Тодорци

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тодорци су мрачни коњаници, који су код старих Срба спадали у ред злих бића. Вођа ових коњаника у причама се појављује тек после својих јахача, и он је увек хром. Идентитет јахача увек је остајао скривен. Тодорци су јахачи који су срасли са коњем. Увек јашу ноћу, и веровало се да се не треба наћи им на путу, јер су били немилосрдни у убијању.

Тодорева недеља је један у низу хришћанских празника, који у себи крије и паганска веровања. Светац који се веже за овај култ назива се Велики Тодор, он је по хришћанству хром, јаше коња и јавља се у Тодоровој недељи. Његово појављивање се тумачи као предсказање смрти, болести и лудила. Ово је необична особина за хришћанског мученика. По предању, у период Тодорове недеље не треба кретати на пут, а ако се и креће, никако ноћу. Тодорева субота пада на задњу суботу зими, и по предању Тодорци се тада појављују






.

Виле

[You must be registered and logged in to see this image.]

Иако су виле у нашој митологији приказане као бића невероватне лепоте, па и у великој мери наклоњене људима, оне итекако умеју да буду ћудљиве и опасне. Најбоље нам о томе говори израз „уплести се у врзино коло“.

Врзино (или вилинско) коло је у традиционалном веровању магично место на којем се окупљају демони, вештице и виле. То место може бити било где у природи: на пропланцима, ливадама, или у близини шумских извора. Најчешће је кружног облика.
Веровало се да, уколико човек приступи таквом месту, виле око њега почну да играју и певају, као и да га терају да игра с њима, све док од њега не остане само душа. Такође, може се десити да остане без вида или да се смртно разболи, као и да га виле претворе у дрво или камен. Чак постоји запис из 1888. године који гласи : „ Сељаци не смеју ноћу у њу ући; не косе га, нити ору то земљиште“, а који се односи на извесно место у близини Врања




.

Бабарога

[You must be registered and logged in to see this image.]

Прастари предхришћански мит о крезубом рогатом страшилу у облику бабе, наказног лица, успео је да сачува своје место и под србским православним рухом.

Бабарога се најчешће кришом спомиње када се плаше малена деца. Она купи неваљалу децу и одводи их у свој брлог. Обично је стара, погрбљена и ружна, због чега је често мешају са вештицом.
Заправо, бабарога није злобно митолошко биће - она не води рачуна о хигијени и облачи свакојаке крпе само да би страхом одвратила децу од незгода.

Због своје страшне репутације, постала је србско васпитно средство : ) , које се појављује искључиво ноћу




.

Зеленко

[You must be registered and logged in to see this image.]

Зеленко је према предању био коњ Дамјана, најмлађег од браће Југовића. Био је из царске коњушнице, која је за време кнеза Лазара била у сувласништву Југ Богдана. Након неколико година, Богдан је у Врњцима подно Гоча подигао коњушницу у којој је гајио расну ждребад. На истом месту се налазио и полигон за коње, као и борилиште за витешке игре. Дамјан је имао много коња пре Зеленка, али ниједан му није тако добро служио као он. Најмлађи Богданов син није дозвољавао да га други хране и тимаре, већ је сам то радио, иако племићима није било својствено бављење таквим пословима.

Након Косовског боја у којем је Дамјан трагично изгубио живот, Зеленко и коњи браће Југовића су враћени у Крушевац, а мистерија је како су успели да избегну Турке који су желели да их одведу са собом. Легенда каже да је Зеленко вриштао за својим господаром годину дана, након чега је једне ноћи нестао из коњушнице. О њему се није знало ништа све док три године касније, на Видовдан, његов "плач" није почео да одјекује планином Гоч




.

Šuma bez lesa

Vekovi su prošli od onog doba kada je Gundulić ispevao svoje stihove o Lesandru Srbljaninu. Vrlo je neobično da Srbi, sve do današnjih dana, nisu o tome ozbiljnije razmišljali. Jasno je da Gundulić nije mogao pevati o Lesandru* ( pa još Srbljaninu ) bez ikakve osnove, kao što je sigurno da je on znao istoriju antičkog doba ( i Srba u tom vremenu ) daleko više i bolje nego što bi mi to mogli pretpostaviti. Takođe, neshvatljivo je da srpska nauka nikada nije ozbiljnije »pročešljala« dragocene dubrovačke arhive u kojima je, vrlo izvesno, vekovima tavorila istina o srpskoj dalekoj prošlosti.

Zvanična istorija nas je učila ( i još nas uči ) da je Aleksandar Veliki bio tvorac moćne »grčke imperije«, i tome smo decenijama ( vekovima ) slepo verovali. Kada se sagleda takav apsurd, onda i nije nikakvo čudo da smo odlutali od sebe i bezglavo se sunovratili u ambis, prethodno ogrnuvši se velom izmišljene istine. Najgore što se može desiti jednom narodu, jeste, da sluša »istinu« o sebi iz tuđih usta. Ipak, đavo možda i nije tako crn kako bi se moglo zaključiti na prvi pogled. Iako su pisani dokumenti, verovatno ( falsifikovanjem i fizičkim uklanjanjem ), za Srbe zauvek izgubljeni, a arheološki nalazi se mogu tumačiti kako je kome volja, opet postoji način da Srbi »isteraju pravdu« i dokažu da na njima počiva evropska civilizacija. Ti dokazi se nalaze u neuništivom, svakodnevnom »živom« dokumentu – u srpskom i drugim evropskim jezicima.
Lesandar je dar lesa, ali i darodavno božanstvo. Da bi Srbi bili darovani novim životom i da bi ostali Darodani, bilo bi neophodno da shvate kako nije tačna tvrdnja da smo mi narod »koji nikada nije napadao druge i koji se u svojoj istoriji samo branio«. Zapravo, prava istina je da je Srbima u prošlosti ( kao ni jednom drugom narodu ) tri puta pošlo za rukom da pokore, maltene, ceo tadašnji, poznati svet. To je i razlog zbog koga su se Srbi danas pretvorili u još neviđene mazohiste i što su, u nemoći, upravili prirodnu ljudsku agresivnost prema sopstvenom biću. U našoj »zatamnjenoj« svesti Velika Srbija i dalje slabašno svetluca kao rudimentiran ostatak nekadašnje ogromne srpske moći. Te iste Velike Srbije intuitivno se seća i »ostatak sveta« i stoga im je Srbija trn u oku, čak i danas kada se ona toliko smanjila da nikome razumnom ne bi mogla da predstavlja opasnost
Uprkos svemu, program Velike Srbije** trebalo bi, u budućnosti, da bude glavni cilj svih Srba. Svakako ne u populacionom i teritorijalnom smislu ( jer je to sada nemoguće ), već u pravcu stvaranja duhovno velike Srbije, koja sigurno i danas postoji unutar srpskog korpusa. Ako nameravamo da preživimo kao narod, takvu Srbiju treba osloboditi iz kandži onih Srba koji su se odrekli sebe i koji su sve svoje ambicije podredili opseni mondijalističkog Svesjaja.
Dakle, setimo se Gundulića i ne zaboravimo Lesandra Srbljanina, čije je ime u skraćenom obliku ( Les ili Lješ ) vekovima Srbima bilo poznato kao lično ime i kao naziv mesta ( Lješ u Arbaniji, Lesnovo u Makedoniji ) ili pojedinih ostrva u Jadranu ( Lesena, Les – to jeste, Hvar i Vis ), jer uz Lesandrovu pomoć bićemo u stanju da jasnije sagledamo prošlost, ali isto tako, i da sačuvamo budućnost.


*Aleksandar Veliki je rođen u Peli ( Bela ) u Solunskom Polju. Južno od Pele nalazi se grad Servia na reci Bistrici. Nakon pobede nad Persijom, Aleksandar razgovara sa persijskim vojskovođama istim jezikom. Kojim? Prorok Danilo govori o jednorogu koji pobeđuje dvoroga; zapravo, radi se o ujedinjenju Persije i Medije, to jeste, o stvaranju nove srpske imperije.
**Po svemu sudeći, srpska ognjila predstavljaju četiri roga koji izrastaju nakon Aleksandrove smrti, zapravo, simbolizuju cepanje i početak propasti Velike Srbije. Od tog doba, pa sve do današnjeg dana Srbija se usitnjava, topi i nestaje.

Српски Витешки Кодекс
Саставила: Мирјана Поповић Радовић


ПОРЕКЛО ВИТЕЗА

- Витез се рађа или од родитеља витезова или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.

- Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под посеб-ним сакралним околностима даривано неком натприродном моћи, особином или му је остављено јуначко завештање.

- Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, односно "чудесног детета" ("дивине цхилд"), или "видовитог детета" у српској митолошкој терминологији, преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање предака".

- Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци.


ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА


- Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота и настамби.

- Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.

- Витез вежба своје тело у издр-жљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору.

- Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.

- Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.

- Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
- Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи буздованом.

- Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.

ИМЕ ВИТЕЗА -

Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може потицати и из неког витешког боја.

- Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама.

- Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и на тај начин чувало.

- Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит.


ОСОБИНЕ ВИТЕЗА




- Витез је снажан и витког стаса.
- Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
- Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу.

- Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.

- Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
- Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује часним средствима.
- Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.
- Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред пријатељима, већ суди о стварима према савести.
- Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
- Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
- Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
- Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
- Витез је веран пријатељ и одан побратим.
- Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
- Витез поштује старе, посебно родитеље.
- Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.
- Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
- Витез више воли кратак и узбудлјив живот него дуг и монотон.
- Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
- Витез је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
- Витез се супротставља свакој обести и насиљу.
- Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
- Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
- Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност.
- Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
- Витеза не обесхрабрује пораз.
- Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
- Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.
- Витеза не привлачи власт над људима, већ независност.
- Витез верује у духовне вредности и хуманост.

ПОСТОЈАЊЕ ВИТЕЗОМ

- У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
- Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања.
- Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
- Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу.
- Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
- Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује.
- Витез добија очеву сабљу или му је сакује познати ковач.
- Витез добија коња и даје му име.
- Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
- Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
- Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
- Витез се учи да лови дивљач.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba

Kult drveta i biljaka jedini je od starih kultova sa kojim se crkva, naročito naša pravoslavna, brzo i bezuslovno izmirila, tako da on danas u njoj ima naročito svoje mesto i svoju simvoliku. Kao što se u starim religijama nijedna kultna radnja, ni molitva, ni žrtva, nisu mogle ni zamisliti bez manipulacija sa grančicama kakvog svetog drveta, tako se u nas ne može izvršiti vodoosvećenje bez bosiljka; i kada naše stare žene, idući u crkvu, nose u ruci bosiljak ili, u Primorju, grančicu masline, one čine isto što i savremenici Sofoklovi, koji su, idući u hram, obavezno nosili svete grančice u ruci. Koliko je naša crkva pokazala malo interesovanje da ratuje protiv starinskog kulta drveta, najbolje se vidi iz činjenice da u kultu svetoga drveta, zapisa, u adoriranju njegovom i prinošenju žrtava njemu, uzimaju učešća i sveštenici. Sve to učinilo je da je kult drveta i biljaka u našem narodu i danas još neobično svež i jak.

Drveta sa demonskom ili čak božanskom snagom ima mnogo. Obično se obožava ili cela specija, na primer: lipa, hrast, leska, ili pojedini istaknuti primerci: bor kralja Milutina u Nerodimlju, kruška kod Đevđelije, brest u Petrovgradu, o kome je nedavno bilo govora i u našoj štampi, orah kod Molovina u Sremu, lipa kod izvora Cornika u Slavoniji („najstarija jugoslovenska lipa" — Šulek) i toliki drugi. Svetih šuma i gajeva, kojih je u doba cvetanja paganizma bilo vrlo mnogo, danas ima samo po retkom izuzetku; ali da su ranije postojali u većem broju, smemo zaključiti iz imena manastira kao što su Grabovac, Krušedol, Orahovica: manastiri su, po svoj prilici, zamenili starinska prethrišćanska svetilišta, čiji su centri bili u odgovarajućim svetim gajevima.

Ako bismo hteli da govorimo o svakom drvetu ponaosob, prvo što bi trebalo da učinimo to je da ih podelimo na dve kategorije: na dobra i zla dreveta, ili — kako su ih delili još stari narodi, Grci i Rimljani, takođe i Germanci — na drveta srećna i nesrećna. Jedno od najvažnijih drveta iz prve kategorije bila bi, svakako, leska. Kod našeg naroda postoji čitava religija ovog drveta. Leskina šibljika ima izvanrednu magičnu snagu; takva magična šibljika može ispuniti svaku našu želju; i njome se može ubiti đavo, čovek pretvoriti u životinju, i ponekad čak i mrtvac oživeti. U lesku ne udara grom, i zbog toga se čobani, kad zagrmi, kite njenim lišćem, ili ga meću pod pojas, ili beže pod nju. Leska je i drvo znanja. Ko bi metnuo u usta meso od zmije koja pod leskom živi, razumeo bi govor životinja; a ko bi pojeo srce te zmije, tome bi svaka travka rekla od čega je lek.

Među sveta drveta mogu se još ubrajati lipa, hrast, tisovina i mnoga druga. Lipa je sveto drvo svih Slovena. Lipovi gajevi i pojedini primerci bili su nekada centar kulta: oko starih crkava i džamija nalaze se i danas lipe, ili ih je, prema lokalnoj tradiciji, bilo ranije; crkve su, možda, u pojedinim slučajevima zamenile svete lipe. Od lipovog drveta pravili su se starinski idoli; „krst lipovi" u poznatoj turskoj psovci upućivanoj Srbima u stvari je aluzija na starinski idol od lipovine; oko lipe vršena su nekada venčanja. Inače je kult lipe od davnih vremena u dekadenciji; verovatno je da je ta dekadencija otpočela još pred kraj paganizma. Danas lipe nema u našim krajevima mnogo; međutim, veliki broj topografskih imena po njoj, mnogo veći no po ostalim drvetima, dokazuje da je lipe pre bilo mnogo više, svakako u vezi s tim što je i poštovanje prema njoj bilo jače.

Hrast je u starim indoevropskim religijama poznato drvo boga gromovnika. Kod nas se hrast po pravilu uzima za badnjake i za zapise. Gde se pored crkve nalazi hrast ili hrastov gaj, to su verovatno sveta drveta preostala još iz vremena paganizma. I običaj da se pod hrastom održavaju zborovi i vrše suđenja starinski je i u vezi sa religijskim uvaženjem toga drveta. Od ostalih svetih drveta možemo samo spomenuti još tisovinu, koja je „vilinsko drvo" i raste samo na čistom mestu. Nijedno drvo, osim možda glogovine, nije tako snažan utuk protiv zlih demona. Nekakva Ciganka, za opkladu, od pedeset plugova koji su na njivi orali, zaustavila je svojim basmama četrdeset devet, a pedeseti nije mogla, jer je u rogovima volova bilo pomalo tisovine: „Takav plug" — rekla je Ciganka — „ne bi mogli zaustaviti ni svi sihirbaizi što ih ima na svetu."

Spisak božanskih i demonskih drveta, ako bismo hteli da spomenemo sva drvega koja dolaze u obzir, ispao bi vrlo veliki. U tome katalogu jedno od uglednih mesta pripadalo bi i javoru, koji ima veze sa mrtvačkim kultom, i kultom predaka, i nije slučajno što su se mrtvaci nekada često sahranjivali u izdubenim javorovim deblima; što se mrtvački kovčeg često pravi od javorovih dasaka („Sine mili, je l' ti zemlja teška, Il' su teške daske javorove"); i što su gusle, koje su instrumenat epske poezije, a epska poezija je u vezi sa kultom predaka i jedan deo toga kulta, od javorovine.

Od biljaka koje su imale značaj u staroj srpskoj religiji ne možemo a da ne spomenemo bosiljak, za koji je Pančić rekao da Srbina prati kroz sav njegov život, u radosti i žalosti, od kolevke pa do groba. On je božji cvet; najpre u bašti treba posaditi bosiljak, pa onda ostalo cveće. Prema srpskim legendama, ponikao je on na grobu cara Uroša; ili čak na grobu Spasiteljevom; ili je postao od suza svetoga Save. Jedna legenda kaže da Bogorodica najradije miriše taj cvet; i kada je jednom „ovca Razbludnica" bila kod Boga na večeri, Bog joj je dao jabuku, a Bogorodica kitu bosiljka. Kao što grčki Hermes vadi duše čarobnim štapom, tako sveti Arhanđeo vadi duše pravednika bosiljkom.

Ovoliko o religiji pojedinih drveta i biljaka. Ako se sada posmatraju sve ukupno, moći će se dobiti zanimljiva i, uglavnom, jasna slika o celokupnoj religiji i kultu njihovom u našoj starini. Mi ćemo od svega toga dati samo nekoliko fragmenata, uzetih preko reda. Unapred bismo sasvim ukratko mogli reći da, prema starinskim shvatanjima i našeg naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti — mada to nisu uvek — senovite, to jest, one pripadaju ili kakvoj duši (to su, na primer, voćke i loze koje se sade po grobovima; ruža koja je ponikla na grobu nevino poginule Jovanbegovice; kosovski božuri; bosiljak koji je samonikao na Isusovom grobu), ili kakvom dobrom ili zlom demonu (brest, jasen, jela, bor pripadaju vilama; zova i orah nekim zlim demonima), ili divovima, koji su u stvari najstarije forme paganskih bogova (otuda divlje voćke i divlje životinje — tj. koje pripadaju divovima), ili najzad božanstvima (hrast bogu gromovniku, leska nekom velikom ženskom božanstvu, lipa takođe nekom velikom božanstvu).

Kada sam rekao da izvesna drveta — pojedini primerci ili cela specija — pripadaju izvesnim demonima ili božanstvima, ja sam naročito upotrebio ovaj neodređeni izraz. Kakva je to pripadnost, kakva veza između drveta i demona? Ima naučnika (kakav je npr. halski profesor Oto Kern) koji misle da drvo ili biljka sami po sebi, kao takvi, nikada nisu obožavani, nego da njihov religijski karakter i ugled dolazi otuda što su oni eventualno mogli biti stan, privremeni ili stalni, kakvog božanstva ili demona; sveta drveta, prema tome, ne bi bila ništa drugo nego najprimitivniji hramovi, s obzirom na to da hramovi u paganizmu doista nisu bili ništa drugo nego zgrade u kojima božanstvo stanuje (u izvesnoj suprotnosti sa današnjim hramom, koji je u prvom redu zbornica). Još Plinije Stariji, iz I veka posle Hrista, rekao je za drveta da su „hramovi bogova", numinum templa. Međutim, u našoj narodnoj religiji postoji i postojalo je i jedno i drugo shvatanje. Da drvo može biti, pre svega, sklonište, sedište ljudske duše, dokaz su nam voćke i drveta koja se sade po grobovima, i u koja narod zamišlja da se sklanja duša pokojnikova. Iz narodne književnosti i iz narodnih verovanja znamo da je na Momirovom grobu iznikao bor, a na Grozdaninom loza; ili na grobu nekog drugog momka loza, a na devojčinom ruža; da su iz krvi kosovskih junaka ponikli božuri, a na grobu svetoga Jovana Vladimira bršljan.

Drvo može biti i vilin stan. U jednoj našoj narodnoj pesmi, Bog je dao momčetu zlatne roge, i ovo „probode boru koru, al' u boru mlada moma, pak zasija kao sunce". Na nekim drvetima — na primer, na brestu i jasenu — vile se naročito rado skupljaju. Zanimljivo je, još, da se i danas iz naših običaja i tradicije može videti da je drvo ponekad moglo imati potpuno isti značaj koji i hram. U istočnoj Srbiji starinsko pričešćivanje koprivom, o Uskrsu, vrši se pod zelenom šljivom ili drugim zelenim drvetom, onako kako se u starim kultovima vršilo u hramu ili njegovoj neposrednoj okolini. Sveta drveta, zapisi, pod kojima se čine molitve i prinose žrtve i u koje se urezuje krst koji se svake godine obnavlja ili na koji se prikucava ikona, u stvari nije ništa drugo nego jedan takav primitivan hram.

U jednoj našoj legendi priča se kako nekakav car nije nikada išao u crkvu da se Bogu moli (jer mu se tu ''nije dalo''), nego je to činio pod kruškom („kruščica je moja crkvica") i njegove molitve tu imale su toliko uspeha da se on posvetio. Nije nemoguće da i u poznatoj lepoj srpskoj legendi ''Ko manje ište, više mu se daje'' imamo tamnu uspomenu na kult koji se vršio pod kruškom kao svetim drvetom: „čuvanje" kruške u tom slučaju imalo bi se shvatiti kao ostatak kulta koji je činjen kruški, i tek tada bilo bi jasno nešto što se iz današnje priče ne vidi — naime, zbog čega su bila nagrađena braća koja su krušku čuvala.

Jedan, na žalost zaboravljen ali vrlo darovit, naš istraživač, Pavle Sofrić, s pravom je rekao da nije slučajno što se u našim narodnim pesmama hajduk moli Bogu pod zelenom jelom: jela, za koju inače dovoljno znamo da je smatrana za senovito, sveto drvo, imala je ovde da zameni hram. Iz navedenih primera vidi se da je drvo doista moglo biti sedište, ili hram, kakvog demona ili božanstva. Iz drugih primera, međutim, vidi se da je drvo i samo po sebi, kao takvo, moglo važiti za demona ili božanstvo. Za to najubedljivije govori badnjak, kome se o Badnjem večeru prinose žrtve, upućuju pozdravi i molitve i koji se uopšte celoga večera, u svima ceremonijama, tretira ne kao drvo nego kao ličnost, kao božanstvo koje se propisno spaljuje. da bi se (prema shemi koja nam je poznata iz religije Atisa, Ozirisa, Adonisa, Sandana i drugih) ponovo rodilo.

Drugi zanimljiv primer imamo u neobičnom kultu koji se o Badnjem večeru čini tisovini: kada se ona unese u kuću, moraju je „predvoriti" dve mlade devojke ili momak i devojka, isto onako ''kao mrca''. Božanska snaga drveta ili biljke pretpostavlja se i u običaju da se listom ili pupoljkom pojedinih drveta i biljaka, na primer leske, koprive, tisovine, u našoj staroj religiji i pričešćivalo. Najzad, da se i drveta i biljke mogu personifikovati, vidi se i iz nekih starinskih shvatanja, od kojih imamo manje ili više jasnih tragova u tradiciji i običajima.

Primitivni ljudi ponekad smatraju da su sa ovom ili onom biljnom specijom u neku ruku ravnopravni, da su istoga porekla i srodnici; takve slučajeve imamo u takozvanim totemističkim zajednicama; ali i kod klasičnih i kod orijentalnih naroda postoje motivi u kojima se priča da su prvi ljudi rođenn iz drveta. U našim narodnim pripovetkama poznat je motiv da se devojka rađa iz bosiljka ili iz jabuke, ili iz bora. U Hercegovini pričaju da vile postaju iz biljke mrazovca (colchicum autumnale), zato momci nikada neće ovu biljku da zgaze; dok naprotiv stare žene čine to krišom, rano u zoru.

Arapi pričaju za palmu da ju je Bog stvorio zajedno sa čovekom i zato je nazivaju bratom (mi bismo rekli „sestrom", ali je palma, nahli, u arapskom muškoga roda). Kod nas se biljke često apostrofiraju sa „sestrice" (''vidovčice, po Bogu sestrice'', ''leščice, po Bogu sestrice''), i to, što je važno, ne u lirskim pesmama, nego u basnama i molitvama, u kojima su najbolje sačuvani starinski kultni nazivi i starinska verovanja. Bajalica naziva uopšte svaku magičnu travu koju će da iskopa ''o travice, po Bogu sestrice''. Lesku i Nemci zovu ''Frau Hasel''. — Očevidno je, dakle, da drvo ili biljka, sami po sebi, mogu biti božanski numen.

Kad je reč o starinskom kultu, može biti od interesa — mada neće predstavljati nikaknvu cezaciju — da utvrdimo kako su se naši preci obraćali, kako su adorirali sveta drveta. Ako se uporede današnji naši fragmenti sa stanjem stvari u religijama starih naroda, moći će se konstruisati ovi glavni momenti u našim starinskim molitvama: metanisanje pred svetim drvetom, hvatanje rukom, celivanje. Pored toga, obavezno je bilo i sedenje pod svetim drvetom ili u svetom gaju. Pred drvetom kome se starinski Srbin obraćao molitvom, trebalo 6i dakle najpre metanisati, pa ga onda uhvatiti rukama, i peći svoju želju. Tako i danas rade u Bosni stari Srbi kada se, uoči Uskrsa, ispovedaju leski i pričešćuju njenim pupoljkom; tako je uradila i Latona sa palmom i maslinom, pre no što će roditi Apolona i Dijanu.

Starinski, još grčki i rimski, propis da se putnik kada prolazi pored svetoga gaja, treba tu da zadrži i neko vreme posedi paulisper assidere, može poslužiti kao lep komentar za jedan naš poznati običaj u mrtvačkom kultu, i za jedno mesto u pesmi „Ženidba Milića barjaktara". Kada je Milićeva zaručnica umrla, svatovi su je propisno sahranili, pa onda oko groba, koji je bio odmah zasađen ružama, klupe pogradiše:

Ko j' umoran, neka se odmara.

U pesmi je zaboravljen pravi smisao sedenja, ali posle ovoga što smo rekli jasno je da je to doista kudtna radnja, u najmanju ruku odavanje počasti pokojniku. Mi, uostalom, i sa druge strane znamo da sedenje može imati izvesno pozitivno, magično dejstvo: setimo se samo propisa da gost, kada uđe u kuću ma za najkraće vreme, mora sesti; i da takođe mora sesti i polaženik kada nam o Božiću doće. — Što se tiče celivanja svetih drveta, meni je, iz ove oblasti, poznat samo slučaj celivanja badnjaka, kod nas u Šumadiji i inače.

Ali da je taj propis obuhvatao ranije i druga sveta drveta, smeli bismo zaključiti iz činjenice da je celivanje svetih predmeta oduvek imalo u kultu veliki značaj. Ciceron na jednom mestu spominje bronzanu statuu Herkulovu u Agrigentu, koja je od silnih celiva sva bila izlizana. Ja se lično sećam da sam u Rimu, u kapiji Aurelijanovoga bedema kroz koju ide put za Tivoli, video takođe jedan jako izlizan mramorni krst, ispod koga je pisalo italijanski:

„Ko poljubi ovaj krst, 100 dana oproštaja u purgatorijumu".

O žrtvama koje se svetim drvetima i biljkama prinose imamo interesantnih dokumenata. U mnogo slučajeva drvetu ili biljki, odnosno božanskom numenu koji se u njima zamišlja, prinosi se žrtva u vinu, hlebu i medu. Klenu i glogu, na primer, prinosi se na žrtvu pogačica, vino i voda, da 6i se saznalo da li se bolesnik namerio. Isto tako, uoči Đurđevdana i Spasovdana prinosi se slična žrtva vili, koja boravi u biljci jasenku, da bi bolesniku, koji će te noći spavati pod jasenkom, došla na san i kazala mu lek. Sasvim starinsku žrtvu imamo i u običaju u okolini Đevđelije da se o Uskrsu daje kruški nafora, koja joj se umetne pod koru. U našoj staroj religiji postojale su u kultu drveta i takozvane obedne žrtve.

Ovo je vrlo starinska, prema jednom engleskom istraživaču, Robertsonu Smitu, čak i najstarija forma žrtve uopšte. LJudi jedu isto jelo, za istom trpezom, sa božanstvom i preko jela učvršćuju odnose, prave savez sa njim, onako kao što se prijateljstvo i savez i danas još sklapaju preko soli i hleba, i kao što se onome koji nam dolazi kao gost, i čije prijateljstvo želimo da anticipiramo, nudi so i hleb. Takve obedne žrtve postoje kod nas u kultu predaka: prilikom daće ostavlja se za trpezom prazno mesto za dušu pokojnikovu, za koju se misli da nevidljivo uzima učešća u gozbi.

Kod Rimljana postojao je običaj zajedničkog obeda bogova i ljudi, koji se zvao lectisternium; tom prilikom u začelju je rezervisano mesto za boga, njegova statua bila bi donesena i postavljena na stolici ili minderluku, i pred nju bi bila iznesena jela. Za ovakvu primitivnu žrtvu teško je naći paralelnih primera u istoriji religije, i utoliko je zanimljiviji jedan srpski primer iz religije drveta. Naime, u Nerodimlju postoji jedan prastari, sveti bor, za koji tradicija kaže da ga je posadio kralj Milutin. Prvoga dana Uskrsa kod toga bora drži se sabor, koji kulminira u ritualnoj gozbi, pri kojoj mesto u začelju zauzima bor. Lep i vrlo redak primer za lektisternijum u našoj religiji.

Kult biljaka, u našoj starini, pripadao je inače velikim delom ženama. Dok su iz drugih nekih kultova žene isključene ili im je uloga ograničena (na primer, ženi nije dozvoljeno da kolje sitnu stoku i živinu, jer bi se, kaže se, ono što žena zakolje omrcinilo — a mi znamo da je svako klanje prvobitno bilo ceremonijalno i pod kontrolom religije; pa onda, žena po pravilu ne može „ustajati u slavu"; čak i za ulazak u hram postoje izvesna ograničenja) dotle u kultu i religiji drveta i biljaka žena, po pravilu, vodi prvu reč. Jedna od najvažnijih stvari u ovoj oblasti jeste branje lekovitih i magičnih biljaka. Pretprošle godine [1938] o toj temi izašla je velika knjiga jednog belgijanskog naučnika (A. Delatte), iz koje se najbolje da videti koliko je taj čin religijski značajan i sa koliko se obzira i ceremonija mora da njemu pristupa.

Kod nas, kao što je poznato, ova važna religijska radnja potpuno pripada ženama — dovoljno je podsetiti na „idenje u zdravac" o Biljanom petku, i na branje biljaka za vreme Međudnevica. Zanimljivo je da i inače ceo biljni svet, u svima religijama i mitologijama, dolazi u interesnu sferu i pod kontrolu ženskih božanstava i demona. Spomenuo sam petak i Međudnevice kao dane kada bilje ima naročitu spasonosnu moć. Zar petak, vendredi, Freitag, kao što se već i iz samog imena njegovog vidi, nije dan starinske Venere, odnosno germanske Fraje, i, kada je kod nas izvršeno personifikovanje dana, naše svete Petke? A Međudnevice su dani između svih velikih Bogorodičinih praznika. Važna je još činjenica da su u ovu međudnevičku sezonu još i za vreme paganizma padali najveći praznici ženskih božanstava. Božanstva od kojih zavisi cela vegetacija, i kod semitskih i kod indoevropskih naroda, takođe su ženskoga roda: to je Ištar ili Astarta, ili Dimitra, ili Majka Zemlja, ili drugo koje žensko božanstvo.

U našoj religiji i mitologiji najčuvenije biljarice jesu ženski demoni, vile. One se i rađaju iz biljaka ili iz drveća, i žive u njima ili oko njih; čak i njihova egzistencija zavisi, u najvećoj meri, od magičnih biljaka; u narodnim pripovetkama naivno i ne bez izvesnog humora priča se kako se vile žure da, u noćima kada biljke imaju naročitu magičnu moć, preduhitre smrtne žene i tako reći ispred nosa im poberu mitsku biljku vratolom; ili seme od beloga luka, koje daje besmrtnost; ili seme od paprati, s pomoću koga se može naći i podići zakopano blago.

Čak i životinjski svet nagone vile da za njihov račun skuplja magično bilje. U jednoj fantastičnoj priči iz Prilepa objašnjava se zbog čega su ždralovima vratovi očupani. Oni, naime, idu svake godine u neku pustu planinu u koju ljudi nemaju pristupa, i tu, za vile, beru smilje, pa ga onda vršu; i vratovi su im očupani zato što su bili vezani za stožer. U davnoj prošlosti uloga žene u kultu drveta i biljaka morala je biti još mnogo veća. Od njene magične intervencije često zavisi cela vegetacija. U primitivnom društvu žene su, da bi se vegetacija obezbedila, čak prinošene i na žrtvu. Nije nemoguće da je takav običaj postojao i u maglovitoj slovenskoj prošlosti.

Ima kod nas jedan običaj o Đurđevdanu da se ide na reku i tu, ''šale radi'', poneka devojka gurne u vodu i, razume se, odmah zatim izvuče na obalu. To što se danas smatra za šalu bila je nekada, po svoj prilici, ozbiljna kultna radnja. Ja držim da ovde imamo ništa manje nego zamenu, supstituciju ljudske žrtve. U vrlo dalekoj prošlosti — tako bismo smeli da rekonstruišemo celu stvar — božanstvu koje se zamišljalo da je u reci žrtvovana bi bila po jedna devojka, odnosno bila bi mu poslata kao nevesta; onako isto kao što je reci Nilu svake godine žrtvovana po jedna devojka, i kao što reka u lepoj našoj priči o Usudu traži ljudsku žrtvu. To je, u paganizmu, poznati slučaj takozvane „svete svadbe": na mističan način, i po sili analogne magije, ima da ova žrtva izazove i obezbedi poljsku plodnost.

Zanimljivo svedočanstvo o božanskoj snazi pojedinih drveta imamo mi možda i u izvesnim zakletvama, u kojima se takva drveta spominju. Naš narod kune se u bor i glog:

bora mi, i: gloga mi. Vuk misli da su ove reči uzete zato da se ne bi veliko Božje ime profanisalo i uzimalo u usta radi ma kakve bagatele. I doista, postoje primeri za ovakav eufemistički način izražavanja kakav pretpostavlja Vuk, na primer kod Francuza i Nemaca: parbleu m. par dieu i potz Wetter m. Gottes W.

Ali je ipak verovatnije da mi ovde stvarno imamo zakletvu svetim drvetom. Mi, doista, znamo da su se stari Sloveni, kao i stari Germanci i klasični narodi, rado zaklinjali svetim drvetima; i da je ta navika bila jako popularna, dokaz je to što je crkva smatrala za potrebno da ovakve zakletve naročito zabranjuje. Analognih slučajeva za ovakvu zakletvu imamo kod Grka. koji su se zaklinjali — incredibile dictu — u kupus, jer je on smatran za svet, i kod Germanaca, koji su se zaklinjali u lesku. Za bor i glog mi inače dovoljno znamo da su ih naši preci doista smatrali za sveta drveta. O boru rečeno je već ranije nešto. Glog je, pored ostalih svojih supra-normalnih osobina, imao još i retku čast da se smatra za kozmičko, vasionsko drvo. Kao za igdrasil u germanskoj mitologiji, tako naš narod priča za neki veliki glog da na njegovim granama stoji cela zemlja, za taj glog vezan je crni pas, koji neprekidno grize glog, i ako bi ga pregrizao, svet bi propao; ali s vremena na vreme sveti Petar prekrsti štapom, i glog se vrati na staru meru.

S obzirom na eventualnu demonsku ili čak i božansku prirodu drveta i biljaka, nije nikakvo čudo što za sečenje drveta i branje biljaka postoje naročiti magični i kultni propisi. Kada ko poseče drvo za koje se boji da nije možda senovito, treba da na preostalom panju odseče živoj kokoši glavu, pa mu se neće ništa desiti. Ovde, očevidno, imamo žrtvu zamene, isto onako kao što se, kada u jednoj kući ubrzo dvoje jedno za drugim umru, sa onim drugim sahranjuje petao ili kokoš, kao zamena za trećeg ljudskog mrtvaca. Ali ima i druga mogućnost da čovek poseče drvo pa da mu se ipak ne desi ništa.

Moj uvaženi prijatelj prota Steva Dimitrijević pričao mi je da na Kosovu Arnauti ovako rade kada seku drvo za koje se boje da nije senovito: jedan seče, a drugi čeka sa kamenom u ruci, pa čim onaj poseče drvo, ovaj drugi brže-bolje postavi kamen na panj. Zašto? Kamen ima moć da privuče, veže za sebe svaku dušu: setimo se samo grobnog spomenika, kome je bio prvobitan cilj da pokojnikovu dušu za sebe veže; ili belutaka kojima se oivičuje grob i koji imaju ista cilj; pa onda belutaka koji se bacaju u grob pokojnika za koga postoji bojazan da će ce povampiriti. Kamen koji Arnauti meću na panj posečenog drveta ima, očevidno, zadatak da dušu koja se u tom drvetu možda nalazi — veže za sebe, tako da ova ne bude u mogućnosti da ode slobodna i izvrši osvetu.

I za branje magičnih biljaka postoje strogi propisi, kojima se reguliše i vreme branja i mnoge druge stvari, kao što su molitve, žrtve, kultna čistota. Zanimljiv je Ovidijev opis kako je čuvena čarobnica, Medeja, brala magične biljke, kojima će podmladiti svoga svekra, Ezona: iz njega se vidi koliko ta stvar može da bude ceremonijalna i komplikovana. Takvi propisi postoje i kod nas. Ja ćy spomenuti samo jedan.

Za kopanje velikoga zelja, vrlo cenjene magične biljke, koja će se ušiti deci u amajliju, i upotrebiti za kađenje kuće od veštica, važi ovaj propis: zelje se kopa u Međudnevice; ono se kopa kamenom, i kada se dovoljno opkopa, baci se kamen uvis, i zelje iščupa, dok se kamen još nije vratio na zemlju. „Ako kamen prije pane nego su iščupali" — kaže onaj koji je ovaj običaj opisao — „onda drže da to zelje nema toliku moć kao što bi imalo da se iščupalo prije nego je kamen pao." Ceo ceremonijal zanimljiv je. Propis da se mora kopati kamenom, a ne možda nožem ili ašovom, svakako je izvanredno star, stariji od upotrebe metala, dakle: svakako još iz neolitskog vremena; onako kao što je stariji od upotrebe metala i propis da se pokrov za mrtvaca mora seći kamenom, a ne makazama. A zbog čega se kamen baca uvis? Posle onoga što je gore rečeno o upotrebi kamena prilikom sečenja drveta, stvar je sasvim jasna. Biljarica želi da u biljci ostane demon koji je i čini lekovitom, i zato je, u momentu čupanja, izoluje od kamena, bojeći se da kamen demona iz biljke ne privuče u sebe.

Kod ovakvog stanja stvari ne iznenađuje nas što drveta i biljke imaju ugledno mesto i u našoj mitologiji i legendama. Meni je do sada poznato oko stotinu mitova i legendi, u celini i u fragmentima. Oni se odlikuju svojom fantastičnošću, tajanstvenošću i nežnošću. Mitskih drveta i biljaka ima mnogo. Kome odmah ne bi pale na pamet sa bukve jabuke, ili javorove, ili jovove, ili zlatne jabuke, koje u nepristupačnoj šumi čuva zmija ili aždaja, ili jabuke od kojih se stvara zlato, ili od kojih rastu rogovi? Dovoljno je uz njih podsetiti na jabuke hesperida i na plodove sa drveta života u raju (koje je, u prvobitnom mitu, takođe čuvala zmija), pa ćemo se uveriti da se ovde doista nalazimo u punoj mitologiji.

U mitske biljke dolazi i toliko spominjani raskovnik, koji otvara svaku bravu i pronalazi skriveno blago. Ko hoće da ga nađe, treba sam sebe da stavi u okove i da ide livadom; pa gde okovi sami od sebe spadnu, tu će ga naći; ili ćemo ga naći kod ježa, koji se u pripovetkama smatra za vrlo mudru životinju, i koji ga drži pod jezikom. Od životinja možemo dobiti i „zemaljski ključ", koji ima istu moć kao i raskovnik; tu travku poznaje tica žunja. Kada ona izleti iz gnezda, treba zatvoriti izlaz i podmetnuti crvenu maramu, pa kad žunja vidi da ne može ući, doneće tu magičnu travku i otvoriti ulaz; ali čim to učini, gledaće ona da travku uništi, pa će je baciti na crvenu maramu, misleći da je vatra, i onda je čovek može uzeti. Postoji, najzad, i travka za kojom su čeznuli i tražili je mnogi junaci iz epskih pesama i iz narodnih pripovedaka; to je travka živoga. Tu travku poznaje zmija, koja je „lukava mimo sve zveri poljske". Ako jednu zmiju ubiju, lako se može desiti da njena drugarica donese travku života i oživi je.

Ima još jedna biljka — ili, bolje reći, jedan biljni supstrat — koja nam može osigurati večiti život — to je jedna na prvi pogled tako obična stvar kakvo je seme od beloga luka. Ali to seme niko nikada nije video niti za njega čuo. Za njega znaju samo vile. Kao što su grčki bogovi jeli ambroziju, tako naše vile jedu seme od beloga luka, i žive dokle im se život ne dosadi; a kad im dosadi, one to seme odbace, i tako bez bola umru.

Iz ovog poslednjeg podatka vidi se da se je i naš narod, ko zna u kako dalekoj prošlosti, kao i drugi narodi interesovao za problem besmrtnosti. Besmrtnost je moguća, ali samo uslovno, i samo u teoriji; u praksi, nju je čovek, bilo zbog svoje lakomislenosti ili nepoverljivosti, izgubio ili proigrao. Aleksandar Veliki našao je vodu života, ali ju je izgubio krivicom svoga kuvara; prvi čovek, vavilonski Adapa, nije smeo da okusi jelo besmrtnosti, koje mu je za svojom trpezom ponudio vrhovni bog Anu, jer je mislio da mu Anu sprema zamku; Adam je prodao svoju besmrtnost za plod koji će ga dovesti do saznanja dobra i zla; Gilgameš je dobio, najzad, travku života, ali je pustio da mu je ukrade zmija. U krajnjem redu, što ljudi nisu besmrtni, kriva je ona poznata zavist bogova, koja je bila tako važna komponenta u staroj, naročito u grčkoj religioznosti.

Kada su bogovi stvarali ljude — kaže se u jednom starovavilonskom tekstu —

Oni su za ljude odredili smrt,

A život su za sebe zadržali.

I naši preci verovali su da je besmrtnost moguća, ali da nam je, grabeći za sebe jelo života, osporavaju vile; međutim, mada su zbog ovoga mogli negodovati, nisu oni nikada gubili uverenje da se eliksir života ipak nalazi u tajanstvenoj snazi svetih drveta i magičnih biljaka. Na tome uverenju počiva cela religija drveća i biljaka, koju su naši preci sa puno pijeteta čuvali i ostavili je svojim potomcima u amanet.

Sekula se u zmiju pretvorio

Kada su Sibinjanin Janko i njegov nećak Sekula došli na Kosovo, učinio je Sekula pokušaj — kaže narodna pesma (Vuk, 2, 84, upor. i varijantu. 85, pa onda bugaršticu u Bogišićevoj zbirki, I, 19, str. 56 idd, i Petranović, Ep. pesme star. vr., 37) — da turskog cara živog donese Janku u ruke. On se, naime, pretvori u šestokrilu zmiju, i donese u Jankov logor turskoga cara pretvorenog u sokola. Pri polasku u avanturu, skrenuo je Sekula pažnju ujaku da ne strelja zmiju, već da strelja sokola. Ali je Janko učinio drukčije: on je ubio zmiju, a sokola je pustio da pobegne. Kad se to svršilo, Janko je, na svoju žalost, video da je ubio rođenog nećaka.

Zašto Janko nije poslušao Sekulin savet? Posle izrične, jasno kazane opomene Sekuline (84, 60 idd; 85,49 idd), on je, očevidno, morao imati jakog razloga da radi drukčije. Taj razlog kazan je u pesmi. U trenutku kada treba da donese odluku da li da ubije zmiju ili sokola, on rezonuje ovako:

Zašt' da streljam sivoga sokola

Kad sam i sam roda sokolova?

Volim streljat zmiju šestokrilu

(84, 76 idd).

U varijanti ove pesme Janko se koleba šta da radi, i tada interveniše ban-despot Đuro:

Zar ne znadeš, od Sibinja Janko,

Da mi jesmo gn'jezda sokolova,

A Turci su gn'1ezda gujinjega!

Udri guju, ne udri sokola

(85, 74 idd).

Janko je pogrešio što nije poslušao Sekulu, ali narodni pevač prećutno priznaje da je njegovo rezonovanje bilo pravilno. Turci su zmijin porod, oni su zmije, to se zna — i zmija koju Janko na svome šatoru vidi šta može drugo biti nego Turčin, u ovom slučaju turski car? Da veza između Turaka i zmije nije utvrđen, svima poznati fakat, Jankovo ponašanje ne bi bilo opravdano.

Da li, međutim, Đurđeve reči, u narodnoj pesmi, treba uzeti bukvalno, to jest, da li je kod našeg naroda doista postojalo verovanje da su Turci postali od zmija? Širokoj publici, koja je navikla da narodne pesme shvata racionalistički, i da u njima svuda traži alegorije i istorijske reminiscencije, neće ovo izgledati verovatno. Ni onima koji su posvećeni u etnografiju neće stvar, na prvi pogled, izgledati jasna. Potrebno je, dakle, videti, prvo, da li je ovakvo verovanje moguće, a, zatim, da li za njega ima još oslonca u verovanjima i umotvorinama našeg naroda.

Da pojedina plemena i narodi mogu voditi poreklo od kakve životinjske specije, biti dakle srodnici tih životinja i isto što i one, to je česta i vrlo karakteristična oznaka totemizma, jedne pojave koja je, kao što se zna, tražena kod skoro svih sadašnjih i nekadašnjih primitivnih naroda. Mirmidonci su postali od mravi, Hirpini od vukova, Ofiogeni sa Helesponta postali su od zmija, itd. Sličnih verovanja kod današnjih nekulturnih naroda ima veoma mnogo. Veliki broj primera pokupio je Frezer u svome delu o totemizmu (Totemism and Exogamy, 1—4, 1910), upor. i S. Reinach, Cultes, 1, 26. Da je i naš narod, kao i drugi srodni narodi, znao nekad za takva totemistička shvatanja, pokušao sam da utvrdim u jednom svom radu: ''Nekolike primedbe uz srpski Badnji dan i Božić'' (u GNČ, 34, 1921, 273 idd).

Iz faze totemizma izašao je naš narod još davno, ali su se ipak, s kolena na koleno, sačuvala naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su svoj izraz u pripovetkama i mitovima. Međedovićev otac bio je medved, Miloša Obilića rodila je kobila — po jednoj tradiciji, a po drugoj — zmaj; budimska kraljica zatrudnila je kad je pojela desno krilo od zlatnokrile ribe (Vuk, Pjesme, 2, 11); ribareva žena rodila je dva sina kad je pojela komad od jegulje (Vuk, Pripovijetke, 29, upor. i Spiess, Das deutsche Volkssmärchen, Leipzig, Teubner, 1917, str. 52 i 109; Bolte—Polivka, Anmerkungen zu den Kinder- und Hausmärchen der Brüder Grimm, Leipzig, 1913, 1, 534 idd, naročito 544 idd), itd. U narodnim pesmama za vrlo mnoge junake kaže se da su ih rodili zmajevi, tj. bića koja su upola zmije, i da su prema tome i sami zmajevi. Interesantan je npr. katalog zmajeva u pesmi ''Miloš Obilić zmajski sin''. Tu se kaže sasvim jasno:

Štogod ima Srbina junaka,

Svakoga su odgojile vile,

Mnogoga su zmajevi rodili.

U katalogu se dalje kaže da su zmajevi Miloš Obilić, Zmaj Ognjeni Vuk, Relja Bošnjanin, Banović Sekula, Banović Strahinja, LJutica Bogdan, Kraljević Marko.

Daljih primera iz narodnih umotvorina naći će se u raspravama o partenogenezi (v. o tome Tih. R. Đorđević, ''Naš narodni život'', Beograd, 1923, SKZ, 174, 181 idd), isto tako i u pripovetkama u kojima imamo motiv ''Nektanebove prevare''. upor. Otto Weinreich, Der Trug des Nektanebos (prirodni otac Aleksandra Velikog, na primer, u romanu o tome kralju, imao je oblik zmije). Prema tome, verovanje da su Turci postali od zmije, u principu, moguće je, utoliko pre što je verovanje u mitska bića koja imaju zmijski oblik ili su nalik na zmiju, i danas, još vrlo jako.

S druge strane, valja podsetiti na jednu jako popularnu vrstu narodnih umotvorina — to su etiološki mitovi i skaske. Prirodan čovek interesuje se za postanak raznih stvari, biljaka, životinja. Iz Denhartovog dela o skaskama (Oskar Dähnhardt, Natursagen, 1—4, Leipzig, Teubner, 1907) može se videti da nema pitanja za koja se čovek nije zainteresovao. ''Naturmenschen und Kinder sind unverbesserlich neugierig, und fragen beständig warum und wie?''* (M. P. Nilsson, Primitive Religion, Tübingen, 1911, 112); zašto vuk živi u šumi? zašto pauk plete mrežu? zašto zmija nema nogu? zašto u ljudi nije taban ravan? kako su postali insekti? Na svako od tih pitanja naći će se odgovor u narodnoj mitologiji.

* ''Čeda prirode i deca nepopravljivo su radoznala, i stalno pitaju zašto i kako?''

Među tim pitanjima nalazila su se i pitanja o postanku pojedinih naroda. Prirodna je stvar da će se za narode tuđe i neprijateljske uvek pronaći da su niskog, neotmenog porekla. Ovakvih etioloških skaski ima dosta (jedna, na primer, o postanku Cigana i Vlaha, objavljena je baš kada sam pisao ove redove, u Kići od 21. V 1922), ali one većinom spadaju u usmenu književnost, jer su obično neučtive, skatološke, i ne daju se zabeležiti.

Po jednoj skaski iz Galicije (Dähnhardt, 1, 318 id), Cigani su postali od đavola; slično tumačenje nalazimo i kod našeg naroda, upor. Grbić u SEZ, 14, 332 (''Po narodnom verovanju, Bog je dao sv. Iliji munju i grom da pobije sve đavole. Sv. Ilija je sve đavole pobio, samo mu je pobegao Romi Daba, koji se bio sakrio u ciganskom ćemanetu. Od Romog Dabe napatili su se drugi đavoli''). I za Arnaute (kao što se može zaključiti iz jednog podatka u BV, 12, 248, kad se dovede u vezu sa Dähnhardt, 1, 318 id) po-stoji u našem narodu verovanje da su postali od đavola. Isti je slučaj i sa Turcima. Prema jednoj tradiciji iz Vasojevića, ''Turčina je Bog dao... zbog naših starih grijehova. NJega treba zvati vidoviti đavo'' (Milićević, ŽSS2, 86). Jedna narodna pripovetka iz zbirke Andre Gavrilovića (Dvadeset srpskih narodnih pripovedaka, Beograd, 1908, str. 75) završava se primedbom da je Turcima đavo rod.

Prema ovome što je kazano, izjava da su Turci ''gn'jezda gujinjega'', koju narodni pevač meće u usta ban-despotu Đurđu, neće nam izgledati neverovatna. NJu treba shvatiti bukvalno, i za nju ćemo naći i drugih potvrda. Sima Trojanović zabeležio je (SEZ, 14, 155) verovanje iz Šumadije da su Turci ale, a da su Srbi zmajevi; ale se, međutim, često identifikuju sa zmijama (''svaka zmija kad preživi sto godina, odmah postane ala'', ibidem). U mitologiji i narodnim pripovetkama grčkim i rimskim, germanskim, orijentalskim, javlja se vrlo često zmija, ili, što je svejedno, aždaja, kao nerazdvojni čuvar vode, izvora, ili jezera u planini [upor. npr. N. Gressmann u Rel. Gesch. Gegenw., 5, 1948; Frezer uz Paus., 9, 10, 5; među umotvorinama srpskog naroda može se npr. spomenuti pesma ''Jovan i divski starješina'' (Vuk, Pjesme, 2, 7), pripovetke ''Aždaja i carev sin'' (Vuk, 45), ''Baš Čelik'' (Vuk, 51), ''Biberče'' (Vuk, 68), itd.] Interesantno je da u nekim narodnim pesmama ulogu aždaje ima Turčin:

Tader sam im pravo kazivao:

Da ne znadem niđe vode ladne

U planini ni blizu planine ...

A da znadem duboko jezero,

Al' jezero nigda nije samo,

Bez Turčina ali gorskog zvjera.

(Vuk. Pjesme, 6, 39, 82 idd).



U ovom redu ideja valja spomenuti i neke figure iz narodnog pesništva, koje će se tek onda lepo osetiti ako se shvate kao refleks verovanja o kome govorimo:

Povila se šarka guja ljuta

Od Azije, od Anadolije,

Na Jedrene naslonila glavu,

A repom je Anadol pritisla;

Tu je bila za sedam godina,

Pa se diže od Jedrena grada,

Te na srpske zemlje kidisala:

To ne bila šarka guja ljuta,

Već to bila ljuta sila turska.. .

i poznato poređenje:

U Turčina i u zmije ljute,

U njih nikad tvrde vjere nema

(Vuk, Posl., 6865).

Banović Strahinja kaže starome dervišu:

Ropče moje, zmijo od Turaka!

(Vuk, Pjesme, 2, 43, 390; upor. i Vuk, Pjesme, 8, 71, 22 id).

Nama je iz stare književnosti sačuvan jedan katalog naroda, u kome je svaki narod vezan za poneku životinju, izjednačen s njom. Katalog, koji je sačuvan u više rukopisa (v. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien, 1914, 3, 175. Jedan je objavio Šafarik u Slovanske starožitnosti, Praze, 1863, 2, 733 idd) i prema tome izvesno bio jako popularan, ima izvestan simvoličan karakter, i u tome pogledu bio bi blizak srednjovekovnom Fiziologu. U katalogu spomenuti su i bliži i dalji narodi. Bližim, poznatijim narodima uvek je tražen životinjski ekvivalenat po kakvoj unutrašnjoj vezi. Za Srbina se npr. kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu utoliko što je vuk, kao što sam u jednom ranijem radu pokazao (GNČ, 34, 1921, str. 274), mitski srodnik i predak Srbinov, uopšte mitski predstavnik srpskog naroda.

Dalje, za Alamanina se kaže da je orao, za Grka da je lisica, za Bugarina da je bik, za Sirjanina da je riba, za Tatarina da je hrt (zagar) itd. Imamo razloga da mislimo da i u ovim drugim slučajevima životinje nisu uzimane napamet; dovoljno je setiti se npr. da orao u nemačkoj heraldici ima vrlo vidnu ulogu; da su Tatari u narodnim pesmama ulaci par exellence (upor. i Tih. R. Đorđević, ''Iz Srbije kneza Miloša;'' Politika, br. 4891 od 4. XII 1921); da su bik i lisica u istočnom i jugoistočnom delu Balkanskog poluostrva, dakle: onde gde su Srbi poznali i Bugare i Grke, imali od starine naročiti kult (uporedi Dionisa—bika i Orfeja—lisicu; premda su, za identifikovanje ova poslednja dva naroda sa bikom i lisicom, mogli postojati i drugi razlozi); da je riba vrlo istaknuto, nadaleko poznato sirijsko božanstvo (Dea Syria, upor. i Cumont u Pauly—Wiss., 4, 2241 id). Za nas je od interesa da se u tome katalogu za Turčina kaže da je zmija. I ovo mesto pokazuje da je naš narod između Turaka i zmije pretpostavljao izvesnu mitsku srodnost.

Zašto je za mitski ekvivalenat Turcima izabrana baš zmija? Razlog je očevidan. Zmija je demonska životinja, više nego ikoja druga. Kao takva ona, doduše, može biti naš prijatelj i zaštitnik, kakva je na primer kućevna zmija (u kojoj je duh predaka), ili zmija koja čuva vinograd i kojoj zbog toga naš narod čini kult (v. SEZ, 17, 148), ali može biti — i ona je to najčešće! — naš neprijatelj, i u tom slučaju protiv nje preduzimaju se naročite magične mere (v. npr-Vuk, Rječn., s. v. Jeremijev dan; Milićević, ŽSS2, 123 id; SEZ, 14, 65), i između nje i čoveka vlada uvek izvesno nepoverenje. ''I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između sjemena tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati'' — rekao je Gospod zmiji u 1 Mos., 3, 15; upor. i Vuk, Posl.,1161 i 6865.

U svakom slučaju, međutim, zmija je demonska životinja više nego ikoja druga. Narodni pevač, izjednačivši Turke sa životinjom koja ima tako jasan demonski karakter, podigao ih je u čisto mitološku sferu, dao je borbama s njima izvestan mitski karakter, i tako stvorio uslov da se od tih borbi načini epopeja — imamo, dakle, isti slučaj koji i u indijskoj epskoj poeziji, gde su crnkasti starosedeoci, sa kojima su došljaci Arijevci vodili borbe, predstavljeni kao demoni, i to vrlo često u zmijskom obliku; ili u vavilonskom. ''Epu o Gilgamešu'', u kome je Humbaba, kralj vavilonskih neprijatelja, Elamićana, predstavljen takođe kao demon. Cela ideja, utvrđena jednom, pokazala se kao vrlo plodna. Turci, shvaćeni kao demoni, dobijaju sada, bar u kosovskom mitu, u prvoj fazi njegovog stvaranja, naročitu ulogu — oni postaju oruđe, instrumenat naljućenog božanstva, koje preko njih izvršuje kaznu nad celim narodom.

U pesmama iz kosovskog ciklusa, i u narodnoj tradiciji o kosovskim događajima,. provlači se stalno izvesna rezignacija, oseća ce svest o krivici, uverenje da je otpor uzaludan i da se sa sudbinom treba bezuslovno pomiriti. Kad je celoj kosovskoj katastrofi dat jednom ovaj smisao, ništa nije smetalo da se izvrši stapanje između mitova koji govore o borbama na Kosovu i starinskih mitova tipa pesme ''Sveci blago dijele'', u kojima je iznesen srpski Götterdämmerung. ''Poslednje vrijeme'' i refleksije o njemu daju ton i čine glavnu sadržinu ovih mitova.

Mogle bi se još učiniti nekolike napomene o samoj pesmi.

Sekula je, očevidno, rizikovao kad je uzeo na sebe da se, u srpskom logoru, pojavi u obliku zmije. On je mogao verovati da će u tom obliku biti gonjen od strane Srba. Da. je on doista s tim računao, vidi se iz njegove molbe, onako, jasno kazane i jako naglašene, da se zmija ne dira. Kad su stvari tako stajale, moramo se zapitati zašto se Sekula pretvorio baš u zmiju. Zar on nije imao na raspoloženju nikakav drugi oblik?

Za ovu stvar mogu postojati dva objašnjenja. Pretvaranje Sekule u zmiju i događaji oko toga jesu motiv iz narodnih pripovedaka. To je borba između dva čarobnika, koji se pretvaraju u razne oblike — jedan motiv koji je dobro poznat u pripovetkama mnogih naroda, naročito na Istoku (npr. u 1001 noći, u pripovetki o drugom kalendaru, v. i J. A. Macculloch, The Childhood of Fiction, London, 1905, str. 165 id, i von der Leyen, Das Märchen2, str. 117 id), gde se može pratiti još u vrlo dalekoj prošlosti (Mojsije i misirski čarobnici; Petar i Simon mag;

pa čak i misirska priča ''Dva brata''; upor, A. Thimme, Das Märchen, Leipzig, 1901, 74 id; N. Gunkel, Das Märchen im Alten Testament, Tübingen, 1921, 103), i u pripovetkama balkanskih naroda, Grka (upor. još borbu između Menelaja i Proteja, Hom. Od., 4, 454, idd), Arnauta, Rumuna, Bugara (Bolte—Polivka, 2, 63 id). Fon der Lajen (1. s.) kaže da je taj motiv naročito dobro poznat u turskim pripovetkama.

Taj motiv poznat je i u našoj narodnoj književnosti — to je npr. Vukova pripovetka ''Đavo i njegov šegrt'' (Vuk, 6), koja ima dosta paralela u drugim zbornicima srpskih pripovedaka (v. Bolte—Polivka, 2, 64). Motiv se sastoji u ovome. Dva čarobnika, najčešće dva konkurenta, ili učitelj i đak, vode borbu na život i smrt: jedan se pretvori npr. (kao što je u Vukovoj pripovetki) u goluba, drugi u kopca, koji goluba pojuri; onda se onaj prvi pretvori u prsten na ruci careve kćeri; careva kći baci prsten na zemlju, prsten se pretvori u sitnu proju, od koje se jedno zrno otkotrlja pod carevu čizmu; sad se onaj drugi čarobnik pretvori u petla i počne jesti sitnu proju, najzad se iz onog zrna pod carevom čizmom stvori mačak i udavi petla. Po ovakvom šablonu dešavaju se metamorfoze i vodi se borba u svima pripovetkama iz ove grupe. U borbi, koja se razvija vrlo brzo, imaće više izgleda na uspeh onaj koji sam uzme inicijativu i koji izabere bolje oružje, to jest koji na sebe uzme zgodniji oblik, Najzgodniji oblik za Turčina očevidno je zmijski oblik; on je u njemu kod svoje kuće, i demonska snaga koja je u zmiji ostaje mu sada na raspoloženju u svoj celokupnosti. Sekula, da bi oduzeo protivniku ovo preimućstvo, kako je već sam imao inicijativu u borbi, uzeo je na sebe zmijski oblik, iako je znao kako je to opasno.

Drugo objašnjenje zbog čega je Sekula uzeo na sebe zmijski oblik — moglo bi biti ovo.

Sekula je, prema narodnoj tradiciji, bio zmaj, kao i mnogi drugi epski junaci (v. gore, upor. još i Nodilo, Religija Srba i Hrvata, Rad, 89, 1888, 175. Za Sekulu vidi još naročito podatak u T. Maretića, Naša narodna epika, 166). Zmaj kao takav, nesumnjivo, ima izvesnu srodnost sa zmijom, za šta govori već i sama etimologija njegovog imena. Zmajevi se ''najčešće... pojavljuju u vidu krilate ognjevite zmije, a kad idu pred oblake da se biju s alama, onda su kao orlovi ili druga koja tica...'' kaže sasvim tačno (upor. S. Troj. u SEZ, 17, 154 idd) o zmajevima A. Vasiljević u BV, 9, 1894, 183 (kao verovanje iz Svrljiga). Pri svem tom, zmaj je nasuprot sličnim mitskim bićima, kakva su aždaja i ala, vrlo blizak čovečjem obliku''. ''Za zmaja... misli se da je kao ognjevit junak od kojega u lećenju ogan, odskače i svijetli'' (Vuk, Rječnik, s. v. ala; upor. i lep opis u Vuk, Pjesme, 2, 42, 34 idd) — otuda je npr., kad je jedne noći preko Čačka preleteo meteor, prost narod govorio da je to bio zmaj (S. Trojanović u SEZ, 17, 158).

U narodnim epskim pesmama zmaj je već potpuno antropomorfiziran, i od starog zmajskog oblika njemu su ostali samo atributi, ''obeležja'' (''Vučja šapa i orlovo krilo, I zmajevo kolo pod pazuhom, Iz usta mu modar plamen bije'' ... Vuk, Rječn., s. v. zmajognjeni), i mogućnost da leti. Moć letenja dobija zmaj ili na taj način što će razviti svoja (sakrivena?) krila, ili što će obući ''ruho ognjevito'' (Vuk, Pjesme, 2, 42, 40), koje je prvobitno, po svoj prilici, isto što i zmijska košulja u pesmi i pripovetki o zmiji mladoženji i u pripovetkama toga tipa. Ima za zmaja još jedna mogućnost da se podigne u visinu i poleti: zmaj se, naime, može uspavati i pustiti da mu iz tela izađe duplikat — fylgja (v. o tome moj rad Puštanje vode''' na Veliki četvrtak, Studije iz religije i folklora, 1924, str. 61 idd), i, pretvoren u šta bilo — obično u orla — poleti i eventualno stupi u borbu sa neprijateljskim demonima. Za ovaj treći način metamorfisanja (koji zmaja vezuje sa zduvama, upor. BV, 8, 1893, 319) slabo zna, koliko mi je poznato. naša epska mitologija (upor., ipak, npr. Vuk, Pjesme, 2, 21: ''Sveti Nikola''), ali je on utoliko poznatiji u narodnim verovanjima (mnogo primera navode S. Trojanović u SEZ, 17, 154 idd, i A. Vasiljević u BV. 9, 1894, 183 id). — Zmaj, dakle, može uzeti na sebe oblik zmije. Za Sekulu smo videli da je zmaj, i zato se i na taj način može objasniti njegov zmijski oblik u avanturi sa turskim carem.

Koje je od ova dva objašnjenja tačno? Istina će, verovatno, biti na sredini. Narodnom pevaču bio je poznat motiv o dvoboju između dva čarobnika (i to mu je bila polazna tačka), a Sekula, baš zato što je imao zmajske osobine, pokazao se kao vrlo podesna ličnost da se za njega veže ceo događaj.

U varijanti iz Petranovićeve zbirke (Ep. p. star. vr.. 37), u kojoj je, jedinoj, opisan momenat kada je baš počeo dvoboj između dva protivnika, i koja je zbog toga izvesno među svima najstarija, jasno se vidi kako su ova dva shvatanja pomešana. Tu se kaže:

Doklen Sekul kraj cara sjeđaše,

Momak bješe kako i đevojka.

Al' da vidiš čuda golemoga!

Nestade ga časom sa očiju,

U zmaja se Sekul pretvorio,

Car Murate u sokola sivog,

Zmaj sokola dohvati pod krilo.

U pesmi ima još jedan motiv iz narodnih pripovedaka. Kada se Sekula krenuo na Kosovo, govorile su mu sestre (Vuk, Pjesme, 2. 25, 35 idd):

Mio brate, Banović-Sekula,

Obrni se da t' oke vidimo,

Da prepočnem' oke na jagluke;

Kad se sestre brata použele,

Da vidimo oke na jagluke.

Isti motiv imamo i u pesmi o Mileti i Milici (Vuk, Pjesme, 5, 694, 35 idd).

Ovakve slike, ideogrami na izvezenom platnu ili svili, nalaze se često i u narodnim pripovetkama. U pripovetki ''U laži su kratke noge'' (Vuk, 62) poručuje carica, koja traži izgubljenog muža, ovako: ''Ovako ćeš pozdraviti svoga oca: ako mi ne pošalje onog čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po čemu ćete naći toga čoveka'. Pa onda sedne pa prepočne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda reče: ,Evo, kakvo je ovo dete, ovaki je i onaj čovek"'.

Isti motiv javlja se i u pripovetkama iz ciklusa o zahvalnom mrtvacu, v. BV, 11, 1896, 210 i Bolte—Polivka, Anmerkungen, 3 5142). Bolte–Polivka, koji misle (možda, uostalom, s pravom) da je motiv orijentalskog porekla, prevideli su da se on nalazi još i u starom atičkom mitu o Prokni i Filomeli (upor. Ovid. Met„ 6, 576 idd, Soph. frg. 523 idd Nauck, i Carl Robert, Die griechische Heldensage, Berlin, 1920, 1, 157).

Kako je potekla Sava

Da je Sveti Sava otišao od kuće još kao dete, bilo je važno i narodnoj legendi koja kaže: krijući se ode u Svetu goru i tu se pokaluđeri. Kad posle nekoliko godina čuje da mu je otac umro, Sava pomisli: "Vidi, šta bi - otac mi umre, a nije mi ostavio blagoslova". Ode do svoje braće i porodice, da se vidi sa svima i da se pokloni očevom grobu Oprostivši se s braćom, krenu u svet da malo putuje u žalosti. Jedno veče dođe na konak u neku pustinju i tu zatekne još nekih gostiju, među kojima je bio i Sveti Jovan. Sveti Sava upita domaćina: "Može li se prenoćiti?" Domaćin mu odgovori: "Može, duhovniče!". Potom Sava sedne umoran i poče razgovor o svemu. Mada je poznao Svetog Jovana, ipak se ne kaza ko je, ni odakle je. Domaćin spremi večeru. Posle večere, domaćin unese u kuću onoliko sanduka koliko je imao gostiju i pokaza svakom gde će koji spavati. Sveti Sava upita domaćina: "Domaćine, ne prostireš slamu? Bolje je!"

Domaćin mu odgovori: "Ama, duhovniče, ne znaš koliko ovde ima nekakve sitne živine, hoće da izjedu čovjeka". Sveti Sava se nasmeje i reče: "Znam šta je, to su miševi". Tako gosti legoše u one sanduke, a Sveti Sava osta sedeći. Kad bi neko doba noći, navališe miševi. Sveti Sava pomoli se Bogu, skide rukavicu s ruke, baci je, a od nje se stvori mačka. Skide i drugu pa baci, dok se od nje stvori i druga mačka, pa obe navališe na miševe. Tako do zore mnoge pohvataju i podave.

Kad ustade domaćin i musafiri, imaju šta i viđeti! Začudiše se kad čuše da Sveti Sava nije spavao već je čitavu noć sedeo. Još više se začudiše kad videše one dve nepoznate zverke i kad čuše da su one podavile sve one miševe. Upita zato Sveti Jovan Savu: "Duhovniče, kakve su ono zverke?". "Mačke", odgovori Sveti Sava. "Stvorio ih Bog, od mojih rukavica". "Pa zar su one podavile onu živinu?" "Jesu", veli, "one će svu tu živinu za neko vreme koje pohvatati, koje rasplašiti, tako, da će se retko koja moći videti!".

Sveti Jovan pomilova mačke blagosiljajući ih. Sveti Sava se oprosti sa svima i krenu dalje. Sveti Jovan, razgovarajući posle sa domaćinom, reče, da onaj što je noćio nije niko drugi do Sveti Sava, pošto je njemu dao Bog da može velika čudesa stvarati po zemlji. Kad to ču domaćin, zamoli Svetog Jovana, za koga je mislio da je kaluđer, da ide s njim i da vrate Svetog Savu, pa da ga barem ugosti kao što valja. Sveti Sava, kao svetac, znao je da ovi idu za njim i šta hoće, ali se nije mogao vraćati. Opet žao mu ih beše ucveliti, pa smisli da se kud god on prođe provali duboka reka i da teče za njim da ga tako ona dvojica ne mognu stići.

Tako Sveti Savo, moleći se Bogu, prekrsti se i manu svojom štakom, a voda odmah pojuri, i to beše prava rijeka. Kad to viđeše Sveti Jovan i domaćin još se više začudiše. Stanu i pomole se Bogu, a Sveti Jovan reče: "Savo, Savo, blago tebi i tvojoj duši! Ti si veliki kod Boga, kad čudesa stvaraš na zemlji! Dao Bog i ovaj se tvoj put zvao tvojim imenom". Tako se duž celog Savina puta stvori reka koja se nazva Sava.


vestionline