Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najveći Srpski naučnici i pronalazači

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Pon 31 Okt - 21:33


Akademik Đorđe Šijački


direktor Centra za teorijsku fiziku Instituta za fiziku i redovni profesor Beogradskog univerziteta

Doktoratom u svetsku orbitu

Teorija svetskih spinora



Akademik Đorđe Šijački
Đorđe Šijački je ugledao svet u Novom Sadu (1947) jer je tamo bilo porodilište najbliže Sremskim Karlovcima, gde su tada živeli njegovi roditelji. Otac Mirko je bio direktor Karlovacke gimnazije i predavao je matematiku, a majka Milena (rođena Stajčić, s one strane Drine) srpski jezik i književnost.

Porodica Šijački se potom seli u Sremsku Mitrovicu, Bačku Palanku gde je Đorđe pošao u školu, pa u Beograd. “Roditelji su me upisali u prvi razred sa šest godina ‘da izađu u susret mojoj znatiželji'. Bio sam u istom odeljenju sa Nikolom Tucićem,
biologom, sa kojim sam iste godine postao član SANU. U detinjstvu sam dosta vremena provodio u prirodi. Sa posebnom radošću se sećam leta provedenih na obali Dunava i uživanja na snegu, posebno vožnje u zaprežnim saonicama u Karađorđevu”.

Put ka Vinči

Đorđe Šijački je odrastao a i danas živi na Dorćolu, koji je Svetlana Velmar-Janković s poetskom snagom ovekovečila u istoimenoj zbirci priča. Đački dani su mu protekli u Skadarliji i Prvojbeogradskoj gimnaziji. Još kao osnovca, više od ostalih predmeta
privlačile su ga matematika i fizika.

- Smatram da je za to odgovoran “gen Šijačkih”, kaže. - Moj deda po ocu, Živan Šijački, iz sela Voganj kod Rume, dobro je „stajao“ sa matematikom (na žalost, to je manje-više jedini pouzdani podatak koji znam o njemu, jer sam bio veoma mali kada
je umro), moj otac je završio studije matematike, a sestra Vera je profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu.

Nastavnik fizike i hemije je u velikoj meri uticao da se još u sedmom razredu “opredelio” za fiziku. “On bi vrlo uspešno, što bi sada rekli, ‘sažeo' gradivo pa bi nam ostalo oko dve nedelje na kraju školske godine. Tada bismo, rasterećeni, čitali
popularne knjige iz nauke, koje su budile našu maštu, pokretale vrteške snova i nadanja, planiranja velikih otkrića...”

U gimnaziji je imao sreću da bude u eksperimentalnom odeljenju za američki PSSC (Physics Science Study Committee), kurs fizike i da mu profesor bude Mihajlo Platiša, koji je potom predavao na Fizičkom fakultetu. “U odlično opremljenoj laboratoriji radili smo timski, u malim grupama, samostalno dolazili do fizičkih zakonitosti, koje smo potom diskutovali na času i tako na neki način sami dolazili do istih otkrića kao i
velikani fizike koji su ih zaista učinili. Tu sam se definitivno opredelio za fiziku i prvi put osetio čari istraživanja i otkrivanja. Tu sam stekao prvi osećaj za realne fizičke fenomene”.

Prateći druga na upis i sam se upisao na Odsek tehničke fizike (bivši Nuklearni odsek ) Elektortehničkog fakulteta. U javnosti je ovaj odsek u to vreme bio poznat kao “put ka Institutu u Vinči, centru tadašnjih istraživanja u atomskoj i nuklearnoj fizici”.

- Na moj interes za atomsku fiziku je posebno uticala knjiga Moj prijatelj atom koju sam od majke dobio u osnovnoj školi. Zagolicala mi je maštu za pojave u mikro svetu. To interesovanje mi je postalo životno opredeljenje a i dan-danas ponekad razlog
nesanice. Otac je takođe bio vrlo posvećen porodici i pedagoškom radu. Bio je čovek živog duha, maštovit, širokih znanja i interesovanja, uz to vrlo blag, ljubazan i strpljiv. Razgovori sa njim i stvari koje me je naučio umnogome su opredelili moj životni put.

Na fakultetu, Šijački je sa kolegama formirao tzv. “Studijsku grupu za fiziku”. Držali su seminare i diskutovali “velika” pitanja fizike, a samostalno se upoznavao sa kvantnom mehanikom i Opštom teorijom relativnosti.

- Profesor Fedor Boreli mi je omogućio da radim diplomski rad “Unitarne simetrije elementarnih čestica”, čime sam stekao svoje životne i naučne idole: Mareja Gelmana (Murray Gell-Mann) i Juvala Neemana (Yuval Ne'eman), veli.

Studije elektrotehnike je završio kao najbolji student generacije. Zaposlio se u teorijskoj grupi Fizičke laboratorije u Vinči. Upisavši poslediplomske studije teorijske fizike na Fizičkom fakultetu, vratio se izvorima ove nauke. Bio je student prve
generacije na smeru koji su formirali profesori Milan Vujičić, Fedor Herbut i Zvonko Marić.

Ručak sa Vignerom

- Magistrirao sam kod Vujičića i Herbuta na temu spajanja simetrija elementarnih čestica. Od njih sam naučio tajne istraživačkog zanata, osetio uzbuđenje naučnog otkrivanja. Učeći od njih i radeći sa njima postali smo prijatelji i to prijateljstvo je ostalo za čitav život. Oni su imali presudan uticaj na moj život naučnika. Preporučili su me za usavršavanje u SAD. Na njihov predlog nobelovcu Vigneru (Wigner) primljen sam na najprestižniju letnju školu fizike elementarnih čestic u Eričeu, na Siciliji. U tom seocetu, sa tradicijom još iz stare Grčke, jednoga sunčanog sicilijanskog dana, prišao mi je sam Vigner i pozvao da zajedno ručamo! Zamislite kako je bilo mladom magistru fizike, koji je tek zakoračio u svet nauke, dok je preznojen, sa knedlom u grlu, sedeo naspram jednog od najpoznatijih fizičara. Sav ushićen, tamo sam slušao i predavanja Mareja Gelmana.



Sa saradnicima instituta za fiziku


















Boravak na američkom Djuk univerzitetu (Duke university), bio je presudan: kod
profesora Lavrensa Bidenharna (Lawrence Biedenharn) odbranio je doktorsku tezu The Unitary Irredicible Representations of SL(3,R) in the Algebraic Approach to Hadronic Physics. “Odmah po dolasku, održao sam seminar o svom magistarskom radu sa Vujičićem i Herbutom. Tada mi je prof. Bidenharn predložio da kod njega upišem doktorske studije pa sam tako, umesto godinu usavršavanja, na Djuku proveo dve godine, do odbrane doktorata. Bidenharn je pre mog dolaska boravio na Caltech-u (Kalifornijski institut za tehnologiju), gde ga je nobelovac Gelman zainteresovao za proučavanje SL(3,R) simetrije, koju sam dobio kao istraživački problem za doktorsku tezu. Bidenharn je bio matematički fizičar velikog formata, sa istančanim osećajem za konkretne fizičke fenomene. Kroz razgovore sa njim i njegove seminare dostigao sam viši stepen naučničke zrelosti i otkrio tajne rada u matematičkoj fizici, stekao osećaj za fenomenologiju i naučio da se oslanjam na intuiciju. Pred kraj boravka u SAD pohađao sam letnju školu i konferenciju na
Stanford univerzitetu u pionirskom periodu nastanka Standardnog modela
elementarnih čestica”.
Doktorska disertacija je izazvala veliki interes istraživača ne samo u nuklearnoj
i fizici čestica, koji su radili na problemima ”rotacionih vrpci” i Redže (Regge) trajektorija hadrona, već i u matematičkoj fizici i uvela mladog doktoranta u svetsku orbitu. Šijački je “razrešio konfuziju oko spinorskih reprezentacija”, došao do kompletnog skupa rešenja i objasnio zašto je jedan broj ranijih radova bio netačan. Po povratku u zemlju i odsluženja vojnog roka u mornarici, u Vinči, a kasnije na Institutu za fiziku, bavi se međusobno povezanim oblastima: reprezentacijama SL(n,R) simetrija, klasifikacijom hadrona (jako interagujućih nuklearnih čestica), generalizacijom Ajnštajnove opšte teorije relativnosti i simetrijama ekstendiranih objekata (strune, membrane) - koliko je moguće, uvek iz “svog ugla” (hromo-gravitacija je bio potpuno nov pristup fizici nuklearnih sila, tj. jakih interakcija).

Profesor Šijački se posebno zainteresovao za problem spinora u teoriji gravitacije. I tu je, zbog nekih znanja o svetskim spinorima, problem posmatrao iz “malo dugačijeg” ugla. “Pri prelasku sa specijalne na opštu teoriju relativnosti Ajnštajn je uveo fizička polja tzv. svetskih tenzora, koja opisuju bozonsku materiju. Fermionska materija se u Ajnštajnovoj teoriji suštinski i dalje opisuje korišćenjem specijalne relativnosti. Ispostavlja se da je suštinski opis fermionskih polja u zakrivljenom prostoru dat objektima sa beskonačno komponenti, opisanih simetrijama koje sam počeo da istražujem radeći doktorat. Rad na gravitaciji je postao nova inspiracija za dalje proučavanje tih simetrija i njihovih primena u opisu osnovne materije u mikrosvetu zakrivljenog prostor-vremena. Kompletirao sam sliku materije u kvantnoj relativističkoj fizici uvodeći svetske spinore, čime se, uz svetske tenzore, dobija jedinstven opis materije”.

Od prijema u Akademiju, Šijački je uspeo da nađe “uopštenje” čuvene Dirakove (Dirack) jednačine na beskonačno-komponentne svetske spinore u tri prostorno-vremenske dimenzije. “Moje duboko uverenje je”, kaže, “da će svetski spinori imati
značajnu ulogu u formulisanju buduće kvantne teorije gravitacije, največeg izazova savremene teorijske fizike“.

Sa Izraelcem Juvalom Neemanom, ocem simetrija elementarnih čestica, radio je na problemu klasifikacije hadrona. „Eksperimentalno je otkriveno da ovih čestica, kao što su proton i neutron, ima na stotine i postavlja se pitanje uvođenja njihove
organizacije slično redu u svetu atoma koji je uveo Mendeljejev. Koristeći SL(4,R) relativističko uopštenje SL(3,R) simetrije, koje sam predložio u doktorskoj tezi, došli smo do klasifikacione šeme hadrona koja se slaže sa eksperimentom. U daljem radu smo, polazeći od fundamentalne teorije kvantne hromo dinamike (QCD), koja opisuje
nuklearne interakcije kvarkova, formulisali dinamičku teoriju, ‘hromo-gravitaciju'. Hromo-gravitacija je dala dinamičko opravdanje za našu klasifikaciju hadrona i omogućila izvođenje čuvene relacije između mase i spina hadrona koji se nalaze na tzv. Redže trajektorijama. Spektar hadrona, vezanih stanja kvarkova, nije moguće teorijski izračunati direktno polazeći od QCD teorije zbog jačine same interakcije
(“zarobljavanje” kvarkova). Pokazali smo da se, na rastojanjima kvarkova kada interakcija raste i dolazi do formiranja hadrona, teorija može približno matematički opisati formalizmom opšte teorije relativnosti i tako došli do hromo-gravitacije.

Najveći naučni poduhvat

Sadašnje vreme u fizici elementarnih čestica je vreme istraživanja na Velikom hadronskom sudaraču (LHC) u Evropskom centru za nuklearna istraživanja (CERN) u Ženevi i specijalnim, do sada nezamislivim, detektorima čestica. O ovom grandioznom naučnom projektu akademik Šijački je u Ogranku SANU u Novom Sadu (15. aprila 2009) održao predavanje Veliki Hadronski sudarač i savremena fizika elementarnih
čestica . “ATLAS detektor je najveći ikada sagrađeni eksperimentalni merni uređaj. Cela međunarodna naučna zajednica se okupila oko najvećeg naučnog poduhvata u istoriji svetske nauke, koji pored naučnog izazova predstavlja i najveći tehnološki i organizaciono-sociološki iskorak. Koliko god da je Srbija mala zemlja u svetskim naučnim razmerama”, ističe Šijački, “nezamislivo je samo pasivno posmatrati dešavanja pod velikim reflektorima na velikoj sceni svetske nauke. Tim istraživača iz
Instituta za fiziku, kome pripadam, je izborio ravnopravno učešće u radu ATLAS kolaboracije i time ćemo, pored tima iz Vinče, biti akteri velikih otkrića u toku narednih godina u CERN-u. Važno je istaći da ova aktivnost otvara značajne mogućnosti u sferi obrazovanja, uključenja drugih nauka (od tehničkih do bio-medicinskih) i dobijanja poslova za privredu zemlje”.

LHC treba da odgovori na velika pitanja: Zašto čestice imaju masu? Šta je sa supersimetrijom? Šta se desilo neposredno posle Velikog praska? Gde je antimaterija? Od čega se sastoji svemir i dr. „Pred nama je bogato i uzbudljivo razdoblje fizike“, tvrdi akademik Đorđe Šijački. A koju godinu ranije, na pitanje u nazivu predavanja povodom gradnje “velikog hadronskog sudarača” (The Large
Hadron Collider) Da li je na pomolu kraj fizike odgovorio je kroz “susret” fizike čestica i kosmologije: “Obe oblasti su unapređene i sve više se naslućuje nastanak grandiozne teorije svega koja će opisati sve fenomene u svemiru, i sam svemir”.

Radovi Đ. Šijačkog citiraju se i posle petnaest-dvadeset godina od objavljivanja. Rezultati iz doktorske disertacije se navode i dan-danas, kao i nekoliko značajnijih radova sa Neemanom. “Kad imate u vidu da se neki rad citira posle nekoliko
desetina godina od izvora to kod naučnika stvara jedno lepo osećanje”, veli Šijački. Pisao je poglavlja po pozivu za monografije posvećene poznatim naučnicima, nobelovcu A. Salamu, L. Bidenharnu, D. Ivanenku i dr., u prestižnoj ediciji Symmetries in Science II , V, VI, VII. Editor je knjiga “Frontiers in Particles Physics ‘83” (1984) i “Modern Trends in Particle Phyics ‘89” (izd. Nuclear Physics B, Norht-Holland Pub.,
1990), recenzent prestižnih časopisa, autor dve kapitalne publikacije o ATLAS eksperimentu...

Nerado govori o priznanjima. “Pomenuo bih dva momenta vezana za rad na SL(3,R) simetriji koji su mi imponovali. U literaturi iz čiste matematike dobio sam priznanje da sam rešio problem beskonačnih (unitarnih) reprezentacija ove simetrije. Prof. Milan Mijić mi je napisao, dok je bio student na doktorskim studijama na California
Institute of Technology, da me je, moj idol, Gelman istakao u predavanjima za rad na nekompaktnim grupama simetrija uz velikane Gelfanda i Najmarka”.

Na Fizičkom fakultetu je zasnovao predmete Simetrija elementarnih čestica i Teorija elementarnih čestica a na postdiplomskim studijama, gotovo četvrt veka, rukovodi smerom Teorijska fizika elementarnih čestica i gravitacije. “Kada je osnovana, škola
teorijske fizike je radila kako bi sada trebalo raditi na doktorskim studijama, koje su po zakonu pre godinu dana postale realnost. Držana su predavanja, vežbe, intenzivan istraživački rad sa studentima, što nije bila standardna praksa pri izradi dotorata”, primećuje dr Šijački, koji pored pedagoškog rada ima “osećaj” i za društveni aspekt nauke, kakav su imala dvojica velikana srpske fizike, Stevan Koički i Zvonko Marić. “Oni su kreirali lepu intelektualnu atmosferu, bili su umni i veoma
tolerantni, zainteresovani ne samo za uskonaučne nego i organizacione i popularne aspekte nauke, davali podršku mladima,”.

Posvećen struci, oragnizaciji naučnog rada, obrazovanju i porodici, ne ostaje mu vremena u danu za druge aktivnosti.

Miloslav Rajković


izvor:planeta.org.rs


Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Pon 31 Okt - 22:07




Ne'eman je znao za mene

Tokom uzbudljive i uspešne naučne karijere, prof. Šijački je sarađivao sa vodećim
ličnostima fizike čestica (J. Neeman) i gravitacije (W. Hehl).
- Leta 1978. godine učestvovao sam na vodećoj svetskoj konferenciji o simetrijama u fizici, u Tibingenu. Poslednjeg dana se pojavio Juval Neeman. Video sam ga kako na poslednjoj kafe pauzi razgovara sa grupom kolega. Odlučivši da mu se predstavim,
prišao sam. Pre nego što sam bilo šta izgovorio, bacivši pogled na moj bedž, preduhitrio me je: ”A, to ste vi!” Noge su mi se odsekle, a u glavi mi se zavrtelo: veliki Juval Ne'eman, moj idol, znao je za mene! Rekao je da, upravo tih dana, on i prof. Vilhelm Hel, čuveni gravitacionista, proučavaju moj rad iz doktorske teze. Povukli smo se u praznu učionicu i kroz razgovor uz tablu i kredu ustanovili da imamo veliko saglasje mišljenja o predmetu obostranog interesovanja. U jednom momentu, Ne'eman je konstatovao da zbog njega 15 minuta kasni završna sesija, kojoj on predsedava! Tako je počela naša dugogodišnja, bez lažne skromnosti, vrlo uspešna saradnja. Ne'eman je dva puta bio ministar nauke Izraela, tako da se deo našeg istraživanja odvijao i u njegovoj kancelariji u Knesetu. U toku saradnje postali smo i porodični prijatelji. Juval Ne'eman bio je najinteligentniji i najobrazovaniji čovek koga sam ikad poznavao, veliki erudita, poliglota, koji je šarmom i duhovitošću ostavljao druge bez daha i bio stožer svakog društva.
O Ne'emanu još veli da je bio je “maestralan organizator, osnivač i rektor Univerziteta u Tel Avivu, potpredsednik Nuklearne komisije i predsednik Svemirske agencije Izraela. Za otkriće SU(3) simetrije elementarnih čestica, koju sam proučavao za diplomski rad, bio je predložen za Nobelovu nagradu, koja mu je izmakla iz političkih razloga”.
Kod prof. Hela, u Kelnu, Šijački je proveo pola godine na post-doktorskom usavršavanju. Tu je upoznao niz istaknutih naučnika i unapredio svoja znanja iz savremenog pristupa gravitaciji “baziranog na lokalnim prostorno-vremenskim simetrijama”.

Očevim stopama

Đorđe ima tri ćerke, a supruga Ana Šijački je hirurg i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Najstarija Debora je pošla očevim stopama, diplomirala je
astromomiju u Padovi, doktorirala u Minhenu i potom dobila Otto Han medalju. Sada je na “post-doku” na Univerzitetu u Kembridžu, a narednih pet godina će biti na Harvard univerzitetu kao “Hubble fellow” prestižnog programa NASA-e. “Dve mlađe ćerke imaju ‘žicu' za matematiku i prirodne nauke, ali su u dobroj meri povukle i majčin gen. Tamara je gimnazijalka i još traži svoje profesionalno opredeljenje - od prirodnih nauka preko psihologije do dramskih i muzičkih umetnosti, sve joj dobro
ide, pa joj nije lako dati savet, a najmlađa Liora se izgleda definitivno opredelila za klasičnu gitaru u kojoj je već izborila zavidnu poziciju”.

izvor:planeta.org.rs
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Pon 31 Okt - 22:30

Pripremio: Vidosava Janković

Tesla i Pupin

Poslednji susret

O tome kako je jedan naš državni službenik doživeo Teslu i Pupina, govore zapisi iz beležnice Radoja Jankovića, kraljevskog jugoslovenskog generalnog konzula u Čikagu, a
potom u Njujorku od 1926. do 1937. godine. Uz kraće odlomke iz njegovog pera, tu su i usmena sećanja njegove supruge Natalije Janković, majke Vidosave Janković koja je tih godina bila u prilici da se češće sreće sa Mihailom Pupinom i njegovom porodicom, a ređe sa Nikolom Teslom. Deo priloga su lična sećanja Vidosave Janković




Kada sam 1926.godine pošao u Čikago”, beleži Radoje Janković, “još u Beogradu čuo sam od pojedinaca o g. Pupinu da je imućan, da voli da ga slušaju, da se obogatio na račun Srbije... na trgovini za Srbiju i srpsku vojsku. Kasnije, u Americi, video sam da je sve to o njegovom bogatstvu preterano, a ostalo netačno... G. Dajnli Prins, tadašnji
američki poslanik u Beogradu”, produžava Janković, “kada sam otišao da ga posetim pred moj put u Ameriku, rekao mi je da pozdravim Pupina, to je njegov dobar prijatelj. Pomenuvšui mu g. Teslu, Prins je rekao da Tesla nije ništa i da je g. Pupin bogat čovek. Ta izjava bila je odveć amerikansko gledište jer glas o Tesli svrstavao ga je u Americi među naučne apostole.«


Da baci štogod u narodni tas...


»Pošto sam se nastanio u Čikagu, često sam opštio sa g. Pupinom pismima i ličnim sastancima. Pisao sam mu povodom raznih iseljeničkih pitanja... G. Pupin je došao na moj poziv da uzme učešća na čikaškom eparhijskom saboru koji sam sazvao da bismo pomogli eparhijskom imanju u Libertivilu, koje je bilo jako zaduženo, da bismo nastavili zidanje tamošnje crkve i da bismo doneli crkveno-školski ustav za Sjedinjene države i Kanadu. Na tom poslu, Pupin mi je mnogo pomogao rečju i novcem.Uz druge oblike njegove pomoći,




Pupin je ustanovio Fond za prosvetu iseljeničkih Srba... a iz novčanih ostataka Fonda, Pupin je darivao manastir u Libertivilu sve do 1934. godine, da bi se podmirili manastirski dugovi”.

Janković naglašava da je rado prihvatao saradnju sa Pupinom jer se naučnik pred iseljenicima pojavljivao lično, pisao članke o narodnoj stvari i davao novac. Janković dalje kaže: “Mene je kao generalnog konzula interesovao onaj koji baci štogod u narodni tas. G.Tesla to nije činio, bar ne javno.”

Kasnije je generalnom konzulu bilo jasno da Tesla nije raspolagao izdašnim sredstvima pa se založio da jugoslovenska vlada da Tesli novčanu pomoć u vidu svojevrsne penzije u iznosu od 125 dolara mesečno, i to preko našeg konzulata u Njujorku.

O daljim susretima sa Pupinom, Janković je zabeležio: “Negde tokom 1928. godine došao je g. Pupin u Čikago da primi medalju i priznanje od Društva američkih inženjera. Tom prilikom su ga pozvali čikaški bankari i industrijalci da održi predavanje sa temom: Fizičke nauke u Americi. U svom predavanju Pupin nije govorio o fizici
već uglavnom o Srbiji, o njenom seljaku i njenim idealima. Govorio je napamet čitav sahat. Pupinovi govori na engleskom su privlačni, humani, pitomi, a on je govorio tečno, držeći uza se pažnju publike. Za vreme predavanja, gospoda bankari u frakovima, svečani kao što su uvek američki bogataši, slušali su ga ne terpćući. Vladala je mrtva tišina za sve vreme. A po završetku besede, svi prisutni prilazili su g. Pupinu da mu stisnu ruku. Ček koji je Pupinu dat za putne troškove i predavanje, on je predao meni za manastir u Libertivilu.”

Nobelova nagrada, nemački dvor, Karnegijeva nagrada...

Iz Jankovićevih beležaka saznajemo i da je Pupin vodio živu prepisku sa pojedinim Srbima iz domovine. Pisali su mu ljudi svih profesija i sa mnogo strana, mahom tražeći novac. Seljaci, sveštenici, književnici - svi su mu se obraćali misleći da su njegova
sredstva neiscrpna. Pomagao je izdavanje pojedinih knjiga, publikacija i rad na pronalascima. Voleo je publicitet i radovao se kad bi u beogradskim novinama izašao kakav članak o njemu. “G.Pupin je uopšte”, zaključuje Janković, “slavoljubiv čovek. Mogli ste od njega laskavom reči dosta dobiti. Neko mi je među američkim profesorima jednom naglasio da bi g. Pupin želeo da dobije Nobelovu nagradu. To se nije dogodilo”, nastavlja Jankovića pa piše: “Tesla mi je rekao da mu je nuđena prva
Nobelova nagrada, tek pošto je ustanovljena, ali da ju je odbio. G. Tesla mi je takođe rekao da je dobio tri poziva (prvi 1905.godine) od nemačkog cara i carice da dođe na dvor u Berlin, ali da je odbio. Rekao mi je isto tako da mu je nuđena, pre mnogo godina, nagrada Karnegijevog instituta od 65.000 dolara, koju je takođe odbio. Ne znam da li je doslovce tačno što g. Tesla veli, ali znam pouzdano da bi g. Pupin
smatrao najvećom čašću ono što je g. Tesla odbijao.”

Autor beležaka žali što, uprkos veoma prijateljskog i čak drugarskog odnosa sa Pupinom, ovaj ga nije pomogao kada je od njega tražio da ga podupre da u velikim njujorškim novinama izađe njegov članak potreban našoj propagandi. “G.Pupin se kolebao da to učini. To je išlo dotle dok mu jednom nisam podviknuo da je sebičan i
da od njega nisam video hasne u pogledu kada se ticalo državnog posla. Iako su, na primer, napadi koje je g. Luj Adamič, Slovenac, 1933. i 1934. godine naneo pokojnom kralju Aleksandru i državi svojom knjigom “Povratak domoroca” (The Native s Return) teško delovali na Pupina, nisam mogao da ga krenem da napiše nekoliko redaka protiv Adamiča. Na mnoga navaljivanja i pošto sam mu dao sav materijal, Pupin je obećao da će napisati članak za objavljivanje u poznatoj publikaciji “The Yale
review” (Zbornik Univerziteta Jel). No, do danas članak nije izašao. Ja sam, istovremeno, telefonom govorio o Adamičevom uvredljivom stavu prema Jugoslaviji sa g. Teslom koji je obećao da će i on nešto napisati, ali to nije učinio. Izgleda da su se obojica bojala da diraju u neskrupuloznog Adamiča. Ali, kada je kralj Aleksandar poginuo i kada je istog dana Adamič napao mrtvog kralja u njujorškim listovima, g. Pupin i g. Tesla su napisali po jedan člančić o pokojnom kralju pomenuvši
Adamičevu neskrupuloznost.”

Konektikat kao Idvor

“Godine 1930. Pupinu je dodeljen Orden Sv. Save I stepena. On je sa osobitom radošću primio taj visoki znak priznanja mada mi je rekao: “Misle oni dole (u Beogradu) daja hajem za njinim počastima”. To je rekao ali nije tako mislio.

G.Pupin mi je sa naročitom revnošću pričao kako ga je 1919. godine pokojni Pašić pozvao u Pariz da pomogne oko sklapanja mira. Pupin je to učinio. Bivši američki predsednik Vilson ga je u isto vreme pozvao i konsultovao po pitanju naših granica prema Italiji i Austriji, te se o tome kasnije i zalagao u našu korist.”

Prijateljstvo i saradnja sa Mihailom Pupinom trajale su sve do njegove smrti 1935. godine. Do tog vremena generalni konzul Janković i njegova porodica često su se viđali sa Pupinom bilo kod njega u njujorškom stanu, bilo na seoskom imanju u državi
Konektikat, ili u našem stanu gde su Jankovićevi pozivali i Pupinovu ćerku Varvaru (Vavu) i njenog muža Grahama Smita.

Pupin nas je pozivao preko leta, o američkom Božiću i prazniku Dana zahvalnosti, u svoj dom u gradiću Norfolku, u Konektikatu. O pravoslavnom Božiću najčešće su Pupinovi dolazili k nama.Kao devojčica bila sam i ja gost uz roditelje na imanju u Norfolku. Moja najupečatljivija sećanja na starog naučnika vezana su za taj njegov
dom i ambijent u kojem se nalazio. U kasno leto i sve do pozne jeseni, listopadne šume u Konektikatu, kao i u ostalom delu Nove Engleske, prirodni su i pravi praznik boja, počev od plamenih grimiznih boja do zagasito zelenih i žarko crvenih i žutih u vreme tzv. babinog leta (Indian summer). Sa prozora Pupinove jednospartnice pogled na ovaj vatromet boja bio je nezaboravan. Pupinova kuća sazidana duž samog
seoskog druma, imala je veliki vrt kojim je tekao mali prirodni potok, štale i naokolo stara visoka stabla. Tu su vladali potpuni mir i tišina,daleko od susednih imanja. Kada smo upitali Pupina: zašto je svoju kuću sagradio neposredno iza ulazne kapije i takoreći uz seoski drum, odgovorio je: “Pa, tako je u mom rodnom Idvoru - tamo su sve kuće ušorene.”

Prva približavanja dva naučnika





Nasuprot društvenom Pupinu koji je za stanovanje izabrao seosku idilu, povučeni u
sebe Tesla proveo je ceo vek na najvišem spratu zdanja u najbučnijem srcu Manhatna, odakle je iz orlovske perspektive mogao da posmatra njujoršku vrevu na asfaltu.

U Pupinovoj trpezariji nalazio se veliki kamin iznad kojeg je bio dugi mermerni friz na kome je u reljefu prikazan srpski guslar a oko njega staro i mlado što ga pomno sluša. Koliko se sećam, to je bio Meštrovićev rad koji je Pupin naručio po svojoj zamisli. Ostali su mi u pamćenju svečani ručkovi za Pupinovim stolom kada je on gotovo ritualno uzimao veliki nož sa srebrnom drškom i sekao kriške pečenice, ćurke ili velike šunke da bi poslužio goste. Pri tome bi dizao čašu i izgovarao zdravice u našem narodnom duhu.

Iz Jankovićevih beležaka se vidi da su njegovi dodiri sa Nikolom Teslom bili retki. Ovo je naročito važilo u prvih nekoliko godina njegovog konzulovanja u Čikagu. Prelaskom u Njujork, ti su se kontakti umnožili a prijateljstvo sa Teslom produbilo.Generalni konzul je u nekoliko mahova posredovao između Tesle i Pupina koji su bili niz godina u opreci. Tesla se uglavnom osećao povređenim ali mu to nije smetalo da se interesuje za Pupina makar i preko posrednika. A Pupin je u više navrata pokušavao da premosti njihovo uzajamno otuđenje. Tako je, preko Jankovića kao posrednika, Tesla bio upoznat sa Pupinovim narušenim zdravljem, što se vidi iz pisma generalnom konzulu od 12. januara 1935. Tesla piše: “... Što se tiče posete gospodinu Pupinu koju ste mi predložili u pismu... jedini razlog bila bi moja želja da mu pomognem. Kako sam već kazao, on je otrovan mokrom kiselinom, tako da mu je čitavo telo kao pršut i usled toga dobio je ulcer u stomaku koji, ako ga zanemari, može postati najgora vrsta raka jer je površina ulcera velika. Ja sam osvedočen da, ako ima voljne sile, on bi se mogao podobro izlečiti. Nu, bojim se da nema dosta voljne sile radi velike spoljne prekomernosti, a kažu mi da uvek jede i pije kao da je zdrav i, dakako, ide od gorega do gorega....”

U pismu od 28. decembra 1934, opet u vezi sa Jankovićevim predlogom da poseti Pupina, Tesla piše: “Više sam puta mislio da posetim gospodina Pupina jer sam osvedočen da bih mu mogao pomoći. Po svoj prilici on se otrovao sa mokrom kiselinom. Edison je isto tako postradao. Njegovi doktori nisu znali kako da ga leče i on je umro od gladi. Činio sam sve što je bilo moguće da mu se život produži,
ali doktori nisu hteli da me slušaju...”


Napisano “u preši”

Sa druge strane, Pupina bi interesovale Tesline finansijske nevolje. Dva čeka iz Jankovićeve ostavštine svedoče o tome da je on, generalni konzul pozajmljivao izvesne svote Tesli kada mu je bilo potrebno a ovaj je to sa zahvalnošću prihvatao. Tesla, međutim, nikako nije prihvatao novčanu pomoć koju mu je Pupin mogao
pružiti preko svojih brojnih uticajnih veza u poslovnom svetu Amerike. Teslino pismo od 26. decembra 1934. upućeno Jankoviću, glasi: “Molim vas, javite odmah (dvostruko podvučeno) gospodinu Pupinu prije nego što se veliko zlo dogodi (i ovo je podvučeno) da ja neću ni da čujem o njegovom predlogu ako premda mu zahvaljujem. Takovo što ja bi smatrao kao najveću uvredu kad bi primio pomoć od ovih kompanija. Sav svet bi mislio da je moj rad okončat i svi moji veliki projekti bili bi propali.Bio bi ubijen kao iz puške. Meni ne treba pomoć nego teškoće. Čim teže
tim bolje. Ja najbolje radim u borbi. Kad god hoću mogao bi prodati svoje pronalaske ovim kompanijama i oni bi mi rado platili veliku svotu i garantirali dobar godišnji dohodak. Nu, ja nisam takova luda. Moji pronalasci će kontrolirati ove kompanije i, ako mi ne plate što zaištem,mogao bi ih uništiti. Samo malo pričekajte pa ćete videti da sam situaciju dobro shvatio. Zahvaljujem...” (u donjem levom uglu pisma stoji povučeno “u preši”)

Tesla je smatrao da svoj pronalazački rad ne sme da podjarmi novčanim obzirima. Pored slave, mogao je imati i velike prihode, ali je za njega novac bio zanemarljiva činjenica.

“Otac modernog elektriciteta”

Kratko vreme posle ovog pisma njujorški listovi su doneli izjavu povodom 80. godišnjice rođenja “oca modernog elektriciteta” Nikole Tesle, kako ga izveštači nazivaju. U toj izjavi, Tesla obelodanjuje veoma uopštenu pojedinost svojih planova za budućnost te kaže da je stvorio nov sistem, tj. “telegeodinamiku” kojom će moći
da upravlja celokupnim telekomunikacionim sistemom, do najdubljih Zemljinih dubina, ali radi mirnodopskih potreba... Očito je da je celog života Tesla ostao sin svoje krševite Like i njene elementarne dinarske snage. Bio je oličenje skromnosti. Ali, iza te odluke krila se neograničena hrabrost i poverenje u vlastiti pronalazački duh. Teslin lik kao domaćina u skromnom stanu ostao je u pamćenju Natalije Janković.
Pričala je svojim prijateljima i ukućanima da je, prilikom večeri u Teslinom apartmanu, na koje je povremeno pozivana sa svojim suprugom, Tesla najljubaznije i napredusretljivije opštio sa svojim gostima. Naročito je prema damama bio “veliki kavaljer”. Imao je običaj da na trpezu iznese bocu crnog vina, koju uopšte nije otvarao niti pio iz nje.Jankovićka se sećala Teslinog saveta da meso ne treba jesti već ga samo dobro iscediite pa taj sok, odnosno supu njegovu konzumirati a meso
odstraniti.

Uz slatko od pomorandžine kore


Početkom marta 1935. Jankovićku je hitno pozvala Pupinova ćerka Vava rekavši joj da potraži Teslu i da ga, uprkos svemu iz prošlosti u njihovim odnosima, zamoli da bez odlaganja dođe do bolnice u kojoj je ležao Pupin jer, po njenim rečima, “papa ne želi da umre pre nego što se vidi sa gospodinom Teslom.” Zamolila je moju majku
da to učini jer je znala da je generalni konzul otišao u Beograd na referisanje.

Moja majke je odmah javila službeniku konzulata Tošiću da najavi njenu posetu Tesli i potom dođe po nju taksijem. Tesla ju je primio u svom apartmanu u hotelu “Njujorker”. Prenevši mu Pupinovu želju, strplijivo je čekala njegovu odluku dok je
on šetao po odaji sa rukama ukrštenim na leđima. Bio je ozbiljnog izraza lica i pognute glave. Kako su minuti odmicali, Jankovićka je izgovorila:” Znam da vi, gospodine Tesla nećete odbiti molbu jedne dame!” Tesla je klimnuo glavom i rekao: “Hajdemo”.

Žurno su ušli u taksi koji je čekao pred hotelom. Tokom vožnje, moja majka je došla na ideju da zamoli Teslu da pričeka u kolima dok ona svrati u naš stan da nešto uzme. Iz stana je ponela torbu sa priborom za slatko i teglicu sa slatkim od pomorandžine kore. Kada su stigli do bolnice, ispred bolesnikove sobe čekali su Vava,
Pupinov sekretar Kajganić, dežurne sestre i još neko sa odeljenja. Moja majke je na malom poslužavniku iznela slatko, potražila vodu od bolničarke i unela posluženje u Pupinovu sobu. Tesla je ušao za njom. Oslovila je Pupina rečima: “Evo, profesore, donela sam vam slatko koje volite a tu je i gospodin Tesla da vas poseti.”

Dok je služila Pupina, primetila je suze na njegovim obrazima. Tesline oči su takođe zasuzile. Posle tog tradicionalnog posluženja kao uvoda u ovaj susret pomirenja, moja majka je izašla iz sobe ostavivši Pupina i Teslu same. Ostala su tako njih
dvojica otprilike pola sata. Šta su jedan drugom rekli, ostaće zauvek tajna. Pupin je ubrzo posle tog susreta preminuo.

Vidosava Janković

izvor:planeta.org.rs
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Pon 31 Okt - 23:04

TERAPIJSKA PRIMENA MATIČNIH ĆELIJA

Prof. dr Bela Balint
Na pragu regenerativne medicine

Ako, ili kada čovek ovlada svim tajnama matičnih ćelija i bude u stanju da koristi njihov puni terapijski potencijal, biće to još jedna prekretnica u medicini 21. veka. Koliko je molekularna bionauka blizu tome morali bismo da nagađamo, ali je sigurno da smo - posle više od pola veka proučavanja i primene adultnih matičnih ćelija u lečenju (transplantacijama) - na samom pragu jednog novog terapijskog pristupa, na početku regenerativne medicine. O tome suvereno svedoči profesor dr Bela Balint, načelnik Odeljenja za hemoterapiju i aferezno lečenje u Vojnomedicinskoj akademiji i naučni savetnik pri Institutu za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu.

Izučavanjem bazične hemobiologije matičnih ćelija, uvođenjem novih procedura i protokola njihovog prikupljanja, prečišćavanja, kriokonzervacije i terapijske primene, prof. Balint se bavi više od dve i po decenije pa se, zahvaljujući njegovim istraživanjima i naporima multidisciplinarnog Tima za transplantaciju matičnih ćelija, odnosno Tima za ćelijsku terapiju VMA, Srbija ubraja među zemlje koje su prve započele lečenje obolelih upotrebom matičnih ćelija i koje čine pionirske podvige na polju regenerativne medicine.

“Klasična” transplantacija kostne srži

Matične ćelije kostne srži koje učestvuju u hematopoezi (u procesima stvaranja krvnih ćelija) bile su prve prepoznate i ispitivane ćelije te vrste još tokom pedesetih i šezdesetihgodina prošlog veka. Pokazalo se da one imaju veliki potencijal za samoobnavljanje i sposobnost za razmnožavanje (proliferaciju) i sazrevanje (diferentovanje). Ubrzo se pojavila i realna osnova za njihovu terapijsku primenu - transplantaciju. Ta nova metoda lečenja omogućila je zamenu oštećenih, odnosno funkcionalno manje vrednih ćelija kostne srži, zdravim ćelijama.

Indikacije za njenu primenu isprva bila su fizička oštećenja kostne srži (na primer, akutna radijacijska bolest), a potom težak urođeni kombinovani deficit imunskog sistema (urođeni nedostatak ćelijskog i antitelima posredovanog imuniteta), teška aplastična anemija (usled teškog oštećenja i nefunkcionalnosti kostne srži) i različiti hematološki maligniteti (leukemije, limfomi, multipli mijelom...). U terapijske svrhe, u transplanatacijama su najpre korišćene matične ćelije prikupljene iz kostne srži, s ciljem da se obnovi prirodan proces stvaranja krvnih ćelija, od nezrelih matičnih ćelija do zrelih i funkcionalno sposobnih krvnih ćelija - eritrocita (prenosnika kiseonika), trombocita (koji učestvuju u hemostazi) i leukocita (zaduženih za imunski posredovane reakcije).


Prof. dr Bela Balint

Profesor Balint dodaje da su, posle saznanja da su matične ćelije kostne srži pogodne za transplantaciju, usledila istraživanja mogućnosti njihove terapijske primene najpre kod životinja, a potom i u lečenju ljudi sa hematološkim malignitetima, te da je te studije predvodio američki nobelovac E.D. Tomas, sredinom pedesetih godina prošlog veka. Međutim, u većini slučajeva su takve transplantacije bile neuspešne zbogdaljeg razvoja bolesti ili neprihvatanja “kalema”, kao i nepoznavanja transplantacijske imunologije. Krajem pedesetih, obavljene su transplantacije kostne srži kod bolesnika sa leukemijom, primenom matičnih ćelija uzetih od jednojajčanog blizanca, i transplantacije kod osoba koje su bile akcidentalno ozračene u havarijama nuklearnih reaktora. (Jedna od njih se pred kraj pedesetih dogodila i u Vinči, pa su u rad francuske lekarske ekipe koja je lečila obolele bili uključeni i naši hematolozi). U to vreme, kad je reč o akutnoj radijacionoj bolesti, nije isključivana ni mogućnost zbrinjavanja povređenih tokom nuklearnog rata te su započeta i ispitivanja mogućnosti kriokonzervacije - zamrzavanja i čuvanja matičnih ćelija u zamrznutom stanju (formiranja takozvanih banaka kriokonzervisanih matičnih ćelija). Iskustva stečena tokom proteklih decenija pokazala su, međutim, da ne bi bilo realno očekivati uspešno zbrinjavanje masovnih radijacionih povreda tako prikupljenim i čuvanim matičnim ćelijama.



Matične ćelije iz embriona



Matične ćelije iz odraslog organizma

Tokom šezdesetih godina se, pak, saznaje o postojanju i funkcionisanju tkivnog sistema podudarosti (sistem histokompatibilnosti) i razvija se transplantacijska imunologija. Na osnovu tipizacije pomenutog sistema (označenog i kao sistem HLA), danas se za potrebe takozvanih alogenih transplantacija odabiraju podudarni, odnosno kompatibilni srodni ili nesrodni davaoci matičnih ćelija (iz Međunarodnog registra potencijalnih nesrodnih donora matičnih ćelija).

Na osnovu stepena genetske podudarnosti davaoca i primaoca, transplantacije matičnih ćelija se razvrstavaju na singene, alogene i autologne. Singene transplantacije se izvode između genetski podudarnih osoba - jednojajnih blizanaca, alogene između genetski neidentičnih osoba, ali usklađenih na osnovu ispitivanja antigena glavnog sistema histokompatibilnosti, a autolognim se bolesnikova kostna srž obnavlja njegovim sopstvenim matičnim ćelijama, posle primene visokodozne radio-hemioterapije u lečenju malignih oboljenja.

Prof. Balint ističe da nepodudarnost krvnih grupa davaoca i primaoca u sistemu ABO nije kontraindikacija za transplantaciju matičnih ćalija; ali, da bi takav vid lečenja uspeo, on preporučuje da se pre transplantacije redukuju koncentracije krvnogrupnih aloantitela u cirkulaciji primaoca, i to izmenama plazme, i maksimalno otklone eritrociti iz aspirata kostne srži davaoca. Danas su, naime, potrebe za matičnim ćalijama sve veće pa ne mogu biti zadovoljene regrutovanjem davalaca isključivo iz najbliže rodbine
primaoca, već se koriste i pomenuti nesrodni davaoci alogenih matičnih ćelija. Centri za registrovanje nesrodnih davalaca zaduženi su da informišu potencijalne donore o postupku transplantacije, o svim rizicima procedura uzimanja matičnih ćelija iz kostne srži ili periferne krvi i mogućim ishodima transplantacije.



Prve transplantacije matičnih ćelija u našoj zemlji su izvedene početkom sedamdesetih godina. U svetu se tad već znalo za transplantacijski imunitet, pa su domaći stručnjaci u prvim zahvatima koristili jednojajne blizance, i singenim transplantacijama, koje su inače retka mogućnost, izbegavali potencijalne komplikacije. Profesor Balint za sobom ima 26 godina iskustva u transplantaciji matičnih ćelija i više od 700 takvih terapijskih zahvata (uključujući i “klasične” transplantacije i regenerativnu medicinu), u saradnji sa hematolozima i lekarima VMA drugih specijalnosti iz tima za transplantaciju, odnosno interventnim kardiolozima i kardiohirurzima. Centar za transplantaciju matičnih ćelija VMA je, kako ističe naš sagovornik, s područja Srbije jedini međunarodno punopravni član Evropskog udruženja za transplantaciju kostne srži (EBMT), akreditovan za izvođenje svih oblika transplantacija matičnih ćelija.

Terapijom matičnim ćelijama se u tom centru mogu lečiti oboleli od teške aplastične anemije, hronične i akutne leukemije, limfoma, miltiplog mijeloma i nekih drugih malignih tumora, uz pojedine autoimunske bolesti (na primer, multiplu sklerozu), pri čemu efekti lečenja, prema rečima prof. Balinta, variraju u zavisnosti od vrste, oblika i stadijuma osnovnog oboljenja, starosti bolesnika i termina transplantacije.

(Stem)ćelijska terapija

Višedecenijsku terapijsku primenu u okvirima “konvencionalne” transplantacije matičnih ćelija omogućile su tri već pomenute njihove osobine - sposobnost samoobnavljanja (održavanja sopstvene populacije), razmnožavanja (nastanak velikog broja ćelija - potomaka od jedne matične ćelije) i sazrevanja (od nefunkcionalne matične do zrelih ćelija sa specijalizovanim funkcijama) - da bi pre nešto više od decenije bila otkrivena i njihova osobina intersistemske “plastičnosti” ili “trans-diferencijacije”. Tim imenom nazvana je sposobnost matičnih ćelija da, u posebnim uslovima i pod dejstvom činilaca mikrosredine (in vivo ili in vitro), daju i ćelije–potomke drugih celularnih loza ili linija. To praktično znači da hematopoezne matične ćelije mogu da stvaraju ne samo različite krvne već i druge telesne ili takozvane somatske ćelije, što će postati osnova za njihovu primenu i u regenerativnoj medicini.

Prof. Balint objašnjava da, ukoliko postoji delovanje specifičnih stimulatora (uključujućii dejstvo spoljašnjih ili ezogenih faktora rasta), matične ćelije u nekim oštećenim organima ili tkivima mogu da stvaraju ćelije kostiju, hrskavice, jetre (hepatocite), mišića (miocite), ćelije srčanog mišića (kardiomiocite) ili ćelije sitnih krvnih sudova (endotelske ćelije). Zahvaljujući pomenutim svojstvima, takozvane primitivne populacije, odnosno nezrele matične ćelije (sa donekle “neograničenim” biološkim potencijalom) mogu da se “nakaleme” ili opstaju trajno (“homing”) i da obezbede kompletnu i dugotrajnu regeneraciju, rekonstituciju oštećenih organa i tkiva.

Prof. Balint se priseća da je za novi termin “ćelijska plastičnost” čuo pre desetak godina, na sesiji o stem ćelijama nekog od međunarodnih kongresa. Osnovne karakteristike i nove terapijske mogućnosti matičnih ćelija je zapisao ukratko, u vidu skice, ne sluteći da će posle par godina i sam početi eksperimentalna, a potom i preklinička ispitivanja na polju regenerativnog potencijala matičnih ćelija, u regeneretivnoj medicini (koja je u ono vreme češće označavana imenom “ćelijska terapija” solidnih organa).

U Vojnomedicinskoj akademiji su pripreme za uvođenje ovog novog modaliteta terapijske primene matičnih ćelija započete 2003. Već tokom naredne godine, zahvaljujući entuzijazmu Tima za ćelijsku terapiju VMA, kod jednog bolesnika koji je preživeo teški akutni infarkt miokarda “ćelijska terapija” je primenjena prvi put u našoj zemlji, ali i u širem okruženju, jer je Srbija praktično treća zemlja u svetu koje je sprovela i dokumentovala takav modalitet lečenja u kliničkim uslovima. Najpre je, objašnjava prof. Balint, izvršena rekanalizacija (ponovno uspostavljanje prohodnosti, invazivnom metodom primarne angioplastike) zahvaćenog koronarnog krvnog suda, a potom inplantacija sopstvenih (autolognih) bolesnikovih matičnih ćelija u infarktom zahvećeno područje miokarda. U opisanom slučaju, novinu u primeni “ćelijske terapije” predstavljalo je to što su bolesnikove matične ćelije (prikupljene multiplim aspiracijama iz kostne srži karlične kosti i potom prečišćene) ubrizgane u srce posredstvom katetera (kao kod koronarografije) direktno u zahvaćeni koronarni krvni sud (intrakoronarna aplikacija), radi bolje regeneracije srčanog mišića, odnosno sprečavanja komplikacija (na primer, remodeliranje miokarda). Kod nekih bolesnika sa slabošću leve komore srca (hronična srčana insuficijencija) takođe je primenjena “ćelijska terapija”. U tim slučajevima je osnovni cilj bio da se poboljša funkcija srca kao “pumpe”(obezbedi potpora takozvanoj ejekcionoj frakciji srca) a ne da se utiče na (re)vaskularizaciju srca ili snabdevanje miokarda kiseonikom. Ovaj vid ćelijske terapije, nazvan “biološkim kardiotonikom”, uveden je u kliničku praksu Vojnomedicinske akademije početkom 2006. godine.

Ipak, najveći izazov na polju regenerativne medicine kod srčanih bolesnika, u VMA a ujedno i u svetu, bila je terapijska primena matičnih ćelija u toku kardiohirurške intervencije, tokom premošćavanja koronarnih arterija (takozvanog koronarnog bypass-a), što su stručnjaci VMA prvi put izveli 2006. godine. Sopstvene (bolesnikove) matične ćelije uzete su u operacionoj sali iz karlične kosti na samom početku kardiohirurškog zahvata, neposredno po uvođenju bolesnika u opštu anesteziju. Tokom kardiohirurške operacije, prikupljeni aspirat kostne srži, sa prisutnim matičnim ćelijama, najpre je filtrovan radi otklanjanja partikula masnog i koštanog tkiva, a zatim je prečišćen po originalnom protokolu Centra VMA za aferezno prikupljanje i terapijsku primenu matičnih ćelija. Na kraju izvedenog dvostrukog ili trostrukog koronarnog bypass-a, ćelije su direktno ubrizgane u infarktom zahvaćeno područje srčanog mišića, pre zatvaranja grudnog koša bolesnika. Spomenuta “ćelijska terapija” je u VMA do sada primenjena u lečenju oko 50 srčanih bolesnika, uzrasta od 24 do 68 godina, a rezultati tih kliničkih studija su saopštavani usmeno na domaćim i svetskim skupovima o matičnim ćelijama, odnosno publikovani u međunarodnim stručnim časopisima.

U VMA je, za potrebe “ćelijske terapije”, izvedeno prikupljanje i prečišćavanje stem ćelija i kod desetak bolesnika sa cirozom jetre. Kod njih matične ćelije nisu uzete apsiracijama iz kostne srži, već aferezom pomoću separatora krvnih ćelija iz periferne krvi, i posle ex vivo obrade, ubrizgane su direktno u oštećeni organ. Prof. Balint ističe da je takav oblik lečenja bilo moguće izvesti zahvaljujući uspešnoj saradnji sa Kliničkim centrom Srbije i Institutom za medicinska istraživanja, kao i sa Bioistraživačkim centrom za izučavanje i terapijsku primenu matičnih ćelija iz Londona. Preliminarni rezultati laboratorijskih ispitivanja (parametara specifičnih za oštećenost funkcije jetre) i opšti oporavak bolesnika govore u prilog tome da bi i ovaj vid lečenja na polju regenerativne medicine mogao biti efikasan.

Još jedan medicinski podvig, takođe u obliku multicentrične kliničke studije, u VMA je izveden primenom novog modaliteta “ćelijske terapije” kod zasad troje bolesnika sa oštećenom funkcijom pankreasa. To je prvi put da je sproveden postupak takozvane “biokorekcije” dijabetesa tipa 1, što je pionirski potez ne samo kod nas već i jedna od prvih sličnih medicinskih intervencija u svetu.

Uz napomenu da kod obolelih koji su na VMA lečeni različitim postupcima “ćelijske terapije” do sad nije bilo neposrednih komplikacija, prof. Balint zaključuje da procenu dugoročnih pozitivnih efekata ovih metoda “biokorekcije” treba ostaviti za vreme kad terapija bude primenjena kod većeg broja pacijenata. On, međutim, naglašava da ekipe VMA, koje u ispitivanju mogućnosti lečenja oštećene jetre i pankreasa tesno sarađuju sa lekarima najboljih medicinskih centara u našoj zemlji, ali i sa britanskim i američkim kolegama, isključivo koriste adultne matične ćelije, i da to inače čine bilo da je reč o klasičnoj transplantaciji matičnih ćelija ili regenerativnim procedurama.

izvor:planeta.org.rs
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131031

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Sre 7 Mar - 19:45

Mihajlo Pupin


Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, od 1867. Austrougarska). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara.

Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća.

Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu:
“ Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.


Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu.

Obrazovanje

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja.

Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku.
“ Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a vise koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.

Studije u Americi i doktorat
Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku.

Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove.
Najava odbrane doktorske disertacije

Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike.

Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[5], na temu: "Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".

Akademska karijera i naučno-istraživački rad
Mihajlo Pupin (sedi) se rukuje sa prijateljem nobelovcem Albertom Ajnštajnom, 15. mart 1933. godine

Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar.

Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena.

Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni.

Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak Х-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje.

Pupinovi kalemovi
Prenos signala pomoću pupinovih kalemova.

Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova.
“ Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.

Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum.

Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika.

Istraživanja tokom Prvog svetskog rata

Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.

Spisak patenata

Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta.[12]

Patenti objavljeni u Americi[13][14]
Broj patenta Naziv patenta Engleski naziv Datum objavljivanja
519.346 Aparat za telegrafske i telefonske prenose Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. maj 1894.
519.347 Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. maj 1894.
640.515 Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. januar 1900.
640.516 Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola Electrical transmission by resonance circuits 2. januar 1900.
652.230 Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900.
652.231 Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900.
697.660 Mašina za namotavanje Winding-machine 15. april 1902.
707.007 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902.
707.008 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902.
713.044 Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. novembar 1902.
768.301 Bežično prenošenje električnih signala Wireless electrical signalling 23. avgust 1904.
761.995 Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. jun 1904.
1.334.165 Prenošenje električnih talasa Electric wave transmission 16. mart 1920.
1.336.378 Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom Antenna with distributed positive resistance 6. april 1920.
1.388.877 Zvučni generator Sound generator 3. decembar 1921.
1.388.441 Višestruka antena za prenošenje električnih talasa Multiple antenna for electrical wave transmission 23. decembar 1921.
1.415.845 Selektivna impedancija koja se suprostavlja primljenim električnim oscilacijama Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. maj 1922.
1.416.061 Radioprijemni sistem visoke selektivnosti Radio receiving system having high selectivity 10. maj 1922.
1.456.909 Talasni provodnik Wave conductor 29. maj 1922.
1.452.833 Aparat za selektivno pojačavanje Selective amplifying apparatus 24. april 1923.
1.446.769 Aperiodični pilotni provodnik Aperiodic pilot conductor 23. februar 1923.
1.488.514 Selektivni aparat za pojačavanje Selective amplifying apparatus 1. april 1923.
1.494.803 Električno podešavanje Electrical tuning 29. maj 1923.
1.503.875 Radiofonski prijemnik Tone producing radio receiver 29. april 1923.

Književna delatnost

Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve:

* Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927)
* Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930)

Ostali radovi koje je samostalno objavio:

* Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
* Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918)

Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS
Karta Kraljevine Jugoslavije 1918—1922. godine

Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD.

Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS.
“ Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.

Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.

U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom.

Zadužbine Mihajla Pupina
Portret Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

Počasti
Mihajlo Pupin na staroj novčanici u vrednosti 50 miliona jugoslovenskih dinara.
Poštanska marka sa likom Mihajla Pupina.

Mihajlo Pupin je bio:

* Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD
* Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926.
* Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke
* Predsednik Njujorške akademije nauka
* Član Francuske akademije nauka
* Član Srpske akademije nauka

Titule:

* Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)
* Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)
* Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)
* Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)
* Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)
* Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)
* Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)
* Doktor nauka Union Koledž (1925)
* Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)
* Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)
* Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)
* Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)
* Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)
* Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)
* Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)
* Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)
* Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)
* Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje
Bista Mihajla Pupina koja se nalazi u holu Kolumbija Univerziteta.

* Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.
* Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.
* Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.
* Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.
* Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.
* Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.
* Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.
* Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.
* Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom.

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom

Posebno priznanje
Srebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja.

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI).








love
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

Master
Master


Muški
Poruka : 30494

Učlanjen : 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Čet 17 Maj - 20:34

Milutin Milanković – najčuveniji srpski naučnik







Milutin Milanković je rođen 18. maja 1879. godine Dalju, na desnoj strani Dunava u Panonskoj niziji. Potiče iz stare srpske porodice koja se krajem 17. veka preselila sa Kosova i Metohije.

Njegov otac Milan je bio veoma vredan i uvažen građanin, ali je nažalost umro kada je Milutinu bilo 8 godina. Milan je imao veliko imanje, tako da je Milutin rođen u bogatoj porodici i njegovo detinjstvo je iz tog razloga proteklo bezbrižno, iako je očeva prerana smrt na njega ostavila traga.

Nakon ovog događaja, pored majke Jelisavete, staranje o njemu je u velikoj meri preuzeo njegov ujak Vasa Muačević. Vasa ga je pomagao tokom čitavog života, podsticao, savetovao u svemu, a posebno da istraje na putu nauke i stvaralaštva.

Milutin je stekao kućno osnovnoškolsko obrazovanje, tako da je veliki deo znanja stekao od privatnih učitelja, ali je i samostalno savlađivao određene lekcije. S obzirom da je još kao mali imao slabačko telo koje nije bilo predodređeno na fizičke napore i takmičenje sa ostalom decom u sportu, bio je više upućen na duhovni svet. Od samog početka njegovog obrazovanja Milutin je pokazivao koliko je bistar i nadaren učenik. Uspešno je završio osnovnu školu, zajedno sa svojom braćom i sestrama.

Na očevom imanju u Dalju je živeo do svoje desete godine. Obožavao je tada da sedi na obali Dunava i da posmatra suprotnu obalu, prema Bačkoj. Međutim, najviše je voleo da posmatra zvezdano noćno nebo. Još u najranijoj mladosti se okretao ka nebeskim prostranstvima posmatrajući planete i zvezde uživajući u njihovom sjaju.

Nakon osnovne na red je došla srednja škola. U njegovo vreme postajale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Svaka od njih je pripremala učenike za određene vrste studija. Tako je Milutin 1889. godine u Osjeku započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u realnoj gimnaziji koja je pripremala učenike za buduće studije tehnike i poljoprivrede, po želji njegovog oca, koji se nadao da će njegov sin završiti poljoprivredni fakultet i vratiti se u Dalj da održava porodično imanje. Na nesreću porodice on to nije učinio, ali na sreću Srbije i njihovih stanovnika oni su dobili jednog od najvećih i najcenjenijih svetskih naučnika svih vremena.


Rodna kuća (preuređena)


Po prvi put je krenuo u javnu školu i ubrzo uvideo nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Primetio je kako ostala deca dosta bolje čitaju od njega, kako su im rukopisi lepši, računanje bolje…jer su u svemu imali praksu.

Međutim, on je imao izvanredno pamćenje tako da je većinu gradiva savlađivao na času, a imao je od početka sposobnost da lekcije ponavlja sopstvenim rečima, bez “bubanja”, što su njegovi profesori posebno cenili. Na taj način veoma brzo je stigao do mesta najboljeg učenika na kome je ostao do kraja školovanje u realnoj gimnaziji, bez velike brige da bi neko mogao da mu ugorzi tu poziciju. Pored toga je uvek rado pomagao drugovima oko gradiva i izvežbao je šaputanje što mu je dodatno podiglo ugled među drugovima.

Svedočanstvo o završenoj gimnaziji je dobio 29. maja 1896. godine koje je upotrebio samo jednom u životu – za upis na Bečku politehniku.

Pošto ga poljoprivreda (očeva želja) nije zanimala, dugo je razmišljao šta da studira. Odlučujuću ulogu u odabiru vrste studija odigrao je njegov profesor u realnoj gimnaziji, koji je odmah zapazio Milankovićev talenat za matematiku. Međutim, studiranje matematike nije bilo isplatljivo koliko studije tehnike. Na to mu je skrenuta pažnja, pa je pored matematike želeo da studira elektrotehniku čiji smer nije postojao na Visokoj tehničkoj školi u Beču, pa je na kraju odlučio da to bude građevina.

Na odseku za građevinu je bilo dosta dobrih profesora, ali se posebno isticao profesor matematike Emanuel Čuber koji je kasnije igrao bitnu ulogu u Milankovićevom životu. Upravo kod ovog profesora je došao do izražaja Milankovićev talenat . Znanje stečeno kod profesora Čubera je bilo od presudnog značaja za Milutinovu naučnu karijeru.

Baš u vreme dok je studirao u Beču, austrijskim visokim školama je dato pravo da mogu dodeljivati doktorske titule, a to je navelo Milankovića da žrtvuje jedan deo očevine i da provede još koju godinu u tom gradu.

Mladom i situiranom studentu nisu bile strane ni mnoge druge radosti života koje pruža jedna velika i stara prestonica. O svojim ljubavnim vezama pisao je diskretno i nenametljivo, ali se sa posebnom pažnjom osvrnuo na vezu sa Alisom, koja je poreklom iz Italije. Veza nije uspela, a on je do kraja te veze ostao praznih džepova, jer je Alisa bila devojka koja nikako nije bila od onih skromnijih. Ipak, takav kraj jedne veze ga je obradovao, jer je mogao da se vrati nauci.

Doktorirao je 3. decembra 1904. godine  na Velikoj tehničkoj školi u Beču sa raspravom pod naslovom “Teorija linije pritiska”. Na odbrani svog rada je briljirao. Na taj način je Milutin Milanković postao prvi Srbin sa doktoratom iz tehničkih nauka.

Nakon odbrane doktorske teze odlazi u Beograd na odmor, a ubrzo nakon toga dobija i posao u poznatoj bečkoj građevinskoj firmi.  Na tom poslu je došla do izražaja njgova stučnost, znanje i poznavanje matematke i mehanike. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog značaja i na taj način dobio priznanje i kao izumitelja. Svojim radom je brzo stekao ugled u Beču, ali i u celoj Austrougarskoj monarhiji.

Ipak i pored svih njegovih poslovnih uspeha on je želeo da radi i stvara u Srbiji, ali je morao da sačeka da se neke stvari tamo srede. Najzad, 1909. godine dobija pismo iz Beograda da je izabran za vanrednog profesora. Tako je 1. oktobra 1909 godine konačno napustio Beč i otputovao za Beograd. O tome je napisao sledeće: “Tog dana završio se trinaestogodišnji period mog živovanja u bivšoj Habzburškoj monarhiji, a i doba moje mladosti. To sam jasno i bolno osećao, valjda i zbog toga što na mome putu poče promicati prva, laka, jesenja kiša”.

Započeo je svoju profesorsku karijeru 3. oktobra 1909. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trebao je da predaje tri predmeta: primenjenu matematiku, nebesku mehaniku i teorijsku fiziku. Međutim, na studijama nije slušao kurseve iz nebeske mehanike i teorijske fizike i za predavanje je morao samostalno da se priprema. To je radio veoma uspešno.

Ova kombinacija predmeta koje je morao da predaje su bili odlučujući da Milanković započne izgradnju svoje teorije o osunčavanju Zemlje i drugih planeta.

Na samom početku prvog svetskog rata se oženio Hristinom Topuzović – Tinka sa kojom je, na katolički božić 1915. godine dobio jedinog dete, sina Vasilija. Međutim, na svom prvom bračnom putovanju u rodni Dalj počeo je prvi svetski rat, a pošto je on 1910-te postao državljanin Kraljevine Srbije biva zarobljen.

Uz pomoć njegove žene Tinke, koja je na sve moguće načine pokušavala da oslobodi svog muža, oslobođen je 1914. godine. Nakon oslobađanja uspeo je da se preseli u Budimpeštu, a u tome su mu najviše pomogli ujak Vasa i njegov nekadašnji profesor matematike sa Visoke škole u Beču Emanuel Čuber.

Vreme provedeno u Budimpešti Milanković je maksimalno iskoristio za rad na svojoj teoriji klimatskih promena. Imao je na raspolaganju bogatu i raznovrsnu literaturu Centralnog meteorološkog instituta u Budimpešti. Vrlo brzo je počeo da objavljuje naučne radove, ali on je želeo da sve to zaokruži u jednu konačnu matematičku celinu.

Sa porodicom se konačno vratio u Beograd u martu 1919. godine. Iste godine je unapređen i postavljen je za redovnog profesora na Beogradskom univerzitetu. Plata mu je bila velika, ali se to usled inflacije zbog rata nije mnogo primećivalo. Ipak, uz pomoć njegovog izvanrednog poznavanja građevinske tehnike bio je angažovan na mnogim projektima širom zemlje u obnovi ratom porušenih gradova.

Već 1924. godine postaje redovni član Srpske akademije nauka čiji član je bio preko tri decenije i dao veliki doprinos njenom ugledu u svetu. Tri puta je biran za potpredsednika Srpske akademije nauka i jedno vreme je bio direktor opservatorije u Beogradu. Bio je i član Jugoslovenske akademije nauka, a važio je kao ugledni pripadnik mnogih značajnih naučnih ustanova i društava u poznatim svetskim metropolama.



Osunčavanje planeta

Četri egzaktne oblasti kojima se Milankovć bavio na početku izgradnje svoje teorije su: sferna astronomije, racionalna mehanika, nebeska mehanika i teorijska fizika. Ove oblasti su mu dale mogućnost da u širokom rasponu zapazi niz zajedničkih problema i da nađe odgovarajuće područije svog naučnog rada.

Njutnov zakon opšte gravitacije predstavlja osnovu nebeske mehanike i kada bi se planete samostalno okretale oko Sunca za njih bi važio jednostavan oblik zakona gravitacije. Međutim, kako na svaku planetu utiču i ostale planete, dolazi do poremećaja utvrđene putanje. Takođe i sateliti planeta utiču na planete oko kojih se okreću. Ipak, vremenom se primena nebeske mehanike na planete i satelite dovela do velike svršenosti, ali to nije bio slučaj sa delovanjem i rasprostiranjem Sunčevog zračenja po okolnim nebeskim telima. Upravo je to podstaklo mladog naučnika da odabere naučno područije kojim će se baviti čitavog života.

Ovde bi trebalo da se ukaže na nekoliko bitnih astronomskih pojava koje su bitne za osunčavanje planeta.

Precesija je “ljuljanje” ili tačnije klaćenje Zemljinih obrtnih polova. Otklon Zemljine obrtne ose od centra iznosi danas 23,5 stepeni, a vreme punog obrtanja iznosi 26000 godina. Ovaj ugao je ustvari odstupanje Zemljine obrtne ose od normale na ravan ekliptike. Taj ugao varira u granicama od 22,1 do 24,5 u periodu od 41 000 godina.

Nutacija daje sinusoidnu krivu za precesioni krug sa periodom od 19 godina.

Najbliža tačka na putanji planete od Sunca naziva se perihel, a najudaljenija tačka naziva se afel. U zavisnosti od položaja tačke prolećne ravnodnevnice u odnosu na ove dve krajnje tačke zavisi i dužina godišnjih doba. Zanimljivo je da je kod nas zima kada je Zemlja najbliža Suncu, a to znači da temperatura na zemlji uglavnom zavisi od ugla upadnih Sunčevih zraka.


P - precesija, N - nutacija, R - rotacija


Pored zakona nebeske mehanike Milanković je morao da koristi i zakone zračenja, odnosno prostiranja i apsorbovanja prispele energije. Posao su mu olakšali američki astrofizičari koji su 1913. godine izračunali vrednost solarne konstante. U svojim veoma zahtevnim proračunima Milanković je uzeo sve astronomske uticaje.

U svojim proračunima je uveo pojmove kao što su kalorična polugodina, (letnja: 23. mart – 23. septembar i  zimska: 23. septembar – 21. mart), pojam kaloričnog ekvatora i pojam solarne klime kako bi malo olakšao i onako previše složene račune.
Da bi matematički povezao i usaglasio mnoge faktore i parametre, Milanković je bio prinuđen da razvija svoju specifičnu matematičku teoriju. Širina i celovitost njegove njegove teorije dala joj je racionalnost i dugovečnost, bez obzira na kasnije novootkrivene činjenice i parametre.


Ledena doba

U direktnooj vezi sa Milankovićevim matematičkim proučavanjem klime bilo je i pitanje redosleda nastanka i dužine trajanja pojedinih ledenih doba. Kada su se upoznali sa prethodnim radom našeg naučnika, naučnici Vladimir Kepen i njegov zet Alfred Vegner su se povezali i sprijateljili sa Milankovićem i imali odličnu i dugu saradnju. Radili su zajedno na pitanju promene klimatskog režima u geološkoj prošlosti Zemlje.

Pozvali su Milankovića da im se pridruži u pisanju velikog i stručnog dela “Klimati Zemljine prošlosti”. Milanković je trebao da svojom matematičko-fizičkom metodom ispita vekovne promene osunčavanja Zemlje tokom poslednjih više stotina hiljada godina.


Milankovićevi ciklusi


Započeo je svoja izračunavanja, a posebnu pažnju je poklonio klimatskim promenama duž paralela na sledećim geografskim širinama: 65º, 70º i 75º,  za proteklih 650 000 godina. Grafička izlomljena linija je bila gotova 1923. godine i odmah je objavljena.

Kada je delo “Klimati geološke prošlosti” izašlo iz štampe 1924. godine, izazvala je veliku pažnju. Keper je uporedio Milankovićeve matematičke rezultate i rezultate nađene na terenu i uvideo da se oni odlično poklapaju. To je bio dokaz ispravnosti njegovog rada. Jasno je pokazano da je u poslednjih 650 000 godina bilo 11 ledenih doba i isto toliko međuperioda.

Prema Milankovićevim računima, precesioni ciklusi imaju veći uticaj  na pojavu ledenih doba na nižim nego na večim geografskim širinama, dok je obrnut slučaj sa nagibom zemljine ose. Za sve svoje rezultate je napravio precizne tablice i tako dao slikovit prikaz i jasnu predstavu klimatskih tokova tokom poslednjih milion godina Zemljine prošlosti.

Svoj rad Milanković je zaokružio svojim životnim delom: “Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba”. “Kanon” u bukvalnom smislu znači spis o nečemu što mora biti tako i nikako drugačije.

Ta knjiga je neverovatnom srećom sačuvana, jer je nekoliko dana nakon što je predata, 29 marta 1941. godine, Srpkoj akademiji nauka, počelo bombardovanje Beograda, baš kada je knjiga data na štampanje. Knjiga je kasnije pronađena ispod ruševina štamparije gde je pretrpela neka oštećenja, ali je sadržaj srećom u potpunosti sačuvan.


Pomeranje Zemljinih polova

Zašto u Evropi ne postoje tragovi ledenih doba koja su se desila u dalekoj prošlosti? To pitanje je mučilo mnoge tadašnje načnike, a posebno je zanimalo Vegenera koji je imao svoju teoriju o tome. On je smatrao da su se u dalekoj geološkoj prošlosti svi kontinenti nalazili u jednoj celini, a da je tek kasnije izdeljeno na one delove koje mi danas poznajemo. Iz takve pretpostavke je proizilazilo da se obrtna osa, odnosno njeni polovi, nije menjala, ali su se kontinenti pomerali. Tako je u doba karbona Zemljin ekvator prolazio preko Evrope, pa samim tim nije ni moglo biti takvog osunčavanja koje bi dovelo do pojave ledenih doba.

Ovakva teorija je zahtevala i odgovarajuću astronomsku teoriju sa matematičko-fizičkom podlogom. Iz tog razloga se Vegener obratio Milankoviću, tada već čuvenom naučniku na polju kosmičke klimatologije i problema izmena Zemljine klime, i zamolio ga da se posveti tom problemu. Pošto su bili kolege i dobri prijatelji Milanković je to rado prihvatio i 1925. godine započeo rad na tom pitanju.

S obzirom da je Milanković bio uvek temeljan, morao je prvo da dobro prostudira problem na kome će raditi. Bio je to veoma složen problem koji je zahtevao dosta vremena i dosta napora.

Milanković je nakon dosta truda dobio rešenje u obliku, sada već, čuvene diferencijalne jednačine.  Posebno mu je žao što Vegener nije doživeo da vidi rešenje problema za čije rešavanje je on bio inicijator. Vegener je poginuo (smrzao se) na Grenlandu prilikom svoje treće ekspedicije. Bio je strastveni istraživač i njegova smrt nije rastužila samo Milankovića već i čitav tadašnji naučni svet.

Ipak, Milankovića je tešilo to što je njegov tast Kepen prihvatio rešenje i predstavio ga čitavoj naučnoj javnosti. Takođe pokazao da se rešenje poklapalo sa ranijim nalazima do kojih se došlo proučavanjem geološke prošlosti Zemlje.

Evo kako je sam Milanković objasnio pomeranje Zemljinih polova:

Citat :
“Iz poznatih zakona racionalne mehanike i njenih stavova sledi da će pomeranje Zemljine ljuske imati sasvim neznatan uticaj na orijentaciju Zemljine ose u prostoru, koja podleže samo svom precesionom i nutacionom zaošijavanju. Zato možemo, vodeći samo o njemu računa, orijentaiju Zemljine ose u prostoru smatrati nepromenljivom, nedodirnutom vekovnim pomeranjem Zemljine ljuske. Posmatrajući tu pojavu iz planetskog prostora, možemo reći da se Zemljina ljuska pomera preko Zemljinih polova rotacije. Posmatrajući tu pojavu sa Zemlje, možemo reći da se polovi pomeraju, polagano po Zemljinoj ljusci, a to pomeranje želimo da ispitamo i opišemo…”


Izabrana dela Milutina Milankovića su izašla u 8 tomova:


  • Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 1
  • Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 2
  • Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke
  • Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauka
  • Spisi iz istorije nauke
  • Članci, govori, prepiska
  • Uspomene, doživljaji i saznanja
  • Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (prevod na engleski)

O svojim poslednjim staračkim danima Milanković kaže:

Citat :
“Teško je pojedincu da pravilno oceni svoje duhovne sposobnosti. I budala sebe smatra pametnim. O sebi mogu kazati, otprilike, ovo. Logika mojih misli i pravilnost njihovih zaključaka još je tu, ali se misli kreću tromije, kao da su im se otrcala krila. Ipak, odblesne u njima po koja orginalna značajna ideja.

Fiziološkom procesu starenja pridruživao se i psihički. Duša mi je izgubila svoju vedrinu, polet, i samopouzdanje. A i to ima svojih uzroka…”


Milanković je umro 12. decembra 1958. godine u 80. godini u Beogradu gde je i sahranjen, ali je ostavio oporuku da njegovi posmratni ostaci budu prebačeni u Dalj. To je učinjeno 1966. godine.

Svoju zaostavštinu na naučnom i uopšte stvaralačkom radu je ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U ovoj ustanovi se čuva i radna soba Milutina Milankovića.


Zanimljivosti o Milutinu Milankoviću

1. Napravio je najtačniji kalendar do sada. Dužina tropske godine iznosi 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi, dok je Milanković postigao tačnost od 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 48 sekundi. Samo 2 sekunde duže traje godina po najtačnijem kalendaru.

2. Milanković nikada nije prihvatio Ajnštajnovu teoriju relativnosti, ali je to tada bio slučaj i sa mnogim drugim naučnicima tog vremena.

3. Dobio je krater sa svojim imenom  na daljoj strani Meseca veličine 34 km, zatim krater na marsu prečnika 118 km i asteroid pod nazivom 1605 Milanković.

4. NASA ga je uvrstila u 10 najvećih naučnika koji su se bavili proučavanjem Zemlje.

5. Za razliku od Nikole Tesle ili Mihajla Pupina, svetsku slavu nije stekao u najvećim svetskim centrima, već se svojim naučnim teorijama bavio u sobici u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu, koristeći samo papir, olovku, šiber i logaritamske tablice.

6. Milanković je glavni “krivac” koji je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao.

7. Evropsko geofizičko društvo je 1993. godine ustanovilo medalju Milutin Milanković.

8. Bio je jedan od najboljih poznavalaca istorije astronomije i nauke uopšte, a to dokazuje u nekoliko svojih dela.

9. Najcitiraniji je srpski naučnik svih vremena.


Dodatak: Još smo u ledenom dobu

Do naglog i ledenog zahlađenja na našoj planeti došlo je pre 25000 godina. Tada je došlo do formiranja “ledenog kontinenta” koji zahvatao veći deo severne polulopte, a i sve planine kako na severnoj tako i na južnoj Zemljinoj polulopti. Uništen je sav biljni i životinjski svet ili je bio primoran na selidbu tamo gde lednici nisu dospeli. Ovaj period je nazvan kvartarno ledeno doba. Ovakvih perioda je na Zemlji bilo više puta, a razlog za to je javljanje temperaturnih kolebanja. Dokazi za ova kolebanje naučnici nalaze na svakom delu planete.

Milutin Milanković je pojavu poslednjeg ledenog doba objasnio uticajem egzogenih faktora. Značaj je pripisao osunčavanju Zemlje, brzini rotacije, uticaju kosmičkih tela, morskim strujama i mnogim drugim atmosferskim činiocima. Za praćenje temperaturnih kolebanja za poslednjih 600000 godina, uvedeni su termini : toplotni maksimumi i minimumi na severnoj polulopti.

Zasluge se pripisuju, naravno, Milankoviću. On je na osnovu ovih termina napravio prvi kalendar Zemljine prošlosti.

Klimatska kolebanja ukazuju na to da poslednje ledeno doba nije isteklo, već da je Zemlja u trenutnoj fazi kada je došlo do izvesnog porasta temperature, a to je rezultiralo povlačenjam ledenih masa ka plovima. Intenziviranje ledenog pokrivača, prema prognozama klimatologa, će nastupiti za nekoliko hiljada godina (ovo sam pročitao u više naučnih članaka), da bi kasnije ponovo došlo do porasta temperature. Nakon 57000 godina iza tog ponovnog otopljavanja nastupiće još jedan hladan period.

Iz ovoga se vidi da se Zemlja nalazi u fazi trajanja kvartarnog ledenog doba, a ovaj period povišenja globalne temperature je samo njegova faza.



svetnauke.org
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Pon 28 Jan - 14:51

Mihajlo Pupin

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u Idvoru, tada u Austrougarskoj. Otac Konstantin i majka Olimpijada, oboje zemljoradnici, imali su desetoro dece, pet sinova i pet kćeri. Majka je imala veliki uticaj na Pupina. Iako je bila nepismena, prepoznala je značaj obrazovanja i usmeravala svog sina ka nauci. Njene reči koje su ga celog života podsticale u napretku i nauci navodi u autobiografskom delu:

“Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.”

Školovanje je započeo u rodnom mestu da bi srednju školu upisao u Pančevu. Već tada se zainteresovao za prirodne nauke i istakao kao odličan učenik. Zbog aktivnosti u pokretu “Omladine srpske”, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Crkvena opština je odlučila da mu pomogne i finansira nastavak školovanja u Pragu. Tamo je završio šesti razred i prvi semestar sedmog. Posle očeve smrti odlučio je da zbog teške materijalne situacije ode u Ameriku. Stoga je 12. marta 1874. godine parobrodom “Vestfalija” (Westfalen) krenuo za američkim snom.

U Njujork je stigao sa svega pet centi u džepu koje je odmah potrošio na pitu od šljiva. O dolasku zapisao je sledeće:

“Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novca ako se odlučio da sam sebi krči put ka samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.”



Promenio je svet pomerajući lične granice i granice nauke

Pupin je svakako imao snage jer ga je, pre nego što je otpočeo uspešnu naučnu karijeru, čekao mukotrpan rad. Obavljao je teške fizičke poslove i na taj način obezbeđivao pare za život. Uporedo je učio engleski i pohađao večernju školu, a kada se zainteresovao za univerzitet “Kolumbija” morao je da savlada i latinski i grčki kako bi položio prijemni. Na ovaj prestižni univerzitet upisao se 1879. godine i bio je oslobođen plaćanja školarine. Na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade zbog izuzetnog uspeha iz matematike i grčkog jezika. Za vreme školovanja izdržavao se radeći teške fizičke poslove i držeći časove svojim kolegama. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike. Zajedno sa diplomom dobio je i američko državljanstvo. Profesorski savet mu je odobrio stipendiju za dalje studije na evropskim univerzitetima uz obavezu da se, po završetku, vrati na Kolumbiju.

Posle devet godina Pupin je prvi put posetio rodni Idvor. Majka ga je ponovo podstakla da nastavi ka svom cilju i da ga velike stvari tek čekaju na Kembridžu gde se uputio na nastavak studija.

Na Kembridžu je počeo da izučava eksperimentalnu fiziku. Proučavanje ove oblasti 1885. godine nastavio je na Univerzitetu u Berlinu kod profesora Hermana fon Helmholca (Hermann von Helmholtz). Takođe je posećivao i predavanja čuvenog profesora Kirhofa (Gustav Kirchhoff) i počeo izradu svoje doktorske disertacije na temu “Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”.

U Londonu se venčao sa sestrom druga sa Kolumbije, Sarom Katarinom Džekson (Sarah Catharine Jackson), i sledeće četiri decenije je proveo u Americi kao profesor teorijske i eksperimentalne fizike, elektrotehnike, fizičke hemije i telekomunikacija. Položaj profesora elektrotehnike usmerio ga je ka proučavanju elektromagnetskih fenomena. Oscilacije, pojava rezonancije i talasi, kao proces prenošenja oscilacija, opčinjavali su ga od detinjstva. Zbog toga je veliki broj njegovih radova posvećen upravo proučavanju električne rezonancije.

Rendgen (Wilhelm Röntgen) je 1895, godine objavio otkriće iks-zraka, za šta se Pupin veoma zainteresovao. Odmah je napravio snimke šake jednog pacijenta zahvaljujući kojima su mu lekari uspešno izvadili sačmu iz ruke. To je bio prvi slučaj primene rendgenskih zraka u medicini. Međutim, Pupin se nije zadovoljio time. Nastavio je da osmišljava način kako da skrati vreme rendgenskog snimanja. Između objekta koji se snima i fotografske ploče postavio je fluorescentni ekran i tako skratio vreme ekspozicije sa jednog sata na svega nekoliko sekundi. Ovaj metod se još uvek primenjuje. Potvrdio je i postojanje sekundarnih rendgenskih zraka.

I pored Pupinove svestranosti, oblasti koje su ga najviše privlačile bile su telegrafija i telefonija. Njegov najznačajniji pronalazak je poznat kao Pupinova teorija. U njoj je izneo način za rešavanje problema povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovim otkrićem omogućeno je uklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti voda što je ranije predstavljalo glavnu smetnju za prenos signala na veće razdaljine i ispoljavalo se pojavom šuma. Pupin je ovaj problem rešio postavljanjem induktivnih kalemova na tačno određenim rastojanjima duž voda. Kako je dobro vladao i matematičkim aparatom, sve proračune obavio je sam. Krenuo je od matematičkog Lagranžovog (Lagrange) rešenja za vibracije zategnute žice da bi uspeo da razradi novu teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama. Čitav izum zasniva se na ideji da se otpornost niskofrekventnih vodova može smanjiti povećanjem induktivnosti. Kalemovi su vršili ovu kompenzaciju, a projektovani su tako da uneta induktivnost odgovara akumuliranoj kapacitivnosti voda. Pupin je proračunao da bi kalemove tačno određene induktivnosti trebalo postavljati na svakih 1,000 do 1,700 m voda. Ovi kalemovi su u njegovu čast nazvani Pupinovi kalemovi, a sam proces prenosa signala naziva se pupinizacija.



Pupinova skica indukcionih kalemova

Upravo ovaj patent doneo mu je svetsku slavu i bogatstvo. Telefonske kompanije kao što su Bell i Siemens otkupile su pravo na korišćenje Pupinovih kalemova. Zahvaljujući Pupinovim pronalascima danas funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj, a njegovi kalemovi su našli primenu i u mobilnim radio-antenama.



Shematski prikaz Pupinovog voda

Posle ovog otkrića mnoge svetske akademije nauka izabrale su ga za redovnog ili dopisnog člana, a univerziteti su mu dodelili počasne doktorate nauka.

Pupin je učestvovao i u američkom državnom savetu za istraživanja tokom Prvog svetskog rata. Radio je na projektima otkrivanja podmornica i uspostavljanja telekomukacije između aviona. Za ovaj rad primio je posebnu zahvalnost američkog predsednika Hardinga (Warren G. Harding).

Mihajlo Pupin nije bio samo izvrstan naučnik i pronalazač već je bio uspešan i na društvenom planu. Razvijao je brojna poznanstva i veze. Kraljevina Srbija ga je 1912. godine proglasila za počasnog konzula u Americi, a na poziv Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca boravio je dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru 1919. godine. Zahvaljujući svom poznanstvu sa američkim predsednikom Vilsonom (Thomas Woodrow Wilson), doprineo je određivanju granica Kraljevine SHS i nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika i Italije.

Oprobao se i u ulozi pisca objavivši autobiografski roman “Sa pašnjaka do naučenjaka” za koji je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu.

Pupin je iza sebe ostavio i brojne zadužbine kao što je fond posvećen majci Olimpijadi, fondovi za školovanje omladine u njegovoj domovini, kao i organizacije koje su za cilj imale okupljanje Srba u dijaspori.

Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Sub 5 Okt - 23:53

Јован Цвијић



Јован Цвијић (1865—1927), чувени српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије (сада САНУ), професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.



Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по јулијанском календару) 1865. године у Лозници. Отац му се звао Тодор Цвијић. Пореклом је био Херцеговац и бавио се трговином. Мајка Марија (рођена Аврамовић), била је из угледне породице из места Коренита, села у области Јадар које се налази недалеко од манастира Троноша и Тршића, родног села Вука Караџића.

Цвијић је често говорио да је у детињству на његово духовно образовање највише утицала мајка и уопште мајчина породица, мирна, сталожена и домаћинска, док је о оцу и очевој породици писао са доста мање емоција. Ипак, Цвијић је у свом научно-истраживачком раду о народној психологији имао похвалне речи за динарски етнички тип и карактер, коме управо и припада његов отац.

Након основне школе коју је завршио у Лозници, завршио је нижу гимназију у Лозници (прве две године) и Шапцу (трећу и четврту годину), а потом се уписао и завршио вишу Прву београдску гимназију.[4]

Године 1884, по завршетку гимназије, хтео је да студира медицину, међутим лозничка општина није била у могућности да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је Владимир Карић, његов професор из шабачке гимназије, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године.

Током свог школовања Цвијић је био посвећен читању књига. У гимназији је учио енглески, немачки и француски језик који су му током студија веома користили с обзиром да није постојала одговарајућа научна литература на српском. Касније је на страним језицима писао и научне и друге радове.
Школске године 1888/89. радио је као предавач географије у Другој мушкој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац. У то време на Бечком Универзитету предавања из геоморфологије држао је чувени научник др Албрехт Пенк (нем. Albrecht Penck), геотектонику је држао професор Сис (тадашњи председник Аустријске академије наука), а климатологију Јулијус Хан.

Цвијић је докторирао 1893. године на Универзитету у Бечу. Његова докторска теза под називом „Das Karstphänomen“ представила га је широј јавности и учинила познатим у светским научним круговима. Овај рад је касније преведен на више језика (код нас „Карст“, 1895) а захваљујући њему Цвијић се у свету сматра утемељивачем карстологије. Британски научник Арчибалд Гики је написао да ово представља „заставничко дело“ науке.

Јован Цвијић je своја прва и најзначајнија теренска истраживања обављао на почетку каријере, радећи на терену кршевитих предела источне Србије. Посматрајући карст на Кучају и Преконошку пећину, дошао је на идеју за своју докторску дисертацију коју је на студијама у Бечу одбранио 1892. године, а свечано је промовисан 22. јануара 1893.

Цвијић се, поред тога, бавио и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом и неотектоником). Његова монографија о карсту (красу) изазвала је веома позитивне реакције у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. Пре Цвијића, карстом Србије су се бавили и други истраживачи али у знатно мањем обиму и по правилу не карстом као основном темом. То су били: Ото фон Пирх (нем. Otto von Pirch) — 1830, Ами Буе (нем. Ami Boué) — 1840. и Феликс Филип Каниц (нем. Felix Philipp Kanitz), Милан Ђ. Милићевић, Јован Жујовић, Владимир Карић. Записи њихових истраживања били су, пре свега, дескриптивног карактера и са општим закључцима.

Још један значајан помак у науци Цвијић је начинио док је посматрао околину Миџора, врха Старе планине и планину Рилу (Бугарска), где је препознао трагове глацијације у виду 102 горска ока, планинска језера. До тада се сматрало да овај регион није био захваћен глацијацијом, па је ово Цвијићево откриће направило прекретницу у изучавању глацијације по питању распрострањења.

Захваљујући својим истраживањима Цвијић је још једном направио помак у светској науци и то својим антропогеографским прегледом у делу „Балканско полуострво 1918“, 1922-I, 1931-II" на основу својих проучавања балканских психолошких типова.

Истраживачким радом, Цвијић се бавио око 38 година при чему је ишао на многобројне експедиције по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, чији су резултат била бројна научна дела.

Двотомна „Геоморфологија“ Јована Цвијића која даје геоморфолошки приказ терена на Балканском полуострву ни данас није изгубила на актуелности и представља изванредну полазну основу у савременим истраживањима.

Научни радови

Први његови објављени радови:
1889. „Ка познавању крша Источне Србије“;
1891. „Преконошка пећина“;
1893. „Географска испитивања области Кучаја“;
1893. „Пећине и подземна хидрографија у Источној Србији“;
1895. „Карст, географска монографија“;
1896. „Извори, тресаве и водопади у Источној Србији“.

Сва ова дела бавила су се проблематиком у Источној Србији.

Као зрео и искустан научник написао је:
1922. „Ђердапске терасе“;
1925. „Карст и човек“;
1925. „Карст и српске народне приповетке“.

Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је пар стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Умро је у 62. години 16. јануара 1927. у Београду а сахрањен је на Новом гробљу. Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву.

Контроверзе

Због специфичности везаних за предмет који је проучавао, Цвијић се током друге половине 20. века нашао под критиком, а његов научни рад подвргнут је оштром критичком преиспитивању. Ово се односило управо на његове радове везане за друштвену географију, етнографију и антропогеографију. Често је преиспитивано да ли је и у којој мери је његов субјективизам, српски патриотизам или национализам имао удела у научном расуђивању и да ли је на тај начин са намером успешно промовисао и помагао тадашњу српску политику те допринео ширењу српске државе и јачању њеног политичког утицаја на југу Европе. Сам Цвијић је дао одговор на ово у свом делу „О националном раду“ где је написао:“Право национално осећање не сме да буде осећање мржње према другим народима, затим не сме да буде прецењивање своје вредности и својих права, а потцењивање особина и права других народа.”


Неоспорна је чињеница да је Цвијић живео у доба националног препорода, политички турбулентним временима и добу када су се почеле формирати етно-политичке границе. Његов допринос је значајан управо на исцртавању таквих граница новоформиране државе, Краљевине СХС, у Паризу 1919/20. године.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: RUSI GA SLAVE A SRBI GA ZABORAVILI: Dr Miloš Marić klonirao još pre 70 godina!   Uto 7 Jan - 21:51


MLAĐI BRAT MILEVE AJNŠTAJN

RUSI GA SLAVE A SRBI GA ZABORAVILI: Dr Miloš Marić klonirao još pre 70 godina!

Ruski naučnici tvrde da je dr Marić još pre sedam decenija postavio temelje oblasti medicine koja se danas zove kloniranje




SRBIJA - Pomalo zbog irge sudbine a pomalo i zbog našeg poslovičnog nemara prema svojim dičnim sunarodnicima, previđali smo mnoge naše velikane, a jedan od njih je dr Miloš Marić, mlađi brat Mileve Marić Ajnštajn, cenjeni histolog, univerzitetski profesor u Rusiji i jedan od začetnika kloniranja ćelija još pre sedam decenija.

Zbog velikog doprinosa nauci, sećanje na dr Miloša Marića u Rusiji se i danas predano neguje. Ali, u domovini Srbiji i dalje je nepoznat.

U Saratovu, gde Miloš Marić počiva, a gde je 1930. godine izabran za šefa katedre histologije na Državnom medicinskom univerzitetu, kojim je pre njega rukovodio čuveni naučnik B. A. Pavlov, danas postoji spomen-soba posvećena našem umnom sunarodniku.

Ruski naučnici, poput dr G. A. Kabolova, tvrde da Marićevi radovi i eksperimenti u oblasti amitoze imaju istorijski značaj, te da je dr Marić još pre sedam decenija postavio temelje oblasti medicine koja se danas zove kloniranje.

"Uporedo sa njegovim naučnim interesovanjem u oblastima mitoze i amitoze (indirektne i direktne deobe ćelija), dr Marić je radio pripreme za proučavanje nervnog sistema, ali je Veliki otadžbinski rat prekinuo te radove koji su publikovani tek posle rata i poslužili kao osnova za tri doktorske disertacije", zapisao je dr Kablov u Saratovu 1986. godine.

Na srpskom jeziku dr Marić se pominje samo u jednoj rečenici Enciklopedije Novog Sada - kao deset godina mlađi Milevin brat. Jedini zapis o njemu ostavio je Đorđe Krstić, novosadski fizičar koji već decenijama živi i radi u Sloveniji. Krstić je u svojoj knjizi “Mileva i Albert Ajnštajn” manje poglavlje posvetio Milošu.

I to je zasada sve. Nijedan Marićev naučni rad nije preveden na srpski jezik, ali na tome radi novosadsko “Malo istorijsko društvo”, na čelu sa dr Dragom Njegovanom. Društvo se bavi afirmacijom svih značajnih, a zaboravljenih velikana.

"Ni mnogoljudnije nacije ne dozvoljavaju sebi luksuz da zaboravljaju svoje velikane, pa ne bi trebalo da to činimo ni mi, mali ali daroviti narod. Kopije naučnih radova dr Marića trebalo bi da poseduju institucije, poput Matice srpske, a medicinski fakulteti da ga pominju i podsećaju studente da je postojao naučnik, naš sunarodnik, koji je, poput Tesle i Pupina, ostavio veliki naučni trag u inostranstvu", kaže dr Njegovan.


večernje novosti








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Čet 21 Avg - 12:19

Ognjeslav Kostović, Ruski Kralj pronalazača

Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!


Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne.

Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazdu­hoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski.



Ognjeslav Kostović kao kapetan očevog broda „Sloga“, više godina prevozio je šlepove sa žitom Dunavom

Podvodni izumi

– Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić.

Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što je tada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit.

– Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić.



Prvi idejni projekat za dirižabl iz 1879. godine

Unapređena letelica

Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.

– On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik.

Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina. Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta, Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen.

Najvažniji izum

– Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačenik benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve.

Uređaj za bombardovanje

Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista



102nd








Nazad na vrh Ići dole
Daksi

Elita
Elita


Ženski
Poruka : 1492

Učlanjen : 06.08.2014


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Čet 21 Avg - 14:05

Najveci srpski i svetski naucnik svih vremena Nikola Tesla.

Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: SEĆANJE NA GENIJA Po ovom srpskom naučniku zovu se delovi Meseca i Marsa    Pet 11 Dec - 21:30

U subotu, 12. decembra, navršava se godišnjica smrti jednog od najvećih srpskih i svjetskih naučnika Milutina Milankovića, utemeljivača moderne klimatologije i klimatskog modeliranja. Zbog značaja Milankovićevog naučnog rada 1970. godine, na 14. kongresu Međunarodne astronomske unije u Brajtonu, krater na Mesecu nazvan je po njemu, a 1973. i krater na Marsu.

Analizirajući problem uticaja astronomskih faktora na klimu tokom geološke prošlosti Zemlje, Milanković je na egzaktan način objasnio periodizacije nastanka, razvoja i povlačenja "glacijalnih faza" u proteklih 600.000 godina.





 
Primenjujući matematički aparat i koristeći prethodna naučna saznanja, uz pomoć kolege astronoma Vojislava Miškovića, Milanković je dokazao da su precesija, promena nagiba ose rotacije i ekscentrična putanja Zemlje oko Sunca dominantni dugoperiodični faktori za promenu klime u geološkoj prošlosti.
 
Njegovo delo "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" predstavlja najznačajnije dostignuće srpske nauke u 20. veku, a proračun količine osunčavanja i srednje godišnje temperature Marsove površine i donjeg sloja njegove atmosfere dokazan je kasnijim kosmičkim istraživanjima.
 
Milankovićev kalendar je do sada najprecizniji. U gregorijanskom su uočena dva krupna nedostatka - godina je predstavljena sa 365 i 1/4 dana, a navedeno je i da 235 lunarnih meseci predstavlja tačno 19 solarnih godina.

Milanković je svoj kalendar bazirao na anulaciji tadašnjih 13 dana - novi kalendar doveden je na isti datum kao gregorijanski, prestupne godine mogu biti one koje su deljive sa četiri bez ostatka, a sekularne godine biće samo onda prestupne ako njihov broj vekova kada se podeli sa devet daje ostatak dva ili šest.
 
Sve ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu preciznost do 2800. godine, odnosno do tada ne može biti nikakvog razmimoilaženja sa sadašnjim gregorijanskim kalendarom.
 
Milanković je istovremeno i jedan od tvoraca tektonike ploča koja se znatno primenjuje u geologiji.
 
Milanković je razradio numeričku sekularnu putanju polova rotacije, čime je dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj prošlosti bio bitno drugačiji od savremenog, odnosno da su se oni neminovno vremenom kretali.
 
Znatno kasnije, moderna geofizička merenja, satelitska geodezija i radiosignali potvrdili su tačnost ovih proračuna.
 
Milutin Milanković je naučni genije kojeg je svet definitivno priznao 10. decembra 1976. godine, kada su u časopisu "Nauka" objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta, čiji je osnovni zadatak bio da odgovori na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni.
 
Kada je potvrđeno da su varijacije Zemljine orbite, u stvari, "pejsmejker" ledenih doba - sve dotadašnje sumnje su raspršene, a Milankoviću je priznato zasluženo mesto u naučnoj svjetskoj eliti.

Godine 1948. izabran je za potpredsednika Srpske akademije nauka i umetnosti.
 
Milanković je rođen 1879. godine u Dalju, u Austrougarskoj monarhiji, a umro je 12. decembra 1958. godine.
 
Napisao je niz udžbenika, a posebno su bili korišćeni oni iz nebeske mehanike koju je držao na Beogradskom univerzitetu od svog dolaska 1909. pa sve do penzionisanja 1955. godine.
 
Napisao je dela kao što su "Istorija astronomske nauke", "Kroz carstvo nauka", "Tehnika u toku davnih vekova" i "Nauka i tehnika tokom vekova", a roman "Kroz vasionu i vekove" postao je njegov zaštitni znak.
 
Na internetu je dovoljno ući na sajt pod nazivom "Milankovitć" pa da pretraživač pokaže brojne podatke o velikom naučniku, čija su dostignuća ravnopravna sa dostignućima drugih velikih srpskih i svetskih naučnika - Tesle, Pupina, Cvijića, Mike Alasa ili Pančića.

Srbija Danas








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   Sub 17 Sep - 16:19

Nesrećna Mileva Marić: Unakazili je na rođenju, Ajnštajn je ponižavao, umrla u bedi!



Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su "odgovaraj mi samo kada ti se obratim"

Mileva Marić

Mileva Marić-Ajnštajn, rođena u Titelu, u tadašnjoj Austrougarskoj, 19. decembar 1875. je bila srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.

Rođena u bogatoj porodici u Titelu kao najstarija od troje dece u porodici oficira austrougarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku (1883—1938) i brata Miloša (rođenog 1885.) U Rumi postoji kuća gde je porodica Mileve Marić živela od 1877. do 1892. godine. Porodična kuća Milevine porodice postoji u Novom Sadu, Kisačka 20, i pod zaštitom je države.

Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.

U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek peta žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila 1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka.

Tajna Ajnštajnovog uspeha: 10 životnih lekcija koje je naučio!



Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.
U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila ćerku Lizerl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentnom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Lizerl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patentnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.

Mračna tajna Alberta Ajnštajna: Zašto se genijalac odrekao ćerke?

Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa rođakom u koju je bio zaljubljen kao dečak, pa je brak sa Milevom zapao u krizu. Da bi pokušali da prevaziđu probleme, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910.
Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe se odnos sa rođakom, Elzom Levental, pretvorio u ljubavni. Ova kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su "odgovaraj mi samo kada ti se obratim". U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih.



Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je na kraju zbog brige za sestru doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala da Albertu da razvod 1918, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine, savijanje svetlosti u gravitacionom polju za vreme pomračenja Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.



Odbačena od svoje zemlje, a Njujork joj se klanjao: Nesrećan život Milene Pavlović Barili (FOTO)
Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom.

Iako je postao slavan zbog teorije relativiteta, Ajnštajn je Nobelovu nagradu za fiziku dobio za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu, a Albert je novac prepustio Milevi. Mileva je uložila novac u tri stana u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. Ova decenija je za Milevu bila jako teška: Albert i Elza su zbog nacista emigrirali u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci.



Mileva je zbog dugova nastalih zbog Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć. Ajnštajn je preuzeo vlasništvo nad kućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Mileva je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj je pokušao da produži njen boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio da će izbaciti Eduarda iz testamenta.

Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvetila se. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. godine i sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Za njen grob šira javnost je saznala 2004. godine zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra "Nikola Tesla" iz Sankt Galena.
Nakon pet godina, 14. juna 2009. godine, osvećenjem i otkrivanjem spomen obeležja predstavnici Republike Srbije prvi put su zvanično odali počast Milevi Marić-Ajnštajn. Postoji inicijativa da se njeni posmrtni ostaci iz zajedničke grobnice, gde se nalaze od 1973. godine, ekshumiraju i dostojno sahrane.


Izvor Kurir








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najveći Srpski naučnici i pronalazači
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najveći Srpski naučnici i pronalazači
» Najveća solarna elektrana na svetu u Srbiji
» Srpski specijaliteti
» Srpski vladari
» Srpski običaji i verovanja
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Vreme nauke-