Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Kratka istorija Srpskog naroda

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 12:28


KRATKA ISTORIJA SRPSKOGA NARODA


[You must be registered and logged in to see this image.]


Istorija Srba

Poreklo imena Srbin

Srpskiistoricar Jovan Rajic u "Istoriji Srba" (1794), iz starih izvora, izvodi poreklo Srba od Hunskih Sabira. Drugi izvori to izvode iz Srbata -Sarmata, a takodje i od reke Serbice (izmedju Eufrata i Tigra, Mesopotamija, danasnji Iraq). Neki autori ime Srba izvode iz reci Sobranie (zbor, sabor) i slicno, a neki ga prostorno vezuju za Sibiriju,jednu od nasih prapostojbina. Ceski istoricar Pavel Safarik vezuje srpsko ime za reci Sjarbin, Serb, Serbin, Sibrin, sto su sve oblici znacenja roda, naroda, a sto ima isto znacenje sa latinskom reci "gens" i "natio" ili indijskom reci Serim, sto znaci narod iste krvi. Neda Marinovic u opisu najstarijeg naroda na Balkanu iznosi da Srbin, u starodavnom indijskom jeziku, sanskritu, iz koga su potekli svi indo-evropski jezici, medju kojima i srpski, oznacava slobodnog coveka, junaka, koji se vecito bori za sopstveni opstanak. Prema ruskom istoricaru Veltmanu u delu "Atila i Rusi" ime Srbin od starine odnosilo se na vojnicki, ratnicki stalez u Rusiji, a rec Srb znacilo je vojnik, hrabar covek i navodno od Srba su postali Kozaci. I dan danas oko reke Volge rec Serbo oznacava porodicu, rod, svojtu, a kod Belorusa rec Sabr ili Sjarb znaci silu, mnozinu velikog naroda iste krvi i jezika. Kod Velikorusa rec Serbi znaci zdrav, junacan, silan soj ljudi. Kod Luzickih Srba rec Sorab ima znacenje coveka najrazboritijeg, najlepseg, najodabranijeg u tom rodu. Kod Ukrajinaca rec Sirbin znaci gospodovati. U srpskom narodu od davnina postoji pohvala pokojnika, za koga se smatralo da je bio dobar sa visokim odlicjima, koja kaze "Bas je pravi Srbin bio i srpski ziveo". A u Crnoj Gori hrabrog junaka su hvalili sa "Srb od Kosova". I u turskom jeziku reci Sirb i Serb imaju znacenje naroda jednog kolena, hrabrog, ubojitog i nepokornog. Kod starih Persijanaca rec Sarb znaci glava, staresinstvo. Kod Arabljana, Haldejaca i Jevreja rec Srb znaci slobodan covek, junak, nepokoran. I u starom sanskritskom jeziku rec Serbh znaci ne dati se nikome, a koren te reci znaci seme, koleno i rod. Safarik i Kolar su citirali, takodje, da rec Srbi oznacava rodjake, svojtu. Nepoznatom coveku Srbin ce reci: "Kako se Ti ono zvase Rodjace".

izvor:srpstvo.4t


Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 6 Okt - 16:43, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 12:33


[You must be registered and logged in to see this image.]


Srednjevekovna Srbija (VII - XIV vek)


Kaoi ostala juznoslovenska plemena, Srbi su dosli na Balkan za vreme velike seobe naroda tokom 6. i 7. veka posle Hrista. Najranije sistematizovane podatke o Srbima na Balkanu nalazimo u spisima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita, u X veku. Tada su Srbi naseljavali teritoriju sadasnje zapadne Srbije, istocne i centralne
Bosne, Hercegovinu sa jadranskom obalom izmedu reke Cetine i Skadarskog jezera, a na jugu prostor do reke Lima i planinskog lanca Prokletije.
Prva srpska drzava je bila formirana pod dinastijom Viseslavica, a u okolnostima spoljasnje ugrozenosti od strane Bugara i Vizantije. Pod uticajem Vizantije dogodila se vazna promena u srpskom narodu, koja ce imati prvorazredni znacaj u njegovoj buducnosti: krajem IX veka pocinje proces napustanja paganstva i pokrstavanje, u cemu je prednjacila vladarska porodica Viseslavica.

Nakonovog prvog uspona srpske drzave nastupila je oseka i period razdrobljenosti i kriza, koji je trajao do pred kraj XII veka. Nakon borbe sa bracom oko prestola, 1170. godine na vlast je dosao Stefan Nemanja, osnivac dinastije Nemanjica. On je otpoceo obnovu srpske drzaveu Raskoj oblasti. Neki put pod okriljem Vizantije, a ponekad protiv nje, veliki Zupan (to je rang kneza) Stefan Nemanja je prosirio
teritoriju svoje drzave na istok i jug, i pripojio joj ponovo Zetu i primorje. Osim vodenja drzave veliki zupan je mnogo polagao i na podizanje manastira. Medu njegove zaduzbine spadaju u Raskoj oblasti Ðurdevi Stupovi i Studenica u kojoj je i sahranjen, i Hilandar na Svetoj Gori.
Stefana Nemanju je nasledio srednji sin Stefan, dok je najstarijem sinu Vukanu dodeljen na upravu deo tadasnje srpske drzave, Zetska oblast (danasnja Crna Gora ). Najmladi Nemanjin sin Rastko se zamonasio i uzeo ime Sava, posvetivsi se duhovnosti svog naroda. Posto je Rimska kurija od ranije gajila ambicije da pod svoj uticaj podvede i Balkan, Stefan je to iskoristio, od pape zatrazio krunu i prvi medu Srbima bio krunisan za kralja 1217. godine. Njegov brat Sava je u Vizantiji isposlovao autokefalnost Srpske crkve i 1219. godine bio postavljen za prvog
srpskog arhiepiskopa. Time su Srbi stekli oba vida samostalnosti koja je poznavao srednji vek: duhovnu i svetovnu.

Naredna generacija srpskih vladara, koju su cinili sinovi Stefana Prvovencanog
Radoslav, Vladislav i Uros I, znacila je stagnaciju u drzavnom razvitku.Sva tri kralja su bila u vecoj ili manjoj zavisnosti od susednih drzava Vizantije, Bugarske ili Ugarske. Veze sa Madarima su uslovile da kralja Urosa I na prestolu nasledi sin Dragutin, koji je bio ozenjen madarskom princezom. Kasnije, kada je Dragutin abdicirao u korist svog mladeg brata Milutina, dobio je od madarskog kralja Ladislava IV zemlju u severoistocnoj Bosni, Srem, Macvu i Beograd, a osvojio je i pripojio i teritorije u severoistocnoj Srbiji. Time su te oblasti prvi put usle u sastav srpske drzave.
Pod vladavinom kralja Milutina, mladeg Dragutinovog brata, Srbija je dalje ojacala, uprkos situaciji da katkad mora da ratuje i na tri fronta. Milutin je u istoriji ostao poznat i kao vest diplomata, koji je rado koristio jedno od uobicajenih srednjevekovnih diplomatskih sredstava - dinasticke brakove. Zenio se pet puta, madarskim, bugarskim i vizantijskim princezama. Narocito je ostao poznat po gradnji crkava, od kojih neke spadaju medu najlepse primere naseg srednjevekovnog graditeljstva: Gracanica na Kosovu, Saborna crkva u Hilandaru, Sv. Arhangela u Jerusalimu i dr. Zbog svojih zaduzbina kralj Milutin je proglasen za sveca, uprkos svom burnom zivotu. Njega je nasledio sin Stefan, kasnije prozvan Decanski. Decanski je donekle prosirio teritoriju drzave na istoku dobivsi Nis sa okolinom, a na jugu oblasti u Makedoniji. Nadimak Decanski dobio je zbog podizanja najmonumentalnijeg
srpskog srednjevekovnog manastira Visoki Decani u Metohiji.
Srednjovekovna Srbija, koja je u politickim, ekonomskim i kulturnim sferama zauzimala ugledno mesto u srednjovekovnoj Evropi, dostigla je svoj vrhunac sredinom 14. veka, za vreme vladavine cara Stefana Dusana. Iz tog doba je i Dusanov zakonik, najvece zakonsko dostignuce srpskog srednjevekovlja, jedinstveno medu feudalnim drzavama Evrope u to vreme. Nomokanon Svetog Save, Dusanov zakonik, freske i arhitektura srednjovekovnih manastira, koji krase srpske zemlje vecni su svedoci civilizacije srpskog naroda. Car Dusan je na racun Vizantije udvostrucio teritoriju svoje drzave, prosirivsi je na jugu, jugozapadu i istoku. Nasledio ga je sin Uros, zvani Nejaki, sto vec samo po sebi govori o stanju drzave koja pocinje da zapada u stanje feudalne anarhije. U to vreme se javlja i nova opasnost: turska Osmanska drzava, koja postepeno iz Azije prelazi u Evropu, osvojivsi najpre Vizantiju, a potom i ostale balkanske drzave.

izvor:srpstvo.4t


Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 6 Okt - 16:46, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 12:39

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tursko osvajanje i vladavina (XIV - XIX vek)


Posto su porazili srpsku vojsku u dve kljucne bitke: na reci Marici 1371. gde je porazena srpska vlastela iz Makedonije i na Kosovu Polju 1389, gde je porazena vojska kneza Lazara, koji je tada bio najjaci oblasni vladar u Srbiji i komandant vojske svojih vazala. Bitka na Kosovu je definitivno resila sudbinu Srbije, jer nakon nje u zemlji vise nije bilo sile koja bi mogla da se suprotstavi Turcima. To je bio nestabilan period u kome su vladali sin i naslednik kneza Lazara despot Stefan Lazarevic, koji je bio pravi vitez evropskog tipa, vojskovoda i pisac, a zatim njegov rodak Ðurad Brankovic, koji je prestonicu drzave preselio na sever, u novoizgradeni grad Smederevo. Turci su nastavili svoja osvajanja sve dok nisu uspeli da zauzmu celu teritoriju srpske drzave 1459. godine, osvojivsi Smederevo. Srbija je bila pod vlascu Otomanske carevine skoro pet vekova, Turci su se narocito okomili na srpsku aristokratiju, istrebljujuci fizicki drustvenu elitu. Posto je Turska carevina bila islamska drzava teokratskog tipa, u kojoj su hriscanski Srbi bili narod drugog reda, izlozeni nasilju, ponizavanju i eksploataciji, srpski zivalj je napustao razvijena i urbanizovana rudarska, zanatska i trgovacka sredista i povlacio se u nepristupacne planine, baveci se uglavnom stocarstvom. Evropske sile, narocito Austrija, vodile su brojne ratove protiv Turske. Na njihovoj strani su bili Srbi, koji su im pomagali, iako su ziveli pod turskom vlascu. Tokom Tursko-austrijskog rata (1593-1606) Srbi su 1594. podigli ustanak u panonskom delu Turske, u Banatu, koja im se osvetila spaljivanjem tela Svetog Save najvece srpske relikvije, koju su postovali cak i muslimani srpskog porekla. Drugo zariste otpora Turcima stvorili su Srbi u Hercegovini, ali su sklapanjem mira izmedu Turaka i Austrije bili prepusteni turskoj odmazdi. Taj redosled dogadaja je postao uobicajen tokom narednih vekova.

U Velikom ratu (1683 - 1690.) izmedu Turske i Svete lige uz papinu pomoc ucestvovale su Austrija, Poljska i Venecija. One se podsticale Srbe na bunu protiv turske vlasti. Uskoro je ceo zapadni Balkan bio zahvacen ustancima i gerilom od Crne Gore, preko Dalmacije i Podunavlja do Stare Srbije (Makedonija, Raska, Kosovo i Metohija). Kada je austrijska vojska pocela da se povlaci iz Srbije, pozvala je i srpski narod da se povuce sa njom, na njenu teritoriju. Birajuci izmedu turske osvete i zivota u jednoj hriscanskoj carevini, mase Srba su napustile svoju postojbinu i 1690. godine, pod vodstvom svog patrijarha Arsenija Carnojevica krenule na sever. Tada su mnoge oblasti na jugu Balkana ostale depopulisane, sto su Turci koristili da islamizuju Rasku oblast, Kosovo i Metohiju i delimicno Makedoniju. Tada je poceo proces cije se posledice osecaju i danas.

Kada je srpska etnicka teritorija, 1716-1718, od Dalmacije, preko Bosne i Hercegovine do Beograda i Podunavlja opet postala popriste novog austijsko-turskog rata, koji je vodio princ Eugen Savojski, Srbi su uzeli ucesce u borbi na strani Austrije. Turska je tada, tzv. Pozarevackim mirom izgubila sve teritorije u Podunavlju, severnu Srbiju i severnu Bosnu, delove Dalmacije i Peloponez. Novim ratom i tzv. Beogradskim mirom Turska je uspela da povrati skoro sve sto je prethodnim izgubila. Lokalno srpsko stanovnistvo opet je pogodilo ratno razaranje, progoni i odmazde.

Poslednji austrijsko-turski rat bio je tzv. Dubicki rat (1788-1791), u kome je opet Austrija pozivala hriscane u Bosni da se dignu na ustanak. Nakon njega novih sukoba vise nije bilo sve do dvadesetog veka i propasti obe carevine.

izvor:srpstvo.4t


Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 6 Okt - 16:48, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 12:46


Novovekovna srpska drzava (1804-1918)


Srpski otpor Otomanskoj dominaciji, dugo godina latentan, narocito je uzeo
maha pocetkom 19. veka, buknuvsi u Prvom i Drugom srpskom ustanku 1804. i 1815. godine. Turska se u to vreme vec nalazila u stanju duboke krize bez perspektive na oporavak, sto se posebno tesko odrazavalo na hriscanske narode koji su u njoj ziveli. Srbi su podigli ne samo nacionalnu nego i socijalnu revoluciju, nakon koje je Srbija pocela da hvata korak sa ostalim evropskim drzavama, prihvativsi vrednosti gradanskog drustva. Kao rezultat ovih ustanaka i potonjih ratova protiv Otomanske imperije, formirana je nezavisna Knezevina Srbija, koja je bila medunarodno priznata 1878. godine.

U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, ciji su rodonacelnici bili Ðorde Petrovic - Karadorde, voda Prvog srpskog ustanka protiv Turaka i Milos Obrenovic, voda Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obelezen opstim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, cemu je pre svega doprinela mudra drzavna politika, koja je slala mlade ljude na skolovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vredosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadasnja turska provincije bilo je i proglasenje kraljevine, 1882. godine.

Tokom njene integracije u evropski poredak drzava, u drugoj polovini 19. veka, bile su osnovane prve politicke partije, cime politicki zivot dobija novi zamah. Drzavni udar 1903, koji je doveo na tron Karadjordevog unuka, kralja Petra Prvog Karadordevica, otvorio je put parlamentarnoj demokratiji u Srbiji. Evropski obrazovan, ovaj liberalni kralj je preveo delo "O slobodi" Dzona Stjuarta Mila na srpski jezik i dao svojoj zemlji demokratski ustav, koji je Srbiju uveo u period parlamentarizma i politickih sloboda, a koji je prekinut novim oslobodilackim ratovima. Balkanski ratovi 1912 - 1913. godine okoncali su tursku dominaciju na Balkanu. Turska je potisnuta sve do moreuza, a od njenih evropskih teritorija formirane su nacionalne drzave balkanskih naroda.

Atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914.posluzio je kao povod za njen napad na Srbiju, cime je i zapoceo Prvi svetski rat. Srpska vojska je hrabro branila nezavisnost svoje zemlje i odnela velike pobede, ali suprotstavljena nadmocnim neprijateljskim snagama Nemacke, Austrougarske i Bugarske, morala je da se preko Albanije povuce sa nacionalne teritorije i kasnije nastavi borbu na Solunskom frontu, zajedno sa ostalim snagama Antante, koju su cinile Francuska, Engleska, Rusija, Italija i Sjedinjene Americke Drzave. U toku ovog rata Srbija je izgubila 1.264.000 (28%) stanovnika od ukupne populacije od 4.529.000 i to 58% muskog stanovnistva, od cega se nikada nije oporavila. Ovim ogromnim zrtvama Srbija je dala znacajan doprinos pobedi saveznika i preuredenju Evrope i Sveta nakon rata.

izvor:srpstvo.4t
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 12:49


Kraljevina Jugoslavija (1918-1941)

Zavrsetkom Prvog svetskog rata i propascu otomanske i austrougarske imperije stvoreni su uslovi da u decembru 1918. godine bude proglasena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Jugoslovenska ideja je dugo zivela u intelektualnim krugovima tri naroda koji su dali ime novoj drzavi, ali do ovog trenutka medunarodna konstalacija politickih snaga i interesa nije omogucavala njenu realizaciju. No, intelektualci su nakon rata ustupili mesto politicarima, a najuticajniji hrvatski politicari su se suprotstavljali novoj drzavi od samog pocetka.

Hrvatskaseljacka stranka (HSS), pod vodstvom Stjepana Radica, a kasnije Vlatka Maceka pretvorila se vremenom u masovnu stranku koja zastupa hrvatske nacionalne interese. Po misljenju njenih lidera hrvatsko nacionalno pitanje nije bilo reseno na zadovoljavajuci nacin u jugoslovenskoj drzavi. Kao sredstvo politicke borbe izabrali su sistematsku opstrukciju drzavnih institucija i sklapanje politickih koalicija uperenih protiv jedinstva drzave, iznuduju tim metodima izvesne ustupke. Svako aktuelno politicko ili ekonomsko pitanje korisceno je da bi se postavilo tzv. hrvatsko pitanje, kao neresen problem.

Pokusavajuci da se nosi sa ovim izazovom i spreci dalje slabljenje zemlje, kralj Aleksandar Karadordevic je 1929. godine zabranio nacionalne politicke partije, licno preuzeo vlast i preimenovao zemlju u Jugoslaviju. On se nadao da ce time obuzdati separatisticke tendencije i ublaziti nacionalisticke strasti. Ali u medunarodnim odnosima je doslo do promene odnosa snaga: u Italiji i Nemackoj na vlast su dosli fasisti i nacisti, a u Sovjetskom Savezu Staljin. Ni jednoj od ovih drzava nije odgovarao kurs politike koju je vodio kralj Aleksandar, jer su prve dve tezile reviziji medunarodnih ugovora potpisanih nakon Prvog svetskog rata, a Sovjeti da povrate svoje pozicije u Evropi i povedu aktivniju medunarodnu politiku. Jugoslavija je bila velika prepreka ovim teznjama, a kralj Aleksandar stozer jugoslovenske politike.

U Marselju 1934. godine, prilikom zvanicne posete Francuskoj, kralja Aleksandra je ubio pripadnik bugarske ekstremne nacionalisticke organizacije (tzv. VMRO), koja je gajila aneksionisticke pretenzije prema istocnim i juznim teritorijama Jugoslavije, u saradnji sa ustasama, pripadnicima hrvatske fasisticke separatisticke organizacije.

Medunarodna politika druge polovine tridesetih godina je u bila ispunjena naraslom netrpeljivoscu najkrupnijih aktera, agresivnim ponasanjem totalitarnih drzava i izvesnoscu da poredak uspostavljen nakon Prvog svetskog rata gubi svoja uporista, a njegovi zastitnici svoju snagu.

Podrzavani od fasisticke Italije i nacisticke Nemacke i podnjihovim pritiskom, hrvatski lider Vlatko Macek i njegovi istomisljenici uspeli su da uspostave tzv. Banovinu Hrvatsku 1939. godine. Tim sporazumom Hrvatska je jos uvek ostajala u sklopu Jugoslavije, ali je ubrzano nastojala da izgradi zaseban politicki identitet u medunarodnim odnosima.

izvor:srpstvo.4t
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 12:55




Drugi svetski rat (1941-1945) i posledice


Pocetkom cetrdesetih Jugoslavija se nasla u obrucu neprijateljskih zemalja. Osim Grcke, sve druge susedne zemlje su bule vezane sporazumima za Nemacku iItaliju. Hitler je vrsio snazan pritisak da i Jugoslavija pristupi paktu. Vlada je cak bila spremna na kompromise sa njim, ali raspolozenje u zemlji je bilo sasvim drugacije. Javno manifestovanje otpora nacizmu izazvalo je zestoku reakciju.

Beograd i drugi veci gradovi su bombardovani, a tokom aprila 1941. godine Sile osovine su okupirale Jugoslaviju, rasparcale je i na njenom zapadnom delu stvorile marionetsku Nezavisnu Drzavu Hrvatsku pod vlascu ustasa, kojoj su pripojile Bosnu i Hercegovinu. Srbija je okupirana od nemackih trupa, pri cemu su njeni severni delovi pripojeni Madarskoj, a istocni i juzni Bugarskoj. Kosovo i metohija su vecim delom pripojeni Albaniji, koja je bila pod patronatom fasisticke Italije. Crna Gora jetakode umanjena pripajanjem njenih delova Albaniji i okupirana od strane Italije. Slovenija je podeljena izmedu Nemacke i Italije, koja je prisvojila i jadranska ostrva.

Fasisticka Hrvatska je po uzoru na nacisticku Nemacku osnovala koncentracione logore u kojima je pocinila genocid nad vise od 750.000 Srba, Jevreja i Cigana. Iskustvo tog holokausta stvorilo je istorijsku i politicku pozadinu za gradanski rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pedeset godina kasnije, koji je pratio razbijanje Jugoslavije 1991 - 1992.

Gruba politika nemackih okupacionih snaga i genocidna politika hrvatskog ustaskog rezima proizveli su snazan srpski pokret otpora. Srbi su ustali u odbranu od hrvatskog genocida i nacistickog porobljavanja Jugoslavije. Mnogi su se pridruzili partizanskom otporu (Narodnooslobodilacka vojska predvodena Josipom Brozom Titom) u oslobodilackom ratu, doprinoseci pobedi saveznika. Do kraja 1944. godine, partizani, potpomognuti od strane ruske Crvene armije, oslobodili su Srbiju, a do maja 1945. preostale jugoslovenske teritorije, spojivsi svoje snage sa saveznickim trupama u Madarskoj, Austriji i Italiji. Srbija i Jugoslavija su bile medu zemljama koje su najvise razorene u toku rata: 1.700.000 (10,8% populacije) ljudi je ubijeno, a gubitak nacionalnih dobara je procenjen na 9,1 milijardu americkih dolara, po cenama iz tog vremena.


izvor:srpstvo.4t
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 12:58



Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija (1945 - 1991)


Za vreme rata, 1943. godine bila je proklamovana revolucionarna promena drustvenog i drzavnog sistema i ukidanje monarhije u korist republike. Josip Broz Tito je postao prvi predsednik obnovljene, sada socijalisticke Jugoslavije. Od uglavnom poljoprivredne zemlje, Jugoslavija je transformisana u red srednje razvijenih industrijskih zemalja, stekavsi visoku medunarodnu politicku reputaciju svojom podrskom procesu dekolonizacije i vodecom ulogom u pokretu nesvrstanih zemalja. Socijalisticka Jugoslavija je formirana kao federalna drzava, koja se sastojala od sest republika: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore; i sa dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija. Ove dve autonomne pokrajine su ujedno i sastavni delovi Republike Srbije. Po ovoj administrativnoj podeli i zbog istorijskih razloga, srpski narod, najbrojniji u Jugoslaviji, ziveo je u svih sest republika i obe pokrajine. Tendencija da se poveca moc republika na racun federalne vlasti dobila je na snazi narocito posle usvajanja Ustava iz 1974, koji je ohrabrio narastanje hrvatskog, slovenackog, muslimanskog i siptarskog nacionalizma i secesionizma.


izvor:srpstvo.4t
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 13:01



Raspad SFR Jugoslavije (1991-1995)


U periodu 1991 - 1992. godine Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina su se otcepile od Jugoslavije nasilnim putem, dok se Makedonija odvojila na miran nacin. Rasturanje Jugoslavije je potpomognuto od strane medunarodnih sila koje su priznale pravo na samoizjasnjavanje svim narodima osim Srbima, koji su izrazili raspolozenje da i dalje zive u Jugoslaviji. Secesionisticke republike su brzo zadobile priznanje od medunarodne zajednice, ocitom zloupotrebom principa o nepovredivosti medunarodno priznatih granica suverenih drzava i bez zadovoljavanja uslova koje drzave moraju predhodno ispuniti da bi bile medunarodno priznate.
Srbija i Crna Gora su se opredelile za ostanak u zajednickoj drzavi, pa je na zajednickoj sednici Skupstine Jugoslavije, Srbije i Crne Gore 27. aprila 1992. u Beogradu, usvojen Ustav Savezne Republike Jugoslavije, cime je potvrden kontinuitet njihove zajednicke drzave od 1. Decembra 1918. kada je Jugoslavija stvorena, pa do danas.


izvor:srpstvo.4t
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 13:04



Kosovo i metohija


Teritorija sadasnjeg Kosova i Metohije, zbog svog povoljnog geografskog polozaja bila je znacajna, kako u starom isrednjem veku, tako i u novijoj istoriji. Pomenutu teritoriju Srbi pocinju da naseljavaju u XI veku, kada je ona bila granicna oblast Vizantijske drzave(Srbi su se u oblast Balkanskog poluostrva doselili sa ostalim Juznim Slovenima u VII veku).

Od tada pocinju sukobi izmedju Srbije i Vizantije. Pod vodjstvom Stefana Nemanje srpska vojska je 1170. godine potukla vizantijsku vojsku. Od tada, pa sve do pokoravanja Srbije od strane Turaka (1389), Kosovo je bilo u sastavu Srbije.Pre dolaska Turaka, Arbanaha je bilo samo u manjim grupama, i to pretezno po plemenima.Dolaskom Turaka, koji osim srpskih zemalja, osvajaju i podrucije danasnje Albanije, stvari se menjaju. Pocinje se sa nasilnim prevodjenjem Srba u islamsku veru. Iz tog periodadatira i preokret u etnickom sastavu stanovnistva Kosova i Metohije.

U XVII veku, posebno posle austro-turskih ratova u kojima su Srbi pomagali Austrijance i poraza Austrije, dolazi do dva ogromna talasa seoba Srba ka severu (u predele juzne Ugarske gde im je austrijski car obezbedio izvesne privilegije).Tada Arnauti silaze sa planina na plodno Kosovo, naseljavaju srpske domove i prisvajaju njihovu zemlju. Islamizcijom dobijaju privilegovan polozaj, a za vernost sluzbi Turcima dobijaju pravo na slobodan odstrel Srba. Ovakav diskriminatorski polozaj Srba trajao je svih 500 godina turske vladavine Srbijom. Kao sto je vec pomenuto, poceci albanizacije Kosova i Metohije sezu duboko u proslost,ali prve jasne separatisticke tendencije kosovskih Albanaca javile su se osnivanjem Prizrenske lige 1878.g. Na njenom osnivackom skupu usvojen je program "Velika Albanija" koji je predvidjao borbu protivu aneksije navodnih albanskih teritorija i stvaranje albanske autonomije u okviru turske imperije. Pod tim teritorijama podrazumevale su se 4 oblasti: Janjski, Bitoljski, Skadarski i Kosovski vilajet- delovi grcke i slovenske zemlje u kojima Albanci nisu cinili vecinu. Ovu ideju nisu pothranjivali samo ostaci osmanskog feudalnog drustva, vec i albanski gradjanski sloj, vecina njene inteligencije, a kasnije su tu ideju nastavili da odrzavaju i albanski komunisti, ne samo Albanije vec i iz Jugoslavije. Godine 1912. Srbija i Crna Gora oslobadjaju Kosovo i Metohiju, ali teror i progon srpskog stanovnistva nastavlja se u I svetskom ratu, u kome Kosovo i Metohiju dele Austro-Ugarska i Bugarska. U medjuvremenu, 1913.g. nastaje albanska drzava kao rezultat kompromisa izmedju velikih evropskih sila u borbi za Otranska vrata i zbog sprecavanja izlaska Srbije na more, a obnovljene je posle I sv. rata u granicama u kojima je egzistirala sve do 7. aprila 1939.g. kada je na nju izvrsena invazija od strane fasisiticke Italije.
Nakon I sv. Jugoslavija je, kao i niz drugih novih evropskih drzava preuzela
medjunarodne obaveze kojima je bio garantovan pravni status nacionalnih manjina. Takav ugovor Jugoslavija je zakljucila sa ostalim drzavama septembra 1919.g. u Sen Zermenu. Medjutim, albanska nacionalnost, koja se prvi put nasla u okvirima jedne moderne pravne drzave, tesko se navikavala na sve sto je bilo u suprotnosti sa njihovim plemenskim zakonima. Tesko im je padao ravnopravni status sa pravoslavnim narodom nad kojim su oni vekovima vrsili teror. Takav status nisu mogli prihvatiti bez otpora. O tome svedoci vise njihovih posleratnih oruzanih pobuna, dvadesetogodisnja aktivnost takozvanih KACAKA, svojevrsne mesavine terorista i razbojnika, koji su upadali iz Albanije ili su regrutovani direktno sa Kosova. Kao sto je vec spomenuto, 1939.g. Italija je okupirala Albaniju, a zatim ostvarila sa njom personalnu uniju, nakon cega je intezivirala aktivnost albanske migracije radi rusenja Kraljevine Jugoslavije, uz obecanje da ce stvoriti veliku Albaniju od Tirane do Skoplja. U tom cilju, godine 1940. napravljen je plan o naseljavanju Metohije italijanskim gradjanima koji su bili
poreklom Albanci.

Nakonokupacije Kraljevine Jugoslavije 1941, Italiji je izmedju ostalog pripala Metohija i veci deo Kosova. Ostali deo Kosova podeljen je izmedju Bugarske i Nemacke.U toku aprilskog rata 1941, vec unapred organizovani Albanci upadali su u skladista oruzja jugoslovenske vojske u Metohiji, zauzimali neka naseljena mesta, doprinevsi na taj nacin brzem slomu Kraljevine Jugoslavije. U cilju ubrzane albanizacije, trebalo je obezbediti sto vise prostora na sirenje i naseljavanje Albanaca. To se moglo postici proterivanjem srpskog zivlja koristeci metodu zastrasivanja u formi pljackanja i paljenja imovine, ucene, ubijanja pojedinaca. Osim sto su spaljena gotovo sva preostala srpska sela u Metohiji, pribeglo se unistavanju spomenika srpske srednjovekovne kulture-crkava, manastira, skola. Cilj je bio ne samo proterati Srbe sa njihovih ognjista, vec i zatiranje tragova o srpskom bivstvovanju na Kosovu i Metohiji. Preostalo stanovnistvo trebalo je preobratiti u albansku naciju. Zbog toga su Albanci koji su bili na vlasti a pod okriljem italijanskog i nemackog okupatora, pored ostalog, zatvarali srpske skole i pretvarali ih u albanske i doveli nastavni kadar iz Albanije. Novi talas progona i ubijanja Srba nastavljen je posle kapitulacije Italije, od strane II Prizrenske lige, osnovane septembra 1943. Poznate su racije stanovnistva u Pristini, Peci, Kosovskoj Mitrovici... Procenjuje se da je na Kosovu i Metohiji od strane Albanacau periodu 1941-1944. ubijeno oko 10 000 Srba. U istom periodu, iz italijanske okupacione zone Kosova i Metohije proterano je oko 40 000 , iz nemacke oko 30 000, a iz bugarske oko 25 000 pripadnika srpske nacionalnosti.

Nakon II sv. rata dve oblasti Srbije, zbog etnicke sarenolikosti dobijaju status autonomnih jedinica. To su Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna Kosovsko-Metohijska oblast. Iako su posebnim ustavnim i zakonskim resenjima nacionalnim manjinama data izvesna prava na ispoljavanje sopstvenog indetiteta, zakonski su ove oblasti bile podredjene republici i drzavi. Situacija se promenila usvajanjem amandmana na savezni ustav 1968, a zatim i 1971.g, kojim se autonomnim pokrajinama (1968.g. i KiM je dobila status pokrajine) siroka prava na sopstveno organizovanje vlasti i na ucesce u obrazovanju i radu organa SFRJ. To je postignuto zahvaljujuci delovanju agresivnih vodja albanske nacionalnosti na drzavno- partijski vrh, u kome su odlucujucu rec imali pripadnici hrvatske i slovenacke nacije. Novim ustavom iz 1974.g. se potpuno definise status pomenutih dveju pokrajina. Njime se ove autonomne pokrajine u potpunosti izjednacavaju sa ostalim republikama pa u skladu sa tim iste 1974. autonomne pokrajine donose svoje ustave.

Ovim ustavom je albanska nacionalna manjina ostvarila takav stepen samostalnosti kakav nijedna manjina u svetu do danasnjeg dana nije uspela da ostvari. Donosenje ovog ustava bio je deo sinhronizovane politike ciji je sledeci potez bio proglasenje Socijalisticke Autonomne Pokrajine Kosovo republikom, a krajnji cilj izdvajanje iz zemlje. Neophodan cinilac za stvaranje republike bilo je etnicki cisto Kosovo. U tom cilju vrseni su razliciti oblici diskriminacije Srba. Na primer, u radnim organizacijama, pored ostalog, prilikom zaposljavanja koriscen je kriterijum dvojezicnosti (kandidat za radno mesto morao je pored maternjeg da govori i albanskim jezikom), u zdravstvenim ustanovama koriscen je razlicit tretman pacijenata, u zavisnosti od jezicke pripadnosti, u skolama je za srpsku decu postojao drugaciji kriterijum ocenjivanja i kaznjavanja...

Pored toga, fizicki nasrtaji na Srbe su postali sve ucestaliji. Vrhunac takvog pritiska su predstavljala silovanja srpske zenske dece. Dozvoljen je i ilegalan prelazak emigranata iz Albanije. Broj tako doseljenih Albanaca u periodu 1971-1981 u pokrajini iznosi preko 50 000. Ustavnim amandmanima na ustav SR Srbije 1989.g, pokrajinama su oduzeta sva prava koja su ih cinila drzavama u drzavi, dok su sve nacionalne manjine ukljucujuci i albansku, do danas zadrzala sva prava odredjena medjunarodnim zakonima i kodeksima.

izvor:srpstvo.4t
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 57

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Čet 6 Okt - 13:19



Vojvodina


Vojvodina se tokom istorije postepeno formirala na podunavsko-panonskom
geografskom podrucju, na kome sve do 1945. godine (izuzimajuci kratak period 1849-1860) nisu bile postavljene neke trajnije administrativne granice. Kroz kasni stari i rani srednji vek celom teritorijom ili delovima danasnje Vojvodine gospodarile su razne drzave i razna plemena,odnosno plemenski savezi: Rimljani, Huni, Gepidi, Vizantijci, Avari, Franci, Sloveni, Madari. Vojvodina je, inace, relativno kasno naseljena.

Tokom gornjeg pleistocena (ledenog doba) barustine i stepe zasute su plodnim lesom, reke su ustalile svoje tokove, a nove migracije flore i faune primamile su, najzad, u ove oblasti paleolitske lovce na mamute. O postojanje mamuta na ovom prostoru svedoce pronaðene kosti koje se danas cuvaju u muzejima Toza Markovic u Kikindi i Prirodnjacki muzej u Novom Sadu.

Raspadom jedinstvene neolitske kulture tokom treceg milenujam dolazi do nastanka veceg broja posebnih kulturnih grupa, a formiranje kulture bronzanog doba koja je ogranicena samo na izvesne manje zone, uglavnom u Sremu i duz desne obale Dunava, Nalazi iz naseljai nekropola ove epohe pokazuju da stanovnistvo Vojvodine dugo nije imalo sopstveno, originalno stvaralastvo. Ono se mahom zadovoljavalo predmetima nabavljenim sa strane, razmenom ili podrazavanjem oblika ostvarenih u kulturi susednih ilirskih i trackih plemena. Rimljani osvajaju oblast izmedu Drave i Save krajem I veka stare ere. Od ovog momenta podrucje danasnjeg Srema ukljucujuje se u rimsku politicku i kulturnu istoriju, a Banat i Backa postaju granicne teritorije antickog sveta.

Novouspostavljena granica Rimske drzave duz desne obale Dunava presecala je Vojvodinu i na njenom tlu ostro odredivala anticki od varvarskog sveta, odnosno rimsku civilizaciju s centrima na podrucju Srema od primitivne, jos praistorijske dacko-keltsko-saramitske kulture u Banatu i Backoj. Iz decenije u deceniju, iz veka u vek sve vise su se zaostravale suprotnosti izmedu ova dva nepomirljiva sveta i dve kulture. U narednim vekovima podrucje danasnjeg Srema postalo je u nekoliko mahova vazno politicko, administrativno, kulturno i religijsko srediste rimske drzave. Medjutim, bas zato su se na drugoj strani, u Backoj i Banatu, okupljale najjace varvarske snage, najpre dacke i sarmatske, zatim kvadske, markomanske, gotske, hunske i, najzad, avarske i slovenske.

Pocetkom II veka posle Hrista rimski car Trajan pokorio je Dacane pretke danasnjih Rumuna) i tad je najveci deo danasnjeg Banata dospeo pod rimsku vlast. Trajan je Banat naselio isluzenim rimskim vojnicima, a na njegovom pobednickom monumentalnom stubu u Rimu mogu se i danas videti pognute figure pokorenih banatskih domorodaca. Kad su Huni 441. osvojili i razorili Sirmium, severna granica carstva pomerena je daleko na jug. Time je period rimske vladavine u Sremu i delovima teritorije danasnje Vojvodine bio zavrsen. Velika seoba naroda, koja je zapocela u drugoj polovini IV veka, okoncana je tek krajem IX veka. Pred najezdom varvara u ovom periodu srusen je svet anticke civilizacije. Pred pocetkom IX veka podrucje danasnje Vojvodine, gde je posle nestanka Avara ostala brojna slovenska populacija, pokusavali su da zaposednu Franci sa zapada i Bugari s juga. Nesto severnije nastaje Velikomoravska drzava, koja ce obuhvatiti i znatna prostranstva Panonije. Na tim prostorima, zahvaljujuci Cirilu i Metodiju, zapocinje hriscansko bogosluzenje na slovenskom jeziku. Dolaskom Madara u Panoniju, krajem IX veka, zavrsava se velika seoba naroda. Na srednjeevropskom prostoru u tom razdoblju zapocinje srednjovekovna epoha Posle doseljavanja Madara teritorija danasnje Vojvodine postala je granicno podrucje nove Ugarske drzave, izlozeno jakim politickim i kulturnim uticajima Vizantije.

Podrucje danasnje Vojvodine pripadalo je u srednjem veku teritorijama vise zupanija. Tokom XV i u prvim decenijama XVI veka u Sremu i juznom Banatu organizovana je odbrana juzne ugarske granice sa Beogradom kao isturenim uporistem. Citavo jedno stolece to je bilo "predgrade hriscanstva", gde se branila Evropa od turskih napada. Posle Mohacke bitke Turska je pocela da osvaja Ugarsku, �to je okoncano padom Budima (1541). U vreme kada se vodila borba za ugarski presto, u Banatu je Jovan Nenad 1526. godine poveo oslobodilacku borbu srpskog naroda.

Osvojivsi veci deo Ugarske, proglasio se carem u Subotici, stvorivsi srpsko narodno jezgro, koje je, pod udarima ugarskog plemstva, nepunu godinu kasnije unisteno. Padom Banata (1552) citavo podrucje danasnje Vojvodine naslo se u okvirima Turskog carstva; ustrojen je turski administrativni i teritorijalni sistem. Srem i Backa su potpali pod Budimski, a Banat pod Temisvarski pasaluk.

U vreme turske vladavine seosko stanovnistvo u ogromnoj vecini cinili su Srbi. Vecinu gradskog stanovnistva predstavljali su muslimani, a bilo je i pravoslavnog stanovnistva, pre svega Srba, zatim Grka i Cincara i, u manjem broju, Jevreja. Srpsko stanovnistvo je 1557. godine doslo pod duhovnu ingerenciju obnovljene Pecke patrijarsije. Bilo je organizovano vise eparhija. U vreme "dugog rata", koji je poveo Sveti savez hriscanskih zemalja protiv Turske, Srbi su 1594. digli ustanak u Banatu i proterali Turke sa ovog i okolnih podrucja. Intervencijom turske vojske ustanak je posle nekoliko meseci ugusen. Turska je vladala Backom i vecim delom Srema do Karlovackog mira (1699), dok su istocni Srem i Banat ostali u okvirima Turskog carstva do Pozarevackog mira (1718). Posle Velike seobe Srbi su u Ugarskoj postali podanici Leopolda I Habsburskog (1640-1705). On je srpskom patrijarhu Arseniju III Carnojevicu izdao tri osnovne privilegije - carske diplome. Privilegije su povlastice koje su habsburski vladari dali srpskoj crkvi i narodu krajem XVII veka i potvrdivali i delom modifikovali (Regulament) tokom XVIII veka. U privilegijama je Srbima garantovana: sloboda veroispovesti i negovanja obicaja, sloboda izbora crkvenih staresina, podizanje crkava, skola, manastira, te oslobadanje od placanja desetka katolickoj crkvi. Posle smrti patrijarha Arsenija III stvorena je Krusedolska (1708) a od 1713. godine Karlovacka mitropolija sa sedistem mitropolita u Sremskim Karlovcima. Za vreme austrijske okupacije severnog dela Srbije (1718-1739) doslo je do spajanja Beogradske i Karlovacke mitropolije.

Kad je 1739. godine Srbija ponovo pala pod tursku vlast sediste mitropolije u Habsburskoj monarhiji vraceno je u Karlovce. Na Majskoj skupstini u Sremskim Karlovcima 1848. godine predstavnici srpskog naroda dodelili su mitropolitu Rajacicu titulu patrijarha. Tu su titulu zadrzali njegovi naslednici sve do 1920, kada je izvrseno ujedinjenje Pravoslavne crkve u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 1849. do 1860. Vojvodstvo Srbija i Tamiski Banat predstavljali su posebnu politicko-teritorijalnu jedinicu u okviru Habsburske monarhije i za nju je, izmedu ostalog, jednim carskim dekretom bilo predvideno osnivanje posebne komore, takode sa sedistem u Temisvaru. Odlukom Velike narodne skupstine Vojvodine 25. novembra 1918. o prekidu veza Vojvodine sa Ugarskom, "kako u drzavnopravnom tako i u politickom i privrednom pogledu", i o njenom prikljucenju Kraljevini Srbiji, nastale su sasvim nove politicke i privredne okolnosti u razvitku Vojvodine. Medutim, period od prikljucenja Vojvodine Srbiji do danas obilovao je razlicitim
statusnim promenama Vojvodine unutar Srbije, a ponekad i izvan nje. U periodu izmedu dva svetska rata status Vojvodine se kretao od potpune integrisanosti u Srbiju do njenog ukljucenja u Dunavsku banovinu. Za vreme Drugi svetski rat donosi mnoge nevolje stanovni�tvu Vojvodine. Tada ona biva podeljena na Nemacki Banat, Madarsku Backu i Hrvatski Srem. U ovom periodu narocito je stradalo stanovnistvo Srema, a mnoga neprocjenjiva kulturna dobra su nestala ili su popaljenja. Nakon Drugog svetskog rata Vojvodina ulazi u sastav Srbije i Jugoslavije. Za prvi period postojanja ove drzave karakteristicna je obnova i sveopsti razvoj koji nezaobilazi ni Vojvodinu. Tokom sedamdesetih godina Vojvodina dobija veci status autonomije i gotovo u istom periodu pocinje kriza koja ce se zavrsiti ratom na prostorima bivse Jugoslavije. Od 1992. godine Vojvodina ulazi u sastav nove Jugoslavije. Poslednju deceniju XX karakterisu sankcije i privredna kriza, a sve kulminira 1999. godine kada dolazi do intervencije NATO pakta na Jugoslaviju. Neprocjenjiva je materijalna i ljudska steta nanesena Vojvodini ovim poslednjim ratom, a u njoj narocito je stradao Novi Sad koji ostaje bez svih svojih mostova.

Danas Srbi vode bitku za ujedinjenje srpskih drzava.Pokusavaju da pripoje
republiku Srpsku,Crnu Goru I da povrate Kosovo i Metohiju.Za Kosovo i Metohiju se vode pregovori dali ce uopste ostati u sastavu Srbije ili ce se Kao Crna Gora pod uticajem Albanskog naroda odvojiti od majke Srbije.Republici Srpskoj "strane sile" jos uvek nedaju da se pripoji sa ostalim srpskim narodom u Srbiji.Cak i Srbija vodi unutrasnju bitku oko podele vlasti,zanemarujuci tako srpski narod i njegove vekovne potrebe za konacnim ujedinjenjem srpskoga naroda pravoslavne vere.



izvor:srpstvo.4t

Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Kultura STARODREVNIH SRBA   Pon 16 Apr - 15:09

Pisani tragovi o Srbima iz Indije datiraju od pet do sest hiljada godina, a u Evropi od preko tri hiljade godina.
Rus
Moraskin je pisao da su Srbi jos u svom indijskom kraljevstvu bili na
najvisem stepenu prosvete i obrazovanosti, za to doba. Takodje, Kinezi
su zapisali da su Srbi napredovali u prosveti i da je njihov car Tanca
jos tada izdavao zakone. Grcko-rimski istoricar Straban kaze za Srbe iz
Kaspijske Serbanije da su trgovali jos od dolaska iz Indije i da su na
odeci nosili zlato.

Gilferding za Balticke Srbe kaze da su
imali velike gradove, sa razvijenom umetnoscu, zanatstvom i trgovinom,
cime su zadivljavali druge narode. Mavro Orbini navodi da su Balticki
Srbi u politici imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje. Srpski
istoricari Kovacevic i Jovanovic zapisali su da su ti pradavni Srbi
upotrebljavali zelezo, bakar, olovo, srebro i zlato. Jirgen Spanut je u
svojim studijama zapisao da su na Sinajskom poluostrvu jos 4000 godina
pre n.e. postojali rudnici bakra "Timna" na oko 60 kvadratnih
kilometara sa oko 5000 podzemnih tunela i da su u tim rudnicima
pronadjeni natpisi, kako on kaze na "filistickom" pismu, sto je
identifikovano kao pismo kojim su se sluzili Srbi.
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Pon 16 Apr - 15:10

A Racki
pise da su kod Srba pre 2500 godina bila razvijena zemljoradnja i
trgovina zitom, te da su bili veste zanatlije, rudari, dobri graditelji
brodova i poznavali su staklo. Sreckovic pise da su Srbi u Solunskoj
Srbiji negovali svoju pismenost i na svoj jezik preveli svete knjige.
On takodje kaze da su Neretvljani bili najbolji trgovci i da su imali
jacu flotu od Mletacke. Slicno je tvrdio i sam Julije Cezar u svoje
vreme. Imali su cak svoje tkanine, koje su izvozili i koje su bile
veoma cenjene u Carigradu.
I konacno, akademik Stojan Novakovic
tvrdi da postoje dokazi da je u Srbiji vec u desetom veku postojao
snazan knjizevni pokret, u Zeti i Raskoj, na kojim temeljima je
izgradjena prosveta, knjizevnost i zakonodavsvo Nemanjicke Srbije.

Dr
Jovan Deretic nalazi pojavljivanje imena Srba i u Bibliji, sto je mnogo
ranije od zvanicne nauke. Po njemu Srbi su ostavili bezbrojne tragove,
svuda gde su ziveli. Tako, u Maloj Aziji je postojao grad Sard u kome
su prvi put osnovane skole za matematicare, istoricare, muzicare i
astronome. U tom gradu prvi put u ljudskoj istoriji predvidjeno je
pomracenje sunca. Svrseni ucenici ovih skola odlazili su u velike
gradove i drzali predavanja. Jedan od njih, Grk koga pominje Ksantos,
otisao je u Atinu i drzao predavanje, ali ga vecina slusalaca nije
razumela jer su svi strucni izrazi bili na srpskom. Otuda i podatak da
su Grci Srbe nazivali Ksantosima.

Po podacima sakupljenim u
Vatikanu, pa cak i u "Svetom pismu", Deretic zakljucuje da su Arijevci,
Heti, Geti, Iliri ili Kelti sve Srbi. A dr Ranka Kuic, prvi keltista na
Balkanu i strucnjak uvrsten u 2000 najistaknutijih stvaralaca na
zemaljskoj kugli, svojim delom "Srpsko-keltske paralele" dokazuje
gotovo genetsku srodnost danasnjih Velsana, mnogih Iraca i Skota sa
Srbima. Otud je i ponela nadimak "Ranka Velsanka".
Ona je svoje delo pokazala na svim geografskim pojmovima na terenima koje su nastanjivali Kelti i Srbi.
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Pon 16 Apr - 15:12

Savremeni
istoricari tvrde da je prihvatanjem nordijsko germanske istoriografske
Berlinsko-Becke skole Srbima nanet udarac mitskih razmera. Cvijic je
Srbe opisao kao veoma inteligentan narod, ali i veoma eksplozivan. P.
Dragosavac tvrdi da Akademija nauka nikada nece zavrsiti srpski recnik,
a sto je jos tragicnije da isti jos uvek tretira kao srpsko-hrvatski.

On
takodje istice potrebu za izradom srpsko-sanskritskog recnika. Na svu
srecu takav recnik moze se uskoro i ocekivati, posto na njemu radi
Branislava Bozinovic.
Natasa Lukic sugerise kao kluc da je dobro
iznaci balans izmedju zelja i stvarnosti, kako nas preuvelicavanje nebi
odvelo od puta za "vise interese". Jelena Milutinovic kaze: "Kad je
Gete procitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju
zasluzuje da bude prestizan evropski narod, narod koga ce svi evropski
narodi izucavati upravo zbog toga".

Ne tako davno, 1984
godine, svetsku javnost uzdrmao je Meksikanac Robert Salinas Prajs
objavom knjige "Homerova slepa publika", kojom je ustvrdio da Troja
nije u Maloj Aziji vec u dolini Neretve i da je Neretva ustvari drevna
anticka reka Skamander a Gabela je Troja. Robert Salinas u svojim
istrazivanjima i dalje traga za nasim istinama. Narocito ga privlaci
misteriozna planina Rtanj, za koju tvrdi da je to srpski Olimp. On
takodje zakljucuje da je Balkan pupak sveta.
Nazad na vrh Ići dole
kanaparker

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 55

Učlanjen : 25.07.2012


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Pet 24 Avg - 23:11

O srbovanju


'' Najteže je za istinu u vreme kada sve može da bude istina ''- Stanislav Ježi Lec ( 1909 - 1966 )


Prof. dr Radivoj Radić predaje istoriju Vizantije, a napisao je i knjigu '' Srbi pre Adama i posle njega '' ne bi li na taj način pokušao da odbrani istorijsku nauku od nasrtljivog dilentantizma i amaterizma. Napisao je ovu knjigu za sve one koji su poverovali u bajku o Srbima kao najstarijem narodu na svetu, za sve one koji ne razlikuju naučno utemeljenu istinu od poluistina, neistina, haotičnih improvizacija, površno i brzopleto donetih zaključaka.


Problem sa istorijskim poluistinama, piše prof.Radić je osobito osetljiv jer se uvek veruje pogrešnoj polovini, pa stoga istorijske poluistine mogu biti opasnije od otvorenih laži.


Nijedna nauka nije toliko zloupotrebljavana kao istorija.


Nijedna nauka nije postala poprište za prepucavanja agresivnih amatera kao što je to istorijska nauka. Samozvani kvaziučenjaci koji ne poznaju elementarna načela istorijske metodologije vršljaju po istinama proisteklim iz velikih napora srpske kritičke istoriografije.


U radovima diletanata sve može postati istina; oni pronađu neku reč u starom spisu i nekim samo njima znanim metodama je povežu sa srpskim narodom ne bi li dokazali da je najstariji. Njihova istorija je priželjkivana istorija.


Što se tiče onomastike i toponima oni na najneverovatnijim mestima pronalaze Srbe. Pa, tako mogu da kažem na primer, ako bih koristila njihovu neispravnu metodu da su Srbi prvi naselili američki kontinent jer grad Vašington leži na reci Potomak, a potomak - to
je srpska reč, jel tako ? Ili mogu ići još dalje i reći da su SRBI U SREDNJEM VEKU ZNALI ZA INTERNET !!! Kako? Pa, tako lepo, o tome svedoči stih iz narodne pesme oranje Marka Kraljevića:'' ostavi se Marko četovanja '' . I ko sad sme da mi kaže da ne govorim istinu! Ovakvih primera je bezbroj.


Naravno da ja ne potcenjujem istoričare amatere, ali vidim i uočavam da nanose štetu onima koji nikada nisu studirali istoriju i kojima je lako prodati ovakve opsenarske reči i rečenice. Umereno sa patriotizmom, gospodo; ja znam da mnogi ljudi vole svoju zemlju, mladi vole svoju Srbiju, o tome svedoči i ovaj video koji tako milozvučno asocira na srpsku zemlju. Ipak , jedno je ljubav prema otadžbini , a sasvim nešto drugo je istorijska zabluda i verovanje u nju pa čak i kad je o sopstvenom narodu reč. To nas je odista preskupo koštalo. Niti je Srbija sve, niti su Srbi postojali pre Adama.


Neznanje je beskrajno. Ma koliko bio obrazovan, hirurg koji pročita nekoliko knjiga iz atomske fizike neće umisliti da može merodavno da se bavi tom naučnom disciplinom. To isto važi i za istoričara koji se naglo zainteresuje za termodinamiku. Jedan pravnik može učiti japanski jezik ali ne može on odjednom postati prevodilac! Ali, istorija, istorija, zašto ona ima tako neodoljivu privlačnost za amatere koji nisu merodavni? Evo kako se služe činjenicama istoričari-amateri. Izvesni dr Deretić piše da je Jerina Paleolog ( prokleta Jerina ) bila žena despota Lazara Brankovića. U ovoj prostoproširenoj rečenici postoje najmanje dve velike greške. Prvo, prokleta Jerina, čuvena u kolektivnom pamćenju srpskog naroda, nije bila iz roda Paleologa nego iz porodice Kantakuzina. Drugo, Irina Kantakuzin ( prokleta Jerina ) nije bila žena nego majka Lazara Brankovića. Irina Kantakuzin, u stvari, bila je supruga despota Đurđa Brankovića, Lazarevog oca. Verujem da i osnovci znaju da je prokleta Jerina bila žena Đurđa Brankovića, ali ne i dr Deretić. Radi se o grubom nepoznavanju činjenica, a to lako može iskoristiti bilo koji režim za svoje potrebe kao što je to činio Miloševićev režim tokom 90-ih. Eto, ratujemo
sa celim svetom i svi nas mrze ali mi smo najstariji narod na svetu! Eh, kakva vajda od toga, čak i da je tako a nije tako, ali hoću da kažem da je slaba vajda od toga čak i da je tako. Isto se odnosi i na ono večito busanje u grudi '' mi, Srbi smo jeli srebrnim kašikama''. Ja na takve komentare uvek odgovorim '' lepo kažete, JELI su, A TO JE GRAMATIČKI GLEDANO PROŠLO VREME. To je bilo, a šta je sada?


Izvesni '' istoričari '' barataju i nekim podacima koje duguju nekom ruskomslavisti Lamanskom, i pišu kako je car Dušan postavljao svog namesnika u Maloj Aziji, baš u oblasti Troje ( da nisu kojim slučajem Srbi i Troju osnovali:) ) Uhhhhh. U vreme cara Dušana Turci su držali čitavu Malu Aziju, osim pojedinih gradova na zapadnoj obali, a Srbi su u vreme najveće moći pod svojom vlašću imali oblasti na istoku do grada Hristopolja ( današnja Kavala) i od Male Azije su bili daleko stotinama kilometara. Drugim rečima, nije bilo nikakve mogućnosti da Dušan tamo, dakle, na tlu Male Azije, postavlja nekog svog namesnika. Ili, to bi bilo podjednako verovatno kao kada bi se tvrdilo da je Stefan Dušan postavljao namesnika u Egiptu, ili na Siciliji ili na tlu Britanije.


Nemojte se igrati istorijom, opasno je.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Pet 15 Maj - 10:19

Пише: Предраг Раосављевић
Видовдан је прилика да се сјетимо своје славне историје. Из нешто другачијег угла.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Датум који се првенствено веже за Косовски бој је временом постао, како то мислимо, симбол херојске борбе нашег малог али часног народа против моћних и злих освајача са свих страна свијета.
Пошто вјерујемо да тај датум чини дио нашег идентитета, неопходно је употпунити слику о тој борби добра и зла чињеницама које се не стављају у први план у уџбеницима историје, како би слика идентитета била што вјернија:
Без обзира на романтизоване спјевове о средњовјековном рађању српске државе еволуцијом националне свијести, треба имати на уму да се осамостаљивање српских држава поклапа са суновратом Византијског царства који је кулминирао паљењем Цариграда 1204. године од стране крсташа. Тако је и Душан створио царство отимањем безмало небрањене византијске земље, додтано слабећи брану од најезде Турака и копајући рупу за историјску јаму из које неће изаћи наредних 500 година.
У културном развоју потчињених народа византијска владавина је углавном, а за нас поготово, представљала продуховљење, а у политичком смилсу готово добровољно окупљање на обрисима Хеленистичког царства, тако да је свака тврдња о ослобађању од јарма или о крвавој борби за независност једноставно смијешна. У прилог овој тези говори и чињеница да је византијска војска у великој мјери била најамничког карактера, у чијим редовима су се поред Срба повремено борили Турци, Татари али и смртни непријатељи Нормани, иначе познати по колонизацији Британије.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Величанствени догађај који се глорификује у еповима и није баш тако величанствен. Суочени са турском најездом, на Косово поље су изашли само кнежеви чија је територија била непосредно угрожена, док су остали игнорисали ова дешавања, као рецимо Ђурађ Балшић или Марко Мрњавчевић. Константин Драгаш Дејановић је чак угостио турску војску која је преко његове области пролазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете.
Да је којим случајем српске територије напала Угарска, на мегдан би изашла сасвим другачија постава српских кнежева, а измишљени издајник Бранковић би се данас звао Лазар. Са свијешћу о овој чињеници, у Србији до половине 19. вијека Видовдан је био готово непознат празник, није имао никакав већи значај, a није постојао ни у званичном црквеном календару.
Интересантно је да српско учешће у биткама под турском заставом има дугу традицију чак и прије 1389. године. Послије Маричке битке, на страни Турака редовно су учествовали Срби, а приликом династијских сукоба прозивали су Турке у помоћ признајући им послушност већу од захтјеване. Тако се на рачун таквих савеза постепено осипала српска државност и слобода ради одржања на власти појединих владара.
Неки од примјера на којима наши историчари превише не инсистирају односе се на кооперацију Сулејмана I и Ђурађа Бранковића, сарадњу и сродство Стефана Лазаревића и Бајазита, те савезништво између Томе Прељубовића и турских одреда на територији Епира. Свакако је најинтересантнији случај Ђурађа Страцимировића Балшића, који је ратовао на страни Турака иако није био у вазалном односу.
[You must be registered and logged in to see this image.]
И тако, док су два српска племића заокупљена борбом око међе, а друга 3 борбом око насљедства, блистави народ је дојахао на коњима са граница Кине и прешавши пола познатог свијета успут поробио и бацио под ноге највеће цивилизације тог доба (перзијску, арапску, јеврејску, египатску, грчку) те бритком сабљом посјекао и главе српске „елите.“ Због таквих сјајних побједа, највећи геније је своје најблиставије дјело, Rondo alla Turca, посветио војсци према којој није могао скрити дивљење иако је за длаку поробила и његов народ.
Иако су прихватили послушност, поданички статус и поклонили кћери у харем, из страха од губитка власти српски владари су добровољно послали војску па чак и предводили једно крило у бици код Ангоре 1402. године. Управо због ревности са којом су се српске јединице бориле у редовима Турака због страха од губитка власти, Монголи биљеже почетне губитке, иако су на крају Турци претрпјели тежак пораз. За разлику од Срба, трупе селџучких емирата су одмах на почетку битке напустиле турску војску и прешле на страну Монгола.
Након Косова, Турци се нису превише бринули о присвајању непродуктивних и заосталих српских територија, јер су, како ће се касније показати, везири који су боравили у БиХ и Србији, бивали најкорумпиранији и представљали малигно ткиво царства, а међусобне дилеме рјешавали „гајтаном“ мимо свих нормалних процедура, што је Андрић лијепо описао у Травничкој хроници. Као зенит Отоманске империје у домаћој и страној литератури се спомиње XV вијек што је управо вријеме када долази до окупације Србије и БиХ. Дакле, након мијешања гена са Србима, Турско царство полако креће низбрдном путањом, а када су дозволили миграције становништва, коначно и доживљава потпуни крах.
Поређења ради, иако су били у непосредној близини и под најинтензивнијим утицајем пријестонице, Грци су се потурчили у знатно мањој мјери, а у пограничним провинцијама гдје спадају БиХ и Србија гдје је утицај царства био најслабији, Срби су се ради повластица отимали за потурчивање до те мјере да су временом постали и већинско становништво, као нпр. у БиХ или Санџаку, а све своје будуће недаће и поразе су правдали „уротом Ватикана.“
[You must be registered and logged in to see this image.]
У Првом свјетском рату, најпогубнијем по бројност српског становништва, због недостатка хигијене и уопште лоше организације логистичких служби, тифус је однио више живота него борбе. Познајући наш дегенерични начин живљења данас, може се претпоставити да су тендери за набавку санитетске и војне опреме били додијељени родбини па су, суочене са непредвидивим догађајем великих размјера, све надлежне службе заказале.
У Другом свјетском рату, славне и опјеване битке за вријеме њемачких офанзива су уствари обична бјежанија, па су деморалисани побуњеници увели институцију народног хероја, који би се према стандардима цивилизованог свјета дефинисао као лице чије опције лоше стоје на берзи па прибјегава радикалним рјешењима.
На обалама Мораве у околини Свилајнца и данас постоје остаци њемачког уређења обале каменим зидом и покушај да се ријека у већој мјери учини пловном, што је пројекат о којем данашње власти могу само маштати. Вјероватно у овом крају није било већих партизанских операција па су банкине остале неоштећене. Осим кратког дијела при самом ушћу, једини дио на којем је Морава, највећа српска ријека пловна, дакле, направили су Нијемци за вријеме окупације.
Слично томе, за вријеме аустроугарске владавине у Босни, изграђена је пруга која је повезивала Попово поље са остатком жељезничке мреже како би људи могли продавати своје производе и опстати на том подручју. Данас, у слободи, Попово поље је поплављено, куће су пусте а пруга не постоји. Дакле, сви непријатељски походи, покољи и разарања нису имали толики ефекат на нестанак становништва, колико мирнодопска српска управа на овом подручју.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Пакт о ненападању са Хитлером је срушен под крилатицом: „Боље гроб него роб.“ Недуго након тога, већ у року од неких 10 година, ко год је имао шансу, отишао је за Њемачку да ради у јавном тоалету, на производној траци или на грађевини, због неспособности да се искористе обилни ресурси у својој земљи. Тиме смо дакле доборовољно добили статус роба, али не сви као што је то нуђено 1941. године, него само они сретни са ausweis-ом.
Мало је позната и чињеница да партизанима због засједа и подмуклости у ратовању није признаван статус зараћене стране због чега нису уживали заштиту Женевских конвенција. Пошто их је у сукобу са агресорском војском чекао извјестан пораз, на територији коју су насељaвали Срби најинтензивније борбе су вођене управо између љевичарски и десничарски подијељених крила истог народа, а те борбе су обухватале и паљење села и стрељање цивила. Због тога није чудно да се у Србији као дан устанка против фашизма слави дан убиства краљевих жандармеријских официра Богдана Лончара и Миленка Браковића, дакле младића српске националности, далеко од било каквих њемачких положаја.
Суочени са дилемом да ли да спасавају цивиле из концентрационих логора или да се не замјере Титу чије је изричито наређење било да се логор не напада а партизанске операције пренесу у централну Босну, српски команданти који су водили операције у том крају су се ипак одлучили за незамјерање врховном команданту и рат до истребљења са четницима, у борби која се у суштини сводила на власништво над фабрикама.
Као резултат, све до краја рата, логор у Јасеновцу који је окружен територијом насељеном Србима, у зони доминације партизанских одреда из Босанске крајине није нападнут ниједном у току рата па су пробој направили сами логораши 1945. године у броју од неколико десетина преживјелих. О поратном прећуткивању злочина над својим народом ради напредовања у каријери унутар СКЈ и КПЈ може се написати неколико књига и нема мјеста у овој површној анализи.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Како су били неспособни да се суоче са дисциплинованом и добро опремљеном њемачком армијом, партизани су рушили мостове, разарали цесте и дизали у ваздух пруге по својој земљи, а нарочито привлачне мете били су катастарски уреди, штедионице као и све институције бившег режима.
Необично је, међутим, да је у појединим крајевима инфраструктура земље за вријеме окупације била на нивоу какав данас није досегнут. Тако, укупан број убијених војника или уништених објеката на територији Њемачке или Аустрије од стране партизана износи – нула (0), а број уништених објеката на територији своје земље, и то свих намјена, од војних до цивилних, мјери се у десетинама хиљада.
Коначно, ни очајничка теза о топовском месу, односно о томе да је устанак вриједио јер су Нијемци одгодили напад на СССР због гушења наше побуне, није тачна, јер постоје поуздани подаци о томе да су Британци иницирали побуну због тога што су већ годину дана били изложени непрекидним нападима њемачког ваздухопловства, а Нијемци су свакако морали спасавати заглављене италијанске трупе из кланаца сјеверне Грчке.
Ако повјерујемо да историја има неки значај код тумачења садашњости или предвиђања будућности, потпуна историја ће нам најбоље помоћи да схватимо разлоге стања у којем се налазимо и да лако предвидимо оно што нас чека. Управо због тога треба очекивати да се аутори фалсификованих уџбеника из ове области сами препознају и коригују своје наводе, прије него што буду извргнути руглу јавности. На пиватном плану пак, обиљежавања и манифестације треба довести у склад са невеличанственошћу горе описаних догађаја








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:44

Српски витешки кодекс 

УМРИМО ДА УВЕК ЖИВИМО ЗАЈЕДНО 
Пише: Лазар Бојанић 


Долазио је однекуд, ни са неба, ни са земље. Да ли му је адреса била "чардак ни на небу, ни на земљи"?Јахао је белог коња. Носио сјајан оклоп. У руци држао златни мач. Да ли је због тога био "видан као светлост"? Долазио је да се бори против Хидре, да савлада Минотаура, да надвлада Голијата, да убива троглаву аждаху, да победи на турниру под градом Леђаном. Звао се некад Херкул, некад Тезеј, Давид, Свети Ђорђе, Милош Војиновић.Био је усамљени ратник, био светлост у вечној борби добра и зла, против сила мрака.Тежио вишем циљу, за свој живот био равнодушан. Бранио нејаке, не бојао се "никога до Бога". Равнодушан према земаљском благу; слава и име чувено, и част - и све оно што се не продаје и не купује - то му је било најважније. Ни бог, ни човек, био је све оно што је божанско у човеку. Побеђивао је снагом, у поразу побеђивао је врлином. Пио вино, а никад пијан био. Ни јачем се с пута није уклањао. У дослуху био са вилом посестримом. Веран пријатељу у невољи, побратиму. Знак господства, грб, носио на штиту. Над њим је летео соко, сиви, пред њим трчао пас, верни. 
Витез! 

Храброст уплашених, снага слабих 

О том тајанственом, малтене натприродном човеку, складног склопа организма (физичког и духа) причали су здепасти, четвртасти, кљасти, обични - уз ракију и огњиште. Причао је и једноноги деда свом двоногом унучету и тако преносио мит и легенду - херојством и подвизима једног човека против истог или јачег из турске булументе, храбрио и себе и своје наследнике.

У томе и јесте суштина и основни задатак витеза. Витеза - необичног, посвећеног, изузетног, специјалног човека са светлим особинама који, јуначки, на мегдану, сабљом аламком, крњи сабљу димискију и баца одсечену турску главу у доратову, или шарчеву, или мрканову зобницу - чине не само подвизи и мегдани већ најобичнији људи који имају бојазан, страх, мржњу, гнев, бес, и од свега тога, неком својом сељачком интуицијом, спојени са земљом и својом приземљушом, храбре себе да и даље остану као острво међу турском силом а да не скоче у неко језерце као лемури и подаве се. 

Витеза чине приче обичних о витезу. Витез не може да одигра сам себе. Да одигра витеза. Чак и да убије и бољег, у фер плеју, на мегдану, а раја о томе да ћути и не прича - он није витез. Као што краља у позоришту не глуми онај који игра краља, већ уважавање и страхопоштовање свите. 

На пример, имамо витеза: 

"Место шала бројанице 
На врат стави витез млад 
Челик мрежом покри лице, 
Нит' је пред ким диже кад." 

Или, кад се појавио мало друкчији: 

"Ја се онда деси на вратима 
кад се шете војвода Милошу: 
красан јунак на овоме свету, 
сабља му се по калдрми вуче, 
свилен калпак, оковано перје, 
на јунаку коласта аздија, 
око врата свилена марама, 
обазре се и погледа на ме..." 

Или, кад би наишао још друкчији: 

"Оде Милош низ поље широко. 
Када дође ђе стоје дјевојке, 
збаци с главе бугарску шубару, 
скиде с леђа бугар-кабаницу, 
засија се скерлет и кадифа, 
засјаше се токе на прсима 
и злаћане ковче на ногама 
сину Милош у пољу зелену 
као јарко иза горе сунце - 
пак је простре по зеленој трави, 
просу по њој бурме и прстење, 
ситан бисер и драго камење. 
Тад извади мача зеленога..." 

Ако би се у ове три наведене ситуације сви присутни заценили од смеха, било би јасно да је пред нама пајац, нека луда, неки камуфлирани ексцентрик. Али, ако међу присутним, када наиђе таква шљаштећа појава, завлада мук, тајац и страхопоштовање ако затрепере девојачка срца, умукне и шапат, онда је јасно да је то витез. 

Хтео сам да кажем, предање и приче обичних и уплашених витеза чине витезом. 
Смрти има ал' пораза нема 








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:45

Ко је витез?


Да ли Милош Војновић који, чији је задатак сналажење у ситуацијама то значи спретност, посебност, одважност, вештину, ... који извлачи свога ујака ("женидба цара Душана") кријући се од њега, да би га спасао од лукавих Латина, знајући да је ујак, због сплетке неког типа који је опањкао његову браћу, отприкарио целу фамилију? 

Значи: оданост. 

Да ли Бановић Страхиња који опрости ноћ под турским чадором - својој љуби и поздрави се заувек са својом политички спретном тазбином? 

Значи: праштање. 

Да ли Иво Сенковић, који мења свога оца на мегдану са страшним Агом од Рибника, стегне срце и нејаке песнице и доведе дотле, својим срцем, односно тиме што се плаши а храбар, да Ага од Рибника исколачених турских очију дрекне: 

"Не погибох од јунака већ од добра коња Ђурађева"! 

Значи: срце, храброст. 

Да ли болни Дојчин, који после десет година лежања (дворе га његова сека, и његова верна љуба), обмотан чаршафима као египатска мумија, одсече Арапину Уси главу, одбрани Солун, а онда одсече главу свом куму који га издаде, па ковачу наблатину који није хтео за мегдан да поткује дору на вересију (већ је хтео да га кује а да му љуба Дојчинова плати у натури) одруби главу и баци на солунску калдрму. И мирно, без мржње, без беса, без ружних речи, оде кући и умре. Значи: не мрзи, али је суров. 

Да ли је Војвода Пријезда који, поражен од Турака, на бедему свога града, без икакве наде , сам са својом верном љубом, коњем Ждра-лом и сабљом навалијом, одлучује. Одсеца коњу главу: 

"Јао Ждрале моје добро драго! 
Та нека те турски цар не јаше!" 
Па онда пребија сабљу навалију. 
"Навалија моја десна руко, 
Та нека те турски цар не паше!" 

Па онда иде у дворе својој госпођи и витешки њој препушта коначну одлуку: 

"О Јелице, госпођо разумна 
или волиш са мном погинути 
ил Турчину верна љуба бити? 

Јелица каже: 

"О Пријезда драги господару, 
Морава нас вода одранила 
нек Морава вода и сарани! 

Па скочише у воду Мораву. 

Предање је, са колена на колено, можда и друкчије причало, али Вук Караџић је записао: 

"Цар је Мемед Сталаћ освојио, 
не освоји добра ни једнога. 
Љуто куне турски цар Мемеде: 
Град Сталаћу да те Бог убије! 
Довео сам три иљаде војске, 
а не видим него пет стотина. 

А дошао је, да појаснимо, да би узјахао, коња Ждрала, опасао сабљу навалију и прислонио се уз госпођу Јелицу. 

Значи: постоји смрт, али пораза нема. 








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:45

Погубити од себе бољега 

А да ли је витез Влах Алија кога је убио, на једвите јаде, Бановић Страхиња, рвући се и теглећи по планини Јелици у белој пени летњи дан до подне? 

Да ли је витез Муса Кесеџија, кога је на превару убио Марко Краљевић? 

Имали су одлике витеза и само једну ману - били су гангстери и разбојници свога доба. Умало да буду витезови! 

Као Марко Краљевћ који је имао богомдано све шансе - од препознавања очеве сабље, преко врсног коња Шарца који пије колико и Марко (а добар коњ је одлика витеза) преко цеђења суве дреновине (чврсте мишице), да се није у једно недељено пре подне обрукао, када је на мегдан извазвао Мусу Кесеџију, јунака са три срца, а на трећем гуја спава, који је лебдео између наргила и ћиламчета дувајући анадолијски шит и такав надуван, сковитлао је Марка дотле да му је живот био важнији од части и Марко зове - кога? - Вилу Равијојлу, своју посестриму, која одвуче песмом са небеса пажњу Мусе Кесеџије (јер такав глас није чуо) и Марко га ножем из потаје, подмукло убије. 

Тело Мусино се копрцало по пољани, глава била око ногу Краљевића Марка, кад се са трећег Мусиног срца пробудила змија. Која, отприлике, рече: Марко срећа твоја што се нисам раније пробудила, развукли би те, Муса и ја, по овом пољу као свиња масну торбу, и заспа поново. 

Где је суштина? Вила Равијојла је рекла Марку Краљевићу; што се данас побратиме обрука, па ме позва у помоћ, бисмо двоје на једнога? 

Јер, витез - то је фер плеј, то је један на једнога.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:46

Витезови за одбрану, плаћеници за освајања 

Косовска битка срж је српског витешког мита, али и много више од тога (њена важност као историјског чворишта вероватно је прецењена - Србија ће живети и после Косова и достићи свој цивилизациј-ски врхунац под владом Деспота Стефана, а Смедерево Ђурђа Бранковића највећи је утврђени град Европе свог времена) - срж националног мита којим се формира архетипски светоназор читаве нације, она осна тачка око које се одвија кристализација целокупног српског националног бића. 

Питање: како то да је највећи српски пораз у историји подигнут на епски ниво, у небеске висине националног бића, а једна друга битка из тог времена, можда једнаод најзначајнијих српских победа, Битка на Велбужду, није у епу завредела ни једног јединог стиха. 

Знамо ли детаље о победама српског оружја, којима су Урош, Милутин, Дечански и Душан ширили границе средњовековне Србије? Где су ти хероји, те војсковође, чија имена и борбени подвизи - очигледно, павши на "слепу мрљу" српског ока - остадоше незапамћени? Уместо омиљене теорије о "мазохистичком" карактеру нације српске, позваћемо се на чињенице које више славу прате од победа. Српска феудална војска (скуп властеле - витезова, од којих је свако на челу своје "војске" показала се у освајачким подухватима непоуздана. Највеће српске победе постигли су - плаћеници! 

Орбини, на пример, описује битку код Велбужда и, помињући да је Дечански имао у служби 1300 Немаца, од којих је било 300 витезова, каже да је управо ова формација разбила језгро бугарске војске која још није била до краја развијена у фронт, и разбивши га, разјурила Бугаре у општу бежанију. Хвалећи енергичност престолонаследника Душана, који је командовао тим нападом он заслуге за победу приписује немачким витезовима, који су, долазећи да ратују за плату, били заклети на верност српским владарима. 

Једно касније историјско искуство из Првог светског рата, - катастрофалан пораз Тимочке дивизије кад је, форсирајући Саву понтонима, кренула у продор на територију непријатеља (Срем је тада био аустроугарски) - као да потврђује "непоузданост" српске војске у освајачким походима. Утолико поузданије кад је ангажована у одбрамбеним и ослободилачким акцијама. 

Само је одбрамбена битка, као што је била Косовска, могла да уђе у витешки српски еп. Јер, витез се не бори ни за територије, ни за плен, него за спровођење високих моралних начела, "божанских закона", на земљи. 

Немачки витезови, победници на Велбужду, имали су војничку етику, српски оклопници, поражени на Косову, ратовали су витешком етиком.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:46

Српски Витешки Кодекс 
Саставила: Мирјана Поповић Радовић 


ПОРЕКЛО ВИТЕЗА 

- Витез се рађа или од родитеља витезова или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног. 

- Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под посеб-ним сакралним околностима даривано неком натприродном моћи, особином или му је остављено јуначко завештање. 

- Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, односно "чудесног детета" ("дивине цхилд"), или "видовитог детета" у српској митолошкој терминологији, преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање предака". 

- Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци. 


ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА 


- Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота и настамби. 

- Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке. 

- Витез вежба своје тело у издр-жљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору. 

- Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино. 

- Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства. 

- Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји. 
- Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи буздованом. 

- Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:47

ИМЕ ВИТЕЗА - 

Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може потицати и из неког витешког боја. 

- Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама. 

- Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и на тај начин чувало. 

- Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит. 


ОСОБИНЕ ВИТЕЗА 




- Витез је снажан и витког стаса. 
- Витез је хитар и брзо се одлучује на делање. 
- Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу. 

- Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале. 

- Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника. 
- Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује часним средствима. 
- Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио. 
- Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред пријатељима, већ суди о стварима према савести. 
- Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима. 
- Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија. 
- Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи. 
- Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре. 
- Витез је веран пријатељ и одан побратим. 
- Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике. 
- Витез поштује старе, посебно родитеље. 
- Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности. 
- Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином. 
- Витез више воли кратак и узбудлјив живот него дуг и монотон. 
- Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева. 
- Витез је спреман да призна своју грешку, и опрости другима. 
- Витез се супротставља свакој обести и насиљу. 
- Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа. 
- Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима. 
- Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност. 
- Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове. 
- Витеза не обесхрабрује пораз. 
- Витез се диви лепоти и има естетски смисао. 
- Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти. 
- Витеза не привлачи власт над људима, већ независност. 
- Витез верује у духовне вредности и хуманост.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:48

ПОСТОЈАЊЕ ВИТЕЗОМ 

- У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања. 
- Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања. 
- Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке. 
- Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу. 
- Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве. 
- Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује. 
- Витез добија очеву сабљу или му је сакује познати ковач. 
- Витез добија коња и даје му име. 
- Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића. 
- Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше. 
- Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању. 
- Витез се учи да лови дивљач.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:50

ОРУЖЈЕ СРПСКИХ ВИТЕЗОВА 

Зашто су Венецијанци сматрали да је "српски мач" најбољи 


Постојало је активно и пасивно оружје. 
Активно оружје, служи за напад и 
регулисање противника, а пасивно у 
које спадају штит, шлем, оклоп, ради 
одбране и сигурности витеза од нападача. 

Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит. 
Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком. 

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца. 

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле 

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа "СЕМПАХ", који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева. Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима. 

Мачеве су носили сви - од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора. 

Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње "Српски мач". Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: "деле дое спаде сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже. После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни "скијавоне" - словенски, тј. српски мач. 

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције. 

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа - све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем - од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде. 

Друга врста је кратко копље за бацање. 

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца. 

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе. Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи. 

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији. Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и напечатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:52

ВИТЕЗ ЗМАЈА ПРВОГ РЕДА 


Властела из Европе хитала је у Србију, 
да их за витезове прогласи Деспот Стефан 

Син Цара Лазара и књегиње Милице, последње Немањићке, деспот Стефан Лазаревић, сјајан дипломата и војсковођа, вешт играч у политичким играма, човек који после битке код Анкаре 1402. године, поново осамостаљује српску државу, висок, леп, физички изузетно снажан, ексклузивно образован, имао је своју школу борилачких вештина. Борилачки ауторитет није стекао причама већ биткама, а основни принцип му је био постићи победу са што мање погинулих и рањених. Чак и у бици против Та-мерлана, коју његов зет Бајазит губи, Стефан Лазаревић добија. Добија поражену битку, јер са својим оклопницима прави лом по татарској војсци и са минималним губицима се враћа кући. 

Посебну пажњу посвећује борилачким вештинама, и реформисању војске. 

Постаје чувен по својој вештини и у западним земљама, и самим тим и магнет за младе витезове, који преваљују дуг пут до деспота Стефана Лазаревића да би их он обучавао и оне који заслуже произвео у витезове. Да неког вла-стелина Деспот Стефан рукоположи у витеза, већ у старту то је значило славу али и огромну обавезу да мора да се понаша према правилима деспотове школе, у којој је дипломирао, да буде хуман, да чува људске животе, да воли људе и да се бори против зла. 

Деспот Стефан је чувао културна достигнућа Немањића, а војска га је посебно интересовала, тако да је направио радикално кориговање војног састава. Укинуо је феудалне одреде и увео регуларну, стајаћу војску. Војне обавезе нико није био ослобођен, чак и ако је то покушавао зидајући манастире и помажући их у најлепшој традицији Немањића. Први заводи порез манастирима, да би имао новац за издржавање и наоружавање своје стајаће, одлично наоружане, навежбане и добро мотивисане војске. 

Деспот Стефан Лазаревић је био припадник чувеног витешког реда "Змаја" који је 1408. године установио угарски краље Жигмунд Луксембуршки. Била су двадесет и четири члана првог реда ордена "Змаја" а на првом месту је био Деспот Стефан Лазаревић. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу зеленог змаја, који репом држи врат а на склопљеним крилима има црвени крст.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    Uto 26 Maj - 17:53

НАЈВЕЋИ СРПСКИ ВИТЕЗОВИ 

У књизи "Свети ратници", Предраг Миливојевић, аутор, прави градацију српских витезова, стављајући на прво место почетника - најмлађег, а на последње највећег - као што у каратеу иде степеновање појасева: 


1. Јован Станојевић 
2. Бановић Страхиња 
3. Монах Авакум 
4. Војвода Момчило 
5. Бошко Југовић 
6. Кнез Војислав 
7. Жупан Мутимир 
8. Старина Новак 
9. Стојан<1041> 10. Зека Буљубаша или Голи Зека 
11. Марко Краљевић 
12. Војвода Синђелић 
13. Карађорђе 
14. Незнани јунак 
15. Живојин Мишић 
16. Деспот Стефан Лазаревић 
17. Душан Силни 
18. Болен Дојчин<1041> 19. Милош Обилић








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kratka istorija Srpskog naroda    

Nazad na vrh Ići dole
 
Kratka istorija Srpskog naroda
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zabranjena istorija Srba
» Kratka istorija Rock and Rolla
» Istorija srpskog jezika
» Tradicija srpskog naroda
» Stamparstvo i istorija Srpskog stamparstva
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-