Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 DRAMA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: DRAMA   Pet 21 Okt - 13:02

DRAMA

Poseban pozorišni oblik. Scenska vrsta sa ozbiljnim sadržajem.
Drama - književna vrsta koja pokazuje događaje iz ljudskog života, kao da se zbivaju u sadašnjosti i pred našim očima; lica koja učestvuju, govore i rade svako prema svom karakteru. Pri tom, uvek mora da postoji borba dvaju suprotnosti - sukob. Drama takođe podrazumeva jedinstvo dramske ideje.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 13:19

Artur Šnicler
POVRATAK KAZANOVE


O     A U T O R U

ARTUR  ŠNICLER (1862 - 1931)

Rođenu Beču, 15. maja 1862, u uglednoj jevrejskoj građanskoj porodici, umro u
Beču, 21. oktobra 1931. Sin lekara, i sam po obrazovanju lekar, a po vokaciji pisac. Nakon završenih studija medicine na Bečkom univerzitetu,1879. i položenog doktorata (1685), radi u Glavnoj bečkoj bolnici, ali nekoliko godina kasnije napušta lekarsku praksu da bi se posvetio pisanju. Još u toku studija pokazuje veliko interesovanje za psihijatriju, a poznanstvo sa Frojdom ima veliki uticaj na njegov
literarni rad i na odnos prema životu. Artur Šnicler vodi vrlo aktivan društveni život u imperijalnom Beču, na vrhuncu slave tog grada, a potom biva i svedok raspada austrougarske imperije i pretvaranja svog rodnog grada u trećerazrednu prestonicu. Beč Šniclerove mladosti bio je grad  avangarde, odvažnih intelektualaca s jedne strane, i nadolazećeg sutona Carstva i rastućeg antisemitizma, s druge. Beč je i grad skandala: Kokoška, Klimt, Šenberg, Maler, Karl Kraus, Frojd, Vilhelm Rajh, Oto Vajninger, Artur Kestler; svi prave skandale. Šnicler takođe.
Njegovo delo smatra se vrlo kontroverznim, pre svega zbog otvorenog pisanja o
seksualnosti i zbog izrazito oštrog stava spram antisemitizma. Nakon pojavljivanja njegovog prvog, dramskog dela – Vrteška – Šnicler je smatran gotovo pornografskim piscem. Premijera ovog komada u bečkom " Kammerspiele ", 1921, izazvala je demonstracije, drama je žigosana kao "nemoralna", jer se u njoj govori o "moralu" bečkog građanskog društva. Ipak, upravo mu je dramski opus doneo značajnu literarnu reputaciju, da bi u zrelim godinama bio prepoznat prvenstveno kao prozni pisac, a puna valorizacija njegovog dela stiže, zapravo, tek posthumno, kada ga prepoznaju kao velikog i značajnog pisca, svrstavaju ga u "psihologičare" ili čak u "psihoanalitičare", porede ga i klasifikuju negde između Cvajga, Moma i Sakija, dok ga neki analitičari radije porede sa njegovim zemljacima Muzilom ili Brohom.
Frojd je rado čitao Šniclera i govorio je kako je Šnicler intuitivno došao do
psiholoških spoznaja za koje su utemeljivaču psihoanalize bile potrebne godine kliničkog istraživanja. U jednom pismu Šnicleru, Frojd piše: "Ako sam vas uvek izbegavao, to je iz neke vrste straha da ne sretnem sopstvenog dvojnika". Poznato je da je Šnicler smatran i "istraživačem ljudske duše", što možda i nije netačno, ali je suviše redukovano kao stav. Sedamdesetih godina minulog veka, to je bila vrlo uvrežena tvrdnja, neka vrsta pečata stavljena na njegovo delo, u smislu: da, to je taj Frojdov dvojnik! Već ovo vreme, a pogotovo budućnost, potvrdiće da u toj tvrdnji ima više nepravde nego istine kad je Šnicler u pitanju.
Njegove novele, kao na primer: Umiranje, Potporučnik Gustl i Gospođica Else, značajne su i po tome što Šnicler u njima koristi tehniku poznatu kao tehnika "toka svesti" koja se evidentno bitno razlikuje od Džojsovog načina. Džojsovi junaci su obični ljudi, monolog Moli Blum (Ulis) priziva jedan sasvim običan dan u njenom životu, Džojs tu testira moć jezika, reči, misli, trivijalnosti sveta. Gospođica Else i Potporučnik Gustl ne žive običan život. Oni se, kao i junak Umiranja, nalaze licem u lice sa smrću i sa samima sobom. Šnicler u tom unutrašnjem monologu
pronalazi način da dramatizuje situaciju koja je već dramatična, da bi je učinio još mučnijom i težom. Inače, upravo zbog novele Potporučnik Gustl, Šnicler je u "kanonu" najvažnijih književnih dela nemačke književnosti najznačajnijeg kritičara Nemačke Rajha Ranickog, dobio iznenađujuće visoko mesto.
Seksualnost kod Šniclera zauzima vrlo važno mesto. Pogotovo, čini se da je Šnicler među prvima razumeo autonomiju seksualnosti, koja ima sopstvenu logiku i koja se često sudara s drugim logikama ličnosti. Po Šnicleru, seksualne misli pomaljaju se/izbijaju u svakom trenutku dana, bez naročitog razloga. Većinu vremena one ostaju izgubljene u našoj intimi (što se ne izjednačava sa podsvešću) ali one mogu i da nas odvedu da izdamo sve što smo želeli da budemo. Tako se njegov Kazanova ponižava u jednoj, za sebe nedostojnoj situaciji, u kojoj dopušta da bude u posedu fascinantne Markoline (Povratak Kazanove). I na tom mestu Šnicler više liči na Džojsa nego na Frojda. Novela Povratak Kazanove nije njegovo najčuvenijedelo, ali u njoj je Šnicler možda najviše svoj, najiskreniji, nekako
skeptičan, poput lekara skeptika koji posmatra poslednju životnu fazu, praktično umiranje svoga pacijenta. Napisana 1918, nakon sloma Carstva, možda tek pukom koincidencijom, Povratak Kazanove korespondira sa životnom činjenicom pisca koji postaje svedok raspada sopstvenog sveta.
Šniclerov literarni opus sadrži veći broj pozorišnih komada, novela i romana,
plus brojna pisma i dnevnik od skoro 7000 stranica. Dela su mu spaljivali nacisti u Nemačkoj i Austriji i gorela su zajedno s delima autora jevrejskog porekla, poput Cvajga, Ajnštajna, Marksa, Kafke, Frojda, Štefana Cvajga...
Njegove novele doživele su brojne adaptacije za pozorište, film i televiziju. Novela
Povratak Kazanove imala je dve filmske verzije, jedna je snimljena u Italiji a druga u Francuskoj. U ovoj drugoj Kazanovu je igrao Alen Delon. Po Noveli o snu, u kojoj Šnicler pravi paralelu između seksualne fantazije i realnog života,Kubrik je snimio film Širom zatvorenih očiju.




O      R E D I T E Lj U

ANA   TOMOVIĆ

Rođena 1979. u Beogradu. Završila Filološku gimnaziju. Diplomirala pozorišnu i
radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof.
Egona Savina i asistenta Dušana Petrovića.
Režirala predstave: Luc Hibner: Creeps (Nakaze) u Beogradskom dramskom pozorištu (2004), Ljubinka Stojanović: Zlatna udica - omnibus projekat Beogradske priče 4 u Studentskom kulturnom centru (2004), Stela Fihili: Patka u Kraljevačkom pozorištu, Filip Vujošević: Halflajf  u Ateljeu 212 (2005). Učestvovala je na Joakimfestu i X Jugoslovenskom festivalu u Užicu 2005. s predstavom Patka i na Sterijinom pozorju 2006. s predstavom Halflajf.
Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za predstavu Patka.
Od 1998. do 2005. godine član redakcije i urednica biltena BITEF-a. Bavi se pozorišnom pedagogijom




Đ A K O M O      Đ I R O L A M O      K A Z A N O V A


Rođen je 2. aprila 1725. u Veneciji, umro 4. juna 1798. u dvorcu Duks, u Bohemiji (Češka). Bio je propovednik, intrigant, pisac, špijun, venecijanski diplomata 18. veka. Uzeo je pseudonim Ševalije od Sengala (Chevalier de Seingalt).
Roditelji su mu bili glumci. Kazanova odrasta bez oca, koji je rano umro, okružen ženama tokom detinjstva (koje su igrale primarnu ulogu u njegovom životu, što on evocira u svojim memoarima: Ništa na svetu nije na mene uticalo tako snažno kao
lepa žena), a karijeru počinje kao propovednik, a zatim se okreće avanturama, praktikujući razne aktivnosti – violinista, glumac, varalica, finansijer, bibliotekar, itd. lutajući Evropom 18. veka, od zatvora do kraljevskih dvorova; to mu je omogućilo da u svojim memoarima ocrta evropsko predrevolucionarno društvo, opisuje budoare dvorskih dama, prčvarnice prostitutki, kabinete ministara, nudeći svedočanstvo tog izglobljenog vremena u kojem je sretao Voltera, Rusoa, Papu KlementaXIII, pored ostalih. Ključnu ulogu u njegovom životu igra plemić
Bragadino, koji ga, u znak zahvalnosti što mu je Kazanova spasao život, prihvata u trenutku kada je, u 21. godini, praktično bio na ulici, zbog nemaštine. Bragadino postaje njegov patron i daje mu vaspitanje i život na visokoj nozi.
Kazanova je živeo putujući, u potrazi za zadovoljstvima, rugajući se zakonima, svetovnim i crkvenim. Njegovi memoari, kojima su se bavili kazanovisti i istoričari, pisani su iskreno, bez ulepšavanja, mada ima indicija da ih je ulepšavao u delovima kada priča o svojoj neslavnoj ulozi dostavljača za venecijansku policiju. Postao je slavan kada je 1757, uspeo da, nakon dve godine zatočeništva, pobegne iz zatvora Pjombi (nazvanog tako zbog olovnog krova) pod kojim je zimi bilo hladno, a leti nepodnošljivo toplo. U taj zatvor dospeo je pod optužbom da se bavio crnom magijom i zbog posedovanja demonskih knjiga! O uticaju žena na Kazanovin (ljubavni) život može se govoriti u odnosu na referentnu tačku koja se zove – Anrijeta. Ovu mladu i misterioznu Francuskinju upoznaje 1749. i ona biva
njegova velika ljubav. Proveli su nekoliko meseci u ljubavnom zanosu, kroz taj odnos on upoznaje svoje drugo ja u ženskom obliku, a kad se Anrijeta vratila mužu od kojeg je bila pobegla, Kazanovin život više nikada neće biti isti kao pre tog susreta.
Drugu veliku ljubav doživljava nešto kasnije. Bila je to izvesna gospođica C. C. koju otac šalje u manastir da bi sprečio njen brak sa Kazanovom. No, kako za tog
avanturistu nema zatvorenih vrata, on pronalazi devojku u manastiru, poverava se nastojnici, a onda počinju orgije utroje, što u suštini predstavlja ogromno razočaranje za Kazanovu u vrline njegove drage.
Ipak, može se reći da Kazanova, neuobičajeno za to vreme, žene tretira kao ravnopravne. On ih voli i poštuje, te se upravo zbog takvog odnosa spram žena, može smatrati i pretečom feminizma.
Poznavao je pravne nauke, filozofiju, poeziju, ali žene ostaju njegova prevashodna preokupacija sve dok, u 38. godini, ne doživi prekretnicu na tom planu, a posle poražavajućeg ponižavanja koje mu je priredila Madam de Šarpion,
koja ga zavodi, ali mu ne dopušta da spava s njom. Nakon te mučne epizode, Kazanova se prepušta avanturama, kocki, traži utehu kod prostitutki i često oboleva od veneričnih bolesti, ali više nema onih sokova mladosti, one potencije koja mu je davala samopouzdanje, ne samo u odnosu sa ženama, već i na svim životnim planovima.
Na poziv grofa Valdštajna, kojeg upoznaje u Parizu 1784, odlazi u dvorac Duks u
Bohemiji (Češka) i postaje grofov bibliotekar. Tu provodi poslednjih četrnaest godina života, pišući memoare, verovatno kako bi pobegao od tuge, nemoći i usamljenosti. Te 73 godine njegovog života, ispričane u memoarima sofisticiranim literarnim stilom i s fascinantnim pamćenjem, evociraju njegove avanture, ali pružaju i dragocene detalje o društvenom životu tog doba novih ideja. Kazanova je napisao više od dvadeset knjiga, poznavao je pravo, filozofiju, bio je i biznismen, alhemičar, političar, a živeo je uglavnom od sopstvenog socijalnog šarma i od novca koji je dobijao od raznih "donatora". Zapravo, nikada od sopstvenog rada, budući da je svaki posao prezirao.
Po sopstvenoj evidenciji, za 29 godina aktivnog seksualnog života, spavao je sa 122 žene!



I Z V O D I     I Z      K R I T  I K A


Đakomo Kazanova, neobična ličnost rokoko Evrope, Evrope na vrhuncu, a pred
Buržoasku revoluciju, Evrope dramatičnih protivrečnosti. Venecijanac – prognanik, ljubavnik, obožavalac žena i devojaka, obožavan i slavljen od njih. Đakomo Kazanova, inspiracija mnogih dela, a i sam autor rasprava i spisa, ali najpoznatiji po škakljivim memoarima. Federiko Felini je daleke 1971. napravio čudo od filma s Donaldom Saterlandom, u kome se i smeje i divi ovom junaku ženskih erotskih snova, ali i stvarnom, autentičnom ljubavniku natprirodnih moći. Taj Felinijev film se, poput onog I brod plovi, umnogome razlikuje od Amarkorda, i nije imao takav i
toliki uspeh kod publike. Smatram da ćemo tek možda u sledećem veku, kao društvo i Evropa, biti u stanju da sasvim razumemo sve Felinijeve estetsko-filozofske zahvate u ovom neobičnom filmu. Jer Đakomo Kazanova je na neki način mitologema na kojoj počiva ideja o Muškarcu Zapadne civilizacije. On je lik koji objedinjuje svu ironiju i grotesku, ali i romantizam, zanos i zaljubljenost u život i ljubav, i u kome se skupilo iskustvo svih prethodnih vekova sa svim naslagama erotizma i ljubavne nadmoći kojoj se arhetipski teži. Mit o spretnosti i snazi ovog
neverovatnog ljubavnika ali i filozofa, mit o njegovoj uspešnosti i romantičarskoj zapetljanosti u svakodnevno, duboko je ukorenjen u mnoge oblike našeg svakodnevnog života. Artur Šnicler napisao je neku vrstu hronike poslednjih napora Đakoma Kazanove da održi i obnovi mt o sebi i da se s njim zauvek saživi. Za Šniclera je Kazanova predmet ljubavi svih žena, ali najpre i najviše, žena koje ga zaista znaju. A njemu je cilj uvek novo iskustvo u osvajanju ženskih srdaca, ali i bedara i ostalih delova tela, što mlađih i zanosnijih žena. (...) Mlada rediteljka Ana Tomović, u saradnji sa dva dramaturga – Brankom Dimitrijevićem i Vukom
Ršumovićem, raslojila je komad na sekvence između kojih se prepričava Kazanovino putovanje u Veneciju. Vrlo interesantno zvuči taj hibridni žanr u kome se paralelno govore i dijalozi i prepričava redosled događaja, ali i komentariše radnja. Jedino je nejasno šta se time dobija? Jer sva ritmička i govorna raslojavanja ostaju ipak u sferi forme. Isti sadržaj koji je u delu dat – muke Kazanovine da se, s jedne strane, neuspešno domogne lepe i mlade Markoline (ljupka i lepa Milica Grujičić), a s druge strane da se vrati u Veneciju, nije promenjen u odnosu na Šniclerovu novelu, uprkos značajnih intervencija na planu
razbijanja forme na sitnije celine. Ovakva formalistička akcija nije nanovo osvetlila Kazanovine aktivnosti, kao ni aktivnosti prema Kazanovi– od strane društva, od strane prijatelja, od strane žena... To kako je Pikaso “pocepao” figure i lica svojih modela na slikama, da bi ih ponovo rekonstruisao u sasvim novom obliku, to se u Šniclerovom tekstu, ali ni u predstavi Ane Tomović, nije desilo. Tako se uprkos čestim i gotovo neprestanim ritmičkim izmenama i promenama, i pored razbijanja
tempa skokovitim presecanjem toka zbivanja, nije desilo ništa novo u shvatanju te tako razbijene radnje i tako razbijenog ritma. Radoje Čupićje odigrao Kazanovu bez velikih gestova, sasvim svedeno i s mnogo ironije u pristupu, a Amalija Draginje Voganjac, žena prijatelja zauvek zaljubljena u Kazanovu, igrala je snažno i energično u sasvim realističkom maniru. Grof Olivo Nenada Pećinara bio je višestruko zaposlen u rešavanju kućnih ali i javnih dilema, bavio se i moralnim
pitanjima koliko i pitanjima opstanka porodice. Markiz Radeta Kojadinovića bio je brz i sarkastičan, i kod njega su – najjače došle do izražaja nužnosti te igre razbijenog ritma. Kojadinović je svako novo uključenje u radnju donosio iz novog i neočekivanog ugla, pa je smisao razbijanja celine toka, imao jasnu logiku. On je najdalje otišao u pronalaženju nerealističkih i razigranih akcija koje su osvetljavale i temu i radnju i karaktere, svaki put na nov način. Stilski kostimi
Momirke Bailović lepo su iskorišćeni tako da smo mogli da pratimo i kako
se na sceni glumci postavljaju prema kostimu i prema maskama. Formalno
gledano u ovoj predstavi ima mnogo elemenata igre, ali bojim se da je ta
igra ostala da bude sama sebi svrha, a nije učinila da zaista razigra sadržaj, učini ga novim i stvarno neobičnim. Gledali smo vrlo disciplinovanu predstavu, suštinski realističku, iako je davala signale o novom pristupu. Ali, publika u Novom Sadu pratila je Kazanovine probleme s punom pažnjom. I to nešto znači.

Goran CVETKOVIĆ (Drugi program Radio Beograda[/size]



izvor:snp.org.rs


Poslednji izmenio zjovan29 dana Sub 22 Okt - 11:56, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 20:21

Maja Pelević SKOČI ĐEVOJKA
Odneseni vjetrom





O D E L U


OD LEGENDE, PREKO LjUBIŠINE PRIPOVJESTI DO DRAME MAJE PELEVIĆ

Na početku beše legenda.
A ona je – ako je verovati Stjepanu Mitrovu Ljubiši , brižljivom hroničaru crnogorske i primorske povesti, no isto tako i piscu sklonom literarnoj slobodi – nastala početkom petnaestog stoleća. Legenda veli da je devojka imenom Ruža čekala svog dragog, koji je bio daleko od nje, prvo u ratu, potom na galiji kod Mletaka. Njena maćeha ju je obećala drugome, no Ruža je htela da ostane verna svojoj ljubavi. Zato beži od kuće i godinama se krije po manastirima. Jednog dana, na jednoj steni kraj mora, u blizini Budve, sretne svog nesuđenog muža koji sa svojim prijateljima htede da je odvede. U devojčinom srcu je, međutim, postojao samo jedan čovek, onaj koji je u tom času bio daleko. Nemajući kud, skočila je sa stene u more, jer ako ne može biti s onim koga voli, neće ni sa kim drugim.
Danas se taj rt, nedaleko od Budve, zove Skočiđevojka.
Skočiđevojka Stjepana Mitrova Ljubiše (Budva, 1824 – Beč, 1878), "pripovjest
paštrovska izmakom petnaestoga vijeka" zabeležena između 1868. godine i
piščeve smrti, završava se rečima: "Koji razmišljaju opominju na Ružine
riječi: Ako ste i bolji i jači, bog je vrh sviju".
Kao i ostala "poglavlja" Pripovjesti crnogorskih i primorskih i Skočiđevojka je relativno duga literarna forma koja svoje uporište ima u istoriji. No, kod Ljubiše se povesna materija prepliće s legendom i izrazitom spisateljskom imaginacijom, tako da ovog pisca nije moguće svrstati u grupu autora koji su samo beležili narodna predanja.Na samom kraju drame Skočiđevojka Maja Pelević zapisuje:"Zemlje su mirne / Sve je već prošlo / A mi nikome nismo dužni sem ljubavi".
U drami, dakle, Ljubišinog Boga više nema. Izbrisan je, uostalom, već i samim skokom glavne junakinje s litice. Kod Maje Pelević ostaje ljubav, bezmalo na isti način, poput Boga, uspostavljena kao jedina istinita vertikala koja čoveka povezuje sa smislom.

Aleksandar MILOSAVLjEVIĆ





O AUTORU

Maja Pelević, dramska spisateljica Rođena 13. 02. 1981. u Beogradu.
Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005.
Student doktorskih studija “Teorija umetnosti i medija” na interdisciplinarnim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Jul/avgust 2005. učestvovala u Royal Court International Residency u Royal Court
Theatre u Londonu s dramom Pomorandžina kora koja je javno čitana u Royal Court Theatre, a zatim objavljena u “Antologiji savremene srpske drame do 2005. – Predsmrtna mladost”.

Član je projekta NADA (Nova drama) za razvoj savremenog dramskog teksta i jedan od osnivača sajta za promovisanje savremene srpske drame .
Od oktobra 2005. član redakcije pozorišnog časopisa “Scena”.
Dobitnik Nagrade za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz” i Nagrade “Slobodan Selenić” za najbolju diplomsku dramu. Drame su joj prevedene na engleski, francuski i nemački jezik.








R E Č R E D I T E Lj A

Intervju: ATIPIČNA MELODRAMA


Ponovo režirate tekst Maje Pelević. Zašto opet Maja?
Zato što je njen “rukopis” specifičan, a Maja je danas najbliža onome što
godinama smatramo sinonimom za dramsku literaturu – dramsko pesništvo,
dramsku poeziju. Sa stanovišta teme koju smo odabrali Majina poetika je najtačnija. Paštrovska legenda o Romeu i Juliji nosi u sebi mnoštvo metafora, poetskih situacija, a Majin dramski prosede je ekvivalent onome što se očekuje da danas bude drama na tu temu.
U komadima koje režirate tražite uvek društvenu, političku dimenziju. Šta
u legendi o Skočiđevojci i Majinoj drami prepoznajete kao elemenat koji
se tiče našeg vremena?
Naša obrada priče o Skočiđevojci je svedočanstvo o beskrupuloznosti ovog vremena u odnosu na emocije. Danas se na svakom planu događa vulgarna trgovina osećanjima, sve je svedeno na kupovinu i prodaju, pa se čini da ljubavi više nema, već samo postoje moć, interes i sila. U legendi, kao i Ljubišinoj
pripovjesti, prepoznali smo tu karakteristiku našeg doba. Naravno, to je univerzalna priča koja funkcioniše od Šekspira do danas, ali će način glumačke igre priču učiniti savremenom. Ti ljudi iz petnaestog, odnosno osamnaestog veka liče na naše savremenike koji najbeskrupuloznije odlučuju o našim sudbinama i kojima naše emocije ne znače ništa.
Za kojom formom predstave tragate da bi ispričali tu priču?
Sa meni veoma bliskom autorskom ekipom pokušavam da načinim korak dalje u
odnosu na predstavu Ja ili neko drugi, koju smo takođe radili u SNP-u, te da probam da uvođenje horova i dodatne dinamike postane blisko savremenom scenskom senzibilitetu. Po formi i tretmanu hora, to pre liči na rad Foruma za novi ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta, no što odgovara najčešćim upotrebama hora u dramskim predstavama. U tom smislu pokušavamo da načinimo atipičnu melodramu, trudimo se što više da pobegnemo od zadatosti i opštih mesta melodrame, koja su neumitna kad je u pitanju scenska realizacija ovakve teme. Pokušavamo da pronađemo uporišta za radosnu igru, otvorenost, šarm koje će se na kraju pretvoriti u ozbiljnu, veliku dramu, i tako razbijemo melodramske klišee.
Imate bogato iskustvo pravljenja predstava u ambijentu. Da li se sada plašite igranja pod vedrim nebom ili taj ambijent priželjkujete kao podsticaj?
Predivno je što u drami u kojoj se čovek ravna prema zvezdama, moru, nebu,
upravo sve to igra za nas. Otuda ova predstava može mnogo da dobije igranjem u pravom ambijentu. Igranje na obali moraće ovoj drami, inače bremenitoj ozbiljnom, lepom lirikom, dati dimenziju više, a na nama je nađemo adekvatne odgovore kako da docnije, kad se predstava preseli na scenu SNP-a, igrom pretočimo taj sjajni ambijent u scensko zbivanje. Jer ono što nam priroda daje na morskoj obali valja naknadno prevesti u drugačiji prostor, i pri tom sačuvati bogatstvo metafora. Zašto ste izabrali SNP za jedan od teatara u koje se redovno vraćate?
SNP je već postao, ili će to uskoro postati, pozorište u kojem se ozbiljno istražuje teatar, ta kuća promoviše mlado domaće pozorište, a pri tom ne robuje po svaku cenu istorijskom nasleđu. To je dovoljno moćno i veliko pozorište koje sebi može da dozvoli ozbiljne i velike rizike.

A.M

izvor:snp.org.rs



Poslednji izmenio zjovan29 dana Sub 22 Okt - 12:13, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 20:36

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 20:37

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 20:37

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 20:48

Dušan Spasojević ZVERINJAK





O A U T O R U

DUŠAN SPASOJEVIĆ

Rođen 25. septembra 1980. u Valjevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u
Valjevu. Upisao dramaturgiju (1999) na Akademiji umetnosti “Braća Karić”, u klasi profesora Siniše Kovačevića i diplomirao 2005. dramom Metak za sve. U okviru Projekta 3 “Nevinost” Srpskog narodnog pozorišta,u martu 2004. javno čitan dramski tekst Zverinjak (pod naslovom: Zločin nad divljim zverima), a u maju iste godine, na festivalu Northern Exposure, u West Yorkshire Playhouse u Lidsu, čitani fragmenti komada Odumiranje. Na sceni Ateljea 212, 7. decembra 2006, praizvedena je drama Odumiranje, u režiji Egona Savina. Predstava je, tokom 2007, prikazana na Svečanostima “Milivoje Živanović” u Požarevcu (Statua “Milivoje Živanović” Borisu Isakoviću, za ulogu Strahinje), na Međunarodnom
festivalu malih scena u Rijeci (Nagrada publike za najbolju predstavu i Nagrada Borisu Isakoviću za najboljeg glumca), na “Joakimfestu” u Kragujevcu (Nagrade “Joakim Vujić” za dramski tekst i za najboljeg glumca Borisu Isakoviću) i na 52. Sterijinom pozorju (Sterijine nagrade za najbolje glumce Dari Džokić i Borisu Isakoviću i Nagrada za najboljeg mladog glumca, iz Fonda “Dara Čalenić”, Igoru Đorđeviću i Sterijina nagrada Okruglog stola kritike za predstavu). Zverinjak je drugi komad Dušana Spasojevića praizveden na sceni profesionalnog pozorišta. Po porudžbini Grada teatra Budva, piše komad o Bogoboju Rucoviću, glumcu
Beogradskog narodnog pozorišta s početka 20. veka.






DUŠAN SPASOJEVIĆ - DRAMSKI PISAC

Zašto ne reći odmah: izuzetan dramski talenat koji svako pozorište može samo
da priželjkuje, a mudro pozorište ima privilegiju i da ga podrži.
Napisao je tragediju Odumiranje (Atelje 212, režija Egon Savin, sezona
2006/07: tri Sterijine nagrade glumcima: Dari Džokić, Igoru Đorđeviću i Borisu Isakoviću koji je dobio i Nagradu na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, Statuu “Milivoje Živanović” u Požarevcu, Nagradu “Joakim Vujić” u Kragujevcu. Predstava je dobila Sterijinu nagradu okruglog stola kritike i Nagradu publike na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci. Pisac je nagrađen Nagradom “Joakim Vujić” na Festivalu u Kragujevcu). Lep doček debitanta! Nekome se učinilo da je komad kratak,ali Spasojević dobro oseća da dužina raspline tragediju, a za njega ona ima biti kao udar groma. Stajner je smatrao da je tragedija posle
Dahaua nemogućna, a bez bogova koji unose smutnju. Zaboravio je da to
ljudi rade surovije jedni drugima. Sada Dušana Spasojevića čeka premijera druge njegove drame Zverinjak u režiji Borisa Liješevića u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Veruje se da dramski pisac drugom dramom polaže pravi ispit. Spasojević u Zverinjaku koristi brehtijanski fragmentarni postupak, škrtost naracije za razliku od raspričanih drama, žive likove koji govore samo kad moraju, prećute ili nedoreknu sve što se podrazumeva. Linija radnje u njegovoj drami je
dramaturška magistrala, koja ostavlja dovoljno mesta rediteljskoj i glumačkoj nadgradnji a, što je još važnije, gledalačkim asocijacijama i mašti koje upošljava odgonetanjem i prepoznavanjem čitljivih i skrivenih postupaka i motivacija. Tim prosedeom postiže tenziju visokog kvaliteta, koju ume i da odloži bez bojazni da će izgubiti pažnju gledališta. Dušan Spasojević nije odrastao na bajkama, niti se
dramaturgiji običavao na soap-operama i TV serijama; njega zanima živ, neposredan susret s publikom, jezik drame i struktura. Iako mlađan, pisac sa zrelom radoznalošću i razumevanjem zagleda u raseline života, pune ljudskih opačina koje nadmašuju one zverinje. Ono što bi valjalo poželeti Dušanu Spasojeviću, to je da se što pre opremi humorom, da ga tama ne zaslepi. Humor daje reljef i najcrnjim istinama. Uostalom, on uči od najboljih pisaca i zna da i Čehov, kad mu ponestane svetlih vidika, posegne za šalama („Bravo Silva za oktavu niže“ – Galeb) ili Beket (Krojačeve muke s turom na pantalonama) kad mu dojadi jednobojno sivilo. Spasojević bi u skladu sa svojom stihijnom prirodom svoj posed valjalo da potraži u crnom humoru i groteski. Treća njegova drama Metak
za sve je na tom tragu. Topos je urbano potpalublje našeg metropolskog broda ludaka. Nevine žrtve Zverinjaka Spasojević rešava u nadrealnom ključu koji bi da ukine svaku nadu u povratak razumu i razumevanju. U Zverinjaku postoji epilog. Odavno toga nije bilo. Čemu Spasojeviću služi ta forma? Svakako, ne da bi mladoj generaciji odrasloj u zverinjaku ponudio happy end. Iz tog vrela naivnosti ovaj pisac ne zahvata! On zna da je zverinjak žilav, da se ne predaje lako, a mlađarija odrasla u njemu samo otkriva nove pejzaže zverinjaka. Zna se kud je otišla i kako
je završila bosanska borovina i čamovina. Zverinjak se samo podmladio:
“Oj, Drino, vodo ladna...!” Pisac opominje, upozorava i tu je njegovoj
moći i nemoći kraj. Ostalo je na nama. Dušane Spasojeviću samo vredno napred!

Ognjenka MILIĆEVIĆ




I Z V O D I Z K R I T I K A

LICE ZLA

Radnja komada Zverinjak smeštena je usred prazne, opustele šume, u kojoj
odavno nema zveri. Njihovo mesto zauzeli su ljudi koji se ponašaju mnogo
gore od bivših prirodnih stanovnika tog staništa, te se naslov ovok komada uopšte ne odnosi na životinje. Mladi dramski pisac Dušan Spasojević, koji je ovom dramom prebrodio sindrom drugog komada, u ovoj priči nastavlja da istražuje i na određeni način proširuje specifičan tematski krug kojim se bavi. Spasojevićeva tema je, naime, selo, njegovi surovi i dozlaboga nepristupačni ljudi, gorštaci pojednostavljenih reakcija i doživljaja, ljudi skloni biranju prečice, bilo dok idu kroz
šumu ili tokom svojih teških, i od muke sazdanih života. U njegovim komadima sreća nije moguća i srećni ljudi ne postoje. Čak i kada se dvoje ljudi zbliže, oni ostaju zagledani u svoju prošlost. Glavni junak Spasojevićevog zverinjaka Petar čovek je širokog srca i preke naravi, koji se nakon desetogodišnje robije zbog ubistva u samoodbrani vraća kući. Život mu, međutim, ne dozvoljava da načini nijedan slobodan korak.On prvog dana slobode spasava sigurne smrti ćerku upravo onog čoveka čijeg sina je ubio. I tako nastvlja svoj život tamo gde je za trenutak bio stao, usred zverinjaka, uhvaćen u koštac sa podlom svetinom
predvođenom Strainom, najsurovijim od svih stanovnika tog staništa, kome
gubitak sina dodatno muti razum. Takozvani poetski realizam, kome najviše pripada Spasojevićev komad, reditlj Boris Liješević pomera u pravcu neke vrste svedenije interpretacije, koja omogućava da ova priča o zlu kao takvom dobije konkretno ime. I da lice zla bude suočeno sa sobom, čak i u okolnostima koje ne poznaju suptilnosti, usred zverinjaka kome pripada. Zahvaljujući nadahnutoj igri Borisa Isakovića, ekspresivno naturalističkoj igri, snage omanjeg zemljotresa, Novaka Bilbije ili sitnom plesu emocija Jasne Đuričić, u ulozi nasilno oslepele
Petrove devojke Anđe – ova predstava isključuje mogućnost ravnodušnog prijema. Ona je takva zahvaljujući i nadahnutoj igri celokupnog ansambla
SNP-a, scenografiji Ljerke Hribar ili muzici Dragana Dautovskog i realističnim kostimima Bojane Nikitović.

Željko JOVANOVIĆ, Blic,

izvor:snp.org.rs


Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 20:59

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 21:10




ZVERINJAK NA VOJVOĐANSKI NAČIN


Dušan Spasojević piše o duši Srbije, proničući u njenu suštinu pre nego što se razmilela po gradovima, pre nego što se našminkala i obukla za medije.” Ova rečenica iz kritike Aleksandre GLOVAČKI objavljene u Večernjim novostima mogla bibiti i poruka konferencije za medije, koju je povodom gostovanja
predstave “Zverinjak” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada 18. aprila upriličio Dom kulture Valjevo. Za poštovanje je dolazak reditelja Borisa Lješevića i glumca Stefana Trifunovića tim povodom na ovu konferenciju sa dušom, čini mi se. Spasojević opušten u oblaku duvanskog dima odbijajući, onako umetnički, da se uklopi u konvencionalne okvire press konferencija, Lješević neobično topao i
skroman u isto vreme ne skrivajući svoje oduševljenje Spasojevićevom dramom. U tom tonu, analizirajući dramu “Zverinjak”, on kaže da je ono suštinsko u Spasojevićevim likovima, žiteljima neke planinske zabiti, njihovi sukobi i muka identični suštini, sukobu i muci koju u sebi nose ljudi iz grada.

Univerzalnost ove drame potvrđuje i to što je ona okupila pod okriljem Srpskog narodnog pozoišta u Novom Sadu ljude sa različitih strana koji podjednako
intimno osećaju Dušanovu priču o ljudskoj prirodi. Onoj najskrivenojoj, što je zverskoj nalik. Tako Lješević živi i radi između Beograda u kom je rođen, Budve u kojoj je završio osnovnu školu i gimnaziju, i Novog Sada u kome je diplomirao režiju u klasi Bore Draškovića i gde radi kao asistent na Katedri za intermedijalnu režiju na Akademiji umetnosti.




Boris Isaković kao šumar Petar, vojvođanski glumački bard maestralan u ulozi povlenskog seljaka Strahinje u Odumiranju, scenograf Ljerka Hribar rođena u Rijeci,diplomirala u Veneciji, kostimograf Bojana Nikitović diplomac Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu koja je kao prvi asistent koreografa u filmu Marija Antoaneta ponela i najprestižniju od svih nagrada u ovoj branši - Oskara Američke filmske akademije, Makedonac Dragan Dautovski, kompozitor i izvođač, čiji pečat nosi i nezaboravna muzika iz filma Pre kiše. Ekipu novosadskog “Zverinjaka” čine i Jasna Đuričić, Novak Biblija, Aleksandra Pleskonjić Ilić, Aleksandar Gajin, Strahinja Bojović, Dragomir Pešić, kao i mlade nade Novosadskog glumišta Marija Mitorivić, Marko Savić i naše gore list, Stefan
Trifunović. Interesantno za ovu predstavu, a što su potvrdili i Lješević i Trifunović jeste da ona dobila na svom kvalitetu izbacivanjem većeg dela, inače sjajne i bogate, scenografije nakon devetog izvođenja. Minimalizam Dušanovog teksta, kratke replike, brze promene su jednostavno tražile svedeno okruženje i minimalnu scenografiju.
Drastične promene ni u pozorištu, ni u životu nisu česte, i ako ništa drugo bar
pokazana hrabrost i posvećenost suštinskom, naspram “našminkanom, obučenom, upakovanom” su dovoljan razlog da zaljubljenici u teatar 18.
aprila pogledaju ponovo “Zverinjak”. Ovog puta u verziji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

izvor:ugradu.info
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 23:18

Dušan Spasojević: U tišini gluve provincije


Dramski pisac, o ”Zverinjaku”, Srbiji devedesetih i Srbiji danas





UZ njegovo ime stoje ”titule” - vođa ”zemunskog klana”, kralj kokaina, ”heroj” podzemlja - a on je samo dramski pisac. Doduše, inspiraciju jeste pronašao u zverima.
Mada je radnju smestio u devedesete, u drami ”Zverinjak” Dušan Spasojević ne piše o svom ”slavnom” imenjaku; ni o kajlama, sponzorušama, utokama. Umesto
vrelog beogradskog asfalta, naslikao je srpsko selo u blizini Drine. A u
njemu - zverinjak.
Najavljena kao svedočanstvo o vremenu moralnog i geografskog raspadanja jedne zemlje, ova priča stiže na RTS na proleće sledeće godine. A nestrpljivi je mogu pogledati u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, na čijem je repertoaru već četiri godine.
- Ponudu RTS prihvatio sam na poziv Marka Novakovića, reditelja čiji autorski rukopis izuzetno cenim - otkriva Dušan. - Posle nekoliko meseci pažljivog rada na tekstu, mereći sve dobrodošle sugestije, stavio sam tačku na scenario. Marko se okružio kvalitetnim saradnicima, izborio se za optimalnu glumačku podelu, napravio temeljne pripreme i tek onda krenuo da radi. Ekipu sam posetio pred kraj
snimanja. Osetio sam mnogo kreativne energije. Zaista mi je velika čast što sam deo svega toga i nadam se najboljem. Voleo bih da RTS još više otvori prostor autorima mlađe generacije.

* Priča o ugovorenom braku većini vaših vršnjaka deluje nezamislivo. Odakle ste je izvukli - iz mašte ili realnosti?

- Radi se o braku koji je ugovoren iz interesa. Čini mi se da je taj fenomen veoma prisutan.

* Kako ljudi postaju zveri?
-
Istorija kaže da je čovek bio zver iz osvajačkih, ideoloških, a neretko i religioznih pobuda. Ali, čovek je to bio i iz strasti, često i obesti. Zver je zver samo kada je gladna.

* U kakvom sećanju su vam ostale devedesete?
-
Pamtim ratove, kolone izbeglica, inflaciju, prazne rafove, dizelaše u šuškavim trenerkama..., ali i proteste širom Srbije, lupanja u šerpe, buđenje otpora i želju za promenama.

* Idoli su tada bili pevači, fudbaleri, kriminalci... Kako jedan dečak u takvom okruženju odluči da postane baš dramski pisac?
-
Odrastao sam u porodici koja takav sistem vrednosti nije podržavala.
Trenirao sam košarku, voleo sam da čitam i da gledam filmove, a škola mi nije išla naročito. U gimnaziji sam nekako došao na ideju da bih voleo da studiram režiju i snimam filmove. Sasvim slučajno sam se obreo na dramaturgiji, a tek dve godine kasnije sebe i otkrio kao pisca.

* Šta ste naučili od Siniše Kovačevića, u čijoj ste klasi diplomirali?
-
Mnogo toga. Siniša me je naučio pisanju pre svega, a onda i strpljenju.On ne samo što je veliki pisac i dobar profesor, već je i izuzetna priroda. Zaista mu mnogo dugujem.
*
Prvi komad koji ste na početku studija napisali, ”Odumiranje”, izveden
je na sceni Ateljea 212 uz mnogobrojne pohvale. Šta vas je sačuvalo da
ne poletite?


- Ostao sam na nogama zahvaljujući bolnoj sumnji u sopstvena dela. Sumnja je podjednako važna koliko i vera. I sumnja i vera pripadaju progresivnim silama koje se ne isključuju već paralelno vuku napred. A postoji još jedan jednostavan lek protiv letenja. Dovoljno će biti da pročitate po pasus iz romana Dostojevskog, Crnjanskog ili Selimovića, i odmah ćete osetiti kako vam krila najednom postaju teška. Začas ćete se i posramiti sopstvenih umišljaja.

* I ”Zverinjak” i ”Odumiranje” smešteni su na selo. Plašite li se da će vam prilepiti ”etiketu” zbog toga?
-
Selo je samo najpogodniji okvir za te priče, a one su univerzalne. Ne bavim se folklorom i narodnim običajima. Uostalom, etikete su vrlo odlepljive. Jednostavno napišete komad o životu u soliteru, nazovete ga ”Soliterci”, pa vas eto međ ”otmenim svetom”. Šalu na stranu, ja sam to već uradio s ”Metkom za sve”, svojim manje poznatim komadom, koji je igran u Rijeci i čija je radnja situirana u urbani i gradski milje.
*
Na televiziji je mnogo serija koje govore o selu i seljacima, dok je u
pozorištu to retkost. Zašto? Govori li to o populizmu prvih i elitizmu
drugih?


- Mislim da i jedni i drugi pomalo koketiraju. Nisu oni dovoljno ni populisti ni elitisti, već su negde između. Nama nedostaje jedinstven sistem vrednosti u kreiranju kulturne politike, pa ne treba da čudi što nema ni temeljnog promišljanja većine
pozorišnih repertoara niti naročitog plana kada se radi o TV proizvodnji. Sve je prepušteno domišljatosti raznih autora koji su, naravno, vođeni različitim motivima. Zato se i retko dese velike stvari.

* Može li se u vašem poslu uspeti ako ne živite u Beogradu i ako se ne ”muvate” po bitnim mestima?
-
Naravno da može. Osim ako ne želite da pišete o ”muvanju” po bitnim mestima. I generalno nema pravila. Ima pisaca koji su mir našli u buci velikih gradova, kao i onih koji su ga našli u tišini gluvih provincija.Postoje samo uspešni i manje uspešni pisci. Za mene loših nema. Sve što za sobom ostavlja traga ima neku specifičnu vrednost.

* Šta mislite, o čemu biste pisali da ste rođeni i odrasli u Švajcarskoj ili nekoj drugoj bogatoj i uređenoj zemlji?

- Verovatno za časopis ”Lepota i zdravlje”, ako bih uopšte išta pisao.

* Šta je najveći problem vaše generacije u Srbiji danas?
-
Plašim se da će nam, u vremenima kakva dolaze, nedostajati duhovne snage da svojoj deci kažemo kako život treba živeti hrabro i pošteno, i da dobro, kao u bajkama, na kraju pobeđuje.

izvor:novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 23:41

A. P. Čehov

IVANOV





O D E L U



Samo što Čehov ne želi da, poput klasičnih dramatičara, pozornicu pretvori u
sudnicu u kojoj se izriču prokletstva ili presude, na osnovu vidljivih svedočanstava o učinjenom; on suviše dobro zna da nas jedan postupak može, doduše, osuditi, ali da nas ne može definisati i da u dnu svakog čoveka postoji jedna tajna u koju mi nikad nećemo moći da proniknemo, da se jedna ličnost nikad ne može bez ostatka svesti na niz svojih vidljivih postupaka i da priča o jednom životu u stvarnosti nikad nema rasplet koji bi mogao da zadovolji potrebe klasične dramaturgije. I kadagradi svoje drame od nekoliko međusobno isprepletenih priča, on to čini i zato što na taj način svaku od njih može da ostavi nedovršenu onoliko
koliko se priče i u životu ne dovršavaju.
Kraj Čehovljeve drame nije ni konačna definicija, ni konačna presuda; on je
tajna koja ostaje da lebdi u vazduhu dok se svetla u gledalištu pale...

Jovan HRISTIĆ (Odlomak iz studije Čehov, dramski pisac)





O A U T O R U

Anton Pavlovič Čehov (29. januara 1860 – 15. jula 1904)
Otac moderne drame, najuticajniji i najigraniji dramski pisac nakon Šekspira.
Čehov je strog, nepodmitljiv - on je pisao skalpelom: i to bi trebalo da osvetli odnos glumaca prema njegovim likovima. Kod njega taj odnos nikad nije sentimentalan, uvek je krajnje funkcionalan i nemilosrdno objektivan, tj. uvek veran njegovom istraživanju i njegovim pogledima na
život, ljude, svet.
Čehov sve gleda s odstojanja, ispitivački, s ironijom - i sve vidi oštro do srži stvari i bića.Čak i onda kada su u pitanju najozbiljnije stvari, najsvetlije, kad je u
pitanju ljudski život, smrt, duhovna klima njegovog doba, itd.

Otomar KREJČA





K R I T I K A


Ivanov

Istinaje da sam pre nekoliko dana, kada sam pisao kritiku o gostovanju Drame
Srpskog narodnog pozorišta s Molijerovim TARTIFOM, nagovestio da će – verovatno – druga predstava – IVANOV, istog pozorišta na gostovanju, biti bolja. I – zamislite – BILA JE! Ne samo bolja – nego ODLIČNA! Čehov je progovorio kroz novosadske glumce u režiji Predraga Štrpca, autentično, jasno i pozorišno atraktivno. Publika je, po zamisli reditelja, ušla u zatvorenu prostoriju klasičnog pozorišnog dekora i našla se u velikoj gostinskoj sobi u kojoj je bila postavljena ogromna vijugava sofra – kao za svadbu ili kakvu drugu slavu – u pitanju je bio
rođendan mlade Saše. I sve će se dogoditi u toj prostoriji te kobne večeri. Nije baš kako je Čehov zamišljao, ali ni u kom slučaju nije škodilo njegovoj zamisli i delu. Glavno je bilo da su na stolicama pored gledalaca, za istinski postavljenom sofrom – s vinom i s mesom i kolačima, glumci sedali i ustajali, odlazili i dolazili, govorili, vikali, igrali... i stvorila se neka paklena iluzija pravog pozorišnog
ŽIVOTA. Moglo je sve to ispasti kičasto i nametnuto, a ispalo je ODLIČNO. Zato Što su glumci b ili odmereni i iskreni, ubedljivi i odgovorili su na teške zahteve skoro privatnog mizanscena među gledaocima koji su im se isprečili na putu međusobnog kontakta. Glumci su izvirivali da bi jedan drugome dobacili repliku, igrali istovremeno na dva tri punkta, pomerali publiku s njihovih mesta, menjali stolice s gledaocima, jeli i pili iz istih tanjira i čaša postavljenih na luksuznom stolu, na koji su se onda peli i igrali i lumpovali. Prava atmosfera neke porodične proslave sa skandalima, s plakanjima, sa surovostima pijanih ispada pojedinih gostiju, sa čak jednom smrti... Na licu mesta umre Ivanovljeva prevarena supruga Sara, koju odlično tragično igra Draginja Voganjac. Likovi su – uopšte – postavljeni i igrani jasno i čvrsto, ali duhovito i jezgrovito istovremeno. Ono stalnopitanje ŽANRA i stila igre Čehovljenih komada, ovde je rešeno jednim udarcem, kao i problemi fabuliranja i problemi karakterizacije, sukoba, ritma, energije predstave... Sve je rešeno tom sui generis idejom – SVEČANOM VEČEROM! Ivanov u interpretaciji Milana Kovačevića, jeste čovek koji pamti probleme vremena i društva, probleme čovečanstva i probleme kosmosa... Zanesen, uzvišen... Ali – on je istovremeno i sitan i surov, nizak i bespoštedan preljubnik koji pusti suprugu da umre, a da mu ne zaigra ni damar na licu. On je nesrećni ljubavnik jadne provincijske devojčice Saše, koju osvoji, ili pusti da ona njega osvoji, baš na njen
rođendan, a sve da bi pokrio svoje velike dugove i prema njenoj porodici. Njegova dezorganizovana pamet na neki osoben način nas pogodi surovom jednostavnošću iz koje nema izvlačenja. Taj glupi i egoistični koloplet okolnosti pod kojima Ivanov duguje i pokušava da vraća svoje nesrećne dugove i zbog kojih samo dublje propada u živo blato provincijskog nemorala, sve težeći visinama uzvišenog života i morala. Dugovi, siromaštvo, ucene, sklapanje perverzno praznih i lažnih brakova,pirovanje na tuđem grobu... sve je to smešteno, vešto i lako, na tako mali prostor i u tako kratko vreme koliko traje jedno veče na proslavi
rođendana. Istinito postavljeni problemi neminovno nas teraju da asociramo sve što znamo o sličnim bolnim situacijama i nekako se odjednom, spontano, nađemo u ispovedaonici gde nam proleću pred unutrašnjim očima iskustva o gresima – kojim smo prisustvovali ili u kojima smo i sami učestvovali, o kojim saznanja pomno krijemo ili nas muče kao noćne more. I komad zaista, lako i brzo – sklizne u noćnu moru i postane jedan moralni horor, sasvim odgovarajući žanr našem savremenom životu. Pa ako i nije bilo toliko komičnih elemenata, a bilo je i njih,
da ne grešimo dušu, onako komičnih kako mislimo da bi ih Čehov preporučivao – u smislu smeha nad izgubljenim nadama i samoobmanama stanovnika tadašnje Rusije, ako sve i nije bilo tog i takvog smeha, bilo je surove indolencije i bolnog samosaznanja – među karakterima na sceni, a bogme i otrežnjenja – kao pred sarkastičnim ogledalom – u publici. Rade Kojadinović doneo je svu tragiku grofa Šabeljskog – ostavljenog starca bez ljubavi taman kad mu ona treba najviše – na
kraju. Taj bespovratni bol koji je Kojadinović iskreno doneo i nemoć jednog napaćenog bogatuna, nespretnog u bilo kojoj stvari na svetu, to je bilo kao odsjaj u kristalnom oku smrti. Njegov nezadrživi plač nad sobom i sudbinom svih, bio je plač i nad našim neostvarenim životima. To je bila tragika na licu mesta. Izvrsno i jednostavno. Naravno, mlada Jovana Mišković jako se potrudila da svežim ritmovima i uz ulaganje velike energije, svojski odigra sve slojeve devojčice pred vratima života u kome se IZVESNO je – ništa neće desiti – i dala je bogato shvaćenu mladu i tragtičnu Sašu. Jugoslav Krajnov kao Borkin, postavljen je kao pravi pravcati ceremonijal majstor sa svim atributima i igrača i skoro cirkuskog zabavljača, koji kao kakva Šekspirovska LUDA, izmamljuje od ljudi na sceni, ali bogme i u publici, iskrene lomove samootkrivanja unutarnjih prevara. Neobično i pošteno odigran lik s jasnim pogledom na stvari i đavolskim silama koje kopaju po duši dodirnutih njegovim paklenim pogledom ili dodirom. Babikina Olivera
Stamenković je tragična ali čista – ali i ona propadne kroz to grotlo uzavrelih emocija i dok se valja uplakana po podu, zauvek zatvara svoje puteve društvenog opstanka. I uopšte, ovo je bila predstava kao nekog strašnog suda na kome se svi do kraja otkriju i raspadnu im se neke društvene maske, a onda se više neće nikad sakupiti, nego će tako u komadima klepetati po stvarnosti koja više nikada neće biti ista. Na isti način se raspadnu i Sašini roditelji – otac Lebedev – odlični i
preduzimljivi Miodrag Petronje i majka Zinaida Tijane Maksimović – oštra i racionalna do surovosti. Naravno tu je i prava rođendansko-kafanska muzika sa pevčicom Svitlanom Dekar na čelu, orkestar koji odlično podgreva ovu i inače pakleno vruću atmosferu predstave. Retko se desi u našem pozorištu da gledamo jednu tako silnu i istinitu predstavu s toliko znanja i umenja, ali i s tolikom stvaralačkom i umetničkom energijom.Čestitam, Čestitam!

Goran CVETKOVIĆ,
Radio Beograd 2, 26. mart 2008.


izvor:snp.org.rs











Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 23:50

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 23:50

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 23:51

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 21 Okt - 23:52

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Sub 22 Okt - 0:06



Slavomir Mrožek


POLICIJA ILI ČEMU SVE OVO

komedija







O A U T O R U


SLAVOMIR MROŽEK

Rođen 1930, blizu Krakova. Mrožek je još aktivan pisac. U drugoj polovini 20.
veka bio je najizvođeniji poljski dramski pisac u svetu. Počeo da se bavi pisanjem kad mu je bilo 20 godina. Karijeru je zapravo započeo kao karikaturista, novinar i pisac kratkih priča. Tri godine je radio kao pozorišni kritičar. Prva drama koju je napisao je POLICIJA, godine 1958.Napustio je Poljsku 1963, kad se nije vratio s putovanja po Italiji. Ostao je u inostranstvu 30 godina, uglavnom u Francuskoj i u Meksiku, ali se posle vratio u rodnu zemlju. TANGO je pvi komad koji je napisao van Poljske. Komediju AMBASADOR napisao je negde 1980-ih. Kad su ga pitali koji je dramski pisac na njega najviše uticao, odgovorio je da je to bio Aleksandar Ostrovski. Poput Beketa, Mrožek ne voli publicitet, a i kad odgovara na pitanja novinara čini to uglavnom u polušaljivom tonu.





R E Č A U T O R A

PERVERZNjAK


Pročulo se da u našem gradskom parku hara nekakav perverznjak. Po mraku prilazi prolazniku i brzo mu daje petsto zlota i brzo nestaje.
Prva žrtva je bio naš Knjigovođa. Došao u kafanu bled kao kreč, držeći u
ruci novu novcijatu petstotku. Ispričao šta mu se dogodilo, zatim nam
svima naručio piće, da bi se smirio.Vest o ovom događaju munjevito se proširila, izazvavši razumljivo uzbuđenje. Posebno su se uznemirili roditelji. Pribojavali se da će perverznjakovi podvizi uticati demorališuće na omladinu, odnosno da će pružati loš primer. Tajanstvena ličnost nazvana je »čudovište sa štrafte«.
Park je po strani, neosvetljen, i odavno se očekivalo da se u njemu dogodi
nekakva svinjarija. I pored toga odlučili smo da rizikujemo i prekosutra tamo prošetamo. Uostalom, nisam ni kukavica.
Noć je bila tamna, ali sam već na kapiji shvatio da po parku šetaju gomile.Vidi se da je narod hrabar, samo da nas onaj perverznjak ne prepadne. U stvari, onaj gad se prepao i premda sam šetao tamo-amo, od njega ni traga ni glasa.
»Pričekaj, huljo«, pomislih. »Imam vremena, ostaću dok drugi ne odu, a onda ću ti pokazati«.
Tek oko ponoći ostadoh sam u parku. Zima, kišica sipi, jesenja noć, prava atmosfera za perverznjaka. Postade mi neprijatno.
Konačno ugledah: nekakvo biće izlazi iz žbunja i prilazi mi.
- Hoćete li petsto zlota? - pita.
- Važi - rekoh - prepuštam se nasilju.
- I ja bih - reče na to on. - Dajte pet soma i idite.
Vidim, pristojan, normalan čovek, u kačketu, nikakav perverznjak. Uze mi samo
osamdeset dve zlote i trideset groša, jer više nisam imao.
Ali, ne žalim svoj gubitak. Najvažnije je da je društvo zdravo. Među nama nema perverznjaka.

(S poljskog prevela Biserka Rajčić)





O R E D I T E Lj U


PETAR JOVANOVIĆ

Rođen je 1981. u Novom Sadu, gde je završio gimnaziju i upisao režiju na
Akademiji umetnosti. Diplomirao dokumentarnim filmom Zemlja vajaje (2004) koji je prikazivan na brojnim domaćim i evropskim festivalima, na kojima je osvojio i više međunarodnih priznanja. Nakon završenih studija bavi se pretežno dokumentarnim filmom, kao i muzičkim spotom...
Godine 2006. upisuje doktorske studije iz oblasti filmologije na Akademiji umetnosti i sada ih privodi kraju. Predstava Policija ili Čemu sve ovo je njegov rediteljski debi u pozorištu.

Opis: Predstava koju ćete videti nastala je adaptacijom dve komedije Slavomira Mrožeka: POLICIJA i AMBASADOR, uz korišćenje replika iz još nekoliko najpoznatijih dramskih dela istog autora. Ovo spajanje dve komedije logično je i prirodno, s obzirom da Mrožek manje više suptilno pokazuje da su svakom državnom aparatu neophodni unutrašnji i spoljni neprijatelj da bi lakše ubedio
narod u neophodnost postojanja institucija (prevashodno tajne policije) koje postoje na papiru za dobrobit istog tog naroda. U praksi, kao što je opšte poznato, takve se institucije vrlo prirodno birokratizuju i često postaju same sebi svrha, a njihove aktivnosti se onda uglavnom svode na održavanje iluzije o neophodnosti svoga postojanja. Ako ta iluzija traje neko vreme, sami njeni tvorci počinju u nju da veruju, dajući tako odličan materijal piscima kao što su Mrožek ili Orvel. A divnu socio-psihološku analizu čitavog tog procesa dao je Erih From u
delu IZA LANACA ILUZIJE (Behind the Chains of Illusion), godine 1980. Na početku, on citira jednog filosofa koji trenutno nije u modi: "Zahtev da se odreknemo iluzija o uslovima pod kojima živimo, je zahtev da se odreknemo životnih uslova kojima su neophodne iluzije."

Branko Dimitrijević


izvor:snp.org.rs
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Sub 22 Okt - 0:15



Poslednji izmenio zjovan29 dana Sub 22 Okt - 18:35, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Sub 22 Okt - 0:15

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Sub 22 Okt - 0:16

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Sub 22 Okt - 0:17

Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 1 Avg - 20:31

ВЕЛИКА ДРАМА



Велика драма је један од најамбициознијих драмских комада Синише Ковачевића, текст на којем је овај познати драмски аутор радио пуних 13 година. Реч је о потресној саги која се бави преиспитивањем наше прошлости и тиме како се овдашњи бурни послератни историјски догађаји (мисли се на Други светски рат) преламају кроз појединце и на који начин одређују њихове судбине. Писац се фокусира на црногорску породицу Вучић, која активно, у идеолошком и сваком другом смислу, учествује у колонизацији Војводине. Главни јунак Велике драме, Милорад Вучић, успева да вековима устројаваном патријархалном друштву наметне идеолошке заблуде новог времена, претпостављајући притом традицију комунистичкој визији прогреса, будућег друштвеног уређења за које свим срцем верује да је праведно, коначно уређење које ће исправити све вековима гомилане неправде. Међутим, Милорад у свом бескомпромисном и искреном подређивању вишем циљу, на жалост, заборавља на неке од основних вредности живота и, свесно их жртвујући, доживљава трагедију, а та трагедија утиче и на његову породицу генерацијама потом.
Синиша Ковачевић нас у овој драми подсећа да су стубови живота у ствари једноставна хтења - провести живот са женом коју волиш, у месту које волиш и радећи посао који волиш. Та три „волиш" на жалост, како видимо из овог текста, недостижна су из разлога на које појединац тешко може да утиче. Наиме, историјске околности које се, како то писац вешто исказује у прологу и епилогу (а радња пролога и епилога се дешава пола века после догађаја из периода 1945-48) на овим просторима упорно понављају у сличним варијацијама, а са увек истим дилемама за људе који живе у њима, указујући на то да је, једноставно речено, срећа човеков недостижан сан. А поражавајуће сазнање о таквом судбинском удесу делује заиста отрежњујуће, гледе ослобађања од сваковрсних идеолошких окова и окретања суштини битисања. Сва ова и многобројна друга питања о узбудљивим драмским језиком и вешто су инкорпорирана у јасну драмску акцију, која постаје свевремена захваљујући вештини писца да нам из угла наизглед превазиђених и пуно пута преиспитиваних историјских догађаја, дарује узбудљив комад који нас се итекако тиче.
И најзад, оно, чини нам се, најважније: Велика драма је сва саткана од чаробне катарзичне илузије коју Расин у позоришту сматра најважнијом и коју назива - гануће!

Жељко Хубач

СИНИША КОВАЧЕВИЋ



Рођен је 30. маја 1954. године у Сремској Митровици, где је завршио основну школу и гимназију. На Факултету драмских уметности у Београду студирао драматургију код Љубише Ђокића, Јована Христића, Владимира Стаменковића, Слободана Селенића и Ратка Ђуровића. Пише за позориште, филм, радио и телевизију. Најпознатије позоришне драме су му Свети Сава, Ђенерал Милан Недић, Српска драма, Краљевић Марко, Ново је доба, Последња рука пред фајронт, Јанез... Троструки је добитник Стеријине награде. Драма Ново је доба уврштена је у 10 најбољих послератних српских драма. Редовни је професор драматургије на Академији уметности „Браћа Карић". Комади су му превођени на руски, македонски, пољски, грчки, немачки и енглески. Живи и ради у Београду.

Праву тензију Ковачевић овог пута не постиже толико драмском радњом (...) Њу писац понајпре постиже себи својственом, снажном репликом, некад бритком, каткад духовитом, а увек сценски ефектном.

Александар Милосављевић, „Глас јавности", Београд

(...) Посебност Велике драме на сцени Народног позоришта лежи у чињеници да је један млади глумац успео да на својим плећима, од прве до последње сцене, изнесе ову представу. Није само реч о новом таленту, појави, глумачком мајстору. (...) Такав глумац се ретко рађа; не само да му се верује од првог до последњег тренутка, него се та енергија, глумачка експресија и трансформација, прелива на целокупно гледиште. (Вук Костић) Друга полуга ове представе јесте Видосава Вучић Љиљане Благојевић: у њеној интерпретацији похрањена је сва стаменост и трагика жена црногорског крша. Посебан трагични медаљон ове поставке јесте Јелистина Душанке Стојановић, а лирски Хелга Соње Колачарић. (...) То посебно значи у овој представи за коју се може слободно рећи да нема слабог глумачког места.

Милутин Мишић, „Борба", Београд, 27. фебруар 2002.

(...) Ксенија Зечевић је налазила адекватне музичке рефлексе што је доводило до занимљивих усклађивања унутар живе документаристчке игре. (...) Танасије Узуновић, глумац у пуној зрелости, дочарао је Зарија Вучића импресивно, са унутарњом снагом, преображењима и изнијансираном трагиком чистог стила и пуне аутентичности.Његову жену Видосаву играла је крајње непосредно и убедљиво Љиљана Благојевић! (...) Сва пажња је концентрисана на младог Вука Костића који Милорада игра с потпуним и фанатичним заносом у коме се огледа сва трагика времена. На почетку и на крају овај лик - као остарелог и напуштеног оца, тумачи с пуном убедљивошћу Миодраг Радовановић.(...) Покретач ове целе трагичне епопеје јесте генерал Сава Вукотић Цицко којег снажно дочарава Љубивоје Тадић. Поседује све снажнији темперамент, у изразу је економичан, влада ситуацијом, довољан му је један покрет да опсервира реакције присутних, осећа иронију времена, убедљив је и све више постаје прави протагониста овако великих померања у животу и на сцени.(...)
Изван овог круга налазе се спонтана и осећајна млада Хелга коју тумачи Соња Колачарић, а у позним годинама мирно, сетно, са дискретним подсећањима на промашени живот и рафинманом, Љиљана Газдић. Велика драма је опсежна и о њој ће се још критика спорити, али је неоспорно велики и озбиљан сценски подухват, импресивне силине, упркос свему и епика у којој ансамбл Народног позоришта препознаје своје заједничке могућности.

Хаџи Петар Волк, „Илустрована политика", Београд

Синоћна представа Велика драма Синише Ковачевића у режији истог аутора, а у извођењу више од педесет глумаца Народног позоришта из Београда, на импресиван начин означила је почетак 47. Стеријиног позорја у Новом Саду. Позоришна публика на великој сцени Српског народног позоришта била је фасцинирана четворочасовном изванредном глумом свих актера Велике драме (...)

М. Караџић, „Политика", Београд

(...) Стадионска атмосфера на крају представе зачињена непрекидним аплаузима и повицима „браво", „браво", „браво", која је трајала скоро петнаест минута, била је по многима одраз захвалности за све што је те вечери предочено публици на сцени „Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта у Новом Саду.(...)

Микојан Безбрадица, „Политика експрес", Београд

Награде:
ВУК КОСТИЋ – Стеријина награда за глуму
ЉИЉАНА БЛАГОЈЕВИЋ – Награда Народног позоришта
СИНИША КОВАЧЕВИЋ - Награда за текст „Драгиша Кашиковић"



narodnopozoriste.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 1 Avg - 20:34

ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ ВИНДЗОРСКЕ



O ДРАМИ

Веселе жене виндзорске (око 1597–1601) представљају интересантно одступање од уобичајене шекспиријанске романтичне комедије по томе што радња није смештена у неко имагинарно далеко место као што су Илирија, Белмонт или шума поред Атине, већ у Виндзор, једно по свему буржујско месташце близу Виндзорског замка, у срцу Енглеске. По једном не сасвим поузданом предању, Шекспир је Веселе жене виндзорске написао за четрнаест дана, по налогу краљице Елизабете која је желела да види Фалстафа у улози љубавника (за ту прилику, Шекспир је поново увео лик Фалстафа, о чијој је смрти извештено у Хенрију V). Без обзира на то да ли је ова прича веродостојна или не, одломак при крају комада у којем се директно алудира на церемоније Реда Подвезице, британског највишег витешког реда, подстиче веровање да је драма настала у директној вези са конкретним поводом. Наиме, године 1597, Џорџ Кари, Лорд Хандсон, Лорд Чемберлен и заштитник Шекспирове трупе, био је у Виндзору проглашен за Витеза Подвезице. Краљица није присуствовала овом проглашењу, али је била присутна на свечаности коју је Ред Подвезице приредио у Вестминстерској палати на дан светог Ђорђа (23. април). Шекспирова драма је врло вероватно изведена овом приликом, а могуће је да је и написана баш за ту прилику.Иако у њој има елемената Плаутових комедија и италијанске новеле, извор за Веселе жене виндзорске није нам познат. Комад се разликује од других Шекспирових комедија, овог периода, по томе што радња није смештена у имагинарну земљу, већ у Виндзор и сеоску средину Шекспировог времена. Ово је у суштини елизабетанска комедија, једина коју је Шекспир сместио искључиво у Енглеску; драма је пуна детаља који би били блиски елизабетанским Лондонцима, уз то језик је колоквијалан и савремен. Прича је, међутим, проткана конвенционалним ситуацијама чије је порекло пре књижевно него стварно. У Шекспировој причи има много подударности са средњовековним и другим бајкама, те неким књигама које је вероватно или сигурно читао. Централна прича, о неуспелим покушајима Сер Џона да заведе госпођу Журку и госпођу Форд, и о неоснованој љубомори господина Форда, у традицији је италијанске новеле и могуће је да је била преузета од сер Giovanni Fiorentino's Il Pecorne (1558). У ту причу Шекспир смешта комичну, али на крају романтичну љубавну причу Ане Пејџ, којој се удварају луцкасти али богати Абрахам Слендер и плаховити француски доктор Кајус, али коју на крају осваја млади и лепи Фентон. Овде проза преовлађује над стихом више него у било којој другој Шекспировој драми, а радња је углавном комична: после поноћне сцене у Виндзорској шуми у којој Сер Џон бива ужаснут сопственим блудом, комад се завршава праштањем и љубављу.
Познато је да је драма играна за Џејмса I 1604, и за Чарлса I 1638. Године 1660. била је обновљена, непосредно пошто је позориште поново отворено. У почетку није била посебно популарна, али од 1720. публика непрестано ужива у њој. Многи уметници су је прославили, а била је и основа за известан број опера, укључујући Веселе жене виндзорске (1848) Отa Николаја и ремек-дело Ђузепеа Вердија, Фалстаф (1893).
Стенли Велс, Сабрана дела Вилијама Шекспира, Clarendon Press Оксфорд, 1988.

ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР



Вилијам Шекспир је био енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа. Опус његових дела која су преживела до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне поеме, и неколико других поема. Његови позоришни комади били су преведени на све важније живе језике и приказују се свуда у свету чешће него било који други позоришни комад.
Шекспир је рођен и одрастао је у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, оженио се Аном Хатвеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузану и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Повукао се у Стратфорд вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало писаних сведочанстава је остало о Шекспировом приватном животу и постојала су многобројна нагађања око његове сексуалне опредељености, религиозних убеђења и да ли су дела која му се приписују у ствари написали други писци.
Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до краја 16. века. Затим је писао трагедије до отприлике 1608. У том периоду су настали Хамлет, Краљ Лир или Магбет, позоришни комади који се убрајају у најбоље позоришне комаде на енглеском језику.

Интервју са редитељем



НЕ РЕЖИРАМ ДОСАДНЕ И ДЕПРЕСИВНЕ ПРЕДСТАВЕ

Од кад је ушао у свет филма и позоришта упорно је игнорисао све оно што је „савремено“ и „експериментално“. С друге стране, готово тврдоглаво је заговарао искључиво традиционалне вредности, правдајући такав став идејом да оно што он ради мора да разуме и шира публика. Од таквог курса, зацтраног пре више од четири и по деценије, Јиржи Менцл није одступио ни дан данас. Да је био на правом путу, показују и бројна признања која су у међувремену пристизала на његову адресу. Једна од првих, свакако и најзначајнијих награда у његовој богатој колекцији је Оскар, који му је Америчка академија за филмску уметност доделила давне 1967. године за филм Строго контролисани возови. Успехе са филмског платна скоро паралелно су пратили и они које је остваривао на бројним позоришним сценама, не само у некадашњој Чехословачкој, него и у неколико суседних земаља. У сећању многих љубитеља позоришта, посебно упечатљиве су остале режије популарних комада његовог омиљеног драмског аутора – Вилијама Шекспира, међу којима је и Хамлет, остварен 1980. године на Дубровачким летњим играма. Менцл се поново „дружи“ са Шекспиром – у београдском Народном позоришту, где је 29. јануара ове године, са изванредном глумачком екипом, одржао прве читаће пробе комада Веселе жене виндзорске. Премијера комедије у којој играју Милан Гутовић, Игор Ђорђевић, Александар Ђурица, Борис Пинговић, Миленко Павлов, Борис Комненић, Бранко Јеринић, Гојко Балетић, Ненад Стојменовић, Милош Ђорђевић, Александар Срећковић, Небојша Кундачина, Ненад Маричић, Наташа Нинковић, Душанка Стојановић Глид, Јелена Хелц, Нада Блам... одржана је 28. марта на Великој сцени Позоришта, док је разговор са редитељем обављен нешто раније.
Први пут режирате у неком српском позоришту. Какви су вам утисци и да ли је овде систем рада другачији него у земљама у којима сте до сада радили? „Мислим да су позоришта свуда иста, глумци такође, а једина разлика је у томе што постоје места где су они боље плаћени. На жалост, знам да то није случај са српским глумацима.“
Предлог да Менцл ради ову Шекспирову комедију потекао је од директора Драме Народног позоришта Божидара Ђуровића. Угледни гост није се двоумио ни једног тренутка, већ је понуду оберучке и са задовољством прихватио.
„У позоришту сам увек радио на тај начин, дакле, да ми неко други понуди текст. Иначе, овај комад посебно волим зато што га одликују изванредне драмске ситуације и невероватно живи ликови. Позоришна представа никад не сме да буде досадна и депресивна. А Веселе жене виндзорске су управо такве – ни досадне ни депресивне. Биће ту, наравно, и хумора. Он помаже да заборавимо на многе ружне ствари које нас окружују... Али, ово је ипак позориште, а ја не волим да много унапред причам о комаду који радим.“
Опаску да његов систем рада, који је усмерен у правцу да га и „обични“ гледаоци разумеју, критичари често називају конзервативизмом, па чак и недостатком храбрости, Менцл је кроз осмех прокоментарисао како га такви ставови уопште не интересују нити потресају.
„Таква мишљења не би требало никога да плаше. Не треба се освртати на њих. Ви морате да радите, упркос томе шта они пишу. Кад нешто урадите тако да људи то не могу да разумеју, онда значи да ви не знате да радите. Међутим, критичар који овај комад гледа, рецимо, 80. пут, иако представа није успела, рећи ће да је за њега интересантна зато што има 'то' нешто другачије, и он у томе види уметност. За разлику од њих, ја уметност видим у томе да оно што се ради – може и да се разуме. У томе је та смелост и то човек мора да зна“, тврди славни редитељ.
Менцл истиче да је током досадашње позоришне каријере имао срећу и задовољство да се као редитељ више пута ухвати у коштац са разним Шекспировим комадима, међу којима су поред Веселих жена виндзорских и Хамлета, били и Сан летње ноћи, Укроћена горопад... Признаје да му је Шекспир један од најдражих драмских аутора.
„Данашње време препуњено је филмовима у којима само гледамо насиље, криминал, убиства... Наравно, ни Шекспир није био имун на такве појаве, није ни он могао без тога. Међутим, он је знао како да привуче људе у позориште кроз атрактивну драмску сцену у коју би, за разлику од данашњих драматичара и филмских продуцената, увек додао морал и сажаљење према жртви. Тога данас нема. Сви уживају у насиљу.“
За разлику од позоришта, на филму Јиржи Менцл никада није режирао Шекспирове комаде. Тако нешто, како каже, уопште му није падало на памет. Неће ни убудуће, додаје, јер таквих амбиција никада није имао.
„Шекспира на филму могу да раде само Енглези, премда, чак ни они то сваки пут не знају добро да ураде.“
Даљи ток разговора са господином Менцлом, ипак је у целини био посвећен његовом раду на филму.
После мукотрпних годину и по дана скоро свакодневног рада, почетком новембра прошле године, Менцл је завршио режију свог најновијиег филма – Како сам служио енглеског краља, рађеног по чувеном, истоименом роману Бохумила Храбала. Филмска прича се, као и она у књизи, протеже од времена Чешке „Прве републике“, до средине шездесетих година прошлог века у комунистичкој Чехословачкој. Главни јунак је келнер Јан Дите, кога пратимо од његових почетака као „пикола” који учи занат у неком провинцијском, полусеоском хотелу, до изласка са робије на којој је био због колаборације са Немцима током Другог светског рата. Филм је ове године приказан и на престижном филмском фестивалу у Берлину, где је освојио награду међународне филмске критике – FIPRESCI. Менцл је задовољан реакцијом публике, посебно оне у Чешкој.
„Биоскопи су веома посећени. У претходних осам недеља, колико је на репертоару, филм је видело више од пола милиона гледалаца.“
У Берлину се већ једном, пре нешто више од деценију и по, окитио најсјајнијим одличјем – „Златним медведом“ за филм Шеве на жици. Није се, каже, надао да би и са Краљем могао да понови идентичан успех.
„Ја сам реалан човек, јер знам каква су имена била тамо. Драго ми је да сам и ја био присутан. За мене је била велика част да будем у том друштву.“
Ипак, за разлику од публике, чешка критика је и овога пута имала другачији став. Између осталог, неки од њих филм вреднују следећим речима: „...Видели смо менцеловски рафиниран, менцеловски перфекционистички, благо ироничан, прецизно одглумљен филм. Видели смо неколико антологијских кадрова, удахнули дословну чаршијско-богаташко-грађанску атмосферу Прве републике између два рата – али храбаловско умеће приповедања у сликама које су све невероватније од невероватних, у измишљањима, у хиперболама – нереалним али најпоетичнијим што се могу смислити, тај шарм храбаловске литературе који је њена основна и највећа лепота, вредност која је, вероватно, филмском камером и неухватљива, остао је неисказан и непренесен у филм...“„Ха.... Они су увек супротног мишљења од публике. Критичари су увек 'паметнији' од оних који су то радили. То је увек тако“, Менцл коментарише наше наводе са помало циничним осмехом на лицу.
Како сам служио енглеског краља је шести филм који је Менцл радио по Храбаловој литератури...
„Храбал је као и сваки велики аутор био духовно веома богат. Било ко да на основу његове литературе покуша нешто да уради, моћи ће то да резимира само делимично. Чини ми се да сам ја успео да приђем доста близу Храбалу. Они који, ипак, кажу да то није у потпуности Храбал, у праву су, јер њега нико у потпуности не може да сними због свих тих силних детаља који се налазе у сваком његовом комаду. Мени је веома драго да је публика била задовољна сваким од тих филмова које сам радио на основу његових дела. Такође, посебно ме радује да је и он био веома задовољан како су филмови били урађени. Нажалост, једино овај, Како сам служио енглеског краља, није могао да види, јер је пре седам година трагично изгубио живот.“
После великог успеха који је постигао филмом Строго контролисани возови, Менцл је добио веома примамљиву понуду да редитељску каријеру настави у Сједињеним Америчким Државама. Није је прихватио, и каже како и данас сматра да је исправно поступио.
„Да, ја и даље тврдим да ми је то био много паметан потез. Ниједан од филмова које сам касније снимио, не бих могао да радим у Америци. Америка није толико паметна.“
Наш саговорник вели да му Оскар, у смислу неке афирмације, апсолутно није био ни од какве користи.
„То признање није имало ама баш никаквог позитивног утицаја, било је чак супротно. После повратка из Америке, радио сам један комерцијални филм и кад сам га завршио, дошли су у Праг руски тенкови. Људи из моје генерације почели су да добијају забрану за рад. Мислим да је управо Оскар утицао на то да и мене задеси иста судбина. Неколико година нисам смео да радим.“
Известан период у свом уметничком ангажману провео је стварајући „иза гвоздене завесе“, у временима када је у тадашњој Чехословачкој постојао проблем уметничке слободе изражавања. Чак и поред свих опасности које су вребале, каже да је на одређени начин, ипак, било изазовно и инспиративно радити у таквим условима.
„Све је другачије кад си млад. У то доба, поред великих снова увек је присутна и јака мотивација. Човек има одређени разлог зашто би да ради неке ствари, и онда је принуђен да пронађе неки међупростор како би то и остварио. Могу да кажем да комунистичка цензура уопште није била толико оштра колико је оштра ова данашња. Чак је и финансије за филм много теже наћи данас, него у оно време. Искрено се дивим свим овим младим момцима који имају снаге да крену у све то.“
Мањим, углавном епизодним улогама, паралелно је градио и глумачку каријеру, али је она, ипак, значајно остала у сенци свега онога што је у претходних 40 и више година урадио као филмски и позоришни редитељ.
„Ја нисам глумац, то је мој хоби. У филмовима играм само зато што имам пријатеље редитеље који ми понуде да одиграм неку мању улогу, такорећи улогицу.

Разговарао Микојан Безбрадица
npb








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: DRAMA   Pet 1 Avg - 20:37

ЖИВОТ ЈЕ САН



ТРАГАЊЕ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ У СВЕТУ ИЛУЗИЈА

Пишући о Калдероновој драми, многи аутори су истицали да се мотив пролазности изражен у песничкој слици „живот је сан“ могао пронаћи већ у дубокој старини, од индијских митова, преко јудаизма и грчке филозофије до римског стоицизма. У шпанском средњем веку ова тема се одржала, пре свега преко оријенталних извора: легенда о Барлааму и Јосафату, хришћанска прерада санскритског текста Лалита – Вистара о Будином животу, садржавала је причу о принцу заточеном у кули због лошег предсказања звезда. Гвин Едвардс је указао и на то да се прича о пробуђеном спавачу појављује у делима неколицине шпанских писаца, а да је директан извор драме Живот је сан чак једно од ранијих дела самог Калдерона (које је написао у сарадњи са Антонијем Коелом). Међутим, пишући о свеприсутности ове теме, Валбуна Брионес примећује да је, више од елемената познате приче до којих је писац могао доћи, Калдерона интересовао морални проблем који она садржи. Он сматра да је платонистичко виђење светлости као метафоре за моралну спознају до Калдерона дошло преко Сенеке: Сенека примећује како страсти и патње пролазе као „празне фантазије сна“, а човеково искуство пореди са животом у затвору. У расправи De Beneficiis он записује речи које је Калдерон скоро извесно читао: „Колико је оних на свету који нису достојни да виде светло! Али упркос томе сунце излази! И колико их је који жале што су се родили!“ Према В. Брионeсу, Калдерон је „традиционалним сликама дао филозофску конзистентност, користећи тему пролазности живота за решавање два проблема којима су разбијали главу филозофи 17. столећа – предестинације човека и преваспитања његовог карактера“.
Имајући у виду филозофске изворе драме Живот је сан, Валбуена Брионес истиче три могуће интерпретације Калдероновог дела. Прва говори о божјој провидности. Сигисмунд из првог, негативног искуства извлачи наук и зато приликом другог изласка из затвора поступа разумно, поново успостави ред, понаша се као прави принц, и тако оповргне негативна пророчанства која су његов долазак на престо најављивала као пропаст државе. Божја промисао побеђује судбину и човек у свим, па и непријатељским околностима, може да оствари своју слободну вољу. Друга интерпретација у складу је са неоплатонистичким схватањима: драма Живот је сан брани теорију о реду и хармонији које су од Бога, насупрот судбини, која тежи деструктивности. Савременом читаоцу, сматра он, занимљиви су и други чиниоци, који омогућавају трећу интерпретацију, по којој драму можемо да разумемо и као интимну трагедију принца Сигисмунда који уништава своју личну срећу тиме што се подређује друштвеним нормама – да не би изгубио свој социјални статус.
Неку врсту проширивања ове треће интерпретације налазимо код савремених аутора који се баве Калдероновим делом. У центу њихове пажње је питање идентитета за којим – како каже словеначки драматург Диана Колоини – не трага само принц Сигисмунд, него и сви други ликови у драми Живот је сан: „Сваки појединачни лик има искривљену слику. Росаура је у том смислу егземпларна: у овај свет она ступа преобучена у мушкарца, да би касније била најлепша и најсудбоноснија жена у њему, а пре него што је остварила своју правду мора да носи одећу оба пола, као андрогина звер (...) Росаурино прерушавање израз је опште мешавине супротности, која сеже од замене љубави и власти (Астолфо) преко паралелизма лојалности и издаје (Клоталдо) до повезивања науке и тиранске власти (Базилије). (...) Поглед на свакога од њих ломи се у различите слике, али они су појединачно, међутим, необично слични, тако да у свакоме можемо да запазимо одраз другога (без могућности да се избегне огледало које обухвата и наша лица)“.
Ова игра вишеструких идентитета је блиска савременом читаоцу који је сведок пада ентузијазма за мултипликовањем светова и идентитета, пошто је та лако обећана слобода културних студија из 60-их година завршила у медијским манипулацијама. Човекова слободна воља коју је Калдерон заступао кроз своје дело, код савременика виртуелних светова уступа место потрази за идентитетом. Као Сигисмунд, и он трага за – извесношћу, не може да прихвати свет манипулације перцепцијом изражен у речима краља Базилија: „На овом свету сви сањају“. У својој бриљантној анализи, Колоинијева закључује да је извесност у личном избору. Једино што у свету илузија Сигизмунду даје осећај стварности је љубав према Росаури. Сигисмунд, као у неком егзистенцијалистичком откровењу („егзистенција је пре есенције“) постане свестан свог правога „ја“, тако што схвата да га мора сам изабрати. „Парадоксално је“, каже Колоинијева, „да ће зато да би достигао јединство и идентитет морати да се одрекне (...) оног човечанског у себи – благодети љубави“.
Питања која је поставио Калдерон актуелизују се и данас. „Сумње које је наметао себи“, како каже преводилац Никола Милићевић, „стајале су пред њим као утваре које су га мучиле. (...) А тамо где није могла допријети његова филозофска мисао, тамо је досезала песничка имагинација и снага његове маште“. Зато, упркос својој строгој форми, Живот је сан – „аристотеловска драма a la espanola“, како каже В. Брионес, остаје отворено дело за сценску поезију, не само за дискурзивна тумачења.
Славко Милановић

ПЕДРО КАЛДЕРОН ДЕ ЛА БАРКА



(17. јануар 1600, Мадрид — 25. мај 1681, Мадрид)
Песник и књижевник Педро Калдерон де ла Барка се сматра једним од највећих шпанских драмских писаца. Он је започео оно што многи називају другим златним веком шпанског позоришта, стварајући и усавршавајући драмске форме и жанрове које је установио његов претходник Лопе де Вега.
Калдеронов отац, имућни државни службеник, који је умро 1615, био је човек тешког и диктаторског карактера. Напети односи у породици су очигледно имали дубоког утицаја на младог Калдерона, јер се неколико његових драма бави анархичним понашањем као директном психолошком и моралном последицом злоупотребе родитељског ауторитета.
Калдерон је најпре желео да се посвети црквеној служби, па је 1614. дипломирао на Универзитету у Алкали, али се наредне године пребацио у Саламанку, где наставља студије уметности, права и вероватно теологије до 1619. или 1620. Напустивши идеју да служи цркви, он се запошљава код управника Кастиље, 1623. почиње да пише драме које се изводе на двору и убрзо постаје водећи члан мале групе драмских писаца које Филип IV окупља око себе. Краљ му 1636. додељује титулу Витеза ратничког реда Св. Џејмса. Калдеронова популарност није ограничена само на двор, његове ране драме су извођене и у народним позориштима, па је после смрти Лопеа де Веге (1635) постао водећи мајстор шпанске сцене. Његова књижевна каријера је због војне службе у Италији и Холандији стагнирала током целе деценије, 1625–1635, а касније још годину или дуже због службовања у Каталонији. Добија титулу Витез реда Сантијага 1637, а 1651. постаје свештеник и најзад игуман братства Сан Педро у Мадриду. На двору Филипа IV је имао различита задужења, а краљ је његову службу наградио пензијом и великим фондом који је давао за опрему представа по његовим комадима. Калдерон је умро 25. маја 1681.
Највеће Калдероново достигнуће у домену драматургије је било креирање сложених драмских шаблона у којима уметнички ефекат израста из идеје о позоришном делу као целини нераздвојних елемената. У његовој драмској техници, поетска маштовитост, ликови и дешавања суптилно су повезани кроз доминантне симболе који наглашавају значај теме. Иако задржава реторичка средства типична за шпански барокни стил, његови стихови одступају од претеране орнаментације и развијају се у кондензован, бритким умом контролисан стил. Дубина и доследност мисли, изузетно интелигентна вештина и уметнички интегритет, филозофски став, као и рационалност и хуманост његових моралних стандарда, чине га једним од водећих уметника светске драме.
Писао је световне драме, у којима доминирају митолошке теме уз мање или више алегорије: Лекар своје части (1635), Живот је сан (1635), Судија заламејски (око 1640), Кћи ваздуха (1653); религиозне драме, у којима обично прати традицију језуитске драме установљене ван Шпаније, на основу прича о преобраћењу и мучеништву, обично светаца из раног доба цркве: Постојани принц (1629), Чудесни мађионичар (1637); седамдесет и шест алегоријских драма – autos sacramentales – специфичних шпанских комада базираних на средњовековним мистеријама, који су извођени на отвореном, током прослава Корпус Кристи: Валтазарова вечера (око 1630), Нема среће без Бога (око 1652), Господарев виноград (1674), Трговчева барка (1674), Верни чобанин (1678); писао је и зарзуеле – Фалеринин врт (1648) и опере: Црвено као ружа (1660), Љубомора, чак и на ваздух, може убити (1660), као и велики број фарси...



СЛОБОДАН УНКОВСКИ



Рођен је 1948. у Скопљу. Дипломирао режију 1971. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи проф. Вјекослава Афрића. У периоду од 1971–1981. био је редитељ и уметнички директор Драмског театра у Скопљу, доцент на Факултету драмских уметности у Скопљу (1983–1987), у оквиру Фулбрајтове стипендије предавао је режију на Универзитету у Њујорку (1987/88), а на Харвард универзитету, Кембриџ, МА, САД предавао је глуму и режију (1988/89). Током 1990. био је „Artist-in-Residence“ у Америчком репертоарском позоришту у Кембриџу, МА, САД и у Народном позоришту, Атина. У периоду 1996–1998. министар за културу у Влади Републике Македоније. Сада је професор глуме и режије на Факултету драмских уметности у Скопљу и води постдипломске студије режије.
Слободан Унковски је један од најзначајнијих редитеља бивше Југославије, а са писцем Гораном Стефановским (чијих је чак десет комада поставио на сцену), представљао је ауторски тандем који је успео да изрази позоришна схватања целе једне генерације уметника. Иако се почеци његове каријерe подударају са периодом цветања такозваног редитељског театра (већ једна од његових првих представа, Ништа – према тексту Артура Копита, била је радикалан експеримент и победила је на сарајевском МЕСС-у), Унковски је остао привржен драмском тексту. У његовим представама су све театарске компоненте оптимално развијене (од сценографије и костима до звука, сценског покрета, музике и дизајна светла), али су увек у некој врсти савршене равнотеже са драмским текстом и глумачком игром; сваки драмски писац може само да пожели да праизведбу његовог дела ради Унковски (а листа писаца је значајна, од Горана Стефановског, Милице Новковић, Рудија Шелига, Дејана Дуковског... до Милене Марковић). Али његово редитељско умеће се пре свега испољава у сарадњи са глумцима; читав низ непоновљивих глумачких креација остварен је управо у представама Слободана Унковског.
Унковски је светски познат уметник чије представе често представљају прекретницу не само у раду појединих уметника, него и театара у којима је радио. Критичар Кевин Кели је у „Бостон глобу“ таквом „прекретницом“ (milestone) назвао његову режију Брехтовог Кавкаског круга кредом у Америчком репертоарском позоришту у Кембриџу, САД, позоришту у којем је, поред многих светски значајних уметника, режирао и Роберт Вилсон. Такве датуме у историји представљају његово Дивље месо Стефановског за Драмски театар из Скопља, Лепа Вида Шелига за Камерни театар 55 из Сарајева, Хрватски Фауст Шнајдера и Позоришне илузије Корнеја за Југословенско драмско позориште и друге.
Представе у режији Слободана Унковског учествовале су на бројним европским позоришним фестивалима: Хрватски Фауст С. Шнајдера на Театру нација у Нансију 1984, Буре барута Д. Дуковског на Бонском бијеналу 1996, Шине Милене Марковић на Бијеналу у Висбадену 2004, три пута је учествовао на БИТЕФ-у (1975, 1980, 1991), те на међународним позоришним фестивалима у Каракасу (Венецуела), Боготи (Колумбија), Ћивидалеу (Италија), Лондону (Велика Британија), на Летњем фестивалу у Хамбургу, Дубровачким љетним играма, Сплитском љету.
На Стеријином позорју је гостовао 11 пута и освојио пет Стеријиних награда: Јане Задрогаз, Г. Стефановски (Ванредна Стеријина награда за најбољу представу, 1975), Дивље месо, Г. Стефановски (Ванредна Стеријина награда за режију, 1980), Хрватски Фауст, С. Шнајдер (Стеријина награда за режију, 1983), Срећна нова 1949!, Г. Михић (Стеријина награда за режију, 1985), Кула вавилонска, Г. Стефановски (Стеријина награда за режију, 1990).
Неке од важнијих представа Слободана Унковског: Јане Задрогаз, Драмски театар, Скопље; Дивље месо Г. Стефановског, Драмски театар, Скопље; Тетовиране душе Г. Стефановског, Театар на Малој Брони, Москва; Кавкаски круг кредом Б. Брехта, Америчко репертоарско позориште, Кембриџ, САД; Четврта сестра Јануша Гловацког, Народно позориште, Атина; Зимска бајка В. Шекспира, Америчко репертоарско позориште, Кембриџ, САД; Пер Гинт Х. Ибзена, Словенско народно гледалишче, Љубљана; Сарајево Г. Стефановског, међународна копродукција (Шведска, Белгија, Немачка); Позоришне илузије П. Корнеја, ЈДП, Београд; Буре барута Д. Дуковског, ЈДП Београд; Мизантроп Ж. Б. П. Молијера, СНГ Љубљана; Орест Еурипида, Национални театар Северне Грчке, Солун / Епидаурус.








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: DRAMA   

Nazad na vrh Ići dole
 
DRAMA
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» DRAMA
» Od književnog dela do filma
» Kneginja Milica
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura :: Pozorište-