Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Modeli sreće u delima filozofa i književnika

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:47

Modeli sreće u delima filozofa i književnika Images
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:47


“Knjiga stvara smisao, smisao stvara život.”
Rolan Bart



Istorija ideja, još od najdavnijih vremena pa sve do našeg doba, obiluje mnogobrojnim pokušajima stvaralaca da što bolje definišu sreću. Naravno, filozofi i književnici često su u tome bili najoriginalniji. Međutim, pojam sreće je izmicao i najvećim umovima i najsjajnijim perima. Tako je sreća ostala iskušenje i u životu i u teoretisanju. Najraniji pokušaji, poput narodne pripovetke”Košulja srećnog čoveka”, naukuju da sreća nije u posedovanju. Srećni čovek nema košulju, jer sreća nije spolja, već je u nama samima.

Ovo bitno određenje sreće kao nekog unutrašnjeg čovekovog svojstva prihvata i većina filozofa Starog veka. No i tada se mišljenja o pojmu sreće znatno razlikuju. To najbolje izražavaju dela starogrčkih filozofa. U odnosu na pojam sreće među njima se razlikuju dve grupe – eudemonisti (epikurejci i stoici) i hedonisti (cinici i kirenjani). Prvi zagovaraju dijetetiku želja, a po drugima, sreća je u uživanju. To najbolje ilustruju dijametralno suprotni stavovi razuzdanih cinika i tužnih stoika. Za prve, smisao života je u čulnim zadovoljstvima, pa zato uživajte, vodite ljubav gde stignete, usred grada, a drugi savetuju: jedina dostižna sreća je povlačiti se, izbegavati zlo, ništa ne zahtevati, nemati nikakvih potreba. Za epikurejce, zadovoljenje neophodnih potreba je kraljevski put do ataraksije, tog stanja duševne mirnoće, koja sigurno vodi ka ostvarenju sreće. Njihovo gledište može se sažeti kao jednostavna formula, predlog sledećeg čevorostrukog leka, tetrafarmakon: nema bogova, ne treba se plašiti od smrti, bol je podnošljiv, sreća je ostvarljiva.

Model sreće kroz vekove se upadljivo menjao. To nam pokazuje prelaz od paganskih država Starog veka na velike Srednjovekovne države koje usvajaju monoteističke religije. U učenju tih religija sreća se iz ovozemnog sveta pomera u onostrano, u zagrobni život. U hrišćanstvu, ta rajska sreća bila je data prvostvorenim, Adamu i Evi, koji su je svojim grehom izgubili, a mi je možemo steći tek posle smrti, ako vodimo život prema strogo određenim pravilima. Međutim, svi ljudi žele sreću u ovozemnom životu. To priznaju svi mislioci koji u Srednjem veku pišu o sreći. No i njihova shvatanja o mogućnostima ostvarenja sreće bitno se razlikuju, pre svega, zavisno od toga da li su potpali pod uticaj Crkve ili se opiru tom uticaju.

Pod uticajem crkve je mislilac i matematičar Blez Paskal (1623-1662) koji ističe: “Svi ljudi žele da budu srećni; nema izuzetaka, samo su različita sredstva koja se u tu svrhu koriste, ali svi teže ka tom istom cilju”. Paskalovo shvatanje o mogućnosti ljudske sreće je izrazito pesimističko:”Želimo istinu, a nailazimo samo na neizvesnosti. / Tražimo sreću, a nalazimo samo bedu i smrt. / Ne možemo a da ne želimo istinu i sreću a nismo sposobni ni za istinu ni za sreću (...) . Ta želja nam je ostavljena kako bi nas kaznila i kako bi nas navela da osetimo odakle smo pali.” Mnogi mislioci koji su se otvoreno protivili uticaju Crkve u Srednjem veku nisu stigli da do kraja uobliče svoja shvatanja. Najpoznatiji od njih, Đordano Bruno (1548-1600), po presudi Crkve je završio život na lomači. Ipak, ni Srednji vek nije posvuda tako okrutan. Najpoznatiji izuzetak je Venecija. Na vedrom vrhuncu svoje slave, to je simbol sreće, društvo u kome je sve stvoreno radi sreće čistog, slobodnog zavođenja. Ta sreća nije ni religiozna ni mistična, već je čulna i erotska. Šarm te srećne Venecije, kako ga opsežno opisuje savremeni francuski književnik Frederik Vitu, autor”Umetnosti življena u Veneciji”, čine lepota, ljubav i profit. No i u takvoj Veneciji postojala je inkvizicija, ona ista koja je 1592. godine uhvatila Đordana Bruna i predala ga rimskoj inkviziciji.

Posle nekoliko srećnih vekova, u vreme austrijske okupacije Venecija je doživela nesrećne dane opadanja svoje slave. To stanje nesreće u Veneciji, koje je prvi izrazio Šatobrijan, snažno odjekuje i u XX veku kroz slavno delo Tomasa Mana,”Smrt u Veneciji”. Nesumnjivo, dekor Venecije u vreme truljenja i smrtonosne epidemije služi Tomasu Manu da prikaže morbidnu erotiku depresivnosti svog junaka. Vitu se oštro protivi nazivu”Smrt u Veneciji”, kao nečemu bezmalo besmislenom.”Ne, nema smrti u Veneciji. Nema groblja u Veneciji. Napoleon ga je, kako je poznato, mudro izmestio na ostrvo San Mikele.”

Tek u XVIII veku, na granicama doba Prosvećenosti, Ruso (1712-1778) i markiz de Sad (1740-1814) legitimizuju strast i zadovoljstvo. Volter (1694-1778) piše:”Zemaljski raj je tu gde sam ja.” Rusoista Sen-Žist (1767-1794) sreći daje socijalni kolektivni smisao. On u svom dekretu iz 1794. godine traži:”Neka Evropa zna da ne želite više nijednog nesrećnika ni ugnjetača na vašoj teritoriji, da taj primer oplodi zemlju, da se po njoj raširi ljubav prema vrlinama i prema sreći.” Nasuprot tome, stoji sadovska ličnost koja prethodnom shvatanju suprotstavlja individualističku i transgresivnu dimenziju. Dok Ruso smatra da je sreća u skladu s prirodom, spajanje bića u velikom ritmu godišnjih doba, dotle za jednog junaka Sadovih”120 dana Sodome” sreća nije u uživanju, već je u želji, to jest u ukidanju kočnica koje se suprotstavljaju toj želji.

Za Rusoa, uvođenje privatnog vlasništva, izrođenje ljubavi prema sebi u sebično samoljublje prekinulo je prvobitni čovekov sklad s prirodom. Ruso ističe potrebu za reformom vaspitanja, koje, na primeru”Emila, ili o vaspitanju”, treba da opet izgradi izgubljeno jedinstvo. Emil uči da ne popušta predrasudama, građanin uči da o sebi misli kao o članu zajednice.

Ukratko, u XVIII veku, filozofi su rehabilitovali zadovoljstvo, dok su hrišćani sebe smatrali novim stoicima. Naravno, ni shvatanja filozofa XVIII veka nisu bila istovetna s mišljenjem epikurejaca. Jer, epikurejski ideal je mirovanje, a većina filozofa Prosvećenosti zastupa aktivnost i kretanje, ponovo nalazeći sasvim stoičku volju za posedovanjem sveta.

Po shvatanju savremenog francuskog filozofa Robera Mozija, autora čuvene filozofske knjige”Ideja sreće u XVIII veku”, knjige koja se po značaju poredi sa Bartovim”Nultim stupnjem pisma” i Fukoovom”Istorijom ludila u doba klasicizma”, sreća u doba Prosvećenosti, svedena na senzacije ili usidrena u razumu, nepomična ili strasna, uvek se okončava najavljivanjem neke prirode ili nekog poretka. Razumljivo, u to doba postoji težnja da se sreća pomeša i zameni sa vrlinom, koju karakteriše pokoravanje zakonu prirode po kojem sreća pripada svima. Mozi zaključuje:”Ljudima XVIII veka ne možemo prebaciti da su osiromašili smisao reči sreća. Ako bismo morali da im uputimo neku zamerku, ona bi najpre glasila da su ostavili mnoge protivrečnosti, kako bi sigurnije crpeli iz svih izvora -čoveka, društva i sveta.”

Iako je ideja sreće zamagljena usled prevelike i prečeste upotrebe, to za velike filozofe nije razlog da o njoj ne pišu. Naprotiv, Kant, Šopenhauer i Niče smatraju, u duhu vekovne filozofske tradicije, da je poimanje ljudske sreće upravo jedan od važnih humanističkih zadataka svakog filozofa. Kant (1724-1804) veoma oprezno prilazi razmatranju pojma sreće, isključujući lažne izvesnosti. Predmet njegove analize je ideja da se mogu naći kriterijumi ili načela na kojima bi se pojam sreće mogao objektivno zasnovati. Nalazi da se dve instance – razum i iskustveni svet – potpuno oglušuju o našu želju da budemo srećni. Baveći se traganjem za objektivnim formama mišljenja, razum, kao po sebi nikad dovršeno istraživanje, nema nikakvu sopstvenu moć kojom bi nam mogao obezbediti i najmanju satisfakciju. Svet je, sa svoje strane, nepresušan izvor iluzija. Tako smo i danas uvek spremni da sreću spontano poistovetimo sa materijalnom ugodnošću, bogatstvom, ljubavlju, višestrukim oblicima zadovoljstava ili posedovanja znanja. Očito, takva čovekova težnja da mu sreća bude lako dostupna danas nalazi izraza u velikoj ponudi knjiga na temu sreća: tu su sreća u ljubavi, ljubavna sreća, sreća uspeha, sreća u seksu, sreća u kriminalu (moral i zakon nisu prepreka!?) ... tržište ima artikle za svačiji ukus. Sve to nudi zadovoljstvo, ali krhko, zavisno od spoljašnjeg izvora i izvan nas. Kant zaključuje da u realnosti, sreća, taj tako mutni i toliko vrednovani pojam, nije ništa drugo do ideal, ali ne razuma, već imaginacije odnosno mašte.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:47

Šopenhauer (1788−1860) zastupa, eksplicitnije od Kanta, ono što stalno zaboravljamo: ni priroda ni razum ni spoljašnji svet ne mogu sami po sebi da nam stvore bilo kakvo osećanje sreće. Kad je reč o sreći, mašta je kao moć subjektivnosti, gospodar područja. Sreća potiče iz čiste promene našeg načina maštanja ili poimanja, dakle onog najsubjektivnijeg. Prema tome, sreća je uvek relativna, ali je ipak nešto efektivno za svakog. Pre svega, sastoji se u izbegavanju dva negativna pola egzistencije, patnje i dosade. Šopenhauer je izraziti pesimista:”Od sveta se ne može očekivati ništa dobro”, a život je”rabota koja ne pokriva svoje troškove”. Gde je onda, rešenje, ili bar izlaz? I tu je Šopenhauer rečit. Naime, postoji ekonomija zadovoljstva i patnje čije je glavno stanje prevashodno izvesna interiornost, mašta i talent koji čoveka čine dovoljnim samom sebi. Bitno je naći ravnotežu, s jedne strane,”izbeći trčanje za srećom i zadovoljstvom”, a s druge, ne zatvarati vrata za bol i patnju. Konačno,”da ne bismo bili previše nesrećni, najsigurniji način je da ne zahtevamo da budemo previše srećni.”

Iako kritički razmatraju pojam sreće, Kant i Šopenhauer daju praktične savete za sreću. Za Kanta, nega tela je neophodan uslov za životnu vedrinu. Zato je važno redovno spavati u određeno doba dana. Treba posedovati niz jednostavnih veština, počev od pranja nogu, pa do drugih sredstava za borbu protiv neugodnoosti koje donosi život sa previše sedenja i premalo kretanja. Poznato je, Kant nije voleo putovanja i sav svoj život je proveo u svom rodnom Kenigsbergu. Šopenhauer nabraja uslove za srećan život u delu”Aforizmi životne mudrosti”. Među njima prednjače: imati dobro zdravlje, održati dobro raspoloženje, imati karakter koji daje prednost dobrom raspoloženju. On predlaže sredstva pomoću kojih se čovek može držati podalje od patnje i dosade. Pre svega, to su pravila higijene i telesne vežbe kojima treba da sprečimo ono što bismo danas nazvali depresivno stanje.

Mada svi smatraju Šopenhauera pesimistom, Niče (1844-1900) osporava i tu tvrdnju. Njegov argument je zasnovan na podatku da je Šopenhauer, svakog dana posle ručka, svirao flautu. Ako je dakle, na taj način, sebi priređivao takvo zadovoljstvo svakog dana, onda nema pravo da sebe nazove istinskim pesimistom! Očito, Niče je prestrog. Jer, ako bi za Šopenhauerovo sviranje flaute tražili neki dublji razlog, onda bi se to uživanje u umetnosti moglo bolje shvatiti prema antičkoj preporuci:”biti sebi dovoljan, biti u svemu za sebe”.

Niče će, kao i Šopenhauer, pripisati veliku važnost redovnoj higijeni i telesnim vežbama kao načinu sprečavanja depresivnih stanja. On nastoji da pojača sve ono što mu omogućava da život doživi u totalitetu. Sreću poima kao završetak neke borbe koja se vodi radi prevazilaženja najtežih protivrečnosti i iskušenja zbog svih oblika gađenja, pomanjkanja i opadanja.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:48

I Frojdova koncepcija sreće puno duguje Šopenhaueru. Blisko je vezana za Frojdovu originalnu teoriju o principu zadovoljstva, a najbolje je opisana u delu”Nelagodnost u kulturi” (1929). Prethodno, u delima”Mi i smrt” i”Aktuelno o ratu i smrti” (1915), Frojd (1854-1939) ističe da postoje samo supstitutivna zadovoljstva, samo zamene za sreću. Eksplicitno, fikcija bi bila takva zamena, jer”u području fikcije nalazimo to mnoštvo života koje nam je potrebno; umiremo sa svakim junakom, nastavljajući da živimo i posle njegove smrti.” Kasnije, u”Budućnosti jedne iluzije” (1927) Frojd razotkriva da je, pored umetnosti, religija jedna od glavnih čovekovih iluzija.

U”Nelagodnosti u kulturi” Frojd ovako piše o sreći:””Ljudi” teže za srećom, žele da postanu srećni i da takvi ostanu. Ta težnja ima dve strane: pozitivan i negativan cilj – s jedne strane, žele odsustva bola i nezadovoljstva, a s druge strane doživljavanje snažnih zadovoljstava. U užem smislu reči, “sreća” se odnosi samo na ovo drugo. “... ” Smisao života ... proizlazi iz programa principa zadovoljstva. Taj princip od početka vlada delatnošću psihičkog aparata. O njegovoj svrsishodnosti ne može se dvoumiti, pa ipak je njegov program u sukobu sa celim svetom – makro i mikrokosmosom.” Frojd smatra da plan stvaranja sveta verovatno nije ni sadržao nameru da čoveku podari sreću:

“Ono što se naziva srećom, u najužem smislu te reči, potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj prirodi sreća je mogućna samo kao epizodični fenomen. Svako produžavanje situacije koju je priželjkivao princip zadovoljstva daje samo osećanje mlake ugodnosti. Mi smo stvoreni da uživamo intenzivno; naši dispozitivi su takvi da uživamo samo u kontrastu, a u stanju vrlo malo. Na taj način su naše mogućnosti sreće već ograničene konstitucijom. S mnogo manje teškoća doživljuje se nesreća.”

Frojdov pesimizam se temelji na tome da naša konstitucija, naš psihički aparat i naši odnosi s drugima, nisu takve prirode da bi mogli da nam pruže osećanje sreće. Epizode libidinoznog uživanja su prolazne. Princip zadovoljstva nema izgleda da se ispuni nečim što bismo mogli nazvati srećom. Uz pomenutu nesavršenost čovekove konstitucije, razlozi za nemogućnost da se ostvari sreća po Frojdu su svet koji obiluje konfliktima i veliki potencijal agresivnosti koji mi i drugi manifestujemo. Sve to čini da je princip zadovoljstva osuđen na neuspeh i mora se stalno preoblikovati, u skladu sa principom realnosti, pred mnogobrojnim preprekama i mnoštvom uzroka patnje. Zato čovek treba da sebe smatra srećnim ako se spasio od nesreće, ako je izbegao patnju. Uopšte uzev, zadatak psihičkog aparata prvenstveno bi bio da se izbegne patnja, a to bi dobit od zadovoljstva potiskivalo u drugi plan.

Položaj kulturnog društva po Frojdu je sledeći: ljudi ne mogu živeti bez kulture, ali ne mogu biti srećni u njoj. Frojd je svoje delo prvobitno nameravao da nazove”Nesreća u kulturi”, ali je ubrzo ublažio naslov u”Nelagodnost u kulturi”. Svoj pesimizam Frojd obrazlaže velikom svetskom ekonomskom krizom i činjenicom da su ljudi”sada toliko ovladali prirodnim silama da bi pomoću njih mogli sa lakoćom da se međusobno istrebe do poslednjeg.” Frojdov pesimizam se po odsustvu pozitivnog zadovoljstva, traženju pribežišta u ekonomiji, tvrdnji da dosada i patnja gospodare sve do kraja egzistencije, često upoređuje sa Šopenhauerovim. Međutim, Frojd na kraju svog dela ipak izražava blagi optimizam:”Nadajmo se da će onaj drugi iz para”nebeskih sila”, večni Eros, učiniti sve da izađe kao pobednik iz borbe sa svojim takođe besmrtnim protivnikom” “Tanatosom”. Tu svoju nadu kojom se delo prvobitno završavalo, Frojd je, pred nadiranjem nacizma u tadašnjoj Nemačkoj, u drugom izdanju dopunio opreznim pitanjem:”Ali ko može predvideti uspeh i ishod?”

Modeli sreće u književnim delima često su veoma raznovrsni i po originalnosti tema prethode razmatranjima filozofa. Tako engleski pesnik Džon Drajden (1631-1700), mnogo ranije od savremenih filozofa, ističe da prava sreća čovečanstva nije u bogatstvu, već u odsustvu bola.

U književnosti XIX veka, sreća svakako nije glavna tema. Naprotiv, pesnici Romantizma se trude da što bolje opevaju neostvarljivu ljubav i nesrećnu sudbinu. Međutim, nekoliko velikih književnika i tada pišu o sreći na orginalan način. Stendal ((1783-1842) piše o lovljenju sreće, pri čemu treba praviti bitnu razliku od lova na sreću, koji bi zvučao poput”Lova na snarka” Luisa Kerola. Po Stendalu, lovljenje sreće se upražnjava svakog jutra, kao dužnost, iz higijenskih razloga i radi života. Lovljenje sreće je u čovekovom karakteru, njegovo bitno svojstvo:”Karakterom nekog čoveka nazivam njegov uobičajeni način na koji polazi u lovljenje sreće, ili u terminima jasnijim ali manje izražajnim, to je skup njegovih moralnih navika”.

Stendalovska sreća je opipljiv, čulni predmet. Ona ne poznaje mudrost, već skoro isključivo zavisi od ljubavi:”Kad nam nebo da neku dušu, ne voleti je, to znači lišiti sebe i drugog velike sreće.” Ta sreća je bitno vezana za životna doba.Tako je doba detinjstva vreme sreće. Za Stendala, to doba se poklopilo sa vremenom Francuske revolucije, kada je bilo moguće verovati u novi svet. U tom pobedničkom dobu, svi su bili srećni. Vladala je mladost srca, mladost Istorije. Međutim, srca stare, kvare se, a tako i Istorija. Starost je doba razočarenja, kad jednog dana od sreće ostane samo neka poluizbrisana i nostalgična slika.

Na kraju, nežnoj duši uz ljubav ostaje muzika o kojoj Stendal u delu “O ljubavi” piše:”Večeras sam doživeo kako muzika, kad je savršena, stavlja srce tačno u istu situaciju u kojoj se nalazi dok uživa u prisustvu voljene osobe; drugim rečima, ona mu daje sreću, svakako najživotniju koja postoji na ovom svetu.”

Stendalovski imperativ da se svakog jutra polazi u lovljenje sreće potpuno strano zvuči Gistavu Floberu. Svoje originalno shvatanje sreće Flober lapidarno opisuje:”Biti glup, egoista i imati dobro zdravlje, eto tri uslova potrebna za sreću. No ako vam prvi uslov “glupost” nedostaje, sve je izgubljeno.” Glupost i sreća malograđanina, po Floberu, nisu mogući bez braka. On ovako slika Šarla Bovarija, posle venčanja:”Bio je srećan i bez ikakvih briga. Srca punog noćne sreće, mirnog duha, zadovoljene puti, odlazio je preživajući svoju sreću, poput onih koji posle večere i dalje žvaću začinjene ostatke pečurki koje vare.” Kroz metaforu preživanja, sreća postaje sreća životinje, u skladu sa goveđom mirnoćom Bovarijevih.

Sreća pisca za Flobera je van uobičajene vulgarne sreće običnih ljudi, van normalnih stanja koja su dopuštena neumetniku, odnosno građaninu koji prirodno ostvaruje sebe u porodici i društvenom položaju. Autonomija umetnosti primorava pisca na nezavisnost i samoću. Jer, ako hoće da sebe smatra personom, on ne može da živi kao sav ostali svet.

Da sreća nije za umetnika, upravo tu poziciju će Flober braniti u svojim mnogobrojnim pismima. Tako će, posle niza obrazlaganja, previše opširnih da bismo ih ovde navodili, Flober napisati svojoj prijateljici Luizi Kole:”Budimo ubeđeni da je sreća mit koji je Đavo izumeo kako bi nas bacio u očajanje.” Takvo shvatanje nalazi maestralni izraz u Floberovim delima, najsajnije u liku Eme Bovari koja će svojim životom platiti radoznalost koju su u njoj probudili romantične laži. I pored suprotstavljanja stendalovskom lovljenju sreće, Flober svoju ličnu sreću nalazi u pisanju, koje se odvija u uslovima mirnoće i tišine, na kauču, u nepomičnom prelaženju preko prazne stranice. Tu floberovsku sreću kruniše duševno stanje koje je autor nazreo u svojim zvezdanim trenucima, smatrajući da je to”stanje koje je iznad života, za koje slava nije ništa, a čak je i sreća izlišna.”

Oskar Vajld (1854-1900) u svom delu i životu oslikava paradokse viktorijanske epohe, obuzete nacionalnom slavom i poštovanjem, javnim stavljanjem opštih interesa ispred ličnih. Vajld otvoreno govori da u svom životu nikad nije tražio sreću, već samo uživanje. U svojim originalnim esejima on smelo kritikuje socijalno licemerje. Navodi da treba ukinuti humanitarne organizacije jer potpomažu siromaštvo, a isto tako i privatno vlasništvo jer podstiče nejednakosti. Po njegovom mišljenju, u društvenom životu estetika treba da prevlada nad etikom. Ovaj slavni Irac predlaže neobičnu utopijsku”socijalističku državu” u kojoj bi umetnik i dalje ostao uzvišeni individualista. Umetnost ne bi morala da se popularizuje, već narod treba da postane”umetnički”. Kad to postignu, svi bi živeli”intenzivno, ispunjeno i savršeno”, a konačan model sreće bi tražili u estetskim zadovoljstvima. Najbolji primer za to daje antičko helenističko doba sa svojim shvatanjem da je savršenstvo u skladu tela i duha. Vajld stavlja naglasak na lepoti jednog trenutka. Naime, kad estetski objekt proizvede povoljan uticaj na onu/onog koji ga gleda i poseduje, onda je taj isti predmet u stanju da učini život umetnošću odnosno da umetnost utelovi u život.

Vajld nikada ne zaboravlja da je čovek koji stvara rečima. Za njega, reči imaju apsolutnu vrednost i pružaju veliko zadovoljstvo. Na taj način, Vajld je preteča Rolana Barta, autora”Zadovoljstva u tekstu”. Vajld, posebno u svojim dramama, doseže do poimanja govora kao sredstva dosetke i duhovitosti, suštinskog pokretača književnosti i života, sve do filozofije govora shvaćenog kao fizički prostor i prostor za igru. U svojim dramama Vajld neprestano potvrđuje želju da usreći čitaoce i publiku, genijalno stvarajući naizgled lagana dela gde istovremeno anticipira pitanja savremenog sveta, posebno o istini i o subjektu kojeg Vajld dekonstriše. Tu modernost koju Vajld najavljuje iza svoje mondenske maske, prepoznaće drugi veliki Irac, Džejms Džojs (1882-1941).
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:48

Vajld je svojim kjniževnim delom doživeo vrhunac socijalnog priznanja. No za njega, sreća nije bila ni u priznanju ni u ljubavi. U svojim kratkotrajnim i čestim homoseksualnim aferama, težio je da doživi sreću kao jedan neuhvatljiv trenutak, kao”dobar sudar”, kako ironično piše Iv Navar. Viktorijansko društvo nije bilo milostivo i slavni pisac je skupo platio svoju životnu ekscentričnost. Zbog homoseksualnosti, na vrhuncu slave, 1895. godine, osuđen je na dve godine zatvora. Posle toga je živeo u Francuskoj, gde je i umro u sobi jednog alzaškog hotela, od loše lečene upale uha koja se komplikovala meningitisom. Vajldova sreća je nestala u traganju za trenucima uživanja koji su takođe iščezli, pa je od pisca na kraju ostao junak izmučen sopstvenim fantazmima.

Ovaj prikaz bi bio nepotpun bez modela sreće koji nam pružaju život i delo Andre Žida (1869-1951), angažovanog intelektualca i književnika. Žid je imao uspešan život. Bio je potpuno obuzet svojim mnogobrojnim aktivnostima, često dobrovoljnim, u Novoj Francuskoj Reviji, radom na konstrukciji i izgradnji svoje vile, književnim i drugim polemikama, borbom protiv kolonijalizma, putovanjima po Africi, a neko vreme i zauzimanjem za Sovjetsku stvar. Stalni literarni, religiozni, pa i etički nemir verovatno je uticao na njega da svoju ideju sreće precizira tek u”Novim plodovima” koje je po prvi put objavio 1935. godine, posle višegodišnjeg rada. Židova ideja sreće nudi jedan altruistički model:”Moja sreća je u tome da povećam sreću drugih. “... ” Da bih bio srećan, potrebna mi je sreća svih.” Žid veruje da je sreća, koju često meša sa zadovoljstvom, u ljudskoj prirodi. Ipak, profesionalna sreća nije bila uspešna zamena za Židovu ličnu sreću. To je nedavno otkrio Klod Marten (1998) u velikoj Židovoj biografiji. Naime, u svojim pismima i u poslednjim delima, Žid je otkrio da mu je teško bilo da uvek bude srećan. Lično je priznao:”Nekih dana, da sam to sebi dopustio, vrištao bih od očaja.” Taj doživljaj sreće i očaja, podsetimo, predstavlja jednu formu stoicizma.

Traganje za srećom, odnosno za trenucima vrhunske sreće, vodilo je mnoge književnike na stranputicu, u stalno ponavljanim pokušajima veštačkog pojačanja stvaralačkih sposobnosti putem droga. U toku dva poslednja veka, opojne droge su od alkoholnih pića preuzele preimućstvo najčešće zloupotrebljavanog sredstva za veštačko, spoljašnje nadahnuće. Umesto vina i martinija, tražilo se od droga da odobrovolje muze.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:49

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:50

Takvo veštačko traganje za srećom karakteriše mnoge književnike, počev od Tomasa de Kvinsija, Bodlera, Vilijema Barouza i drugih, manje slavnih. Svima njima, imaginarno izazvano drogom, koje treba shvatiti u dvostrukom smislu, kako drogama proizvedenih slika, tako i drogama stvorenih predstava tih slika, stvaralo je tajanstveni spoj tela i duha. Ono im je nudilo igru slika i metafora i dozvoljavalo im, kako su verovali, da se primaknu neizrecivom. Droge su bile put da se smanji osećanje samoće i da se uroni u svet, brišući granice s masom, a budile su i osećanja samodovoljnosti, neranjivosti, svemoći. Time su nadoknađivale brisanje individualnosti koje su nametali mehanizmi društva kao mašine koja bezdušno povećava otuđenost i samoću.

Hašiš i kokain su donosili uzbuđenje i prividno zbližavali one koji su ih zloupotrebljavali. Agejev je u”Romanu s kokainom” humorno opisao prizore stanja izazvanih drogama u Rusiji pre Oktobarske revolucije. U”Veštačkim rajevima” Bodler (1821-1867) je opisao sveopštu blagonaklonost izazvanu dejstvom hašiša. Zanosno samopoštovanje izazvano drogom nazvao je đavolskim. Od Teofila Gotijea (1811-1872) do Alfreda Žarija (1873-1907), mnogi pisci ističu da uživanje opojnih droga ukida granice između osećaja, mišljenja i bivstva. Najrečitije ih je opisao Tomas de Kvinsi, u”Ispovestima jednog uživaoca opijuma” gde navodi stanje esktaze u koje uranja kontemplacija okeana, vaskrsavaju prošli vekovi, ili protiču sjajna egzotična viđenja, često veoma snažnih senzacija.

Uzimanje droga je pokazalo da za čoveka postoje neistražene, ogromne mogućnosti veštačkih preobražaja. Za pisce s kraja XIX i početka XX veka, droga je način protesta protiv nepodnošljivosti čovekove egzistencije i zaštite od prekomerne patnje. Uz to, među piscima se raširilo verovanje da će, regresijom odnosno pishološkim nazadovanjem pomoću droga stići, po rečima Oldosa Hakslija (1894-1963), do”vrata percepcije”, do tog nativnog stanja u kome se događaji”pre rođenja još nisu utisnuli u duh”. Pošto je drogu uzimao pod lekarskom kontrolom, u eksperimentima u kojima je planirano da tačno zabeleži šta će napisati pod uticajem droga, Anri Mišo je zaključio:”Pisati, nije moguće. Opioman pomaže nečuvenom. On neće ništa napisati, ne može... Zanet, on ne piše. Ako piše kasnije, to je sve, ali ne o drogi.” Književne forme poremećene uticajem droga, takozvani droga-tekst, pre su predmet psihopatologije nego teorije književnosti.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:50

Raširena proizvodnja i zloupotreba zabranjenih droga u današnjem svetu vodi u toksikomaniju, grupu bolesti izazvanih drogama. Za mnoge žrtve toksikomanija, drogama izazvano opraštanje od realnosti postaje opraštanje od života. Ako zloupotrebljavaju droge, toga nisu pošteđeni ni književnici ni drugi stvaraoci. S druge strane, za neke toksikomane, uključujući i pisce, toksikomanija postaje igra sa smrću. Balzak je predvideo takvu mogućnost kad je u jednom malo poznatom tekstu opisao kako dva Engleza traže da pomoću opijuma sebi zadaju”sladostrasnu smrt”. Za pisce bez dela koji su u iskušenju da u drogama nađu zamenu za nadahnuće, važno je ponoviti Bodlerovu pouku: droga ne daje talenat onome koji ga nema. Dakle, tajnu genija ne treba tražiti u stanjima izazvanim drogama. Od toga duhovito odvraća Tomas de Kvinsi:”Ko svakog dana govori o volovima, verovatno će i sanjati volove.”

I za većinu književnika koji o sreći ne pišu direktno, sreća je verovatno u pisanju, njihovoj nasušnoj potrebi. Marsel Prust kliče razdragano:”Književnost, to je pravi život!” Dok piše, Žan Žiono je u vlasti ljubavi, ali strast ne upravlja njegovim životom. I kad je angažovan, kad ga srce tera da se bori protiv rata, Žiono upravo u pisanju nalazi svoju sreću. Slično kao i većina junaka njegovih dela, Hemingvej će u svom životu herojski savladavati sve prepreke, ali će na kraju, kad iscrpi svoje stvaralačke izvore, počiniti samoubistvo. Nemogućnost daljeg stvaranja – pod uticajem nepovoljnih životnih događaja i nasleđivanja sklonosti ka depresiji, odnosno i zbog jednog i zbog drugog zajedno – to je verovatno glavni razlog samoubistva mnogih velikih stvaralaca (Seneke, Pavezea, Frosta, Virdžinije Vulf, Kavabate i drugih). Kao da su sve nesreće i sva sreća književnika neraskidivo vezane za njihovo stvaranje. Živeti radi pisanja i pisati radi života.

Ovde treba podsetiti, uspešno i dugotrajno stvaranje traži ljubav i podršku drugog. Poznato je, skladan život i ljubav u braku, odnosno bračna sreća, pruža najveću podršku većini stvaralaca, od antičkog doba do danas. Ovde ova tema nije podrobno razmatrana jer je dobro poznata iz biografija Džejmsa Džojsa, Dejvida Herberta Lorensa, Tolkina i drugih. Međutim, ni porodična nesreća i bolest ne prekidaju stvaranje. Tako Skot Ficdžerald u romanima neobične lepote”Veliki Getsbi” i”Blaga je noć” oživljava svoja sećanja na prošlu sreću, dok istrajava u brizi o svojoj voljenoj i teško oboleloj supruzi i obavlja dvostruku ulogu u podizanju njihove dece.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610Uto 1 Okt - 16:50

U XX veku, kad prevladava kriza porodice i svih struktura društva, Žak Šardon u nizu svojih romana, naročito u”Sreći Barbizijeovih” i”Sentimentalnim sudbinama” daje savremeni model bračne sreće:”Sreću ljudi ne čine ni strasna ljubav, ni sumanutost, ni ludilo, a ni zločini, već upravo bračna ljubav. Ona nije proizvod kristalizacije, kako piše Stendal, niti neka vrsta hipnoze, već je to proizvod spore destilacije, obrada dragocene suštine u kojoj su pomešani telo i duša. Ona zahteva dugotrajnu privrženost i sastoji se iz niza otkrića koja se čuvaju u vernim srcima... Da bi ta sreća postojala, pre svega je potrebna savršena jednakost između muškarca i žene, obostrano poštovanje, uzajamno razumevanje...” Dve godine posle Šardoneove smrti, njegova supruga i nerazdvojna životna saputnica, Kamij Belgiz, objavila je knjigu”Život je sve izdiktirao”, u kojoj, pored ostalog, čitamo:”Zašto je toliko patnje pomešano sa tolikom ljubavi... Da bi bili JEDNO, treba biti dvoje... Međusobno poznavanje dva bića je unutrašnji pogled, mesto razmena bez reči koje stvara najjaču, najdublju vezu i doseže do onog što je u drugom najskrivenije, najsvetije. Kroz dugi bračni život, to je spajanje u svetlosti...”

Na kraju, kratak zaključak. Danas je, kako piše savremeni francuski filozof Paskal Brukner, pravo na sreću postalo čovekova dužnost. Zato se traganje za srećom neprestano odvija i u umetnosti i u životu gde se u registrima simboličnog, realnog i imaginarnog svakodnevno upisuje naša egzistencija. Sreća književnika i filozofa, a možda i svih stvaralaca, jeste u stvaranju, postizanju sklada u novoj formi. U toku svog stvaranja, mnogi podležu iskušenjima sreće, ali nam velikani, često uprkos svim preprekama i nedaćama, daruju plodove svog promišljanja sveta i života i upućuju nas kako da nađemo svoju sopstvenu sreću. Svi modeli sreće, kako oni postavljeni u antičkom dobu, tako i skorašnji, istrajavaju i u našem dobu. Prirodno, nijedan od njih nije za sve ljude ni za sva doba, neki su međusobno protivrečni, a od droga i sličnih se treba kloniti. Međutim, nadamo se da će svaki od njih čitaocima nudi nešto zanimljivo, neko malo”zadovoljstvo u tekstu”. Podstrek za nova čitanja.
Žarko Martinović
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Modeli sreće u delima filozofa i književnika Empty
PočaljiNaslov: Re: Modeli sreće u delima filozofa i književnika   Modeli sreće u delima filozofa i književnika Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Modeli sreće u delima filozofa i književnika
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-