Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

  Borislav Pekić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Ned 18 Sep - 11:46

Ima ljudi

"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom. Oni su bića Metala. Metal je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“








happy
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sub 24 Sep - 19:24

NOVI JERUSALIM

Vlast je najopasnija kad je nesigurna. Zbunjena država je kao besan pas. 

Jer što se zna, ničim se dokazivati ne mora, niti sme, budući da je samo dokazivanje dokaz da se to, u stvari, još ne zna. 

Paradoks, ni uz svesrdnu saradnju dijalektike učenog Matjeza, ne mogu da objasnim. Vekovima se ugnjeteni narod za svoja prava borio. Najzad je do njih uz izvesnu pomoć Ž. Ž. Rusoa i Enciklopedista došao, bio je najzad suveren, a stradao je za dve godine Revolucije više nego za nekoliko vekova rojalističkog apsolutizma... Zakonom od 22. prerijala, 10.juna 1794. ukinuto je pravo na odbranu. Odbrana je proglašena demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u Narodni sud. Kao dokaz "nedeljivosti vrline" zabranjena je i svaka druga presuda osim smrtne ili oslobađajuće. 

Razočaranja nisu tu da nas ispune, nego da isprazne i ono što je preostalo. 

Ljudi se menjaju. Ponekad s razlogom. Ponekad bez razloga. Ne zna se šta je gore. Da li ako se stvarno ubede ili ako se samo prave da su ubeđeni. 

Nema jezika koji može opisati tragediju oslobođenja koje se ne deli. Sloboda koja je došla nije bila i naša. Na robiji se tako osećate kad sa glasnogovornika slušate imena pomilovanih među kojima nema vašeg. 

Svaki naučni rad, uključivši i popularne, u koje ovaj želi da se ubroji, ima svoju unutrašnju logiku. Otkriti je, znači rad razumeti. Spoznati kako naučnik misli, isto je što i znati šta je morao da misli. A to opet znači njegovim zaključcima poverovati. Obrnuto saznanje je lakše, ali nekorisno. Ako naime, znamo šta misli, jer to iz dela vidimo, ali ne znamo kako je do mišljenja došao, ne moramo mu verovati, jer je i pogrešno mogao misliti. Ako mu je, međutim, logika ispravna, mora mu ispravna biti i misao. 

Bez obzira na retoriku, revolucije se vrše zbog preraspodele dobara, u koje, razume se, spada i moć. Moć se onda koristi za njihovo sabiranje. U krajnjoj je liniji posedovanje cilj svakog društvenog prevrata. 

Moral je u načelu voljna ravnoteža refleksima nagona za održanjem. On je veštački otpor prirodnoj nehumanoj gravitacionoj sili opstanka. On je od tog nagona iznuđen, po cenu znatnih žrtava u oblasti lične sigurnosti i prosperiteta. NJemu se protivi kako taj nagon tako i opšta, nemilosrdna borba za opstanak što podjednako definiše i biološku evoluciju i humanu istoriju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Pon 7 Nov - 19:27

“Bog u jednom svetu, Demon je u drugom.”

Borislav Pekić, Kako upokojiti vampira








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 7 Dec - 19:14

Tačno u podne



Te večeri negde krаjem jаnuаrа 1992, u Vrnjаčkoj Bаnji, gde smo Pekić i jа bili nа nekom političkom skupu, nаjviše smo rаzgovаrаli o filmu Tаčno u podne. Temа se nаmetnulа slučаjno, jer smo sutrаdаn u podne u tаmošnjoj biblioteci imаli zаkаzаn zаjednički književni nаstup. Književno veče tаčno u podne, šаlili smo se i preslišаvаli se o detаljimа iz legendаrnog Cimermаnovog filmа.

Slušаj, Peko (tаko smo gа zvаli), tvoj sutrаšnji prolаzаk kroz glаvnu ulicu imа dа bude izveden kаo čuveni hod Gаrijа Kuperа premа železničkoj stаnici. Isprаvićeš se, �režirаlа� sаm mu zа stolom, i korаčаti zverski nаpregnutim korаkom, lаko zаbаčenih rаmenа unаzаd, ruku blаgo rаširenih, аli dа desnа s vremenа nа vreme okrzne bаkelitnu dršku koltа, kojа viri iz futrole, tek dа proveriš dа li je oružje priprаvno. Otkud znаš dа je to bаš kolt, moždа je remington, opomenuo me ozbiljno. Ne, ne, u pitаnju je krаćа cev, brаnilа sаm se, kаo bаjаgi stručno.

Pekić mi je ondа ispričаo dа se to oružje koje su nekаd izrаđivаli аmerički oružаri, Sem Kolt, Oliver Vinčester i Eli Remington, po kojimа se primerci i zovu, sаdа štаncuje u Itаliji, u jednom mаlom mestu u podnožju Alpа, uglаvnom zа potrebe vestern filmovа. Tu je već pomаlo zаpuštenu tаlijаnsku rаdionicu, pre dvаdesetаk godinа, oživeo ogromnim porudžbinаmа Serđo Leone, zа čije su špаgeti vesterne utrošeni pozаmаšni аrsenаli.

Pekić je prаtio i odlično poznаvаo film. Uostаlom, on je pripаdаo i svetu filmа. Nаpisаo je desetinu scenаrijа, а veliki broj preorаvаo, kаko on kаže, poprаvljаjući ih više mаkаzаmа nego olovkom. Tаčno u podne je bilа njegovа filmskа lаgа. Znаo gа je do nаjsitnijih rezovа. Pričаli smo o sjаjnoj, potpuno modernoj Cimermаnovoj režiji. Otаc nove filmske škole, zvаo gа je Pekić. Divili smo se tome dа je on, još te dаvne pedeset druge, snimio vestern u čistom mаniru Antonionijа. Pojmi sаmo to dа čovek deset minutа hodа grаdom, u punom svetlu i dа je to jedinа rаdnjа nа plаtnu, а sve drugo se dogаđа u nаpetosti gledаlаcа, tumаčio je oduševljeno.

Meni je bilа zаnimljivа sudbinа scenаriste filmа, Kаrlа Foremаnа, levičаrа koji je odbio dа svedoči protiv svojih kolegа pred Mаkаrtijevim sudom, i nаrаvno stаvljen nа crnu listu. Svi glumci filmа Tаčno u podne stаli su nа njegovu strаnu, uključujući Grejs Keli i Gаrijа Kuperа, аli nije pomoglo. Holivud gа je godinаmа ucenjivаo, rаdio je pod tuđim imenom, а skoro besplаtno. Sve dok nije prešаo u Englesku i snimio Topove Nаvаronа, i druge odlične filmove. Setili smo se čuvenog filmа Most nа reci Kvаj, Dejvidа Linа, zа koji je Foremаn nаpisаo scenаrio, а Oskаrа dobio Pjer Bule, pisаc romаnа, koji je prodаo prаvа i nа tome zаvršio sаrаdnju. Scenаrio nije očimа video. Imаo je tаj Bule bаr toliko čаsti dа ne dođe nа dodelu Oskаrа, rekаo je Pekić.

Koliko si ti, Foremаne, scenаrijа nаpisаo, ili аdаptirаo, prerаdio i, а dа ti je ime bilo omаškom izostаvljeno, ili spаkovаno negde u dnu špice, sа gаrderoberimа i kаblomаnimа, pitаlа sаm gа smejući se. Koliko sаm dа sаm, rekаo je, аli nijedаn nije dobio Oskаrа, što znаči nije vredelo.

Smejаli smo se i tome što je film Tаčno u podne izаzvаo veliku nevericu, pа čаk i oštre kritike, а nаjglаsniji pljuvаč je bio Kuperov drugаr DŽon Vejn. Pričаo je dа mu je bilo zаnimljivije dа slušа kаko publikа žvаće kokice i šuškа kesаmа, nego dа gledа tu crkotinu od filmа. Ispričаlа sаm jednu istinitu аnegdotu koju sаm čulа od mog profesorа filmske režije u Minesoti Frenkа Vаjtingа, koji je poznаvаo obа glumcа. Gаri Kuper i DŽon Vejn su se sreli nekoliko nedeljа posle premijere filmа nа nekoj večeri. Sigurno si čuo, Stаri, dа sаm trtljаo nekа srаnjа o tvom filmu (već je bio dobio osаm nominаcijа zа Oskаrа), ne ljutiš se vаljdа. Mа kаkvi, Djuk, nisi ti to govorio, to su ti zlobnici izmislili. Gde bi ti te gluposti mogаo dа pričаš. Ako ti ne znаš štа je film, ko znа. Jesаm, govorio sаm, аli žаo mi je. Nisi, nisi, znаm jа dа nisi. Mа jesаm, čoveče, stvаrno, kаd ti kаžem. Mа kаkvi, to je neki kreten smislio, pа nisu znаli kome to dа pripišu, а dа zvuči primereno, pа su se setili tebe, rekаo je Kuper i mirnim, tаčno u podne, hodom, otišаo dа uzme piće. U božju mаter, idiote jedаn, i ti i tvoj glupi film, vikаo je ljutiti Djuk bespomoćno zа njim. Pekić ne bio bio Pekić, dа nije znаo dа je Gаri Kuper, pošto je bio sprečen dа dođe nа ceremoniju dodele, zаmolio uprаvo DŽonа Vejnа dа u njegovo ime primi stаtuetu Oskаrа i pročitа Kuperovu zаhvаlnicu. Nekа vidi kučkin sin kаko je to bаr nа pet minutа biti nа mom mestu, izjаvio je kаsnije u štаmpi.


Noć je već bilа dobrаno odmаklа preko ponoći kаd sаm jа otišlа nа spаvаnje, zа štа sаm se izvinilа večno budnom Peki, а on sа društvom u sаlon dа u tri ujutru gledаju neku vаžnu fudbаlsku utаkmicu u kojoj se mnogo očekivаlo od nаše reprezentаcije. U rаnu zoru su, kаžu popili kаfu, pа neki nаjzаd otišli nа spаvаnje, а Pekić i oni koji su tek ustаli  nа doručаk. Negde oko devet povukаo se i on u sobu, kаko je rekаo, dа se mаlo odmori, dа bismo nešto pre dvаnаest krenuli u biblioteku.

Putem sаm proverаvаlа njegov kuperovski hod, diveći se tolikoj krepkosti posle neprospаvаne noći. Kаd smo stigli, mаlа čitаonicа je već bilа punа bаnjskih gostiju. Svi su sedeli u kаputimа. Bilа je nedeljа, pа peć nije bilа zаloženа, već se prostorijа grejаlа mаlom grejаlicom. Neki koji su bili doveli unuke i jedvа ih sаvlаdаvаli dа sede mirno, otišli su pre početkа, koje zbog nemirne dece, koje zbog hlаdnoće.

Počelа je nаšа seаnsа. Po progrаmu je prvo trebаlo dа svаko od nаs pročitа po jedаn odlomаk iz knjige, а zаtim dа spontаno rаzgovаrаmo sа publikom, nа štа se Pekić uznemirio. Nemojte, molim vаs, jа ne umem dа pričаm ni kаd nаučim, а kаmoli spontаno. Mа videćete, to je finа publikа, prаvi čitаoci, to će biti sаsvim ugodno, oni će postаvljаti pitаnjа, neće to dugo trаjаti. Voditelj nаs je predstаvio i dok sаm jа čitаlа, videlа sаm dа je Pekić diskretno spustio neku ceduljicu ispred mene. Nа njoj je pisаlo. U kojoj smo mi bаnji?

Dok je on govorio mаlo o knjizi iz koje će dа čitа, otpisаlа sаm mu nа istoj ceduljici: U Vrnjаčkoj, а kаmo sreće dа smo u Bаden-Bаdenu, i pomerilа je mаlo bliže njemu. Slušаoci su аplаuzom pozdrаvili njegovo čitаnje, а zаtim je počeo spontаni rаzgovor. Meni su postаvili nekoliko uobičаjenih pitаnjа, а i odgovori su bili tаkvi. I ondа su se domogli Pekićа. Pitаnjа su uglаvnom počinjаlа užаrenim pohvаlаmа, pа se Pekа opširno zаhvаljivаo, а odgovore lаkonski krаtio. Neko gа je zаpitаo dа li je prvi put u Vrnjcimа i štа mu se u bаnji nаjviše sviđа, kаo i dа li bi nekа njegovа budućа knjigа moglа dа se dogаđа u ovom grаdu, kаo što se dogаđа nа Hitrou.

Uplаšilа sаm se dа Pekа ne pogreši ime bаnje, pа sаm se spremаlа dа mu priskočim u pomoć, аli tog trenutkа je on uzeo reč i počeo je prаvi trаktаt o Vrnjаčkoj bаnji. Ovа pitomа dolinа zаklonjenа Gočem i Gledićkim plаninаmа, kroz koju krivudа Lipovаčkа rekа, nа putu kа svom uvoru u Zаpаdnu Morаvu, govorio je onim svojim ubedljivim nаčinom, pejzаž je kаo stvoren zа pozаdinu nekog fikcijskog dogаđаjа. Nisu ovo mesto Rimljаni uzаlud smаtrаli isceliteljskim. Ondа je pričаo kаko su uprаvo oni, još u drugom veku nove ere, slučаjno otkrili izvor tople vode, kopаjući temelje zа grаdnju kućа. I tu su sаgrаđene prаve rimske terme, Aquae Orcinae, nаdаleko čuveno lečilište, zа koje su znаli i imperаtori Hаdrijаn i Mаrko Aurelije. Legionаri su tu dolаzili dа se okrepe posle nаpornih bojevа i kаžu dа nije bilo rаne, ni posekotine, ni iščаšenjа, ni prelomа, koje ovа vodа nije zаlečilа. Postojаlа je legendа dа pomаže i od nesvestice. U stvаri jednа se udаtа аristokrаtkinjа zаgledаlа u nаočitog legionаrа, pа je svаko mаlo pаdаlа u nesvest, а posle tople kupke u Aque Orcine oboljenje je nestаjаlo kаo rukom odneto. Dobro je što su joj poverovаli. I tаko je, nа veliku pаžnju i oduševljenje slušаlаcа, održаo vrhunsko predаvаnje bаnjskim gostimа o lečilištu kojeg su mnogi od njih sigurno bili redovni korisnici.

Žаo mi je što ti nisаm nаpisаlа dа smo u bаnji Koviljаči, bаš me interesuje štа bi tаdа pričаo, podbаdаlа sаm gа, dok smo smrznuti grаbili premа hotelu. Isto ovo, rekаo je. I sve bi vаžilo, veruj mi. Kаd si, monstrume, uspeo dа pročitаš onu hotelsku brošuru o Vrnjcimа, prepoznаlа sаm neke stvаri koje si nаvodio iz nje. I nije mi čudno kаd si je pročitаo, nego kаko si zаpаmtio sve ovo. Nešto sаm i izmislio, dodаo je, smešeći se lukаvo. Nа primer ono o nesvestici, pitаm jа. Moždа i to, prаvio se tаjаnstven. U tom trenutku je zа dlаku izbegаo gotovo čelni sudаr sа nekom prilično gojаznom mlаđom ženom kojа se sа širokim osmehom uputilа prаvo premа njemu. Ne mogu dа verujem dа vаs vidim, reklа je mаlo vrskаjući, ne mogu dа verujem dа mi se ovo dogаđа. Dаjte mi ruku, molim vаs, molim vаs, evo kleknuću. Ne, ne, zаvаpio je Pekić i pružio ruku koju je onа žustro zgrаbilа i prislonilа nа njegovu nаdlаnicu dug poljubаc. Morаm dа poljubim ruku kojа je nаpisаlа �Seobe� i �Romаn o Londonu�, grcаlа je, jednаko držeći njegovu ruku. Jа sаm pročitаlа svаko slovo koje ste nаpisаli, bog vаm dаo zdrаvljа, vi ste svetаc, hvаlа vаm, živeli, dаbogdа, sto godinа.

Jeste li vi njegovа ženа, okrenulа se meni, svа zаjаpurenа. Jesаm, kаžem, i mi užаsno žurimo, čekаju nаs. Povuklа sаm Pekićа zа rukаv, pа se i on nekаko otrgаo i krenuo. I ti živelа, dаbogdа, urlаlа je onа zа nаmа. Živeli oboje, sto godinа.

Oćutаli smo nekoliko korаkа, а ondа se zаsmejаli. Bogаmi, Miloše, nije ovo mаli uspeh, gurkаlа sаm gа. DŽаbа korаk Gаrijа Kuperа, smejаo se on, džаbа visinа, džаbа brаdа, džаbа znаnje o bаnji, sve to ništа pri �Seobаmа�. Ćuti, kаžem, dobro si ti prošаo, jer kаko je bilo krenulo, mogаo si dа dobiješ �Knjigu o Milutinu�.

Bilo je to Pekićevo poslednje književno veče. Početkom februаrа je otišаo u London, а ondа 2. julа zаuvek iz životа. Ponekаd mislim dа je tаj odlаzаk morаo dа se dogodi tаčno u podne.

Vida Ognjenović

POLITIKA ONLINE








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 7 Dec - 19:15

Borislav Pekić, BESNILO

Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini
ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj.Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.Vrhunac veštačke je -- inteligentan virus. Tvorevina koja ima formu čoveka a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju čoveka.Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 7 Dec - 19:15

‎"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo." Zlatno doba dijaloga








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 7 Dec - 19:15

Ako razumem zašto Sloveni za svaki postupak razloge kopaju po nebu. Nikad sebi ispod tura. Uvek to mora biti nešto veliko i univerzalno. Nikad malo i lično.

Čovečanstvo koje bi umiralo postepeno, ličilo bi na samrtnika koji vas i posle godinu dana dočekuje doručkovajući konjak. Ako vas je prvi put i rasplakao, drugi put se prosto pridružujete terevenki.

Ono što se nasleđuje, prosečnost je. Kao i u prirodi, ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečnost se uvećava: postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga.

Kad čovek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.

Besnilo








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Pet 9 Dec - 20:26

B.Pekić - “Vreme reči”

Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbedjuje minimalnu gradjansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.

Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi gradjanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u medjuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.

Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poredjani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku. (…)

Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.

A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti. …








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:43

"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:43

"Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego kirkegorovski riziko, prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:43


"Ljudi koji pod, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:44


~U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih “uspeha”.~








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:44

"Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video. Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?"








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:45

"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom. Oni su bića Metala. Metal je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“


„Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:45


„Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.“


„Čovek se otima zakonu specijalnosti nastojeći da kao vrsta bude univerzalno funkcionalan. Međutim, taj prerogativ pripada prirodi – multiuniji specijalnosti. Čovek u prirodi izaziva globalni poremećaj. Priroda se opire štiteći svoju primarnu suštinu. Na taj način priroda nema šanse da sačuva svoj solarni fragment i svoj humani fragment. Jedno će propasti. Jedina šansa prirode je u njenoj (čovekovoj) inteligenciji. U tome da inteligencija obavlja zaštitu svih osnovnih funkcija u prirodi.“


„Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekove inteligencije situacija u prirodi se menja.“








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Sre 8 Mar - 19:45


„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.“








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   Pon 3 Jul - 13:13

Zlatno runo između mita i istorije

“Život je mistrion ke frontida, tajna i briga”

Kir Simeon Njegovan

Kako se pokazalo tokom poslednjih nekoliko godina, pored grandioznog proznog dela, Borislav Pekić je ostavio iza sebe i veliki “paralelni” opus dnevničkih zabeležaka, komentara i studija vezanih za svoj rad. Rec je o građi izuzetne vrednosti, koju je još sam pisac za života počeo da objavljuje u formi eseja, ili dnevničkih zapisa.

Dobrotom i marom piščeve supruge, gospođe Ljiljane Pekić, koja od piščeve smrti njegovu zaostavštinu predano obrađuje i priprema za štampu, ovaj dragoceni materijal postupno postaje dostupan čitaocima i tumačima Pekićevog dela. Tako je bilo moguće da se, nakon njegove smrti, objavi i skoro potpuno završeni roman Graditelji, kao i nekoliko drugih knjiga iz zaostavštine, pre svega dnevničkih zapisa i komentara knjiga na kojima je Pekić radio.Već i knjige koje su do sada objavljene iz Pekićeve zaostavštine pokazuju da sav taj ogroman materijal, čiju smo veličinu i važnost tek počeli da sagledavamo, predstavlja jedinstveni fenomen u našem čitalačkom iskustvu. Drugim rečima, da tu nipošto nije reč o nekoj sekundarnoj građi, zanimljivoj samo za znatiželjne, o književno-istorijskom svedočanstvu čiji je prevashodni cilj da nam približi jednog velikog pisca i njegovo delo, ostajući kao “radni materijal” isključeno iz tog dela. Naprotiv, sve do sada objavljene knjige iz zaostavštine potvrđuju da na gradju iz Pekićeve radionice valja gledati kao na integralni deo njegovog autorskog projekta, kao na esejističku, metanarativnu komponentu njegove prozne građevine.

To je posebno uočljivo u tekstovima koji se neposredno odnose na nastanak pojedinih Pekićevih dela, za koja je on radio obimne pripremne studije i komentare. Iako nisu neposredan deo konačne verzije proznih celina o kojima govore, ta razmišljanja i zapisi povezuju se sa njima na poetičkom planu, kao jedna vrsta unutrašnjeg, misaonog ogledala njihove dubinske strukture.

To nesumnjivo potvrđuje i obimna građa vezana za nastanak romana Zlatno runo. Po kompleksnosti forme, po širini i obuhvatnosti tema i bogatstvu značenja, ovaj roman, odnosno fantasmagorija, kako Runo žanrovski određuje sam pisac, ili epska saga, kako često govori kritika, predstavlja jedinstvenu pojavu u savremenoj srpskoj prozi. Roman Zlatno runo bio je prvobitno zamišljen kao prvi deo “romejskog prstena”, koji je još trebalo da obuhvati i Crvenu fantasmagoriju, Crveni i crni, Crnu fantasmagoriju Graditelji, i Portrete i autoportrete Njegovan-Turjaških.

Nažalost, preostale delove “romejskog prstena” autor nije uspeo da dovrši. Zlatno runo objavljivano je u periodu od 1978. godine, kada su se pojavile I i II knjiga, do 1986, kada su se pojavila dva zaključna toma, VI i VII. I dok se prvih pet knjiga Runa pojavilo u relativno kratkom roku (III i IV tom usledili su 1980, a V vec 1981. godine), na zaključne delove romana valjalo je čekati nekoliko godina.
ekstovi sabrani u ovoj knjizi nastajali su uglavnom tokom 1983. godine, u vreme intenzivnog rada na VI, i posebno, VII knjizi Runa, zamišljenoj tako da u sebi sažme i kontrapunktira sva bitna pitanja otvorena u prethodnim tomovima. Moglo bi se zapravo reći da i VI i VII knjiga imaju funkciju zaključnih delova romana, s tim sto VI knjiga dovodi do kraja zbivanja u istorijskom vremenu, dok VII zaokružuje radnju romana povratkom u mitsko vreme. Tako su i komentari VI knjige Runa najvećim delom posvećeni pitanjima vezanim za istorijsku građu koja se obrađuje u tom delu. Najvise je reči o dva istorijska događaja koja se kontrapunktiraju u ovoj knjizi, o ubistvu Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, i o svadbi kralja Milutina i princeze Simonide. Komentari i studije VII knjige bave se kompleksnim pitanjima prirode mita, i posebno, antičkim mitovima vezanim za Elelvsinske misterije i pohod Argonauta na Zlatno runo.

Za čitaoce i tumace Pekićevog dela ovi komentari višestruko su važni i zanimljivi.

Najdirektnije, oni ga uvode u piščevu radionicu i otkrivaju neke tajne vezane za njegov rad.

Pokazuju mu na koje je sve načine pisac sakupljao građu za svoje romane, kako je beležio, i kako potom prenosio u svoje tekstove. Oni otkrivaju i neke skrivene unutrašnje mehanizme samog romana, jer neposredno ukazuju na značenjske linije kojima je sam autor davao posebnu važnost. S obzirom na složenost strukture Runa, takva autorova objašnjenja značajno obogaćuju čitaočevu percepciju romana i olakšavaju mu razumevanje teksta. Tako čitalac može mnogo lakše, i sa više samopouzdanja da se kreće po “fikcionalnoj šumi” Zlatnog runa, kako bi to rekao Umberto Eko. To, naravno, ne znači da je čitalac obavezan da sledi “uputstva” pisca, kao što ni tekstove koji su pred nama ne treba razumeti kao “uputstvo” za čitanje. Prihvatimo li Ekovu sliku teksta kao “fikcionalne šume”, onda smo prihvatili i njegovu tvrdnju da je čitalac slobodan da kroz tu šumu seta po sopstvenom nahođenju, birajući one staze koje se njemu čine najprivlačnije. Ali, čitalac je na tom putu neprestano primoran da pravi izbore, koji određuju pravac njegovog čitanja i razumevanja teksta; od toga zavisi na koji ce način proći kroz “fikcionalnu šumu”, i šta će uopšte uspeti da vidi i da doživi u njoj. Čitalac, međutim, ne mora uvek praviti najbolje izbore; njegov put može biti i neka sasvim sporedna prečica, koja ga brzo izvodi iz šume i lišava poznavanja njenih tajni. Nekima je i takva šetnja dovoljna; ali oni drugi, koji zaista žele da upoznaju čari šume u koju su se zaputili, moraju pokušati da slede pravila koja im u tome mogu pomoći. A to su pravila koja pred njih postavlja sam tekst. Jer, svaki tekst, kaze Eko, kao deo svoje narativne strategije, generiše sopstvenog idealnog čitaoca, Model Čitaoca, koji jedini može da odgovori na sve zahteve tog teksta. Ne znam koliko se bilo koji empirijski čitalac može približiti Modelu Čitaoca Zlatnog runa, znam samo da će generacije tumača pokušavati to da učine. Autorovi komentari i studije za Zlatno runo mogu u tome da im pruže dragocenu pomoć.

“U VI i VII knjizi svi motivi započeti ili razvijani u ostalih pet knjiga moraju da budu završeni i razrešeni. Svaka kopča mora da se zakopča. Sve ono što se u dijalozima događalo i radnje koje su otvorene, a koje zahtevaju završetak u Turjaku, moraju biti završene. Građevina mora biti potpuna, ni jedan kamen iz nje ne sme nedostajati”, kaze Pekić (Komentar 20).

Studije i komentari u ovoj knjizi mogu pomoći čitaocu da razume način na koji su “zakopčane” neke važne “kopče” u Zlatnom runu. I to ne samo one velike, koje povezuju osnovne relacije u romanu, već i one mnogo sitnije, koje pokazuju da je ta ogromna, neobično složena struktura bila promišljena do svojih najmanjih detalja. Prateći način na koji se “zakopčavaju” različite vrste “kopči” u romanu, čitalac naprosto mora ostati fasciniran merom unutrašnje kontrole koju Borislav Pekić ostvaruje nad tekstom. Ona se tiče svih planova teksta, od formalnih do simboličkih.

Na primer, u komentarima se u nekoliko navrata govori o ulozi koju u romanu imaju glasovi Njegovan-Turjaških, preko kojih se u karakterističnu proznu naraciju unose elementi dramske forme i unutrašnje dinamike dramske radnje, što na formalnom planu direktno narušava mogućnost jednostavnog žanrovskog imenovanja teksta. Na značenjskom planu, ovim glasovima i njihovim višestrukim i višeznačnim komentarima, razbijaju se unutrašnji monolozi Gazda Simeona, i svih drugih Simeona koji kroz Gazdu govore. Tako glasovi Njegovan-Turjaških postaju i jedan od značajnih činilaca u građenju Zlatnog runa kao dijaloškog romana u Bahtinovom smislu reči, jer neposredno pokazuju na koliko se različitih, međusobno nepomirljivih stanovišta, razlaze njegovanska porodična ideologija “računskog” načina života. Kako pokazuje Komentar 19, ti glasovi na kraju treba da se pretvore u neku vrstu antičkog hora, čime se u Runu uspostavlja jedna vrsta intertekstualne relacije sa antičkom tragedijom. Na poetičkom planu, ova veza moze biti shvaćena kao jedna od indikacija čitaocu na koji način da čita tekst. Preko nje se, istovremeno, sam Pekićev roman situira u odnosu na tradiciju pisanja utemeljenu na grčkoj tragediji. Kao neposredna reinterpretacija priče o Argonautima, sama VII knjiga Runa vezuje se uz dugi niz dela iz zapadnoevropskog kulturnog kruga koja svoju građu nalaze u mitskom nasledju antičke Grčke. Kao simbolička evokacija priče o traganju za smislom života, koja u mitu trazi odgovore na osnovna pitanja ljudske egzistencije, Zlatno runo se kao celina vezuje uz grcku tragediju kao ugaoni kamen jedne tradicije pisanja iz koje je, u krajnjoj liniji, proizisla evropska kultura.

Unutrašnji mehanizmi kontrole teksta koju Pekić uspeva da ostvari u Runu mogu se najbolje pratiti na nivou detalja. Uzmimo za primer belu fleku koja se neposredno pred smrt pojavljuje na čelu Simeona Gazde (Komentar 74 – Zlatno runo VI, str. 340 i 359). Sasvim racionalno, njegovi sin i snaha u tome vide mrtvačku fleku, koju žure da našminkaju kako ostali ukućani, na sam Božić, ne bi shvatili da je mrtvac u kući. Preko te bele fleke, međutim, uvodi se čitav kompleks složenih značenja, koja čitalac može da rekonstruiše tek naknadno, kada završi čitanje čitavog Runa i kada dobije mogućnost da konačno poveže sve “kopče” u tekstu. Tada Stefanovo i Emilijino šminkanje fleke prestaje da bude samo pokušaj da se za nekoliko časova odloži javno saopštenje o Gazdinoj smrti. Ovaj čin otkriva njihovu pripadnost racionalističkom svetu svih Simeona, odnosno svih Njegovana, onom istom načinu gledanja na svet koji je još Noemis pokušao da uvede na Argo. U suočavanju sa smrću, kao najvećom tajnom, oni reaguju “računski”, pokušavaju neometano da okončaju svoju kućnu svetkovinu.

Bela fleka, međutim, koja se pojavljuje na Gazdinom čelu, jeste i znak njegove veze sa prvobitnim Arionom, konjem od kojeg su potekli Kentauri. Tako se poslednji Simeon u genetskom lancu povezuje sa prvim pretkom svih Njegovana. Arion, koji je bio sav crn, imao je takođe na čelu jednu belu fleku, koja je predstavljala znak njegove nesavršenosti, prvi razlog njegove želje da se promeni i da napusti svoje konjsko obličje. Arion je pozeleo da bude covek, i tako je zapocela njegova metamorfoza, koja ce ga, u ljudskom liku, odvesti u pakao istorije. Tragajući za svojim Zlatnim runom, njegovi potomci Simeoni žudeli su da pređu obrnuti put, da se vrate u svoje prvobitno, konjsko obličje, što će Simeonu Gazdi na kraju i uspeti. U trenutku svoje smrti, on se pretvara u Crnog konja, savršenu formu, bez i jedne belege. Tako njegova predsmrtna bela fleka na celu postaje i simbol rastanka sa nesavršenom formom u kojoj su Simeoni trajali u istorijskom vremenu.

Na drugoj strani, pokušaj Stefana i Emilije da maskiraju belu fleku na Simeonovom čelu priziva u čitaočevo sećanje i neke od ključnih prizora iz III knjige Runa. Reč je o epizodama u kojima je Simeon Sigetski šminkao mrtvog Sulejmana Veličanstvenog kako bi se od zamorene turske vojske pod opsednutim Sigetom barem za neko vreme sakrila sultanova smrt.

Tako se ovde sklapa jos jedna unutrašnja “kopča” koja višestruko usložnjava značenje ove kratke scene i naoko nevažnog detalja šminkanja Gazde koji je na samrti.

Tema šminke i šminkanja, jedna je od najznačajnijih u čitavom Runu. Ona se razvija kroz svih sedam knjiga, i moglo bi se reći da je sudbina svih Simeona na neki način bila povezana sa šminkom i sa šminkanjem, bilo najneposrednije, u doslovnom smislu reči, ili na simbolički način. U jednom periodu svog postojanja Firma Simeon & Sin bavila se upravo pravljenjem i prodajom šminke, koja će se kasnije pretvoriti u čitavu industriju boja.

SIMEON LUPUS: Veliki igrač. Šišmiš i vukodlak. Taj ni o kome ljubazno nije govorio, sve i da je o kome dobro mislio, a postoji opravdana sumnja da takvih nije bilo.

Na jednoj strani, šminka je roba kojom Simeoni trguju i tako pokušavaju da dođu do svog Zlatnog runa. Idući tom linijom, mi je moramo posmatrati kao deo materijalnog sveta, za koji su se oni opredelili.

Na drugoj strani, međutim, korišćenje šminke pretpostavlja određeno umeće koje izlazi iz okvira “računskog” života. Simeon Sigetski bio je pravi umetnik šminke, a svi Simeoni, bez obzira na to čime su se bavili, vladali su ovim umećem. Tako poznavanje šminke i šminkanja postaje jedna od manifestacija kentaurske prirode Njegovana, koji žive po pravilima “računskog” života, ali jednim delom svoje duše uvek strasno žude za onim čega su se odrekli, za svetom nematerijalnih vrednosti. Ta se žudnja, kao sklonost prema umetnosti, iskazuje na različite načine. Simeon Moshopolit je bio umetnik-grnčar, a Simeon Adrijanopoljski umetnik-glumac.

Motiv šminke ima i druga značenja. On se povezuje sa kompleksnim značenjima koje ima maska, sa potrebom da se doslovno sakrije sopstveno lice, ili da se, na simboličkom planu, “prefarbaju”, prikriju pravi motivi i razlozi nečijeg ponašanja. Na ovoj ravni, šminka se povezuje i sa čuvenom simeonskom “štriklom”, koju oni prevlače preko noseva i lica svojih protivnika.

Kao i svi ostali središnji motivi u romanu, i šminka se povezuje sa mitom. Komentari pokazuju da je za Noemisa šminkanje bilo jedna vrsta racionalnog maskiranja. On se mazao konjskim izmetom da bi smrdeo onako kao što smrde Kentauri, želeci time da obmane svoje saputnike na Argu, da i njima i bogovima koji su Argo poslali na put prevuče simeonsku “štriklu” preko nosa. Kada Argonauti otkriju da je Noemis varalica, oni ga vezuju za jarbol i simbolično mažu izmetom (Komentar 50). To je obredni čin unižavanja, obeležavanja uljeza uz pomoć šminke/maske da bi se i na takav, sasvim očigledan nacin, pokazalo da je on drugačiji i da ne pripada tu gde se našao.

MILICA NJEGOVAN, SUPRUGA SIMEONA HADŽIJE: Preduzimljiva Srpkinja među Cincarima, feministkinja u najavi. Jedina se suprotivljala Lupusu zbog ćega ju je ovaj simpatisao i tako učinio jedinstvenu na svetu

Noemisovo vezivanje za jarbol na Argu ima brojne replike u istorijskom iskustvu mnogih Simeona. Najdirektnija je ona u kojoj se opisuje kako su Simeona Lupusa, kao malog dečaka, dečaci u Kragujevcu vezali za neki kolac i namazali govnima, čiji miris nikada više nije uspeo da istera iz nozdrva. Nakon što pročita VII knjigu Runa, čitalac će shvatiti da taj miris ima mnogo dublje poreklo, da je to trag mirisa koji je još iz mitskih vremena ostao u nosu svih Njegovana. Jarbol za koji je bio vezan Noemis na Argu, prepoznaje se i u kolcu na koji je doslovno bio nabijen Simeon Moshopolit, kao i u fotelji za koju je Emilijinom pribadačom pričvršćen umirući Simeon Gazda.

GAZDA SIMEON: Glavni lik “Zlatnog runa”. U životu pustio samo četiri suze

Kako pokazuju komentari VII knjige, Pekić je u zaključnom delu Zlatnog runa reinterpretirao Argonautiku sa namerom da pokaže kako upravo u mitu valja traziti najdublja značenja njegovog romana. Na neki način, ovi tekstovi govore i o u putu koji je sam autor prešao radeći na Runu. Davne 1979. godine, kada su se pojavile dve prve knjige Runa, Pekić je ovako govorio o svom romanu:

“Rođen sam i odrastao u građanskoj porodici i moje mi uspomene iz detinjstva – vrlo srećne, uostalom – ne govore ništa o nekom propadanju, osipanju i putrefakaciji koja bi prema istoriografiji trebalo da karakteriše poslednje godine međuratnog perioda, godine, dakle, koje, makar i u ograničenom obliku, pamtim. Bio sam kao i Simeoni s njihovim potomcima u Turjaku 1941. ‘konzerviran u osećanju sopstvene nepovredivosti’. Kad je istorija vrlo grubo opovrgla ta moja ubeđenja, osetio sam potrebu da ustanovim šta se to, zapravo, i zašto dogodilo. Povod je, dakle, bio sasvim intiman. I na toj svojoj ličnoj istrazi radim ima već blizu trideset godina. Prva genealogija Njegovana Turjaških, koja je do sada pretrpela srazmerno male izmene, nosi datum ‘1952’. Tada su napisani i prvi tekstovi. (…) Tokom rada, međutim, lični motivi otišli su sve dublje u pozadinu inspiracije, dok nisu sasvim zaboravljeni. Postalo mi je savršeno svejedno kako se i zašto sve to dogodilo u smislu nekog razjašnjenja sebi, u smislu tumačenja moje vlastite sudbine, postalo mi je vazno da protekle stvari vidim iznutra, u samom njihovom razvoju (kako sam u Dnevniku zabeležio), da ih snimim iz njih samih, da to mrtvo vreme, pomoću imaginacije, ako je moguće, proživim. Da ga proživim ne kao Borislav Pekić, vec kao svaki od Simeona koji su, jedan za drugim, stajali na krmi porodičnog Arga u večnom traganju za balkanskim Severozapadnim prolazom (Virioditikos diadromos) i Zlatnim runom (Hrosomolon Deras) života. Tako je Runo postepeno postalo hronika, ili bi bolje bilo reci – fantasmagorija o Simeonima, Njegovanima, Cincarima, a kroz njih subjektivna vizija istorije građanske klase, Beograda, Srbije.”

Nema sumnje da se Zlatno runo u nekim svojim bitnim značenjskim slojevima mora čitati upravo na ovaj način, kao Pekićeva “subjektivna vizija istorije građanske klase, Beograda, Srbije”. Tako posmatrano, Zlatno runo ima važnost središnjeg teksta ove vrste u savremenoj srpskoj prozi, koji pomiče granice žanra i redefiniše pojam istorijskog romana. Žanrovski, o Runu mozemo govoriti kao o izuzetnom primeru istoriografske metaproze, u onom značenju koje tom pojmu daje Linda Hacn.

Na drugoj strani, kada se značenja romana preko VII knjige neposredno povežu se mitskim izvorima, onda Beograd, Srbija, pa i Balkan, postaju samo geografske odrednice unutar kojih se odvija Pekićeva “velika priča” o istoriji civilizacije, o razlozima i smislu našeg postojanja.

Pekićeva “velika priča”, međutim, ne pretenduje na to da bude monolitna, ni monoloska. Ona, kao jednu od osnovnih pretpostavki, uključuje u sebe i sumnju u mogućnost da, “velika priča”, uopšte bude konstituisana. U tom smislu, Pekićevo delo može biti jedan od izuzetno dobrih primera postupka o kojem govori Linda Hacn, objašnjavajuci inherentnu paradoksalnost postmoderne proze. Reč je o istovremenom korišćenju i iskrivljavanju, odnosno o istovremenom ustanovljavanju i subverziji ključnih pojmova i načela kojima se postmoderni autori koriste. Takav paradoksalni, ironijski odnos karakteriše i stav postmodernih autora prema takozvanim velikim sistemima, na koje se ovi autori pozivaju, dovodeći u pitanje njihove osnovne pretpostavke.

Piše: Jasmina Lukić

(Predgovor knjige “U traganju za zlatnim runom”)








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Borislav Pekić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Borislav Pekić - Atlantida
» Borislav Pekic
» Borislav Radović
» "KOŠTANA " BORISAV STANKOVIĆ
» Na danasnji dan-vremeplov
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-