високи бедеми којима ће бити опасан цео град. То су први бедеми око града Рима још од времена краљева. Њих ће неколико година касније завршити император Проб.

Убице – гардисти

Победа у походу који је предузео против Палмире, након што је обезбедио мир у Риму, спада у његов најзначајнији успех. У то доба успон Палмире и њене неодољиве краљице Зенобије довели су у опасност римске области на истоку. Врхунац је било њено освајање Египта и проглашавање за наследницу Клеопатре. Кренуо је у војни поход. Користећи ратно лукавство, успео је да разбије противничку војску и поврати територије. Бунтовну краљицу, оковану у ланце од чистог злата, одвешће у Рим. Била је најлепши украс у његовом великом тријумфу.

Забележено је да је овај цар често учествовао у непосредним окршајима на бојним пољу. У једној бици са Сарматима, сам је савладао 48 непријатељских војника, а укупно је дотукао 950 ратника. Повратио је провинције Галију, Шпанију и Британију. Познате су његове бесплатне деобе хлеба и уља најсиромашнијем сановништву. Неколико пута је свим становницима поделио по 500 денара.

У јесен 275. године кренуо је у рат против Персије. Негде на путу између Бизанта и Перинта убили су га његови гардисти. Заверу је организовао његов лични секретар, евнух Ерос. Док је уз највеће војне почасти спаљен на том месту, супруга Улпија Северина покушала је да задржи власт у Риму.


zan.istorija

Велики ратник Проб

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Новац императора Проба)

Римски цар Марко Аурелије умро је у Сирмијуму (Сремска Митровица) 180. године. Пола века касније у овом античком граду рођен је још један император са тим именом, који се, такође, вољом илирских легија испео на царски трон. За разлику од осећајног и углађеног цара-филозофа, Марко Аурелије назван Проб (276-282) је био неписмен, сиров војник

Веза у имену потиче из тадашњег обичаја да се оно мења у моменту кад неко промени грађански статус. Тако је приликом усвојења посинак мењао не само породично, него и лично име, па, чак, и надимак. У Пробовом случају вероватно је било другачије. Наиме, за време императора Каракала, 212. године, сви становници Римског царства добили су статус римских грађана. До тада су ту привилегију имали само становници Италије. Према традицији сви су добили нова имена по његовом званичном – Марко Аурелије Антонин. Статус грађана тада су стекли Пробов отац или деда. Упркос краткој владавини и чињеници да су сазнања о његовом животу оскудна, Проб је у неким областима Европе јако познат, и то због виноградарства. Легенда каже да је у време његове владавине први пут засађена винова лоза ван Италије, и то на брду Главица, на Фрушкој гори, код данашњег села Шуљам. Такође, Проб је свим Галима, Хиспанцима и Британцима допустио да поседују винову лозу и производе вино. Због тога се у деловима Аустрије и Француске сматра римским царем који је у тим крајевима увео виноградарство. Римљани су, међутим, у та подручја давно пре Проба донели винову лозу, а ова прича само указује да је у његово доба цветало виноградарство.

Проб спада у владаре који су више времена провели у ратовима, него у уређењу државе. Рођен је 232. у Сирмијуму. Отац Максимус или Далмације био је баштован или војник, који је од малих ногу учио сина да напорно ради. Проб се највероватније рано посветио војничком позиву. У тим временима, једино је војничка каријера омогућавала успон на друштвеној лествици. Није познато да ли се женио и имао деце.

Са непуне 24 године, далеко пре него што је то било уобичајено, ступио је на дужност трибуна, високог официра царске легије. Тадашњи цар Валеријан препознао је храброст и поузданост овог младића. Проб је указано поверење убрзо оправдао сјајном победом над Сарматима. Валеријан, који је само захваљујући Пробовом јунаштву избегао смрт, уручио му је изузетно значајно војно одликовање: наруквицу, огрлицу, копље и венац.

Напредовао је вртоглавом брзином. У почетку је заповедао над три, потом над десет легија, пет пута му је додељена титула конзула.

Опијен славом

Ратовао је по целом римском царству. Каже се да је тријумфовао на четири реке – Рајни, Дунаву, Еуфрату и Нилу. Припада оним императорима који су понели епитет семпер вицториосо (вечити победник), што је касније ковано на реверсу његовог новца.

Када је Аурелијан (270-275), који је као и Проб рођен у Сирмијуму, дошао на чело Римског царства, ставио га је уз свој трон. Вест о неочекиваном Аурелијановом убиству, затекла га је у Египту, где је смиривао побуну. Мада је имао подршку војске, није се одмах експонирао као претендент на престо. Није желео сукоб са сенатом који је поставио већ остарелог Тацита (275-276) да руководи царством. Одмах након Тацитове смрти улази у грађански рат против његовог брата Флоријана, који се прогласио за цара. Флоријан није имао подршку војске и Проб после победе у бици код Тарсуса из грађанског рата излази као победник. Сенат је Проба прихватио као римског императора и одао му почасти, какве, према историјским изворима, нису виђене од времена његовог имењака – Марка Аурелија!

Чим је ступио на престо, Проб је сурово казнио Аурелијанове убице. Затим је, попут свог претходника, кренуо у походе против варвара, који су поново почели да угрожавају границе царства. Аутор књиге “Тло Србије завичај римских царева”, Александар Јовановић наводи да су Пробови савременици били запањени да један човек у тако кратком периоду може да води толико ратова на далеким размеђама царства. Обновио је мир у свим провинцијама. Умирио је опасну границу у Ретији, скршио је сармитске упаде у Панонији, Готе је натерао на мир и сарадњу, победио бројне узурпаторе престола, персијски краљ му је понудио повољан мир. Као искусан војник, знајући да стабилност лимеса (границе) одбија непријатеља, завршио је рајански и дунавски лимес и изградњу Аурелијанових бедема, којима је опасан Рим.

Након пет година непрекидног ратовања, враћа се у Рим где слави тријумф. Опијен славом, објављује како ће Рим ускоро постати толико моћан да му војска више неће бити потребна. Војници широм царства су ову изјаву примили као увреду.Посебан успех, који се приписује Пробу је што је у римску војску укључио велики број варвара, посебно Германа. Према неким изворима чак, 16.000! Са жељом да економски ојача царство, заробљене непријатељске војнике није убијао, већ их је насељавао као колоне да обрађују земљу. Из историјских докумената се види да је после повратка са истока у римску провинцију Тракију населио чак 100.000 варвара.

Кајање убица

Попут Ханибала, који је своје војнике терао да саде маслине, Проб је наредио да за време мира саде винову лозу у Галији, Панонији, и Мезији. Антички историчари наводе да је подизао винограде на Фрушкој гори, са намером да побољша живот у родној земљи. Управо то је било кобно за самог Проба.Наводно, једног врелог августовског дана Проб је извео војнике да праве канале за одводњавање мочвара око Сирмијума. Раздражени од врућине, напора и изнурености, легионари су се побунили. Препознавши опасност, Проб се склонио у “гвоздену кулу”, за коју до данас није разјашњено шта је представљала, да ли је то била посебна кула, која је служила за надгледање радова у пољу или кула гвоздене капије Сирмијума. Кула је освојена, а мачеви легионара завршили су у телу несрећног Проба.

Према предању, убице је одмах након почињеног убиства преплавило кајање и туга. Неки од њих су не могавши да поднесу грижу савести извршили самоубиство, други су га оплакивали и величали. Сахранили су га са свим почастима. Много је, међутим, вероватније, да је убиство било последица побуне легија на западу, које су, како пише Душко Лопандић у књизи “Пурпур империје”, за цара прогласиле свог команданта Каруса.Неколико година после овог догађаја, Пробова смрт је освећена. Учинио је то његов земљак из Илирика – Диокле, касније назван Диоклецијан.

Мачем освојио круну

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Новац Максимијана)

Римски цар из плејаде императора рођених у Сирмијуму (Сремска Митровица), Максимијан Херкулије (285-305, 310) спада у оне монархе који су извојевали царски положај пре бруталношћу и мачем, него владарским способностима

Уздигао се уз свог најбољег пријатеља, императора Диоклецијана (284-305), до царског престола. Обједињавало их је скромно илирско порекло, сјајна војничка каријера, а забележено је да су, чак, истог дана славили рођендан! Пар који је две деценије успешно владао Римским царством битно се разликовао. Насупрот Диоклецијану, Максимијан је, према наводима античких извора, био необразован, бруталан и немаран према реду и правилима, али и према датој речи. Мач му је био пречи него знање, а ласкање угодније од истине. Диоклецијан је био вођа, Максимијан суров, снажан и необуздан извршилац. У јавности су се појављивали као браћа. Још на почетку свог управљања римском империјом, Диоклецијан је схватио да не може у истом тренутку да заповеда војском на истоку и западу, па је одлучио да има сувладара. Изабрао је свог земљака Максимијана, већ прекаљеног војника. На свечаности у Никомедији 285. године прогласио га је за августа, с том разликом што је за себе узео титулу старијег августа. Додали су божанска имена: Диоклецијан је постао и Јовије (Јовис), према врховном богу Јупитеру, а Максимијан – Херкулије (Херцулиус), са очигледном асоцијацијом на Херкула и његову снагу. Диоклецијан је добио источни, у то доба утицајнији део Римског царства, а Максимијан остатак империје – уморан и испошћен запад. Никомедија је била Диоклецијанова престоница, а Милано (Медиоланум) Максимијанова. Здања која су у то доба подигнута у Милану – палата са хиподромом, циркус, театар, велике терме, ковнице новца, двоструки бедем – уздигла су овај град. Тада су основане Пета Јупитерова и Шеста Херкулова легија, у којима су били елитни војници Илирика. Те легије су децeнијама коришћене за специјалне задатке.

Нови обичаји

Неколико година касније, сматрајући да за цело Римско царство два владара нису довољна, Диоклецијан је повећао њихов број на четири и тиме створио тетрархију, тзв. владавину четворице. Право на римски престо стицало се укључивањем у Јупитерову породицу чином усвојења. Диоклецијан је тада у реформу управљања државом унео одредбу да када августи прославе двадесетогодишњицу своје владавине, драговољно се одричу престола и своја места, права и титуле препуштају цезарима. Њоме је непосредно мотивисана изградња царских палата у Сплиту и Гамзиграду. Диоклецијан је за сувладара и наследника узео Галерија Максимијана (293-311), а Максимијан Херкулије – Констанција Хлора (293-306). Добили су титулу цезара. Искусни цареви брачним везама обавезали су цезаре на лојалност – Галерије се оженио Диоклецијановом ћерком Валеријом, а Констанције Хлор Максимијановом усвојеницом Констанцијом. Диоклецијан је потпуно изменио правила понашања на двору. По угледу на Аурелијана увео је источњачки обичај клањања и љубљења царске одоре. Цару који је постао господар и бог, много се теже прилазило, него у доба када се сматрао само првим међу грађанима и сенаторима, док је “божанство” постајао тек после смрти. Увео је протокл, који је, заправо, представљао вишестепену заштиту од издаје. Пре проглашења тетрархије, Максимијан је упешно водио ратове на рајанском лимесу, а хроничари описују да је тим походима успео да уђе у “германски океан”. Мачем је умирио бунтовничке провинције у Африци и Шпанији, заједно са Диоклецијаном водио је ратове против Сармата. У годинама када је римска империја поново упознала мир, Максимијан је живео, како наводе антички хроничари, раскошно и порочно. Негде у то доба, на мајске каленаде 305. године, у Никомедији, први и последњи пут је испоштован Диоклецијанов указ: после две деценије владавине оба августа су одступила од престола и своје титуле пренела на цезаре Галерија и Констанција Хлора. Изабрани су нови цезари: Максимин Деја и Флавије Север, такође, рођени на простору данашње Србије. Диоклецијан се исте године повукао у своју палату у Сплиту да, како саопштавају историјски извори, у миру проведе преостале године живота, а Максимијан у дворац у Луканији, недалеко од Милана, мада је у свом завичају имао резиденцијално здање, за које се претпоставља да се налазило у војвођанском месту Чалма.

Зла коб

Одан Диоклецијану док су владали, Максимијан се после одрицања од престола није држао постигнутог договора. Опседнут жељом за влашћу и моћи, на све начине је учестовао у уништавању идеје о тетрархији, како би повратио титулу августа. Прилика се указала следеће године, када су преторијанци и сенат у Риму за августа незаконито прогласили његовог сина Максенција. Римско царство је поново било у хаосу. Максимијан се 307. године проглашава августом. Галерије је покренуо војску против Максимијана и са њом стигао до Рима. Пошто није успео да га савлада, јер су војници одбијали да се боре против свог старог команданта и прешли на Максимијанову страну, препустио му је Италију. Како би ојачао свој положај, Максимијан удаје ћерку за цезара Константина Великог, сина Констанција Хлора, који влада у Галији и на Рајни. Убрзо после тога покушава да преотме власт од свог сина Максенција, који је, званично непризнат, владао у Риму као самопрокламовани август. После пропасти, бежи код зета и ћерке у Галију. Живећи на Константиновом двору допринео је његовом учвршћивању на власти. Због Максимијановог лошег понашања, следеће године организован је историјски скуп у Карантуму. Ту га је Диоклецијан наводно убедио да се одрекне царске одоре. Поред Диоклецијанових и Галеријевих напора, властољубиви Максимијан није одустајао. У лето 310. године у двору у Тријеру поново себе проглашава августом. Римска империја је тада имала седам, што признатих што непризнатих августа (Галерије, Максимин Деја, Константин, Максимијан, Лициније, Максенције и Домиције Александар). Коб грађанског рата, коме је и сам умногоме допринео, није га мимоишла. Убијен је или натеран да изврши самоубиство 310. у Марсељу. Тако је “овај велики римски цар”, наводи хроничар Лактанције, “окончао живот срамном и недостојном смрћу”. Деценију касније када се буду мериле заслуге императора Марка Аурелија Валерија Максимијана, побожног сретног непобедивог августа, понтифекса, максимуса (врховни свештеник), победника Германа (пет пута), Сармата (четири пута), Персијанаца (два пута), Британаца, Карпа, Армена, Међана, трибуна (седам пута), конзула (шест пута), императора (седамнаест пута), оца домовине, проконзула и његова лаковерна страст за влашћу – доживеће рехабилитацију.


zan.istorija

Дворац Гаја Валерија

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Felix Romuliana)

Палата Феликс Ромулијана, врхунац уметности тог периода. Биографија налик бајци у којој пастир постаје цар

Имератор Гај Галерије Валерије Максимијан (293-311) једна је од најпротивречнијих личности Римског царства. Једни су га славили као спасиоца империје, новог Ромула и Александра Великог, а други ружили и сматрали најлошијим владаром и човеком. Док су га пагански писци описали као одважно храброг, херкуловски снажног, предодређеног за победе, са лепотом, која се сматрала божијим даром, хришћански историчари су га приказали као монструозног господара, непријатеља сваке културе и учености, који је, чак, и свог очуха Диоклецијана отерао са престола!

Галерије је у младалачким годинама задобио највише војничке чинове и наклоност цара Диоклецијана, који га је усинио и 293. године прогласио за цезара и свог сувладара. У зрелим годинама однео је једну од највећих победа у римској историји, а у тренутку када га је задесила смрт, у време његове највеће моћи и славе, сахрањен је и уврштен међу богове у Феликс Ромулијани (Гамзиград код Зајечара), данас једном од највећих археолошких налазишта у Европи, на листи Унескових споменика. За његово име везује се и последњи велики прогони хришћана 303. и 304. године, али и први едикт о толеранцији хришћанства из 311. године.

Поразио Персијанце

Галеријева биографија личи на бајку у којој пастир постаје цар. Рођен је око 260. године на малом пољском имању Секундијана у Приобалној Дакији. Његов отац, чије име није сачувано, бавио се земљорадњом. Мајка Ромула била је свештеница “планинских богова”. Имао је сестру, мајку будућег императора Максимина Деје. Као дечак, Галерије је чувао стоку и стекао надимак Говедар. Тог надимка се никад није одрекао, јер је у њему слутио везу са Силваном, шумским божанством.Као и остали тетрарси, у војсци је напредовао у време својих земљака Аурелијана и Проба, касније и код Диоклецијана, који га је 293. године, узео уз своје скуте и прогласио цезаром. Тим чином Галерије је ушао у божански ред Јовија, са којим се Диоклецијан изједначавао. Постао је Јупитеров син, други Марс. Претходно је напустио прву супругу с којом је имао кћер Максимилу и оженио се Диоклецијановом ћерком Валеријом.У крајевима у којима је владао, градио је палате, тријумфалне лукове, терме, а дворове је имао у Сердици (Софија) и Салоники (Солун). Претпоставља се да је његова главна резиденција пре 299. године била у Сирмијуму (Сремска Митровица), јер је одатле у првим годинама владавине могао предузимати војне подухвате како би заштитио границу на Дунаву. По окончању тих ратова, дао је да се искрче шуме у Панонији и исуши Пелсонско језеро (Блатно језеро). Ту панонску провинцију назвао је по својој жени Валерији којој исказао захвалност, што је као свог, прихватила његовог сина Кандидијана, којег му је родила љубавница.

Најзначајнији догађај у Галеријевом животу одиграо се 297-298. године. Био је то рат који је водио против Персије. Са својим војницима, Галерије је успео да савлада Персијанце. Галерије је, попут Александра Великог, који се после победе постарао за породицу побеђеног цара Дарија, заштитио породицу Нарсеса од насртаја и отмице, заслуживши велико поштовање. После овог пораза, Персијанци су напустили Месопотамију, а Галерије слављен у целој империји као други Ромул и Александар. Од тог тренутка почиње Галеријева приповест о божанском пореклу: он је син бога Марса и Ромулов брат, а његова мајка Ромула, попут Олимпијаде, мајке Александра Великог, зачела га је са самим богом, који се приближио у виду аждаје.

Одгонетач Ромулијане, археолог Драгослав Срејовић наводи да је Галеријева мајка од те године морала уживати посебно поштовање. Галерије је замислио да сагради палату названу по мајци Ромулијана, по узору на Диоклецијанову палату у Сплиту. Обе палате су представљале до тад јединствене градитељске подухвате у римском свету. Имале су двоструку намену: да служе за живота владара као раскошни дворци, да им обезбеде достојанствену и спокојну старост када се после две деценије повуку са трона, а након њихове смрти требало је да постану маузолеји.

У Галеријево родно место из свих делова царства стигли су најбољи градитељи, чувени уметници, клесари, сликари и занатлије, да од скупоценог мермера изграде и украсе раскошну палату. Нова, грандиознија палата започета је да се гради на темељима старе, поново Ромули у част, 305. године и грађена је до Галеријеве смрти. На северној страни овог комплекса биле су две раскошне палате, са дворанама украшеним мозаицима, фрескама и скулптурама.

Освета цару

Дела сачувана у Ромулијани представљају врхунац уметности тог периода. Између две палате био је мали храм са жртвеником, посвећен Великој мајци или боговима Либеру и Либери. Из налаза у палати може се закључити да је Галерије био склон боговима који су, као и он, имали смртну мајку и бесмрног оца, као што су Херкул, Ескулап, посебно Дионисије, што се види по мозаицима и скулптурама са његовим представама.

Галеријева тешка болест зауставила га је да спроведе свој наум до краја. Умро је годину дана пре завршетка Феликс Ромулијане. Ломача која је 311. године означила Галеријеву апотеозу последњи пут је у обележила такав традиционални римски ритуал.На самртничкој постељи, супругу Валерију и сина Кандијана поверио је цару Лицинују на старање. Валерија је кратко уживала Лицинијеву заштиту. Неколико месеци касније напустила је двор и прешла у део царства којим је управљао Максимин Деја. Понудио јој је брак. Хтео је да се преко ње повеже са Диоклецијаном. Кад га је одбила, изгубила је сваку заштиту. Одузета су јој сва добра, а почетком 312. са мајком Приском, Диоклецијановом супругом прогнана је у Сирију. После Дејове смрти, покушала је да се приближи Лицинију. Када је чула да је Лициније наредио Кандијаново убиство, са мајком се сакрила у околину Солуна, али су их пронашли и убили. То је био Лицинијев коначни обрачун са тетрархијом и са успоменама на Галерија.

После тих догађаја обустављена је свака градитељска делатност у Ромулијани. Претпоставља се да је комплекс у четвртом веку потпао под управу цркве, која је у сред Галеријеве палате саградила базилику. Највероватније је то био начин освете цару који је сурово прогонио хришћане. У време најезде Хуна у петом веку, Ромулијана је разорена и спаљена. Поново је разрушена у седмом веку. Тек у 11. веку, напуштене зидине наслелили су Словени, који нису знали ни назив царског дворца, нити некадашњег власника. Феликс Ромулијана је добила ново име – Гамзиград.

Царевина у мираз

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Остављена – Јелена)

Хлор оставио Јелену и оженио се Теодором која му је донела славу. Јелена је 283. године родила Константина

Жеља за влашћу будућег римског императора Констанција Хлора (293-306) била је јача од љубави. Да би постао један од четири господара света, морао је да се ожени Теодором, усвојеницом августа Максимијана Херкулија (285-305, 310). Тај брак му је донео славу о којој је сањао, а однео жену коју је волео.Одлука да напусти Јелену (Хелена), са којом је имао сина Константина, касније названог Велики (306-337) имала је дугорочан одјек у европској и светској историји. Наиме, то је пресудно утицало да њихов јединац Константин, касније назван Велики, огрне царски пурпур и постане монарх – један од најзначајнијих. Константин је прихватио хришћанство, био први цар који је постао хришћанин и основао Константинопољ, који ће хиљаду година бити главни град измењене римске империје.

Порекло Констанција Хлора остало је замагљено. Као и остали владари тог доба, потекао је из Илирика (Балканско полуострво). Рођен је 250. године, највероватније, у Наису (Ниш). Његов отац Еутропије био је један од угледних људи из Дарданије, док о пореклу његове мајке, чије је име, вероватно, било Клаудија, извори нису сагласни. Верује се да је била нећака цара Клаудија Готског (268-270), можда кћер његовог брата Криспа. Касноантички писац Еутропије претпоставља да је била његова сестричина или унука, а други извори наводе да је Констанције унук Клаудијевог брата, што се може видети и на натписима на којима Констанције себе назива унуком божанског Клаудија.

Царски гардист

Младост је провео у војсци. Обдарен храброшћу, благошћу, доброћушношћу, разликовао се од осталих војника који су мачем крчили пут до успона. Говорили су да је његова лепота достојна самог Аполона. Надимак Хлор добио је због свог бледог тена, какав су имали Ахил и Александар Велики. Такође, Хлорис је била римска богиња цвећа, пуна сунчевог сјаја, уз коју је ишло руменило стидљивости и скромности. Ови епитети пратили су Констанција.Са Јеленом се упознао око 270. године, када је као гардиста цара Аурелијана боравио у Битинији. Била је жена снажног карактера и великих амбиција, но, према наводима историјских извора, ниског рода. Епископ Милана Амброзије, Јелену је називао гостионичарком.

Како љубав не пита за порекло и не мари за друштвена правила, Јелена и Констанције су се спојили. До данас није јасно да ли су били у класичном браку или су живели невенчано. У то време било је забрањено да супружници буду из неспојивих друштвених сталежа, па је Јелена, ипак, била Констанцијева ванбрачна жена. Око 283. родила је Константина у Наису.

Тих година Максимијан Херкулије, који је већ постао Диоклецијанов сувладар, запазио је Константинове војничке способности. Предложио му је да се ожени његовом поћерком Теодором. Констанције је попустио под политичким притиском, вероватно и ради напредовања у каријери. Отпустио је вољену Јелену. Са Теодором је добио два сина Флавија Далмација и Флавија Јулија Констанција, чије су судбине, нажалост, биле трагичне и ниједан није оставио траг у историји.Оснивањем прве тетрархије, постао је цезар у западном делу империје. Четири тетрарха – Диоклецијан, Максимијан, Галерије и Констанције Хлор – требало је да представљају симбол који је у старим цивилизацијама означавао четири велика царства – Персију, Асирију, Египат и Хеладу. Добио је управу над немирним провинцијама Галијом и Британијом. Столовао је у Тријеру, где је подигао резиденцијалну палату са хиподромом, велике, царске терме, базилику, амфитеатар, обновио мост Марка Аурелија и познату Порта нигра, која је и данас симбол овог града.

Када су у Никомедији 305. године на свечаном скупу Диоклецијан и Максимијан Херкулије предавали власт новим августима Галерију и Констанцију Хлору и цезарима Максимијану Деју и Флавију Северу прављена су поређења нових августа, указује др Александар Јовановић, у књизи ”Тло Србије завичај римских царева”. Галерије је наступио са гордом охолошћу победника над Персијанцима, чији се тријумф поредио са Александровим, док је Констанције пленио својом благошћу, умереношћу и отвореношћу.

Окретање Христу

Флавије Север је тада постао његов млађи сувладар са титулом цезара. Препустио му је Италију и Африку, а себи придодао Шпанију. У пратњи сина Константина, Констанције 305. године прелази у Британију, где су извојевали победу над непријатељем. Међутим, убрзо након те победе, изненада се разболео и умро у данашњем Јорку. Ожаливши га са достојним поштовањем, војници су за наследника престола прогласили његовог сина Константина. Време владара које су бирали легионари поново се вратило.

Сматра се да је након тога Јелена, о којој се до тог времена мало зна, дошла на синовљев двор у Триру. После победе над Максенцијем, сином Максимијана Херкула, који се сам прогласио за императора и владао Италијом, Константин се окренуо хришћанској вери и, по речима савременика и царевог биографа, Евсевија Цезарејског превео је читаву своју породицу, укључујући и мајку, у хришћанство. Константин је својој мајци поклонио посед на самом југоистоку Рима и на том имању подигнута је можда и најстарија црква у овом граду, посвећена мученицима Диоклецијановог периода, светом Марселину и Петру. На истом месту налазила се и Хеленина палата, која је потицала из времена Септимија Севера. Археолошким ископавањима утврђено је да је једна од просторија те палате претворена у хришћанску капелу.Убрзо по прослави Константинове десетогодишњице владавине, Хелена се, према наводима Цезарејског, упутила на ходочашће у Свету земљу. По митрополиту Палестине, циљ Јелениног пута био је да обиђе сва хришћанска места и искаже хришћанско човекољубље. Међутим, Евсевије отворено каже да је могуће да је Константинов нагли заокрет у верској политици и уклањање некадашњег владара Лицинија, изазвало немире у источним провинцијама. Јелена је поделила новац војницима и на тај начин их је, вероватно, умирила. Обишла је Свету земљу, цркву Христовог рођења у Витлејему и Христовог гроба у Јерусалиму, које је њен син почео да гради. Недуго по повратку са пута по истоку, Јелена је умрла.у средњем веку, Јелена је била узор многим владаркама, као прва царица која је, према предању, открила заборављени Часни крст на коме је разапет Исус, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина и на крају грешница која се покајала. Била је и остала популарна светица у различитим деловима света. У јужној Француској сматра се заштитницом од муња, громова и ватре, у Алпима и рајнској области слави се као заштитница рудара, на Кипру се верује да је протерала отровне змије са острва. Историјска Јелена била је инспирација многим уметницима, често је представљана на делима великих мајстора, попут Рубенса и Франческа. Многобројна литерарна дела писана од Велса до Чешке, од Италије до Шведске, славе Јелену и њене подвиге.


zan.istorija

Од пастира – цезар!

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Темељи царске палате у Шаркамену)

Максимин Даја постао владар на изненађење свих, па и – сопствено. Флавије Север остао без војске пред Римом

Када су 305. године цареви Диоклецијан и Максимијан Херкулије, после две деценије, одступили од трона, по ранијем науму, требало је да се цезари Галерије и Констанције Хлор прогласе за августе и у власт уведу два нова цезара. Диоклецијан, који је рачунајући на породичне повезаности помишљао да ће избор пасти на Максенција (Максимијанов син) и Константина Великог (син Констанција Хлора) затражи имена од Галерија, коме је препустио да донесе одлуку.Историчар Лактанције је пренео њихов разговор: ”Кога онда да изаберемо?”, упитао је Диоклецијан. ”Севера”, рече Галерије. ”Зар оног бучног играча, пијанца, коме је ноћ дан, а дан ноћ?” ”Достојан је тог положаја, јер је одано предводио војнике и послао сам га Максимијану да га заогрне пурпуром”, рече Галерије. ”Нека буде”, Диоклецијан са устезањем прихвати, а кад запита за другог – Галерије показа на Максимина Дају, једног полудивљег младића, коме је недавно наредио да узме име слично његовом. ”Ко је тај кога ми нудиш?”, упита Диоклецијан. ”Мој рођак”, рече Галерије. Диоклецијан уздахну (и прорече): ”Не дајеш ми одговарајуће људе којима се може поверити заштита државе.” ”Испробао сам их”, одговори Галерије. ”То ћеш искусити, јер ћеш ти преузети кормило империје…”

Бледи ратник

Лактанције каже да је Максимин Даја (305-313) постао владар на изненађење свих, а вероватно и на сопствено! Казује још да је Даја, ”тек, одвојен од стада и шума, брзо постао војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун, а наредног дана цезар. Добио је на управу Исток да га сатре и упропасти, јер није познавао ни државну, ни војну службу, а сад је постао пастир не стада већ војника.” Тако је и било. Остао је упамћен по неуспешним ратним операцијама, а због променљивог односа према хришћанима, ранохришћански писци о њему су писали са великом уздржаношћу. Мајка му је била Галеријева сестра. Рођен је у околини места које је данас познато као локалитет Шаркамен, десетак километара удаљен од Неготина. Ту су пронађени остаци монументалне грађевине за коју се верује да ју је саградио Даја у свом родном крају, по угледу на Феликс Ромулијану, Галеријево градитељско дело. Карактер Флавија Севера (305-307) описао је анонимни хроничар, који наводи да је ”цезар Север био ниског карактера и порекла, пијанац…” Насупрот томе, Лактанције, осим хедонизма, не замера Флавију друга недела, чак наглашава његову оданост и марљивост. Посредни подаци у делима Аурелија Виктора наводе да је рођен у околини Наиса (Ниш), но они се узимају са резервом. Био је војник неке од балканских провинција, пре него што је његов пријатељ Галерије затражио да га Максимијан именује за цезара, заправо млађег сувладара Констанција Хлора, који је владио западним римским царством. Управљао је Италијом и Африком, али војска га није прихватила и у томе је лежало семе зле коби овог владара.

Максимин Даја је добио да влада Сиријом и Египтом, где се, наводе хроничари, истакао у спровођењу наређења о прогону хришћана. Претпоставља се да је изградња утврђења у Шаркамену почела одмах после његовог проглашења за цезара. Скромније величине у односу на гамзиградско здање, представљао је заправо пресликан однос између августа Галерија и цезара Даје. Вероватно Даја није хтео да се изједначи са својим ујаком, без обзира што је на то имао право. Шаркаменско утврђење, као ни Ромулијана, никад није завршено.У вртлогу грађанског рата, који је потресао империју крајем прве деценије четвртог века, Флавије Север се нашао у незавидном положају. Максенције се у Риму самопрогласио за августа. Позвао је оца Максимијана Херкулија да му се придружи у власти, што је овај и прихватио. Галерије наређује Флавију да са трупама свргне узурпаторе. Али, војници којима је некад командовао Максимијан, напуштају Севера пред Римом. Констанције бежи према Равени. Заведен Максимијановим обећањима, предаје град и – пада у заробљеништво. Околности његове смрти нису јасне. Поједини хроничари наводе да је настрадао у месту Трес Табернае, где га је пресрео одред Максенцијеве војске. Према другој верзији, Максимијан га је држао у заробљеништву и ликвидирао 307. током Галеријевог похода на Италију. Сахрањен је са свим почастима у Галијеновом маузолеју у околини Рима.

Криви пророци

Професор др Александар Јовановић уочио је необичан однос дворског хроничара Лактанција према Флавију Северу. Осим навода да се ради о човеку склоном пићу, нема других примедби. Лактанције, чак, наводи да је Север извршио самоубиство, одабравши смрт, уместо заробљеништва. Разлог томе је вероватно рођачка веза са Константиновом династијом, јер истоветност његовог имена Флавиус алудира на то. Хришћански писац не истиче, као што је то радио код свих тетрарха прогонитеља хришћана, ни Флавијево ниско порекло, па се претпоставља да је потицао из градске средине и угледне породице. То, по мишљењу стручњака, указује да је Север, ипак, рођен у Наису, који је крајем 3. и почетком 4. века доживео просперитет. Јовановић претпоставља да је Флавије Север пореклом припадао војној елити.Први пут војничке способности Максимин Даја показује у Малој Азији, којом је управљао после Галеријеве смрти, 311. године. Понесен успесима, одлучио је да се укључи у грађански рат и крене против Лицинија, који је уместо њега (сматрао је неправедно) проглашен за августа. Одлучујућа битка одиграла се у Тракији. Максимус је имао седамдесет хиљада војника, Лициније само тридесетак. Ратна вештина и срећа биле су на Лицинијевој страни. Поражен, Даја се преобукао у роба и побегао.

Хроничари описују да је срамном брзином напустио бојно поље. Следећег дана виђен је блед, преплашен, без царских обележја у граду Никомедија, више од 150 миља удаљеном од бојишта. По повратку је одмах, према казивањима, казнио све паганске пророке који су му предвидели победу. Своју срамоту наџивео је свега неколико месеци. Због оскудних способности и врлина, нису га жалили ни народ, ни војска. Сахрањен је у далекој Киликији. Кажу да је после тога заборав прекрио његов родни Шаркамен. Цар Лициније је уништио и његову породицу. Наредио је убиство његовог сина Максима, ћерке и супруге, чија имена, чак, нису остала забележена.

Тријумф на Тибру

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Мозаик из Медијане)

Константин је ређао победе и саградио Константинопољ. Са крстом сачувао и ослободио Рим од тирана

Поникао са нашег тла, Флавије Валерије Константин, касније назван Велики (306-337) за живота је успео себи да осигура бесмртност. Имао је пресудну улогу у историји човечанства. Политиком и мачем избацио је из борбе око престола све своје супарнике, дао верску слободу хришћанима, саградио Нови Рим – Константинопољ и тиме обликовао основу за развој Византијског царства. Пре њега, Римско царство је било паганско. После његове владавине – хришћанско.

Мада су бројни касноантички извори осветљавали владавину и писали животопис Константина Великог, многе стране његовог живота остају скривене. Посебно су штури подаци о детињству и раној младости. Константинов анонимни биограф је забележио да је рођен 27. фебруара 272. или 273. године у Наису (Ниш), где је и одрастао. Његов отац Констанције Хлор (293-306) у то време је, био римски официр високог ранга. Мајку Јелену пратио је усуд скромног порекла. Остала је прича да је била кћи власника крчме у Дрепануму у Битанији, где ју је Констанције и упознао. Тадашњи закон није дозвољавао венчавање парова из различитих друштвених класа. Живели су у забрањеном браку.

Вихор рата

Растући у вили, за коју се претпоставља да је била на простору данашњег Чергарског рита, Константин је од малих ногу васпитаван у војничком духу, но није стекао образовање сразмерно високом пореклу. Неспретно је обликовао реченицу, мисли су му биле замршене. Слична незграпност и необуздана говорљивост откривена је и у његовим говорима. Обликовале су га невоље и искуство. Грешке није понављао.

Његов отац је временом узнапредовао до места преторијанског префекта цара Максимијана (285-305, 310). Када је одлучено да се царски колегијум прошири на четворицу владара, изабран је за једног од тетраха. Како је тетрархија требало да представља велику и сложну породицу, цезари Констанције и Галерије (293-311) су постали зетови августа Диоклецијана (284-305) и Максимијана. Мада ју је волео, Констанције је напустио Јелену и оженио се са Максимијановом усвојеницом Теодором. Упућен је у Галију да брани римску границу на Рајни.Константин тада већ младић послат је на Диоклецијанов двор. Претпоставља се да га је Диоклецијан сматрао за престолонаследника. Водио га је на сва путовања и дозволио му да из близине учи вештину владања. Као млад официр, учествовао је уз цезара Галерија у рату против Персијанаца (296-297), где је показао заповедничке способности. Оне ће му касније помоћи да се уздигне изнад свих будућих супарника.Када су после проглашења друге тетрархије (303) Галерије и Констанције изабрани за августе, Константин, иако је био виђен за цезара, није то постао. Његов, већ, болесни отац доводи га на свој двор у Тријеру на Рајни. После очеве смрти 306. војска га је, не чекајући одлуку другог августа, прогласила за наследника. Пурпурну тогу обукао је први пут у Тријеру. Од тада је мачем и лукавством стварао простор да постане једини владар Империје. Тај сан је остварио тек после 18 година.

У годинама које су уследиле после Константиновог проглашења за цезара, Империја је била у вртлогу грађанског рата. Бројни легални и нелегални августи и цезари отимали су се око царског трона. Склапали су и раскидали могуће и немогуће политичке савезе. Хазардерски су ишли на све или на ништа. Константин је чекао – кад је требало. Брзо реаговао – кад су околности то тражиле. Некад је широкогрудо праштао, други пут сурово кажњавао. Хватао је дух времена у коме је био.Обновио је везу са Максимијаном, чијој породици (Херкула) је, преко оца, припадао. Зарад политичких интереса развео се од прве жене Минервине, са којом је имао сина Каја и оженио са Максимијановом ћерком Фаустом. Када се његов таст показао као лош савезник, платио је то животом. Фаустине молбе, Константин није услишио. Немили догађај није утицао на њихов брак. Имали су три сина – Константина, Констанција, Констанса и две ћерке – Константину и Фаусту.

Фаустин брат Максенције, узурпатор Рима, прогласио је Константина за убицу и непријатеља Италије. Наредио је да се униште све његове статуе. Константин се, у исто време, одрекао везе са породицом “Херкула” и пронашао спој између његовог оца и илирског цара Клаудија Готског, који је, такође, потицао са ових терена. Окренуо се култу Непобедивог Сола (Аполона). Обрачун Константина и Максенција био је неизбежан.

Крст и мач

У фази припрема за полазак у Рим (310. г.), Константин је посетио Аполоново светилиште у Грану, у Галији. Сан који је тамо уснио битно је утицао на будућег оснивача хришћанског царства. Тумачење египатског пророка Занона да ће вољом Аполона владати 30 година (три венца која му је богиња Ника ставила на главу) Константин никад није заборавио, нити је то учинио његов биограф Еусебије.

Према Италији је кренуо са 40.000 војника. Максенције је имао под командом 188.000! Према предању, које је забележио Еусебије, на том путу Константину и његовој војсци указао се на небу светлосни знак у облику крста са натписом “Овим ћеш победити”. “Онда му се у сну јавио Исус са истим знаком, рекавши да га стави на ратне заставе. Ујутру је наредио да се на све ратне заставе стави Христов монограм. Ставио га је и на свој шлем, а војници на штитове. Иако је супарник био јачи, бележио је победу за победом.”

Освојивши северну Италију, Константин је прокрчио пут ка Риму. Одлучујућа битка одиграла се 28. октобра 312. године крај Милвијанског моста на реци Тибар. Уверен у своју победу и заведен површним тумачењем Сибилског пророчанства да ће на дан освајања Рима, 28. октобра римски непријатељ бити поражен, Максенције је кренуо да се придружи својим трупама.

Константинова победа је била брза и одлучна. Максенцијеви војници су почеле да беже, а он је покушао да пређе мост и врати се у град. Није успео. Страдао је у реци. Мост се под тежином унезверене гомиле људи или, како хришћански хроничари објашњавају, “с Божијом помоћи” преполовио, а Максинцијева кола су завршила у Тибру. Константин је тријумфовао у Риму. Хроничари бележе да су га Сенат и народ са одушевљењем дочекали. Хришћанство је однело прву победу! О томе сведочи крст, симбол победе, у десној руци Константинове статуе подигнуте после тријумфа у Риму. Еусебије сведочи да је на њој био натпис: “Захваљујући овом спасоносном знаку (крсту), који је прави доказ вредности, сачувах и ослободих град од тиранског јарма. Такође, успоставих слободу Римском Сенату и народу, и повратих им пређашњи углед и сјај.”

Владар учи слова

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Кула Небојша, почасни споменик Јовијану)

Скромно образован, научио да пише, тек, кад је постао цар. Владавина обележена лошим знамењима

Једини император рођен у Сингидунуму (Београд) Флавије Јовијан (363-364) само је 236 дана господарио римском царевином! Његов отац Варонијан био је високи официр на лимесу(граници) и имао титулу заповедника војних јединица које је основао Диоклецијан. Оне су, по његовом божанском надимку, назване Јовиа (Јупитер). Можда и сам Јовијан, своје име дугује овој околности. Скромно образован, научио је да пише, тек, кад је постао цар!

Порекло, стас, касније и брак са Харитом, ћерком славног официра Луцијана, оденули су га у војничку униформу. Продужио је очевим стопама. Постао је члан царске гарде, а пред крај живота Констанција ИИ, био је у царевој пратњи.

Вино и жена

Јовијанову владавину најавила су лоша предсказања. Када је Констанције изненада умро у Киликији 361, Јовијан је добио задатак да отпрати кола са покојником у Константинопољ. За тај догађај везано је једно лоше пророчанство, о коме је писао Амијан Марцелин, а односи се на Јовијанову будућу владавину: “… Када је тело покојног цара Констанција опрано, намазано и положено у ковчег, наређено је Јовијану, тада још царском гардисти, да га следи са краљевском пратњом у Константинопољ. Тамо је требало да буде сахрањен. Док је Јовијан седео у колима која су носила посмртне остатке, поклоњени су му, према поступку уобичајеном за цареве – узорци војничке хране, показана му је државна запрега, и према обичају, пресретала га је маса света. Ови симболи предсказали су Јовијану царску власт, додуше неуспешну и под сенком, будући да је управљао посмртном поворком…”

Овај хроничар наводи да је и његов отац Варонијан уснио сан који је наговестио врлетну срећу и стрмоглави пад сина: “… На овом месту си ти, Фортуно римске државе, с правом оптужена јер си, док су олује потресале државу, истргла кормило од владара искусног у управљању и предала га младићу кога нису одликовала никаква значајна дела, те га стога не треба ни корити, ни хвалити…”.

Недуго после Констанцијеве сахране, Јовијан је постао заповедник гарде. У лето 263. године пратио је следећег императора Јулијана (361- 363) у походу на Персију. Римска војска је била дубоко на персијској територији када је Јулијан задобио смртоносне ране. Изгладнели, без хране, војници су се непрекидно супротстављали непријатељу, који их није остављао на миру. Марцелин, који је присуствовао овом догађају, наводи да су се након Јулијанове смрти окупили сви заповедници да би изабрали новог цара. И поред тешких услова, подела међу официрима је била неизбежна. Престо је прво понуђен Салутију, преторијанском префекту Истока, који је као и Јулијан био паганин. Ту почаст је одбио правдајући се поодмаклим годинама и нарушеним здрављем. Док су официри тражили новог кандидата, део војске је извукао Јовијана и огрнуо га царским пурпурним плаштом. Узвикнули су у част новог цара: “Јовијан, август!”, што су остали војници громогласно прихватили.

Марцелин истиче да је Јовијан, у ствари, грешком изабран за владара. Војници су мислили да наздрављају опорављеном Јулијану, а не тек изабраном Јовијану! Када су схватили да су забрљали, неки од војника су били ганути, али је Јовијан, ипак, прихваћен за цара. Вероватно су га узели због популарности његовог оца, а још више да би неко преузео команду и извукао војску из безизлазног положаја.Марцелин описује да је Јовијан био “толико висок и крупан да се дуго није могла наћи владарска одећа која би му одговарала. Био је леп, достојанствен, сивих очију, весео, доброћудан, али и неумерен. Уживао је у вину и у женама.”

У почетку, Јовијан је био заокупљен извлачењем војске из Персије. Искусни персијски цар Шапур II, знао је да користи “дарове неба”. Захваљујући дезертерима сазнао је да новоизабрани цар није ни налик претходном, да је спор и слаб у одлукама. Зато је кренуо у напад. Ослабљени Римљани повлачили су се уз реку Тигар. Преко ноћи су успели да пређу набујалу реку и уклоне персијску стражу на другој обали. Полугладна војска, наставила је да корача према свом огњишту. Персијанци су их непрекидно гонили. У једном тренутку Шапур је предложио да склопе примирје, али под условом да Персији препусте пет провинција на левој обали Тигра, које је Галерије, као Диоклецијанов цезар задобио 299. године, као и два погранична града Нисибис и Синагре. Јовијан је пристао. Марцелин је описао да су становници Нисибиса били очајни што су га оставили Персијанцима.

Срамни мир бацио је сенку на почетак Јовијанове владавине, али је са одлуком да прогласи повратак државе хришћанству стекао бројне поборнике међу својим поданицима. Познији хришћански писци наводе да је Јовијан затражио од присутних официра да се изјасне као хришћани, у супротном – не би прихватио царску круну. Претпоставља се да је ова прича апокрифна, но у сваком случају наговештава раскид са Јулијановим покушајем обнове паганства. Био је присталица никејског учења и обновио је донације православној хришћанској цркви. Забранио је паганске ритуале.

По повратку из Персије, Јовијан је кратко боравио у Антиохији, где је свог једногодишњег сина Варонијана Млађег прогласио за конзула. Током церемоније проглашења дете је све време плакало. Сујеверни Римљани су то примили као лош знак. Чак се и тај преџнак, у стварности показао тачним! Неповољна знамења нису остављала Јовијана. По доласку у Антиохију из предворја царске палате необјашњиво је нестала тучана кугла из руке статуе Галерија Максимијана, греде у згради Сената су језиво пуцкетале, а на небу се усред дана појавила комета!

Загонетан крај

Убрзо после тих догађаја, у месту Дадастан на северу Галатије, Јовијану се напрасно догодио загонетан крај. Пронађен је без живота у свом кревету, а да није био јасан разлог његовог свршетка. Претпостављало се да се угушио од испарења свеже окречених зидова или димом од лошег угља који је ложен у пећи царске одаје или се отровао храном. Све у свему, као да је местом где је утонуо у вечни сан скицирао венац свог живота: издахнуо је у области Галатије, коју су основали Келти, потомци оних који су саградили Сингидунум, град у коме је угледао свет.

Његово тело пренето је у Константинопољ и сахрањено у порфирном саркофагу са царским почастима. На највећем броју реверса његових новчића исказана је жеља да прослави петогодишњицу владавине. Као да је слутио да се то неће догодити. Постојао је само тридесет две године.

За сада нису познати археолошки остаци који би указали на Јовијанов боравак у Сингидунуму. Постоји претпоставка да можда Небојша кула на Калемегдану представља почасни споменик подигнут као кенотаф (гробница, попут оних што су Грци подизали у част покојника погинулих у рату или на мору којима се није знало за гроб) за Јовијана.


zan.istorija