Porodično stablo Dinastije Karađorđević


Đorđe Petrović, zvani Karađorđe
Srpski vrhovni vožd (1804-1813)
1762-1817

1768 Jelena Jovanović,1754-1842

Knez Aleksandar
Vladajući Knez Srbije (1842-1858)
1806-1885

1830 Persida Nenadović

Petar I
Kralj Srbije(1903-1918)
Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921)
1844-1921

1833 Ljubica,zvana Zorka, princeza Petrović –Njegoš od Crne Gore (1834 1864-1890)

Aleksandar I
Princ-regent Srbije(1914-1918)
Regent Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921)
Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921-1929)
Kralj Jugoslavije (1929-1934)
1888-1934

1922 Marija, princeza od Rumunije i Hoencolerna 1900-1961

Petar II
Kralj Jugoslavije (1934-1970,u egzilu od 1941)
1923-1970
1944 Aleksandra,princeza od Grčke, (1921-1993)

Aleksandar II
Prestolonaslednik (1945-)
(kao Aleksandar II od 1970-)
1985 Katarina Batis, 1943
Starija linija (od kralja Petra I)

1.Kralj Petar I Karađorđević (1844-1921), sin kneza Aleksandra
Kneginja Zorka Karađorđević (rođena kao Ljubica) (1864-1890), supruga kralja Petra I, kći crnogorskog kralja Nikole I

1.Kneginja Jelena Karađorđević (1884-1962), kći kralja Petra I, udata za ruskog velikog kneza Ivana Konstantinoviča Romanova

2.Kneginja Milena Karađorđević (1886-1887), kći kralja Petra I

3.Kraljević Đorđe (Petrov) Karađorđević (1887-1972), sin kralja Petra I
Radmila Karađorđević (1907-1993), supruga kraljevića Đorđa

4.Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934), sin kralja Petra I
Kraljica Marija Karađorđević (1900-1961), supruga kralja Aleksandra I, kći rumunskog Kralja Ferdinanda I

1.Kralj Petar II Karađorđević (1923-1970), sin kralja Aleksandra I
Kraljica Aleksandra Karađorđević (el: Αλεξάνδρα) (1921-1993), supruga kralja Petra II, kći grčkog kralja Aleksandrosa I

1.Prestolonaslednik Aleksandar (Petrov) Karađorđević (1945-), sin kralja Petra II, trenutni starešina kraljevskog doma; u javnosti se pojavljuje kao Nj.K.B. Prestolonaslednik Aleksandar II
Katarina Karađorđević (1943-), supruga Aleksandra Karađorđevića

1.Petar (Aleksandrov) Karađorđević (1980-), sin Aleksandra Karađorđevića

2.Filip (Aleksandrov) Karađorđević (1982-), sin Aleksandra Karađorđevića

3.Aleksandar (Aleksandrov) Karađorđević (1982-), sin Aleksandra Karađorđevića

2.Kraljević Tomislav Karađorđević (1928-2000), sin kralja Aleksandra I
(Margarita od Badena (1932-), prva supruga kraljevića Tomislava, do 1982.)
Linda Karađorđević (Linda) (1949-), supruga kraljevića Tomislava

1.Nikola Karađorđević (1958-), sin kraljevića Tomislava
Ljiljana Karađorđević (1959-), supruga Nikole Karađorđevića

1.Marija Karađorđević (1993-), kći Nikole Karađorđevića

2.Katarina Karađorđević (1959-), kći kraljevića Tomislava, udata za Dezmonda de Silvu

3.Đorđe (Tomislavljev) Karađorđević (1984-), sin kraljevića Tomislava

4.Mihailo (Tomislavljev) Karađorđević (1985-), sin kraljevića Tomislava

3.Kraljević Andrej Karađorđević (1929-1990), sin kralja Aleksandra I
Eva-Marija Karađorđević (rođena kao Milica) (1926-), supruga kraljevića Andreja

1.Tatjana Karađorđević (1957-), kći kraljevića Andreja, udata Gregorija Tune-Larsena

2.Hristofor Karađorđević (1960-1994), sin kraljevića Andreja

3.Lavinija Karađorđević (1961-), usvojena kći kraljevića Andreja, udavana za Erastosa Sidiropulosa (brak razveden) i Ostina Prišard-Levija

4.Vladimir Karađorđević (1964-), sin kraljevića Andreja
Brigita Karađorđević (Brigitte) (1956-), supruga Vladimira Karađorđevića

5.Dimitrije (Andrejev) Karađorđević (1965-), sin kraljevića Andreja

5.Knez Andrija Karađorđević (1890-1890), sin kralja Petra I
Mlađa linija (od kneza Arsena)

1.knez Arsen Karađorđević (1859-1938), sin kneza Aleksandra, mlađi brat kralja Petra I

1.Knez Pavle Karađorđević (1893-1976), sin kneza Arsena, knez-namesnik 1934-1941
Kneginja Olga Karađorđević (1903-1997), supruga kneza Pavla, unuka grčkog kralja Jorgosa I

1.Knez Aleksandar (Pavlov) Karađorđević (1924-), sin kneza Pavla
Barbara Karađorđević (1942), supruga kneza Aleksandra (1942-)

1.Dimitrije (Aleksandrov) Karađorđević(1958-)

2.Mihailo (Aleksandrov) Karađorđević (1958-)

3.Sergije Karađorđević (1963-)

4.Jelena (Aleksandrova) Karađorđević (1963-), udata za Terija Gobera

5.Dušan Karađorđević (1977-)

2.Knez Nikola Karađorđević (1928-1954)

3.Kneginja Jelisaveta Karađorđević (1936-), udavana za Hauarda Oksenberga (brak razveden, ćerke Kristina i Katarina Oksenberg), Nila Balfura (brak razveden, sin Nikolas Avgustus Balfur) i Manuela Uljou Elijasa (preminuo)
Između dve najveće srpske vladarske porodice (Nemanjići i Karađorđevići) postoji krvna veza. Ona doduše nije direktna nasledna (po muškoj liniji), već uključuje nekoliko bočnih grana, preko drugih evropskih vladarskih porodica (Kotromanići, Celjski, Habzburzi, portugalska i rumunska kraljevska porodica).

1.Zavida (XI vek-posle 1127), srpski župan

2.Stefan Nemanja (1113-1199) (Sveti Simeon Mirotočivi), Veliki župan srpski – supruga Ana (Sv. Anastasia)

3.Stefan Prvovenčani (1165-1227) (Sveti Simon) Kralj srpski – supruga Ana, unuka venecijanskog dužda Enrika Dandola

4.Stefan Uroš I, (1221-1280) (monah Simeon) Kralj srpski – supruga Jelena (Sv. Jelena) Princeza od Anžuj- Sicilije

5.Stefan Dragutin (1251-1315) (Sv. Teoktist) Kralj srpski, Kralj sremski – supruga Katalena, ugarska Princeza

6.Jelisaveta (1270-1331) – suprug Stefan I Kotromanić, Ban bosanski

1.Stefan II Kotromanić (1292-1353) Ban Bosanski – supruga Elizabeta Pjast, kujavska Princeza

2.Katarina Kotromanić (1336-1396) – suprug Herman grof Celjski

3.Herman II grof Celjski (1365-1436) – supruga Ana, Grofica od Šaunberga

4.Barbara Celjska (1392-1451) – suprug Sigismund od Luksemburga, Kralj ugarski, češki i nemački. Car rumunski

5.Elizabeta Luksemburška (1409-1442) – suprug Albreht II [1] Vojvoda austrijski, Kralj ugarski češki i rimski

6.Elizabeta Habzburška (1437-1505) – suprug Kazimir IV [2] grof Jagelon, Veliki knez litvanski, Kralj poljski

7.Vladislav II Jagelonac (1456-1516) Kralj češki i ugarski – supruga Ana [3] Grofica od Kandala

8.Ana Jagelonska (1503-1547) – suprug Ferdinand I Nadvojvoda austrijski, Kralj češki, Car rimski

9.Karl II Nadvojvoda štajerski – supruga Marija [4] Vojvotkinja bavarska

10.Ferdinand II (1578-1637) Car rimski, Kralj ugarski i češki – supruga Marija Ana [5], Vojvotkinja bavarska

11.Ferdinand III (1608-1657) Car rimski, Kralj ugarski i češki – supruga Marija Ana [6], Infantkinja španska

12.Leopold I (1640-1705) Car rimski, Kralj ugarski i češki – supruga Eleonora [7], Grofica Palatinata rajnskog

13.Marija Ana Jozefa (1683-1754) – suprug Žuan V [8] od Bragance, Kralj portugalski i algarveški

14.Pedro III od Portugala (1717-1786) Kralj portugalski i algarveški – supruga Marija [9] Kraljica portugalska i algarveška

15.Žuan VI (1767-1826) Kralj portugalski i algarveški, Car brazilski – supruga Šarlota [10] Kraljica portugalska i španska princeza

16.Pedro IV (I) (1798-1834) Kralj portugalski i algarveški, Car brazilski – supruga Leopoldina [11] Nadvojvotkinja austrijska

17.Marija II od Portugala (1819-1853) Kraljica portugalska i algarveška, – suprug Ferdinand [12] Princ Saks-Koburg Gotski, Kralj-suprug portugalski i algarveški

18.Antonija (1845-1913) – suprug Leopold [13] Princ hoencoleriski

19.Ferdinand (1865-1927) Kralj rumunski – supruga Marija [14], Princeza britanska i Saks- Koburg gotska

1.Marija (1900-1961) – suprug Aleksandar I Karađorđević, Kralj Srpsko-hrvatsko- slovenački, Kralj jugoslovenski

2.Petar II (1923-1970) Kralj jugoslovenski – supruga Aleksandra, Princeza grčka i danska

3.Aleksandar II (1945-) Titularni Kralj srpski i jugoslovenski – supruga Katarina Batis

4.Petar (1980-), Filip, Aleksandar, Kraljevići, Prinčevi srpski i jugoslovenski

izvor:klubmonarhista.rs

NJ. K. V. Predstolonalednik Aleksandar II Karađorđević



[You must be registered and logged in to see this link.] style="width: 235px;height: 300px" border="0">

Kralj Petar II se oženio 1944.godine u Londonu princezom Aleksandrom od Grčke i Danske, ćerkom Nj.K.V. grčkog Kralja Aleksandra i Aspazije Manos. Kraljica Aleksandra je 17. jula 1945. u londonskom hotelu Kleridžis (Claridges) u kojem su stanovali, rodila sina – Nj.K.V. Prestolonaslednika Jugoslavije Aleksandra.

Da bi Naslednik prestola bio rođen na jugoslovenskom tlu, britanska vlada je, po instrukcijama predsednika vlade Vinstona Čerčila, proglasila hotelski apartman broj 212 jugoslovenskom teritorijom. Krštenje Prestolonaslednika izvršio je u Vestminsterskoj opatiji Njegova Svetost Patrijarh Gavrilo, a kumovi su bili Kralj Džordž VI i njegova ćerka, tadašnja Princeza Elizabeta, sada Njeno Veličanstvo Kraljica Elizabeta II.

Po završetku rata, komunistički režim koji je uzurpirao vlast u Beogradu nezakonito je sprečio Kralja Petra II da se vrati u svoju domovinu. Nj.K.V. Kralj Petar nije nikada abdicirao. Godine 1947. komunistička vlast je oduzela državljanstvo i konfiskovala imovinu Kraljevskoj Porodici. Kralj i Kraljica živeli su u izgnanstvu u više
zemalja (SAD, Francuska, Italija i Engleska).

Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II školovao se u Le Rozeju (Le Rosey), Švajcarska, Vojnoj akademiji Kalver (Culver Military Academy), Indijana, SAD, Gordonston (Gordonstoun School), Škotska, i Milfildu (Millfield), Engleska. Potom je stupio u Kraljevsku vojnu akademiju Velike Britanije. Od 1966. godine, kao oficir britanske vojske u kojoj je napredovao do čina kapetana, služio je u 16./5. puku Kraljevskih Kopljanika na Bliskom Istoku, u Italiji i Zapadnoj Nemačkoj. Pošto je
napustio vojnu službu 1972. godine, Prestolonaslednik Aleksandar II, koji govori nekoliko jezika, posvetio se međunarodnoj poslovnoj karijeri.

Iako je Kralj Petar II umro nakon duge bolesti 1970. godine, Prestolonaslednik je odlučio da u tom trenutku ne koristi titulu Kralja za koju je verovao da ne predstavlja mnogo dok je u egzilu. U isto vreme, jasno je stavio do znanja da se ne odriče titule niti dinastičkih prava na tron.

Godine 1991. Prestolonaslednik Aleksandar u pratnji svoje supruge Nj.K.V. Princeze Katarine i sinova Nj.K.V. Princa Naslednika Petra, Nj.K.V. Princa Filipa i Nj.K.V. Princa Aleksandra doputovao je u Srbiju.Tom prilikom oduševljeno su ih pozdravile stotine hiljada ljudi koji u Prestolonasledniku vide oličenje svega najboljeg za demokratsku
budućnost u obliku ustavne parlamentarne monarhije. Pre revolucionarnih promena 5. oktobra 2000, Prestolonaslednik je posetio Srbiju 1992, 1995.i 2000. godine. On je takođe posetio Crnu Goru i Kosovo i Metohiju 1999. godine, a Bosnu i ponovo Crnu Goru 2000. godine. Prestolonaslednik sa porodicom živi u Kraljevskom dvoru u Beogradu od jula 2001. godine.

Kao ubeđeni borac za demokratiju i ljudska prava, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo je odlučio 1989. godine da se veoma aktivno pridruži borbi svog naroda da se oslobodi nasleđa decenija diktature i autoritarnih režima. Prestolonaslednik Aleksandar imao je sastanke i bio u stalnom kontaktu sa demokratskom opozicijom i demokratski orijentisanim ljudima širom bivše Jugoslavije. U novembru 1999. godine Prestolonaslednik je sazvao u Budimpešti veliku konferenciju demokratske opozicije. Posle Budimpešte, usledio je sastanak u Banja Luci u januaru 2000. godine. U aprilu iste godine Prestolonaslednik je sazvao veliki ključni skup u prestonici Grčke, Atini. Ovi sastanci doveli su do ubedljive izborne pobede tadašnje srpske opozicije za septembarskim izborima 2000. godine.Prestolonaslednik Aleksandar neumorno doprinosi saradnji i jedinstvu među demokratskim političkim strankama u procesu preobražaja svoje otadžbine u jedno istinski demokratsko drustvo za sve građane, bez obzira na njihovo političko ubeđenje, veroispovest i etničko poreklo.

Prestolonaslednik mnogo putuje, sreće se sa velikim brojem svetskih lidera, političara i parlamentaraca i daje mnogobrojne intervjue medijima.

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo venčao se 1972. godine u Vilamanrike de la Kondesa (Villamanrique de la Condesa) u Španiji sa Njenim Carskim i Kraljevskim Visočanstvom Princezom Marijom da Glorijom od Orleana i Bragance, iz brazilskog Carskog Doma. U tom braku rođena su tri sina: najstariji – Princ Naslednik Petar – rođen 1980. godine u Čikagu, u američkoj državi Ilinoj, i blizanci – Prinčevi Filip i Aleksandar – 1982. godine u Ferfaksu, u američkoj državi Virdžinija. Brak je okončan 1983. godine.

Prestolonaslednik se oženio 1985. godine u Londonu Katarinom Batis izAtine. Kum na venčanju bio je Njegovo Veličanstvo grčki Kralj Konstantin, a svedok je bio Nj. K. V. Tomislav Princ Jugoslavije, stric Prestolonaslednika Aleksandra. Venčanje je obavljeno u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Londonu.

Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II voli skijanje, jedrenje, skijanje na vodi, ronjenje i podvodnu fotografiju. Titulu šampiona britanske vojske u skijanju osvojio je 1972. godine. U krug Prestolonaslednikovog interesovanja spadaju i muzika, pozorište, informaciona tehnologija i tekući događaji širom sveta.

izvor:klubmonarhista.rs

NJ. K. V. Princeza Katarina



[You must be registered and logged in to see this link.] style="width: 250px;height: 281px" border="0">



Njeno Kraljevsko Visočanstvo Princeza Katarina rođena je u Atini 13. novembra 1943. godine, od oca Roberta Batis i majke Ane.

Princeza Katarina školovala se u Atini i Lozani (Švajcarska). Nj.K.V. je studirala biznis na Univerzitetu Denver u Koloradu, i na Univerzitetu Dalas u Teksasu. Princeza Katarina bavila se nekoliko godina biznisom u Sjedinjenim Državama.

Njeno Kraljevsko Visočanstvo bila je prethodno udata i ima dvoje dece: Dejvida i Alison. Dejvid ima sina Aleksandra dok Alison ima četvoro dece: Amandu, Stefani, Nikolasa i Majkla sa kojima živi u Grčkoj. Princeza Katarina je mnogo putovala, a živela je u Australiji, Africi i Sjedinjenim Državama.

Princeza Katarina upoznala je Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednika Aleksandra 1984. godine u Vašingtonu (SAD), a venčalisu se u Londonu 21. septembra 1985. godine. Kum im je bio Nj.K.V.grčki Kralj Konstantin, a stari svat Nj.K.V. Kraljević Tomislav, stric Prestolonaslednika Aleksandra.

Princeza Katarina veoma je aktivna na polju humanitarnog rada, naročito nakon izbijanja sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Njeno Kraljevsko Visočanstvo pomaže posebno deci i starijim licima, a zatim i svima kojima je pomoć potrebna bez obzira na njihovo versko ili etničko poreklo. Princeza Katarina je pokrovitelj mnogobrojnih humanitarnih organizacija, uključujući humanitarnu organizaciju
„Lajflajn“ (Lifeline Humanitarian Organization), „SOS – Apil for lajf“ (SOS – Appeal for life) i „Junajted ortodoks ejd“ (United Orthodox Aid).Početkom avgusta 2001 u Beogradu je osnovana Fondacija Nj.K.V. Princeze Katarine, sa zadatkom da nastavi i proširi humanitarne aktivnosti.

Godine 1991. Prestolonaslednik Aleksandar u pratnji svoje supruge Nj.K.V. Princeze Katarine i sinova Nj.K.V. Princa Naslednika Petra, Nj.K.V. Princa Filipa i Nj.K.V. Princa Aleksandra doputovao je u Srbiju.Tom prilikom oduševljeno su ih pozdravile stotine hiljada ljudi koji u Prestolonasledniku vide oličenje svega najboljeg za demokratsku
budućnost u obliku ustavne parlamentarne monarhije.

Pre 5. oktobra 2000, Princeza je takođe posetila Srbiju 1992, 1993, 1994, 1995, i 2000. Ona je takođe posetila Crnu Goru i Kosovo 1999. godine, a Bosnu 2000. godine. Princeza Katarina i Kraljevska porodica nastanili su se u Kraljevskom Dvoru u Beogradu 17. jula 2001.

Njeno Kraljevsko Visočanstvo govori grčki, engleski i francuski, služi se španskim i uči srpski jezik. Princeza Katarina voli muziku, književnost i sve aktivnosti u vezi sa decom, kao i kulinarstvo, pozorište i kros-kantri skijanje.


izvor:klubmonarhista.rs

NJ. K.V. Princ Naslednik Perar


[You must be registered and logged in to see this link.] style="width: 194px;height: 300px" border="0">


NjegovonKraljevsko Visočanstvo Princ Naslednik Petar rođen je u Čikagu, Ilinois, SAD, 5. februara 1980. godine. On je najstariji sin Nj.K.V. Princa Prestolonaslednika Aleksandra II i Njenog Carskog i Kraljevskog Visočanstva Princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance. Princ Naslednik Petar je unuk Nj.V. Kralja Petra II. Kršteni kum mu je Nj.K.V.Knez Aleksandar, sin Nj.K.V. Kneza – Namesnika Pavla.

Nj.K.V. Princ Naslednik Petar živeo je u Čikagu do kraja 1981. godine, a potom se sa roditeljima preselio u Virdžiniju. Godine 1983. krenuo je prvo u obdanište u Tajson Korneru u Virdžiniji, a potom u osnovnu školu. Kada je napunio osam godina, 1988. godine postao je učenik jedne od najboljih osnovnih škola u Londonu. U junu 1998. maturirao je na Kraljevskoj Školi u Kanterberiju u Engleskoj. U proleće 1999. godine Princ Naslednik završio je osnove umetnosti na Kambervel
Koledžu Umetnosti (Londonski Institut). U maju 2000. godine Princ Petar završio je u Evropi, uglavnom u Barseloni i Sevilji (Španija) niz kurseva iz oblasti umetnosti. Princ Petar proveo je školsku 1999-2000 godinu na Roud Ajlend Školi za dizajn (RISD), vrhunskom koledžu na istočnoj obali Sjedinjenih Država. On trenutno radi u oblasti grafičkog dizajna i kompjuterske tehnologije.

Princ Naslednik govori engleski, španski i francuski, a usavršava svoj srpski jezik.

izvor:klubmonarhista.rs

NJ.K.V. Princ Filip


[You must be registered and logged in to see this link.] style="width: 180px;height: 263px" border="0">


Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Filip rođen je u Ferfaksu u Virdžiniji, SAD, 15. januara 1982. On je brat blizanac Nj.K.V. Kraljevića Aleksandra, i drugi u redu nasleđa Prestola (posle Princa Naslednika Petra). Sin je Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra II i Njenog Carskog i Kraljevskog Visočanstva Princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance. Kraljević Filip je unuk Nj.V. Kralja Petra II i Nj.V. Kraljice
Aleksandre. Kršteni kumovi su mu Nj. V. grčki Kralj Konstantin, Nj. V. španska Kraljica Sofija i Nj. K. V. Vojvotkinja od Kalabrije.

Nj.K.V. Princ Filip živeo je u Virdžiniji do 1984. godine. Zajedno sa svojim bratom blizancem Princom Aleksandrom krenuo je prvo u obdanište u Londonu. Sa osam godina Nj.K.V. Princ Filip je 1990. godine postao učenik jedne od najboljih osnovnih škola u Londonu. U junu 2000. godine Princ Filip maturirao je na Kraljevskoj Školi u Kanterberiju u Engleskoj, gde je postigao odlične rezultate iz španskog, vladavine i
politike kao i iz geografije. U školskoj 2003. – 2004. godini učestvovao je u programu razmene studenata na jednom španskom Univerzitetu u Madridu. Princ Filip je diplomirao na Londonskom Univerzitetu (UCL) – odsek za umetnost.

Nj.K.V. govori engleski, španski i francuski, a usavršava svoj srpski jezik.

Princ Filip je ljubitelj skejtborda, surfinga, ronjenja i skijanja na dasci. Interesuje ga slikarstvo, muzika, kompjuteri i prirodne nauke. Pre 5. oktobra 2000. godine Nj.K.V. posetio je Srbiju 1991. godine i Bosnu 2000. godine. Princ Filip i Kraljevska porodica nastanili su se u Kraljevskom Dvoru u Beogradu 17. jula 2001. Putovao je po Evropi, SAD a posetio je i Bliski Istok, Severnu Afriku, Jugoistočnu Aziju, Srednju i
Južnu Ameriku.


izvor:klubmonarhista.rs

Epska tragedija Makrene Spasojević

Isplela je čarape i otišla čak do albanskih gudura da ih da sinu jedincu. Naišla je na kralja Petra, njemu ih dala da se ugreje, uz molbu da ih preda njenom vojniku. Ostaće zabeleženo da je kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima - toj običnoj ženi iz sela Slovac i njenom sinu Marinku.



Pa da neko zasluži da mu se posle šest i po decenija očisti grob i obnovi spomenik, da mu se čitav vek nakon smrti održi parastos i pomene ime, a da pritom nema baš nikog od živih potomaka, znači da je dobrano zadužio narod iz koga je potekao.

A upravo se to dogodilo Makreni Spasojević, samohranoj majci iz sela Slovac kod Lajkovca, kojoj su članovi Društva srpskih domaćina nedavno obnovili humku i postavili spomen-obeležje, premda je od njene smrti prošlo, bezmalo, punih devedeset godina.

Verovatno bi se, da može, čudila i sama Makrena, baš kao što su se nedavno čudili i meštani Slovca kada su neki strani, njima nepoznati ljudi, krenuli strmim putem uz brdo ka malom seoskom groblju, kako bi odali počast njihovoj davno zaboravljenoj komšinici. Čudila bi se Makrena i ranije, još u vreme kada je jedan kralj odlučio da njenom sinu i njoj podigne spomenik, ali i kasnije, kada su ga pristalice nekog drugog vladara rušile i skrnavile. Pitala bi se i čime je to zaslužila da je jedan pisac „metne" u knjige, a još više, možda, zašto bi neko početkom 21. veka prevalio pola sveta, da bi samo njoj ukazao počast.

A opet, mesta za čuđenje baš i nema. Jer, iako ni po čemu osobita, Makrena je uistinu tragični simbol nesrećne žene i majke, glavna heroina epske tragedije koja bi i danas, verovatno, umela da slomi roditeljsko srce.

Tragom ove priče uputila se i ekipa Pressmagazina, ali u Slovcu, mestu gde počiva ova div-žena, osim novog spomenika i davnašnjeg zaborava, nismo zabeležili ništa vredno. Jednostavno, ovde niko, pa čak ni oni najvremešniji, ne pamti svedočenje o Makreninoj nesrećnoj sudbini, baš kao što su je zaboravili i savremenici neposredno posle smrti. Ali, ono što je promaklo narodu nije i jednom kralju, čime je i sam dospeo u središte neobične priče koju danas pripovedamo.



Vezirov most - Makrena je srela kralja Petra dok je srpska
vojska prelazila Crni Drim

A sve je počelo početkom proleća ratne i hladne 1915. godine, kada su u Srbiji, na trenutak, zaćutali rika topova i zlokobni zvuk artiljerijskih granata. Dok su zaraćene strane lizale rane, ljudi su na poljima žurili da zaseju useve i prikupe letinu. Znali su da predah neće potrajati, da se austrijska i švapska soldateska, posle teških poraza na Ceru i Kolubari, svaki čas mogu uspraviti.

Makrena Spasojević o tome nije razmišljala. Otkako zna za sebe bavila se jedino njivom, štalom, kućom i okućnicom. Sve drugo bilo je izvan njenog sveta, daleko, zamršeno i teško dokučivo. Nije razumela pa nije ni marila. Živela je na selu i od sela, živela je za sina jedinca i za dan kada će ga oženiti. Otkako je ostala udovica, samo je o tome mislila. Da snaju dovede i unuke na put izvede, da joj se kuća ne zatre i slavska sveća zauvek ne ugasi. A i to će se, Bogu hvala, uskoro dogoditi. Curu je već odabrala, samo da se jesen primakne. Tako je majka snevala, ali tako nije bilo.

Već u avgustu, ratni vihor ponovo je zahvatio Srbiju. Tutnjali su ratni doboši od Save i Dunava, do Drine i Morave. Austrijanci i Švabe su udarali s preda, a Bugari s leđa, kako znaju i kako im dolikuje. Iscrpljena srpska vojska, proređena bolestima i ratnim strahotama, povlačila se ka jugu vodeći sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. Svakog ko je pušku mogao da nosi i zemlju na umoru da brani. Ponela je ratna stihija i Makreninog Marinka, jedinoga sina, iako ni prag punoletstva nije video.


Krenuo je sin za vojskom, a majka za sinom. Vunene čarape je isplela, prtenu košulju ponela. Leto je bilo i vruće kad je polazio, a sad već kiše udarile i studen pritisla. Išla je majka za sinom, ali je vojska brže izmicala. Tek pred vratima Albanije pokolebala se i na očajnički korak odlučila. Zamoliće lično kralja da čarape ponese i svom vojniku preda. Jer, zaboga, ko će znati gde je vojnik, ako ne zna njegov kralj.

Dugo je stajala pred Vezirovim mostom preko Crnog Drima, zagledajući svakog vojnika koji je na njega zakoračio. Košulju je dala jednom ranjeniku, a čarape je čuvala za sina. Tamo je bila i kada je na most sa svojom skromnom pratnjom stupio kralj Petar. Već ga je videla u porti manastira Gračanice, bila je tamo posle božije službe, ali mu nije smela prići. Sada više nije imala kud. Prišla mu je i pružila čarape.

- Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta - rekla je Makrena dok su vojnici slušali, a njene reči mnogo kasnije Bogosav Marjanović preneo na papir. - Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred bogom najveći amanet".

Poljubila mu je ruku, okrenula se i krenula nazad put svoga Slovca. Kralj Petar se na svom mukotrpnom putu kroz albanske gudure, pored svih drugih briga i nedaća stalno raspitivao za vojnika Marinka Spasojevića, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Sve dok sudbina i puki slučaj nisu umešali svoje prste.



Narodni kralj - Petar Karađorđević je do kraja života
pamtio susret sa Makrenom

Makrena se vratila u Slovac gde se, u međuvremenu, smestio manji austrijski odred sa pet teških i nepokretnih ranjenika. Dok je tuđin čuvao most preko Kolubare, u selo su pristizale crne vesti sa ratišta. Skoro svakodnevno se po neka kuća oblačila u crno ruho, a lelek i kuknjava su budili selo. Slušali su to i Austrijanci, naročito ranjenici, koje je bolni jauk podsećao i na njihov neumitni kraj. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim mladićima iz sela prednjačila je Makrena. Zapazio ju je jedan vojnik, teško ranjeni momak, koga je podsetila na njegovu majku. Na samrti je zavetovao svoje drugove da ga isprati baš ona. Pozvali su je kada je umro, ali je ona odbila. Nije bilo para, niti sile koja bi je na to mogla naterati. Sve dok joj ne rekoše da je to bila poslednja želja umrloga, te da je u njenom naricanju prepoznao glas svoje majke koja boluje za njim. Tek tada je poklekla. Setila se svog Marinka, svog jedinca, za kim niko neće zakukati.


I kukala je Makrena kako već samo majka može da zaplače. Naricala je na grobu neprijateljskog vojnika, oplakujući svoga sina o kome ništa nije znala. Kukala i presvisla. Kad je kovčeg spuštan u raku, kada su prvi grumeni zemlje zadobovali po dasci, Makrena je posrnula. Ostala je bez glasa i pala u grob. Kada su je izvadili, bila je mrtva.

Makrena nije dočekala vesti o svom sinu. A one nisu bile nimalo vesele. U potrazi za izgubljenim vojnikom, jedne studene zimske večeri kralj Petar je zastao. Kraj puta, kraj strme kozje staze pažnju mu je privukla grupa mrtvih, smrznutih vojnika. Njih petorica sedela su oko vatre koja je dogorevala, ukočenog lica, smrznutog pogleda. Kao da je nešto predosećao, kralj je naredio pratiocima da ih pretresu i pronađu vojne bukvice. U jednoj od njih je pisalo: „Marinko Spasojević, selo Slovac, srez Valjevski, vojska Užička..."

Kralj Petar nije ima srca da crni glas pošalje u otadžbinu. Ćutao je, ali nesrećnu ženu sa Vezirovog mosta nije zaboravio. I dalje je čuvao vunene čarape od kojih se nikada nije odvajao. Tek po povratku u zemlju, već oronuo i teško oboleo, kralj je poslao profesora i državnog savetnika Iliju Đukanovića u Slovac. Majku da pronađe, saučešće da izrazi, ali da detalje smrti njenog sina ne pominje. Kao da je bela smrt u ledenim gudurama Albanije bila u kobnoj vezi upravo sa čarapama koje su danima tragale za svojim nesuđenim vlasnikom.

Đukanović je otišao, ali Makrenu u životu nije zatekao. Tu je i saznao za detalje njene smrti, ali o tome nije mogao da izvesti kralja. Rekao je samo da je Makrena umrla, da u Slovcu nije imala nikog svog, te da su na nju već svi zaboravili.

- Smrtna bila, pa umrla - kralj Petar je sa olakšanjem primio ovu vest - Gospod bog se smilovao da sudbinu svog sina nikada ne sazna. Ali, nije zaboravljena. Ako su je drugi u sećanju zametnuli, ja nikako ne mogu!

Pružio je Đukanoviću svežanj novčanica i zamolio da ponovo ode u Slovac i na Makreninom grobu podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije."

Koliko se zna, ovo je jedini primer da jedan vladar o svom trošku podigao spomenik podaniku. Ali ni to ne beše kraj priče o kralju Petru, vunenim čarapama i Makreninoj posmrtnoj sudbini. Jer, kada je kralj nedugo posle toga umro, na njegovim nogama, po njegovoj naredbi, bile su Marinkove seljačke čarape.

U svojoj knjizi „Čarape kralja Petra" Milovan Vitezović je zapisao da se tog vrelog letnjeg dana, 16. avgusta 1921. godine, u Pavlovića vili na Topčiderskom brdu oko samrtne kraljeve postelje okupio brojan lekarski konzilijum. No, pomoći više nije bilo. Bolničar koji je prišao da popravi ležaj iznenadio se kada je pod jastukom našao seljačke debele čarape.

- Obuj mi ih, da ugrejem noge. Pri obrazu umreću - jedva čujno je izgovorio umirući vladar i zauvek sklopio oči.

Vest o smrti omiljenog kralja odjeknula je širom Srbije. Retko su koje novine propustile priliku da napišu nešto o njegovom skromnom i ubogom životu, a najbolja ilustracija za to bio je upravo gvozdeni vojnički krevet na kome je izdahnuo, i obične, seljačke čarape, u kojima je umro. Malo je ko uistinu znao priču o Makreni, Vezirovom mostu i smrznutom srpskom vojniku. Još manje su o tome, očigledno, znale i posleratne vlasti, kada su 1945. godine naredile da se spomenik sruši. Nije ih zanimala sudbina nesrećne srpske majke, ali im je na spomeniku smetalo ime člana omrznute dinastije, od koje se nisu libili sve da preotmu.

Ipak, da tako ne ostane, 65 godina kasnije potrudilo se Društvo srpskih domaćina, pre svih njihov predsednik Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanesburga a rodom sa Jadovnika, kome nije bilo skupo da izdvoji najveći prilog za podizanje novog spomenika, ali ni previše teško da na njegovo otkrivanje zapuca čak iz Južne Afrike. A ono što je 14. maja rekao nad humkom umalo zaboravljene Makrene, prenosimo u celosti:


- Dragi braćo i sestre, dragi domaćini, ne znam da li se ikad igde dogodilo da jedan vladar podigne spomenik običnoj seljanki - rekao je Aničić. - Učinio je to kralj Petar Prvi Karađorđević. Skroman, kakav je bio, nije dao da o tome pričaju radio stanice i pišu novine.

Kralj Petar je, očigledno, znao da se pred onog gore ide praznih ruku i punog srca, podizao je spomenik ljubavi, ne očekujući pritom nikakve hvale ili slave. Učinio je to i Nićifor Aničić, dokazujući da u našem narodu još ima ljudi spremnih da učine nešto dobro za rod iz koga potiču, baš kao što je svojevremeno učinila i Makrena Spasojević, obična žena i majka, koja je na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala i što je mogla dati. (Vlada Arsić)