Kravata je dekorativni odjevni predmet, oblika vrpce, koji se nosi oko vrata provučen ispod ovratnika košulje, izrađen od svile ili nekog drugog platna. Kravata, smatra se izvornim hrvatskim proizvodom, raširila se Europom u 17. stoljeću posredstvom hrvatskih vojnika u Tridesetogodišnjem ratu, na kojima je postala prepoznatljiv modni detalj. Među prvima su je prihvatili Francuzi, pa u njihov jezik dolazi pod nazivom cravate, a kasnije i u druge europske jezike pod sličnim nazivima.
Kravata kroz povijest
Riječ kravata dolazi od francuske riječi "croata". U svojoj knjizi "La Grande Historie de la Cravate", francuski pisac Francois Chaille, na slijedeći način govori o kravati: "... Oko 1635. godine, nekih šest tisuća vojnika i vitezova, stiglo je u Pariz kao podrška francuskom kralju Luju XIII. među njima je bio veliki broj hrvatskih plaćenika koji su, predvođeni banom, ostali u službi francuskog kralja.
[You must be registered and logged in to see this image.] Hrvatski vojnik s maramom (kravatom)
Tradicionalna odora s vezanim, oslikanim, maramama oko vrata pobuđivala je pažnju francuskog dvora. Marame su bile napravljene od različitih materijala, od grubih, koje su nosili obični vojnici, do svilenih i onih od finog pamuka koje su nosili časnici. Taj "hrvatski elegantni stil", potpuno nepoznat u tadašnjoj Europi, oko 1650. godine biva prihvaćen na francuskom dvoru i postaje modni odjevni predmet među buržoazijom tog vremena kao simbol kulture i elegancije. Osim ljepote, te marame su bile i u mnogome praktičnije nego do tada nošeni kruti čipkasti okovratnici francuskih vojnika i časnika. U Englesku je kravatu donio Karlo II. po svom povratku iz izgnanstva. Kravata je ubrzo osvojila, kao modni odjevni predmet, i cijelu Europu. ....."
Судоку - увод и историјат Sudoku, (ponekad Su doku, jap. Sū cifra i Doku jedinstven) je jedna od najpoznatijih logickih igara. Ova popularna igra brojevima za kratko vreme je oduševila svet zbog svoje, na izgled, jednostavnosti ali i zbog logike i rada koje treba uloziti da bi se ova slagalica rešila kao i zbog zabave koju ova igra donosi. Da bi ste rešili ovu igru nije vam potrbna ni matematika ni računica.
Ova igra ima oblik kvadratne rešetke. Rešetka je obično formata 9x9 i sastoji se od 9 kolona, 9 redova i 9 podrešetki (polja 3x3). Cilj igre je da se svaka kolona, red i podrešetka ispuni brojevima od 1 do 9 tako da se svaki broj pojavljuje samo jednom u svakoj koloni, redu i podrešetki. Rešavanje sudokua (ispunjavanje rešetke) zahteva samo strpljenje i skromne logičke sposobnosti, mada neke zagonetke mogu biti prilično teške.
Istorijat
Iako ime potiče iz Japana, poreklo ove igre nalazimo u Evropu i Americi. Poreklo ove igre je takozvani “Latinski kvadrat” (Carre Latin). “Latinski kvadrat” izmislio je švajcarski matematičar Leonard Ojler (Leonhard Euler). On je zamislio kvadrat koji se sastojao od NxN polja obeleženih sa N simbola tako da se svaki simbol u svakom redu i u svakoj koloni samo jedanput ponavlja.
Slagalice sa brojevima prvi put počinju da se pojavljuju u novinama krajem devetnaestog veka kada su francuski enigmatičari počeli da eksperimentišu sa “Magičnim kvadratima”. Pariski dnevnik “Le Siècle” objavio je 1892. godine delimično završen magični kvadrat formata 9x9 sa podkvadratima formata 3x3. Ali ta igra se nije mogla nazvati moderanim Sudoku-om zbog toga shto su se u njoj mogli pojavljivati i dvocifreni brojevi i zbog toga shto je za rešavanje te igra bila potrebna više aritmetika nego logika. Ipak ova igra je imala zajedničku karakteristiku sa današnjim Sudoku-om a to je osobina da svi brojevi u jednoj koloni, redu i podkvadratu daju isti broj kada se saberu. Posle tri godine rival časopisa “Le Siècle” “La France” objavljuje modifikovanu slagalicu koja je bila veoma slična današnjem Sudoku-u po tome shto je mogla imati samo brojeve od 1 do 9 ali nije imala označene podkvadrate, pa se zbog toga nemože nazvati Sudoku slagalicom.
Igru, kakvu je danas znamo, izmislio je američki arhitekta Hovard Garns 1979 godine, koristeći princip “Latinskog kvadrata”. Prvi put igra je objavljena u časopisu Dell (Dell Math Puzzles & Logic Problems) pod imenom “Brojevi na mestu” (Numbers in place). Međutim ova igra doživljava pravi prodor u Japanu sredinom osamdesetih godina prošlog veka kada je prvi put objavljena u poznatom japanskom časopisu Nikoli. Naziv „Sudoku” dolazi iz Japana kao skraćenica duže fraze “Suuji wa dokushin ni kagiru” koja grubo prevedeno znači „brojevi moraju ostati jedinstveni“.
Novozelanđanin Vejn Gould je na svom putovanju po Japanu naucio da igra Sudoku, oduševio se njme, i narednih nekoliko godina razvijao kompjuterski program za generisanje ovih slagalica. Krajem 2004. godine pošlo mu je za rukom da ubedi londonske novine “The Times” da koristeći njegov program štampa dnevne Sudoku slagalice. Ubrzo su i druge britanske novine počele da štampaju svoje Sudoku slagalice. Igra je postala jako popularna, ne samo u Engleskoj, vec i u drugim zemljama: Nemačkoj, Austriji, SAD-u,…
Огњеслав Костовић, (рус. Костович Огнеслав (Игнатий) Степанович) 1851, Визбург, Аустрија - 1916 Петроград, Русија, српски проналазач и научник, капетан руске војске. По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла. Иако рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.
Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.
Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.
Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.
Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.
Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.
Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду.
Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг“.
John-Josip Merlin, belgijski izumitelj, izumio je rolere. Nije imao dobre veze, tako da je njegov izum bio nezapažen još 1760 godine . To je bila uglavnom razonoda za njegove suvremenike i nije bila uključena u Olimpijske igre, iako je bila uzeta u obzir za Olimpijske igre 2012 u Londonu.
Njemački balet, Der Maler , (ili Wintervergn Ugungen), što znači "umetnik " (ili zimske radosti) na engleskom jeziku, učinio je da se koturaljke pojave u javnosti širom sveta. Balet je uključivao scenu sa skijanjem, ali pošto tada nije bilo moguće proizvesti led, glumci su počeli koristiti koturaljke. To je bilo 1818 godine.
Sljedeće godine, Francuz Monsieur Petibledin, napravio je neke promjene na izvornom izumu i dobio je patent u njegovo ime. Do 1857 godine, neki gradovi u Evropi su počeli otvarati posebna mesta, gdje su ljudi mogli voziti. Izum sa kugličnim ležajevima ili njihovo korištenje u koturaljkama je bio važan napredak. Godine 1979, izmislili su poliuretanske točkove i to je učinilo da njihove gume budu prikladnije za tvrde površine.
Godine 1983 godine bili smo svedoci pronalaska rolera. Rolleri koriste četri točka u vertikalnoj liniji, umesto u paraleli. Rollerblade brand su izumeli braća Scott i Brennan Olson iz Minesote 1980 godine.
Kao mera njihovog uspeha, reč Rollerblade je sada sinonim za rolanje.
Od tada su mnoge kompanije ulagale u njihovu proizvodnju praveći ih lakšim i više praktičnim. Top brandovi uključuju: K2, Riedell, Tour Corr itd.
Roletne potiču od davnina i njihovo stvarno poreklo je teško utvrditi.
Roletne potiču iz antičke Grčke. One su izvorno bile izrađene od mramora i dizajnirane za kontrolu svetla, ventilacije i zaštite. Izmišljene su kako bi zaštitili unutrašnjost domova u vreme ekstremnih vrućina, ali mogu se koristiti za zaštitu od hladnoće zimi i od oluje. One su mogle biti zatvorene ili poduprte vijcima, posebno u večernjim satima. To je bilo prije nego što je izmišljeno staklo i roletne su zamišljene kao izdržljive, dugotrajne i jednostavne za održavanje.
Neko pak kaže da potiču iz Egipta jer su Egipćani prvi izmislili upotrebu stakla na prozorima, tokom Rimske okupacije i da su oni zaslužni za njihovo dalje širenje u Rimskom Carstvu.
Sa pojavom prozorskog stakla pojačala se i potražnja za roletnama i to tek kada je počelo njihovo postavljanje u sobama. Unutrašnje roletne često su korišćene kao zamena za zavese u zemljama gde je klima bila vlažna i gde je bilo dosta insekata koji su se legli u materijalima koji su korišćeni za tu svrhu.
Dzordzijanci su bili odgovorni za projektovanje domova s roletnama kao standardno obeležje, tako da su roletne prihvaćene kao tradicionalni dio britanske arhitekture. Britanci su ti koji su tokom Dzordzijske ere izvozili ovaj proizvod u Novi svet i razna mesta, kao što su Georgetown, Savannah i Charleston (Severna Amerika-USA) u kojoj još uvek dominira engleska arhitektura ovog davnog doba.
Vremenom roletne postaju sve popularnije širom Sredozemlja i ostatku Evrope. Značajan razvoj u budućnosti roletni je upotreba drveta. U početku su bile jednostavne čvrste drvene ploče koje su mogle biti otvorene ili zatvorene. Konačno, kada su se pojavile roletne sa šipkama značilo je da su mogle biti prilagođene pravom uticaju topline, svetla ili ventilacije. To ne bi bilo moguće s materijalom poput mramora, ali s lakšim drvenim, alternativa je ubrzo postala norma.
Pre su se roletne uvek koristile za unutrašnjost kuće, ali to se promijenilo i za eksterijer kada je zatvaranje spolja postalo popularno. Razlog za to je povećanje u izgradnji drvenih kuća, jer za domove izrađene od kamena i njihove duboke prozore vanjske roletne nisu bile moguće, jer nije moglo ni iznutra.
Prema nekim izvorima, četkice za zube slične današnjim su počele da se koriste u Kini krajem 15. veka. Bile su izrađene od bambusa i dlaka divljeg vepra. Englez Vilijem Edis (engl. William Addis) je 1780. godine prvi započeo masovnu proizvodnju četkica, a na ideju da napravi četkicu za zube je došao deset godina ranije tokom boravka u zatvoru. On je napravio rupice na životinjskoj kosti i u njih ubacivao vlakna iz konopca i učvršćivao ih lepkom. Za veoma kratko vreme se obogatio zahvaljujući svom izumu.
Prvu četkicu zaštićenu patentom je izumeo H. N. Vadsvort 1857. u Sjedinjenim Američkim Državama, ali je njena masovna upotreba počela tek 1885. godine. Drška četkice je takođe bila od životinjske kosti, a vlakna su bila izrađena od dlake sibirskog vepra. Prva četkica sa veštačkim (najlonskim) vlaknima je puštena u prodaju 24. februara 1938, a prvu električnu četkicu pod imenom Bronksodent je proizvela firma Bristol-Majers 1959. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.] Demonstracija upotrebe četkice za zube iz 1899.
Četkica za zube se sastoji od drške, vrata i glave na kojoj se nalaze vlakna. Danas se proizvode četkice različitog oblika, pa se drška i glava mogu nalaziti u istoj ravni ili glava može biti postavljena pod određenim uglom u odnosu na dršku. Na glavi četkice bi se trebala nalaziti 2-3 reda snopića i u svakom redu bi trebalo biti 6-8 snopića sa 30 vlakana prosečne dužine 1 cm.[3] Četkice sa većim brojem vlakana imaju 4 reda po 13 snopića.[5]
Glava četkice sa vlaknima
[You must be registered and logged in to see this image.] Električna četkica
Dimenzije četkice zavise od uzrasta i morfoloških karakteristika korisnika. Četkice za decu su dugačke 12,5-15 cm sa glavom dimenzija 2,5 cm, dok su one namenjene odraslim osobama dugačke 15,5-17 cm sa glavom dimenzija 3-4 cm. Vlakna mogu biti napravljena od prirodnih ili veštačkih materijala. Nekada su se više koristili prirodni materijali (dlaka koze, jazavca, svinje), ali se danas (zbog niza prednosti) uglavnom koriste vlakna napravljena od najlona ili poliestera. Dužina vlakana iznosi približno 10-11 mm, a dijametar 0,20-0,35 mm. Njihovi vrhovi su zaobljeni ili usečeni u centralnom delu kako bi bolje prianjala uz površinu zuba.
Prema tvrdoći, vlakna (odnosno četkice) se dele na tvrda, srednje tvrda i meka. Većina stomatologa preporučuje upotrebu mekih (engl. soft) ili srednje tvrdih (engl. super soft) četkica, jer tvrda vlakna mogu da izazovu oštećenje gleđi i desni. Postoje i ekstra meke četkice namenjene mlađoj deci.
Naslov: NAJPOZNATIJI PRONALASCI Čet 21 Feb - 20:48
NAJPOZNATIJI PRONALASCI
Stvari koje koristimo i susrećemo se sa njima svaki dan neko je davno otkrio i uzviknuo: Eureka! Njihovi pronalazači, iako davno zaboravljeni, vredni su pomena
Garet Morgan - žuto svetlo na semaforu i zaštitna maska
Samouki Garet Morgan rođen je u Kentakiju 1887. godine. U svojim dvadesetim godinama eksperimentisao je sa ronilačkom opremom i ubrzo izmislio zaštitnu masku za vatrogasce, koji su izloženi smrtonosnim toplotnim uslovima. Ova maska zapravo je bila prototip gas-maske, koja je prvu primenu imala 1916. godine kada su se 32 rudara zaglavila u zatrpanom tunelu do koga je bilo skoro nemoguće doći od prašine i dima. Morgan i još neki dobrovoljci stavili su maske na glave i spasli mnoge živote. Kako su semafori u to vreme imali samo dva svetla - crveno i zeleno, on je shvatio potrebu i za trećim pa je 1923. napravio mali eksperiment sa žutim svetlom i ideju prodao za 40.000 dolara.
Krojačev sin Džon Dir bankrotirao je 1836. godine i iz Vermonta krenuo u Ilinois u potrazi za boljim životom. Tamo je i shvatio da se kovački posao razvija, ali da proizvodnja plugova nije na zavidnom nivou. Tada je odlučio da uradi na plugu isto ono što je njegov otac radio sa iglama: oštrije i ispoliranije igle dublje su ulazile u tkaninu. Fantastično polirajući i oštreći plugove, Dir je napravio pravi posao. Proizvodnja je krenula, a on je pravio oko stotinu plugova godišnje. Kasnije je njegov sin nastavio sa tim poslom da bi 1912. krenuo sa proizvodnjom traktora.
Prva vozila su u početku imala drvene točkove, a tek onda metalne. Prve vazdušne gume izmislio je Škot Džon Danlop 1888. godine, ali gume kakve danas poznajemo delo su Harvija Fajerstona. On je shvatio da će vozila bolje ići ukoliko se guma koja je punjena vazduhom oiviči čvrstom gumom kako bi što bolje prianjala uz tlo. Fajerston je kreatora prvog automobila Henrija Forda upoznao 1895. godine, a tek deset godina kasnije Ford je svoje automobile opremio njegovim gumama, što je obojici donelo milione.
Rođena u siromašnoj porodici, Margaret je radila u fabrici papirnih kesa, kada je u jednom trenutku shvatila da bi te kese bile mnogo korisnije kada bi imale ravno dno. Ubrzo je napustila posao i osnovala Eastern paper bag company 1870. godine. Dizajnirala je mašine koje mogu da seku, lepe i ravnaju papirne kese koje su postale mnogo upotrebljivije.
Sin bravara pronalazača Lajnusa Jejla, koji se zvao isto kao i otac, oprobao se prvo kao crtač portreta da bi na kraju krenuo očevim stopama. Preuzeo je očevu fabriku i usavršio i patentirao cilindričnu bravu koju je izumeo njegov otac. Brava koristi mali ključ s nazubljenim krajevima koji je otključava ako je smešten u pravu poziciju. Iako Lajnus mlađi nije dugo uživao u slavi i novcu, umro je od srčanog udara na poslovnom putu, pravi novac zaradio je njegov poslovni partner, a ova brava još uvek je najpopularniji bezbednosni uređaj u domaćinstvima.
Šveđanin Gideon Sandbek promenio je način na koji se ljudi oblače unapredivši novi način zatvaranja pantalona nazvan patentni zatvarač (rajsferšlus). Iako je prvi patentni zatvarač izmislio čovek po imenu Vitkomb Džadson, bio je poprilično nezgrapan, pa je Sandbek stavio mnogo više zubaca. Tako je nastao današnji rajsferšlus. Između Džadsona i Sandbeka nije bilo nikakvih nesuglasica, štaviše, Sandbek se čak oženio Džadsonovom ćerkom, pa je sve ostalo u porodici. Patentni zatvarač je ispočetka bio popularan kod dece koja su se teško snalazila sa dugmićima, a 1937. godine postao je najpopularniji način zakopčavanja pantalona.
Године 1920. Ерл Диксон је радио за компанију “Џонсон и Џонсон” која је производила газе и лепљиве траке. Једног дана се његова жена посекла, а да би јој указао помоћ Ерл је спојио траку и газу. Тиме је његова жена добила част, да прва употреби ханзапласт!
Проводећи понекад до 12 сати дневно стојећи на хладном каменом поду штампарије, Хемфри О’Саливен је једног дана дошао на идеју да заштити своје ноге тако што је испод њих ставио гумени отирач. На крају дана није имао уобичајене болове ногу и почео је да обожава свој отирач. Да би спречио колеге да стално позајмљују његов отирач, О’Саливен је дошао на нову идеју. Отирач ће исећи и закуцати на пете својих ципела. Године 1889. патентирао је свој изум и ускоро је почео са својом производњом.
Уређај који је омогућио „музику за понети“ настао је не као последица јурњаве за зарадом, већ из пуке досаде
Пре двадесет и кусур година, све мале касетофоне који су радили на батерије и имали слушалице звали смо вокмен. У то време вокмен је био много важна ствар – и уједно статусни симбол – и то у много већој мери него што је то данас било који паметни телефон или таблет. Настао је не баш сасвим из жеље за зарадом и некаквом идејом да се покрене музичка револуција што се убрзо заиста и догодило, већ пре, могло би се рећи – из досаде.
Наиме, како би скратио време током досадних пословних путовања и авионских летова преко Пацифика, копредседник компаније Сони Акио Морита затражио је 1978. године од инжењера Нобутошија Кихара са одељења аудио-технике да осмисли и направи уређај захваљујући ком би могао да слуша опере на било ком месту.
Портабл касетофони у то време већ су постојали, али нису били ни мали ни практични, а нису имали ни слушалице, већ би оперу заједно са Моритом морали да слушају баш сви путници на лету Токио–Њујорк.
Инжењери у Сонију су посао обавили прилично брзо и испоставило се – веома успешно. Већ следеће године вокмен се нашао у продаји, прво у Јапану, а онда и у Америци и Европи, и моментално је проглашен за неопходну справу сваке младе особе у тренду и технолошко чудо. У Сонију се наредних година и деценија појавило много уређаја који су „варијација на тему“ – пресмен, дискмен, токмен, вочмен… али само је вокмен заиста ушао у легенду.
Од 1979. до данас продато је око 220 милиона вокмена. Из данашње перспективе били су ужасно непрактични – трошили су много батерија, звук је често био дрндав, понекад су жвакали касете… Како било, вокмен се свакако сматрао и помало луксузном робом. Почетком осамдесетих година коштао је око 300 марака, а сада се може купити и за двадесетак евра. У то време овај уређај довео је до огромне револуције у свакодневном животу малих људи јер музика више није била само за клубове и дневне собе, већ и „за понети“. Постала је и нешто интимно јер су уз сваки вокмен стизале слушалице које су захваљујући вокмену доживеле огромну популарност и достигле невиђену производњу.
Пре три године Сони је обуставио производњу вокмена у Јапану, али продаја ће престати кад последњи примерци нестану из радњи. Разлог за престанак производње има везе са касетама – нико их више не користи. Компанија покушава да бренд одржи у животу тако што под истим називом промовише mp3 плејере.
Кока-кола (енгл. Coca-Cola) је безалкохолно газирано пиће и истоимена мултинационална компанија са седиштем у Атланти, граду у којем је Џон С. Пембертон дана 8. маја 1886. године продао прву претечу овог пића справљену од сирупа и газиране воде. То је у исто време и један од разлога што је Атланта добила организацију Олимпијских игара 1996. године, на стогодишњицу модерне историје ових игара, а истовремено и стогодишњицу Кока-коле. Кока-кола је данас након више од сто година постојања један од најпознатијих светских брендова. [You must be registered and logged in to see this image.]
Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
Naslov: Ko je izmislio hemijsku olovku Uto 7 Maj - 22:51
Prva hemijska olovka napravljena je 1938. godine, a izmislio ju je Laslo Biro, novinar po zanimanju. Kako je puno vremena provodio u štamparijama, uočio je da se odštampane novine trenutno suše, pa se dosetio da gustu boju sipa u naliv-pero. Međutim, gusta pasta štamparske boje zapušila je izlazni kanal naliv pera, pa je Laslo potražio drugo rešenje. Smislio je da postavi vrteću kuglicu na vrhu prerađenog pera i time je stvorio prvu hemijsku olovku. Pronalazak je patentirao u Parizu, a zatim otišao u Argentinu gde je osmislio mašinu za serijsku proizvodnju hemijskih olovaka koja je počela sa radom 1943. godine. Od tada, Laslov izum je počeo da koristi ceo svet, a danas se bez nje gotovo ne može zamisliti pisanje.
Meri Anderson (engl. Mary Anderson; 1866 – 1953) je bila inovatorka brisača za vetrobranska stakla na automobilu. Pre nego što je proizveden prvi automobili u Sjedinjenim Američkim Državama, Meri Anderson, 1903. godine, patentirala je mehaničke brisače za vetrobranska stakla. Kao svestrana, pragmatična i vrlo sposobna, Meri Anderson, uspešno se bavila građevinom, uzgojem stoke i vinove loze.
Mehanizam, koji se sastojao od ručice, poluge i obložene gume, od 1916. godine, bio je standardan deo opreme u Sjedinjim državama, a po isteku prava, 1920. godine, njen pronalazak doživeo je primenu u automobilskoj industriji u čitavom svetu. Od svog patenta, tokom svog života, Meri Anderson nije imala mnogo. Pokušaji da unovči pravo za proizvodnju brisača, uglavnom su bili bezuspešni. Jedini prihod koji je ostvarivala od svog patenta, bila je jednokratna provizija za ustupanja prava proizvodnje na određeni period, ali uslovi su bili veoma nepovoljni po nju.
U početku pronalazak Meri Anderson, nailazio je na oštre kritike, čak i podsmeh. Mnogi su smatrali da brisači za vetrobranska stakla, odvlače pažnju vozaču tokom vožnje. Uobičajeni način čišćenja vetrobranskog stakla tokom putovanja, početkom 20. Veka, podrazumevao je zaustavljanje vozila i ručno brisanje.
Evropska asocijacija proizvođača automobila, objavila je podatak da je u 2008. godini proizvedeno oko 50 miliona automobila u svetu. Svi oni u sebi imaju ugrađen pronalazak Meri Anderson.
Naslov: Nepoznate činjenice o 20 veoma poznatih stvari Ned 2 Jun - 11:49
Nepoznate činjenice o 20 veoma poznatih stvari
Ako ste se nekada zapitali koji je najneobičniji izum Isaka Njutna, ko je patentirao gajde, zašto se na telefon javljamo sa "halo" i kada je nastao prvi tač-skrin, evo nekoliko zanimljivih informacija.
Opšteprihvaćeno mišljenje je da je kocka služila Ernu Rubiku da svojim studentima bolje objasni 3D objekte. Međutim, malo ko zna da je prava svrha Rubikove kocke bila u shvatanju rešavanja strukturalnih problema, tačnije pomagala je u shvatanju kako uz pomeranje određenih delova, sprečiti da se celina raspadne. Sam Rubik nije shvatio da je stvorio veoma zabavnu igračku dok nije prvi put pomešao boje i pokušao ponovo da je složi.
Univerzalni pozdrav "halo" je osmislio Tomas Edison, koji je razvio telefonsku mrežu u SAD-u. Bel, koji je izumeo telefon, je inače insistirao na tome da je ispravan način javljanja na telefon pozdrav "Ahoj"! Pištolj na vodu
Pištolj na vodu izumeo je Loni Džonson koji je po profesiji bio nuklearni inženjer. Napravio ju je od PVC cevi i flaše Koka-Kole. Proizvod je pod svoje uzela kompanija "Hasbro" i uskoro na tržište izašla sa jednom od najpoznatijih igračaka za decu.
Pseća vrata
Isak Njutn imao je mačke i navodno je na vratima svoje kuće napravio dva otvora, manji i veći, za mačku i njene mačiće, iako su mačići jednostavno pratili majku kroz veći otvor. Praktično je on izuimeo pseća vrata.
U početku je to bio prilično neugledan instrument sastavljen od cevi napravljenih od trske, zabijenih u vreću od kozje kože. Kako se civilizacija širila sa Bliskog istoka na Sredozemlje, tako su ljudi sa sobom donosili i muziku i instrumente. Gajde su tako izumeli Persijanci, a Škoti su ih samo "doradili".
Košarku kao sport osmislio je kanadski lekar. Prva košarkaška utakmica u kojoj su dve ekipe igrale sa po devet igrača održana je 21. decembra 1891. godine. Konačni rezultat je bio 1:0.
"Baci kosku"
Bivši igrač bejzbola Dasti Bejker je sasvim slučajno "pljesnuo" svom saigraču ruku koja je bila podignuta u vazduhu prilikom jedne pobede. Istorijski trenutak dogodio se na utakmici 2. septembra 1977. godine.
Amerikanac Džon Harvi Kelog 1898. godine je po prvi put javnosti predstavio novu vrstu zdrave hrane koju je nazvao Kornfleks. Kukuruzne žitarice od tada su preplavile svet, a malo je poznato da su prvi put bile predstavljene kao sredstvo čiji je cilj bio suzbijanje izraženog seksualnog apetita.
Aparat za šećernu vunu
Jedna od poslastica u kojoj možda najviše uživaju deca, i koja istovremeno uvelike pomaže stvaranju karijesa na zubima nastala je upravo zbog čoveka čiji je posao bilo "spasavanje" zuba. Naime, upravo je jedan zubar početkom 20. veka izumeo aparat za šećernu vunu.
Iako je reč o jednom od najpopularnijih sportova u SAD-u, stručnjaci su u pojedinim zapisima iz 18. veka pronašli podatke da se bejzbol prvi put igrao u Velikoj Britaniji. I to, igrao se mnogo pre nego što su Amerikanci otkrili sport koji je danas njihov zaštitni znak.
Bumerang
Bumerang je tradicionalni suvenir, oružje, ali i simbol Australije. Međutim, grupa arheologa iz Poljske otkrila je bumerang koji je star oko 30.000 godina, dok najstariji australski bumeranzi imaju "samo" 10.000 godina.
Poznata farmaceutska kompanija proslavila se širom sveta posle izuma Aspirina, ali je malo poznato da je ta kompanija izumela i heroin koji se predstavljao kao lek za prehladu.
"Moonwalk"
Zaštitni znak preminulog kralja popa nije njegov sopstveni izum. Jedan od najpopularnijih plesnih pokreta, koji se gotovo u 99 odsto slučajeva povezuje sa Majklom Džeksonom, prvi je otplesao Bil Bejli.
Teoriju "Velikog praska" prvi je predstavio sveštenik
Katolički sveštenik iz Belgije Džordžes Lematre tvorac je teorije da je celokupna materija prvenstveno bila koncentrisana na jednom mestu nakon čega se proširila. To je ujedno teorija "Velikog praska".
Nacisti osmislili lutku na naduvavanje
Tokom Drugog svetskog rata nacisti su osmislili lutke na naduvavanje kako bi se zadovoljile seksualne potrebe nemačkih vojnika. Ceo projekat bio je označen kao najstroža tajna, a lutka je nazvana "Bordžild".
Plastelin je sredstvo za čišćenje tapeta
U nameri da se obogati, pronalazač Džo Mek Viker napravio je plastelin kao sredstvo za čišćenje tapeta. Ubrzo je otkrio da plastelin može da posluži i kao igračka za decu pa je odlučio da nastavi sa razvojem proizvoda u tom smeru.
Prvi tač-skrin smartfon napravljen je u Americi, a uređaj koji se zvao "Simon" izmislio je IBM 1993. godine. Radilo se o rokovniku, mobilnom, pejdžer i faks uređaju u jednom.
Naslov: Ko je "izmislio" Pavlovićevu mast Sre 14 Avg - 23:14
Ko je "izmislio" Pavlovićevu mast
Godine 1946. dr Živorad Pavlović obelodanio svoje životno delo i ponos naše farmakologije i medicine - Pavlovićevu mast. Do 1970. ovaj preparat delio se besplatno.
Pavlovićeva mast, po mnogima nezameljniva za negu i zaštitu kože dece, izum je našeg poznatog dečjeg lekara Živorada Pavlovića (1905 - 1979).
Dr Pavlović rođen je u Ljigu, medicinu je studirao u Beogradu, lekar je postao 1931, a pedijatriju je specijalizirao četiri godine kasnije.
Kao dečji lekar radio je u Beogradu, a pred Drugi svetski rat bio je upravnik Doma za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu. Ratnih godina nije izbivao iz zbegova podno Avale, gde je bilo mnogo dece. U teškim, nezdravim i nehigijenskim prilikama, deca su bila u ranama, često i sa teškim upalama kože. To je dr Pavloviću bio podsticaj da počne da traži preparat kojim će uspešno moći da leči, štiti i neguje dečju kožu, piše "Zabavnik".
Godine 1946. obelodanio je danas poznatu Pavlovićevu mast, svoje životno delo i ponos naše farmakologije i medicine, a nedugo zatim i puder za kožu. Po receptima dr Pavlovića pravio se i sirup protiv kašlja.
Sastojci za ovu čudotvornu mast ispitivani su skoro dve godine, da bi 1947. počela da se priprema na veliko, bez izmena u receptu doktora Živorada Pavlovića, u jednoj apoteci na beogradskoj Zvezdari. Zbog očigledne delotvornosti ubrzo su i druge apoteke u Beogradu prihvatile recepturu domaćeg pedijatra za spravljanje lekovite masti koja se do 1970. godine delila besplatno.
Inače, Pavlovićeva mast sadrži blagi rastvor borne kiseline, cink i talk, lanolin, vazelin i parafin, sastojke koji štite dečju kožu od mikroba, upala i zaraza i veoma blagotvorno deluje na smirivanje oštećene kože.
Dr Pavlović za života nije zaštitio svoju mast. Učinili su to, mnogo godina kasnije, njegovi naslednici i sledbenici. Patentom je zaštićena u više od 120 zemalja sveta. U znak poštovanja i zahvalnosti mnogih roditelja jedna ulica u Ljigu od 1992. godine nosi ime dr Živorada Pavlovića.
Čovek koji je dao svoje ime najpoznatijoj pušci na svetu – Mihail Kalašnjikov – rodio se 1919 godine u krajnjoj zabiti Rusije, u Altajskom kraju. U mladosti želeo je da postane pesnik, ali kada je odrastao, vrlo brzo morao je u vojsku. Postao je tenkista i rat ga je zatekao kao člana posade čuvenog tenka T-34. Na samom početku rata biva ranjen kada je neprijatelj pogodio njegov tenk. Morao je u bolnicu i na dugi oporavak. Pošto mu je bilo dosadno kao rekonvalescentu, počeo je da čita razne knjige iz lokalne biblioteke, piše poeziju i u časovima lenčarenja, načuo je svoje kolege, vojnike kako se žale na ruske puške. Nemci su imali dobro streljačko naoružanje, a Rusi nisu. Tada je počeo u dokolici, da razmišlja o tome kakva puška treba ruskom vojniku. Došao je do stručne literature i počeo da smišlja novi automat. Njegovo čedo i prvenac ipak nije ušao u naoružanje ruske vojske, međutim bio je dovoljno dobar da ga stariji kosntruktori zapaze i pošalju na školovanje i ujedno uvrste u konstruktorski tim.
Inspiraciju za svoje novo oružje dobio je u poeziji- i Bibliji – što je otkrio tek posle pada komunizma. Tvrdio je da mu je Biblija dala inspiraciju u tome da njegovo oružje mora da bude jako, čvrsto i jednostavno , nadasve – pouzdano. Na kraju rata imao je prototip puške koja će vrlo brzo da se razvije u najpoznatiju pušku na svetu – AK-47. posle kapitulacije Nemačke, za njega, kao zarobljenika – počinje da radi i čuveni Hugo Šmajser, konstruktor – istoimenog nemačkog automata.
„Sve što je komplikovano nije korisno – sve što je korisno je jednostavno“ bio je i ostao njegov moto. Njegova automatska puška testitana je u najtežim uslovima i pretrpela je najveća opterećenja. Po rečima samog Kalašnjikova, jednostavno bi vezali kanapom pušku za džip i vukli je po zemlji – a onda je bez čišćenja morala da puca. Onda bi je vukli kroz blato – a onda je opet morala da puca, a onda bi je na kraju ubacili u vodu i opet – morala je da puca.
Kalašnjikov jedino priznaje da su za testove u vodi tražili od fabrike da ih pošalju na Crno more – da bi ućarili priliku da se kupaju.
U ratovima njegova puška pokazala se superiornom. Posebno u Vijetnamskom gde je nadmašila komplikovani i nepouzdani američki takmac – Kolt M-16 koja je bila toliko nepouzdana da je bilo dovoljno da vojniku ispadne na zemlju – i da neće da puca – pa je usred bitke morala da se otvara i čisti.
Svi lokalni ratovi do danas pokazuju „Kalaš“ u glavnoj ulozi jer je još uvek na prvom mestu po kvalitetu i upotrebljivosti. Čak je stigao da bude i na zastavi jedne zemlje – Mozambika!
Kalašnjikov nikada nije zaradio bogatstvo za svoj izum. Kada su ga Amerikanci pitali zbog čega se ne buni i ne traži pare – on je rekao: „Znate, ja svaki dan kada krenem na posao u mom mestu – prodjem pored svoje statue visoke 3 metra“…
Da li ste znali odakle potiče - "osmočasovno radno vreme?"
8.februara 1840.g. brodom pristiglim na Novi Zeland, stigao je i stolar Semjuel Parnel. Brzo je nasao posao na izgradnji lokalne prodavnice, ali je posmatranjem trzista rada na licu mesta, uslovio poslodavca: osmocasovno radno vreme ! Objasnio mu je: "Dan ima 24 casa, od kojih 8 sati pripada radu, 8 sati je za odmor i 8 sati je za san... I nisam lud, ovo nije London i ovde nemate mnogo majstora svog zanata!"
Svoje postignuto slobodno vreme izmedju rada i sna, Semjuel je provodio u luci, gde je novopridoslim radnicima prenosio svoju ideju. To se dopalo svima, ukljucujuci i oslobodjene robijase i na jednom od mitinga, u oktobru 1840.g. doneta je odluka da se sa svima koji rade duze od propisanog, obracunava tako, sto ce ih aktivisti bacati u vodu.
Privlacna nova ideja i strah od eventualne kazne pomogli su da nova radnicka životna sema nazvana "888" zazivi i brzo se prosiri po Novom Zelandu i Australiji. Naravno, uz sporadicne demonstracije i strajkove. A posto iza ideje o osmocasovnom radnom danu stoje gradjevinski radnici i dan-danas se na nekim starim zgradama na Novom Zelandu i u Australiji mogu videti ponosno ispisane tri osmice !
Ove dve kolonije britanske Imperije, bukvalno izgradjene radom robijasa, uvek su prednjacile u socijalnim reformama na planetarnom nivou: pravo na minimalnu zaradu (1824), biracko pravo za sve (1893), starosne penzije (1898).
izvor: generationnews.net
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
Naslov: Ko je izmislio giljotinu? Čet 17 Apr - 23:35
Giljotina je mehanička sprava koja je služila za izvršenje smrtne kazne odsecanjem glave. Nazvana je po lekaru Žozefu Injasu Giljotenu (fr. Joseph Ignace Guillotin) koji je predložio njenu upotrebu. Ova mehanička sprava je bila zamena za sekiru kojom se vekovima pre toga u Francuskoj vršila smrtna kazna nad osuđenicima.
Slična sprava je upotrebljavana u Škotskoj od 1564. do 1708. godine pod nazivom „Škotska devica“ (engl. Scottish Maiden), a u knjizi Aleksandra Dime „Grof Monte Kristo“ slična sprava se opisuje kao italijansko oružje smrti – „mandaja“.
Giljotina je karakteristična po velikom, teškom i oštrom sečivu koje sa velike visine oštricom pada na potiljak žrtve i odseca joj glavu. Ideju o upotrebi, radi humanijeg načina izvršenja smrtne kazne, predložio je 1792. godine Žozef Injas Giljoten, francuski lekar, koji je, kao poslanik u Francuskoj narodnoj skupštini, predložio giljotinu kao sredstvo humanijeg izvršenja smrtne kazne. Pored ovog predloga o giljotini, Žozef Giljoten je podneo i predlog o zabrani javnog izvršenja kazne. Predlog je prošao, ali samo onaj o giljotini, tako da su 1792. godine Šarl-Anri Sanson — glavni francuski izvršilac, krvnik — i nemački majstor Tobijas Šmit, napravili prvi prototip giljotine. Mada se često misli da je Žozef Giljoten čovek koji je napravio giljotinu, on je samo izdejstvovao da zakon o giljotini bude prihvaćen u skupštini, a nije učestvovao u njenoj izradi i osmišljavanju.
Na samom početku oštrica giljotine je bila polukružnog oblika – slično kao kod sekire za izvršenje smrtne kazne, ali već posle prvih isprobavanja ona je zamenjena sečivom pod uglom od 45 stepeni. Ovakvo ugaono sečivo se pokazalo mnogo efikasnijim. Eksperimenti i isprobavanja su vršena oko tri nedelje. U početku su vršeni na životinjama, a kasnije su u tu svrhu poslužila tela mrtvaca krupnije građe, čije je posthumno obezglavljivanje proteklo bez nekih većih problema. Posle definisanja ugla sečiva i brzine padanja sečiva giljotina je bila spremna za upotrebu. Prvo javno pogubljenje giljotinom izvršeno je 20. aprila 1792. godine, a žrtva je bila neprijatelj revolucije Nicolas-Jacques Pelletier. On je bio prvi od nekoliko hiljada onih koji su svoj život skončali pod sečivom giljotine. Kada je francuska revolucija bila na svom vrhuncu, za samo četiri meseca pod giljotinom je ubijeno preko 4.000 ljudi. Najslavniji među njima je bio Luj XVI koji je 1793. godine bio smaknut kao građanin Luj Kapet.
Tokom 19. i 20. veka u zatvorima u kolonijama za osuđenike u Francuskoj Gvajani i na Đavoljem ostrvu, giljotina je, slobodno se može reći, bila zaštitni znak i simbol okrutnosti. Desetog septembra 1977. godine pogubljen je poslednji osuđenik na smrt giljotinom - Hamid Djandoubi, da bi ukidanjem smrtne kazne u Francuskoj 1981. godine, giljotina bila izbačena iz upotrebe.
[You must be registered and logged in to see this image.] Javno pogubljenje Marije Antoanete
Prije nekoliko tisuća godina u prašumi raslo je malo divlje drvo kakaovac. Pametni majmuni znali su što čine, trgali su ljuske i jeli zrnje......To su promatrali znatiželjni ljudi, malo su razmišljali i našli način da sačuvaju zrnje kakaovca. Spremili su ga ispod bananina lista. Izumili su tehniku mrvljenja sjemenki – metate i stvorili su najstarije bezalkoholno piće na svijetu –chacau ca- kakao, a izumitelji čokolade jesu - Maye.....
Nekoliko stotina godina poslije u selo Maya stigli su Asteki. Putovali su tražeći egzotična dobra za svog vladara. U strahu od nevolja Maye su im ponudile zrnja kakaa. Tamo gdje su živjeli Asteci bilo je prehladno za uzgoj kakaa, pa su ga oni počeli kupovati... I tako je astečka novčana valuta postala kakao....
1502. godine Kristofor Kolumbo krenuo je na svoje četvrto putovanje... Kolumbo nikad nije okusio čokoladu.... 1519. godine Hernan Cortes iskrcao se u Meksiku. Njegova vojska spremala se u napad protiv Asteka. Pokorena plemena svog osloboditelja dočekala su s veseljem i ponudili su ga čokoladom. Hernan je prvi put kušao čokoladu......okus mu se svidio, ali Asteke je svejedno pokorio....
Početkom 18. st. pojavio se parni stroj u Engleskoj i proizvodnja čokolade porasla je. Engleski proizvođač čokolade bio je Francis Fry. Vjerovao je da je samo jedna stvar bolja od pijenja čokolade, a to je jedenje čokolade....
Engleska je bila poznata po svojim “slatkim zubima”... Stanje zubi njihove kraljice Elizabete bilo je katasrofalno. Zapis glasi: “..... Njezino lice pravokutno, ljupko, svijetlo, ali naborano, njezine oči male, ipak crne i ugodne, njezine usne ravne i njezini zubi crni.”
Nizozemski kemičar Coenraad Van Houten 1828. godine izumio je prešu za kakao. Umiješao je topli kakao maslac umjesto tople vode u kakao smjesu, dodao šećer i stvorio gustu ljepljivu smjesu te je izlio u kalupe....i čekao...i čekao...i čekao...masa je postala sve čvršćom dok nije poprimila je oblik kalupa
Fay je izumio prvu čokoladnu pločicu na svijetu! Popularni naziv čokoladne pločice glasio je: “ukusna čokolada za jelo”....
U međuvremenu u Švicarskoj je živio proizvođač svijeća Danijel Peter. Svijeće su izlazile iz mode i počeo je gubiti novce. Zaljubio se u kćer proizvođača čokolade. Došao je na zamisao da proizvodi čokoladu. Odlučio je svoju čokoladu učiniti posebnom. Dodao je mlijeko svojim čokoladnim receptima, ali je ona postala tekuća. Henry Nestle živio je u blizini i izumio mlijeko u prahu. Zgusnuo je Peterovu čokoladnu mješavinu i nastala je prva mliječna čokolada....1883.godine Peter je dobio čokoladnu medalju.....
Čovjek koji je izmislio čokoladu Toblerone zvao se Johann Jakob Tobler..............
1980. godine priča o čokoladnoj špijunaži bila je udarna vijest svih medija , jedan naučnik iz švicarske tvrtke Tobler neuspješno je pokušao prodati tajne čokoladne recepte Rusiji, Kini i Saudijskoj Arabiji........
Kada je u pitanju poreklo naočara za vid, obično nailazimo na šturo objašnjenje da su naočare za vid potekle u Italiji u 13. veku. Naočare su najverovatnije izum koji je potekao iz Pize, mada se dosta dugo verovalo da je Venecija, a ne Firenca, bila sedište za komercijalnu proizvodnju naočara u srednjem veku.
Seneke, poznati rimski filozof je koristio staklenu kuglu koja je bila ispunjena vodom kao uveličavajuće staklo za čitanje, a neki izvori navode i to da je rimski vladar Neron nosio smaragd preko oka tokom posmatranja borbi gladijatora jer je tako poboljšavao pogled na meč.
Takođe, postoje određeni zapisi iz Kine koji datiraju iz 12. veka, a u kojima se navodi upotreba zadimljenog kvarca kao prvih primitivnih naočara za Sunce.
Prvo poznato umetničko delo na kojem se vide naočare jestu freske koje je naslikao Tomas da Modena koji je na tim freskama prikazao između ostalog i monahe koji čitaju i pišu manuskripte, a jedna od tih monaha je nosio i naočare za čitanje. Negde u tom periodu je i drugi umetnik, Karlo Kriveli, načinio sliku kardinala Hjua prikazujući ga sa naočarima za vid.
Takođe je zanimljivo napomenuti da su mornari nekad verovali da nošenje zlatne minđuše u uvetu može da popravi vid, jer su verovali da plemeniti metali u njoj imaju magična svojstva.
U suštini sam istorijski pronalazak naočara se pripisuje jednom dominikanskom kaluđeru iz Pize, 1286. godine. Italijanski monah, Alesandro Spina je ubrzo počeo da pravi naočare za vid i fino brušeni stakleni diskovi koji su se nalazili na njima dobijaju naziv sočiva zbog njihove sličnosti sa sočivom pasulja.
U početku su naočare za vid, kao posebno namontirana optička stakla koja su služila za ispravljanje mana oka i poboljšavanje vida, bile predviđene samo za starije, da im se pomogne oko čitanja. Nedugo zatim, naočare za vid počinju da koriste i mladi iz istih razloga zbog kojih ih koriste i starije osobe, i one doživljavaju svoj prvi procvat.
Međutim, tadašnje naočare su imale jednu veliku manu – nisu bili izmišljeni držači za naočare, te je zbog toga okvir za naočare konstantno klizeo niz nos. Dovitljivi španci su imali rešenje za to, ali ljuid koji su nosili naočare nisu baš bili oduševljeni njihvim izumom. Španci su taj nedostatak kod naočara nadomestili tako što su vezivali trake na ram, a drugi kraj tih traka su ona vezivali oko ušiju.
Najstarija sočiva su bila samo konveksna i kada su ljudi koji su bili dalekovidi saznali da mala sočiva sa debelim centrima pomažu da se vidi bolje, ubrzo su počeli da ih koriste. U 15-tom veku naočare su pronašle svoj put u Kinu, a 1604. godine konkavna sočiva su izmišljena u Evropi i postala su standardni lek za kratkovidost.
Danas više od 64% odraslog stanovništva nosi naočare za vid.
Ona je stvorila jedan od najpoznatijih proizvoda nekadašnje Jugoslavije i "člana" svakog domaćinstva u ex YU. Da, ona je izmislila Vegetu, nezaobilazni dodatak jelima.
Bartl je rođena je u 1920. godine u Sarajevu, gde je završila pučku školu i gimnaziju. Godine 1938. godine je u Zagrebu upisala tadašnji Mudroslovni (filozofski) fakultet, a po završetku studija prihvatila je posao profesora u Sarajevu, iako su njeni interesi bili drugačiji.
Igrom slučaja, 1955. godine krenula je na službeno putovanje u Zagreb, gde se zadržala zbog vremenskih neprilika, a slobodno vreme je koristila za proučavanje stručnih časopisa i publikacija, ali i traženju posla.
Tada je naišla na oglas kompanije "Podravka" koja je u to vreme tražila hemijskog tehničara i Bartl ga je odmah i dobila.
U istraživačkoj laboratoriji "Podravke", Zlata Bartl je krajem 50-ih godina prošlog veka stvorila "Vegetu" (miks začina), koju je tržište odmah prihvatilo, a prisutna je u oko 40 zemalja sveta.
Zlata Bartl je potom dobila mnoga priznanja, od kojih se izdvaja odličje predsednika Hrvatske - red Danice sa likom Nikole Tesle, Zlatna kuna za životno delo Hrvatske gospodarske komore, kao i spomenica "Podravke" za životno delo iz 1987. godine.
Zlata Bartl je umrla na današnji dan 2008. godine. I danas je ostala upamćena kao "teta Vegeta".
Ovu stvarčicu svakodnevno koriste i muškarci i žene! Patentirao ju je OVAJ čovek!
Na današnji dan, 2. decembra 1901. godine američki pronalazač King Kemp patentirao je prvi nožić za brijanje s dvostrukom oštricom. Ta jednostavna naprava u upotrebi je više od jednog veka, osvojila je tržište i odoleva mnogim kampanjama koje pokušavaju da izbrišu slavu žileta.
Veličina brijača je oko deset centimetara, a u početku je bio napravljen od metala sa drvenom drškom. Danas se uglavnom pravi od plastike, i iako je veoma jednostavan izum, na njegov nastanak čovečanstvo je čekalo nekoliko hiljada godina.
Pre žileta za brijanje se koristila britva.
Sa 40 godina, King Džilet je bio frustrirani pronalazač, ogorčeni anti-kapitalista i prodavac zapušača za flaše od plute. Bila je 1895. godina i uprkos idejama, energiji i dobrostojećim roditeljima, imao je malo toga da pokaže u svom radu.
Krivca je našao u zlu tržišne konkurencije. Njegov šef u kompaniji za zapušače, u međuvremenu, je imao samo jedan savet: „Izumi nešto što ljudi koriste i bace“.
Jednog dana, dok se brijao ravnim brijačem, koji je bio toliko istrošen da se nije mogao više oštriti, dobio je ideju. Šta ako bi nožić mogao da se napravi od tanke metalne trake? Džiletov brijač za jednokratnu upotrebu je bio jedinstveni izum koji je doneo revoluciju u industriju brijanja. Prodavac, King Džilet, izumeo je brijač za jednokratnu upotrebu i osnovao kompaniju za prodaju tih brijača.
Konkurencija je pokušala da zaobiđe patente i kopira mnoge Džiletove ideje. Tada je potrošio neverovatnu količinu vremena i novca na parnice kako bi zaštitio svoja prava. U mnogim slučajevima, jednostavno je kupovao konkurenciju. Do svoje 55. godine, 1910, Gillette Company je dominirala u poslu sa brijačima, a Džilet je bio milioner. Takođe je postao i slavna ličnost, pošto je njegovo lice bilo na svakom pakovanju nožića.
Iako je i sam postao kapitalista, i dalje nije promenio svoje anti-kapitalističke stavove. Džilet je i dalje maštao o utopijskom društvu, koje bi organizovali inženjeri. Pokušao je da nagovori Tedija Ruzvelta da bude predsednik njegovog novog društva i tražio je podršku Henrija Forda. Obojica su ga odbili.
Pad berze 1929. godine je skoro zbrisao Džiletovo bogatstvo. Mahinacijama upravnog odbora je skoro ostao bez ovlašćenja u svojoj kompaniji. Godine od 74. do svoje smrti u 77-oj, 1932, proveo je u neuspešnim pokušajima da izvuče naftu iz škriljca.
King Džilet je želeo da uživotu ostavi neki trag. Došavši na ideju o nožićima za brijač za jednokratnu upotrebu i poklanjajući brijače da bi prodao svoje nožiće, postao je veoma uspešan poslovni čovek.
U Prvom svetskom ratu žileti su konačno osvojili tržište, a za vreme rata proizvodnja i prodaja Žiletovih brijača je procvetala.
Za vreme rata koji je trajao četiri godine, Žilet je snabdeo američku vojsku sa 3,5 miliona brijača i oko 35 miliona žileta.
Sa godinama tehnologija izrade žileta je napredovala, ali osnova brijača ostala je ista do dana današnjeg…
Izvor: Prva.rs
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Ko je izmislio... Čet 22 Jan - 14:23
Ona je uživala u ludim žurkama,opijatima i aferama,a onda je izmislila predmet koji je promenio svet
Meri Felps Džejkobs, poznata je kao žena koja je udarila temelj jednoj novoj industriji koja ostvaruje ogroman promet. 'Ludih dvadesetih' godina priošlog veka bila je poznata po svojim ljubavnim aferama, uživanju opijuma i sklonosti prema ludim seksi žurkama.
Za razliku od izuma i proizvoda koji nastaju kao rezultat višegodišnjeg rada timova stručnjaka, dok za njihov proboj na tržište treba uložiti milione, brushalter je nastao tako reći uzgred, iz hira ove devojke koja je ludih dvadesetih pripadala američkoj "zlatnoj mladeži".
Njihova glavna razonoda bile su nestašne žurke, na kojima se u seksu i uživanju opijata išlo i dalje od nagoveštaja. Upravo za jednu takvu zabavu, Felpsova je nabavila za to vreme posebno smelu haljinu, s dubokim izrezom i od providnog materijala, ali na njeno nezadovoljstvo, fišbajni korseta su se ružno ocrtavali ispod tankog materijala.
Što je još gore, korset je izvirivao čak i iz dekoltea.
Smatrajući da je to neprihvatljivo, Felpsova je svojoj služavki u ruke dala dve platnene maramice i jednu ružičastu traku, i objasnila kako da od toga sašije stvarčicu koja će joj pridržavati grudi.
U tom trenutku nije mislila da je to bog zna šta, ali mali izum su oduševljeno prihvatile ne samo njene rođake i prijateljice, već i potpuno nepoznate žene, koje su joj prilazile i nudile čitav dolar (u to vreme veliku sumu) da ga i njima napravi.
Shvativši poslovni potencijal koji u tome leži, Felpsova je 12. februara 1914, pre tačno 100 godina, u svojoj 22. godini, patentirala izum.
Pošto je preduzetništvo ipak nije preterano zanimalo, patent je ubrzo, za 1500 dolara, prodala braći Vorner, proizvođačima damskog rublja, koji su na njemu samo u narednih 30 godina zaradili 15 miliona dolara.
U današnje vreme, brushalter svakodnevno nose milijarde žena, a godišnji promet koji se ostvari prodajom ovog malog, ali važnog dela ženske garderobe iznosi oko 15 milijardi dolara.
dnevno
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Opšte je pravilo da se najbolje stvari dešavaju slučajno, tako da se ono može primeniti i na korisnu stvarčicu poput superlepka, koji je - ni manje ni više - pronađen dva puta.
Superlepak je otkrio Hari Kuver 1942. godine kada je pokušavao da napravi nišan za pištolj koji su koristili vojnici tokom Drugog svetskog rata.
Formula do koje je došao nije bila korisna za njegov projekat, ali je zato smesa brzo i lako lepila predmete. Uprkos marketinškom potencijalu takvog proizvoda, Huver je potpuno zaboravio na formulu, koja je bila beskorisna za njegov trenutni projekat.
Devet godina kasnije, 1951, radeći za "Istman Kodak", doktor Kuver bio je supervizor na projektu toplotnog otpora, na kome je radio i Fred Džojner, koji je u jednom trenutku iskoristio ponovo otkriveni superlepak. Testirao ga je tako što je dve refraktometarske prizme spojio. Ovoga puta, Kuver je uvedeo potencijal ovog proizvoda da brzo zalepi predmete od različitih materijala.
Superlepak se našao na tržištu 1958. godine, a "Istman Kodak" nazvao ga je "Istman#910", mada je kasnije proizvod preimenovan u "Superlepak".
Možda kao odgovor na svu pometnju oko toga da li Internet može da se predstavi bilo telefonskom infrastrukturom ili nekim određenim protokolom u transportnom sloju, Mitra Ardron odvodi diskusiju dalje jednom sasvim drugačijom teorjom. (Bilten: Internet History newsletter, October 2004).
"Ja bih rekao da je definisanje istorije interneta na osnovu konkretnog protokola koji je preovladao, samo jedan od mogućih načina. Zapitajte se – da li bi to i dalje bio internet kad bismo koristili ATM, ili X.25 ili bilo koji od ostalih konkurentskih protokola? Naravno da bi.
Alternativni pogled na istoriju bi pratio istoriju Interneta kao sveprisutnog korišćenja elektronskih "onlajn" komunikacija. Istoriji je mesto na sloju aplikacija – sa razvojem e‑pošte, napretkom od vlasničkih baza podataka do baza Gopher i Wais i do World Wide Web, kao i od diskusionih grupa (engl. newsgroups) i konferencija (na primer, BITnet ili Usenet) sve do spiskova adresa (engl. mailing lists) i blogova.
Jedan veoma značajan trend koji se često ignoriše su raznovrsni onlajn sistemi, rani Source, Compuserve, Dialcom, i naravno APC networks, Fidonet itd. Ako ništa drugo, istorija korišćenja Interneta, bar iz aspekta javnosti, više duguje tom razvojnom toku nego prema uobičajenim verzijama.
Iz te perspektive, prelazak sa transportnog protokola X.25 na TCP/IP negde oko '92 izvršeno je prosto zbog toga što je odnos troškova i koristi za TCP/IP pao ispod istog odnosa za X.25”.
Ardron pominje postojanje režima međusobnog povezivanja koji se razvijao između raznih komercijalnih, neprofitnih mreža i mreža koje su ljudi pravili iz hobija i koje su počele da se pojavljuju sredinom 1980-ih gde se nije obavezno koristio TCP/IP. U ovom periodu pre Weba, e-pošta je počela slobodno da se razmenjuje među mrežama prema standardima koji su tek počeli da se razvijaju i kroz različite mrežne prolaze. Diskusione grupe koje su potekle iz akademskih krugova postale su dostupne na raznovrsnim mrežama, dok je samo mali procenat ljudi koristio rastuću globalnu mrežu na kojoj se koristio TCP/IP.
"Ubistvena aplikacija" (engl. killer app) kao pokretačka snaga svih tih mreža bila je e‑pošta. E‑pošta je postojala pre Interneta, ali u to vreme je e‑pošta mogla da se koristi samo za slanje poruka raznim korisnicima istog računara. Međutim, kad su računari počeli međusobno da razgovaraju preko mreža, problem je postao malo složeniji – bio je potreban način da se poruka stavi u koverat i da se adresira. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno sredstvo kojim se ukazuje kome treba uputiti pismo, sredstvo koje elektronski poštari razumeju – isto kao kod obične pošte, bio je potreban način da se označi adresa.
Tako se Reju Tomlinsonu (Ray Tomlinson) pripisuje da je izmislio e‑poštu godine 1972. Kao i mnogi drugi koji su krčili prve puteve na Internetu, Tomlinson je radio za firmu Bolt Beranek and Newman kao izvođač za Arpanet. On je odabrao simbol @ sa računarske tastature kao oznaku za slanje poruka iz jednog računara u drugi. Nakon toga, svako ko koristi Internet standarde jednostavno navodi “ime-korisnika@ime-računara”. Internet krčilac Jon Postel bio je jedan od prvih korisnika novog sistema i njemu se pripisuje da je izjavio kako je to "dobar štos" ("nice hack"). Stvarno je to i bio, a traje do današnjeg dana.
Sub 8 Dec - 21:54
