PrijemFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+
Istorija umetnosti5523

Share | 
 

 Istorija umetnosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Istorija umetnosti   Čet 6 Okt 2011 - 11:56




Istorija umetnosti



Istorija umetnosti je istraživanje istorijskog konteksta dela u odnosu na stvaraoce i periode u vizuelnim umetnostima. Shvatanje umetnosti, kroz istorijsku klasifikaciju u vizuelnim umetnostima, kao što su slikarstvo, vajarstvo, arhitektura i primenjene umetnosti (dekorativne i u novije vreme dizajn i fotografija), je glavni zadatak istorije umetnosti.

Začetak istorije umetnosti predstavlja delo Đorđa Vazarija, „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ u kome je opisivao živote umetnika, njihova dela i tehnike koje su koristili. Bio je Mikelanđelov učenik.
Vinkelman (Winkelman, Johann Joachim) (1717-1768.) se smatra začetnikom istorije umetnosti kao discipline koju danas poznajemo. Veoma je bitno shvatiti period u kome je on živeo jer mi danas celokupnu istoriju umetnosti posmatramo kroz šablon koji je postavljen u XVIII veku.
Istorijom umetnosti su se bavili i:
Gete
Didro
Rigl

Metodologija

Istoričar umetnosti prilikom procesa analize umetničkog dela, stvaraoca, ili perioda postavlja sebi dva osnovna zadatka:
Prvi je pripisivanje određenog umetničkog dela; studija autentičnosti umetničkog dela; određivanje perioda u stvaralačkom razvoju umetnika ili kulturno-istorijskog perioda; uticaj na umetnost ili umetnike koji slede; sakupljanje biografskih podataka umetnika i dokumentacija o umetničkom delu.
Drugi se zasniva na istorijskom istraživanju stila ili umetničkog jezika kojim se umetnik služio, sa šire istorijske perspektive, a koja se sastoji od upoređivanja stila, perioda ili pravaca iz prošlosti. Za istoričara je takođe veoma važna ikonografija (simboli, tema i značenje), koja se može naći u delu, periodu, ili pravcu koji je predmet istraživanja.

Izvor:wikipedija
Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Čet 6 Okt 2011 - 12:16



Umetnost praistorije

Umetnost praistorije proučava arheologija, za razliku od umetnosti doba koje spada u istoriju i koju proučava istorija umetnosti. Praistorija je vremenski period koji traje do pojave prvih pisama, o čemu, pomoću materijalnih tragova kulture, arheologija stvara pripovest o događaju.
U praistoriji pronalazimo i predmete koji su alati i predmeti koji imaju funkciju ali nemaju korisnost. To su ritualni i magijski predmeti.

Do skora, najstarije umetničko delo na svetu je bio komad nakita — male bušene školjke koje su stare oko 75.000 godina i koje su otkrivene u južnoafričkoj pećini. Međutim, najnovije otkriće istih takvih školjki u marokanskoj pećini pomera granice za nekih 7.000 godina — školjke nađene u Maroku su stare nekih 82.000 godina.

Praistorija ima različita razdoblja. Mlađe kameno doba obuhvata doba varvarstva i doba divljaštva. Može se raščlaniti na kameno doba i doba metala. Iz mezoida je ostalo malo tragova i misli se da je to usled velikih promena na zemljinoj kori- tada se geološka karta formirala otprilike kao danas. Početak neolita pada oko 4000. p. n. e. a 2300. p. n. e. smatra se da je pronađen i obrađivan bakar. Dolazi se do saznanja da bakar koji se meša sa cinkom daje bronzu- čvršća je. Halštat- starije gvozdeno doba nakon doba bronze od 2000. traje od 800.- 500. p. n. e. do doba Latena (nalazište u Švajcarskoj) i najezde Kelta.
U doba neolita čovek nema dovoljno hrane, klima je povoljna za žitarice. Od izrazito lovačke privrede prelazi se na zemljoradnju, razvijaju se i naselja. Čovekov rad zavisi od prirode. Pojavljuje se i religija. Ovaj odnos prema prirodi odrazio se i u umetničkom stvaranju. Javljaju se i prve zalihe a s njima i nejednakost i raslojavanje gentilne zajednice. Stvaraju se porodice ili gensovi (porodice su u gensovima). Muškarac se određuje kao roditelj i dete pripada muškarcu. Čovek od ilovače pravi posuđe, ručno u različitim oblicima. Ukrašava ga i boji. Ne zna se tačno šta je smisao dekoracija. U vreme robovlasništva se dve kulture javljaju i ne zna se koja je starija dali je to Egipat ili Mesopotamija. Sigurno je da su se razvijale nezavisno od početka i do njihovoga kontakta dolazi tek kasnije.



Boginja majka Turski Muzej civilizacuja Anatolijskih 5500.-6000. p. n. e.

Paleolitska umetnost

U Evropi doba litikuma se datira od 600.000 godine p. n. e. kada "počinje" stari paleolit (pojava lokaliteta). Helen gde su prisutni grubo obrađeni artefakti bademastog oblika- obostrano obrađeni veličine od 10- 15 cm. kao univerzalni klinovi. Doba srednjeg paleolita u vremenu od 100.000 godina p. n. e. u mlađem Levalosienu razvija se gruba obrada kamenih artefakata.

Mlađi paleolit od 30.000-te god. Vurmsko doba leda trajalo je 120- 25 hiljadite godine p. n. e. Lokalitet Orinjaka (u Francuskoj- „Aurignacijen“) odnosi se na široko područje i karakteriše se pažljivim obrađivanjem kamena. Javljaju se prve plastike “Venere” urezani crteži i slike. Tu možemo svrstati nalaze u pećini Altamiri i La Pasega (tu je onaj otisak ruke što je značenja= moje), zatim Soluren i period Magdaleen („La Madleine“- u blizini Pariza) ima 6 perioda i umesto skulpture javljaju se slike- pećinsko slikarstvo. U Španiji, Francuskoj oblast koju pokrivaju nalazi Altamira, La Pileta, Kogul, Lasko i dr. i u severnoj Africi i na tlu Italije u ovim se može zapaziti kretanje od realizma do shematizma pri koncu ove epohe. Altamira je u Španiji i mali je onizak prostor, prikazi su dati u crno smeđem okeru sa bizonom, konjem, divljom svinjom u grupama ili pojedinačno. Niaks („Niaux“ se nalazi na jugu Francuzke) sadrži prikaze životinja iz doba Magdalen.


Umetnost mezolita

Pojava Mezolita može se datirati od 8.000 god. p. n. e. i karakteristična je za razne rase. Tragovi se nalaze u Azilienu (u „Mas d Azil“) u Francuskoj, Španiji i Britanskim otocima gde nalazimo na mikrolitička oruđa apstraktnih likovnih koncepata čiji se tragovi mogu naći već u gornjem paleolitu.

Granica neolita u odnosu na mezolit nije precizno obređena i karakteriše se pojavom keramike, prelaskom na zemljoradnju i pojavu naselja te se javljaju tendencije za stilizacijom i apstrahovanje. Realizam kao koncepcija i apstrakcija kao koncepcija prisutni su tu i teško se može utvrditi koja je starija ili prisutnija i karakteristika je ljudskog mišljenja i ljudskog izražavanja u prošlosti kao i danas.



Otisak ruke iz pećine u Francuskoj koji je znak "moje"35.000. p. n. e.


Umetnost neolita

Keramika ranog neolita- neolitika, obrađivana je rukom i javlja se ukras kao geometrijski i različit je u različitim kulturnim krugovima prema načinu ukrašavanja i može se pratiti na megalitskoj, češljastoj, gajtanskoj ili vrpčastoj i može da se razlikuje za dnevnu upotrebu koja se pravi od nepročišćene gline i jednostavnijih je oblika i jednostavnije je ukrašena i keramike za kultne svrhe koja se pravi od pročišćenog materijala i bogatije se ukrašavala. U Evropu se prenosi iz Blizkog istoka, kult Boginje plodnosti koji dolazi do jakog uticaja naročito u idoloplastici Balkanskog podunavskog područja i tu se mogu pratiti težnje ka stilizaciji čiji je valjda vrhunac oblici idola koji su sa Kiklada i Troji II i jedino se ritmom konture karakterizuje žensko telo. Spomenici dolmeni, menhiri i kromleksi karakteristični su za ovo doba i poreklo im treba tražiti u zemljama istočnog mediterana.

Dimini lokalitet u Tesaliji i čiji cvat spada u Eneolit u kome je pronađeno i bakar i gvožđe. Dimini migracija je uticaja iz Balkana ili je to uticaj iz male Azije a za razliku od lokaliteta Sesklo koji je u blizini i koja je starija od Diminija nađena je (Sesklo) keramika sa linearnim ornamentom u njemu (Dimini) je prvi put pronađena keramika sa linearnim krivolinijskim ornamentom izveden bojom i to oblici spirale i meandralni oblici. neolitičke i eneolitičke kulture što znači halkolitičke kulture kerakterišu se pojavom istorijskih kultura egipatske, po Vinkleru primitivni lovci- životinje i primitivni stanovnici oaza- ljudi domorodi u vreme kada su se formirale kulture – egipatska nalazili su se ovde u različitim grupama stanovnika. Eneolitska kultura Badari datira u IV milenijum i ispred broja 30 čija starija faza (IV milenijum- bakar) od 3700.- 3400. p.n.e. karakteriše kremeno oruđe, crveno polirane keramike, kultura Negade, Armanska i Gerzeska karakteriše ukrašavanje belom bojom kao geometrijska tako i figuralna sa ljudima i životinjama i brodovima i fino bojena crveno, keramika gde možemo utvrditi neke oblike veza sa Mesopotamijom, ukrašena već scenama iz života što će kasnije biti karakteristika a u Hierakropolisu nalazi se grobnica koja je preteča kasnijih grobnica znači mastabalni oblik ukrašen likovnim izrazom koji je već ofotmljen i završen; telo an face, ruke u profilu... i sve do reljefnih oblika nema nikakvih promena i skokova- iz I dinastije Naramerova pločica.



"Kineski konj" iz pećine Lasko u Francuskoj 14,000. p. n. e.

Izvor:Wikipedija
Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Sub 8 Okt 2011 - 10:00



Egipatska umetnost

Egipatska umetnost se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti Starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne utjecaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj tromilenijskoj istoriji. Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom kako bi se osigurao njegov put do večnosti.

Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti.



Arhajski ili predinastički period

Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e.

Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti naročito oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika se dekorisala slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od marfila, kosti i takođe u glini.



Istorija

Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro Carstvo.

Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani.

Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta.

Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine:

portretne statue
biste
slike
reljefi


Egipatska Arhitektura

Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost.



Portretna skulptura

Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju.

Reljef i slikarstvo

Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste:

niski bareljef (blago ispupčeni oblici)
upušten reljef (urezan)

Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije.

Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje.



Izvor:Wikipedija


Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Pon 10 Okt 2011 - 11:19

Rana umetnost na Istoku

Mesopotamska umetnost razvija se paralelno sa razvojem Egipta, i ne zna se koja je kultura starija, druga istorijska civilizacija se rađala na Bliskom istoku, postepeno napuštajući neolitsko društvo. Između 3500. i 3000. p. n. e. u dolini Tigra i Eufrata, na teritoriji današnjeg Iraka istočne Sirije i Irana nastala je Mesopotamija. Za razliku od Egipta, došlo do dugotrajnijeg ujedinjavanja plemena, te je njena istorija obeležena stalnim sukobima. Ipak, postoje osnove na kojima počiva čitava mesopotamska civilizacija, a to zajedničko nasleđe uspostavili su Sumeri.

Sumersko Akadska kultura (2900.- 1950. p. n. e.) javlja se rano s tim da su neki gradovi najpre u Sumeru imali prednosi i značaj od ostalih. Tako Ur u I Urskoj dinastiji od 2280.- 1600. p. n. e. (a posle njega i Uruk i Lagaš) osnovana je država u Sumeru koja se prostirala sve do sredozemlja.

Staro Vavilonska kultura (1955. p. n. e.- 1725. p. n. e.) i cvat vezan je za kralja, dotle manje poznatog Vavilona Hamurabija (1955.- 1725. p. n. e.) ili prema novim podacima 1729.- 1686. p. n. e. koji je postao glavni grad Elama. U srednjoj i južnoj Vaviloniji u periodu Isu- Larsa traje još tradicionalna Sumersko Akadska kultura. U Isuu su Semiti a u Larsi Elamske dinastije- Larsa je pobedila ali je kasnije izgubila rat sa Vavilonom. No ni Vavilonsko carstvo nije dugog veka i uništeno je najezdom armejskih beduina i zamenjuje je kultura Bašita i Hurita i najzad Hetita. Ovi poslednji su imali i veći značaj. Vavilonska kultura je postepeno propala a naročito je bio buran period iz najezde Hiksosa koji su indoeuropskog porekla i došli su u Malu Aziju i svrgli Kasitsku dinastiju koja je vladala od 1746.- 1171. p. n. e.

Asirska kultura se datira u 1115.- 612. p. n. e. i ako najstariji spomenici ove kulture sežu u III milenijum i pod uticajem su sumerske umetnosti a kasnije i Vavilona u vremenu njegovog procvata. U vreme političkog procvata Tiglatpilersa i (1115.- 1093. p. n. e.) i Asurbanipala (668.- 626. p. n. e.) beleži se uspon kulture Asira.

Mesopotamska kultura je bila samonikla, jer nisu imali kontakata sa drugim kulturama i kontinutet nije tako jak kao kod Egipta. Na severu su bili Asirci, u planinski preselima, stočari i lovci. Kultura se sporo razvijala i bila je Kalifskog tipa. Na jugu su bili zemljoradnici - Ubaidska, Uručka i Džemdet-Naserska kultura, koje karakteriše brz ritam menjanja kulture. Sumeri su osnivači mesopotamske civilizacije i utemeljivači kulture. Došli su oko 4000. p. n. e. it Persije u južnu Mesopotamiju i osnovali čitav niz gradova-država.



Umetnost Mesopotamije ima izrazito oficijalni karakter. Vezana je za viši sloj društva i vladajuću klasu. Dok egipatska umetnost ima zagrobni karakter, mesopotamska je namenjena gledanju. Daju prednost fizičkoj snazi. Ljudske figure imaju loše proporcije, zbijene su i snažne. Sve je sažeto u masi iz koje se izvlače delovi tela i glava koji su hipertrofirani (preuveličani). Prednost se daje muškoj figuri, koja nije individualizana, već prikazuje opšta etnička svojstva. Ženska figura se javlja samo u najranijem periodu, kao počast majci prirodi. Najzastupljeniji vidovi umetnosti su reljef i skulptura.

Zbog nedostatka drugih građevinskih materijala, Mesopotamci su razvili sistem serijske proizvodnje gleđosanih opeka pomoću kalupa. Opeke su reljefno obrađene i od određenog broja elemenata se obrazuje figura, koja se više puta ponavlja, varirajući u pojedinostima (boja, ritam, ornamenti, haljine ratnika, okreću se glave svakom trećem ratniku). Upotreba kalupa dovodi do serijske proizvodnje reljefa - reljef orijentalnog tipa. Gradili su palate i piramide stepenastog oblike tzv. zigurate. Ljudska figura je prikazana u frontalitetu da bi se izbegla skraćenja. U predstavljanju prostora koriste princip superponiranja - niže je bliže.

Podela u mesopotamskoj umetnosti

Sumerska umetnost
Asirska umetnost
Persijska umetnost



Sumeri su tvorci klinastog pisma. Imaju malo ostataka iz oblasti arhitekture, jer je njihov građevinski materijal čerpić i drvo. Neopterećeni životom posle smrti, njihova umetnost je utilitarna i pragmatična.

Sumerska skulptura je geometrijska i ekspresivna, a ne realistična. Sumerski vajar formu dobija kombinovanjem kupe i valjka, za razliku od Egipćana, čije su skulpture kubične. Ruke i noge su okrugle kao cevi, a duge suknje koje nose su tako glatke i okrugle, kao da su rađene na strugu. Sumerske skulpture su modelovane od raznih vrsta materijala ili livene u bronzi. Figure su snažne zdepaste, zamišljenog izraza, neidealnih proporcija: kratak vrat, široka ramena, veliki nos, bez istaknutog pokreta. Oči su neprirodno velike i najupadljiviji su element skulpture, koja je mahom uprošćena. Izvedene su umetanjem raznobojnog materijala i dragocenog kamenja. Verovatno predstavljaju duhovnost (božanstva imaju znatno veće oči od običnih ljudi). Reljef: nema perspektive i skraćenja, važi zakon frontaliteta (oko i gornji delovi tela frontalno, a lice i noge u profilu), dubina se prikazuje pomoću ravni.

Dela:

Ženska glava iz Uruka, 3500 – 3000. godine p. n. e.

Statua je bila u prirodnoj veličini. Telo je verovatno bilo izrađeno od drveta, koje je vremenom propalo, tako da je sačuvana samo mermerna glava. Oči i obrve su bile izvedene umetanjem materijala, a glava je bila prekrivena perikom od zlata ili bakra. Kao umetničko delo, ova glava je na istom nivou kao i najlepša dela egipatskog vajarstva Starog carstva- Meko zaobljeni obrazi, fini lukovi usana, kombinovani sa nepomičnim pogledom ogromnih očiju stvaraju ravnotežu između čulnosti i strogosti, dostojnu svake boginje. Nalazi se u iračkom muzeju u Bagdadu.

Kipovi iz Abuovog hrama, 2700. – 2500. godine p. n. e.

Skupina desetak figura predsatvlja božanstva, sveštenike i vernike. Najviša među njima je Abu - bog vegetacije, visoka 76cm. Druga po veličini je boginja majka. Dva božanstva razlikuju se od ostalih figura, pored visine i većim prečnikom zenica. Cela grupa je verovatno stajala u celi Abuovog hrama. Sveštenici i vernici su stajali pred božanstvima i očima razgovarali sa njima. Verovalo se da su bogovi prisutni u svojim likovima, a da statue vernika zamenjuju portretisane osobe i u njihovo ime čitaju molitve. Ipan, likovi nemaju težnju za postizanjem stvarne sličnosti sa portretisanim osobama. Tela i lica su strogo uprošćena i šematska, da ne bi skretala pažnju sa očiju. Ova skupina je isklesana od komada mermera.

Zastava iz Ura, 2500. godine p. n. e.

Zastava iz Ura predstavlja ukrasnu ploču sa dvostrukim pročeljem. Tema je rat i mir, sa inkrustacijama. Sadrži friz od zlata i lapis lazuli (kamen modar sa iskricama zlata). Ističe se sređenost, postignuta uvođenjem linija tla. Na gornjem delu je predstavljena gozba, a u donjem robovi koji donose jela. Dostojanstvenici koji sede su iste visine kao i oni koji stoje, dok su robovi manji - hijerarhija predstavljena izokefalijom. Materijalizacija je primitivna - na isti način se tretiraju ljudska koža i haljine od kozije dlake.

Jarac i drvo, iz Ura, 2600. p. n. e.

To je žrtveni stalak iz Ura. Napravljen je, ne klesanjem iz jednog komada kamena, već dodavanjem različitih "mekih" materijala - drveta, zlatnih listića i lazulita, što mu znatno dodaje na realističnosti. Stalak prikazuje jarca koji se propinje uz rascvetalo drvo. Životinja je čudesno živa i puna snage. Ima skoro demonski pogled dok nas posmatra između grana simboličkog drveta, posvećenog bogu Tamuzu. Predstavlja otelotvorenje principa muškosti u prirodi. Ovakvo udruživanje životinja sa božanstvima je nasleđeno iz praistorije. Ono po čemu se Sumeri razlikuju je što njihove svete životinje imaju aktivnu ulogu.

Harfa iz Ura, oko 2600. p. n. e.

Sačuvan je umetak u korpusu rezonatora harfe, ka kome su prikazane razne životinje koje obavljaju ljudske poslove - vuk i lav nose hranu na neku gozbu, magarac, jelen i medved sviraju na istoj harfi na kojoj se ukras i nalazio. Na vrhu se nalazi omiljeni sumerski motiv - junak koji drži dva obgrljena bika sa ljudskim glavama. Dispozicija likova je na horizontalnim linijama tla - kao u egipatskoj umetnosti, ali je umetnik očigledno bio veoma slobodan u prikazivanju likova. Preklapanje likova i skraćenje ramena nije bilo karakteristično za stroge egipatske kanone. Iako ova predstava danas izgleda komično, ona verovatno nije izrađena u toj nameri, a pravo značenje nije sačuvano. Ipak, tu vidimo najstarije pretke basni o životinjama.

Akadska umetnost

Pred kraj ranodinastičkog perioda, moć gradova-država je počela da opada.Umetnost se našla pred novim zadatkom – glorifikacija suverena. Dolazi do udaljavanja od formalne apstrakcije kod skulptura, kao novog shvatanje kraljevskog dostojanstva. Reljef postaje slobodniji – piramidalne kompozicije. Veća je realističnost predstavljanja. Slike pričaju priču, a ne prikazuju lepotu. Umetnost je svetovnog karaktera i veliča kralja. Javlja se stilizacija kose i brade.

Dela:

Glava akadskog vladara, 2300 – 2200. godine p. n. e., bronza

Bez obzira na to što su joj oči iskopane (u njih je nekad bio umetnut neki dragocen materijal), ona je još uvek ubedljiva u sličnosti i veličanstvena. Lice je uokvireno bogato ukovrdžanom kosom i bradom. Iako je modelovana sa neverovatnom preciznošću, ne gubi organski karakter i ne postaje puki ornament. Složena tehnika livenja i umetanja dragog kamenja govori o pravom majstorstvu.

Pobednička stela Naram – Sina, 2300 – 2200. godine p. n. e., najstariji spomenik u slavu osvajača

Sargonov unuk, Naram-Sin, ovekovečio j sebe i svoju pobedonosnu vojsku u reljefu na velikoj steli - uspravnoj kamenoj ploči od ružičastog peščara, koja je služila kao beleg. Odbačene su ukočene linije tela. Kraljevi vojnici napreduju između drveća na padini planine. Iznad njih stoji Naram-sin, trijumfujići, dok pobeđeni neprijateljski vojnici mole za milost. Greju ga tri sunca - povoljne zvezde, simboli božanske vladavine. On je snažno aktivan, kao i njegovi vojnici, ali njegova veličina i izolovan položaj mu daju nadljudski status. Nosi krunu sa rogovima, koja je do tada bila rezervisana za bogove. iza njega su samo vrh planine i nebeska tela. Lice mu je prikazano u profilu, dok su oči i ramena frontalni (Vidi Umetnost starog Egipta). Pokušaj dočaravanja prostora superponiranjem likova, ali na kosoj liniji, za razliku od dosadašnje horizontalne.

Novosumersko razdoblje

Za vreme tuđinske vladavine, Lagaš, današnji Teloh, jedan od gradova-država je uspeo da zadrži nezavisnost. njegov vladar, Gudea, bio je dovoljno oprezan da kraljevsku titulu vrati gradskom bogu i obnovi njegov kult.



Dela:

Glava Gudea

Gudea, ma koliko bio privržen tradicionalnim vrednostima, nasledio je i osećaj lične važnosti od akadskih kraljeva. Njegova portretna glava mnogo je manje izrazito individualna od glava akadskih vladara, ali njeni oblici su daleko od čiste geometrizacije ranih sumerskih skulptura. Izrađena je od diorita sa naglašenom prefinjenošću i toliko uglačana da izaziva neobičnu igru svetlosti na licu.

Vavilon

Umetnost iz ovog perioda je slična novosumerskoj. Odlikuju je mnoštvo fantastičnih životinja, bikova i lavova, čiji su kipovi stražarili na vratima. U ovom periodu nastao je Hamurabijev zakonik (oko 1760. godine p. n. e.). Zakonik je isklesan na visokoj steni od diorita, na čijem vrhz je predstavljen sam Hamurabi oči u oči sa bogom Šamošem, što predstavlja paralelu sa statuama iz Abuovog hrama. Iako je isklesan četiri veka posle Gudeinih statua, on je čvrsto vezan za njih, kako stilom, tako i tehnikom. Reljef je veoma visok, tako da figure deluju izduženo u odnosu na figure na Naram-Sinovoj steli.



Izvor:Wikipedija
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN


Ženski
Poruka: 92188

Lokacija: U svom svetu..

Učlanjen: 28.03.2011

Raspoloženje: Samo


PočaljiNaslov: Egejska,Kritska i Mikenska umetnost   Pet 25 Nov 2011 - 8:45

EGEJSKA UMETNOST

Egejska umetnost nazvana po oblasti u kojima se razvija - oko Egejskog mora. Obuhvata tri umetničke celine koje su međusobno povezane, ali se ipak znatno razlikuju. Dve od njih su vezana grčka ostrva kritska i kikladska, a treća za grčko kopno - mikenska. Egejska civilizacija razvijala se uporedo i istovremeno sa egipatskom i mesopotamijskom sa kojima se mogu primetiti izvesne sličnosti ali i velike razlike. O ovim civilizacijama do arheoloških iskopavanja u XIX veku znali smo samo iz grčke mitologije i priči o kritskom kralju Minosu, Minotauru i lavirintu kao i od Homera i njegovih epova sa pričom o trojanskom ratu i grčkim junacima Ahilu, Odiseju i drugima. Ostaci kritske civilizacije otkriveni su zahvaljujući engleskom arheologu Arturu Evansu dok je za otkriće mikenske umetnosti zaslužan učeni trgovac Šliman.

KRITSKA UMETNOST

Arhitektura

Najvredniji izvor podataka o umetnosti Krita pružaju nam ostaci pronađenih palata od kojih je najveća palata kralja Minosa (str 67, 69; slika 97, 98, 100) u Knososu (grad na Kritu) po kome se naziva još i minojska civilizacija. Ona je građena sa vrlo velikim ambicijama i zauzimala je veliku površinu sa mnogo odaja (preko 200) da je u legendi nazvana minotaurov lavirint. Ona je još bila poznata pod nazivom Palata Sekira zbog čestog motiva sekira kojima ja palata dekorisana. Palata je podignuta oko centralnog pravougaonog dvorišta u sredini oko koga su smeštene složene grupe odaja.



Obzirom da su pored svečanih dvorana i odaja namenjenih kralju tu nalaze radionice, magacini i pisarnice možemo zaključiti da palata nije bila samo kreljevska rezidencija već i središte trgovačke i administrativne delatnosti. Tragovi kanalizacije, bogatstvo i raskoš palate svedoče o udobnom životu i stanovanju. Otvorene pune vazduha sa bogato dekorisanim zidovima palate su imale atmosferu vedre elegancije. Svetlarnici i mnogobrojna stepeništa čine jednu od karakteristika ove arhitekture, a drugu čini karakterističan gladak drveni stub čiji oblik se širi na gore, a svojim kapitelom koji svojim oblikom naglašava oblik dorskog stuba u klasičnoj grčkoj umetnosti.

Obzirom da su palate zidane na otvorenom moru bez ikakvih zaštitnih zidova i utvrđenja možemo zaključiti da su Krićani bili vrlo miroljubiv narod, da nisu ni sami ratovali i da se nisu plašili nikakvih neprijatelja. To možemo zaključiti po temema koje nalazimo na zidnim slikama odnosno freskama koje su ukrašavale palate i na posuđu. To su uglavnomteme iz prirode i životu mora koje su bile omiljene. Pretežno tematika mora kojim su bili okruženi.

Svetao i vedar kolorit ovih zidnih slika doprinosi da odišu optimizmom i vedrinom. Za razliku od egipatske umetnosti koja je bila podređena funkciji kulta vladara i njegovom zagrobnom životu karakteristike umetnosti je često dekorativna i odiše ljubavlju prema životu bez mnogo brige šta će biti posle smrti. Dok egipatsko teži statičnosti kritsko je gajilo oduševljenje za ritam, živost, pokret, boju.

Tauromanija, borba sa bikovima «Freska Toreadora»- kompoziciono smela
Mladić skače na bika koji juri. Realistična figura bika u pokretu. Figure devojaka dosta šematizovane. Izrazita dekorativnost. Okvir oko freske.
Princ sa ljiljanom - profil glava i noge, telo
anfas. Slika sa puno života i pokreta za
razliku od egipatske kulture.
Dvorska dama sa krita (parižanka), podseća na francusko slikarstvo sa početka XX
veka. Profil, krupno oko i naglašena kontura – linija;
Berač pamuka - priroda, sloboda, naivnost u proporcijama. Slikanje biljaka (podseća na kraj XIX i početak XX veka);



Skulptura

Zmijske boginje su bile glavni oblik skulpture pronađene na Kritu. Zbunjuju istraživače jer ne znaju značenje i funkciju. Bilo je predpostavki da zbog zmija koje simbolizuju mušku i obnaženih ženskih grudi koje simbolizuju žensku plodnost one predstavljaju kult plodnosti ali to nije dokazano. Obzirom da na kritu ima jako malo zmija pomišljalo se da su uvežene sa strane a to je opovrgla činjenica da su one nađene samo na Kritu a da se po stilu mogu možda uporediti sa delima drugih kultura npr. Mesopotamijske umetnosti.

•Zmijska boginja - ženska
figura
sa
obnaženim
grudima drži dve zmije
•Glava bika - realistična
•Vaza - naslikan oktopod


MIKENSKA UMETNOST

Arhitekturu mikenske umetnosti čini niz naselja grupisanih oko palata u kojima su nađeni predmeti vrlo bliski mihojskoj umetnosti. Po tome bi se moglo reći da je u zidnom i vaznom slikarstvu kao i obradi zanatskih predmeta mikenska nastavak kritske umetnosti. Međutim svojim utvrđenjima, a naročito grobnicama i načinom sahranjivanja mikenska umetnost više upućuje na Egipat nego na Krit.

Za razliku od kritskih palata mikenske su bile okružene zidinama, utvrđenjima koja su se bez ikakvog vezivnog materijala držale samo težinom svoje mase. Ova utvrđenja poznata su pod imenom kiklopski zidovi jer su kod Grka svojom masom izazivali takvo strahopoštovanje da su ih smatrali delom jednookih divova iz grčke mitologije. Ova utvrđenja logična su zaštita Mikenaca koji su za razliku od miroljubivih Krićana bili ratnički narod.



Ulaz u mikenski grad čini takozvana Lavlja kapija nazvana tako po trouglastom reljefu na nadvratniku sa prizorom dva propeta lava i stubom u sredini. Ona je najupečatljiviji ostatak masivnih bedema koji su pojačani i simboličkom zaštitnom ulogom ovih lavova.

Slično Egipćanima Mikenci su takođe gradili grobnice za sahranjivanje u obliku košnice. Najčuvenija među njima pogrešno nazvana Atrejeva riznica (str 72; slika 106, 107) zbog bogatstva i raskoši koja se pronalazaču učinila prevelika za grobnicu. Prvi put na tlu evrope koristili su svod i kupolu. U vreme kada je otkrivena ova grobnica je već bila opljačkana ali u nalazima iz drugih grobova otkriveni su mnogi vredni predmeti među kojima i zlatne maske kojima su se kao i kod egipatskom kulturom pokrivala lica vladara. Slično kao i u egipatskim piramidama našli su dragocene predmete iz svakodnevnog života.

Maska Agamnenona - verovanje da pred bogove treba doći svetlog lica ili kao zaštitu od toplote,. Dosta stilizovana ali ipak naturalistička. Vidi se surovost oko usana. Pokušaj početka umetnosti portreta (naturalizam - pojačani realizam) . Podseća na egipatske maske faraona.
Pehar iz Vafija - urađen raskošno u zlatu. Plitak reljef.
Scene iz lova. Detalji i nagoveštaj pejsaža. Životinje u pokretu
Mikenski bodeži - umetnički obrađeni. Primenjena umetnost tog doba. Scene iz lova.

Kao ni na Kritu ni u Mikeni nisu nađeni ostaci hramova tako da malo znamo o religiji i verovanjima, ali nam je poznat plan mikenskih palata čije je središte bilo u kraljevskoj dvorani za prijem, takozvanomm eg aro n u. Megaron (str 74; slika 112) je velika pravougaona prostorija sa okruglim ognjištem u sredini i četiri stuba koja su nosila krov. U nju se ulazilo kroz duboko predvorje sa dva stuba i jedno predsoblje. I ove odaje kao i kritske bile su bogato dekorisane.
Freska sa akropolja Mikene - scene iz lova i rata podsećaju na freske kritskih palata, ali su dosta statične. Dobro komponovana scena i dobra proporcija konja i ljudi.


scribd.com














Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN


Ženski
Poruka: 92188

Lokacija: U svom svetu..

Učlanjen: 28.03.2011

Raspoloženje: Samo


PočaljiNaslov: Umetnost stare Grčke   Pet 25 Nov 2011 - 9:06

Umetnost stare Grčke


Grčku civilizaciju danas doživljavamo kao vreme oblikovanja osnovnih načela zapadnog sveta. U dugogodišnjem razvoju duhovne kulture koji Grčka kultura obuhvata ukupne rezultate nauke, filozofije, umjetnosti, ali i društvenih odnosa, Grci stvaraju norme i pravila koje generacijama prihvatamo kao istinske vrednosti. Posebno u periodu između V i IV veka nastaju vrhunska dela likovnog stvaralaštva zasnovana na jačanju svesti o čovekovoj vrednosti i slavljenju životne snage . Grci poznaju dostignuća istočnih civilizacija i prihvataju mnoge elemente njihovih kultova, ali ih prevode u jedno mnogo humanističkiju formu. Predstave božanstava postaju potpuno antropomorfne, a mitovi su puni prizora u kojima se ljudi uspevaju othrvati volji bogova zahvaljujući razumu i lukavstvu.

Pod pojmom Grčka kultura podrazumevamo dosege heladskih plemena na području grčkog kopna, Jonskih ostrva, Male Azije i južne Italije u periodu od najezde Dorskih plemena sa severa u Peloponez u XI v.p.n.e., pa sve do propadanja nakon osvajanja Aleksandra Makedonskog i dolaska Rimljana u I v.p.n.e.

U analizi likovnog stvaralaštva Antičke Grčke uobičajena je podela na: Protogeometrijski stil ( XI-X v.), geometrijski stil (X-VIII v.), arhajski period (650-480), strogi stil (480-450), klasiku (450-330) i helenizam (330-30. g.p.n.e.).

PROTOGEOMETRIJSKI I GEOMETRIJSKI STIL


Detalj sa dipilonske vaze

Dugi period između XII i VIII v.p.n.e. predstavlja razdoblje propadanja kretske i mikenske baštine nakon najezde Doranskih plemena oko 1200. g.p.n.e. pred čijom ratničkom surovošću dio starosedelaca beži na obale susedne Anatolije gde se kasnije razvijaju Jonski gradovi u kojima se očuvala ljupkost i maštovitost umetničkog izraza. Dugi period srastanja novih i starijih stanovnika i razvijanja svijesti o pripadnosti jednoj kulturi rezultirao je u VIII v. svešću da su oni pripadnici jednog naprednog heladskog naroda nasuprot mucavim »barbarima « koji ne govore grčkim jezikom. Međutim, dugotrajno obrazovanje kulture rezultiralo je razvojem samostalnih gradova-država koji imaju različita uređenja i često dolaze u sukobe, ali i dele mnoge zajedničke vrednosti- posebno u umetnosti i religijskim manifestacijama.

Ovo prvobitno razdoblje razvoja grčke civilizacije je obeleženo stalnim sukobima pa je razumljiva sasvim retka pojava umetničkog stvaralaštva. Strogost svakodnevnog života se prenosi i u umetnost. Pogrebne amfore se prekrivaju geometrijskim ukrasima, svaki naturalistički motiv je zamenjen prostim pravilnim geometrijskim telima lomljenim ili neprekidnim. Tek u VIII v. na atenskim amforama se javlja ljudski lik, ali još uvek unutar geometrizirajućeg stila: među pojasevima apstraktnih motiva prikazane su pljosnate crne figure u krajnje shematiziranoj gesti.

Krajem ovog razdoblja jačaju kontakti sa sirijsko-asirskim narodima što rezultira prodorom maštovitih i slobodnijih motiva (stilizirane životinje i jak kolorizam) u grčku umetnost.



ARHAJSKI PERIOD

Do suvislog i vlastitog izraza u umjetnosti dolazi u takozvanom arhajskom razdoblju između 650. i 480. g.p.n.e. Ovo je period koji je pre svega obilježen konačnim organizacionim definiranjem gradova-država i bez obzira na proturječnosti despotskih i stanovitih demokratskih uređenja, dovodi do oslobađanja individualnosti. Kao da se oslobađa stvaralačka maštovitost u svim civilizacijama do tada podređena programskim i kultnim zahtevima. Neiscrpna riznica grčke mitologije traži likovnu materijalizaciju omogućavajući umetnicima razvijanje vlastitog stila i izraza koji postaje prednost pa mnogi od njih po prvi put u istoriji potpisuju svoja dela.

Na vazama se razvija tzv. stil crnih figura, ljudski likovi se i dalje slikaju siluetno u crnoj boji, ali već je očito nastojanje da se ugrebanim belim linijama obrade detalji mišića i opreme. Sličan rezultat je i u kiparstvu koje doživljava potpunu afirmaciju. Nage figure mladića kourosi i devojaka kore koji najverovatnije predstavljaju bogove Apolona i Atenu u početku su rađeni u drvetu pa i kasniji primjeri rađeni u kamenu zadržavaju ukočenost i simetričnost neophodnu pri obradi drvenih trupaca. Kasnija rešenja pokretom noge u prostor ili nekim detaljem (naglašenim arhajskim smeškom) nastoje prevazići ovu beživotnost, ali tek upotreba bronze u izradi skulptura u prirodnoj veličini omogućuje nesputaniji pokret u prostor koji će u klasičnom razdoblju doseći vrhunac grčke izračajnosti.

Kiparstvo u celom periodu grčkog stvaralaštva ostaje neposredno vezano za građevinarstvo. Hramovi kao vrhunci grčkog nastojanja da objedine strukturalnu monumentalnost i harmoničnost nose celom svojom slobodnom površinom reljefe i skulpture.

Hramovi su takođe prvobitno građeni u drvetu pa mnoga njihova rešenja nose sjećanja na prvobitni materijal. U unutrašnjosti se nalazi naos ili cella, u kojoj je smješten kip božanstva kojem je posvećen hram. Proračunatim geometrijskim odnosima, zasnovanim na zlatnom preseku nastoji se postići proporcionalizirana jednostavnost izražena racionalnim matematičkim vrednostima kao ideal i dokaz moći razuma da obuzda prostor.

Već se u arhajskom razdoblju definišu sva tri arhitektonska stila poznata Grcima i čije se osobine prvenstveno izražavaju kroz oblik stuba.

Dorski i Jonski stil




Dorski stil je strog i masivan. Stub je neposredno položen na stilobat, uzdužno je izbrazdan sa 16 do 20 kanelura, a na kapitelu se završava sa ehinom i abakom, koji sačinjavaju jednostavan i snažan kapitel. Prvobitno je dorski stil dominantan u gradnji i svojom jednostavnošću i monumentalnošću simbolizuje snagu.

Jonski stil nastaje u Joniji i ređe se sreće u kopnenoj Grčkoj. Odlikuje se vitkijim stubom položenim na okruglu stopu, kanelure su dublje i gušće, a završava se karakterističnim kapitelom u obliku dve simetrične volute. Dorski arhitrav je kompaktan sa jasno diferenciranim nizom triglifa i metopa dok je na jonskom vertikalnost naglašena horizontalnim udubljenjima i neprekinutim frizom iznad. Jonski stil doživljavamo kao simboliziranu eleganciju i ženstvenost i rešito pocrtava razlike u umjetničkom karakteru Jonske i kopnene Grčke.

Korintski stub jednak je jonskom u svemu, osim u obliku kapitela. On je ukrašen stilizovanim lišćem akanta čiji se listovi savijaju i slikovito prepliću. Građevine sa ovim stubom češće nastaju tek u periodu Rimskog carstva.

KLASICIZAM

Vrhunac svoje umetnosti Grčka doživljava u periodu obeleženom odbranom od persijske najezde i peloponeskim ratovima između demokratskih polisa sa Atinom na čelu (Delski savez) i aristokrtskih predvođenih Spartom. Atina postaje predvodnik u umetničkom oblikovanju, posebno za vreme Periklove vladavine i gradnje kompleksa atinske Akropole. Mada su mu graditelji Iktin i Kalikrat, najsnažniji pečat na centralnom hramu Partenonu ostavlja kipar i rukovodilac cjelokupne gradnje Fidija stvarajući vrhunska dela grčke umetnosti. 159 m neprekinutog friza sa prikazom Panatenejske povorke sa poklonima boginji Ateni oko čitavog hrama, ogromna skulptura u »hrizelefantskoj « tehnici (kombinacija zlata i slonove kosti) Atene koja je u ruci držala figuru u prirodnoj veličini postavljena u unutrašnjosti cele (danas uništena), samo su najpoznatija dela Fidije koji važi za najznačajnijeg antičkog umetnika.

Savršena ravnoteža realizma reljefa i arhitektonskih elemenata, nježna modelacija oblika i tekstura na do tada neviđeno proporcionalnim likovima, ali koji zadržavaju onu arhajsku suzdržanost i ravnotežu, zahvaljujući Fidiji, predstavljaju ideal svakog narednog umjetničkog izraza inspirisanog antičkim klasicizmom.

Kasnija dogradnja Erehtejona sa šest stubova u obliku žena (karijatide) te drugih objekata oblikovalo je uzvisinu Akropole u vrhunski spomenik ljudskog duha i umjetnosti, danas, nažalost opljačkan i rasparčan širom svetskih muzeja.



HELENIZAM

Ratovima razjedinjena heladska plemena su predstavljala lagan plijen za ratnička makedonska plemena . 338. g.p.n.e. nakon bitke kod Heroneje cela kopnena Grčka je pala pod vlast Filipa Makedonskog. Njegov sin, Aleksandar Makedonski , nastavlja osvajanja stvarajući do tada neviđeno carstvo. Aleksandrova osvajanja prednje Azije i severoistočne Afrike doprinose širenju grčke kulture i umetnosti. Aleksandrija, Antiohija, Pregam i Rodos postaju glavni centri i žarišta širenja helenske kulture. Istovremeno dolazi do mešanja dominantne grčke kulture sa azijskim i egipatskim elementima i mada iz ovog spoja neretko izrastaju vrhunska dela neobične privlačnosti, ovo je period odumiranja klasicizma kao vrhunskog dometa grčke kulture.

Grčki stvaraoci više nisu činioci samostalne kulture i sigurnog društva, oni sada postaju puki trgovci koji više teče da zadovolje ukus naraslog tržišta nego što oblikuju dela dostojna svojih prethodnika. Tehnička vještina i dalje zadivljuje, ali više je ne prati težnja za uzvišenim, za izražavanjem ideje. Umjetnik pripada pokorenom narodu i nema više ideala koji ga podstiču, on počinje razmišljati samo o zadovoljenju naručiocevih želja.

Ona klasicistička uravnoteženost fizičkog i duhovnog izraza na skulpturama u helenističkom periodu nestaje i ustupa mjesto prenaglašenosti pokreta i emocionalnog stanja (Laokonova grupa) što nam danas deluje prepatetično.

146. g.p.n.e. Grčka pada pod vlast Rima, ali ponovo grčka umetnost nadrasta osvajača dajući neizbrisiv pečat helenizma dugotrajnoj rimskoj imperiji. Duboko ostavljajući tragove kroz naredne vekove i prenoseći svoje vrednosti i ideale na buduća pokolenja, grčka umetnost i danas predstavlja jedan od osnovnih elemenata evropske civilizacije.


znanje.org














Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Čet 29 Mar 2012 - 21:32



Primenjena umetnost


Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku.



Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd.

Primenjena grafika

Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebala biti jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariškog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju.


Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste.

Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.

Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike

Tekstilne umetnosti

Tekstilne umetnosti su one umetničke delatnosti u kojima se koriste biljna, životinjska ili sintetička vlakna pri izradi praktičnih ili dekorativnih predmeta. Od kada postoje tkanine, od najranijeg razdoblja ljudske istorije, one su se koristile za ukrašavanje i bivale su ukrašivane. Potreba za luksuznim tkaninama je bila jedan od pokretača razvoja ljudske civilizacije (put svile) i pojave humanizma i renesanse, dok je industrijskom revolucijom proizvodnja tekstila postala serijska i postupno dovodi do pojave tekstilnog dizajna, a tekstilne umetnosti sve više postaju deo narodne umjetnosti.

Reč tekstil je izvedenica iz latinskog pojma teksere u značenju "plesti", "vezti" ili "graditi". Najjednostavniji tekstilni predmeti su proizvedeni valjanjem (filc), pri čemu se životinjska vlakna povezuju zagrevanjem i vlaženjem. Većina tekstila nastaje uvezivanjem i pređenjem vlakana u predivo (ili konopac ako je izrazito grubo predenje). Predivo se potom upliće, plete ili tka kako bi se dobile fleksibilne tkanine ili platna za pravljenje odeće ili prekrivanje namještaja. Svi ovi izrazi: filc, pređa, tkanina i tapacirung su i izrazi za tekstil.

Tekstilne umetnosti se dijele prema tehnikama kojima se doteruju ili dekorišu tkanine: bojenje i otiskivanje uzoraka i boja, vezovi, goblen, čipkanje; te komplikovane tehnike kao što su šivanje, pletenje, kukičanje, krojenje; ali i prema alatkama koje se koriste (razboj i razne igle za pletenje), i predmetima koji nastaju ovim tehnikama, poput tapiserija, tepiha, prekrivača.


Dizajn enterijera

Crvena dvorana Dolmabače palate u Istanbulu uređena u neoklasicističkom stilu.

Dizajn enterijera ima važnu ulogu u postizanju lepote i atraktivnosti prostora. Proces dizajniranja uključen je u uređenje svih unutrašnjih i spoljašnjih površina. Arhitekti enterijera ili dizajneri unutrašnje arhitekture se bave uređenjem enterijera u kome provodimo veći deo života i stoga je jako važno kako će taj prostor izgledati. Dobro projektovan i uređen enterijer učiniće život lepšim i ugodnijim, a naš rad na poslu ili u školi manje teškim i neugodnim. Svaka prostorija treba biti uređena prema svojoj nameni. Dizajner unutrašnje arhitekture u svom nacrtu mora predvideti svaki detalj (od boje zidova i zavesa, materijala, nameštaja, do ukrasnih predmeta i rasvete), te ih skladno povezati u harmoničnu i jedinstvenu celinu, poštivati želje naručioca, ali izbegavati kič i nesklad.

Neke vrste primenjene umetnosti

Umetničko staklarstvo i vitraž
Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti
Umetničko kovanje i livenje
Vez i goblen
Umetnička keramika
Mozaik
Primenjena grafika
Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana
Moda
Umetnička obrada kože
Izrada tepiha i ćilima
Unutrašnja dekoracija

Veb dizajn
Dizajn tekstila
Kostimografija
Scenografija
Industrijski dizajn



wikipedija

Nazad na vrh Ići dole
malalila

  


Ženski
Poruka: 29896

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Sre 7 Nov 2012 - 2:35




RENESANSNA UMETNOST

Proučavajući prelaz između klasične antike i Srednjeg veka, bili smo u mogućnosti da ukažemo na veliku prekretnicu - pojavu islama - koja obeležava podelu između ovih era.Nikakav sličan događaj ne odvaja Srednji vek od Renesanse. Svakako da su XV i XVI vek bili plodni dalekosežnim događajima - pad Carigrada i Tursko osvajanje jugoistočne Evrope,istraživačka putovanja koja su dovela do zasnivanja prekomorskih imperija u Novom svetu(Africi i Aziji), koja donose sa sobom i suparništvo između Španije i Engleske, kao prvih kolonijalnih sila, duboka duhovna kriza reformacije i protiv reformacije. Ovo je samo deo događaja koji su prouzrokovali Novu eru.Teoretičari renesanse : Đenimo Đenimi - Traktat o slikarstvu, Lorenzo Ghiberti - Komentaribiografije umetnika, Leone Battista Alberti - O slikarstvu, Piero della Francesca - O slikanjuperspektivom, Leonardo - Traktat o slikarstvu, Vignon de Barochi - Perspektiva ....

Homo Universale
- umetnik renesanse : arhitekta, skulptor, pesnik, slikar, teoretičar.
Renesansa je bila prvi period u istoriji koji je bio svestan svog postojanja i koji je sam sebi iskovao ime. Srednjevekovni čovek nije mislio da pripada dobu koje se razlikuje od klasične starine; prošlost se za njega sastojala prosto iz ere ”Pre Hrista i Posle Hrista”, iz Ere Zakona(što znači Starog zaveta) i Ere Milosrđa (što znači posle Hristovog rođenja). Nasuprot tome,renesansa je delila prošlost ne prema Božanskom planu Spašenja, već na bazi ljudskihostvarenja.
Ona je na Klasičnu Antiku gledala kao na Eru kada je čovek dostigao vrhunac svojih stvaralačkih snaga, eru koju su varvarske invazije, koje su srušile Rimsku imperiju, naglo prekinule, pa je vreme hiljadugodišnjeg intervala mraka,odnosno neprosvećenosti trajalo sve do Renesanse.
Zato se Novi vek mogao nazvati ”Preporodom” (od latinskog Renasci - ponovo se roditi). Petrarka, prvi od velikih ljudi koji su stvarali Renesansu, međutim, smatrao je novu eru kao oživljavanje klasike, tj. isključivo kao uspostavljanje Grčkog i Latinskog jezika u njihovoj ranijoj čistoti i vraćanje na originalne tekstove klasičnih pisaca.

Individualizam
- nova samosvest i samopouzdanje - osposobila ga je da objavi, nasuprot svim utvđenim autoritetima, svoje sopstveno ubeđenje da je doba ”verovanja” u stvari bilo doba neprosvećenosti i mraka, dok su mračni pagani Antike stvarno predstavljali najsvetliji stepen istorije. Ovakva spremnost da se posumnja u tradicionalno verovanje i običaje ostaće duboko karakteristična za Renesansu kao celinu.
Na stvaranje uslova za razvoj renesanse uticali su:
-ponovno istraživanje antičke umetnosti (započeto još od 9 v.)
-razvoj gradova i građ.klase koja će u 13 i 14 v.početi da neguje jedan bitno drugačiji stav prema umetnosti od onog srednjevekovnog.

Cilj renesanse nije bio da se dela Antike podražavaju, već da se dostignu, i ako je moguće i prevaziđu. U praksi, to je značilo da autoritet koji je pridavan klasičnim uzorima ni izdaleka nije bio nedodirljiv. Osnovni paradoks je što je želja za vraćanjem klasičarima, zasnovana na odbacivanju Srednjeg veka, donela Novoj eri ne preporod Antike, već rađanje modernog čoveka.Renesansa, kao revolucija u umetnosti, u svom stvaranju nije uništila dotadašnju umetnost,već ju je apsorbovala, sintetisala je sa drugim formama i drugom sadržinom, i stvorivši jednu kvalitetnu, novu umetnost nastavila je dalje svojim razvojem. Novi duh u umetnosti doneo jeoslobođenje od ranijih stega, što je imalo za posledicu to da se manifestuje individualnost umetnika - i to mnogo jače nego u Antičko vreme. Umetnička dela, koja se u Srednjem veku razlikuju po tipu, a ne prema ličnosti umetnika koji su ih stvorili, sada počinju da se razlikuju jedna od drugih baš prema umetniku - autoru i žig njegove ličnosti postao je najvaznija odlika.Teziste Renesanse je njem javni karakter.
Pored navedenog, veoma je važna i pojava humanizma , tj. stavljanje čoveka u središte paznje.


Razlike između Srednjevekovne umetnosti i Renesanse :

1. U načinu mišljenja i procesu umetničkog stvaranja,
2. U Srednjem veku umetnici idu od apstraktnog ka konkretnom (određenu religioznu ideju materijalizuju u slici). Prirodu dekomponuju i podređuju je zahtevima slike. To delu daje svojstvo ”transedentalno - imaginarnog”. U dobu gotike javlja se svojevrsni realizam, ali posmatranje prirode nije naučno.
3. Religija nije antireligiozna, već antisholastička i antiklerikalna, prožeta humanističkim idejama. U centru pažnje je čovek koji sve podvrgava kontroli svoga razuma.
4. Konkretne ideje - Italija nije omogućila razvijanje osnovne ideje Gotikskih konstruktivnih elemenata (prelomljeni luk, rebrasti svod, podporni luk, nema vitraža), jer je bila pod jakim uticajem Vizantije i Romanike.
5. Srednjevekovna umetnost je skrušena, ali omogućava renesansnim umetnicima teorijsko i praktično obrazovanje.


Umetnost koja je pripremila Renesansu :

- Preovlađuje problem proporcije ljudskog tela,
- Istražuje se pokret ljudskog tela (njegove relacije u odnosu na prirodu),
- Da bi se ostvarila treća dimenzija u dvodimenzionalnom okviru slike, vrše se sistematska istraživanja perspektive (antička umetnost nije znala za jedinstvene nedoglede za sve paralelne prave).

scrib.com

nastanice se, sledeca tema je PRETEČE RENESANSE
Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Barok ili baroko   Sre 5 Dec 2012 - 19:53

Barok

Barok ili baroko (naravno iz port. pérola barroca – perla nepravilnog oblika) je umetničko-kulturni pravac,koji je vladao u Evropi između godina 1600 . i 1750. Nastao je u Italiji i proširio se po celoj Evropi i njenim kolonijama.


Obožavanje Hrista od Peter Paul Rubensa.


Johan Sebastijan Bah, 1748.


Georg Fridrih Hendl, 1733.

Od početka sedamnaestog veka u Evropi se afirmišu velike nacionalne monarhije. Začetnice modernih država sposobne da osvoje svet, Italija je bila rascepkana i politički slaba, ali je Rim i dalje bio centar umetnosti. Crkva je prisiljena da se suprostavi udarima reformatora, bila je prinuđena da se menja, a promene u umetnosti dovele su do rađanja novog stila baroka, termin sa značenjem: bizaran, čudan.

Bežeći od zatvorenih oblika i klasicizma prethodne epohe, arhitekte i vajari su tražili nove dimenzije izraza i stvarali raskošna dela, prepuna scenskih inovacija i pokreta. U potragama za novim efektima u tretmanu boje i prostora, slikari su i dalje interpretirali religiozne sadržaje, ali novine su unosili i u pejzaž, portret, kao i u interpretaciju prirode. Italijanska slikarska škola kasnije je u stranim umetnicima dobila svoje velike interpretatore i velike inovatore.

U osamnaestom veku barok se proširio preko Alpa gde doseže svoj neverovatni domet u vidu rokokoa. Zahvaljujući raskošnoj umetnosti evropskih dvorova i papskog Rima tako je rođena građanska umetnost, više okrenuta realnosti svakodnevnog života, koja je u Veneciji i Flandriji dobila prve centre svog razvoja.

Poreklo naziva

Nastanak izraza „barok“ tumači se dvojako. Po jednima, on potiče od naziva za nepravilan dragi kamen koji su od šesnaestog veka koristili juveliri u Portugalu, dok po drugima ovaj naziv je nastao od imena četvrtog oblika druge figure sholastičkog silogizma („svako P je M; neko S nije M, dakle neko S nije P“ — „svi ludaci su tvrdoglavi; neki ljudi nisu tvrdoglavi, dakle, neki ljudi nisu ludaci“).

Još oko 1570. godine u italijanskom jeziku po analogiji sa navedenim formalno-logičkim značenjem pojavljuje se izraz „barokni sudovi“ u smislu netačni, besmisleni sudovi. U sedamnaestom i osamnaestom veku koristi se u mnogim jezicima kao oznaka za loš ukus, nepravilnu umetnost i sl. U istoriju umetnosti uvodi ga Jakob Burkhart (Civilizacija renesanse u Italiji, 1860) kao oznaku za dekadenciju visoke renesanse u razvijenoj arhitekturi protivreformacije u Italiji, Nemačkoj i Španiji. Na polje književnosti prenosi se gotovo slučajno: italijanski pisac Đozue Karduči objavljuje te iste 1860. esej s naslovom Barok pisaca iz 17. veka (Barocco dei secentisti), a u narednim decenijama srećemo ga slično upotrebljenog u Španiji, zatim kod Ničea, koji piše da se „barokni stil pojavljuje uvek kada velika umetnost počinje da opada“. Od njega počinje i kasnije gotovo insistentno vezivanje odlika baroka za neke periode antičke umetnosti, pa i književnosti (naročito često u „srebrnom dobu“ latinske književnosti).

Suštinski prelom u korišćenju ovog termina predstavlja pojava knjige Hajnriha Velflina Renesansa i barok 1888. godine: u njoj je on ne samo analitički prikazao razvoj ovog stila u Rimu, već razmotrio i mogućnosti primene ovog termina u istoriji književnosti i muzike. Nakon ovog Velflinovog pozitivnog vrednovanja barokne umetnosti usledio je niz studija iz istorije likovnih umetnosti, naročito u Nemačkoj, ali je njegov pokušaj da termin prenese i na književnost ostao neopažen. Prava poplava studija u kojima se tumače barokne pojave pojavila se pošto je Velflin 1915. objavio Principe istorije umetnosti, u kojima smenu renesansnog i baroknog principa tumači kao temeljni princip razvoja umetnosti. Posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj se pojavljuje niz studija o baroku u nemačkoj literaturi u 17. veku, antologije poezije iz toga doba i sl. To nije slučajno: sličnosti toga trenutka sa onim u 17. veku, posle Tridesetogodišnjeg rata, kao i onovremene ekspresionističke poezije s baroknom doveli su do razumevanja baroka zasnovanom na istina anistoričnom paralelizmu, ali i na nagloj pojavi mogućnosti prihvatanja umetnosti ranije prezirane zbog njenih konvencija, zbog njenih tobože neukusnih metafora, alegorija, morbidnih ili senzualnih tema. U drugoj i trećoj deceniji 20. veka termin barok vrlo je široko prihvaćen u studijama književnosti, naročito u delima Italijana Marija Praca i, posebno, velikog estetičara Benedeta Kročea. U srpskoj i hrvatskoj istoriji književnosti šira upotreba ovog termina pojavljuje se tek posle Drugog svetskog rata, pošto ga je još 1908. upotrebljavao Dragutin Prohaska, u studijama Andrije Anđala i, mnogo šire, u radovima o dubrovačkoj književnosti 17. veka Dragoljuba Pavlovića.

Nastanak baroka

Osnovne karakteristike baroka se već nalaze u renesansnoj umetnosti Evrope jer je on proširenje i završetak ovog umetničkog pokreta i shvatanja i njenih tendencija. U određenom smislu on je negacija renesanse jer u sebi sadrži komponentu koja proizlazi iz srednjovekovnog hrišćanstva. Ova komponenta se naročito pokazala posle Tridentskog koncila u kome se rešavao problem reformacije. Renesansa je počela da se iscrpljuje i oko 1520. godine nastaje manirizam koji je bio groteskan i bavio se optičkim iluzijama. Nastankom baroka ovaj stav je prevaziđen i prenebregnut. Formulisane su jasne i razumljive misli i program na preporod hrišćanstva i zbog toga se često govori o katoličkoj reformaciji. Jasno formulisani ciljevi su stvorili relativno koncizan jezik koji je nazvan barok. Najznačajniji predstavnik umetničkog pravca od renesanse prelaza ka manirizmu i baroku je neosporno Mikelanđelo Buonaroti.

Rasprostranjenost i glavne karakteristike

Tokom 17. i 18. veka se barok raširio u Evropi. Pronikao je u sve tokove života (arhitektura, slikarstvo, literatura, pozorište, muzika). Bio je to poslednji univerzalni stil Evrope koji je nastao u Italiji i proširio se tako da sledi Nemačka, Austrija, Francuska, Holandija. Javlja se satiranje pojedinih granica između umetnosti sa ciljem stvaranja jedinstvenog učinka. Nemačka istorija umetnosti tu jako shodno koristi „Gesamtkunstverk“ pojam koji se pomalo ružno može prevesti kao „celosna umetnost“. Slikarstvo postaje iluzionističko. U arhitekturi se pojavljuju plastični elementi i arhitektura upotrebljava slikarstvo da bi imitirala elemente građevinarstva (svodovi, rebra, pilasteri), ka povećanju utisaka na posmatrača. Plastika se ne primenjuje kao samostalno delo već dopunjava slikarstvo (draperije), upotrebljava se vrlo često ornamentalna štukatura. Barok daje prednost asimetriji, zaobljenjima izbočinama i ispupčenjima kao i prostornim gestovima, efektnim perspektivama i elemenat u baroku je i pokret. Dok je renesansa statična i upotrebljavala je krug, barok je dinamičan i koristio je elipsu ili njene delove. Barok je bio komponovan za pokret i obilazak i stalno otkrivanje novih osovina posmatranja kao i rafinovane igre svetlosti i senke. Dok je klasična kompozicija komponovala bezkonačne vizure i vidike baroko je komponovao svratište za pogled u vidu smeštanja u vizuru neke skulpture ili kapelice tako da je rafiniraniji i intimniji.

Barokni grad


Đan Lorenzo Bernini, Trg sv. Petra u Rimu, 1675. godine pogled s crkve sv. Petra

Barokni grad osnovan je na vojnoj logici i ostvaren je u radijalnom planu (Pariški L'Etoile = zvezda), obično je osmougaone osnove s širokim avenijama (Jelisejska polja, Champs-Élysées, u Parizu = moć bogatih u kočijama). Grad se širi oko kvadratnih ili kružnih trgova okruženih višespratnicama s neurednim začeljima.

Trgovi su glavni element baroknog urbanizma, uglavnom su zatvoreni, eliptičnih osnova, dinamiziranog prostora, organizovani pomoću vertikalnih dominanti (stupovi, obelisk, fontane – Berninijeva Piazza Navona, Rim). Najpoznatiji je svakako Trg sv. Petra Berninija, iz 1657. godine. To je elipsasti trg sa četverostrukom kolonadom sa strane i otvorenom ulicom nasuprot fasade sv. Petra. Sa obe strane obeliska u centru trga nalaze se dve fontane. Kolonada stupova ima dvojnu funkciju: omeđava trg, i ujedno ga ostavlja pristupačnim. Postignuta je ravnoteža zatvorenog i otvorenog prostora.

Najznačajniji predstavnici baroka

Arhitektura

Ranu baroknu arhitekturu reprezentuju tri umetnika u prvom redu to su Đakomo dela Porta, Đakomo Vinjola i Karlo Maderno. Najznačajniji arhitekti su: Đovani Lorenzo Bernini, Frančesko Boromini i Guarino Guarini, a na njih se nadovezuju Pietro da Kortona, Johan Bernard Fišer von Erlah i Baltazar Nojman.

Karakteristike arhitekture

monumentalnost, težnja za stvaranjem utiska na čoveka, naglasak na osećenjima, egzaltaciju, unutrašnji napon, patos i sl.

crkve su trebalo da budu slika neba na zemlji a palate i zamci reprezentovali su bogatstvo i moć,

osnova za zgradu je bila elipsa ili njeni elementi,
čest arhitektonski elemenat je kupola,
upotrebljavali su se skupi materijali, zlato i plemenito drvo, kao i bojeni mermer.

wikipedija

Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Sre 5 Dec 2012 - 20:04

Slikarstvo baroka



Mikelanđelo Karavađo, Pozivanje Svetog Mateja, oko 1600, ulje na platnu, Kapela Kontareli u crkvi San Luiđi dei Frančesi u Rimu. Ova slika se smatra prvom baroknom slikom i ujedno prvim baroknim delom uopšte.

U baroknom slikarstvu su karakteristične jake boje, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora koja se dobija primenom radikalnih perspektivnih rešenja. Tematski preovlađuju sakralne i mitološke kompozicije u kojim se prepliću religiozno patetični zanos i senzualnost nagih aktova. Pejzaži i mrtve prirode postaju samostalne slikarske teme, a u nekim se grafikama postiže savršenstvo likovnog izraza.

Karakteristike

Barokni način izražavanja najlakše je objasniti u njegovoj suprotnosti s renesansom. Za renesansu je tipično jasno ocrtavanje linija (linearnost) dok se to u baroku zamenjuje otapanjem i mekanim obrisima i renesansno površinsko oblikovanje se menja u barokno dubinsko, sa zatvorenim i mnogolikim kompozicijama a otvoreno i jedinstveno, jasno oblikovanje postaje nejasno.

Najpoznatiji predstavnici Baroknog slikarstva



Đovani Batista Gauli, Trijumf Isusovog imena, 1676-79. freska sa štuko ukrasima, Il Đezu, Rim.

Italija

Mikelanđelo Karavađo, (Caravaggio)
porodica Karači, (Carraci)
Artemizija Đentileski, (Artemisa Gentileschi)
Đovani Batista Gauli, (Giovanni Battista Gaulli)
Đovani Batista Pjaceta, (Giovanni Battista Piazzetta)
Frančesko Gvardi, (Francesco Guardi)
Pjetro da Korona. (Pietro da Cortona)

Francuska

porodica Le Nen, (Le Nain)
Žan Kajo, (Jean Callot)
Nikola Pusen, (Nicolas Poussin)
Klod Loren, (Claude Lorain)
Žorž de la Tur. (Georges de la Tour)

Španija

Dijego Velaskez, (Diego Velázquez)
Bartolomeo Esteban Muriljo, (B. E. Murillo)
Husepe de Ribera, (Jusepe de Ribera)
Fransisko Zurbaran. (Francisco Zurbarán)
Flandrija i Holandija
Rembrant van Rijn, (Rembrandt)
Peter Paul Rubens, (Peter Paul Rubens)
Frans Hals, (Frans Hals)
Antonis van Dajk, (Anthonis van Dyck)
Jan Vermer, (Jan Vermeer)
Jakob van Rojzdal, (Jacob van Ruisdael)
Hermen Stenvik, (Hermen Steenwyck)

Nemačka i Austrija

porodica Asam, ("Asam")
A. Elšajmer, ("A. Elsheimer")
M. Rotmair. ("M. Rottmayr")

Barokno slikarstvo se razvilo najprije u Italiji, a za naglo širenje zidnog slikarstva najzaslužniji su bili Isusovci koji su, boreći se za pobedu protivreformacije, osnivali brojne manastire i gradili uz njih blistave i raskošne crkve po celoj Evropi. Čak, Vatikan i katolička crkva su odredili stroga ikonografska pravila u slikarstvu i zahtevali su da se na slikama izrazi snažan verski zanos ili skrušena pobožnost.

Iluzionizam

Prvo pravilo su za ideal uzeli slikari iluzionističkih kompozicija na svodovima crkava. To su bile slike koje su težile za pokretom, senzualnošću i spektakularnošću; slike koje su „otvarale“ zidove, svodove i kupole i sugerisale su da se unutrašnji prostor crkve ili dvora preliva i stapa sa spoljašnjim prostorima. Uz kombinaciju odgovarajuće arhitekture i slikanih skulptura i ponekad je taj iluzionizam bio tako uspešan da je kod posmatrača izazivao optičku varku, kao da se meša stvarnost i naslikano.
Vrhunac iluzionističkog slikarstva nalazimo u delu Pjetra da Kortone Veličanje vladavine Urbana VIII. u palati Barberini u Rimu. Naslikana i stvarna arhitektura se mešaju, sve je uznemireno vrtlogom likova koji se uzdižu ka beskkonačnom nebu. Neki likovi kao da lebde unutar dvorane. Da Kortonino slikarstvo je epska poezija pokreta, gesta i izraza koji se lako čitaju.

Intimnost



Umetnik kojeg zovemo prvim baroknim slikarom, Mikelanđelo Merisi de la Karavađo, pristao je uz drugi princip – skrušenu pobožnost. Karavađo je uneo krajnji realizam u slikarstvo - njegove likove na slikama ocrtava neobično svetlo i tama intimne senke u koje su uronjeni. Svoje likove je slikao gledajući žive modele, i to obično ljude sa ulice, pa i likove svetaca i samog Hrista (što je izazvalo zgražavanje rimskih građana).
Takvi likovi su i na njegovim prvim religioznim radovima: Pozivanje Sv. Mateja i Sv. Matej i anđeo. Na prvoj slici su likovi Mateja i prijatelja čak prikazani u odeći iz vremena kad je slika nastala, a svetost Hristovog lika postigao je prikazom svetlosne trake koja kao da dolazi s nekog prozora pored slike. Upravo ta ležerna religioznost je odgovarala Protiv- reformatorskim težnjama (kao kod Francuza Žorž de la Tura), ali i protestantskim slikarima kao što je bio Nizozemac Rembrant. Slike su mu često bile i autobiografske (Golijat na slici David s Golijatovom glavom). Svojim slikama je uneo svojevrsnu revoluciju u slikarstvo koja se proširila izvan granica Italije, do Španije, Francuske i naravno Flandrije i Holandije.


Žorž de la Tur, Sveti Josif kao stolar, oko 1635-1640, ulje na platnu, 137 × 101 cm, Luvr, Pariz.

Individualnost

U Baroku osobito važan postaje subjektivni utisak, tako se ličnini stilovi nekih umetnika razlikuju i upravo je u tome bogatstvo barokne umetnosti. To je najočitije u slikama dvojice slikara koji su poreklom iz istog područja i slikali su u gotovo isto vrieme, ali potpuno različitim stilom.
Tako je veliki Flamanski slikar Peter Paul Rubens slikar barokne pokrenutosti, neumerenog bogatstva i raskoši, jarkih boja, usmeren ka spoljašnjim i ka često pretrpanim kompozicijama istorijskih, alegorijskih, mitoloških ili religijskih tema. Posledicom živopisnog puta, Rubens, dete iz protestantske porodice, je postao revnosan katolik koji je svakim svojim delom veličao veru. Istinski protiv- reformator, Rubens je svet doživljavao kao pozornicu i njegove slike su prepune drame. Tako njegovo delo Podizanje krsta izgleda kao piramida tela koja talasaju i kao da izlaze izvan slike, uključujući i posmatrača u svoju dramu.


Peter Paul Rubens, Podizanje krsta, 1611, ulje na platnu, 462 × 341 cm, crkva Onze Lieve Vruve, Antverpen.

Dok Nizozemac Rembrant van Rijn, najveći je genije nizozemskog slikarstva, istražuje unutrašnje duhovno bogatstvo, večitu ljudsku dramu, podjednako u portretima i autoportretima, kao i u biblijskim prizorima, a njegovo glavno izražajno sredstvo su plemenite zlatno- smeđe boje i dramatičan odnos probijanja zraka svjetlosti u pretežno mračan prostor slike. Jedan od najplodonosnijih slikara svih vremena slikao je nebrojene teme iz Biblije, izradio mnoga grafička dela, a zanimljivi su i njegovi brojni autoportreti po kojima tačno možemo videti kako se čovek menja od mladosti do najdublje starosti. Njegova najveća slika Noćna straža je jedno od najuspelijih baroknih dela s pokretom i svetlošću koje mu daje nikad pre viđenu dramu. Upravo po toj tami i senzualnoj svetlosti se uveliko razlikovao od svog savremenika Rubensa kojeg je doživljavao kao rivala. Pred kraj života slika najdirljivije slike, kao što je Povratak razmetljivog sina koja je tako jaka u osjećaju nježne tišine da se posmatrač spontano intimno veže sa grupom na slici. U ovoj slici bogatstvo ljudskog razumevanja kroz celokupno životno iskustvo slikara se pretače u jedinstven izraz tuge i oproštaja. Možda najintimnije delo u istoriji umetnosti do toga vremena.


Rembrant, Noćna straža, 1642, ulje na platnu, 3,71 x 4,37 m, Ријксмусеум], Амстердам.

Samostalnost

U baroku se osamostaljuju brojne slikarske teme, kao što su portret, akt, pejzaž ili mrtva priroda. Čak se neki slikari opredjeljuju i specijaliziraju za samo jednu od tih tema, ili unutar njih još uže. Tako se Francuz Žorž de la Tur bazirao na kontrastnu igru svetlosti i senke u noćnoj rasveti, Nizozemac Frans Hals je hvatao ljudske emocije na lepršavim portretima, a Jan Vermer van Delft je opevao lepotu intimnosti ljudskog doma.


Jakob van Rojzdal, Pejzaž s mlinom, 1670, ulje na platnu, 83 × 101 cm, Ријксмусеум, Амстердам.

Najpoznatiji Španski slikar je Dijego Velaskez. Njegova rana „žanrovska dela“ (npr. Vodonoša iz Sevilje) koja su prikazivala siromašne posedovala su više duha i emocija od njegovih kasnih dela kada je postao kraljevski slikar u Madridu. Ipak je bio najbolji slikar svetla, što se vidi na njegovim tečnim i bogatim slikama (npr. Las Meninjas - Princeza i sluškinje).


Дијего Велазкез, Лас Менињас (Аутопортрет с краљевском породицом), 1656-1657, уље на платну, 318 × 276 cm, Muzej Prado, Madrid.

Literatura

Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982.
Opšta istorija umenosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974.
Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.
((hr)) hr:Barokno slikarstvo članak Barokno slikarstvo na hr. Vikipediji
Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Sre 26 Feb 2014 - 8:14

Rококо



Rokoko je umetnički stil, tačnije završni oblik baroka, koji je trajao između 1720. i 1780. godine. Razvio se u Francuskoj, zahvatio je Nemačku, Austriju i manje Italiju, Španiju i druge zemlje.
Najveći doprinos rokoka je u arhitekturi i umetničkom zanatstvu. Za razliku od baroka, rokoko je prefinjen. Odlikuju ga: slikovitost i raskoš dekorativnih elemenata, nežnost boja i ljupkost figura.
Ime stila je izvedeno od francuskog rocaille što označava ornamentalni motiv koji podseća na ušnu školjku. Ovaj ornamenat je nastao u beskonačnim varijacijama početkom 18. veka u Italiji ali je bio likovno prihvaćen na dvoru u Francuskoj u doba Luja XV.

Karakteristike stila

Rokoko je u prvom redu dekorativni slog. Zaljubljenost u ornamentiku se javlja u skulpturi, u arhitekturi i u slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao baroknog likovnog izraza iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila a naročito u arhitekturi koja nastaju posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV i donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki ton, osmeh i umanjenu srazmeru i ovakva raspoloženja se šire i karakteristična su za razdoblje rokokoa u celoj Evropi. Dinamizam baroka u svom vrhuncu je naslijedio lirizam. Javlja se i primenjena umetnost. U nameštaju se javlja pozlata i presavijanje — prelamanje nameštaja, sjaj i prekomerna upotreba ogledala u enterijerima. Radost iz prirode jeste reakcija na dogmu i patos baroka i nagoveštaj novog pravca koji će naslediti doba baroka — na romantizam. Nasuprot monumentalnosti u baroku i njegovom patosu razvija se tanana igra svetlosti i senke i liričnost prostora.

Dela u rokoko stilu

U arhitekturi tipične građevine su: Mali Trijanon (u Francuskoj) i dvorac Sansusi (u Nemačkoj)...
U vajarstvu najveći doprinos su dali Francuzi: Lemoan, Falkone i Klodion.
U slikarstvu se najviše slikaju ljubavne igre i pastirske scene. Najznačajniji predstavnici u slikarstvu su: Antoan Vato, Fransoa Buše i Žan-Onore Fragonar.

Motivi u slikarstvu:
Scene iz parkova.
Scene iz života aristokratije.
Predstave lepih žena.
Erotske scene.

U primenjenoj umetnosti najlepši radovi su izvedeni u štuku, u drvetu (namještaj), tapiserijama (goblenima) i u porcelanu (postojale su mnoge radionice, a najčuvenija je bila u Sevru).




wikipedija
Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita


Ženski
Poruka: 1185

Učlanjen: 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Sre 26 Feb 2014 - 8:21

Romantizam

Romantizam je kulturni i politički pokret koji je nastao u Britaniji i Nemačkoj krajem 18. veka, kao reakcija na racionalizam i neoklasicizam u kojem se potenciraju osećanja i sloboda individue u suprotnosti sa tradicijom neoklasicizma koji potencira podvrgavanje osećanja i sloboda stereotipima. Budući da je romantizam poseban način osećanja i shvatanja prirode, javljaju se različite tendencije u svakoj od zemalja na koju se pokret širio i u kojoj se razvijao. Umetnički izraz romantizma je obuhvatao praktično sve umetnosti.
Javlja se problem jedinstvene definicije pojma romantičarskog fenomena - romantizam nije nastao istovremeno u svim zemljama, niti iz istih pobuda; nije bio isključivo književni ili kulturni fenomen; niti je društvena, politička, kulturna i književna situacija u svim zemljama u vreme njegovog nastanka bila istvetna. Romantizam je nastao iz nagomilane emocionalne i intelektualne energije, ali nije doneo gotov program – ne javlja se kao formulisana književna i estetička samosvest, koja publici saopštava samo rezultate svog laboratorijskog eksperimentisanja, već neposredno iznosi u javnost sam proces eksperimentisanja pesničkim fenomenom i njegovom samosvešću. Takođe, romantizam je prošao kroz niz promena i u subjektivnoj svesti svojih predstavnika.

Romantizam u književnosti

Romantizam u književnosti (prema francuskom ‘le romantisme’) ili romantika (prema nemačkom ‘die Romantik’) kao književnoistorijski tipološki pojam u nauci o književnosti označava književni metod, pravac i stilsku formaciju.
Romantizam kao književni metod (vanvremena kategorija koju čini kompleks postupaka, izražajnih sredstava i umetničkih afiniteta) koji se javlja u svim književnostima od antike do danas kao suprotnost klasicističkom metodu, označava književnost koja svojim predmetom smatra svet čovekovih osećanja, daje prednost iracionalnom u odnosno na racionalno, nadahnuće traži u dalekoj prošlosti, posebno u srednjem veku, i razvija interesovanje za usmeno stvaralaštvo vlastitog i drugih naroda koji su bili van zapadnoevropskog kulturnog kruga.

Ovakva shvatanja književnosti dovela su do stvaranja književnog pravca najpre u zapadnoevropskim književnostima (nemačka, francuska, engleska književnost), postepeno zahvatajući književnosti naroda koji su u to vreme razvijali nacionalnu svest.

Romantizam kao književni pravac javlja se u zapadnoevropskoj književnosti krajem 18. veka i preovlađuje tokom prve tri decenije 19. veka. Razvijao se kao suprotnost klasicizmu.

Odlike romantizma


Streljanje 3. maja- Francisko Goja

Romantizam je pre svega lirska književnost u kojoj pesnik izražava sebe, svoju ličnost i svoja osećanja. Ona je u funkciji izražavanja lirskog subjekta. Izražavanju pesnikove ličnosti podređen je i pejzaž. Slike prirode prate, odnosno u funkciji su ekspresije osećanja lirskog subjekta. Pored toga romantičarsko stvaralaštvo odlikuje muzikalnost stihova, hiperbolizacija osećanja, nemotivisanost zbivanja, fragmentarnost strukture, romantičarska ironija, hibridnost književnih vrsta. Za romantizam je karakterističan žanrovski sinkretizam.
Klasicizam insistira na strogo propisanim žanrovskim kanonima i nezamislivo je odstupanje od njih.
Romantizam označava pobunu protiv takvih stega stvarajući nove oblike i narušavajući ustaljenu strukturu književnih rodova i žanrova. Drama se oslobađa od klasicističkih normi (pravilo o tri jednistva), razvija se lirsko-epski spev. Dominiraju kratke pesničke forme. U prozi se podstiče stvaranje novog tipa romana – sentimentalističkog, čija je osnovna tema ljubav. U dramskim žanrovima dolazi do modifikacija u pravcu nacionalno-romantičnih drama koje su po osnovnom tonu kazivanja tragedije. U njima se prepliću dve teme - patriotizam i ljubav.
Romantičarski pesnik gaji iluziju da je titan i da može promeniti svet, ali kad sazna koliko je svet oko njega običan i ne može da ga prati u njegovoj titanskoj nadmoći, romantičarski pesnik poredi svoju sudbinu sa Prometejevom, a svoju misiju sa prometejskom. Romantičarski pesnik želi da ljudima podari novi princip nade. Iz doživljaja romantičarskog pesnika kao boga na zemlji javlja se još jedan bitan poetički princip romantičarska ironija.

Predstavnici: Johan Volfgang fon Gete, Novalis, Vilijam Blejk, Džordž Gordon Bajron, Viktor Igo.
Kod južnoslovenskih naroda pojam romantično se dovodi u vezu sa programima buđenja nacionalne i političke svesti u prvoj polovini 19. veka, i sa orijentacijom na usmenu književnost koja se vezuje za pojam narodnog i narodnosti.

U tipološke odlike srpskog romantizma spadaju: konstituisanje književnog jezika, okrenutost narodnoj književnosti, naglašeno nacionalno i istorijsko osećanje, anahrono mešanje stilskih pravaca, inovativnost književnih žanrova.

Prema periodizaciji Istorije nove srpske književnosti Jovana Skerlića, romantizam u srpskoj književnosti obuhvata period od od 1848. do 1870.

U Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića, romantizam u srpskoj književnosti prolazi kroz dva perioda:
Brankovo doba – srpski romantizam četrdesetih godina;
Omladinsko doba – srpski romantizam šezdesetih godina, Zmaj, Jakšić, Laza Kostić.
Miodrag Popović smatra da u srpskoj književnosti postoje dva tipa romantizma:
patrijarhalno-herojski i
građansko-demokratski.

Predstavnici srpskog romantizma: Branko Radičević, Petar II Petrović Njegoš, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić.

Slikarstvo romantizma


Poslednja plovidba Temerera, 1839

Romantizam se u većoj meri pojavljuje u slikarstvu i grafici a manje u skulpturi i arhitekturi. Izrazito novatorski je bio u slikarstvu i svoje puteve vodi u negaciju klasicizma vredno studiranje svetla i boje i upravo na to nadovezuje se slikarstvo kasnijih epoha realizma i impresionizma.

Slikarstvo romantizma je nejedinstveno ali se mogu odrediti neki zajednički činioci:
Bogati kolorit
Kontrastna upotreba svetla i senke
Mekane modulacije
Dinamičke kompozicije

Ističe se momenat značaja buržoazije i njenog stremljenja za slobodom i kao suprotno kretanju u klasicizmu kada se ne daje značaj plastici, proporciji i čistoti obrade, već u jednoj dinamici kretanjima i kontrastima boja. Čitav se niz umetnika izražava na ovaj način.

Za prethodnika romantizma smatramo Hajnrih Fislija (1741. - 1825. ). Španija je dala jednog, ali vrlo značajnog predstavnika ove umetnosti - Francisko Goja (1741. - 1828. ), bio je umetnik velikog zamaha i anticipirao je slikarske pravce koji su se kasnije javili, prvenstveno realizam. U Engleskoj rade aeliki slikari pejsažisti Ričard Parks Bonington (1802. - 1828.), Semjuel Palmer (1805. - 1881. ), Džon Konstebl (1776. - 1837.) i Vilijam Tarner (1775. - 1851. ) a u Francuskoj Teodor Žeriko (1791. - 1824. ) i Ežen Delakroa (1798. - 1863. ) u Nemačkoj Fridrih Overbek (1785. - 1881. ). Slikarska epoha romantizma je imala značajan uticaj na savremeno slikarstvo 20. veka i prvenstveno na impresionizam.

wikipedija
Nazad na vrh Ići dole
Esti

Urednik
Urednik


Ženski
Poruka: 14380

Godina: 30

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 28.10.2014

Raspoloženje: U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Pon 22 Dec 2014 - 21:34

Muzika romantizma

Muzički romantizam se najčešće deli na dva perioda: rani i pozni, međutim pojedini autori [1] navode i tzv. srednji perod, najčešće nazivan „zrelim romantizmom“.
Uplivi romantizma u muziku naziru se već u Betovenovom srednjem opusu, iako ga smatramo jednim od „Bečkih klasičara“, dok se većina istoričara muzike slaže da su kompozicije njegovog završnog opusa već apsolutno romantičarske: primeri za to su njegova Deveta simfonija, koja je kvantitativno obimnija, ne samo od bilo koje simfonije preostale dvojice Bečkih klasičara (Hajdn i Mocart), već je Betoven time nadmašio i sve prethodne sopstvene simfonije. Sa kvalitativne strane, svi oblici su već kod ovog kompozitora počeli da evoluiraju: sonatni oblik se de facto uvek javlja sa određenim izuzecima: uvod, do tada jako retka pojava ispred prve teme, dobio je značajne dimenzije, te se razvio u značajan oblik, koji vrlo često nadmašuje čak i ceo ostatak ekspozicije. Razvojni deo, koji se kod Mocarta, a naročito kod Hajdna nekada sastojao i od svega nekoliko taktova, postao je izuzetno dug. Mnogobrojni izuzeci, naročito na tonalnom planu, postali su česti i u reprizi. Načini promene tonaliteta su postali veoma rašireni: do tada klasična dijatonska modulacija, sve češće ustupa mesto hromatskoj, enharmonskoj, pa i tonalnom skoku.
Simfonijske transformacije, koje je otpočeo Betoven, nastavljaju i rani romantičarski kompozitori. Stavovi često odstupaju od uobičajenih konvencija: dešava se da prvi stav bude u laganom tempu, drugi u sonatnom obliku, neretko čak i da su svi sonatni oblici, „ataka“ spojeni u jednu dugu celinu.
Klasičarski simfonijski orkestar nastavlja da evoluira: od dvojnog sastava (drvenih duvačkih instrumenata), on najpre postaje prošireni dvojni, tromboni i horne se ustaljuju kao stalni orkestarski instrumenti, takođe i timpani, a često i harfa učazi iz operskog u simfonijski orkestar. Hronološki prvi potpuno romantičarski kompozitor jeste Franc Šubert, koji se, ipak, još dosta oslanja na klasičarsku tradiciju, te tek pred kraj života sustiže Betovenov doprinos. Trebalo bi, ipak, znati da je Šubert umro svega godinu dana nakon Betovena- 1828. godine. Zahvaljujući njegovim savremenicima, a potom i naslednicima- Mendelsonu i Šumanu, njegov, za života neprimetan, opus doživljava revitalizaciju deceniju nakon njegove smrti. Feliks Mendelson, nemački kompozitor, čiji doprinos muzici se pre svega ogleda u otkriću potpuno zaboravljenog Bahovog, produbljuje oblik romantičarske simfonije („Škotska“, „Italijanska“), a iako pijanista, ostavlja značajan trag i u muzici za druge instrumente (Koncert za violinu i orkestar e-mol). Robert Šuman, takođe Nemac, Mendelsonov savremenik i prijatelj, takođe ostavlja značajan trag u simfonijskoj muzici, ali i u klavirskom stvaralaštvu. Daje podstrek mladom Bramsu za dalje bavljenje komponovanjem. Hektor Berlioz, francuski kompozitor, ostavlja trag u orkestarskoj muzici, pre svega svojim simfonijama („Fantastična“), programskim simfonijama i simfonijskim poemama. Prvi uvodi „fiks ideju“ kao motivski element koji prožima sve stavove. Sredina veka pripada velikim klavirskim kompozitorima i izvođačima: Poljaku Frederiku Šopenu i Mađaru Francu Listu, koji su se proslavili veoma virtuoznim koncertiranjem na klaviru, te velikim brojem isto tako virtuoznih kompozicija za ovaj instrument. Frederik Šopen, nakon neuspelog ustanka u Poljskoj, seli se u Pariz, gde nastavlja svoje muzičko obrazovanje.Ako izuzmemo nekolicinu solo-pesama, i simboličan broj transkripcija za druge instrumente, ovaj kompozitor je svoj život posvetio klavirskoj muzici: veliki broj nokturna, etida, empromptija, mazurki… samo su neke od kompozicija, ali treba pomenuti i dva, ne toliko uspešna, klavirska koncerta. Franc List, Šopenov veliki prijatelj, ali i konkurencija, prvi deo svog stvaralaštva je posvetio isključivo klavirskoj muzici, kada nastaju „Mađarske rapsodije“, sonate i koncerti; međutim nakon lomova u uvek nemirnom privatnom životu, prestaje da komponuje za klavir, i posvećuje se horu i orkestru. Nakon decenijske pauze 60-ih godina, kada je bio monah, List se vratio muzici pišući i muziku za klavir, i muziku za orkestar, kao i koncertirajući. Najznačajnije delo iz ovog perioda je Klavirski koncert u h-mol-u. Savremenik svih ranih romantičara, ali i njihov sledbenik, jeste italijanski operski kompozitor Đuzepe Verdi. Nakon što je propao kao pijanista i orguljaš, Verdi se posvetio izučavanju operske tehnike, te je sa preko trideset opera, izbacivši zaostale negativne elemente iz nje, konačno rešio veliku krizu opere serije, koja je otpočela još u baroku. Neke od najznačajnijih opera jesu „Travijata“, „Nabuko“, „Rigoleto“, „Trubadur“ i „Aida“. Nije prihvatio Vagnerovu reformu, ali je usvojio neke njene elemente. Verdijev savremenik, Listov istomišljenik, a kasnije i zet, veliki nemački operski kompozitor Rihard Vagner od rane mladosti proučava operu i pozorište uopšte. Svojim operama, ponudio je do tada nezamislivo rešenje: spajanje svih numera (prizora) u jednu celinu, te pretvaranje opere u „opersku dramu“. Sam je pisao libreta. Pored nekoliko ranijih, pre-reformskih, Vagner je najznačajniji po operskoj kvatrologiji „Prsten Nibelunga“, u kojoj je spojio elemente svoje reforme sa germanskom mitologijom. Pored ovoga, Vagner je svoj harmonski jezik toliko razvio, da se konačno, po prvi put, gubio osećaj tonalnosti. Razvija „berliozovsku“ fiks ideju, koja sada postaje izraženija, te se naziva lajt motiv. Sa Vagnerom, konačno se okončava period ranog (i zrelog) muzičkog romantizma, te otpočinje dalji razvoj i razgranavanje stila: na jednoj strani, pojavljuju se predstavnici apsolutne muzike, uglavnom vezani za Beč:Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Francuz Sezar Frank, te Nemac Rihard Štraus. Johanes Brams je ostavio dubok trag, pre svega, u klavirskoj muzici, međutim, za razliku od ranih romantičara, on više od poletnog virtuoziteta praktikuje jasnu akordiku. Napisao je i nekoliko vokalno-instrumentalnih dela. Anton Brukner je značajan kao simfonijski i kamerni kompozitor. Gustav Maler je značajan, pre svega, po radu na simfonijama. Iako ih je napisao samo devet, njima, u nekim elementima, udara temelje ekspresionizma, dok se u nekima, niko ne nadovezuje na njega. Jedina tipična romantičarska simfonija jeste prva, dok u ostalima postoje enormni izuzeci. Treba navesti samo Petu, koju mnogi smatraju prvom ikada ambijentalnom kompozicijom, kao i „Simfoniju hiljada“, gde orkestar dobija enormne razmere, te se ovo delo može izvoditi samo u malom broju velikih sala: korpus čini prošireni četvorni sastav orkestra, sa harfom, dva klavira, orguljama, čembalom, poštanskim rogom, gitarama, dva hora i jednim dečjim horom! Sezar Frank je takođe značajan po simfonijama, ali i po jednoj invenciji, koju će kasnije mnogi nastaviti: jasno motivsko povezivanje različitih stavova, što znači da je jedan motiv zajednički svim stavovima, kao fiks ideja. Rihard Štraus, po mnogim komentarima, poslednji romantičarski kompozitor, zbog toga što je umro tek 1949. godine, u mnogim elementima zakoračivši u ekspresionizam, istakao se radom na simfonijama („Alpska“), operama („Saloma“) i kamernim delima („metamorfoze“). Istovremeno, pa čak i pre ove grupe kompozitora, u umetnički i politički nesamostalnim zemljama, dolazi do formiranja nacionalnih škola: to se pre svega odnosi na Rusiju,Češku, Skandinaviju, pa i Srbiju. Razvoj nacionalne škole u Rusiji počinje još u prvoj polovini 19. veka, sa Mihailom Ivanovičem Glinkom, koji je prvi ubacio nacionalne elemente u muziku. Najznačajniji je po operi „Život za Cara“. Njega slede članovi tzv. „Ruske petorke“, mahom amateri, Cezar Kjuj, Milij Balakirjev, Aleksandar Borodin,Modest Musorgski i Nikolaj Rimski-Korsakov.Prva dvojica su se više bavili teorijom i idejama. Borodin se istakao kao veliki hemičar, a napisao je operu „Knez Igor“. Po mnogima najveći genije u grupi, Modest Musorgski, nikada nije savladao neke tehničke prepreke u kompozicionoj tehnici. Ipak, to ga nije sprečilo da napiše širok spektar mahom programskih dela, među kojima ciklus „Slike sa izložbe“ i poemu „Noć na golom brdu“. Nikolaj Rimski Korsakov se jedini docnije obrazovao, a istakao se po simfonijama, simfonijske poeme i klavirske minijature („Bumbarov let“). Paralelno sa ovom grupom, retko sarađujući sa njima, a opet koristeći i elemente ruske narodne muzike i apsolutnih kompozicija, stvara najveći ruski romantičarski kompozitor Petar Iljič Čajkovski. Značajan po ogromnom opusu, sa šest simfonija, nekoliko baleta, ciklusu „Godišnja doba“ za klavir i mnogim drugim. Češki romantizam reprezentuju dvojica kompozitora: Bedrih Smetana i Antonjin Dvoržak. Smetana je prvi upotrebio elemente češke narodne muzike u svojim mnogobrojnim orkestarskim kompozicijama, među kojima se ističe poema „Vltava“. Antonjin Dvoržak se nije toliko bavio poemama i programskom muzikom, ali se kroz harmonski jezik njegovih simfonija, primećuje prizvuk češkog melosa. U skandinavskim zemljama, muzičari 19. veka su se mahom obrazovali u Nemačkoj. Iako takođe tamo obrazovan, Norvežanin Edvard Grig komponuje isključivo koristeći folklorne melodije svoje zemlje. Najznačajnije delo koje je napisao je mitologijom inspirisana orkestarska svita „Per Gint“. Finac Žan Sibelijus nikada nije koristio narodne elemente, ali je ipak začetnik finske nacionalne škole. Njegovo značajno delo je svita „Finlandija“. Romantizam u muzici počeo je da se razvodnjava krajem 19. veka pojavom impresionizma kod Kloda Debisija i njegovih sledbenika. Mnogi drugi kompozitori su vremenom utonuli u modernističke stilove, koristeći još kao romantičari njihove elemente (ekspresionizam). Shvatanje romantizma na jedan drugačiji, savremeniji način, javlja se sredinom 20. veka i naziva se neo-romantizam. [You must be registered and logged in to see this link.]














Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

Urednik
Urednik


Ženski
Poruka: 14380

Godina: 30

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 28.10.2014

Raspoloženje: U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Pon 22 Dec 2014 - 21:42

Istorija mode: Romantizam

Romantizam je umetnički pravac koji nastaje, najpre u Nemačkoj, krajem 18. veka, a vrhunac dostiže u periodu 1820-1850. Stil ranog 19. veka odlikuju elementi 18. veka, a odeća koja je bila popularna u periodu 1795-1820. izlazi iz mode.

Moda žena u periodu romantizma
Tokom dvadesetih godina 19. veka kroj haljina spušta liniju struka od ispod grudi na najuži deo struka. Ovaj period karakteriše i vraćanje korseta, koji sada nose i devojčice. Suknja se proširuje, prvo redovima volana, a kasnije i velikim brojem štirkanih podsuknji. Haljine dosežu dužinu do gležnjeva, a ispod ruba vidljiva je čipka podsuknje. Marame i šalovi su obavezni za prekrivanje dubokih dekoltea. Grudnjak haljine usko prianja uz korset koji se kopča na leđima, a široki kaiš i velika šnala na njemu dodatno naglašavaju liniju struka. Najpre su popularni bili pufnasti rukavi da bi ih zamenili veoma široki rukavi nabrani iznad lakta i uski ispod njega. Preko haljina se i dalje nose spenser i pelis. Pelis ima široke, nabrane rukave skupljene oko lakta i jedan ili više kepova na ramenima, kao muški redengot.
Stil s početka 19. veka karakterišu suknje do gležnjeva i pufnasti rukavi
Nakon 1840. godine dolazi do manjih promena u ženskom oblačenju. Duboki dekolte zamenjuju haljine tamnijih boja, zatvorenijeg dekoltea, užih rukava i dugih suknji koje sada dosežu do poda. Takođe su popularne bone, kape koje su velikim mašnama vezane ispod brade. Nose se cipele ili plitke čizmice do gležnjeva.
Nakon 1840. godine moderne su haljine do poda sa zatvorenijim dekolteomFrizure su takođe jasno definisane i čini ih razdeljak po sredini i viseće lokne sa obe strane dok je na temenu punđa učvršćena ukrasnim šnalama i ukrašena perjem, cvećem ili trakama. Šeširi prate formu frizure i odeće pa su popularni oni sa širokim obodima. Žene prestaju da se šminkaju. To je period kada bledilo postaje moderno. Popularan je i nakit, a naročito viseće minđuše, narukvice i broševi.

Romantične punđe sa loknama sa strane ukrašene su cvećem i trakama
Moda muškaraca u periodu romantizma
U muškom kostimu se ponovo javlja anglomanija pa se najelegantnijima smatraju engleski dendiji. Francuski pisac Šatobrijan (Francois-Rene de Chateaubriand) opisuje modernog mladića romantizma: “On treba da na prvi pogled izgleda bolesno, da ima nešto nehajno u pojavi. Ni potpuno izbrijan, ni bradat, već kao da mu je brada iznikla bez upozorenja u trenutku očajanja. Uvojci vetrom razbarušene kose, prodoran pogled, idealizam, rasejanost, svetle oči. Usne stisnute od prezira prema ljudskoj vrsti, nemirno Bajronovo srce, utonuo u gnušanje i misteriju postojanja.”
Englenski dendi nemirnog, Bajronovog srca
U osnovnim linijama nastavlja se raniji period, sa naglašenim strukom i kukovima. Nose se tamni kaputi sa jednoredim kopčanjem. Ramena su širena pomoću naramenica, a struk izuzetno sužen steznikom ili šniranjem prsluka na leđima. Širina i zaobljenost kukova je postizana zasebnim krojenjem peševa kaputa i njihovim nabiranjem na kukovima.
Frakovi se i dalje nose, ali ih u dnevnoj odeći zamenuju kaputi sa izrazito širokim peševima, dugim do kolena, često sa kratkom pelerinom na ramenima – šinjel kaputi. Ova vrta kaputa  zamenjuje redengot, koji ostaje u upotrebi samo kao odeća kočijaša i putnika. Prsluci se i dalje nose, a pantalone dobijaju dobro ukrojen oblik. Nabrane su na kukovima i zatežu se kožnom trakom ispod đona cipela. Najčešće su sive. Sredinom veka, umesto preklopa, pojavljuje se šlic današnjeg izgleda.
Nezaobilazni modni dodaci su cilindar, rukavice i štap
Karirani i prugasti dezeni nose se u dnevnim varijantama, a crno u večernjim prilikama. Uveče se preko odeće nosi crni ogrtač sa postavom. Tamne, ukrućene kravate zamenjuju se raznim maramama koje se obavijaju oko vrata. One su bile i najbitniji detalj muške odeće. Priča se da je sud o muškarcu donošen na osnovu toga kako je vezao svoju kravatu. Utegnut struk izlazi iz mode 1840. godine. Nose se cipele sa gamašnama i kratke čizmice na šniranje.
Frizure su nešto urednije nego u prethodnom periodu. U modu ulaze razdeljci, po sredini ili sa strane, kao i zulufi i tanki brkovi. Cilindar je jedini tip šešira. U modu ponovo ulaze rukavice. Ostali detalji su štap i naočare na dršci.
Izvori fotografija: zeesonlinespace.net, wikimedia.org, allart.biz, bp.blogspot.com, tumblr.com, furinsider.com














Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

Urednik
Urednik


Ženski
Poruka: 14380

Godina: 30

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 28.10.2014

Raspoloženje: U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Pet 30 Jan 2015 - 8:03

Romantizam
Romantizam u književnosti

Javlja se posle Buržoaske revolucije (1789), krajem 18. i početkom 19. veka, a traje do sredine 19. veka (revolucija 1848. godine u većini evropskih zemalja).

Nastaje kao svojevrsna reakcija na klasicizam. U ovoj epohi uočavamo 2 faze:

   predromantizam
   razvijeni romantizam

Borili su se za slobodu, jednakost, bratstvo (3 ideala). Dolazi do osporavanja ova 3 ideala – razočarenje – pesnici reagovali tako što su pisali dela – kod njih dominira osećanje zatvorenosti i bezizlaza (kao reakcija novonastalih prilika posle revolucije).

Odbacuje se razum, potenciraju se osećanja, mašta, prisutni su snovi, halucinacije (iracionalne stvari). Prevazilaženje stvarnosti može da se ostvari na 2 načina: prostorno (stvarno i fiktivno) i vremenski (u prošlost (češće) i u budućnost).

Uzori su drugačiji od uzora klasicista (antička klasična književnost), sad je narodna i srednjovekovna literatura.Naglašeno je osećanje patriotizma (rodoljublja), naročito pesnika koji su pripadali narodima pod tuđinskom vlašću (srpski pesnici).

Dosta se govori o slobodi, razvija se kult slobode – pogazuje pesma „Šijonskom sužnju” od Bajrona.

Priroda je velika tema romantičara, javlja se i kult prirode.

Njegoš: Ko je ono na visokom brdu? – svemoć pesnika (poredi se sa Bogom), pesnici učestvuju u večitim procesima u vasioni.

Novalis: Pravi pesnik je sveznajući – gleda se na pesnika kao na genijalno biće.

Džordž Gordon Bajron (1788 – 1824)

Najvažnije dela su mu pesma „Čajld Harold” i roman u stihovima „Don Žuan”. Don Žuana nije stigao da završi, napisao je samo 16 od planiranih 24 pevanja. Primenjuje realistički metod, nije romantičarsko delo, time nagoveštava realizam.

Putovanje Čajlda Harolda ima 4 pevanja, 1. i 2. je objavio 1812. godine po dolasku u Englesku i ona su vezana za prvo Bajronovo putovanje 1809. godine po Mediteranu, to delo mu donosi svetsku slavu.

Drugo putovanje 1816. godine, nakon kog se ne vraća u Englesku, donelu mu je 3. pevanje 1816. godine i 4. pevanje 1818. godine. Tad je boravio u Italiji, Veneciji. Tad je Italija bila pod vlašću Austrije – formirao se pokret za oslobođenje pa se i tu aktivirao. Posle se pridružio i grčkim revolucionarima, ali u Grčkoj dobija malariju i od nje umire 1824. godine.

Kod nas je Đura Jakšić sledbenik bajronizma.

Aleksandar Sergejevič Puškin (1799 – 1837)

On je bio plemićkog porekla, kao i Bajron. Nazivaju ga ocem ruske književnosti.

On je išao na školovanje u Carsko selo, tu je završio licej i tad počinej da piše lirske pesme kroz koje je izražavao nezadovoljstvo zbog konzervativnosti okoline u kojoj živi.

Zbog tih pesama car ga je kaznio progonstvom u Sibir, kazna nije sprovedena jer su se za njega zauzeli prijatelji, posebno Žukovski, tako da je prognan na jug, u današnju Moldaviju.

Tu će započeti rad na romanu „Evgenije Onjegin”. Uprkos kazni, on je ostao dosledan uverenjima.

1825. godine došlo je do ustanka, pošto je stanje u Rusiji bilo jako teško, ustanak se zvao Dekabristički ustanak, njega su podigli mladi plemići koju su bili revolucionarno raspoloženi.

Postojale su 2 takve grupe, jedna na severu u Petrogradu, druga na jugu.

Ustanak je ugušen, pošto je bila mala grupa, nije bio masovan pokret.

Puškin nije učestvovao (bio je pod prismotrom), ali je bio simpatizer ustanka.

Na presto tad dolazi Nikolaj I, pa su prilike bile još gore; on je naredio da Puškin pod prismotrom dođe na dvor i tu je dobio mesto početnika na dvoru, što je bilo ponižavajuće jer je on već bio poznat.Iscenirana je svađa i dolazi do dvoboja, gde je smrtno ranjen, samo 2 dana kasnije je umro.

I Puškin i Bajron su počeli lirskim pesmama, pa su negovali poemu – različiti rodovi i vrste.

Najvažnija dela: poema „Ruslan i Ljudmila”, „Kavkaski zarobljeni”, „Cigani”, drama „Boris Godunov”, mala drama „Mocar i Salijeri”, pripovetke (to Bajron nije pisao): „Pripovetke Belkina”, zatim „Pikova dama” i roman „Evgenije Onjegin”..

Bajron na kraju svog stvaralaštva piše realističko delo Don Žuan, kao što Puškin piše Onjegina i time nagoveštava realizam u ruskoj književnosti.

Pre Puškina postojala je klasicistička književnost koja je nastojala da prati nova zbivanja u Francuskoj, prevođena dela… Puškin se zalaže da se to napusti i da se književnost vrati ruskom duhu i da se jezik obogati, tako da je i sam uneo narodni jezik.

Roman u stihovima, Evgenije Onjegin, nastaje u vreme progonstva, počeo je da ga piše 1823. u Kišinjevu, a završio ga je oko 1830. godine alu mu se posle vratio. Prvobitno je delo zamišljeno u 9 glava, 8. su Onjeginova putovanja, a u 9. se sreće sa Tatjanom. Izbacio je 8. i stavio nju kao 9. glavu. Kasnije se odlučio da dopuni delo, zamislio je Onjegina kao dekabrsitu pa je to stavio u 10. glavu koju je napisao u šiframa zbog okolnosti. Formu roman u stihovima preuzeo je od Bajrona.

Pisao je strofu od 14 stihova koja se naziva Onjeginska strofa.

Likovi: Onjegin, Lenski, Tatjana, Olga i Puškin. Opisano je pre svega plemstvo, i to gradsko i spahijsko, a 3. sloj ne prikazuje (dvorsko), to se sreće kod Tolstoja.
Romantizam u srpskoj književnosti

Traje od treće decenije 19. veka, pa do 70ih godina 19. veka.

Kod nas se klasicizam (kao uticaj, a ne kao pravac) javlja kod Sterije (i romantičar i realista i klasicista), Sime Milutinovića.. Romantizam se javlja nakon književnosti prosvetiteljstva.

Bile su 2 faze u romantizmu:

   rani romantizam ili predromantizam, kod nas se zove još i rani patrijarhalni, predstavnici su bili Vuk Karadžić, Njegoš, Sima Milutinović Sarajlija, Prota Mateja Nenadović; oni se oslanjaju na narodno stvaralaštvo koje je podignuto na viši nivo.
   razvijeni romantizam, predstavnici su Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj i Laza Kostić.

Branko Radičević (1824 – 1853)

Pravo ime mu je Aleksa. Kao pisac javlja se 40ih godina 19. veka.

Prve pesme napisao je 1843. godine, a već sledeće godine odlazi u Beč i studira medicinu i prava, brzo je ušao u klub Vukovih prijatelja, pošto su se njihovi očevi znali.

1847. godine objavljuje svoju prvu knjigu „Pesme” pisanu na narodnom jeziku, novim pravopisom.

Pored lirskih pesama, pisao je i poeme, pa je i u ovu knjigu uneo 2 poeme: „Put” i „Đački rastanak”.

1851. godine objavljena je knjiga sa epskim pesmama, koje predstavljaju njegov pad i nisu posebno važne za njegovo stvaralaštvo. Obim njegovih dela je mali. Pokušao je i da napiše roman u stihovima „Bezimena”, ali nije uspeo – polje širokih interesovanja.

Krajem 40ih godina dobio je tuberkulozu, pa je prestajao da piše.1883. godine telo mu je preneto na Stražilovo.

Uvodi narodni jezik u dela. Žievo je u Vojvodini, u građanskom sloju, ne poznaje jezik kao Vuk, pa ima pogrešaka. On je bio pionir u stvaranju novog književnog jezika.

Putem kratke forme slika nam prirodu društva, moral, mentalitet njegovog vremena.

Đački rastanak je napisao 1844. dok je bio u Beču.

OŠ je završio u Zemunu, a gimnaziju (1835-1841) u Karlovcima, a osmi razred u Temišvaru.

Đura Jakšić (1832 – 1878)

Rođen je u Srpskoj Crnji. Živeo je sa Srbima u južnoj Ugarskoj.

Bavio se ne samo pisanjem, već i slikarstvom i školovao se u Beču za učitelja slikanja.

Tamo je početkom 50ih godina upoznao Zmaja (bili su cimeri). Tada počinje da piše pesme, početak pisanja za njega je bio nevažan, krio je to od Zmaja koji je to otkrio i terao ga da te pesme objavi. Đura to nije hteo, pa mu je Zmaj krišom uzeo dela i 1853. godine objavio pod imenom „Prvenčad”.

Od 1857. godine Đura se konačno vraća u Srbiju gde je radio po školama kao nastavnik slikanja.

Bio je izuzetno slobodnog duha, nije se nikome pokoravao (kao Bajron) i to je pretočio u pesme.

Često je bio u sukoblu sa vlasti, pa su ga stalno seljakali, na kraju je 1870,1 završio u Beogradu.

Bio je izuzetno osećajan, osetljiv, prkosan.

Pisao je dela i dramskog i proznog karaktera. Dao je veliki doprinos delima dramskog karaktera: „Seoba Srbalja”, „Jelisaveta” i „Stanoje Glavaš”.

Pisao je i lirsko-epska dela, poeme, pripovetke koje su prvo imale romantičarske karakteristike, a kasnije 70ih godina se javljaju sa elementima realizma; u pesmama ima socijalnih motiva.Objavio je samo jednu knjigu 1878. godine „Na liparu” to je ciklus od 3 pesme nastao 1866. godine.

Jovan Jovanović Zmaj (1833 – 1904)

Stvarao je skoro pola veka. Tek 1853. godine objavljuje veći broj pesama, mada je i ranije pisao.

To je najistaknutija ličnost kada pričamo o poeziji za decu, ali je kao pisac poznat i po lirici, ima i 1 dramsko delo. Radio je i na prevođenju, znao je više jezika, završio je 2 fakulteta. Bio je mnogo više obrazovan od Jakšića. Preveo je više od 100 pesnika iz 12 različitih književnosti.

Dosta je prevodio sa mađarskog (naročito Petefija), pošto je živeo sa Srbima u južnoj Ugarskoj.

Pokrenuo je oko 7 časopisa posvećenih deci, gde je bilo puno njegovih ilustracija; Neven je najznačajniji časopis, uređivao ga je 23 godine.

Njegovo lirsko stvaralaštvo je znatno obimnije od Đurinog (on 1 knjiga pred kraj života, a Zmaj 6). Nisu na istom stilskom nivou, najuspelije su „Đulići” (1864) i „Đulići uveoci” (1882).

Laza Kostić (1841 – 1910)

Rođen je u Kovilju, javlja se kao pesnik 60ih godina. Prvo se bavio lirikom (3 knjige), ali je pisao i epske pesme (takođe 3 knjige), lirsko’epsme pesme, pripovednu prozu (ne tako značajan doprinos), drame – značajno, bilo ih 3: „Maksim Crnojević” po epskoj pesmi Ženidba M.C, „Pera Jegedinac” – simbol otpora Srba austrijskoj vlasti i „Uskakova ljuba” ili „Gordana”.

Radio je i na prevođenju, prevodio je Šekspira (Hamleta, Ričarda III) sa engleskog. Još 1859. godine prevodi prve delove Romea i Julije, a 70ih prevodi celo delo. Znao je više jezika.

Bio je zadužen za proslavu 300 godina od Šekspirovog rođenja (1564).

Pisao je i filozofske eseje i eseje iz oblasti estetike, bio je prvi kod nas koji to piše – tekst „Osnovi lepote u svetu” – tu se zasniva estetika kod Srba Završio je i doktorirao pravo, doktorat je pisao i odbranio na latinskom.

Dolazio je i u sukob sa vlastima, jednom je bio i u zatvoru, drugi put je to izbegao tako što je pobegao u Crnu Goru gde je na dvoru kneza uređivao časopise.

Eksperimentisao je na polju jezika i smišljao je neke reči, od kojih su neke prihvaćene, a neke ne. Isidora Sekulić ih naziva izgoretinama, ali to ne znači da je jezik Laze slab i to ne utiče na kvalitet, nego naprotiv jer drugi to nisu ni pokušali.

„Među javom i med snom” je nastala 1863. godine, na početku njegovog književnog rada.

1902. godine objavio je knjigu o Zmaju, govori kako obični ljudi imaju 2 stanja: java i san, a pesnici 3: java, san i inspiracija.

„Santa Maria della Salute” je nastala 1909. godine, nastajala je oko 10ak godina.














Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Pet 30 Jan 2015 - 8:12, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

Urednik
Urednik


Ženski
Poruka: 14380

Godina: 30

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 28.10.2014

Raspoloženje: U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Pet 30 Jan 2015 - 8:11

Aleksandar Manić, PARIZ,2013. godine izvestio nas je putem BM,da je otvorena izložba
Crni romantizam od Goje do Ernsta

Izložba je podeljena u tri celine: Rođenje (1770-1850), Simbolizam (1860-1900) i Nadrealizam (1920-1940)
(foto, Izložba Crni romantizam u pariskom muzeju Orsej)
zložba Anđeo čudnog – Crni romantizam od Goje do Ernsta, organizovana u pariskom muzeju Orsej (5. mart – 9. jun), okupila je dve stotine dela, najviše slika, crteža, grafika i fotografija, kao i nekoliko skulptura koje datiraju od kraja 18. veka do početka 20. veka. Dela Goje, Fislija, Blejka, Delakroa, Igoa, Fridriha, Moroa, Redona, Dalija, Klea, Belmera i mnogih drugih, svrstana su u perspektivu koju je postavio Mario Prac, italijanski istoričar umetnosti, u svojoj knjizi Telo, smrt i đavo – crni romantizam (1930). Da bi ukazao na širok pokret u književnosti, slikarstvu i vajarstvu koji se javlja od 1760. godine, Prac je suprotstavio iracionalno i mračno, sa jedne strane, a sa druge, racionalizam i humanizam veka svetlosti.
Da li razum predvodi čovečanstvo?

Industrija zabave danas koristi vampire, veštice, fantome i ostala čudovišta, kao opšta mesta i stereotipe da bi prodali robu koja se traži na tržištu. Neophodno je prisetiti se da je poreklo crne fantazije upravo u 18. veku, u kome je razum nadvladao opskurantizam, u kome je došlo do stvaranja širih demokratija u Francuskoj i Americi kao i do značajnih naučnih otkrića. Međutim, dolazak francuske Revolucije, Terora i ratova u Evropi, doprineli su da se dobije vrlo crna slika života i da se posumnja da razum predvodi čovečanstvo.

Istovremeno, pojavilo se razočarenje prouzrokovano nemogućnošću da se teorijski i filozofski radovi primene u praksi. Idealizacija je bila samo na papiru, ali ne i u životu, gde je i dalje važila ljudska priroda sa svim svojim vrlinama, ali i crnim porocima. Otrežnjenje je pokazalo da je jasna distinkcija između svetlosti i tame nestala u korist sivila, zastrašujućeg i nesigurnog, bez vidljivih granica između dobra i zla.

Tada se i pojavio crni romantizam, pokret u umetnosti koji se napajao zabrinutošću u kriznim vremenima, preobražavajući dnevne strahove i nesigurnost u zastrašujuće prikaze. Strašne priče i noćne more kršile su moralne zabrane i pomerale granice izmđu prirodnog i neprirodnog. Otvarajući zabranjena vrata, čitalac je silazio i u samog sebe, istražujući svoje strahove i svoje tajne želje.

Izložba je podeljena u tri celine: Rođenje (1770-1850), Simbolizam (1860-1900) i Nadrealizam (1920-1940).
Let veštica, Fransisko Goja, 1798

Razočaranost neostvarenim idealima

Pokret crnog romantizma, u slikarstvu, proizašao je iz gotskog romana koji se pojavio u Engleskoj krajem 18. veka i vrlo brzo postao popularan. Međutim, izložba Anđeo čudnog nije ilustracija crnog romana, viđenog svojevremeno kao minorni rod, nego ukazuje na njegovu estetiku koju su usvojili slikari i vajari. Ostajući u savremenom svetu, oni su se zasnovali na misterijama, jakim osećanjima i mračnim stranama ljudske prirode.

Čovek koji ne meditira, živi u slepilu. Čovek koji meditira, živi u mraku. Mi imamo samo izbor tame, pisao je Viktor Igo.

Prvi deo izložbe najbolje ilustruju slike Goje i Žerikoa koje nam ukazuju na užase rata i sujevreje. Fisli daje svoju mračnu viziju Danteovih, Geteovih i Miltonovih dela, slikajući fantome, veštice i demone, a Fridrih i Blehen slikaju enigmatične i zagrobne krajolike.

Razočarani idiličnim i idealizovanim prikazima čoveka koji ne odgovaraju stvarnosti, oni su rešili da nam poljuljaju ubeđenja o našoj ljudskosti i da na videlo izvuku pakleno crnilo koje obitava u nama. Stavljajući čoveka na nivo životinje, nagog tela, osvetljenog u središtu platna, slikar ga prikazuje dok proždire svog neprijatelja, dok ubija svoje dete ili dok u paklu kida sapatnika u međusobnoj borbi. Tako Žerikoov Splav meduza (1818) izvlači Danteov Pakao na površinu zemlje, a Bugroov Dante i Vergilije u Paklu (1850) pokazuju kako se proklete duše međusobno proždiru.

Za razliku od miltonovske idealizacije Satane, Delakroa i Igo prikazuju ga grotesknog, dlakavog, nalik srednjevekovnoj tradiciji. Da bi Satana bio što ružniji, njegova žrtva, nevina mlada žena, mora da bude otelotvoreni simbol čistote i vrline. Ludilo, smrt i pakao uvek odnesu lepoticu, lako zavedenu zbog njenog razočaranja u ideale. Lako je primetiti da se kroz likove nevinih lepotica napada na Vrlinu i Prirodu, dva skoro religijska nazora iz veka Svetlosti koji je potom iznedrio Revoluciju, Teror i ratove.
Veliki Crveni Zmaj i žena odevena u sunce, Vilijem Blejk, 1805

Vrtoglavica beskraja

Ne plašim se veštica, patuljaka, prikaza, hvalisavih džinova, lukavih duhova, trolova, niti bilo kojih drugih kreatura, nego ljudskih bića, kazivao je Goja, razočaran ljudskom prirodom. Tako je on kroz Kaprice, seriju grafika sa kraja 18. veka, na vrlo fini način kritikovao vladajući opskurantizam u Španiji, podržan, sa jedne strane, narodnom praznovericom, a sa druge, fanatizmom i ideologijom jezuita.

Da bi privukao pažnju gledaoca kroz zastrašujuće, slikar se odlučuje na uzvišenost, novu estetsku kategoriju koju je obrađivao britanski filozof Edmund Berk. Tamo gde lepo zadovoljava naša čula i razum, uzvišeno ih prevazilazi, stvarajući osećanje užasa pomešano sa zadovoljstvom. Uzvišeni krajolici su specijalnost Džona Martina (Miltonov Izgubljeni raj, 1841) i Semjuela Kolmena (Uoči Apokalipse, 1838).

Za razliku od engleskih apokaliptičnih i mitskih krajolika, francuski i nemački pejzaži se oslanjaju na stvarnost. Groblja, pećine, dvorci, manastiri, proizašli iz crnih romana, sugerišu zatvorenost i gušenje. Kada umetnici slikaju uzvišenost prirode, oni biraju teme ruševina i ponora, tražeći osećaj vrtoglavice i pada. Kroz ledene raseline i planinske ponore, ispod olujnog neba, Pol Ije (Ambis, 1861), Karl Fridrih Lesing (Planinski krajolik, 1830) i Tomas Ender (Glečer, 1830) sugerišu padanje u ništavilo. Isto padanje u ništavilo preti i Ranjenom oklopniku (1814) Žerikoa i Hamletu i Horaciju na groblju (1835) Delakroa. Zlatno doba epopeja ustupilo je mesto melanholiji, sumnji i kukavičluku. Priroda nadvladava pobeđene heroje i njihovo razbaštinjeno potomstvo.

Noćni morski pejzaži Žerikoa i Fridriha (Obala pod mesečinom, 1836) donose novu vrstu ponora – vodoravnog. Gledalac tapka u mraku, ulazi u sliku bez ivica i repera, ide do nekoliko nesigurnih svetlih tačaka i dolazi do obzorja gde se na mračno more oslanja olovno nebo i stvara vrtoglavicu beskraja.
Dante i Vergilije u Paklu, Vilijam Bugro, 1850

Samoća, tišina i tama

Nasleđe crnog romantizma ponovo dobija na značaju od sedme decenije 19. veka. Poverenje u naučni pozitivizam i demokratiju gubi dah, a jedan broj intelektualaca oseća se prevarenim zbog hipokrizije buržoazije, moralnih stega i površnosti društva. Željni da životnim enigmama daju drugačija objašnjenja, osim naučnih i mimetičnih, oni u crnom romantizmu pronalaze ne samo slobodu, nego i subverzivnu snagu.

Na takvoj podlozi razvija se simbolizam od 1880. godine, ukazujući na ljudsku sujetu i dvoličnost progresa, okrećući se, radije, ka okultnom, mitovima i novim otkrićima o snovima. Fantastične priče Poa, Gotjea, L'Il-Adama, sučeljavaju čoveka sa njegovim užasima i kontradikcijama – divljaštvom i perverznošću skrivenim u svakom ljudskom biću, rizicima kolektivnog degenerisanja i zastrašujućim nepoznanicama dnevnog života. U fantastici, simbolisti pronalaze svoj idealni način saznanja i komunikacije kroz samoću, tišinu i tamu, dok je upad iracionalnog u svakodnevicu važan element kompozicije.

Istovremeno, simbolisti feminizuju anti-heroje, te na mesto Satane dolazi Meduza (Štit sa likom Meduze, Aronld Beklin, 1897), Sfinga (Poljubac Sfinge, Franc fon Štuk, 1895) ili Salomeja. Žrtva i napadač, ženski likovi su savršeni motiv za umetnost koja pokušava da gledaoca stavi pred sopstvene strahove. Fatalne žene su alegorija Prirode, njene okrutne snage, perverzne i uništavajuće ako se uđe u njene tajne. Ova ideja je proizašla iz fantazmagorija markiza De Sada koji je tako rušio Rusoov mit o dobroj Majci-Prirodi.

Knjiga Veštica (1862) Žila Mišlea, zanimljiva istorijska i filozofska studija uloge veštica u srednjem veku, ukazuje da su veštice, s jedne strane, veza između čoveka i prirode, a sa druge, one su sredstvo crkve i vlasti da tlače narod, a posebno žene. Tako simbolisti u ženi pronalaze figuru koja je istovremeno subverzivna, melanholična i magijska. Skulptori Karijes (Žabolovac, 1891) i Sudbinin (Zaspali monstrumi, 1906) upravo se poigravaju tim elementima i ne dovršavaju svoje skulpture u potpunosti, nego ostavljaju neobrađene delove u organskom obliku, ne bi li tako podvukli nedovršeno preobraženje.
Obala pod mesečinom, Kaspar David Fridrih, 1836

Moderni stan umesto srednjevekovnog podruma

Crni romantizam ponovo se javlja u Evropi po završetku I svetskog rata. Nadrealisti otkrivaju romane markiza De Sada i platna Kaspara Davida Fridriha, ali više ne slikaju nevine heroine, u mračnim gotskim dvorcima, položene ispred nogu krvoločnh vlastelina ili satanskih monaha, gde bivaju izložene moralnim i fizičkim užasima. Udaljene i šumom prikrivene dvorce i manastire zamenila su nova istraživanja o ljudskoj svesti. Njihov interes za crni romantizam nije slučajan, pre svega zato što nadrealisti daju značaj slučaju, snu i iracionalnom, koji omogućavaju nekontrolisane manifestacije tela i nesvesnog. Istovremeno, uzimajući kao povod ulazak u mračni i iracionalni svet, nadrealisti su se trudili da negiraju ideologije, da skidaju maske morala i raozbliče, kako Crkvu, tako i nauku i tehnološki progres.
Smrt i grobar, Karlos Švab, 1900

Izložba se završava crtežima Andrea Masona (Ambis, 1955) i fotografijama Hansa Belmera (Lutka, 1935), u kojima je svet markiza De Sada pronašao novi izraz, daleko od dvoraca i podruma, smešten u običnost i svakodnevicu modernog stana.
Lutka, Hans Belmer, 1935

Izložbom Crni romantizam, računa se na veliku posetu mlađe publike zainteresovane magijom, vešticama, zombijima, ljudožderstvom, paklom, đavolima i demonima. Problem je što ova izložba nema pedagoški značaj, niti zauzima poseban stav koji bi gledaocu omogućio novi uvid u obrađenu temu. Najvažniji element izložbe jeste pokazivanje što više slika sa crnim motivima, nizanje drugorazrednih dela velikih majstora prikupljenih iz muzejskih rezervi i vešto smišljeni naziv, čime organizatori pokazuju da ih najviše zanima dobra zarada od ulaznica i derivata.














Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN


Ženski
Poruka: 80914

Lokacija: divljina

Učlanjen: 28.03.2011

Raspoloženje: uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Čet 5 Feb 2015 - 23:04

Istorija umetnosti u jednom kliku

Kompanija „Google“ predstavila je 3. aprila u Parizu prošireno izdanje svog internet projekta „Google Art Project“ pa sada svi korisnici interneta mogu uživati u delima koja se nalaze u više od sto pedeset muzeja širom sveta.


„Google Art project“ predstavljen je prošle godine, kada je obuhvatao sedamnaest muzeja i brojne postavke uglavnom sačinjene od slika umetnika koji pripadaju zapadnoj civilizaciji.

„Danas ’Art Project’ čini više od trideset hiljada umetničkih dela uz mogućnost obliaska četrdeset šest muzeja“, saopšteno je iz kompanije. U saopštenju se navodi da su tokom prethodnih 365 dana osluškivali želje svojih korisnika i odlučili da unaprede projekat, kako bi svima izašli u susret.

„Više nije stvar u tome da indijski student umetnosti želi da poseti Muzej moderne umetnosti u Njujorku. Sada i američki studenti žele i mogu da posete Nacionalnu galeriju moderne umetnosti u Nju Delhiju“, navodi „Google“.

Projekat je do sada uključivao uglavnom umetničke slike, dok novo izdanje obuhvata skulpture, fotografije ali i uličnu umetnost. Tako svi zaljubljenici u umetnost mogu da uživaju u delima južnoafričkih rok dizajnera, brazilskih majstora grafita i australijskih Aboridžina.

„’Art Project’ je deo naših napora da digitalizujemo kulturu i učinimo je dostupnom što većoj publici. Pod pokroviteljstvom našeg instituta kulture (Google Cultural Institute) predstavljeni su u visokoj rezoluciji „Svici sa Mrtvog mora“, digitalizovali smo arhivu mnogih čuvenih ličnosti kao što je Nelson Mandela i kreirali smo 3D model francuskog grada iz osamnaestog veka.“

Uz svako umetničko delo nalaze se između ostalog informacije o autoru, vremenu nastanka, mestu gde je izloženo. Između ostalog, moguće je saznati gde su sve izložena dela jednog umetnika, a postoji i opcija uz pomoć koje korisnici mogu napraviti svoju kolekciju umetnina.

Više o tome kako možete koristiti „Google Art Project“ pogledajte u video snimku:

[You must be registered and logged in to see this link.]

B92





















Nazad na vrh Ići dole
Esti

Urednik
Urednik


Ženski
Poruka: 14380

Godina: 30

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 28.10.2014

Raspoloženje: U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Uto 24 Feb 2015 - 8:18

Modni dodaci nekada i sad

Moda je sastavni deo života svake žene a u poslednje vreme i muškarca. Koliko odelo čini čoveka i koliki smo mi zapravo robovi ove floskule ?!

Koliki je uticaj modne industrije u svakodnevnici savremenog čoveka, koliko odeća ali i modni dodaci zapravo skreću pažnju sa bitnog na površno, pokušaću da dam kroz kratki osvrt. Način na koji su se žene nekada šminkale, češljale, vezivale marame, ili brižljivo birale odgovarajući nakit biće tema ovog teksta. Neću zapostaviti ni muški deo jer primera zaista ima jako puno.

Još je egipatska kraljica Nefertiti, koja je živela negde oko 1350. godine pre nove ere, na poseban način iscrtavala oči, kosu obuhvatala trakama od najfinijih materijala i često nosila ono što bi današnji poznavaoci mode nazvali velikim komadima nakita, pogotovo misleći na vredne, draguljima optočene ogrlice.


Srednji vek i ranohrišćanska umetnost takođe su svoje pripadnike plemstva videli kao velike poklonike stila. Pa tako na mozaiku crkve San Vitale gde je predstavljena Carica Teodora sa pratnjom (547), ona je ogrnuta plaštom verovatno nekog skupocenog materijala, a na glavi joj se nalazi kruna koja ne samo da je ukrašena dragim kamenjem već ima biserne niske koje joj se spuštaju do ramena, sa minđušama u veoma sličnoj tehnici izrade.


Renesansa donosi jedan nesvakidašnji primer. Naime, radi se o Ticijanovom Portretu čoveka sa rukavicom (1520), predstavlja mladića sa blagim izrazom sete na licu koji je za svoje vreme prilično moderno obučen, na jednoj ruci ima dragoceni prsten dok u drugoj drži kožne ili svilene svetlo sive rukavice. Oko vrata mu visi dugački lanac sa medaljonom i on je verovatno jedna od preteča onoga što danas nazivamo metroseksualcem u najboljoj mogućoj konotaciji.


Parmiđaninov maniristički Autoportret (1524) sa sličnom brižljivošću obrađuje modne muške dodatke, s tim što se ovde konkretno radi samo o prstenu.

Svakako da su modni dodaci najviše prikazivani na portretima ili kompozicijama onog bogatijeg sloja društva, što se jasno vidi na Portretu sestre Minerve (1559) Sofonsiba Angvisola. Dama na portretu najpre odećom a onda i stavom i pogledom ukazuje na viši društveni stalež. Tu su dekorativni češljevi za kosu, ogrlica, medaljon, narukvice, krzneni detalji. Isti je slučaj sa Portretom Henrija VII (1540) Hansa Holbajna Mlađeg ili pak sa visokim crkvenim zvaničnicima poput Pape Inoćentija X (1650) Dijega Velaskeza. Kada se radi o portretisanju visokih zvaničnika, njihovi aksesoari uslovno rečeno, svode se na simbole njihove državničke ili verske nadmoći. To je ili prstenje koje može imati ulogu pečata, ili raznorazno ordenje ili medalje.


U skulpturi, Žan Antoan Udon predstavlja Džordža Vašingtona (1788-1792) koji pored trake na repu u desnoj ruci ima štap.

Francisko Goja na grupnom portretu porodice Karlosa IV (1800) donosi nam čitavu paletu modnih dodataka tog vremena. Tu imamo i dragocenog nakita, ukrasnih češljeva, ordenja, medalja, sam Karlos IV ima cipele sa velikom kopčom kao verovatno najveće dostignuće modnog izraza tada.

Engrova Odaliska (1814) možda jeste naga, ali na glavi ima maramu pastelnih boja, to je uvek u modi, pa i dan danas, narukvice, češalj u kosi, a u ruci drži lepezu skupocene obrade sačinjenu od paunovog pera.


Impresionistički genije Renoar u kompoziciji Le Mulen de la Galet (1876) oslikava prizor građanskog zadovoljstva, ispunjenog radošću življenja jedinstveno vesele prirode. Ovde su svi stilozovani. Muškarci imaju šešire, uglavnom crne leptir mašne, maramice u džepovima sakoa, a dame ogrlice, šešire, trake u kosi, poneka i bisernu narukvicu, cvetove za reverima.


Uvek se vodilo računa o stilizovanom izgledu. Bilo da je vladala bolest, kuga, revolucija, dame su se uvek trudile da izgledaju što bolje mogu.Negde sam pročitala da su Francuskinje za vreme Drugog svetskog rata u nedostatku sredstava, obične svilene čarape, pozadi iscrtavale hemijskom olovkom ne bi li i u teškim ratnim vremenima izgledale šik.

Izvor Maja blog














Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

Urednik
Urednik


Ženski
Poruka: 14380

Godina: 30

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 28.10.2014

Raspoloženje: U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Uto 24 Feb 2015 - 8:24

Kako su slikani psi

Za ovu temu sam se odlučila, moram priznati, vođena nekim ličnim pobudama. Svi koji me iole poznaju, razumeće.

Psi u istoriji umetnosti su uglavnom slikani u sastavu pojedinih kompozicija, kao potvrđivanje određene simbolike, kao prikaz atmosfere svakodnevnog života, kao verni pratioci u lovu, ali i kao statusni simbol u nekim epohama.

Već sam nekoliko puta pominjala Portret Arnolfinijevih (1434) Jana Van Ajka, gde prisustvo psa aludira na potvrđivanje bračne vernosti dvoje mladih supružnika.


Piter Brojgel Stariji u svojoj kompoziciji Povratak lovaca (1565) oslikava samo jedan u nizu pejzaža koji predstavljaju godišnja doba uz čopor lovačkih pasa.

Španski barok i njegov glavni reprezent Dijego Velaskez u kompoziciji koja je ujedno grupni portret, ali i žanr scena, Mlade plemkinje (Las Meninas) (1656) u središtu prikazuje malu princezu Margaritu u društvu dvorjanki, a u donjem desnom uglu prikazuje rasnog psa kao jednog od princezinih omiljenih prijatelja.


Psi su prisutni i na delima religiozne tematike poput Podizanja krsta (1609-10) Pitera Paula Rubensa. Ova oltarska slika ukazuje na uticaj Italije u opusu ovog flamanskog slikara. Mišićavi likovi su oblikovani tako da pokazuju svoju telesnu snagu i strasno osećanje, prilikom scene podizanje Isusa Hrista na krst, kao jedne od najčuvenijih u ikonografiji religiozne umetnosti. Pas kovrdžave dlake, koji se nalazi u prednjem planu ukazuje na dodatnu dramatičnost, tako što umetnik pokušava da jedan od najznačajnijih trenutaka hrišćanske istorije predstavi kao neku vrstu svakodnevnice u smislu da svi mi i dan danas toga treba da se sećamo.


Pse susrećemo kao sastavni deo kompozicije popt one Liu Le Nen-a, Seljačka porodica (1640) ili kao neku vrstu pripadnosti određenom staležu, bavljenje nekim popularnim hobijem, kao što slika Tomas Gejnsboro, na ljubkom portretu Roberta Endruza i njegove žene (1748-50).

Jedno od najpoznatijih remek dela impresionizma Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat (1884-86) Žorža Seraa oslikava lagodnu atmosferu dokoličenja i uživanja, sjajne boje, figure prikazane u profilu ili fronatlno, neizostavno sadrži i nekoliko razdraganih kučića koji doprinose ovoj veseloj opuštenosti gomile.


Za kraj sam ostavila majstora nadrealizma, Salvadora Dalija, koji u kompoziciji pod nazivom Dali, nag, u kontemplaciji ispred pet pravilnih tela koja se pretvaraju u atomske čestice, gde se iznenada pojavljuje Leonardova Leda,obojena Galinim licem (1954), prikazuje sebe kako razmišlja o novootkrivenim tajnama svemira u kome predmeti lebde kao čudna tela u prostoru. Pas koji je pozajmljen sa Bruove slike uspostavlja vezu sa istorijom.


Danas se psi doživljavaju kao čovekovi najbolji prijatelji. Iskrene životinje koje svojom neiskvarenom ljubavlju upotpunjuju moj ali i verovatno život mnogih od Vas. Ovaj tekst sam posvetila svom dragom ljubimcu, koga pošto nemam dara da naslikam, poput gore navedenih majstora, ovekovečila sam na ovakav način.














Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

Urednik
Urednik


Ženski
Poruka: 14380

Godina: 30

Lokacija: Haoss

Učlanjen: 28.10.2014

Raspoloženje: U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorija umetnosti   Uto 24 Feb 2015 - 8:30

Ljubav,kičicom slikara

Recept za ljubav još niko nije otkrio…Osećanje zauvek neobjašnjeno, nedokučeno, jedino koje nas zasigurno pokreće u ovom zemaljskom životu. Ljubav. Postoji od kada je prvog traga na zemlji.Ja ne bih sad o raznim vrstama ljubavi, poput one prema domovini, ljubavi prema čokoladi, ljubavi prema određenim modnim aksesoarima, već naprosto o partnerskoj ljubavi. Koliko je prikazivana tema ljubavi kroz istoriju umetnosti, toliko je ona drugačijih tumačenja i analiza dobijala. Kao subjektivno i lično osećanje onog koji umetnost sa temom bilo kog segmenta ljubavi stvara, gotovo je i nemoguće po jednom aršinu to komentarisati. Ljubav, tako jednostavna, a opet misteriozna, komplikovana, iziskuje žrtvu, a kako Ljubav slikaju ili vajaju velikani, ja sam pokušala da doživim na svoj način.

Prvo što mi pada na pamet je Klimtov Poljubac (1907-1908). Nežan, isprepletan i erotičan poljubac koji oslikava pomalo nekonvecionalan način samog umetnika u njegovim ljubavnim odnosma.


Rodenov Poljubac (1886-1889) ovog mermernog ljubavnog para u zanosu možete i da dotaknete, ‘Primi poljubac kao zastrašujuću opomenu da sve što nije poljubac jeste smrt.’


Hrišćanska umetnost ne poznaje partnersku ljubav kao takvu. Ljubav je moguća samo prema Bogu i to je jedina vrsta reprodukovanja ovog osećanja.

Renesansa taj svog preporod oslikava u postavljanju čoveka kao indiviue u centar interesovanja. Renesansa slavi muško-žensku ljubav ali ne perfidno, već joj dajući jednu notu božanske, aludirajući da su zaljubljeni najbliži Bogu.

Broncino, slika Alegoriju Venere(1570-1572), gde je središnji motiv Kupidon koji grli Veneru, uz pregršt ružinih latica, Ludost koju scena raduje, Ljubomora koja čupa kosu, a Zadovoljstvo (polu-žena, polu –zmija) nudi saće sa medom


Protobarokno slikarstvo Italije daje najsenzibilniji primer u umetnosti Koređa u kompoziciji Jupiter i Jo (1532) koja oslikava ljubav antičkih bogova. Nimfa je obamrla u zagrljaju Jupitera, koji izgleda kao oblak, pri čemu pokazuje naposredno srodstvo sa ushićenim anđelima.

Jedan od najlepših primera bračne ljubavi je nadaleko poznati Portret Arnolfiniijevih (1434) Jana Van Ajka. Mladi par čije se ruke dodiruju zaklinje se na večnu vernost, pas koji tu vernost simbolički i potvrđuje, supružnici su izuveni što ukazuje da stupaju na sveto tlo braka.

Barokne kompozicije se u religioznim temama uglavnom svode na dramatiku, dok temu ljubavi prikazuju nešto drugačije.

Rubensov Vrt Ljubavi (1638) je grupa otmenih mladih ljubavnika u vrtu, koja dosta podseća na ono što je Ticijan predstavio kao Bahanalije, ali sa likovima klasične mitologije. Rubens pak stvara začaran svet u kojem mit i stvarnost postaju jedno i to pod okriljem ljubavi.


Ja se nisam bavila klasičnim portretima supružnika kojih od Egipta pa na dalje ima bezbroj iz razloga što takva vrsta portretisanja nije nužno morala da podrazumeva ljubav aktera na tim portretima, kao i predstave Adame i Eve, jer dobro nam je poznato kako je Evina slabost uticala na dalji tok ženskog roda.
Matis 1905/6 u svojoj fovističkoj kompoziciji Radost Življenja opet evocira Ticijanove Bahanalije, ali se i dosta inspiriše Gogenovim tahićanskim periodom. Matis daje temu paganskog prozora i slobodne ljubavi. Kokoška (1914) u Verenici vetra donosi romantičan prizor inspirisan Danteovim tragičnim likovima Paolom i Frančeskom

Da su Ljubav umetnici slavili, da su joj se divili, da ih je mučila, svakako ovih nekoliko primera i dokazuje.U istoriji umetnosti ih ima mnogo više i u zavisnosti od perioda u kome je predstavljana, Ljubav je uvek doživljana kao ono najlepše što iz čoveka, pa bio on i umetnik, može da izađe.















Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
 

Istorija umetnosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 

 Similar topics

-
» Istorija umetnosti
» Umetnost Baroka
» Freske
» Fransisko Hose de Goja
» Stilovi moderne umetnosti
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum ::  :: -