Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Stare Srpske priče, mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 8 Dec - 20:44

RADGOST, NA KUĆNOM PRAGU:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hleb i so, i ptica na ramenu
Svarogova supruga Vida zamolila je ovog svevišnjeg boga da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je udahnuo svoj duh jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek- Dubravko. Vida je svojim dahom stvorila prvu ženu - LJubljenicu

Bog Radgost je zaslužan što su naši susedi davno uočili da je duša Slovena široka. Iako je Radgost, u poređenju s drugim bogovima, imao sužena zaduženja, njegov kult je bio široko poštovan. Možda je predstav-ljen sa dve glave zato što je bio zaštit-nik gostoprimstva - jednom glavom je bdio nad domaćinom, a dru-gom nad gostom.

NJegov kip u hramovima bio je tako izrezbaren da nije dozvoljavao nedoumicu oko domaćinovog ponašanja prema gostu. Figura ptice na Radgostovom ramenu predstavljala je radosnu najavu gosta. Sve što je čekalo gosta u domaćinovoj kući, bilo je predstavljeno na kipu Radgosta: hleb i zdelica soli, čime se i danas dočekuju gosti u domovima Srba. Dalje, figure domaćih životinja, zatim vepra, medveda, labuda i grožđa govore da gostu ne sme biti uskraćeno ništa sa domaćinove trpeze i ostave. Najvažnija alatka svakog domaćinstva je sekira i ona je u desnoj ruci Radgosta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Od prirodnih pojava, Radgost je vezan samo za vetar, a od duhovnih za veštice i kućnog duha - konjanika Domovoja. Posvećivane su mu najbrojnije amajlije - od dragocenih metala, kamena i drveta. Simbolizovali su ga: zeleni konj, vepar, medved i orah. Bog Radgost se slavio u vreme letnje ravnodnevnice, a kultna mesta su mu, pored hrama, bila ognjište i kućni prag. Kod Srba se i danas kućni prag poštuje, pa se prenosi preko njega i nevesta, a svakom namerniku koji ga prekorači, garantuje se poštovanje i sigurnost u kući domaćina.

Funkcije Radgosta u hrišćanstvu prenesene su na Svetog Andriju i delimično na Svetu Trojicu.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 8 Dec - 21:19

Sloveni su spirali grehe kupajući se u tekućoj vodi prvo hrišćansko krštenje u reci Jordanu, preuzeto je iz rituala Vodenboga. Ovog slovenskog boga preuzeli su i Skandinavci, nazvavši ga Odin. Baš kao što su Britanci svoje legendarne vitezove okruglog stola, izgradili na slovenskom božanstvu Gerovitu, na čijem štitu je bio ugraviran beli, dvoglavi orao, Srbi ga, dakle, nisu preuzeli iz rimske civilizacije, kao što mnogi istoričari i heraldičari tvrde

Gerovit, sedmoglavi

[You must be registered and logged in to see this image.]

MAČ I BELI, DVOGLAVI ORAO

Bog Gerovit je bio zaštitnik nejakih i nemoćnih. Predstavljan je kao vitez s ratnom opremom. Imao je sedam glava, a u nekim hramovima (i u kijevskom), ovo božanstvo predstavljeno je sa sedam odvojenih kipova. Znači, u pitanju je manji slovenski panteon - kao u slučaju Svevida, Triglava i Radgosta, ali, na žalost, vekovna nebriga slovenskih intelektualaca o sopstvenom nasleđu uzrokovala je gubljenje podataka o sedam bogova - vitezova. Na sreću, sačuvana je uloga boga Gerovita, koji je delio nadležnosti sa bogom Svetovidom. Svetovid je bio svemoćni i sve-videći ratnik, zadužen za velike i odsudne vojne protiv brojnih neprijateljskih vojnika, a Gerovit je suzbijao samo pojedinačne neprijateljske upade u zemlju Slovena i krotio je silnike - pojedince, koji su zlostavljali i pljačkali nezaštićeni narod. Gerovit nije bio krvožedan i željan borbe po svaku cenu, nego je tražio da među ljudima vlada sloga i mir, što je na njegovom kipu bilo simbolizovano maslinovom grančicom, koju je držao u jednoj, a mač u drugoj ruci. On je svoj mač koristio tek kad se sa neprijateljom, ili silnikom, nije mogao drugačije sporazumeti i kad ga je bilo nemoguće urazumiti da ne čini nasilja nad nemoćnima. Na kipovima Gerovita, bilo je izrezbareno još 6 mačeva oko njegovog pojasa, tako da je lako odgonetnuti da su oni bili na raspolaganju još šestorici bogova-vitezova, čija imena nisu sačuvana, ali koji su, verovatno, bili pomoćnici (ili saborci) Gerovita. Poprsje Gerovita pokriveno je gvozdenim mrežastim oklopom, a ispod mačeva bio je ugraviran štit, sa slikom belog dvoglavog orla. Verovatno je tako izgledao i veliki štit - koji je bio pozlaćen i služio je žrecima za obrede. Pojava dvoglavog belog orla na kipu slovenskog božanstva, potvrđuje da ovaj simbol Srbi nisu preuzeli ni od grčke, ni od rimske civilizacije.
Uloga Gerovita, boga-viteza, u hrišćanstvu je preuzeo Sveti Đorđe. Zemaljska zamena za Gerovita je Kraljević Marko. Slovenski žreci Gerovitu su žrtvovali jelena, čiju su glavu naticali na kolac. Njegovi dani su oko Đurđevdana, i tad su se cveće, lišće i venci bacali u vodu

Njegovu ulogu u hrišćanstvu preuzeo je Sveti Đorđe, ali je kod svih Slovena, narodni duh, kroz pesmu ili legendu, pronašao zemaljskog junaka - zamenu za Gerovita. Kod Srba je to Kraljević Marko i nema sumnje da ciklus epskih pesama o ovom članu dinastije Mrnjavčevića, doslovno, nabraja sve odlike boga-viteza Gerovita. S obzirom da je Gerovit predstavljen kao skup od sedam vitezova, na njih neodoljivo podseća engleski kralj Artur s grupom Vitezova okruglog stola, za koje se ne može utvrditi da li su istorijske ličnosti ili su samo plod na-rodne mašte.

Bogu Gerovitu bila je bliska Lada, boginja lepo-te, plodnosti i leta, ali stepen njihovih međusobnih odnosa nije lako objasniti, jer su podaci o tome, kroz stoleća, izgubljeni. Ostaje nam samo da domišljamo, prema svojim ljudskim merilima, šta je sve mogao da bude sadržaj bliskosti jednog viteza ratnika i jedne lepotice.

Dani posvećeni Gerovitu padali su oko Đurđevdana (6. maj). Tad su vernici, od ranog jutra, donosili zeleno granje, lišće i cveće, pa su kitili kuće, kapije i torove. Pravljeni su venci i bacali bi se u reku ili potok, da bi ovce, krave i koze dale toliko mleka koliko vode protekne pod njima. Kroz vence i kolače slične današnjim đevrecima, muzla se stoka, a zatim se kolač lomio i davao stoki da ga pojede. Ne treba napominjati da se dosta od ovih obreda zadržalo do danas. Stoka je žrtvovana Gerovitu, a jagnjeće ili jareće lopatice su stavljane u mravinjak - iz dva razloga: da jarića (jagnjića) bude kao mrava i da se na, od mrava, očišćenoj lopatici gleda u budućnost (gata).

Pored ovako prinesenih žrtava od strane vernika, slovenski žreci su Gerovitu žrtvovali jelena, čiju su glavu naticali na kolac, ili je polagali ispod Gerovitovog štita u hramu - ukrašenog zlatnim pločicama. Štit je bio veliki i žreci su ga, obično, iznosili van hrama. Tad su se vernici spuštali na kolena i čelom dodirivali zemlju. Ovaj obred je dopunjavan ratnim zastavama oko kipa, i oko štita, tako da je kult ratnika bio ono najznačajnije kod Gerovita. Međutim, s obzirom da je on bio zaštitnik nejakih i nemoćnih, u ove se, ponekad, ubrajao sav narod - kad su pretile suše. Tad su se Gerovitu, kao i nekim drugim bogovima, upućivale, kroz pesmu i igru, molbe da pomogne da kiša nalije sušnu zemlju.

Gerovit je bio vezan za bujanje prirode, jer su mu dani padali u proleće, a od duhovnih pojava za: vile, veštice, aždaje (kao i Sveti Đorđe) i šumskog jahača Lesovika, koji je predstavljan kao mali čovek sa razvijenim genitalijama, zelene boje, bez obrva i trepavica. Imao je rogove, kozje uši i noge kao u jelena. Gerovitova kultna mesta su (pored hrama): šume, reke i groblja. NJegovi predmeti su: spomenici, venci, svirale i razne amajlije. Pripadaju mu sve šumske i domaće životinje, a od biljaka; đurđevak, trešnja, zdravac i ruža.

U hrišćanstvu, pored Svetog Đorđa, njegove funkcije prešle su na svete: Jeremiju, Alimpija i Savu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 8 Dec - 21:27

ŽIVA(Siva)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Siva je jedna od slovenskih boginja plodnosti a njeno drugo ime–Živa, opisuje je kao boginju koja daje život. Kao i svako žensko božanstvo, Siva je jedan od oblika  boginje majke, međutim, majčinski aspekt je kod Sive još naglašenji nego kod ostalih slovenskih boginja (Vesne, Lade). Jedno od njenih imena, Zizileja opisuje Sivu kao zaštitnicu dece i u tom svojstvu, ona je boginja koja se brine o deci i bdi nad njihovom sudbinom. Ako analiziramo njen fizički izgled videćemo da je Siva tipično božanstvo plodnosti. Njena kosa je plava, boje žitnog klasja, u jednoj njenoj ruci je jabuka a u drugoj jagode. Interesantan je mit o Sivinoj kosi: njenu kosu spaljuje zli duh zbog čega joj Svetovid, njen pratilac, pravi kosu od čistog zlata. Gotovo identičan mit postoji i u nordijskoj mitologiji- boginji Sif nestašni bog Loki odseca kosu na spavanju,  nakon čega joj patuljci prave novu, zlatnu. Iz imena ovih boginja može se videti da se verovatno radi o istom božanstvu, i da Siva i Sif predstavljaju samu zemlju koja u vreme plodnosti biva prekrivena zlatom jedrog žita, dok u neplodno doba godine ona ostaje bez svoje «zlatne kose». U Belorusiji se verovalo da je Siva tokom leta trudna zbog čega je bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da se ne bi povredila ova boginja. Ovakvo shvatanje argument je više u prilog teoriji da je Siva tipična boginja-zemlja, odnosno, Majka zemlja. Da bi odobrovoljili boginju plodnosti muškarci su u polja postavljali izrezbarene kipove sa likom Žive. U istu svrhu njoj su nuđene ponude, obično u cveću ili plodovima. Zabeleženo je takođe da je Živi bio žrtvovan petao, od davnina poznat kao simbol plodnosti i životodavnog sunca.
Kao što smo videli iz priče o spaljivanju i magičnom zaceljenju Sivine kose, ova boginja bila je vezana za žito koje se u jesen žanje, da bi u proleće ponovo bilo posejano i spremno za narednu žetvu. Ako pratimo vremenski poredak pomenute legende videćemo da Sivino doba godine jesen. Ako, pak Vesnu vežemo za proleće, Ladu za leto a Moranu za zimu imaćemo na jednom mestu sve četiri faze boginje-zemlje, koja kroz svoja četri božanska lika prolazi kroz godišnji ciklus plodnosti. Međutim, iako je svaka boginja bila vezana za određeno doba godine , one su se slavile i onda kada nije bilo vreme njihove vladavine. Tako imamo zimske rituale vezane za Moranu ali i one koje se održavaju u martu- takozvane mačkare. Siva se takođe nije slavila samo u jesen već i u leto, a obred koji je bio vezan za ovu boginju poznat je i dan- danas kao rusalje. Rusalje su seoske žene koje praktikuju jednu tipično šamansku tehniku ulaska u trans. Naime, one ulaze u kolo i posle nekog vremena provedenog u igranju jedna za drugom padaju na zemlju ostajući tako da leže u izmenjenom stanju svesti- transu. Ovaj zanimljiv običaj još uvek postoji u Srbiji, u selu Duboka gde se na praznik Svete Trojice održava obred rusalja, koji je u novije vreme dobio i edukativno-turistički karakter. Osim ritualnog padanja u trans slovenske rusalje nose i lutku napravljenu od slame koja simbolizuje boginju plodnosti. Takođe, sličan ritual praktikuje se i za vreme letnjeg solsticija, među Slovenima poznatog kao praznik Kupala. Za vreme ovog praznika Sivina lutka se potapa u vodu a ovaj ritual ima isti cilj kao i obred potapanja Gerovitove lutke- omogućavanje plodnosti. Živini sveštenici su takođe, na svoj način, iskazivali suštinu ove boginje kao tipičnog  plodonosnog božanstva. Oni su na glavama nosili životinjske rogove koji su na celoj teritoriji stare Evrope bili poznati kao simbol plodnosti.
Živa se najviše bila poštovala na teritoriji oko reke Labe zbog čega se  svrstava u Polapski panteon. Nju je slavilo pleme Ljutića koje je lik ove boginje nosilo na svojoj ratničkoj zastavi. Titmar je zabeležio da su Ljutići izgubili zastavu sa Sivinim likom prelazeći preko nabujale reke Milde. Luj Leže je spomnje kao božanstvo Obotrida, medjutim, on sumnja u verodostojnost njenog kulta, budući da se Živa spominje u okviru spisa Mater Verborum, spisa za koji se kasnije ispostavilo da je lažan. Novgorodski spomenik iz petnaestog veka spominje božanstvo sličnog imena- Diva. Ova boginja spominje se takođe u opisu grada Retre. Ratra- kulturni centar plemena Retara bila je sa svih strana okružena šumom u kojoj je po predanju živela Siva. Njen hram nalazio se u gradu Raciboru a osim standarnih aktivnosti u hramu, Živi u čast se vršilo gatanje. Mesto ispred hrama Žive na kome se gatalo nazivalo Razibreg ili Gatalovo. Iako je malo toponima vezanih za Živu, postoje mnoga mesta koja u nazivu sadrže reč deva ili baba. Oba ova naziva označavaju boginju majku pa se može zaključiti da se na mestima koja sadrže ove reči mogla obožavati Siva. Neka od njih su planine Babušnica, Devica i Dević u Srbiji kao i Baba u severnoistočnoj Makedoniji.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 8 Dec - 22:15

Voden bog talasa i duge

[You must be registered and logged in to see this image.]

NJEGOV DAN BILA JE SREDA

Bog Voden je zaštitnik vode, mornara i ribara. Slovenska naselja na morskim obalama, na velikim jezerima Evrope i Azije i na područjima s rečnim slivovima, potocima i močvarama uticala su na uzdizanje kulta boga Vodena. Pored hramova, u slavu Vodena, vernici su se okupljali na izvorima, jezerima i obalama mora, reka i potoka. Ovaj običaj se odr-žava na Đurđevdan i danas kod Srba pravoslavaca i muslimana. Obilje vode uzrokovalo je kod Slovena i kult higijene. U "Vles knjizi" je zapisano da su se Sloveni molili bogovima pet puta dnevno i da su bili obavezni, pre molitve, da operu ruke i da se umiju. Ovaj obred je unesen u "Kuran", mada u saudijskoj pustinji nije bilo dovoljno vode, ni za piće, pa nije teško zaključiti da ga je Muhamed preuzeo iz stare slovenske religije.
Sloveni su, prema grčkim zapisima, bili umešani brodograditelji i vešti pomorci. Kip Vodena imao je u temelju brod na talasima, a nosio je trozubac u jednoj, a udicu i ribu u drugoj ruci. Skandinavci su preuzeli Vodena, nazvavši ga Odin

Kao i drugim bogovima, Sloveni su se Vodenu molili i na trebištima - odabranim mestima van naselja, gde su se ljudi trebili od grehova. Pri ovim obredima, koristila se vatra, kojoj je pridavana čudesna moć. Ona se preskakala i oko nje se igralo i pevalo. Pored molbe za oprost učinjenih grehova, vernici su se trebili i od svojih zlih namera i nepravednih prohteva. Ovakvo opredeljenje je krasilo Srbe i u vreme hrišćanstva i tu ljudsku vrlinu prepoznajemo kao čojstvo u Crnoj Gori.

Da bi se Voden umilostivio, obredi su najčešće obavljani oko vode. Žene su sedele na obali s nogama u vodi i plele su vence, koje su puštale niz vodu. Niz vodu su odlazile Vodenu i daščice natovarene posudama s kolačićima, tamjanom i svećama. Oko vode se igralo, pevalo, međusobno se polivalo vodom. Momci su bacali devojke u vodu i taj se običaj zadržao i do danas. Sloveni su smatrali vodu svetom, pa su je koristili za lečenje. Žene su zalazile u nju, držeći kamen belutak, kojeg bi ljubile, a krčagom bi polivale druge belutke na daščici prekrivenoj maramom. I ta bi se daščica puštala niz vodu za boga Vodena. U hrišćanstvu je mnogo toga preuzeto od ovih Vodenovih obreda. Sloveni su spirali grehe kupajući se u tekućoj vodi i to upućuje na prvo hrišćansko krštenje u reci Jordanu. U hrišćanstvu se, takođe, leči svetom vodicom i ona je u rukama Svete Petke, Svete Lucije i Svetog Jelisije. Bogojavljenska vodica se nosi kući i pije kao lek. Slično Vodenovom obredu, hrišćani, na Krstovdan, puštaju niz reku krst.

Vodena su simbolizovali talasi i duga, a od životinja: riba, jelen i leptir. Njegove biljke su: vrba, pečurke, paprat, zova, bosiljak i brest. Voden je bio gospodar: vilama, vodenim bikovima, zelenim demonima. Njegove funkcije u hrišćanstvu pokrivaju sveti: Nikola, Toma i Đorđe, a delimično: Jovan, Jelisije, Varnava i svete: Petka i Lucija.

Pored pomenutih obreda posvećenih Vodenu, treba pomenuti gatanje i bajanje. Njegov dan je bio sreda.

Sloveni su gajili kult higijene. U slavu Vodena, okupljali su se na izvorima i obalama. U "Vles knjizi" stoji da su se molili pet puta dnevno, a pre molitve su prali ruke i umivali se, i taj ritual preuzeo je Muhamed unoseći ga u "Kuran", mada u pustinjama nije bilo vode ni za piće, pa je taj ritual izvođen peskom, ili praznim rukama.

Kip boga Vodena ima u osnovi siluetu broda s kormilom na talasima. Bog drži u desnoj ruci trozubac, a u levoj udicu i upecanu ribu. Na centralnom delu kipa, izrezbarena je morska sirena. Sloveni su bili, prema grčkim zapisima, umešni brodograditelji i vešti pomorci.

Nemci i Skandinavci su preuzeli boga Vodena i njegovo su ime nešto izmenili. Zvali su ga Odin.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 8 Dec - 22:18

MORANA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Morana je bila slovenska boginja zime i smrti. Kao boginja zime ona nikad nije bila omiljena među starim Slovenima što se i može razumeti ako se uzme u obzir podneblje u kome su oni nekad živeli. Jer Morana je bila duga i hladna zima, zima koja je sa sobom mogla da donese smrt u obliku gladi i neizdržive hladnoće, koja je mogla da bude uzrok bolesti ili pomora stoke. Zbog toga se njen dolazak uvek sa strahom isčekivao a odlazak burno i radosno slavio. Njena sušta suprotnost je boginja Vesna koju je narod pozdravljao slavljem i klicanjem dok je istovremeno sa radošću ispraćao Moranu- zimu. Brojni rituali vezani su za ovakvo ispraćanje Morane. Najčešće se pravila lutka koje je predstavljala ovu boginju, koja bi potom bila ritualno uništavana. Lutku napravljenu od slame ili pruća narod bi tako tukao motkama, da bi je potom bacio u vodu ili eventualno spaljivao. U mesecu martu praktikovao se još jedan ritual vezan za Moranu. To su bile takozvane mačkare koje je činila maskirana povorka ljudi okupljenih sa ciljem da uplaše i oteraju Moranu.
Da vidimo u kakvom je odnosu bila Morana sa ostalim slovenskim bogovima. Predanja koja govore o ovim odnosima inače su veoma diskutabilnog porekla i sumnjive autentičnosti, međutim, za ovu priliku posmatraćemo ih kao relevantne izvore o slovenskoj mitologiji, budući da daju dosta informacija o prirodi Morane. Po jednom od ovih predanja, bog Sunca Dažbog otišao je u podzemni svet Nav da traži svoju ženu Zlatu Maju, ali je u Navu sreo Moranu koja ga je zavela. Pošto joj je posle nekog vremena Dažbog dosadio i pošto je našla drugog ljubavnika- Julu Crnoboga, Morana je rešila da otruje Dažboga. Njega spasava Živa nakon čega on spaljuje Moranu i proganja je natrag u Nav. Ova priča savršeno objašnjava proces kretanja Sunca tokom godine, jer Sunce, po verovanju svih paganskih naroda, zimi boravi u podzemnom svetu, odnosno slovenskom Navu. Njegova ljubavnica je tada sama zima koja mu ne dopušta da izađe iz podzemnog sveta dajući mu piće zaborava. Morana ipak ne može doveka produžiti svoju vladavinu jer se na kraju priče Dažbog oslobađa a ona sama biva uništena. Po jednom drugom mitu Morana je povezana sa bogom Vodenom sa kojim čini jedan htoničan božanski par. Voden, kao Moran, i Morana zajednički dave ljude u svojim mračnim vodama zbog čega su Sloveni pokušavali da ih odobrovolje i umilostive žrtvenim ponudama. Kao vodeno božanstvo Morana seMorana - Ana Milojković Omi javlja i kao Modruna, veštica koja po verovanju uralskih Slovena živi u barama. Ona se obično pojavljuje kao stara i ružna baba ali se onom koji ne pokaže strah pred njom pojavljuje kao mlada i lepa devojka. Reka Morava takođe nosi u sebi ime Morane a ovo je još jedan argument više u prilog teoriji da se Morana može smatrati jednim vodenim božanstvom. Tim pre što je za Slovene voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom- Navom.

Morana se opisuje kao tamnokosa žena zatrašujućeg izgleda a identičan opis vezan je za još jedno biće slične prirode- Kugu. Kuga najverovatnije predstavlja samo jedan aspekt Morane isto kao što to predstavlja i Mora- ženski demon koji noću napada ljude sedeći im na grudima i uzrokujući im košmarne snove. Veštice su takođe vezane za Moranu kao i ostala demonska bića, međutim, ne može se reći da je Morana potpuno negativno božanstvo. Nijedan paganski sistem zapravo nema božanstvo sa takvim odlikama budući da je nerealna podela na savršeno dobro i potpuno zlo došla tek sa hrišćanstvom. U pojavi Morane jednostavnio vidimo kako su naši preci poštovali i ono što im nije donosilo dobro već ih je plašilo i užasavalo.
Vesna Kakaševski

Morana s veštičijom metlom
STRAHOTNA BELA SMRT
Morana je boginja smrti, zime i patnje (more). Negde se zvala i Vada (možda što je vadila duše), a Mrzalom su je krstili Česi, Moravci, Slovaci, Poljaci i Rusini. Ovo je razumljivo, jer su ovi na-rodi bili suočeni sa oštrim i dužim zimama, a one su, u davna vremena, bile teške za preži-vljavanje. Morana je pri-kazivana kao izdanak zime. Bila je obučena u belo, prsti su joj bili dugi - u obliku ledenica, a njeno oružje je bila metla, kojom je razbacivala ili skupljala sneg, stvarajući opasne smetove i zatrpavajući puteve. Time je izazivala, uz pomoć i vukova, belu smrt za one koji su se, u vreme vejavice, zaticali daleko od kuće. Zbog ovakvih predstava Boginje smrti, Sloveni su belu boju koristili kao znak žalosti.

Morana je letela na metli i plovila na ljusci od jajeta i ove odlike će, kasnije, biti pripisane novom duhovnom biću - veštici. Inače, iz opisa Morane je proizišlo i strašilo zvano Baba Roga, jer je i Morana predstavljana sa rogom. Poput Baba Roge, nastale su Baba Ruga, Baba Kozma i Baba Jaga. Pored toga što je oduzimala živote, Morana je uživala da nanosi patnju ljudima i životinjama. Ulazila je kroz ključaonicu u kuće, noću, da bi mučila ljude, najradije decu, tako što ih je pritiskala i oduzimala im dah tokom sna. Time ih je, duhovno i telesno, slabila. Ova delatnost Morane propraćena je kod Srba uzrečicama: "Noćna mora", "Pritisla me mora", "Gušila me mora" itd, a ovi pojmovi su preneseni i na ostale ljudske nedaće, pa je u našem rečniku uspomenu na boginju Moranu (Moru) sačuvalo i nekoliko drugih izreka: "Mori me žeđ", "Mori me ljubav", "Smori me teret (težak rad)" i druge. A kad je u pitanju najgori oblik ispoljavanja boginje Morane, Srbi su zadržali o njemu izraz "Zavladala mora na ljudima". Ili, "Zavladala mora na stoci".
Po ovome se vidi da je srpski jezik svojevrsna, bogata, arheološka riznica.
Pošto je Morana ovako opasna, Sloveni su je prepoznavali u velikom broju oblika. Ona je bila skrivena u crnoj mački - kad prelazi put, leptiru - u tom obliku Morana prenosi duše pokojnika, crnom gavranu, kukavici, mišu (možda zbog toga izaziva i danas strah kod žena) petlu - kad kukuriče pored prozora, svinji - kad se primakne kućnom zidu, psu - kad zavija i sovi - kad krešti. Pojava crnog konja i crnog konjanika smatrana je prerušenom Moranom. Srbi su smatrali da su smrča i čempres drveće mrtvih, a ona se i danas često sade pored grobnica. Orah je, takođe, smatran drvetom donjeg sveta i nje-govi plodovi su predstavljali duše pokojnika.
Kad bi se desilo da umre devojka, onda su joj oblačili belu venčanicu, jer je bela odeća bila i Moranina, a pri sahrani je korišćena muzika. Pri svim sahranama, rođaci i prijatelji umrle osobe su se obraćali Morani plačom, naricanjem i busanjem u prsa. Tom prilikom su se Moranina kultna mesta obeležavala vrpcom ili poređanim belucima.
Od ovako opake Morane, Sloveni su se branili stavljanjem ispred kuće preslice, vretena i sekire - okrenute prema istoku. Od nje su se branili i raznovrsnim amajlijama, belim lukom, cerovom mladicom sa korenom - koju su kitili, majčinom dušicom, kićenjem konja bosiljkom, hvatanjem ustima jajeta na koncu, stavljanjem jabuke sa zabodenim novčićem na grob i hranjenjem živine u krugu. Da bi se zaštitili od Morane, Sloveni su organizovali i maškare. Moranu je predstavljala Baba Jaga sa rogom na glavi. Maskirana omladina je preskakala vatru, ali obavezno u grupi s neparnim brojem učesnika. Glavna ličnost maskara bio je Dedica, prekriven belim i crnim kožama preko glave - u obliku torbe, na kojoj su bili otvori za oči i otvori za bradu i brkove - od kudelje ili dlake konjskog repa. Na rukama je nosio praporce.
Da bi napakostili Morani, Sloveni su, pred kraj zime, pravili njen lik od krpa, palili ga i dozivali prolećnu Boginju Vesnu da dođe umesto nje.
Dani posvećeni Morani bili su od Božića do Bogojavljenja (19. januara), kada se, po starom verovanju, otvarao Pakao. Od navedenih veza sa duhovnim pojavama, životinjama i biljkama, Morani su pripadali još: glogov kolac, gajde i razne amajlije, a od prirodnih pojava: vejavica, mraz i velika studen. Njeno kultno mesto, pored hramova, bila su samo groblja.
Na kipu Morane izrezbarena je pocepana odeća, ukrašena ljudskim lobanjama, a cela figura stoji na glogovom kocu. Predstavljena je kao stara, ružna i krezuba žena, sa neurednom kosom.
Njene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju, delimično, sveti: Ignjat, Mrata, Todor i Stefan.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 8 Dec - 22:23

Lada, boginja leta

ZLATNA KOSA
I OČI BOJE LJUBIČICE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ladi su pripadali sunce, topla noć i kiša. Njene životinje su bile petao, jelen, mrav, a biljke trešnja, lipa, maslačak i božur. Devojke su joj se molile za lepotu, muškarci je prizivali u vreme ljubavnih patnji. Bila je naslednica Vesne, što Vesna učini cvetim, Lada plodnim. Na kipovima prestavljana je kao lepa, stasita žena, prekrivena zrelim plodovima voća, sa suncem na grudima

Lada je boginja lepote, plodnosti i leta. Njeni dani su bili od 25. maja do 25. juna. Po njima se vidi da je Vesnina naslednica, od koje je preuzela probuđenu prirodu, da bi nad njom bila i omogućila joj razvoj do punih plodova. Lada je nastavljala sve ono što je Vesna započela - pa će celog leta lepotom biti ukrašena naselja, livade, šume, planine i nebo. Zato je i nazvana boginjom lepote i ljudi su je zbog toga najviše obožavali, moleći je da i njih učini lepim i zgodnim. Njoj su posvećivani česti i raznovrsni karnevali. U njenu čast se mladež okupljala u kućama ili na izletima u prirodi, najradije u vreme koje u hrišćanstvu obeležavaju ivanjdanske igre. U oba slučaja su igrana kola i pevane pesme Ladi, s refrenima: "O Lado", ili "O LJeljo". To su izvodile slovenske rusalke i ovi su obredi bili tako omiljeni da su se zadržali stotinama godina u vreme hrišćan-stva. Zabeleženo je da su se ruski sveštenici žalili da ovu pagansku pojavu ne mogu da suzbiju, jer je mladež, dolazeći u hrišćanske hramove, iznenada započinjala igre posvećene Ladi. Zbog toga je Pravoslavna crkva malo izmenila karakter ovih običaja, pa se danas na hrišćanske praznike pojavljuju, umesto rusalki, kraljice. Ladin obred je bilo i momačko pletenje venaca, koji su se, na izletima, stavljali devojkama na glavu, a kasnije su ih momci preuzimali, nosili kući i kačili iznad kućnih vrata ili na zidove u svojim sobama. Manje vence su mladići stavljali oko vrata kipovima svojih bogova, koje su držali u kućama. U čast boginje Lade, Sloveni su uzimali poslednji otkos žita, čineći od njega mali stožer, vezali su ga crvenim kanapom i prskali krvlju pevca. Pored ovog, činjen je i stožer od trešnjevog drveta, sa izrezbarenim likovima bogova, na koje su stavljani venčići. Stožeri su bili posvećeni kultu Sunca i imali su svrhu da podstaknu rast bilja pod njegovim zracima, ali i da izmole dovoljno kiše za žednu zemlju. Oko stožera su devojke pevale: "Oj, ubave mlade mome, Lado, Lado". Momci i devojke su u kolu bili okićeni i prolazili su ispod venaca, koje su za tu priliku držali, u obliku slavoluka, drugi mladići i devojke. Mnogobrojni su obredi posvećeni boginji Ladi, mada svi nisu ni zapisani ni zapamćeni. Jedan od njih sastojao se u tome što su ga upražnjavale devojke, bez prisustva muškaraca. One su nage uzimale deo od pribora za tkanje - vratilo, dodavale mu konjsku drvenu glavu, simulirale jahanje i palile su brezove kore, nataknute na duge motke. Ove motke (lile) podizane su visoko iznad glave osobe koja je bila odabrana da zameni boginju Ladu. Ona je u ruci držala jabuku petrovaču i ivanjsko cveće.

Vatra, kojoj su Sloveni pridavali čudesne moći, bila je obavezna i u obredima posvećenim boginji Ladi. I u ovom slučaju je omladina preskakala vatru i oko nje igrala i pevala.


Da li su se Sloveni koristili krstom i pre hrišćanstva govore, pored zapisa o pravljenju krsta od leda u slavu Stariboga, i ovi metalni ukrasi u obliku četiri povezana krsta, nađena slovenskom ostrvu Rujan - danas Rigen u Nemačkoj

Lada, kao i Vesna, bila je obožavana zbog svoje duhovne i telesne lepote. Predstavljana je kao najlepša slovenska žena - bele puti, zlataste kose i s krupnim očima, boje ljubičice. Usne su joj bile sočne - gornja boja jagode, a donja maline. Telo joj je bilo stasito a koža mirisna. Ona je bila zanosna i privlačna, pa su je Sloveni prizivali prilikom sklapanja brakova ili u vreme ljubavnih patnji. Tad su joj pevali, uz ponavljanje refrena: "Didi Lado". Kao i Vesna i Lada ima odlike i sudbinu zemaljskih žena, pa su ostali tragovi da su njeni dragani bili bog Gerovit - vitez i ratnik i drugi moćni sloven-ski bog na konju jarosni (ljutu) Jarilo.

Česi i danas Ladu zovu Pana - gospođa. Rusi su svom najomiljenijem vozilu dali ime Lada. To nije čudno, jer je Lada ostala u slovenskoj folkloristici prisutnija od drugih božanstava. Njeni znaci su česti motivi u vezovima i ručnim radovima slovenskih žena, tako da je lako, preko njih, odgonetnuti davnašnje funkcije boginje Lade.

Od prirodnih pojava, Ladi su pripadali Sunce, topla noć i kiša, a od predmeta spomenuti venci i stožer. Njeni su: petao, jelen, orao i mrav, a od biljaka: trešnja, lipa, maslačak i božur. Od duhovnih pojava, Lada je gospodar Poljevika. Kultna mesta su joj u poljima, a obredi su: žrtvovanja, kresnice i rusalke.

Kip boginje Lade prikazuje, kako je navedeno, stasitu i lepu ženu, a tako su i Grci zamišljali svoju boginju Afroditu. Na Ladinim prsima su razvijene dojke, znak plodnosti i ugravirano Sunce, bez kojeg ne bi bilo te plodnosti. Ostali delovi kipa pokriveni su slikama voćnih plodova, živih bića i znacima plodnosti, prisutnim na današnjim vezovima i ručnim radovima. Funkcije boginje Lade u hrišćanstvu pokrivaju: Arhanđeli Mihailo, Gavrilo i Rafael a delimično sveci: Đorđe i Petar.

Ladi su pripadali sunce, topla noć i kiša. Njene životinje su bile petao, jelen, mrav, a biljke trešnja, lipa, maslačak i božur. Devojke su joj se molile za lepotu, muškarci je prizivali u vreme ljubavnih patnji. Bila je naslednica Vesne, što Vesna učini cvetnim, Lada plodnim. Na kipovima predstavljana je kao lepa, stasita žena, prekrivena zrelim plodovima voća, sa suncem na grudima.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 8 Dec - 22:25

VESNA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vesna je kod Slovna bila boginja proleća, a povezivana je i sa mladošću. Vesna je boginja koja je kod naroda bila jako omiljena jer je smenjivala vladavinu zime i smrti, odnosno Morene. Morena je vladala zimom, a taj period su Sloveni (pogotovu severni) povezivali sa smrću. Zima je u to vreme bila obeležena nedostatkom hrane, raznim bolestima koje prouzrokuje hladnoća, a time i sa mnogo smrti. Vesna donosi zelena polja, cvetanje, prijatno vreme, pogodnije za život i rad. Ovim promenama u okolini, odnosno u prirodu, Vesna donosi radost u domove Slovena. Proleće su Sloveni slavili upravo iz razloga što pobeđuje zimu i predstavlja najavu za letnje doba. Kako je proleće u narodu simbolizovalo pocetak lepog doba, priroda cveta, budi se, ponovo radja, život se obnavlja, tako je i Vesna dobila ulogu kao boginja mladosti.
Vesna predstavlja jedno od najsvetlijih bozanstava i zato je bila među narodom omiljena. O toj činjenici svedoči i to da je naročito kod Srba često žensko ime Vesna. Ljudi su davali ćerkama to ime verujući da će njihove ćerke biti radosne i vesele poput boginje Vesne, odnosno poput proleća. To da je Vesna svetlo božanstvo govori i to da na staroindijskom reč ,,vas’’ znači biti svetao, jasan, svetlost. A upravo ta reč se nalazi u korenu Vesninog imena. Ova cinjenica govori takodje o tome da je Vesna bila božanstvo još dok su sloveni bili u Indiji, i pre nego sto su se doselili u Evropu. Naime Vesna je bila uzor ženama. Bila je lepa i moćna, oko sebe je širila opojne mirise. Pored njene lepote, pripisivana joj je i moć nad toplotom Sunca, bez koga ne bi moglo da dođe proleće.
Vesna nikad nije bila usamljena. Nju su pratili Gerovit, koji je bdio nad njom i Striboga, boga vetra i vazduha.
Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu, i donosi svoju vladavinu u prirodu. Ovu pobedu je narod obelezavao u svojim obicajima. Po legendi Stribog je Vesnu donosio svakog proleća na krilima lakog i prijatnog povetarca. U obracunu između Morene i Vesne, Sloveni su se uvek opredeljivali za Vesnu. U obicajima su sloveni na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morene bila topljena u reci ili spaljivana. Ovaj obicaj je simbolicno obeležavao pobedu Vesne nad Morenom. Naravno nikad Vesnina pobeda nije konacna, već se ciklično sve ponavlja svake godine. Borba između Vesne i Morene, pokazuje da Vesna ima osobinu koja je česta među smrtnicima, netrpeljivost prema drugim ženama, ljubomora i težnja ka moći.
Savez Vesne i naroda se takođe može se naći u molitvama i mnogim magijskim radnjama, kojima je takođe motiv bilo oterivanje zime i smrti iz njihovih domova, gde bi Morena nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Naime verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje i usklađivala prirodu da bude harmonicna, a time i um i srce ljudi. Ovime je Vesna donosila slogu i ljubav.
Jedan od praznika posveceni Vesni se slavio sa supruznicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolaci sa medom, nazvani medenčićima. Međutim ovaj praznik je kasnije crkva vezala na dan čedrdeset mučenika,23. marta. Vesnin cvetni praznik održao se do danas i danas se naziva Cveti.
U Vesninim obredima davao se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama, a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime, a ime mu je Vrbica. Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolazkom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjali domaćinu kuće. Kukavicu su Sloveni smatrali zlom srećom na proleće, a pogotovu kad zakuka, dok je lastavica bila srećna ptica, čak poistovećivana sa Vesnom, jer su lastavice jedini opipljivi vesnik proleća. Lastavice nikad nisu lovljene, čak su porodice smatrali srećom kad bi se lastavice ognezdile ispod njihovog krova. Takođe obrede posvećene Vesni krasile su i Dodole, mlade devojke koje su pevale pesme posvećene Vesni, a bile su ukrasene lišćem i cvetnim vencima. Dodole su bile deo rituala dozivanja kiše, koji nije priređivan samo u čast Vesne, već i mnogih drugih bogova.
Vesnu su Sloveni doživljavali kao lepu, nasmejanu mladu devojku okićenu vencima i u beloj haljini. Kosa joj je bila ukrasena cvetnim zvonima. Imala je krupne oči. U donjem delu struka imala je veliki cvetni venac.
Bića posvećena Vesni su bila laste, kukavice i rode. Praznici koja su u bili posvećeni Vesni su u hrišćansvu zadržani, a to su Vrbica, Cveti i Mladenci.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Pon 10 Dec - 12:20

IZVORNI NAZIV  STARe PLANINe....

[You must be registered and logged in to see this image.]

BAL-KAN je naziv iz vremena turske opsade.Na turskom znači VELIKA KUĆA...Neki autohtonisti kažu BELKA (krava, simbolika Zemlje i praroditeljke)..(Ne bi me čudilo ko ispadne moguće , za neke nebeske pojave Srbi imaju nazive VO-Volovska kola, Vlašići- su deca VOlosa, a Mleko u Mlečnom putu curi iz krave koja se zove Zemun!!!)

Naš naziv od davnina je jednostavan STARA PLANINA. I bugarski naziv je isti ( a kod njih planina prolazi celom zemljom po sredini sve do Crnog mora)..
Na istoku Srbije i u Bugarskoj ne postoji alternativni nativ- STARA je STARA...

Naš je deo manji i prepun je naziva koji potiču od nekadašnjeg ženskog božanstva ( opet pramajka, praroditeljka, odnosno baba): Babin zub, Babin nos, Dojkinac, Dojkino vrelo, Pizdin kladenac (izvor vode),uz obavezni atribut orla ( dva Orlova kamena npr.)...Kod Bugara je deo koji sadrži ogromnu pećinu, dugu 2,5 km, Magura se zove ( jedno od imena Perunove žene po mitologiji) i mnogo zanimljive megalite nanizane u dužini oko 5 km...

PO legendama na Staroj planini je bila velika mitska bitka junaka sa zmajem koji je pomračio Sunce ( kod Rusa su to Perun i Skiper-zver), a pominju se i svakakve "tablice" pradavnih predaka koje bi mogle biti baš tu sakrivene...

Hemus ( valjda Haemus) je pogrčen naziv Stare planine..Zato je H opravdano jer je gr-len glas, pogodan za gr-la i grk-ljane Grk-a..Po mome oni su došli kasnije tu nego prastanovnici (mi) i prepričali slovensku legendu o borbi : jer njihovo objašnjenje Hemusa (znači KRV) je da je tu bila bitka Zevsa (=PERUN)
i čudovišta Tifona, čija se krv razlila po planini pa zato Hemus...
Grci nisu validan izvor..

Na rimskim mapama, malo posle grčke invazije, srpski deo Stare planine ( i severozapadni deo Bugarske) naseljava pleme Tribala, Tribaloa..Lingvista Šafarik poodavno je podrobno objasnio čestu grčku grešku da kad čuju SRBlji,(Sorabli, Sorbali?) izgovaraju TR(i)BaLi... I Car Dušan je napr.u 14.veku imao titulu Cara Tribala izmedju ostalog...

Storm








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Srpske vile   Pet 4 Jan - 22:10

Srpske Vile

Vile su, verovatno, najpoznatija i najpopularnija srpska mitološka bića. I nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska odnosno slovenska. Neki se i danas kunu da su ih nedavno sreli i rođenim očima videli. Koji nisu, uglavnom bi voleli da im se taj susret posreći!

[You must be registered and logged in to see this image.]

- Katkad je vila uzor-biće, bela dobrica i milosnica, svemoguća i milosrdna, bogata i pitoma, te uz nju idu prijatna osećanja. Ponekad je crna i rđava, pa jad i čemer životni za sobom vije. Međutim, uvek je ženskog pola. Davni kazivači su vile tumačili kao božanstva i duhove prirode, šuma, voda... Potom su se u te duhove „smestile“ i duše predaka. Gde bi, inače, u ta davna strašna vremena išle duše devojačke, svilene i čedne, posle nasilne smrti? - počinje Janko Levnaić, istraživač drevne srpske i slovenske mitologije i verovanja.

Ravijojla, najpoznatija srpska vila, nekad je živela u pećini na Goloj planini i gajila mlade vilenice, decu koje su se roditelji odrekli. Prelepog glasa, dobra brodarica i nenadmašiva biljarica. Mnogim junacima je pomogla da rane izvidaju i vodu prebrode. Najviše je poznata po odanosti i pomoći Kraljeviću Marku. Ona i dve njene sestre, Janojla i Dragojla, u doba staroslavno, čule su vapaj siromašnog sela. Janojla je podarila obilat izvor od koga se selo obogatilo, a Dragojla crkvu za jednu noć. Ali, zavladali su obest i oholost. Ravijojla je zato izvor presušila, bogomolju srušila i - sve tri odoše.

Alkima živi u samoći, u pećini na liticama lovćenskog “vrna“ više Kotora, skrivenoj od pogleda i namernika, i štiti mornare. Andesila je dična i stasita, mimo svih drugih vila. Skita uvalama i provalijama. Katkad za sobom cveće prosipa, katkad krvave tragove ostavlja.

Andre su čarobna ženska bića, preretko dostupna ljudskom očinjem vidu, ali su im tragovi uočljivi, ako su se gde zadržale. Kao vetar su, koji ima osetnu snagu, u kovitlac duva. Anđa je prva oblakinja, zbija, češlja oblake i uči ih. Šalje ih kud treba.

Bele vile su po svemu lepe, drage volje pomažu nevoljnicima, posestrime su junacima, naročito izdašne ako od njih pomoć traže zaljubljeni momci i devojke. Začas razluče pravdu od krivde i kazne nepravdu. Jedina im je mana što imaju magareće noge.

Danica je možda vila, ili im je posestrima, nastala od devojke poginule u svatovima. Možda najlepša među svim vilama.

Đurđa samovila ne da se ukrotiti, ponosita je, durljiva, jogunasta. Ali, kad se posla prihvati, pouzdana je, tačna, pravdoljubiva. Smeta joj rulja, pa živi u osami.

Nekada davno, dok su planine bile puste, mnogi su natrapali na vilu Etoviju, koja bi obdan po trnju spavala a noću izazivala ružne snove.

Žaba-devojka je retka vila: obdan ružna žabetina, noću sija devojačkom krasotom. Lepo je živeti s njom, no nije lako.

Jana je vila hitroprelja, lepa ognjena oblakinja, na oblaku vek vekuje.

Jerina vila (nije to ona vlastelinka Grkinja, žena despota Đurđa Smederevca, u narodu zvana Prokleta Jerina) triput se udavala: „Prvi put je za Milošem bila, drugi put za vojvodom Jankom, a treći sa carem gospodinom“. Svaki put svojom voljom.

Lena samovila je spora, troma, mlitava ali se lako pretvara u pseto, đavola, kozu, čoveka.

Morina se na Jahorini zaljubila u pastira frulaša, ali joj je ovaj posle odrekao ljubav, a ona mu se svetila tako što je morila po jednu devojku iz njegovog kraja, kako se on ne bi mogao oženiti. On je, jadan, od tuge za najlepšom presvisnuo.

Nadanojla je starešina vilinska, najstarija. Pomoćnica usamljeno peva za svoju dušu, ljudima u nevolji pomaže: i u velikim i silnim delima i u trivijalnim stvarima, čuvajući ovce, decu pazeći...Ostavlja im lekove.

Vila zna biti i Provodadžija, onda kad je dobrica. Njenom budnom oku ništa što se tiče ljubavi ne promiče. Za Ružicom, prekrasnom zlatokosom, raste trava koju pase zlatan konj. Njen sjaj i lepota izazivaju ljubomoru drugih vila koje joj i oči vade, ali ona vid vraća malenim biserom.

Suđaje ili Suđenice su tri vile krasotice, nevidljive, kosa im je do zemlje. U prva tri, ređe do sedmog dana života, novorođenče o ponoći posećuju. U njihovim rukama mu je sudbina. Šta odluče, nije moguće promeniti.


Vile i junaci
Srpska bruka i dika, Kraljeviću Marko, tutnjao je, skitao i lutao čitavog svog veka. Često je živeo pod vilinim krilom. Manojlo Grčić se javlja i stoji na velikoj ribi, u desnici drži sud pun cveća, levom točak diže ka nebesima. Zmaj Ognjeni Vuk spada među one srećne junake, što su izrasli iz čarobnog vatrenog semena, rođene iz žestoke ljubavi zmaja sa vilom, kao i Miloš Obilić. Ljutica Bogdan se zarekao da se neće oženiti drugom već belom vilom. Tako i bi: oženio se vilom Brodaricom, imali su sinove Straila i Nenada. I Majka Jugovića je vila. „Što gođ ima u Srba junaka, svakoga su vile odgajile“. Vile koje se javljaju uz vožda Karađorđa su realistične i jednostavne, hladnije i prostije - našao je Levnaić u starim zapisima.

Vilinski geo - zoo
Aršanj planina je svetla, nebeska i vilinska tajna. Mogu da je pohode samo dostojni, srećni i obdareni koji dokuče tek deo goleme tajne. Jejevica je pećina u kojoj stanuju vile kobne naravi. U udubljeni kamen Korito Vilino, na putu od Velike Ivanče ka Kosmaju, namernici vilama ostavljaju šećer, hleb i cveće. Margarita je lekovita voda na Komu, kojoj se primiču i vile i ljudi. Jelen je vilin pobratim, sa iste su čarobne sise košutine snagu dojili. Zato se njihovo drugovanje poznaje i opisuje.

Detelina sa pet listova!
- Tri stotine vrsta detelina ima, tačno koliko i vila! Ona sa četiri lista je velika dragocenost. Najlakše se traži uz kornjačinu pomoć. Detelina sa pet listova nadvisuje svojim mogućnostima svaku drugu. Preretko se nalazi i raste samo tamo gde vila pljune, a to je nešto sasvim neprimerno vili, i ne biva češće od jednom u sto godina. Dugovečni čvrsti brest živi koliko i vile koje se na njemu viju! Omiljeno je stanište vila, koje ne vole da se sele. One su kao i brest, koji je i beo i crn. Jabuka, ako se na vilinskom mestu desi, olistaće, ocvetaće ali rod neće doneti. Seme belog luka omogućava besmrtnost, seme bujadi - moć razgovora sa biljem i životinjama, paprati da se nevidljiv postane... Sve to je i vilinsko bilje - utvrdio je Levnaić.

Svi se slažu da su se vile u jednom trenutku brzo i silno proredile. Neki misle da su i potpuno nestale. Ljude su sasvim ostavile da se sami muče čemerom koji prave, a ne umeju da ga kontrolišu. Drugi smatraju da su još uvek po gorama i vodama, ali dalekim i skrivenim nedođijama. Samo su se pritajile, od naroda sasvim udaljile i dobro zaklonile. Pesma vilinska je lepa, zanosna, milozvučna. Nije to bilo koji jezik, već posvećeni i čarobni, samo ga retki srećnici mogu razumeti.


U braku sa čovekom
- Vila se udaje za čoveka nasilno, retko dobrovoljno. Uvek ucenom ili otmicom. U braku ostaje bez autentične slobode, nema više krila. Najveća joj je želja da od muža izmami ili ukrade krila. S druge strane, vile uzimaju momka kad hoće da ga za muža imadu, a on tada postane vilaš. Muškarci koji su bili u takvom ili sličnom dodiru sa vilama, zadobiju moći nedostupne običnim smrtnicima - nalazi Levnaić.

Poreklo vila
Ne zna se tačno kako vile na svet dolaze. Kazuje se da i one, kao žene, ostaju trudne, no rađaju samo žensku decu. Po nekim verovanjima, vile imaju i poreklo od dece koja su pila vodu sa izvora na kome se kupala Bogorodica, te ih je Bog blagoslovio i podario im ovo obličje. Ali, i među njima ima onih koje su se odmetnule od Boga. Đavo i njegova bratija imaju karakter koji imaju i crne, zlovarne, rđave i ljute vile.

treceoko.novosti.rs/ „Trava od devet mrakova“- Janko Levnaić








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Pet 4 Jan - 22:32

ZABORAVLjENI OBIČAJI

Ples na kozjim nogama

[You must be registered and logged in to see this image.]

Srpske vile nisu ni dobre ni zle. Jedino na šta se sa njima može računati je da su ćudljive i da se lako vređaju. Kada čine ljudima zlo, one to čine svesno i sa jasnim razlogom, a ne iz obesti ili gluposti, kao što to čine đavoli ili divovi. Naoružane su strelama i koriste ih na ljudima, pa se zbog toga nazivaju i strelatice. Ista takva je i grčka boginja Artemida, koja je najstarija nimfa, antička vila koju takođe nazivaju streljačica i lukonoša.

Vile su po pravilu lepotice, ali mogu da imaju kozje, konjske ili magareće noge, ponekad i kozje telo, jer su one demoni šuma, polja i divljine. Njihovim grčkim pretkinjama vođa je bio Pan, bog šuma, lovaca i pastira, sin Zevsa i nimfe Enide. Pan se rodio sa kozjim nogama, rogovima i bradom, pa je njegovu majku, kada ga je ugledala, obuzeo strah i odmah ga je ostavila.

Igranje u kolu je glavno zanimanje vila. One najviše vole da se takmiče sa smrtnim mladićima u izdržljivosti, ko će pre pre posustati, oni svirajući, ili one igrajući. Njihove balske dvorane su livade i proplanci obrasli bujnom travom, pa su neki tako i dobili imena vilin ili vilji proplanak. Najpoznatije takvo igralište je u planini Ključu, a drugo, između Vranja i Ćustendila, pomenuto je čak u Berlinskom ugovoru 1878. kao granica između Srbije i Bugarske.

Na takva mesta niko ne stupa jer su kazne veoma stroge: vile nepozvanog gosta "ustrijele u nogu ili u ruku, u obje noge ili obje ruke, ili u srce, te odmah umre", objašnjava Vuk Karadžić. Vile obožavaju muziku, i uvek traže ko će im svirati, a same zanosno pevaju. I drugi narodi, engleski, nemački, grčki i francuski takođe pominju vilina igrališta i njihovu pesmu.

Od kućnih poslova srpske vile naročito vole tkanje, a kad tkaju, pevaju pesme o junacima. Vile imaju i mlinove i vitlove da bi pravile brašno, jer se takođe bave pečenjem hleba. One su i poznate čuvarke najvećih seoskih radova: daju plodnost polju i govedima, što su takođe nasledile od svojih najstarijih sestara iz grčke antike.


vestionline








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Ned 10 Feb - 13:57

Konj Djogin/ konj ljudske pameti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Netko bješe Strahinjiću bane`, kaže narodni pevač. Netko, a ne bilo ko.

Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je značio i što je ostao u srpskom epu.

Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banović Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen. `Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!`
Đogin je iz carske ergele. On je venčani dar Jug-Bogdana zetu iz Banjske. Jedini miraz. Najveći srpski megdandžija nije mogao dobiti vredniji poklon. Njegov tast, potomak Nemanjića, najkrupnija figura na carskom dvoru, najuticajniji čovek carstva, kao vrli poznavalac konja, odabrao je u carskoj ergeli ždrebe sa najboljim pedigreom.
Velmoža iz Banjske, koji je do tada promeni mnogo konja, prepaznao je u tom ždrebetu budućeg bojnog konja. Pokazalo se da je taj konj vredniji i verniji od žene, jedine Nemanjićke koja je izdala, a koja se udala za najplemenitijeg srpskog plemića Banović Strahinju.

Đogin je odgajan u Banjskoj. Tamo u beskrajnim ravnicama Kosova, treniran je po svim pravilima trenaže tog doba, hranjen i timaren najbolje, trčao sa najboljim konjima, učestvovao u improvizovanim dvobojima vitezova.
Banović Strahinja je, kažu, najveći duelista nemanjićke Srbije. Taj strašni i divni junak našeg epa, naš Ahil, nosilac našeg etosa, nad čijom sudbinom i lepotom karaktera zasuzi oko jednog Getea, nije nikad izgubio dvoboj.
Onaj najslavniji, koji se odigrao na Goleč planini sa Vlah-Alijom, ušao je u pesmu, kao dvoboj sa najdubljom etičkom osnovom: to je bila borba za čast, ne za slavu. Da savlada tog silnog poturčenjaka (jer ima dokaza da je Vlah-Alija islamizirani Mladen Moravac) pomogao mu je i njegov konj Đogin.
`Ima konja Đoga od megdana, što ga danas u Srbina nema, u Srbina, niti u Turčina.`
Đogin je znao sve što treba da zna jedan konj u takvim prilikama.
`Soko Đogo pade na kolena iznad njega koplje preletelo.`
Koliko je Đogin bio dobar konj, najbolje govore reči jednog Turčina, koji je dobro poznavao Strahinju i njegovog konja: `Tvome Đogu i tvome junaštvu, svud su brodi gde god dođeš vodi!`

Banović Strahinja je poginuo na Kosovu, kao i ostali srpski junaci. Legenda kaže da je bio teško ranjen i da ga je njegov Đogin izneo sa poprišta i galopom poneo u Banjsku. Ali, kad je osetio da mu je u sedlu umro gospodar, stao je, tri put zarzao, a onda laganim hodom krenuo prema dvoru slavnoga ratnika. Konj je strepeo da mu sa leđa ne padne na zemlju mrtav čovek. Takav konjski instikt ima prirodu ljudske pameti. Tek trećeg dana posle kosovske bitke Đogin je stigao u Banjsku, s mrtvim Strahinjom na leđima. S čuđenjem i velikom žalošću sluge su dočekale mrtvog gospodara.

Banović Strahinja je jedini srpski junak koji je umro u sedlu svoga konja. Ta činjenica je dobila mitološko značenje u predanju. Niti je bilo pametnijeg konja, niti boljeg junaka.
Kad je rangirao kosovske junake, narodni pevač je Banović Strahinju stavio ispred svih drugih pa čak i Srđe Zlopogleđe. Ono što je Strahinji pripisano nije pripisano ni Homerovom Ahilu.
Legenda još kaže da je Đogin jedne noći, tajno, posle sahrane velikog bana napustio Banjsku i otišao u Goleč planinu (nije razjašnjeno kako je i ko ga je odrešio u konjušnici). Kažu da su ga mnogi čobani i lovci godinama viđali kako u zoru, kad se deli dan od noći, galopom trči s kraja na kraj Gazimestana.

Mnogi veruju da taj sjajni konj i danas trči Kosovom. Prestaće, kažu, da trči tek onda, kad Srbi uspostave svoje carstvo i njime zavladaju ljudi slični Banović Strahinji i onima koji leže na Gazimestanu. Dotle, Đogin će trčati svakog jutra.
"Strahin - bane, ti sokole srpski,
tvome Đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe god stigneš vodi…"

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Pet 1 Mar - 17:28

Легендарна биографија Краљевића Марка

[You must be registered and logged in to see this image.]

Од свих личности српске средњовековне историје краљ Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, једини је присутан у свим облицима усменог књижевног стваралаштва. По броју умотворина у којима се јавља са њиме се може поредити можда још само свети Сава, али у народној епици која се сматра врхунцем усменог стваралаштва Марку Краљевићу припада изразито важно место па изучаваоци чак издвајају и посебан циклус песама о овој личности. Настанак ове епске традиције, њен однос према историји и многа друга питања већ деценијама привлаче пажњу бројних истраживача српске прошлости. Ипак и у оквирима народне епике Марков лик је приказан на разноврсне начине тако да је могуће издвојити више његових легендарних портрета.

[You must be registered and logged in to see this image.]

**Ђура Јакшић**, Мaрко Краљевић, уље на платну из 1856. године.


Према речима Јована Деретића, српског историчара књижевности, Марко Краљевић је присутан у свим врстама усмене књижевности: епским и лирским песмама, баладама, романсама, приповеткама, пословицама и у предању. У предању, као најслободнијој од ових епских форми, где је константно присутно преплитање реалног и фантастичног, Марков живот је испраћен од рођења до смрти. На основу народног предања могуће је стога формирати Маркову прилично детаљну биографију која је много потпунија од оне која би се формирала на основу епских песама. Постоје приче о његовом рођењу, склоности ка вину, о томе како је пронашао коња Шарца, о помагању сиромашних и унижених, о односу према ватреном оружју о чему нема трагова у епској песми, и на крају, о Марковој смрти.

Предања о Марковој смрти пружају далеко више разноврсних података од епске песме Смрт Марка Краљевића коју је Вук Стефановић Караџић забележио слушајући Филипа Вишњића. Такође, предање о Марковој смрти садржи више историчних појединости, а легендарни крај умногоме се разликује од Вишњићеве песме. У песми Маркова смрт је последица Божје воље, а у предању он гине у боју, што одговара историјским сазнањима. Нека предања дају још детаљнију верзију и кажу да је Марко Краљевић погинуо у боју на Ровинама у којем су се борили Турци и Каравласи, а у боју је учествовао и влашки војвода Мирчета. Предања која дају место битке потичу или из крајева у којима се битка заиста и одиграла или из крајева који су у непосредној близини. Предање такође наводи да је у бици страдало толико људи да су коњи и преживели ратници пливали у крви и да је Марко онда у очају позвао Бога у помоћ који се смиловао и пренео њега и Шарца у неку пећину, где се налазе и дан данас, Марко у сну, а Шарац полако пасе маховину.

Овај мотив успаваног хероја или владара присутан је и у другим епским традицијама (на пример у грчкој приповести о последњем византијском цару Константину XI Драгашу). Такође, Марко је своју сабљу склонио на сигурно место. Према предању, Марко ће се пробудити кад његова сабља буде испала испод греде или из камена и када Шарац буде појео сву маховину. Овај мотив био је у више наврата обрађиван и у српској уметничкој књижевности 19. века: Јован Стерија Поповић искористио га је као основу за своју драмску алегорију Сан Марка Краљевића, Јован Ђорђевић за драмску фантазију Маркова сабља и Радоје Домановић за сатиричну приповетку Марко Краљевић по други пут међу Србима.

И.Б.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Čet 11 Apr - 17:12

Тајанствени српски цар

ВЛАДАР СА ЦРНИМ БЕЛЕГОМ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јован Ненад појавио се као метеор и светлео је неколико месеци, од октобра 1526. до јуна 1527. године, када је погинуо

Hестанком династије Немањића и поразима у Маричкој и Косовској бици, српска средњовековна држава губи утицај и бива стављена на искрај европских политичких токова. Коначно, 1459. године султан Мехмед II Освајач чини да српска државност формално нестане и то на више векова. Наравно, српски народ се није мирио са овим губитком већ је, с времена на време, рађао даровите личности које су умеле да поведу слободарске покрете, више или мање успешне. Уз то, утеху у тешким временима која су наступила доласком Турака народ је налазио у препричавању разних пророчанстава која су најављивала скоро ослобођење. Међу тим пророчанствима честа су била она која су ослобођење везивала за посебно харизматичну личност из народа која би требало да се појави у скорије време и својим деловањем донесе толико жељену слободу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

На крилима једног таквог пророчанства појавиће се ратник о којем историја још не може да каже коначну реч. Реч је о Јовану Ненаду, самозваном српском цару који је своје деловање почео 1526. године, на простору Баната, Бачке и дела Срема, вешто користећи предања која су кружила међу народом, што за стицање омиљености, што за застрашивање противника. На руку му је ишло то што се о његовом пореклу није знало ништа, а умео је да искористи и необичан физички изглед.
Наиме, савременици га описују као човека поноситог држања и изразито црног тена због којег је и добио надимак Црни човек. Можемо да наслутимо јачину утиска који је овај надимак остављао на непријатеље, али и на пријатеље. Уз то, једна црна пруга, прст широка, протезала се целом десном страном његовог тела, од слепоочнице до стопала. И, коначно, постојало је још једно веровање које је ишло у прилог оживљавању мита о Црном човеку. Реч је о веровању о настанку другог или „второг” века, како га називају оновремени извори, а које се односило на увек важећу причу о крају света. Неко је израчунао да ће 1492. година бити „година звери” и да с њом наступа други век у коме је сваког тренутка могућ смак света. Јован Ненад је, по сведочењу неких извора, рођен управо у години звери.

Божји наум

Дакле, необичан физички изглед, тајновито порекло те разна народна веровања били су идеална основа на којој се градило једно ново предање. Сам Јован никада није говорио о свом роду и пореклу него је само истицао да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. Ово је оставило доста простора за разне теорије о његовом пореклу, недоказиве али и необориве. Оне су га доводиле у везу са династијом Палеолог, српским деспотима, док су неке говориле да је незнатног рода и да је обављао посао коњушара на двору угарског краља Јована Запоље. Он је држањем настојао да у потпуности поткрепи своју тврдњу о божанском посланству.
Стога је његов наступ имао у себи нечега пророчког што је привлачило припаднике српског народа који је је масовно прилазио Јовану хрлећи му као „новом пророку” и „новом свецу”, извештава један савременик. Међу њима било је и оних који су долазили и са територије Османског царства. Црни човек живео је испосничким начином живота и то тако што би два сата спавао, а трећи сат проводио у молитви. У његовим пророчанствима средишње место заузимало је оно о потпуној пропасти Турака и ослобођењу Цариграда. Ово је приказивано као „божији наум” чије спровођење је поверено управо њему, српском цару.

Почетак Јованове делатности пада у време једног од најузбудљивијих периода европске историје. На султански престо, 1520. године, сео је Сулејман Величанствени и ова промена означила је и нови узлет османског царства односно нова освајања на европском тлу. Годину касније освојен је Београд, не без разлога назван капијом Средње Европе.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пет година доцније, на путу ка Бечу, Османлије руше Угарско краљевство у чувеној Мохачкој бици, која у свести мађарског народа има исте димензије као Косовска битка у свести српског. У обе битке смрт је нашао владар народа који се бранио, кнез Лазар и краљ Лајош II. Освајач је директну управу наметнуо само у Срему док је остатком Угарске желео да влада посредно јер је сматрано да би директно владање једном овако далеком провинцијом било исувише тешко и скупо. Угарски сабор је зато изабрао ердељског кнеза Јована Запољу да влада као султанов вазал. Међутим, за ово место јавио се и надвојвода Фердинанд Хабсбуршки, рођени брат цара Карла VI. Запоља и Фердинад ускоро су повели беспоштедну борбу за добијање круне у коју ће бити увучен и цар Јован Ненад. Дакле, у обезглављеној Угарској појављује се Црни човек.

Сада је она наша

Била је рана јесен 1526. године. Због великог броја људи који су му пришли, и Запоља и Фердинанд схватају да би оваквог човека било добро имати на својој страни. Први је у акцију ступио Запоља и састао се са „српским царем”. Том приликом договорено је да Јован Ненад пође у Бачку и одатле истера турске посаде које су после Сулејмановог одласка остале у утврђеним градовима. Овај задатак успешно је обављен, што је још више учврстило веровање у улогу Црног човека који је, ослободивши Бачку, војне операције пренео на тле Баната. За старешине ослобођених места, постављао је своје људе што је сметало угарским великашима који су, пошто је опасност од Турака прошла, намеравали да поново преузму своја имања.
Међутим, Јован је ослобођену земљу поделио својим ратницима. „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака, са мојим Србима”, говорио је, „и сада је она само наша”. Тако је створена прва српска држава на територији која ће касније бити названа Војводином. Поделом освојене земље, цар је постао још омиљенији у народу, али је добио и нове непријатеље, угарске великаше. За престоницу је изабрао град Суботицу, феуд племића Валентина Терека који ће постати Јованов најжешћи противник.
Са растом његове омиљености растао је и број оних који су му прилазили па је војна снага нарасла на, тада импресивних, 15 хиљада војника. Овако бројна војска захтевала је много средстава за одржавање, па су поред пљачкања Турака страдали и мађарски племићи. Затим се приступило организацији двора и управног апарата по узору на остале европске силе, а занимљив је избор Фабијана Литерата, католичког монаха, за представника на страним дворовима. Јован је имао план да, после ослобађања Бачке и Баната, истера Турке и из Срема одакле би продро у Србију и тако донео слободу и сународницима у матичној земљи. Ипак, за извршавање овог плана недостајала су ратна средства, пре свега топови.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Посебну невољу представљали су угарски великаши који се никада нису помирили са губитком својих поседа. Међу њима је предњачио поменути Валентин Терек који је у једном покушају да поврати Суботицу тако потучен да је једва извукао живу главу. Српски народ је са највећом радошћу примао глас о „царевој” слави и све више се сливао у његов табор. Нажалост, од српских племића и великаша на тлу Угарске уз новог владара пристао је само незнатан број, а неретко су му се директно супротстављали, помажући његове непријатеље. Изгледа да су српски племићи изабрали политичку сигурности која је подразумевала чување њихових имања макар и под покровитељством туђег владара него неизвесни и помало пустоловни поход ка стварању нове српске државе.

Кобна заседа

Свеједно, и без њихове помоћи, моћ Јована Ненада је расла, а глас о акцијама необичног цара дошла је до Италије, Енглеске, Француске и немачких држава. У фебруару 1526. године на српски двор стиже посланство надвојводе Фердинанда и покушава да приволи „цара” да промени страну и приђе Хабзбурзима. Подстакнут многим поклонима, пре свега готовим новцем преко потребним за исплату ратника и набавку топова, Јован прихвата понуду. Наравно да је ово изазвало дојучерашњег савезника, па Запоља даје налог ердељском војводи Петру Перењију да прикупи војску и казни вероломног српског „цара”.
До битке долази у близини реке Тисе, код Селеша (Селешка битка), а 12 хиљада Перењијевих војника је десетковано од стране малобројније српске војске предвођене Радославом Челником. После ове победе „српско царство” било је на врхунцу моћи, обухватајући Бачку, Банат до Темишвара и северни део Срема. Овако је Ердељ, област од које је Јован Запоља очекивао највећу подршку, у потпуности одсечен од Будима. Зато је, јуна 1527. године, сакупљена огромна војска не би ли се јаким ударом пробила српска блокада и поново успоставила пресечена веза.
Војску су предводили великоварадски бискуп Имре Цибак и војвода Петар Перењи чија су сећања на сукоб са Србима била свежа и болна. Српске снаге водио је лично Јован Ненад. Намеравао је да прво порази Цибака, а онда се окрене Перењију, али се у боју на Седфалском пољу превише задржао што је омогућило ердељском војводи да доведе одморне трупе и нанесе тежак пораз српској војсци која губи чак 8000 ратника. „Цар” се са малим бројем преживелих повлачи у Сегедин.
Извори наводе да овај пораз није пољуљао славу и углед Црног човека нарочито јер су се чуле повољне вести о походу надвојводе Фердинанда на Угарску чиме би се скинуо терет ратовања са уморних српских војника. С новим полетом, Јован Ненад је кренуо у сусрет савезнику. Уз пут је напао и освојио Сегедин који су у међувремену запоселе Цибакове и Перењијеве снаге. Док је улазио у град, налетео је на заседу и том приликом тешко је рањен после чега се повлачи у оближње село.
Ту ускоро и умире, а о његовим последњим тренуцима постоји више прича. Ђурађ Сремац нас извештава да је угарски сељак у чијој кући је лежао тешко рањени српски „цар” сачекао ноћ да би се искрао и свом господару Валентину Тереку дојавио радосну вест. Наравно, овај није губио време па је убрзо, на челу три стотине коњаника, хитао ка поменутом селу. Малобројна стража се разбежала оставивши свог „полуживог господара”. Када је Терек стигао и видео га на самрти питао га је да ли би могао још да поживи, али Црни човек није одговарао. Одмах на кревету му је, пише Сремац, одсекао главу и у једној бакарној здели послао је краљу Запољи. Овај ју је изложио на будимској тврђави са лицем окренутим Бечу (због Фердинанда), а потом је бацио у Дунав.
Смрт цара Јована Ненада била је ненадокнадив губитак за Србе чија је краткотрајна државност на територији Угарске доживела крај. С друге стране, његову смрт, на Запољином двору сматрали су божијим даром те су у то име звонила црквена звона и држане службе у знак захвалности.


политикин забавник








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Uto 28 Maj - 9:35

Љутица Богдан

[You must be registered and logged in to see this image.]

Српски властелин Љутица Богдан, снажан и срдит, оштар и прек, силовит и непопустљив, дурљив и набрецит, пршљив и набусит, војвода цара Стефана Душана, који се прославио друговањем с Марком Краљевићем и остао упамћен по удаји сестре, продаји љубе и змији младожењи, зарекао се да се неће оженити другом већ белом вилом.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Љути српски јунак Богдан Љутица, који се брзо љути и брже разљути, чврст као камен, жустар и ватрен, али и раздражљив и зловољан, ускошен и лакосрд, пењући се уз планину, оставио је иза себе љуте кршеве и голет на коме је само камен љутац и бануо у красан зелени предео са модрим језером у средишту. Кад је спазио лепоту морао је застанути. Делија који може кога љуто опалити погледом од кога се земља угиба, који опасно сече и сигурно погађа, разрогачио је очи пред призором.
Песма каже овако: „Вјетра нема, а планина јекну, /Зелене се повијају јеле, /Врхови им у тле ударају…“ Кад то, вила бјела на језеро долази. „Она млада скочи у језеро, /Па се вила у језеру купа.“ А кад се купа свакако скида крила и окриље.
Вешти јунак нежењени, иначе преке нарави и пргав, беспоштедан у боју и убојит, неће одолети лепоти девојачкој, складној и сјајној вили која по језеру броди. Без размишљања ће јој украсти крила и окриље и узети је за жену. Ожениће се дакле вилом бродарицом, „бијелом из планине вилом, /Из језера више Колашина,“ баш како је желео.
Два сина је са њоме изродио, Страила и Ненада.
Вила као вила, стара чекалица, уграбила је међутим прилику и домогла се свога окриља. Кад је стала бежати спазио ју је Богдан. Чврсти и несаломљиви, жилави, велики и јаки јунак, разјарио се и ражестио, намах побеснео и постао опасан. Узео је оружје у руке и стао жену стрељати „од злата стријелом,“ из деснице руке. Од невоље големе и жалости, непрецизно је циљао и убио сина Ненада. У виле је срце меко, од туге је и сама пресвиснула.
Од негда срећне породице по народним песмама наставила је да се вије само сен Љутице Богдана.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Uto 23 Jul - 17:25

Jerina Branković

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) bila je srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića, za koga se udala 1414. godine. Ne zna se tačna godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400. godina. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora. Dimitrije je bio unuk vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina. Od njene porodice u Srbiji je naročito bio poznat njen brat Toma Kantakuzin (†1463). Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta Jerina, najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice. Po narodnom predanju, njena vladavina bila je surova.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mali grad smederevske tvrđave, dvor despotice Jerine

Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza. Za Maru, Đurđevu navodno najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka. Ostala deca Jerine i Đurđa Brankovića bila su Lazar Branković, Todor Branković, Grgur Branković, Stefan Branković, srpski despot, Katarina Branković, udata za grofa Ulriha II Celjskog. Turci su 1441. godine zarobili Grgura i Stefana Brankovića i oslepeli ih po naredbi sultana Murata II. Prema legendama, Stefan je oslepeljen tako što su mu iglom boli oči sve dok iz njih nije iscurela sva tečnost. Da bi mu to izvršili, morao je nekoliko sati da sedi mirno, vezan, i da gleda samo u jednu tačku. Tako slep oženio se Angelinom, koja se kasnije zamonašila, u novembru 1460. godine. Jedno vreme živeli su u Albaniji, potom u Italiji i tamo ostaju do despotove smrti 1476. godine.

Jerina je umrla kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457. godine, a pretpostavlja se da ju je otrovao njen sin Lazar. Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima po njoj su dobili imena Jerinin grad. (Smederevo, Golubac…)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mit o prokletoj Jerini

[You must be registered and logged in to see this image.]

Golubački grad na Dunavu u Đerdapskoj klisuri

Ipak, legenda je uvek jača od istorije. Narod teži da stvori mit o pojedinim ljudima, verovatno da se nikada ne zaborave, i da takvi, kao tipovi, predstavljaju simbole jednog vremena ili osobine. O samoj Jerini ostala je u narodu veoma loša uspomena, pa je nazvana “Prokleta Jerina”. Njeno je ime neizbrisivo vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za veoma kratko vreme uz ogromne žrtve koje je podnelo stanovništvo Despotovine. Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzin.

U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je tamošnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju “prokleta Jerina”.

Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po toj legendi, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici, tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza, pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Uto 23 Jul - 21:53

Durmitorske Legende

Prema nekim starim legendama, grčki bogovi sa Olimpa, izabrali su baš Durmitor za svoje odmaralište i počivalište. Zna se sigurno, da su ovdje nekada živjeli Grci i možda su baš oni izabrali ovu planinu za drugi Olimp. Šta čovjek da kaže i da napiše za drugo počivalište bogova, za čitav ovaj kraj i prostor koji ga okružuje i nad kojim on bdi kao zaštitnik. Bdi i pazi, zajedno sa vilama koje krije duboko u svojim njedrima, sa krilatim konjima, koji prelijeću sa jednog brda na drugo. Kroz dugu istoriju, ispredane su mnoge legende o Durmitoru, njegovim vrhovima, pećinama i jezerima o Pirlitoru i Pašinoj vodi, o bukovičkoj gori, uskočkim, tepačkim, jezerskim i šaranskim junacima. U nastavku ćemo Vam ispričati neke od njih da, kad budete obilazili naš kraj i čujete u zimskim noćima topot konja ili pjesmu Vila durmitorskih, znate da su ipak sve to samo priče i legende. .. ili možda i nijesu?

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nekada davno, Jezera (danas prostrana površ), bila je sva pod borovom šumom, lučevinom. Onda, jednom zagrmi grom, zapali borovinu, vatra dodala, a vjetar raznio plamen po čitavoj šumi. Šuma je tada bila puna svakojakih zvijeri i utvara . Zvijeri su pobjegle u Durmitor, vile u oblake, a vrag i vražica se skloniše u jezero, nasred Jezera. Napraviše u njemu divan dvorac, sav od ledenih kristala i tu žive i dan danas. I tako ovo pitomo jezero, kao vražiji dom prozvaše Vražije jezero. Kad se budete kupali u njemu i vidite da je ono najhladnije durmitorsko jezero, to se od vražijeg ledenog dvorca studen širi svuda naokolo. A kad mlada djevojka zapliva preko Jezera, smjesta iskoči vrag iz svog dvorca, zgrabi je i odvuče na dno u svoj ledeni zamak. Ako je, ipak, zaplivalo momče, onda iz jezera iskače vražica, zgrabi momka i odvuče na svoje ledene odaje na dnu jezera. Neki kažu da se vrag obično pojavljuje u promračje, pa čak izlazi i na obalu. Nekada su ga viđali i obliku ogromnog paripa, a ponekad se pojavi u vidu bakovitog junca, sa ogromnim rogovima. Bak pase na obali travu, buruče pored jezera, strasno riče da sve unaokolo trešti i drhti od njegovog glasa.

A neki ne vele tako, nego vako:- Dok je sveti Ilija, vele ovi drugi, jurio na svojim zlatnim kočijama po nebesima, sve se živo bojalo i drhtalo u strahu od njegovih munja i strijela. Jedini je njemu vrag prkosio, čak mu plazio jezik i rugao mu se. Sveti Ilija je nagovarao Jezerce da ubiju vraga, ali su oni to voljno ili nevoljno, iz straha odbijali. Tada je sveti Ilija pokušao da nagovori Ognjenu Mariju da ona sprži vraga, ali i da kazni Jezerce zbog toga sto odbijaju da ubiju ovog drskog pobunjenika na zemlji. Ona je, vele, vatrom ganjala đavola, ali ni jezercima nije prastala. No, vratimo se drami između svetog Ilije i vraga. Sveti Ilija je htio da munjom sprži vraga, ali mu je ovaj uvijek uspijevao da izmakne i da se skloni u neko jezero na Jezerima. A već sjutradan, vrag bi opet nastavljao da plazi jezik i da se ruga Svetom Iliji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Osim vragova, u jezeru živi i krilati konj crvene dlake. U dugim zvjezdanim noćima, on bi izlazio iz jezera i vodio ljubav sa kobilama iz ergele čuvenog Vojvode Momčila, koji je živio tu u blizini u gradu Pirlitoru. Posle završene ljubavne seanse, on oplođenu kobilu ritne zadnjim nogama u stomak, da ova ne bi ostala suždrebna. Jednom prilikom, baš kad se spremao da ritne jednu od kobila, sa okolnih brda iskočiše čobani po predhodnom dogovoru, oteše mu kobilu, a njega natjeraše da se vrati nazad u jezero. Ova kobila kasnije oždrijebi krilatog konja Jabučila, na kome je Vojvoda Momčilo letio sa Durmitora na Piriltor.

Pored bogova, koji odmaraju na njemu, Durmitor naseljavaju i vile. One se po zalasku sunca spuštaju u podnožje ove planine i slijeću u cvjetne livade i dolove. Tu one kolo zavode, a najuglednije i najvaljastije momke svojim dražima i ljepotom zanose. Ali … uvijek neko ali. Postoji uslov za njihovog izabranika, da ništa gvozdeno sa sobom ne ponese, ako misli da se sa njima u kolo hvata i da neku od njih obljubi. Nekad davno, bio je jedan Pivljanin zvani Todor. Bio je, vele, gledan kao upis, a valjast kao radiš. No, kad jedne večeri krene Todor kod vila, da se jednoj od njih u oku ogledne, i da joj med sa usana pokrade, zaboravi se i sa sobom ponese neku kusturicu. Vile to osjete, zalete se, pokupe jadnog momka i sa grede bace ga u jedan do. Tu Todor usni mrtvim snom, da se nikad ne probudi. Tako se taj divni do pod Durmitorom, pun livadskog cvijeća, studene vode i mirisa, zove Todorov do.

U blizini jezera je nekad prolazio karavanski put, koji je spajao primorje sa sjeverom i dalje. Jednom prilikom, kad je Marko Kraljević išao ovim putem, preko Bukovičke gore prema Pirlitoru, gdje je boravio kod svog ujaka Vojvode Momčila, čuo je pušku koja ubi njegovog psa. U nevjerici, on uzviknu: ”Kako puška nasta, junaka nesta” i u znak toga događaja, on sabljom rasječe veliku kamenu gromadu, koja i dan danas ovdje stoji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Moramo Vam i reći kako je nastalo naše najljepše gorsko oko – Crno jezero, po cijenu da se nikad ne okupate u njemu. Preko ovoga jezera, naišao je Sveti Sava i zakonačio u jednom od manastira pod Durmitorom. Manastir se tada nalazio nasred varošice, u jednoj dubodolini, tamo gde je danas Crno jezero. Kaluđeri lijepo dočekaše Svetog Savu, ali posumnjaše u to da je on zaista svetac, pa se dogovoriše da mu podvale. Zato, preko noći zakolju pijevca i strpaju ga u obravnicu sveca. Sjutradan, krene Sveti Sava dalje na put, a za njim pojure kaluđeri vičući: – “Ej, ti oče, što se svecem kaza, zašto nam noćas ukrade pijevca? – Šta kažete, Bog i anđeli s vama! Zar ja da pokradem Manastir!- Jesi, jesi” – povikaše kaluđeri uglas i trgoše Svetom Savi torbu sa ramena. I gle, u torbi se zaista nalazio zaklan pijevac. Naljuti se tada Sveti Sava i reče: – “Da Bogda da se zemlja provali tamo đe vam je sada Manastir, to se mjesto ne zvalo ni varoš ni selo, no se zvalo Crno jezero”. Tada oživi zaklanog pijevca i od njega postade Tetrijeb. Kada se kaluđeri vrnuše, preneraziše se od čuda: zemlja se provalila i Manastir sa varošicom u bezdan potonuo, a u bezdanu se zavrnulo jezero – Crno jezero, a na površini jezera, u kolovratu obrće se crna kapa jednog kaluđera.

I tada, kad posjetite planinu đe bogovi odmaraju i uveče čujete kao vile kolo zavode ili topot krilatih konja, ili vidite kaluđerovu kapu, dok se kupate na Crnom jezeru, sjetite se ovih priča i znajte da su to, ipak, sve samo legende. Ali, jesu li zaista?

[You must be registered and logged in to see this image.]


izvor: durmitor.wordpress.com








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 4 Jan - 20:21

Najlepse Vaskrsno jaje

[You must be registered and logged in to see this image.]

U srpskom narodu postoji predanje da je jedan seoski knez objavio da će svog sina jedinca oženiti djevojkom koja mu donese najljepše vaskrsno jaje. Momak je bio dobar, lijep i stasit, pa su ga sve udavače iz okoline željele za muža. Danima su razmišljale kako da njihovo jaje bude najljepše i kako da pobjede svoje suparnice. Jedna djevojka je lukavo smislila da na jaje prilijepi svoj minijaturni portret, koji je naručila od jednog poznatog slikara. Druga djevojka je dala da se u ljusku utisnu biseri i drago kamenje, a neka bogata udavača je od zlatara naručila bogato ukrašeno, zlatno jaje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Siromašna djevojka, po imenu Milica, je čvrsto vjerovala da ona nikako ne može da pobjedi u ovom takmičenju jer nije imala nikakvih mogućnosti da pripremi ili kupi neko skupocjeno jaje. Ipak, pošto je knez naredio da sve djevojke treba da učestvuju u takmičenju, poslije dužeg razmišljanja je zaključila da je najbolje da njeno jaje bude onakvo kakva je i ona sama - lijepa i skromna.

Smislila je i kako će to postići. Odabrala je jedno krupno jaje bijele ljuske, pa je na njega prilijepila nekoliko ovlaženih listića peršuna. Zatim je sve uvila u komadić, poput gaze rijetkog platna, da se listići ne bi odlijepili, i spustila jaje u vodu sa puno lukovine (listovi glavice crvenog luka). Kuvala je svoje jaje tridesetak minuta. I kada je skinula platno, ukazalo se smeđe obojeno jaje sa lijepim, bijelim šarama u obliku listića peršuna. Jaje je namazala sa malo ulja, da bi ono postalo još ljepše i sjajnije.

Legenda kaže da je mudri seoski knez pažljivo pregledao sva jaja koja su djevojke donijele i odlučio da za najljepše jaje proglasi ono koje je bilo obojeno na jednostavan, ali atraktivan i do tada neviđen način - pomoću biljaka koje rastu u Milicinoj bašti.

Od tada se nežno-bijeli listovi često viđaju na uskrsnjim jajima, a za to se koriste ne samo peršun već i listovi mirođije, maslačka, kao i drugih biljaka. A umjesto lukovine, za osnovnu boju se upotrebljavaju i spanać, koji daje lijepu zelenu boju, cvekla za ružičasto-crvenu ili šafran za žutu boju.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Čet 6 Feb - 23:48

Četiri čuda na koje nema odgovora!

Civilizacije koje su se kroz milenijume menjale nad Srbijom ostavile su misterije na koje nema odgovora

[You must be registered and logged in to see this image.]

Milenijumi istorije, promena civilizacija i kultura, desetina vojska i osvajača ostavili su iza sebe pitanja na koja dan danas ne postije racionalni odgovori. Poslednja misterija Srbije, verovatno najveća, bila je aktuelna kada je za 21. decembar 2012. bio "zakazan" smak sveta! Cela Evropa je pričala o ljudima koji traže spas na Rtnju jer se verovalo da se pod planinom krije piramida koju su izgradili vanzemaljci, pre više hiljada godina... Ali, to nije jedina nepoznanica na koje nema odgovora.

4. SREDNJEVEKOVNI GRAD ŽRNOV!

Da li znate da se u okolini Beograda nalazilo fantastično srednjevekovno utvrđenje i ostaci drevnog grada? Njegova istorija je toliko bogata i važna da ga se ne bi postidele ni najveće svetske metropole. Recimo tamo su pronađeni ostaci Keltske kulture i njihovog naselja, Rimljani su na istom mestu imali svoje utvrđenje dok su naši preci Srbi u srednjem veku tu podigli tvrđavu. Kasnije, 1442. godine su je osvojili Turci a onda i dodatno proširili pošto se nalazila na mestu važnom za odbranu Beograda.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grad se nalazio na Avali i zvao se Žrnov. Ali o njemu nećemo saznati više ništa.
Zašto sigurno se pitate?
Zato što je jednog finog 19. aprila, Kralj Aleksandar došao i sve porušio.
Šta?

Zapravo nikome nije baš sasvim jasno zašto se to desilo.


Evo priče.

Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je na proleće 1934. godine odlučio da sagradi Spomenik Neznanom junaku a zadatak da ga osmisli prepustio je poznatom umetniku Ivanu Meštroviću. I ne bi tu bilo ništa čudno da nije odabrao prilično neobično mesto za njega. Sam vrh Avale na kome se nalazila tvrđava srednjevekovnog grada Žrnova, kao i važno arheološko nalazište.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Koliko je ideja da se sruši Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije. Neki su čak mislili da je u pitanju trač. Ali apeli javnosti nisu urodili plodom pa je sve minirano dinamitom i zauvek uništeno.
I stvarno nikome nije jasno šta se zapravo desilo i zašto je kralj uradio nešto tako suludo. Neki smatraju da je bio mason, baš kao i Ivan Meštrović koji je osmislio Spomenik neznanom Junaku, a da je ceo spomenik prepun masonskih simbola.
Drugi misle da je to uradio kako bi uništio srpsku istoriju. Treći da je u pitanju manijakalna opsesija jugoslovenstvom koje je simbolizovano u Karijatidama – kamenim skulpturama žena u narodnim nošnjama šest Banovina kraljevine Jugoslavije.
Neki izvori navode da je kralj umislio da je utvrđenje bilo Tursko i da ga je zato porušio greškom.
U svakom slučaju, zauvek će ostati misterija šta se sve nalazilo ispod zidina Žrnova, kao i zašto je kralj to uradio.
I za kraj još jedna pikanaterija o Kralju Aleksandru. On je odložio završetak radova na zgradi Skupštine Jugoslavije zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi. Skupština nije završena, a on je ubijen. Eh te gatare, ne možeš se pouzdati u njih… Čitajte dalje!

3. ČUDOTVORNA PLANINA RTANJ

Rtanj je jedna od mnogih planina u centralnoj Srbiji. Možda ste nekada tamo bili na ekskurziji i mogli da vidite prelepe padine, netaknutu prirodu i pogled koji puca.
Ali pored toga ona krije i još par zanimljivih sitnica koje će vas možda zanimati. Recimo dovoljno je da se udaljite malo i bacite pogled na nju. A onda ćete brzo reći nešto poput - majku mu pa ovo je piramida. Zapravo toliko savršena piramida da je čak čuveni pisac naučne fantastike Artur Klark smatrao da se u planini krije piramida, odnosno najstarija tvorevina vanzemaljske civilizacije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljudi to je Artur Klark koji je napisao Odiseju i predvideo mnoge stvari koje su se zaista već dogodile. Ok, sada vam je valjda jasno da Rtanj nikako nije obična planina.
Neki ljubitelji naučne fantastike su čak ubeđeni da se u planini krije svemirski brod koji će pred sam smak sveta poleteti, a svi koji se tu zateći će moći da krenu nu svemir na daleko ali vrlo lepo mesto.
Upravo zbog toga krajem 2012. godine, pred očekivanu apokalipsu, ljudi širom sveta su plaćali i na desetine hiljada evra za smeštaj na našoj planini. Smak sveta je ispalio ali nikad se ne zna za sledeći.
Ne brinite se, i bez smaka sveta planinu Rtanj okružuju brojne misterije.
Recimo lokalno stanovništvo je sasvim ubeđeno da se u pećinama u unutrašnjosti planine nalazi do sada neviđeno blago. Legenda kaže da je vrhu planine živeo čarobnjak koji je čuvao ogromno bogatstvo. Koje nikada nije pronađeno, čisto da znate.
Ni to nije sve. Za Rtanj se vezuje i priča o bogatoj jevrejskoj porodici Minh koja je posedovala paraćinsku fabriku štofova, a kasnije i rtanjski rudnik kamenog uglja. Julius Minh izvršio je samoubistvo pod potpuno nerazjašnjenim okolnostima, a njegova supruga Greta je sagradila crkvicu-kapelu na vrhu planine Rtanj.
A onda je srušena do temelja.
Možda se pitate zašto?
Pa zato što svi misle da je ispod nje bilo skriveno blago bogatih jevreja. Ni to blago još nije pronađeno.

Uz sve to postoji zaista puno svedoka paranormalniha pojava koje se često dešavaju oko planine. Nemojte se iznenaditi ako tamo vidite svetleće lopte, neidentifikovane leteće objekte ili ako instrumenti izmere čudna zračenja i energetska polja. I ko zna šta još.
Nije vam dosta?
Ok, onda bi trebalo da znate da su Nemci za vreme drugog svetskog rata pronašli na Rtnju jednog Grka koji ne zna kako se tu našao, pošto je poslednje čega se seća bilo da je čuvao svoje ovce. Kao i da je upravo 1800 i neka godina a ne sredina 20 veka. O da. I postoje dokumenti o tom slučaju.
Dakle vrlo čudno mesto taj Rtanj, kažemo vam…

2. KALEMEGDAN I ONO ISPOD NJEGA

Zamislite mesto gde se već nekih 2.000 godina ljudi okupljaju, svađaju, ratuju i mire, osvajaju ga i gube. Mesto tako savršeno za život zato što se nalazi na ušću dve velike evropske reke, mesto na putu između istoka i zapada.
Zamislili?
E pa to vam je otprilike Beograd i tačnije Kalemegdan.

[You must be registered and logged in to see this image.]

A sada zamislite koliko je sve tajni i misterija moglo da se nakupi za tih 2.000 godina. Više nego što mislite a mi ćemo vam otkriti samo one ispod zemlje.
Epicentar većine legendi je Rimski bunar. On je dubok 51 metar, a ima oko 200 stepenika do dna. I još par jezivih priča uz to. Recimo da su ga dugo nazivali pupak sveta gde je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet.
Inače trebalo bi da znate da bunar uopšte nije Rimski, već austrijski a sazidan je od 1717. do 1731. godine). Ipak, postoje teorije da su još Rimljani sproveli vodu do Kalemegdana iz Malog Mokrog Luga pa verovatno odatle veza.

Evo još par podataka. Čuveni Alfred Hičkok je bio toliko oduševljen bunarom da je rekao da iz njega crpi inspiraciju. Zanimljiv izbor reči. Već vekovima se smatra da se u njemu i dalje krije blago.
To su naravno čuli i Nemci pa su ga istraživali za vreme Drugog svetskog rata. Dvojica ronilaca se nikada nisu vratili i niko ne zna šta im se desilo pošto njihovi ostaci nikada nisu nađeni.
A kada smo već ispod zemlje pozabavimo se i lagumima.
Zapravo hodnici i pećine su mnogo veći nego što možete da zamislite i nastajali su milenijumima. Bukvalno!

[You must be registered and logged in to see this image.]

oš Rimljani su počeli da kopaju. Tako se najveća pećina nalazi ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina. Ovaj prostor koristili su još Rimljani, pa onda Turci i na kraju Nemci. Pećina je toliko velika da je bila rezervno komandno mesto generala Alexandera Löhra. On je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim lagumima, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni.
Zapravo dobar deo hodnika ispod Beograda još uvek nije istražen. Ali zna se recimo da su Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze podzemni prolazi koji vode do obale Dunava. Od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika za koje ne znamo čemu su služili.
Jedan od hodnika krije i podzemno jezero čisto da znate.
Ali najveće pitanje je tunel koji navodno povezuje Kalemegdan i Gardoš. Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična gradska legenda, ali narod o tome priča već decenijama. A znate kako se kaže? Gde ima dima ima i vatre.

1. VAMPIRI

Šta mislite šta je najpoznatija stvar po kojoj ljudi širom sveta znaju za Srbiju? Novak Đoković? Košarka? Fudbal? Ok, znamo da nije fudbal. Ali nije ni Novak Đoković.

Najpoznatiji, najrašireniji i najveći srpski brend je VAMPIR. Da, dobro ste pročitali. To je jedina internacionalna reč srpskog porekla.
Ali nemojte se smejati, priča je mnogo bizarnija nego što možete da pretpostavite.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sve počinje negde u 18. veku kada Evropom počinju da se šire jezivi izveštaji o mitskim bićima na Balkanu.
Prvo pominjanje vampira u nekom pisanom izvoru je u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725. godine. List piše da je u selu Kisiljevu u današnjoj Srbiji, ali tada Austriji, umro izvesni Petar Blagojević, a posle njega još deset osoba u narednih 24 časa. Vlasti su iz Beča poslali lekare i otkrili da je Blagojević ležao u kovčegu živ i sa ostacima krvi na usnama.


"Kada su otvorili sanduk, videli su da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre 10 nedelja. Posle probijanja glogovim kocem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Meštani su telo spalili, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su misteriozne smrti u selu", pišu tadašnji izvori.
Ipak naš najpoznatiji vampir je Sava Savanović, vodeničar iz sela Zarožje kod Bajine Bašte.
Ovo vam je legenda.
Sava Savanović je bio imućan trgovac. Zaljubio se u mnogo mlađu devojku i zaprosio je kod oca koji ga je odbio pošto je bio mnogo stariji. Sava se posle toga promenio, postao mrzovoljan i ljutljiv. A onda je odlučio da ubije devojku da bi se osvetio. Nešto u fazonu - bićeš moja ili ničija. Upucao je u leđa, a onda je njegov brat koji ga je pratio pokušao da mu otme kuburu. Tada su naišli pastiri koji su Savu zatukli motkama a brata mu upucali.

A onda se Sava povampirio. Legenda kaže da je sledećih 99 godina pio krv meštanima oko vodenice na reci Rogačici.

[You must be registered and logged in to see this image.]

I to vam je otprilike to. Ah da zamalo da zaboravimo, i dalje postoje priče meštana koji tvrde da je Sava i dalje tu i da vreba žrtve. Ako ste dovoljno hrabri možete da skoknete do Zarožja i prespavate u vodenici. Već neko vreme je u vlasništvu porodice Jagodići.
A sada malo nauke za kraj.
Ruski naučnici tvrde da vampiri postoje. Zapravo kažu da su legende zasnovane na retkoj bolesti po imenu porfirija. Ljudi oboleli od nje imaju upravo simptome kao i vampiri: nedovoljno gvožđa u krvi zbog čega bi mogli da imaju potrebu da piju tuđu krv, veoma bled ten kože, dok im sunce veoma smeta.
Takođe istina je i da postoje izveštaji širom sveta o ljudima koji su pronađeni bez i jedne kapi krvi u organizmu sa ranama na vratu. Čisto da znate… Ok, pa da li to znači da postoje? Ili ne? Nikada nećemo saznati, ali je jedno sigurno. Vampiri potiču iz Srbije!

dominomagazin








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Ned 9 Feb - 11:26

Omaja (Osenja)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Omaja je biće iz srpskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija (omaja). Omajavanje je u ovom smislu bilo shvaćeno kao moć promene nečije percepcije, odnosno, stvaranje iluzije.

Bića koja su nazivana omajama obično su se pojavljivala noću ili za vreme magle, kada je bilo najlakše zavarati čoveka. Tada bi se omaje pojavljivale u obliku neke životinje, najčešće koze, ovce, psa ili bivola. Čoveku kome se ukazala neka od ovih životinja javila bi se potreba da je uhvati, što bi rezultirao besomučnom trkom za omajom. Onaj koji je jurio ovo biće skrenuo bi se puta kojim je krenuo i bivao naveden da skoči u neku jamu ili ponor. Dešavalo se i da seljaci uhvate nepoznatu životinju ne znajući da je to omaja, i da je odvedu u obor. Tek sutradan bi primetili da je životinja nestala budući da su dan i svetlost bili neprijatelji omaja.

Naziv omaja nije se odnosio samo na noćne duhove koji se pojavljuju u životinjskom obliku. To su bila sva bića koja su mogla ospeniti čoveka a nisu pripadala ljudskom rodu. Za čoveka koji se bavi opsenarstvom takođe se govoril da može da omaja ali on nije bio omaja. Omajom se nazivala i voda koja pada sa kola vodenice i koja se koristila u magijske svrhe. Ona je najčešće služila za zaštitu jer se smatralo da će zlo otpadati sa čoveka koji se kupao omajom, kao što otpada voda sa kola vodenice. Žene su obično skupljale vodu za vreme Đurđevdana a koristile su je i za ljubavne vradžbine.

Dok se naziv omaja upotrebljavao u okolini Leskovca, ovo biće se u istočnoj Srbiji zvalo osenja. Termin osenja koristio se da označi demona u ljudskom ili životinjskom obliku, koji se pojavljivao noću i opsenjivao ljude (otud i naziv osenja). Kada bi se osenja pojavljivala u ljudskom liku to je najčešće bila žena raspletene kose, sa kozjim kopitama umesto nogu.

Osenja ne bi mogla da opčini čoveka ukoliko ovaj ne progovori nijednu reč. U slučaju da progovori, potpao bi pod vlast osenje tj. Izgubio bi u potpunosti svoju volju. Postoji i verovanje da osenja ne može omađijati čoveka ako mu ne vidi krst na čelu. Ovaj krst bio je zamišljena figura uzmeđu ljudskih očiju koju su seljaci prekrivali kapom ili marmom da bi se odbranili od osenje. Takođe bi se u svrhu zaštite koristio beli luk, te različiti metalni i oštri predmeti.

Budući da je osenja, kao i omaja, zazirala od svetlosti, u svrhe zaštite od ovih bića seljaciu su palili kresivo. Vladalo je uverenje da ovo biće ne može da se savada hicem iz puške, jer se sama puška okreće protiv onog ko je koristi. Osim naziva omaja i osenja uptrebljavali su se i nazivi prikojasa (okolina Zlatibora), sotona (okolina Beograda), senčište (okolina Kruševca) i smetenjak (Poljice u Hrvatskoj)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Pet 23 Maj - 20:22

Legenda o zakopanom blagu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na prostorima bivše Jugoslavije gotovo da nema tragača za zakopanim blagom koji na neki način ne tvrdi da je za sve "zaslužan" pop Martin Himović. Naime, legenda o njemu kaže da se odmetnuo u hajduke nakon što su mu Turci pobili porodicu. Presretao je i robio karavane i trgovce, a blago sakrivao na prostoru nekadašnjeg vidinskog sandžaka, ostavljajući obeležja (znakove) na mestima gde je blago sakriveno.

Navodno, ostavio je gomilu zapisa, a u kojima je detaljno objasnio gde je blago sakriveno i kako se do njega može doći. Ne zna se da li su ti zapisi zaista postojali i da li ih je iko video u originalu, ali je poznato da postoji gomila prepisa, verodostojnih ili lažnih, i da se u tim prepisima pominje da je, bukvalno, dobar deo Srbije "načičkan" skrivenim magazama blaga. Poznato je da se na tržištu, koje nikad nije bilo javno ni legalno, i danas mogu naći mnoge karte, koje je, navodno, nacrtao pop Martin Himović.

Tragači za zakopanim blagom kupuju te karte za velike pare, a nije nikakva tajna da se mnogi od njih nisu ovajdili, naprotiv, posle dugotrajnog, napornog i skupog traganja, a često izloženi i mnogim opasnostima, zaključili bi na kraju sa gorčinom da su debelo prevareni.

Naime, u zapisima popa Martina Himovića, pominju se nebrojene tajne riznice blaga. Najpoznatije su Gargova vodenica, vodenica Korab, Gradište u Miljkovcu, Manastir Sv. Jovan Pust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Srebrenica, Šarčev dol, Gogin vrh, Oštra čuka, Suva planina, pećina Zvečara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Jagličko, Karlov kamen, Kurvin grad, Kurjačka pećina, itd. Navodno, sva ova mesta su obeležena tajnim znacima i za svako od njih postoji mapa. To je, navodno, kako piše u zapisima, samo manji deo blaga koji se krije na prostorima Srbije i Bugarske. Dalje, u zapisima se tvrdi da samo od Čapljinca do Leskovca postoje 64. magaze blaga, a u niškom i pirotskom okrugu 70. manjih ostava sa blagom. Postoji, navodno, i nevelika knjiga, u kojoj su zapisana 889. mesta na kojima je sakriveno, ni manje ni više, nego 12. hiljada tovara zlata.

U tim zapisima, o kojima se samo priča, a pitanje je da li i zaista postoje, po predvidjanju Ljube i Smajla, piše da će svo to blago izaći na svetlost dana u XX i XXI veku. A evo šta piše:

- Doći će vreme kada će našu zakletvu pogaziti i iskazati sva pisma. Mnogo će pisama po narodu proći, ali ona su manje važna. Doći će dan kada će i ovo pismo na beli dan izaći. Blago onome ko dočeka vreme i sačuva ovo pismo, taj će srećan da bude, a ako ovo rasturi po svetu pre vremena, neka proklet bude. Onaj ko prevari brata i uzme mu, nikada paru neće videti. Bolje poštuj brata ili druga, nego pare, jer je sreća svako naše pismo. Doći će vreme kada će zlato biti mnogo skupo i neće ga biti. Kroz Srbiju će mnogo para proći i sila sa istoka će Srbiju da pregazi. Srbi će veru da izgube. Blago onome koji Srbin ostane i blago onome koji pismo sačuva. Taj će posle mnogo da vredi, jer te stvari će se mnogo tražiti... Kada dodje vreme znaj da nastupa carstvo zemaljsko i po svetu će samo zlato da igra. U Srbiju ima mlad kralj da vlada, pa će svaki Srbin slobodan biti i sud neće za njega da postoji. Srbija će golema biti: pet zemalja u jednoj će biti.

Sakriveno blago, navodno piše u zapisima popa Martina Himovića, ne može svako ni da nadje ni da odnese. U mnogim riznicama postavljene su smrtonosne zamke, a ima blaga koje može odneti samo onaj kome je naredjeno. Onaj ko ga odnese, a njemu nije namenjeno, platiće glavom. Kaže se da najveće šanse imaju oni koji veruju u Boga i koji su delima pokazali da su pravedni i pošteni.

Ima riznica u koje se može ući samo na odredjeni način i u odredjeno doba dana, ili onih u kojima se moraju tačno po redosledu izvesti predvidjene radnje, inače, svaki pogrešan korak može da izazove tragediju. Mnoge riznice sadrže i deo crkvenog blaga, koje je namenjeno za podizanje bogomolja i samo se za to sme koristiti, u suprotnom, one koji to blago upotrebe u neke druge svrhe, prokletstvo će pratiti i njih i njihove porodice.

Po nekim pričama, na brdu Gradište kod Niša, u ekipi koja je trazila zakopano blago bio je i jedan vidovnjak, koji je tačno video šta se sve nalazi ispod zemlje i da su bili nadomak ulaza, kada je jedan od njih postupio neoprezno, i sve je palo u vodu. Naime, pomokrio se u jamu u kojoj su kopali i posle toga više im nije išlo od ruke, nisu mogli da udju u podzemlje, u kome se po nekim predanjima nalazi zakopano blago, kao i crkva od zlata.

Potraga za zakopanim blagom nimalo nije bezazlen posao. Kruže priče da su kod Smokove rupe mnogi platili glavom, ali da se o tome javno ne govori. Ima magaza u koje tragači za zakopanim blagom ne bi ušli ni za živu glavu. Kažu, mnoge su pare proklete i onome ko ih pronadje donesu samo nesreću...

U Niškom kraju, na brdu Gradište, ljudi već vekovima pokušavaju da pronadju staru podzemnu vizantijsku crkvu ispunjenu blagom (zlato, krune, dijamanti...), ali još niko uspeo do sada da je pronadje. Svi znaju tačnu lokaciju, ali je prava misterija tačno mesto gde se podzemna crkva nalazi, gde tačno treba kopati. Teorija o podzemnoj crkvi punoj blaga je veoma popularna i poznata širom Balkanskog poluostrva. Vodeće dnevne novine u Srbiji (Blic, Politika, Večernje Novosti...) svojevremeno su naširoko pisale o najvećoj potrazi za zakopanim blagom na Balkanu u XX veku, o pokušaju iz 1993. godine da se pronadje podzemna crkva puna blaga na brdu Gradište. Navodno, celu akciju je vodio izvesni Salvatore, čovek sa Sicilije, a u celu priču se umešala i država, uključujući i vojsku i policiju, gde su korišćena eksplozivna sredstva, pa čak i mehanizacija, a priča se da je, na mestu gde se kopalo, bio vidjen i Željko Raznatović Arkan. Rezultat potrage je ostao tajna do dandanas.

Navodno, u Srbiji postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape gde se ova crkva sa blagom nalazi, ipak, niko još do sada nije uspeo da je pronadje, ili da odgonetne misteriju o zakopanom vizantijskom blagu. Inače, na lokaciji od svega nekoliko kvadratnih kilometara, gde se pretpostavlja da se nalazi crkva sa blagom, ali i i druga zakopana blaga, postoje nekoliko zanimljivih istorijskih i turističkih mesta i to ranovizantijsko utvrdjenje Gradište, koje je bilo deo odbrambenog sistema rimskog cara Justinijana Prvog (527-565.), a unutar utvrdjenja se nalaze i ostaci crkve iz tog perioda. Nekoliko stotina metara od Gradišta, nalaze se ostaci utvrdjenja Železnik iz XIV veka, kao i Manastie Železnik (XIV) sa crkvom Sv. Nikole.

Bilo kako bilo, legende o zakopanom blagu su postojale, postoje i postojaće, medjutim, u svemu tome, najveću štetu trpe objekti od istorijske važnosti, jer, u gramzivoj potrazi za zakopanim blagom, kopači zlata nemilosrdno nanose oštećenja na njima.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Katanci na mostu potiču iz Srbije   Pon 4 Avg - 22:33

Katanci na mostu potiču iz Srbije

Širom sveta zaljubljeni parovi na mostovima ostavljaju katance sa svojim imenima kao simbol duge ljubavi. Naravno najpoznatiji su oni u Parizu i Londonu, a ima ih i u drugim velikim gradovima.

Samo da li ste znali da ovaj zanimljiv običaj potiče iz Srbije. Tačnije, Vrnjačke Banje!

[You must be registered and logged in to see this image.]
photo: carmen eisbar
Evo legende.

Učiteljica Nada i oficir Relja su se neposredno pre početka Prvog svetskog rata mnogo zavoleli.

Ali, ubrzo počinje rat a Relja odlazi u Grčku, kao oficir kraljevske vojske. Tamo se zaljubljuje u lepu Grkinju i raskida veridbu. Neutešna Nada je ostala čekajući ali na kraju ipak umire od tuge.

A pošto je most bio omiljeno mesto ovog nesrećnog para, zaljubljeni iz Vrnjačke Banje i okoline su počeli da ostavljaju katance kao simbol ljubavi koja će izdržati sve izazove.

Priča je ipak bila godinama zaboravljena, sve dok za nju nije čula naša čuvena pesnikinja Desanka Maksimović a onda i napisala pesmu „Molitva za ljubav“.

Tako je legenda ostala, baš kao i Most ljubavi odakle je potekao ovaj običaj koji se ubrzo proširio po celom svetu.



dominomagazin








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 28 Feb - 15:00

Ptica kukavica – legenda o nastanku

Ptica kukavica kod Vlaha se vezuje za veliko prokletstvo. Davno, neki Vlah je čuo za devet sestara koje su bile toliko žalosne zbog smri svoga brata da su od Boga kukajući zatražile da im daruje krila kako bi mogle da ga pronađu i budu sa njim. Bog im je uslišio molitve i pretvorio ih u ptice koje nikada nisu prestale da kukaju. Zato se danas na grobljima sa ovih prostora neretko na spomeniku može videti urezano onoliko ptica kukavica koliko je i sestara u porodici.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.

Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.

Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 28 Feb - 15:05

Legenda o nastanku Sokobanje

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nekada davno gospodar Soko-grada slobodno je jahao kotlinom sve dok nebo nad planinom Ozren nisu išarali crni oblaci. Pošto sevnu munja i udari grom, gospodar se uplaši, pade sa svog konja i onesvesti se. Čim mu se vratila svest, shvatio je da je gotovo potuno nepokretan. Imao je utisak kao da mu je i najmanja koščica u telu smrskana. Dan i noć je ležao na zemlji i bio siguran da će smrt ubrzo doći i po njega.

Ipak, sreća mu se osmehnula. U svojoj neposrednoj blizini začuo je žubor vode. Nekako smogne snage da dopuže do njega i uzme gutljaj. Kako ju je okusio, misli mu se odmah razbistriše. Potom pod mlaz stavi ruku i bol nestade istog trenutka. Kad uvide kolika je moć vode, ceo se okupa u njoj i ozdrvi.

Nedugo po povratku naredio je slugama da iznad izvora sagrade kuću i tako se brzo proču vest o lekovitosti sokobanjske vode kojom su dolazili ljudi širom sveta da leče najrazličitije boljke.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:00

Legenda o prokletstvu sela

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nekada, pre mnogo godina, u jednom srpskom selu živeo je mladi bračni par. Funkcionisali su sasvim dobro sve dok muž nije počeo da sumnja u vernost svoje prelepe supruge. Naime, oboje su bili vrlo bliski prijatelji sa lokalnim sveštenikom koji ih je često posećivao. Međutim, sveštenik je sve češće počeo da svraća u vreme kada je žena sama kod kuće. To je, naravno, naljutilo ljubomornog muža.

Baš kao što je to često činio i do tada, sveštenik se jednog dana uputio u posetu svojim prijateljima. Dozivajući dugo pred vratima domaćine koji se nisu odazivali, zabrinut je sam ušao u kuću zatekavši ženu kako prede. Videći da je sama, upita je „A gde ti je muž?“ Tog trenutka muž je ušao u kuću i optužio sveštenika da želi da mu zavede ženu. Ma koliko se ovaj branio, muža ništa nije moglo da razuveri. Zato je odlučio da sveštenika veže za drvo koje se nalazilo u dvorištu.

Ova vest vrlo brzo je stigla i do Vladike koji se nedugo potom našao u blizini drveta za koje je sveštenik bio vezan, a koje su okruživali brojni meštani. Održao je veliku službu i rekao: „Ako je sveštenik počinio zlodelo za koje ga osuđuju, onda neka se osuši privezan za ovo drvo. Međutim, ako krivica nije njegova, neka se osuši drvo i neka u selu zavlada nesloga, posle čega će meštani potražiti utočište u drugom selu.“

Na zaprepašćenje razljućenog muža, drvo se osušilo, a selo je polako počela da sustiže kletva.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:04

Dvorac Kapetanovo – tajna plavog pramena

Dvorac Kapetanovo smešten je u Vojvodini, blizu mesta Stari Lec. Za njegovo postojanje zaslužan je nekadašnji župan Botka Bela koji ga je sagradio početkom dvadesetog veka, davne 1904. godine. Bio je u vlasništvu nekoliko uglednih ljudi, a jedan od njih , po kome je i dobio ime, bio je Milan Kapetanov. Naime, Kapetanov ga je dobio kao miraz pri ženidbi sa ćerkom Franca Maja, jednog od najbogatijih ljudi toga vremena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gradeći dvorac Kapetanovo, stvaraoci su uzor pronalazi u srednjevekovnim zamcima, te su ga izgradili u neogotičkom stilu. U pitanju su vrlo skladne proporcije koje odgovaraju romantičarskim načelima koja se tiču tipa i oblika građevine. Prozori na spratu imaju prelomljen tzv. gotski lk, a završavaju se polulučno. Što se tiče prizemlja, ono je kao imitacija kamenih blokova četvrtastog oblika sa ispupčenom soklom. Prvih godina njegovog postojanja, dvorac je bio okružen parkom ispunjenim zelenilom u centru kojeg se nalazila fontana.

Legenda o dvorcu Kapetanovo
Bilo je leto, avgust 1938. godine. Vlasnik zamka, Botka Bela, izgubio je svoje bogatstvo. Međutim, to još i nije bila tako velika nesreća u poređenju sa onom koja je usledila samo nekoliko dana kasnije pošto je saznao da je bankrotirao. Njegova žena, nemogavši da se pomiri sa gubitkom dvorca, polila se benzinom i zapalila. Sve što je ostalo od nje nakon tog nemilog događaja bio je pramen njene plave kose. Taj pramen dugo je obletao oko dvorca. Legenda kaže da se, posle ove tragedije, svake godine na Svetog Iliju, u jednoj od odaja zamka pojavljuje senka plavokose žene.

Dvorac Kapetanovo danas je adaptiran u hotel, ali i registrovan kao spomenik kulture.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stare Srpske priče, mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stare Srpske priče, mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
» Mitovi i legende
» Mitoloska bica.mitovi i legende
» Legende o cvecu
» Mitovi o psima
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-