Srpska tradicionalna odeća

Sada ...

Tradicionalna srpska nošnja, kao i svaka druga tradicionalna odjeća nacije ili kulture nestaje zbog urbanizacije, industrijalizacije i međunarodnih trendova odjeće.
Ipak, haljina je još uvijek vrhunski dio srpske narodne kulture, a tu su brojni pokušaji da se sačuva ovaj narodni običaj kulture.
Danas, ovi kostimi se još uvijek nose za nacionalne blagdane i slavlja posebno u očuvanju tradicije i društva u selima.

Značajke srpske haljine uključuju Opstanak oblika obuće koji datiraju iz srednjovjekovnog kraljevstva Srba, Šajkača tradicionalni srpski šešir i Jelek obrazac od prsluka.
Srpski nošnja je također poznata po različitim teksturama i vezovima.



Sastoji se od šešira zvanog šajkača , bijele košulje, zove Jelek , hlača i srpskih cipela zvanih opanci .Jelek je prsluk izrađen od vune ili odbaršuna, dok su ženske jakne obložene krznom. Vezen dizajn često će se naći na pregačama, čarapma i drugdje.Obojen jarko crveno, simbolizira krv izgubljenu u bitci na Kosovu.



Tradicionalna srpskaženska haljina sastoji od opanaka, vezene vunene čarape koje je dosežu do koljena i nazuvice. Suknje su bili vrlo raznoličite, od pletena ili skuplje izvezene od lana, a tkanice služe kao pojas. Važan dio nošnje su pregače  s cvetnim motivima.



Košulje su u obliku tunike, bogato ukrašene srebrnim koncem i trake koje se  preko košulje. U nekim područjima je zamijenjen gornji rukava haljina sa crvenim ili plavim tkaninama, koljeno-duga, bogato ukrašeno i kopča ispred .



Šalovi i kape su se nosile kao ukras.

Djevojke su također nosila ogrlice, ili niz dukata oko grla, naušnice, narukvice, i njihove kape su bile ukrašene metalnim kovanicama ili cvijećem.



(Ovi su neke slike iz "etno selu" - turistička stvar ...)



(Opanci, tradicionalni srpskie cipele, sa zakrivljenim vrhom, i šajkača, tradicionalni srpski šešir)
Mladi ljudi ne nose ovakav kostim danas, spada u Kulturno Folk / Etničko očuvanje društva, ili na nacionalnoj razini događanja, kojih je mnogo u Srbija.
U svakodnevnom životu, još uvijek se može vidjeti na starijim seljacima, ili kao turistička atrakcija, te u Arheološkom muzeju.

Od sredine 19. stoljeća, Srbi su usvojili  uobičajeni europski način odijevanja.

izvor:translate

Антерија



Антерија је врста старинске хаљине. То је хаљина са дубоким изрезом на грудима, са дугим, спреда отвореним рукавима, а сама је дугачка до чланака ногу. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог изгледа, јер су ту додавани тзв. „клини“. Материјали који су се користили су били разни: памук, свила, сомот, брокат. Обично су биле црвене са узаним белим пругама или са ситним мотивима, а ракошним су сматране оне са златним везом од свиле или сомота. Мајстори који су израђивали антерије су се називали терзије.

Razmišljajući šta će da ponese engleskoj kraljici za rođendan, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević obratio se Etnografskom muzeju u Beogradu, a Muzej angažovao porodičnu manufakturu „Srma art“ iz Jakova. Tu je napravljena i u škrinju spakovana jedna lepa šumadijska devojačka nošnja s kraja 19. i početka 20. veka, koja danas stoji u Vindzoru, odnosno kraljičninom prestižnom muzeju.










Jelek

Jelek (od turskog yelek=prsluk) je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do sredine dvadesetog veka, kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima gde žive Srbi, jelek je imao veliku zastupljenost, nošen je u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. do Vranja i Kosova. Pominje se i u narodnoj pesmi, koja kaže „Jelek, anterija i opanci, po tome se znajuSrbijanci…“

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Obično su se koristili materijali kao što su pliš,sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, tračice i ukrasi, kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci, ali sa manje ukrasa i detalja.


Tipični turski jelek











narodnatradicija.wordpress.com

Šajkača

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje. Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč “šajkača” ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama. No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr.šajkano odelo). Po Skoku, šajak je “balkanski turcizam”, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra “našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala”, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj(Hercegovina).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: “Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.”

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali. Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije. Šajkača, to jest kapa za vojnike koja “ima formu graničarske kape”, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kaošajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose “šajkašku kapu”, kakva je određena i za narodnu vojsku. Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje. Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, “po srpskom načinu”, u muškoj nošnji “sasvim mala i plitka kapa”. Ova kapa, “koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave”, kako Jireček pretpostavlja, bila je “nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.”

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipašišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je “predstavljena manja ravna kapa slična šišaku”.

narodnatradicija.wordpress.com

ОПАНЦИ У СРБИЈИ

Вера Шарац-Момчиловић,
виши кустос Етнографског музеја у Београду


Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.

У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.

Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу. На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.



Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне.

Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века.

Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице.

Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.



Опанци капичари се састоје од ђона, лица, дела за петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрамо их елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба.


Kapicari

Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци.

Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао од набора при обликовању ђона, постао је његов главни украс. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.



Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари.

Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа.

У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни.

 









narodnatradicija.wordpress.com

Priča o šajkači


Šajkača je neprimetno potisnula šubaru kao srpsku nacionalnu kapu tokom devetnestog veka. Otprilike je istovremeno i truba istisnula gajde. To se dogadjalo tokom srpskih oslobodilačkih ratova kada je šajkača postala vojnička kapa po uzoru na strane vojske.



U stvari, prve šajkače su nosili srpski dobrovoljci iz, Bačke koji su u svojim malim čamcima, šajkama pravili velike probleme Turcima na Dunavu.

Verovatno je zato i do današnjeg dana šajkača ostala maslinasto zelena. Jedino su uvek posebni Užičani sebi priuštili da im ova kapa bude teget boje. Šajkača se pokazala kao svestrana kapa. Lepo stoji na glavi, pogotovo kad se malo nakrivi.


Osim glave, u nju može svašta da se upakuje a po potrebi može čak i voda da se pije iz nje. Neki dokon ljubitelj šajkače je uspeo da nabroji preko pedeset načina kako da se upotrebi ova univerzalna kapa. Šajkača je u stvari dvostruka kapa. Između njena dva dela može da se ostavi cigareta, pismo od devojke, novac i bog te pita šta još.



Inače taj dvostruki deo šajkače je prvenstveno namenjen da se navuče preko ušiju kada je hladno vreme. Zato se taj deo i zove uši. Šajkača se šije od istog materijala kao i pantalone. Dogadjalo se ponekad da se pantalone iscepaju na turu jer je taj deo najviše haban.



Kako nije baš ni kod sirotinje elegantno ići pocepanog tura onda su od ušiju sečeni komadi i pravljene su zakrpe. Od tog vremena je i nastala izreka: seci uši, krpi dupe, i odnosi se na sve poslove koji se od jada i čemera obavljaju.