Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Epska narodna pesma

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Sre 8 Jan - 21:23

Uskočki ciklus

Uskoci su živjeli u slobodnim utvrdjenim gradovima koje Turci nisu mogli da osvoje: Klisu iznad Splita, Senju, Ravnim Kotarima kod Zadra i odatle upadal, «uskakali» na teritorije koje su držali Turci, paleći njihove hanove, pljačkajući i otimajući sve što im je dolazillo pod ruku. Treba znati da su uskoci bili, u odredjenom periodu, i velika sila na moru.

Poznati uskočki junaci, opjevani u narodnim pjesmama, bili su: Senjanin Ivan, Senjanin Tadija, Senjanin Juriša, Janković Stojan, Smiljanić Ilija.

Pjesme: Ivo Senjanin i aga od Ribnika, Ropstvo Janković Stojana, Smrt Senjanina Iva...








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Sre 8 Jan - 21:23

Ciklus oslobodjenja Srbije

Pjesme ovog ciklusa opjevaju prilike u Srbiji uoči Prvog srpskog ustanka 1804.godine, erupciju nezadovoljstva i mržnje našeg naroda prema porobljivačima, brojne, dugoočekivane i priželjkivane bitke i pobjede nad turskom vojskom i slavne pogibije naših velikih junaka.One su, gotovo sve, djelo velikog narodnog pjevača, slijepog guslara Filipa Višnjića, učesnika-ratnika u Prvom srpskom ustanku. U svojim pjesmama ovjekovječio je nekoliko ličnosti junaka naše slavne prošlosti: Karadjordja Petrovića, Iliju Birčanina, Petra Dobrnjca, Miloša Pocerca.

Pjesme: Početak bune protiv dahija, Boj na Mišaru...








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Sre 8 Jan - 21:24

Ciklus pjesama borbe za slobodu naroda Crne Gore

U pjesmama ovog ciklusa «više je istorije nego poezije», kako je pisao Vuk Stefanović Karadžić. Naš poznati istoričar književnosti, Pavle Popović, napisao je o ovom ciklusu: «Pjesme su u njemu u mnogome istinite, kratke i proste, one realno opjevaju bojeve Crnogoraca s Turcima, slave samo realne ličnosti.»

Pjesme: Perović Batrić, Tri sužnja...








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Sre 8 Jan - 21:30

СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
"Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!"

То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути."

Али Марко вили проговара:
"Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе."

Ал' му б'јела одговара вила:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!
Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаћес з десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."

То је Марко послушао виле:
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле:
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сја'о, за јелу га свез'о;
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко кад ће умријети;
Сузе проли, па је говорио:
"Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
Л'јеп ти беше, ја за мало года,
Та за мало, три стотин' година!
Земан дође да св'јетом пром'јеним."

Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег' брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се турци њоме не поносе
Што је њима остало од Марка,
Да хришћанлук Марка не прокуне.
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
"Кад мој топуз из мора изиш'о,
Онда 'ваки ђетић постануо!"

Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије;
Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;
Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"

Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.

Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
"Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити."

Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује.

Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на јалију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
- Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 16 Jan - 23:21

Uroš i Mrnjavčevići


Sastala se četiri tabora
Na ubavu na Polju Kosovu
Kod bijele Samodreže crkve:
Jedno tabor Vukašina kralja,
Drugo tabor despota Uglješe,
Treći tabor vojevode Gojka,
A četvrto carević-Uroša;
Carevi se otimlju o carstvo,
Među se se hoće da pomore,
Zlaćenima da pobodu noži,
A ne znadu na kome je carstvo.
Kralj Vukašin veli: "Na mene je";
Despot Uglješ': "Nije, neg' na mene";
Vojvod' Gojko: "Nije, neg' na mene";
Ćuti nejak carević Urošu,
Ćuti d'jete, ništa ne besjedi,
Jer ne smije od tri bratijenca,
Bratijenca, tri Mrnjavčevića.
Piše knjigu Vukašine kralju,
Piše knjigu i šilje čauša
Do Prizrena, grada bijeloga,
Do onoga protopop-Nedeljka,
Neka dođe na Kosovo ravno,
Da on kaže na kome je carstvo:
On je sv'jetla cara pričestio,
Pričestio i ispovjedio,
U njega su knjige starostavne.
Piše knjigu despote Uglješa,
Piše knjigu i šilje čauša
Do Prizrena, grada bijeloga,
Do onoga protopop-Nedeljka;
Treću piše vojevoda Gojko,
I on šilje ognjena čauša;
A četvrtu carević Urošu,
Piše knjigu i šilje čauša.
Sva četiri sitne knjige pišu
I pošilju ognjene čauše,
Sve potajno jedan od drugoga.
Sastaše se četiri čauša
U Prizrenu, gradu bijelome,
Kod dvorova protopop-Nedeljka,
Ali prota doma ne bijaše,
No u crkvi bješe na jutrenji,
Na jutrenji i na leturđiji.
Kol'ko s' silni ognjeni čauši,
Koliko su silni od silnijeh,
Te ne kćeše konje odjahati,
No u crkvu konje nagoniše,
Potegoše pletene kandžije,
Udaraju protopop-Nedeljka:
"Brže hajde, protopop-Nedeljko,
Brže hajde na Kosovo ravno,
Da ti kažeš na kome je carstvo;
Ti si sv'jetlog cara pričestio,
Pričestio i ispovjedio,
U tebe su knjige starostavne;
Jal' ćeš sada izgubiti glavu."
Suze roni protopop-Nedeljko,
Suze roni, pa njima govori:
"Odbijte se, silni od silnijeh,
Dok u crkvi zakon savršimo,
Znati će se na kome je carstvo."
Tako su se oni uzmaknuli.
A kad zakon božji savršiše,
Izljegoše pred bijelu crkvu;
Tad govori protopop-Nedeljko:
"Đeco moja, četiri čauša,
Ja sam sv'jetla cara pričestio,
Pričestio i ispovjedio,
Al' ga nisam pitao za carstvo,
Već za grije, što je sagr'ješio;
No idite u Prilipa grada
Do dvorova Kraljevića Marka,
A do Marka, do mojega đaka;
Kod mene je knjigu naučio,
Kod cara je Marko pisar bio,
U njega su knjige starostavne,
I on znade na kome je carstvo;
Vi zovite na Kosovo Marka,
Hoće Marko pravo kazivati,
Jer se Marko ne boji nikoga,
Razma jednog boga istinoga."
Otidoše četiri čauša,
Otidoše ka Prilipu gradu,
B'jelu dvoru Kraljevića Marka.
Kad su bili pred bijele dvore,
Udariše zvekirom na vrata;
To začula Jevrosima majka,
Pa doziva svoga sina Marka:
"Sine Marko, moje čedo drago,
Tko udara zvekirom na vrata?
Baš ka' da su babovi čauši?"
Usta Marko te otvori vrata,
Čauši se pokloniše Marku:
"Božja t' pomoć, gospodaru Marko!"
A Marko ih omilova rukom:
"Dobro došli, moja đeco draga!
Jesu l' zdravo Srblji vitezovi,
I čestiti carevi i kralji?"
Čauši se smjerno pokloniše:
"Gospodaru, Kraljeviću Marko,
Sve je zdravo, ali nije mirno:
Gospoda se teško zavadila
Na Kosovu Polju širokome
Kod bijele Samodreže crkve,
I oni se otimlju o carstvo,
Među se se hoće da pomore,
Zlaćenima da pobodu noži
A ne znaju na kome je carstvo;
Tebe zovu na Kosovo ravno,
Da im kažeš na kome je carstvo"
Ode Marko u gospodske dvore,
Pa doziva Jevrosimu majku:
"Jevrosima, moja mila majko!
Gospoda se jesu zavadila
Na Kosovu Polju širokome
Kod bijele Samodreže crkve,
I oni se otimlju o carstvo;
Među se se hoće da pomore,
Zlaćenima da pobodu noži,
A ne znadu na kome je carstvo;
Mene zovu na Polje Kosovo,
Da im kažem na kome je carstvo."
Kol'ko Marko težio na pravdu,
Tol'ko moli Jevrosima majka:
"Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
Nemoj, sine, govoriti krivo:
Ni po babu, ni po stričevima,
Već po pravdi boga istinoga;
Nemoj, sine, izgubiti duše;
Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogr'ješiti dušu."
Uze Marko knjige starostavne,
Pa opremi sebe i Šarina,
Šarinu se na ramena baci,
Otidoše u Kosovo ravno.
Kad su bili kraljevu šatoru,
Reče tada Vukašine kralje:
"Blago mene do boga miloga!
Eto mene moga sina Marka,
On će kazat na mene je carstvo,
Od oca će ostanuti sinu."
Marko sluša, ništa ne govori,
Na šatora ne okreće glavu.
Kad ga viđe Uglješa vojvoda,
Tad Uglješa riječ govorio:
"Blago mene, eto mi sinovca!
On će kazat na mene je carstvo;
Kaži, Marko, na mene je carstvo,
Oba ćemo bratski carovati."
Šuti Marko, ništa ne besjedi,
Na šatora ne okreće glavu.
kad ga viđe vojevoda Gojko,
Tade Gojko riječ govorio:
"Blago mene, eto mi sinovca!
On će kazat na mene je carstvo;
Kad je Marko još nejačak bio,
Ja sam Marka vrlo milovao,
U svilena njedra uvijao,
Kano krasnu od zlata jabuku;
Kud sam gođe na konju hodio,
Sve sam Marka sa sobom vodio;
Kaži, Marko, na mene je carstvo,
Ti ćeš, Marko, prvi carovati,
A ja ću ti biti do koljena."
Šuti Marko, ništa ne govori,
Na šatora ne okreće glavu.
Pravo ode bijelu šatoru,
Ka šatoru nejaka Uroša;
Dogna Šarca caru do šatora,
Onđe Marko Šarca otsjednuo.
Kad ga viđe nejaki Urošu,
Lako skoči sa svil'na dušeka,
Lako skoči, pake progovori:
"Blago mene, eto moga kuma,
Eto kuma, Kraljevića Marka!
On će kazat na kome je carstvo."
Ruke šire, u grla se grle,
U bijelo cjelivaju lice,
Za junačko pitaju se zdravlje,
Pa sjedoše na svil'na dušeka.
Tako malo vreme postajalo,
Danak prođe, tavna noćca dođe;
Kad ujutru jutro osvanulo,
I pred crkvom zvona udariše,
Sva gospoda došla na jutrenje;
U crkvi su službu savršili,
Izljegoše iz bijele crkve,
U stolove pred crkvu sjednuli,
Šećer iju, a rakiju piju;
Marko uze knjige starostavne,
Knjige gleda, a govori Marko:
"A moj babo, Vukašine kralju!
Malo l' ti je tvoje kraljevine?
Malo l' ti je? Ostala ti pusta!
Već s' o tuđe otimate carstvo.
A ti striče, despote Uglješa!
Malo l' ti je despotstva tvojega?
Malo l' ti je? Ostalo ti pusto!
Već s' o tuđe otimate carstvo.
A ti striče, vojevoda Gojko!
Malo l' ti je vojvodstva tvojega?
Malo l' ti je? Ostalo ti pusto!
Već s' o tuđe otimate carstvo.
Vidite li, bog vas ne vidio!
Knjiga kaže: na Urošu carstvo,
Od oca je ostanulo sinu,
Đetetu je od koljena carstvo.
Njemu carstvo care naručio
Na samrti, kad je počinuo."
Kad to začu Vukašine kralju,
Skoči kralju od zemlje na noge,
Pa potrže zlaćena handžara,
Da ubode svoga sina Marka.
Bježi Marko ispred roditelja,
Jer se njemu, brate, ne pristoji
Sa svojim se biti roditeljem;
Bježi Marko oko b'jele crkve,
Oko b'jele crkve Samodreže,
Bježi Marko, a ćera ga kralju;
Dok su triput kolo sastavili
Oko b'jele Samodreže crkve,
Gotovo ga bješe sustigao,
Al' iz crkve nešto progovara:
"Bjež' u ckrvu, Kraljeviću Marko!
Vidiš đe ćeš danas poginuti,
Poginuti od svog roditelja,
A za pravdu boga istinoga."
Crkvena se otvoriše vrata,
Marko bježi u bijelu crkvu,
Za njime se vrata zatvorila.
Kralj dopade na crkvena vrata,
Po direku udari handžarom,
Iz direka krvca pokapala;
Tad se kralje bio pokajao,
Te je riječ bio govorio:
"Lele mene do boga jednoga,
Đe pogubih svoga sina Marka!"
Al' iz crkve nešto progovara:
"A čuješ li, Vukašine kralje,
Ti nijesi posjekao Marka,
Već pos'ječe božjega anđela."
Na Marka je vrlo žao kralju,
Te ga ljuto kune i proklinje:
"Sine Marko, da te bog ubije!
Ti nemao groba ni poroda!
I da bi ti duša ne ispala
Dok turskoga cara ne dvorio!"
Kralj ga kune, car ga blagosilja:
"Kume Marko, bog ti pomogao!
Tvoje lice sv'jetlo na divanu,
Tvoja sablja sjekla na mejdanu!
Nada te se ne našlo junaka!
Ime ti se svuda spominjalo,
Dok je sunca i dok je mjeseca!"
Što su rekli, tako mu se steklo.

(Vuk Stefanović Karadžić)








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:07

Два побратима

Два се друга јесу побратила:
Миливоје и Балчета чобан,
Код оваца стада бијелога;
Један другом тврду вјеру даше
Да ће они в'јерно друговати.
Кад се они јесу побратили,
Они јесу в'јерно друговали,
Друговали за дуго времена,
Скупа пасли своје б'јело стадо,
Кроз велике и густе планине.
Кад свануо лијеп љетни данак,
Љетни данак млада неђељица;
Ал' порани Балчета чобане,
С њим порани Миливоје друже.
Они своје изјавише стадо,
Баш у ону горицу зелену.
Ал' да видиш млађани' јунака,
Да и' видиш, па да се застидиш;
Како на се гледати не даду,
Како пасу своје б'јело стадо
Све по оној горици зеленој;
Како јави Балчета чобане,
С њим пореди Миливоје друже,
Више скупа него напоредо.
Кад је био данак око подне,
Они своје дојавише стадо,
Дојавише њега на пландиште;
Пад сједоше уж'ну ужинати.
Кад јунаци уж'ну ужинаше
И када се млади одморише,
Скочише се на ноге лагане,
Бацаше се камена с рамена
И скакаше скока јуначкога.
Ко одмеће? - Балчета одмеће.
Ко одскаче? - Балчета одскаче.
Миливој је и виши и љепши,
У година мало постарији,
Богатијег рода и племена;
Пак је њему врло жао било
Што Балчета бољи јунак бјеше;
Ђе је њему млађан одбацио
И јуначким скоком одскочио.
Па говори побратиму своме:
"Бога теби, мој Балчета друже,
Ајмо-дере ми јавити стадо,
Јавити га до Ком-поља равног.
На Ком-пољу јабука питома,
Онђе ћемо млади почивати,
Почивати, рујно вино пити,
И ти 'оћеш још јабуке брати,
За милошту остарелој мајци,
Ал' у селу својој заручници."
Што рекоше, то и учинише.
Они јаве своје б'јело стадо,
Јавише га кроз девет планина,
Дојавише на Ком-поље равно;
Па сједоше рујно вино пити,
Ма под оном јабуком питомом.
Кад с' јунаци понапили вина,
Те им винце удари у лице,
Говорио Миливоје друже:
"Побратиме, Балчета чобане,
Ти се припни на ову јабуку,
Па набери л'јепије' јабука,
Да понесеш својој старој мајци,
Ал' у село својој заручници."
Превари се Балчета чобане,
Превари се, жалосна му мајка,
Превари се, уједе га гуја:
Он се припе на ону јабуку,
Да набере л'јепије' јабука,
Да понесе остарелој мајци,
Ал' у село младој заручници.
Ал' је њему лоша срећа била,
У за час се припе на јабуку -
Па се под њим подломиле гране
И он паде у зелену траву,
Баш на свога Миливоја друга.
Трже ноже Миливоје друже,
Трже ноже, удара Балчету
И Балчети исијече руке;
Пак он бјежи у гору зелену.
Кад то виђе Балчета чобане,
Он дозива Миливоја друга:
"Богом брате, Миливоје друже,
Врат' се натраг, ако Бога знадеш,
Тврда вјера, одати те нећу!"
То Миливој за Бога примио.
И врати се Миливоју друже,
Па говори Балчети чобану:
"Ој, Балчета, мој вијерни друже,
Би л' ми мога пребољети ране,
Да' ти сестрим по горици виле,
Да ти беру свакојако биље,
Да ти парам танане рукаве,
Да завијам твоје грдне ране?"
Ал' говори Балчета чобане:
"Бога теби, Миливоју друже,
Ти не сестри по горици виле,
Да ми беру по горици биље,
Нит ми парај танани' рукава,
Нит завијај моје грдне ране;
Јер ја нећу пребољети рана.
Но чу ли ме, Миливоју друже,
Ето т' стада и мога и твога;
А ја идем двору бијеломе,
Моја ј' мајка свака траварица,
Моја ће ме изј'јечити мајка."
И полази Балчета чобане,
И полази двору бијеломе;
А остаде Миливоје друже,
У горици гласно кукајући,
Кукајући и још бугарећи.
Ма он кука за својијем другом,
Кано она тица кукавица
У прољеће кад гора пролиста,
Кано мајка за својим јединцем,
Ја ли љуба за својим драганом.
Ма он кука и гласно бугари:
"Мили Боже, мене проклетога,
Ђе погуби в'јерна друга свога!
Тешко мени, тешко до вијека,
Тешко мени и душици мојој;
Тешко сваком ономе јунаку
Који не зна: шта је вјера тврда,
Тврда вјера правога јунака!"
Тако, јадан, тужно попијева
И за стадом назорице 'ода.
Кад је био Балчета чобане
На погледу б'јела двора свога,
Далеко га сеја угледала,
Па је стару дозивала мајку:
"Ој, Бога ти, остарела мајко,
Ето брата Балчета чобана,
Нити свири, ни у дипле дипли,
Нити бије у јасну тамбуру.
Бијеле је подавијо руке,
А не јави стада бијелога,
Ја би' рекла: добро бити неће!"
Кад је био Балчета чобане,
Кад је био близо двора свога,
Стара га је сусретала мајка.
Када виђе свог јединог сина,
Свег у крви и од грдни' рана -
Проли сузе низ старачко лице,
Па још пита Балчету чобана:
"А, мој синко, Балчета чобане,
Би л' ми мога пребољети ране,
Да ти сестрим по горици виле,
Да ти беру свакојако биље,
Да ти парам танане рукаве,
Да завијам твоје грдне ране?"
Ал' говори Балчета чобане:
"Ој, старице, мила моја мајко,
Ја ти нећу пребољети рана;
Стог' не сестри по горици виле,
Да ми беру свакојако биље,
Нит ми парај танани' рукава,
Нит завијај моје грдне ране -
Не могу ти пребољети рана;
Нег ми стери меко и широко,
Ја ти дуго боловати нећу!"
Стере мајка меко и широко,
Јер јој дуго боловати неће.
И још пита остарела мајка:
"О, мој синко, Балчета чобане,
Мој Балчета, миле очи моје,
Кажи право, тако био здраво,
И тако се рана извидао:
Како си ми рана допануо?"
Ал' говори Балчета чобане:
"Богме 'оћу, мила моја мајко!
Јави' стадо ја и Миливоје,
Ми јавишмо кроз девет планина,
Изјавишмо на Ком-поље равно,
На Ком-пољу јабука питома,
Ја се припе јабуки на грану,
Да уберем питому јабуку,
Да понесем својој старој мајци,
Ал' у село младој заручници.
Ал' је мени лоша срећа била,
У за' час се припе на јабуку -
Па с' пода мном подломише гране;
А моји се повадише ножи,
Те ми моје исјекоше руке -
Е, тако сам допануо рана.
Сад чуј мене, моја мила мајко,
Ето теби бијелога стада
И ето ти три бијела града,
Два на мору, а трећи на суву;
И још би ти, моја мила мајко,
И још би ти коња оставио;
Али ти си стара и нејачка,
Не можеш га зоби назобити,
А камоли воде напојити.
Сестри би' ја коња оставио;
Ал' је сестра млада и зелена,
Шјутра ће ми сестра за другога,
Други ће ми коња издријети.
Подај коња мила моја мајко,
Подај коња Миливоју другу
И подај му свијетло оружје,
Он је мени Богом побратиме!"
То изусти, а душицу пушти.
Кад је мајка саранила ранка,
Свога ранка Балчету чобана -
Ал' јој дође Миливоју друже,
И Божју јој помоћ називаше:
"Божја помоћ, Балчетина мајко!"
Њему мајка љепше одговара:
"Бог помога, чобан Миливоју!"
Онда пита Миливоју друже:
"Ој, старице, Балчетина мајко,
Ђе је мени Богом побратиме,
Мој побратим Балчета чобане;
Је л' ми, мајко, преболио ране?"
Вели њему остарела мајка:
"Муч', Бога ти, чобан Миливоју,
Већ сам твога Богом побратима,
Побратима Балчету чобана,
Већ сам њега, јадна, саранила,
Саранила, а не ожалила."
Па одлази остарела мајка,
Па одлази у коњске подруме,
И изводи коња Балчетина,
Још узимље свијетло оружје,
Те га даје Миливоју другу:
"Нај то теби, чобан Миливоје,
Што твој теби побратим остави,
Твој побратим Балчета чобане!"
То изусти остарела мајка,
То изусти и душу испушти,
Од жалости за Балчетом својим.
Кад то виђе Миливоју друже -
Он повади ноже од појаса
И удари себе више паса;
Како се је лако ударио,
Ни земља га жива не дочека,
Мртав паде у зелену траву.
Саранише л'јепо Миливоја,
Поред оног Балчета чобана;
А међу њи' укопаше мајку,
Стару мајку Балчете чобана.
Да им Боже помилује душе,
Да им даде душевно спасење
И још оно у рају насеље,
Нама, браћо, здравље и весеље.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:08

Марко Краљевић и соко


Разбоље се Краљевићу Марко
Покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
"Ко би мене воде напојио,
"Ко ли би ми ладак начинио,
"Тај би души мјесто уфатио."
Ту допаде соко тица сива,
У кљуну му воде доносио,
Па је Марка воде напојио;
Над Марком је крила раскрилио,
Па је Марку ладак начинио;
Још говори Краљевићу Марко:
"О соколе, сива тицо моја!
"Какво сам ти добро учинио,
"Кад си мене воде напојио
"И кад си ми ладак начинио?"
Соко тица одговара Марку:
"Не будали, Краљевићу Марко!
"Кадно бјесмо на Косову бојном,
"Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
"Онда Турци мене уфатише,
"Оба моја крила одсјекоше;
"Ти си мене уфатио, Марко,
"Метнуо ме на јелу зелену,
"Да ме Турски коњи не сатару,
"И јуначка меса наранио
"И првене крви напојио;
"Ту си мени добро учинио."








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:09

Почетак буне против Дахија

Боже мили, чуда великога,
кад се хћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне
и да друга постане судија!
Ту кнезови нису ради кавзи,
нит' су ради Турци изјелице,
ал' је рада сиротиња раја,
која глоба давати не може
ни трпити турскога зулума,
и ради су божји угодници,
јер је крвца из земље проврела.
земан дошо, ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати,
сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати
И прилике различне метати
виш' Србије на небу ведроме.
'Ваку прву прилику вргоше:
од Трипуна до Светога Ђурђа
сваку ноћцу мјесец се хваташе
да се Срби на оружје дижу,
ал' се Срби дигнут не смједоше;
другу свеци вргоше прилику:
од Ђурђева до Дмитрова дана
све барјаци крвави идоше
виш' Србије по небу ведроме
да се Срби на оружје дижу
ал' се Срби дигнут не смједоше:
трећу свеци вргоше прилику:
гром загрми на Светога Саву,
усред зиме, кад му време није.
сину муња на часне вериге,
потресе се земља од истока
да се Србљи на оружје дижу,
ал' се Србљи дигнут не смједоше;
а четврту вргоше прилику:
виш' Србије на небу ведроме
ухвати се сунце у прољеће,
у прољеће на Светог Трипуна,
један данак три пута се хвата
а три пута игра на истоку.
То гледају Турци Биограци
и из града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија
и два брата, два Фочића млада,
Мехмед-ага и с њиме Мус-ага,
Мула-Јусуф, велики дахија.
Дервиш-ага, градски таинџија,
старац Фочо од стотине љета.
Све седам се састало дахија
Биограду на Стамбол-капији,
огрнули скерлетли бињише,
сузе роне а прилике гледе:
"Алах, кардаш, чуднијех прилика!
Оно, јолдаш, по нас добро није."
Па од јада сви седам дахија
начинише од стакла тепсију.
заграбише воде из Дунава,
на Небојшу кулу изнесоше,
на врх куле вргоше тепсију,
у тепсију зв'језде похваташе
да гледају небеске прилике,
што ће њима бити до пошљетка.
Око ње се састаше дахије,
над тепсијом лице огледаше.
Кад дахије лице огледаше,
све дахије очима виђеше:
ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
потегоше наџак од челика,
ге разбише од стакла тепсију,
бацише је низ бијелу кулу,
низ бијелу кулу у Дунаво,
од тепсије нек потрошка нема;
па од јада сви седам дахија
пошеташе брижни невесели
низ Небојшу, кулу Јакшићеву,
одшеташе у кафу велику,
пак сједоше по кафи великој,
све сједоше један до другога,
старца Фочу вргли у зачеље,
бијела му брада до појаса;
пак повика све седам дахија:
"К нама брже, хоце и 'ваизи,
понесите књиге инџијеле,
те гледајте што нам књиге кажу,
што ће нама бити до пошљетка."
Потекоше хоџе и 'ваизи,
донесоше књиге инџијеле;
књиге гледе, грозне сузе роне,
дахијама овако говоре:
"Турци браћо, све седам дахија,
'вако нама инџијели кажу:
кад су 'наке бивале прилике
виш' Србије, по небу ведроме,
ев' од онда пет стотин' година,
гад је српско погинуло царство.
Ми смо онда царство задобили
и два влашка цара погубили:
Константина насред Цариграда,
украј Шарца, украј воде хладне,
и Лазара на пољу Косову.
Милош уби за Лазу Мурата,
ал' га добро Милош не дотуче,
већ све Мурат у животу бјеше
док ми српско царство освојисмо;
онда себи везире дозива:
"Турци браћо, лале и везири,
ја умријех, вама добих царство,
него ово мене послушајте
да вам царство дуговјечно буде:
ви немојте раји горки бити,
веће раји врло добри буд'те;
нек је харач петнаест динари,
нек је харач и тридест динари,
не износ'те глоба ни пореза,
не износ'те на рају биједа;
не дирајте у њихове цркве,
ни у закон, нити у поштење;
не ћерајте освете на раји
што је мене Милош распорио -
но је срећа војничка дон'јела:
не може се царство задобити
на душеку све дуван пушећи;
ви немојте рају разгонити
по шумама да од вас зазире,
него паз'те рају ка синове;
тако ће вам дуго бити царство.
Ако л' мене то не послушате,
већ почнете зулум чинит раји,
ви ћет' онда изгубити царство.' -
Цар умрије, а ми остадосмо,
а ми нашег цара не слушасмо,
већ велики зулум подигосмо:
погазисмо њихово поштење.
свакојаке б'једе износисмо.
и на рају глобе навалисмо.
и грјехоту богу учинисмо.
Сад су 'наке постале прилике.
сад ће неко изгубити царство:
не бојте се краља ниједнога
краљ на цара ударити неће,
нити може краљевство на царство.
јер је тако од бога постало -
чувајте се раје сиротиње!
Кад устане кука и мотика,
биће Турком по Медији мука.
у Шаму ће каде проплакати,
јера ће их раја уцв'јелити.
Турци браћо, све седам дахија,
тако наши инџијели кажу
да ће ваше куће изгорјети,
ви дахије главе погубити;
из огњишта пронић ће вам трава
а мунаре попаст паучина,
неће имат ко језан учити;
куд су наши друми и калдрме.
и куда су Турци пролазили
и с коњскијем плочам' задирали,
из клина ће поникнути трава,
друмови ће пожељет Турака.
а Турака ниђе бити неће!
Тако књиге инџијели кажу."
Кад то чуше сви седам дахија,
све дахије ником поникоше
и преда се у земљу погл'аше -
с књигом не зна нико бесједити
ни како ће књизи отказати:
старац Фочо подавио браду.
па је б'јелу са зубима гризе,
ни он не зна с књигом бесједити.
већ се и он томе послу чуди;
не пониче Фочић Мехмед-ага.
не пониче, већ јунак покличе:
"Дишер, море, хоџе и 'ваизи!
Мол'те бога и језан учите
сваки данак, а све по пет пута.
не брин'те се нама дахијама:
док је нама здравља и памети
и док нам је биоградског града.
ми смо кадри управити градом.
око града сиротињом рајом.
Кад краљеви на нас војштит неће,
како ће нам раја досадити,
код нас има у седам дахија
у свакога по магаза блага,
каква блага! све мека дуката.
а све пуста блага лежећега.
У нас, браћо, четири дахије.
Аганлије и Кучук-Алије
и у мене и Мула-Јусуфа,
у свакога има пуста блага
небројена по двије магазе.
Нас четири када устанемо,
устанемо па ноге лагане,
а магазе благом отворимо,
просућемо рушпе по калдрми,
на дукате покупити војску;
пас четири велике дахије
па четворо разд'јелити војску,
па четворо, ко четири брата;
поћи ћемо из нашега града
кроз нашијех седамн'ест нахија,
исјећ ћемо све српске кнезове,
све кнезове српске поглавице,
и кметове што су за потребе,
и попове српске учитеље.
само луду ђецу оставити,
луду ђецу од седам година.
пак ће оно права бити раја
и добро ће Турке послужити.
Док погубим кнеза Палалију
из лијепа села Бегаљице,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим и Јована кнеза
из Ландова села маленога,
он је паша, а ја сам субаша;
и Станоја кнеза из Зеока,
он је паша, а ја сам субаша:
док погубим Стеву Јаковљева
из Лијевча гн'језда хајдучкога;
он је паша, а ја сам субаша;
и Јована кнеза из Крснице;
док погубим до два Чарапића
из Потока Б'јелог од Авале,
кој' су кадри на Врачар изаћи,
у Биоград Турке затворити.
они с' паше, а ја сам субаша;
док погубим Црнога Ђорђија
из Тополе села поносита,
који с бечким тргује ћесаром:
он је кадар сву џебану купит
од бијела града Варадина
и оружје што је за потребе,
он је кадар на нас завојштити -
он царује, а ја субашујем;
док погубим протопоп' Николу
из лијепа села Ритопека,
он пашује, а ја субашујем;
док погубим Ђорђија Гузоњу
и његова брата Арсенија
из лијепа села Жељезника,
кој' је кадар Топчидер затворит;
док погубим протопопа Марка
из лијепа села Остружнице,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим до два игумана,
Хаџи-Ђеру и Хаџи-Рувима,
који знаду злато растапати
и са њиме ситне књиге писат,
нас дахије цару опадати,
око себе рају сјетовати,
они паше, а ми смо субаше;
док погубим Бирчанин Илију,
оборкнеза испод Међедника -
ево има три године дана
откако се врло посилио:
куд гођ иде, све крхата јаше.
а другога у поводу води,
он буздован о ункашу носи,
а бркове под калпаком држи,
он Турчину не да у кнежину;
кад Турчина у кнежини нађе,
топузом му ребра испребија,
а кад Турчин стаде умирати,
а он виче на своје хајдуке:
"Море, слуге, тамо пашче бац'те
ђе му гавран кости наћи неће!"
а кад нама порезу донесе,
под оружјем на диван изиђе,
десну руку на јатаган метне,
а лијевом порезу додаје:
"Мехмед-ага, ево ти порезе,
сиротиња те је поздравила:
више теби давати не може!"
ја порезу започнем бројати,
а он на ме очима стријеља:
"Мехмед-ага, зар ћеш је бројити?
Та ја сам је једном избројио!"
а ја више бројати не смијем,
већ порезу украј себе бацим,
једва чекам да се скине б'једа
јер не могу да гледам у њега -
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим кнеза Грбовића
из лијепа села Мратишића,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим и Алексу кнеза
из лијепа села Бранковине,
и Јакова, брата Алексина -
цар и ћесар кад се завадише,
код ћесара обрштери бише
и носише од злата кашкете
попл'јенише све турске паланке.
поробише, ватром попалише;
цар и ћесар кад мир учинише,
а они се цару предадоше
и код цара кнезови посташе,
многе Турке цару опадоше;
седам паша што су опаднули,
опаднули, па их поморили; -
они паше, а ми смо субаше;
док погубим кнеза тавнавскога,
из Љутица Станка оборкнеза;
док погубим кнеза мачванскога,
с Богатића Мартиновић Лазу,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим кнеза поцерскога,
с Метковића Ружичић Михајла,
он је паша, а ја сам субаша;
док запалим Рачу украј Дрине
и погубим Хаџи-Мелентија,
кој' је ишо преко мора сињег,
те је влашку ћабу полазио,
пак се узгред у Стамбол свратио
и од цара ферман излагао
ча стотину жутијех дуката.
да власима богомољу гради,
да је гради за седам година -
пачини је за годину дана;
ево има шест година дана
како зида покрај цркве куле,
а у куле набавља џебану
и по мраку топове привлачи -
видиш, јолдаш, да се нечем нада!
Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
те исјећи све српске кметове. -
Како би нам раја додијала?"
Све дахије на ноге скочише,
Мехмед-аги сви се поклонише:
"Хвала, јолдаш, Фочић Мехмед-ага!
Твоја памет пашовати може,
ми ћемо те пашом учинити,
тебе ћемо свагђе послушати."
Старац Фочо поче говорити:
"Нуто момка и нуто памети,
с којом р'јечи на пашалук сједе!
Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
узми сламе у бијелу руку,
махни сламом преко ватре живе:
ил' ћеш ватру са тим угасити
или ћеш је већма распалити?
Ви можете, и бог вам је дао,
тако силну покупити војску,
и поћ ћете, синко, кроз нахије;
једног кнеза преварит можете
и на вјеру њега домамити -
своју ћете вјеру изгубити,
једног посјећ, а два ће утећи,
два пос'јеци, четири одоше:
они ће вам куће попалити,
ви дахије од њих изгинути.
Ал' ви тако немојте радити.
него мене старца послушајте!
Ја сам гледо у нашем инџилу:
оно наше дуго бити неће,
него ће се промј'енити царство;
већ се. синко, подобрите раји:
од харача раји отпустите,
нек је харач ко што Мурат рече;
прођите се глоба и пореза;
с кнезовима ви се побратите,
кнезовима хате поклањајте,
кметовима осредње парипе,
с поповима у дослуку буд'те,
не би л' и ми уз њих преживљели,
јера наше дуго бити неће.
А што ће вам више пусто благо?
Да мељете, изјест не можете."
Ал' говори Фочић Мехмед-ага:
"Мој бабајко, не слушам те, стари!"
То изрече, а на ноге скочи,
а за њиме остале дахије,
пак на граду бацише топове,
на дукате покупише војску.
Њих четири велике дахије,
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мехмед-ага,
на четворо разд'јелише војску,
њих четири, ко четири брата,
пак на граду отворише врата
и одоше с војском по тефтишу
кроз њихових седамн'ест нахија.
Првог српског кнеза преварише:
домамише кнеза Палалију
и у Гроцкој њега погубише;
и Станоја кнеза из Зеока
преварише, па га погубише
у његовом двору бијеломе;
преварише Марка Чарапића,
преварише, те га погубише;
и Гагића Јанка буљубашу
из Болеча села маленога;
погубише кнеза Теофана
из Орашја Смедеревске Нах'је
па и кнеза Петра из Ресаве;
преварише Мата буљубашу
из Липовца близу Крагујевца,
те и њега млада погубише.
Моравцима цркви допадоше
и ту Хаџи-Ђера погубише,
а Рувима у град опремише
и у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,
па Грбовић на страну побјеже,
а дође му оборкнез Алекса
и дође му Бирчанин Илија,
обојицу хвата Мехмед-ага,
бијеле им савезао руке,
па их води на мост Колубари:
а кад виђе оборкнез Алекса
да ће Турци оба погубити,
тад он рече Фочић Мехмед-аги:
"Господару, Фочић Мехмед-ага.
поклони ми живот на мејдану,
ево теби шесет кеса блага!"
Мехмед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити
да ми дадеш и сто кеса блага."
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага,
ево теби и сто кеса блага,
поклони ми Живот на мејдану!"
Вели њему Фочић Мехмед-ага:
"Не будали, Бирчанин Илија!
Ко би горског упустио вука?"
Мехмед-ага викну на џелата,
џелат трже сабљу испод скута.
те Илији одсијече главу;
а Алекса сједе на ћуприју,
па овако поче говорити:
"Бог убио сваког хришћанина
који држи вјере у Турчину!
Ах. Јакове, мој рођени брате,
ти не држи вјере у Турцима,
ђе с' удесиш, удри се с Турцима!.
Јошт Алекса говорити шћаше,
али џелат говорит не даде,
трже сабљу одс'јече му главу.
Када до два кнеза погибоше
на ћуприји насред Колубаре,
кнез Алекса, Бирчанин Илија,
Хаџи-Рувим насред Биограда,
једног дана, а једнога часа,
виш' њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити
не би л' још ког Срба застануо,
да још бира ђеког да пос'јече,
ал' кад Срби жалост опазише,
из чаршије намах побјегоше.
Мехмед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мехмед-ага,
одмах позна да горе уради,
и одмах се бјеше покајао,
ал' се веће доцкан покајати,
већ повика дванаест делија
и Узуна, свога кафеџију:
"Чујете ли, моји соколови:
брзо добре коње посједните,
пак трчите у село Тополу
не би л' Црног погубили Ђорђа;
ако ли нам сад утече Ђорђе,
нека знате добра бити неће."
Кад то чуше дванаест делија,
одмах добре коње посједоше,
и пред њима Узун кафеџија,
отидоше у село Тополу
у суботу уочи неђеље;
на освитак неђељи дођоше,
прије зоре и бијела дана,
и Ђорђине опколише дворе,
ударише с обадвије стране,
а са двије стране повикаше:
"Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!"
Ко ће љута змаја преварити,
ко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
прије зоре свагда уранити,
умити се и богу молити,
и попити по чашу ракије:
бјеше Ђорђе прије уранио
и отишо у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
он се њима јавити не хћеде;
јави им се млада Ђорђиница:
"Да бог с вама, Турци, ноћас би<
шта тражите овђе у то доба?
Ђорђе сада пред кућом бијаше,
ту сад бјеше, пак некуд отиде,
аја не знам куд Је отишао;"
а то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
чашу попи, а пушку потпраши,
узе доста праха и олова,
па изиђе својему обору
међу својих дванаест чобана;
а кад дође, чобане избуди
и овако чобанима рече:
"Браћо моја, дванаест чобана,
устаните, обор отворите,
из обора ишћерајте свиње
нека иду куда коме драго;
а ви, браћо, мене послушајте
и шарене пушке потпрашите,
ако бог да те се оно стече
што сам данас радит наумио,
честите ћу вас све учинити,
оковати у сребро и злато,
а у свилу обућ и кадиву."
Сви чобани једва дочекаше.
ишћераше свиње из обора,
пак шарене пушке потпрашише,
намах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору:
а кад Турке с чобанима виђе.
онда Ђорђе овако говори:
"Чујете ли, дванаест чобана,
сваки јако глајте по Турчина,
ал' немојте пушака метати
докле моја најприје не пукне,
ја ћу гледат Узуна Мехмеда,
виђећете што ћ' од њега бити."
То изрече Петровићу Ђорђе,
земљи паде, пушци огањ даде,
пуче пушка, остат пуста неће:
ђе је гледо, Ђорђе погодио,
мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана.
намах пуче дванаест пушака, -
мртвих паде онђе шест Турака,
шесторица на коњма побјеже.
Намах Ђорђе викну по Тополи,
те сакупи јоште више друштва;
све по трагу Турке поћераше,
до Сибнице села доћераше,
и ту Турци у хан побјегоше...
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
па он викну у село Сибницу,
Сибнићани сви му долећеше,
ту се саста стотина јунака;
намах Срби хана запалише,
и тројица Турак' изгорјеше,
а тројица пред њих истрчаше
и Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла,
у свих градских седамн'ест нахија,
на кметове, селске поглаваре:
"Сваки свога убијте субашу;
жене, ђецу у збјегове кријте."
Кад то чуше српске поглавице.
намах они послушаше Ђорђа;
сви скочише на ноге лагане,
припасаше свијетло оружје,
сваки свога убише субашу,
жене, ђецу у збјег одведоше.
Кад је Ђорђе Србље узбунио
и с Турцима веће завадио,
онда Ђорђе прође кроз нахије,
па попали турске карауле,
и обори турске тефериче,
и удари на турске паланке,
све паланке он турске попали,
женско, мушко, све под мач удари,
тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле да је раја шала,
ал' је раја градовима глава;
уста раја ко из земље трава,
у градове саћераше Турке.
Трчи Ђорђе од града до града
и грађане свагђе довикује:
"Чујете ли, ви Турци грађани,
на градов'ма отварајте врата,
измеђ' себе дајте зулумћаре,
ак' хоћете мирни да будете -
да градове цару не кваримо;
јер ако их ви дати нећете.
измеђ' себе Турке зулумћаре,
те градове раја начинила,
градила их по девет година,
кадра их је за дан оборити
и са царем кавгу заметнути;
а када се с царем завадимо,
да устане сви седам краљева
да нас мире, помирит нас неће:
бићемо се, море, до једнога!"
Тад грађани сузе прољеваху
и Ђорђији 'вако говораху:
Бег-Ђорђије, од Србије главо,
даваћемо што гођ раја иште,
не кварите царевих градова
ни са царем замећите кавге,
ми даћемо Турке зулумћаре."
Па грађани устадоше Турци,
на градове отворише врата,
измеђ' себе дају зулумћаре,
зулумћаре изјелице Турке,
предају их у србињске руке.
Боже мили и богородице,
када Србљи докопаше Турке
зулумћаре у бијеле руке,
па их сташе Срби разводити
преко поља без свијех аљина,
без ћурака и без антерија,
без сарука, у малим капама,
без чизама и без јеменија,
голе, босе топузима туку:
"Море, баша, кам' пореза наша?"
У по поља Ђорђе сабљу вади,
зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
исијече Турке зулумћаре,
онда Ђорђе у градове уђе:
што би Турак' по градов'ма 6'јелим.
што би Турак' за сјече ис'јече.
за предаје што би, то предаде.
за крштење што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завладо
и Србију крстом прекрстио
и својијем крилом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Биограда,
'вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрино водо, племенита међо
измеђ' Босне и измеђ' Србије,
наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи
и честиту Босну полазити."








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:10

Смрт војводе Каице


Подиже се господине краљу
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома места Смедерева
Од својега двора честитога,
С' собом води дванаест војвода;
Подиже се итар лов ловити.
На Ковину Дунав пребродио,
Па се маши Влашке земље равне,
Док с' доити Вршачке планине,
Лов ловио Вршачком планином,
Лов ловио летњи дан до подне
Тако краљу Бог и срећа дала,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена, ни кошуте брзе,
Нити каква од ситна звериња,
Добар краља кобак сукобио,
Сукоби га војвода Сибињска,
С' собом води три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Краљ му Божју помоћ називао.
"Божја помоћ, војводо Сибињска!"
Војвода му боље одазива:
"Здраво, краљу од Маћедоније!
"Златна круно под небом на земљи,
"Јасна звездо на Маћедонији!
"Звао би те, да се напијемо,
"Немам овде вина ни ракије,
"А да си ме затекао, краљу
"Код Немеша бана Вршачкога,
"Може бити, да би се напили;
"Већ сам с децом игру заметнуо,
"Оди, краљу, да се поиграмо."
Ал' беседи господине краљу:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
"И господство, да господујемо,
"Мудра памет, да паметујемо,
"У мен' има и млађи војвода,
"који би се ради поиграти,
"Своме краљу образ осветлати."
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем' златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ' честитог лица краљевога.
Каква ј' красна Каица војводо!
У каквом ли господском оделу!
На плећи му зелена долама
Од кадиве, извезена златом,
На долами токе сува злата,
А покрај њи тридесет путаца,
Свако му је од по литре злата,
А под грлом литра и по злата,
Које му се на бурму одвија,
Те војвода њиме пије вино;
На војводи чизме и чакшире,
Чизме су му сребром потковане,
А чакшире од плаве кадиве;
По долами коласта аздија,
Сва од сребра и од чиста злата;
На војводи калпак свиле беле,
За калпаком од сребра челенка,
О њој златни триста трепетљика,
Свака ваља два дуката златна,
У челенки два камена драга,
војводи се види путовати,
Кроз крајину водити војводе,
У по ноћи, кано и у подне;
Око врата колајна од злата,
За појасом две убојне стреле;
Висок јунак, танак у појасу,
Бела лица, црни наусница,
Црн му перчин појас премашио;
Преко крила гола сабља бритка,
Преко голе сабље пије вино;
Покрај чизме буздован позлаћен.
Кад се трипут обредише вином,
Каица ти на ноге устаде,
Па се своме он поклања краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Пусти мене међ' Маџаре, бабо!
"Да се мало поиграм с Маџари."
А краљ Ђурађ заче беседити:
"О Каица, моје чедо драго!
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Пустићу те међ' Маџаре, сине!
"Ал', тако ти улеве од краља!
"И тако ти леба царевога!
"Немој, сине, заметати кавге;
"Нас је мало, а млого Маџара:
"Што нас има? дванаест војвода,
"Није шала три стотин' Маџара
"И шездесет деце Каравлаа!"
Ал' Кајица беседио краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Не ћу, бабо, заметати кавге
"А тако ми улеве краљеве!
"И тако ми леба царевога!"
Краљ га не сме отправити сама,
Већ шњим посла Облачића Рада;
Обе љуте змије од крајине.
Војводе се међ' Маџаре шећу,
А Маџари игру започеше,
Прву игру, трка пешачкога;
Кад потрча Облачићу Раде,
Он натрча три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Другу игру, кола Маџарскога;
Кад заигра Каица Радоња,
Он надигра три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Трећу игру, скока јуначкога;
А кад скочи Облачићу Раде,
Он натскочи три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Започеше камена с рамена;
Камен дође Каици војводи,
Кад се баци Каица војвода,
Он надбаци три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
Ал' беседи војвода Сибињска:
"Мили Боже, да луда каура!
"Што би снаге, камену предаде."
Кад Каица разумео речи,
Он отима камен од Маџара,
Да белегу своју посведочи;
Кад се баци Каица војвода,
Од белега даље одбацио.
Расрди се војвода Сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатора шеће:
"Краљу Ђурђу од Маћедоније!
"Оди краљу, да се променимо:
"Дај ти мени дванаест војвода,
"Голе, босе, у кошуљи танкој,
"Ја ћу теби три стотин' Маџара
"Све на коњма под оружјем светлим,
"И даћу ти шесет Каравлаа,
"И даћу ти на сваку годину
"За живота три товара блага."
Славан Ђурађ заче беседити:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"Јеси л' чуо да ли запамтио:
"Да је била проја за шеницу?
"Да ли Маџар за Маћедонију?
"Да ли Србин за Ердељ-крајину?
"Не дам саме Каице војводе
"За четири на крајини бана:
"За Немеша бана Вршачкога,
"За Гецију бана Тителскога,
"За Иштвана бана Сланкаменска
"И за Петра бана Варадинског,
"Све од Вршца па до Варадина,
"За сву земљу и четири бана;
"За то не дам војводе Каице,
"А камо ли остали војвода!"
Расрди се војвода Сибињска,
Па ишета пред шатора свил'на,
Па дозива војводу Каицу:
"Од' јуначе, да с' надстрељујемо!
"Да бијемо нишан За облаком."
Гди је Маџар оком погледао,
Ту Каица стрелом ударио,
Зла Каици срећа приступила,
Те де гледа стреле у Маџара,
Већ он гледа нишан за облаком:
Запе стреле од Сибиња Јанко,
И устрели војводу Каицу
На зло место баш под сису леву,
Токе разби, срце му расече;
Земљи паде војвода Кајица,
Врисну јунак, као соко сиви:
"Краљу Ђурђу родитељу красни!
"Уби мене Маџар изненада
"Брез јуначког мога огледања
"Моје сабље и деснице руке!"
Скочи краљу на ноге лагане,
Па Каицу узима на крило,
Па Каицу и грли и љуби:
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Бритка, сабљо свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Можеш ли ми преболети, сине?
"Да те баба на лекаре даде?"
"А Каица једва изговара;
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Ја ти, бабо, преболети не ћу;
"Јер су стреле пусте отроване,
"На змијину једу накаљене;
"Ако можеш, освети ме, бабо!"
То изрече, па се с душом раста.
Краљ закука, кано кукавица:
"Ј'о Каица, мој соколе сиви!
"Ал' ти баби крила одломише
"И обадва ока извадише!
"Како ћете преболети баба?
"На Бељацу оставити сама,
"Да ми чуваш брез промене стражу?"
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња,
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ' Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да Је коме стати погледати,
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Кавца Радоња;
Од Маџара нико не остаде
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише,
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
"Ј'о Каица, моје чедо драго!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"И крепости међу војводама!
"Сува злата Смедеревски кључи!
"Десно крило од Српске крајине!
"Како ће те преболети баба!
"Како ће те оставити сама,
"Да ми чуваш на Бељацу стражу
"Брез промене докле је крајине?"








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:11

Предраг и Ненад

Рани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.
Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Ја сам вам се зажелио мајке,
"Ајте, браћо, да делимо благо,
"Да идемо сваки својој мајци."
Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Брата немам, а сестрице немам,
"Већ: тако ми Бога јединога!
"Десница ми не усала рука
"Добру коњу грива не опала!
"И бритка ми сабља не рђала!
"Ни у мене више нема блага."
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
"Ој старице, моја мила мајко!
"Да ми није од људи срамоте,
"Да ми није од Бога греоте,
"Не би рек'о, да си моја мајка:
"Зашт' ми ниси браца породила,
"Јали браца, јали милу сеју?
"Кад сам био с друштвом на деоби,
"Сваки ми се заклињаше тешко:
"који брацем, а који сестрицом,
"А ја, мајко, собом и оружјем,
"И добријем коњем испод себе."
Стара му се насмејала мајка:
"Не будали, млађани Ненаде!
"Ја сам теби браца породила,
"Предрагога твог брата рођеног,
"И јуче сам за њег' разaбрала!
"Да с' наоди и да ајдукује
"У зеленој гори Гаревици,
"Пред четом је јунак арамбаша."
Беседи јој млађани Ненаде:
"Ој старице, моја мила мајко!
"Покрој на ме све ново одело,
"Све зелено од чое зелене,
"А ократко с горицом Једнако,
"Да јe идем браца да потражим,
"Да ме жива моја жеља мине."
Беседи му стара мила мајка:
"Не будали, млађани Ненаде!
"Јер ћеш лудо изгубити главу."
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
"Гаревице, зелена горице!
"Не раниш ли у себи јунака,
"Предрагога мог брата рођена?
"Не раниш ли у себи јунака,
"који би ме с брацем саставио?"
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Испадните на друм за бусију,
"Дочекајте незнана делију,
"Нит' га бијте, нити га глобите,
"Већ га жива мени доведите:
"Откудгод је, он Је рода мога."
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.
Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
"Не стрељајте, браћо из горице,
"Не била вас вашег брата жеља,
"Како мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало!"
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
"Не стрељајте, браћо из горице,
"Не била вас вашег брата жеља,
"Кано мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало!"
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Треби с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
"Зле га сео, Предраг арамбаша!
"Дође теби незнана делија,
"Исече ти по гори дружбину."
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
"Ј'о јуначе, из горе зелене!
"Жива тебе, брате, Бог убио!
"Десница ти усанула рука,
"Из које си стреле испустио!
"И десно ти око искочило,
"С којим си ме, море, намотрио!
"Још те твога брата жеља била,
"Кано мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало,
"Наопако а по моју главу!"
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
"Тко си јунак, и чијег си рода?"
Рањен Ненад њему одговара:
"Што ме, море, ти за рода питаш?
"Од мене се оженити не ћеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
"Имам стару саморану мајку,
"И једнога брата рођенога,
"Предрагога мог брата рођена,
"Пак се диго да њега потражим,
"Да ме жива моја жеља мине,
"Наопако а по моју главу!"
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
"Та ти ли си, мој брате Ненаде!
"Ја сам Предраг твој братац рођени
"Можеш ли ми ране преболети?
"Да подерем танане кошуље,
"Да те видам и да те завијам."
Рањен Ненад њему одговара:
"Та ти ли си, мој брате рођени!
"Вала Богу, кад сам те видео,
"Те ме жива моја жеља мину;
"Не могу ти ране преболети,
"Већ ти проста моја крвца била!"
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
"Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
"Рано ти ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
"Мој босиљче из зелене башче!
"Рано ти ми беше процватио,
"Па ми тако рано ти увену!"
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:11

Три сужња

Процвиљеше три српске војводе
у сужањству паше скадарскога,
а да зашто, веће ни кроза што,
за хараче од ломнијех Брда,
јер се брдска ђеца посилила,
па не даду царевих харача,
а војводе паша преварио,
на тврду их вјеру домамио,
турио их на дно у тавницу.
Једно бјеше Вуксан од Роваца,
друго бјеше Лијеш од Пипера,
треће бјеше Селак Васојевић.
Љуто цвиле, јест им за невољу,
сужањство је њима додијало.
Још бјеседи ВУксан од Роваца:
"Браћо моја, љубимна дружино,
ми хоћемо овђе изгинути;
шта је коме данас најжалије?"
Вели тако Лијеш од Пипера:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
скоро сам се јунак оженио,
остаде ми у двору љубовца
ни љубљена, нити милована,
ни карана, нити сјетована;
то је мене сада најжалије".
Вели тако Селак Васојевић:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
осташе ми двори и тимари,
и још пусто небројено благо,
у планини хиљада оваца;
остаде ми саморана мајка
и сестрица без братске заклетве,
да кукају како кукавице
у мојему двору бијеломе".
Ал' бесједи Вуксан од Роваца:
"Ала, браћо, рђава јунаштва!
И ја имам дворе и тимаре
и у двору остарилу мајку,
вјерну љубу скоро доведену
и сестрицу милу неудату;
ал' тога сад ништа не жалим,
већ ја жалим што ћу погинути,
погинути данас без замјене".
У ријечи коју бесједише,
ал' ето ти од паше џелата
баш на врата тавници проклетој,
пак дозивље Лијеша војводу:
"Ко је овђе Лијеш од Пипера
нек изађе пред тавницу клету!
Пипери га на откуп узеше,
дадоше за њега све пиперске овце
и још млого небројено благо,
и сувише робињу ђевојку".
Превари се Лијеш од Пипера
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Лијеша за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавница виче
те дозивље Селака војводу:
"Ко је овђе Селак Васојевић
нек изиђе пред тавницу клету,
дошла му је остарила мајка,
од паше га узе на откупе,
даде за њга краве и волове
и бијеле овце и јагањце,
још сувише небројено благо".
Превари се Селак Васојевић
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Селака за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавнице виче
те дозивље Вуксана војводу:
"Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!
Ровчани те од паше купише,
за те даше двије боце блага
све у ситно жута млечанина,
и бијеле овце и јагањце,
још сувише робињу ђевојку".
Али Вуксан љута гуја бјеше,
те се Турком варат не дад'јаше;
он излази пред тавницу клету,
пак џелату бјеше говорио:
"Аман, мало, пашини џелате!
Попусти ми моје б'јеле руке
да ја скинем одијело дивно:
ц мојих плећа ѕелену доламу,
под доламом токе од три оке,
којено су у Млетке коване,
оне вр'једе пет стотин' дуката,
под токама од злата кошуља,
нит' је ткана, нити је предена,
ни у ситно брдо увођена,
веће ми је вила поклонила,
та немој је крвљу поганити!"
Превари се Туре на кошуљу,
те Вуксану попустило руке.
Не шће Вуксан свалчит одијела,
од џелата сабљу уграбио,
њом му русу оцијече главу,
па побјеже преко Скадра града.
Дочека га тридесет Малисора,
одиста га уватити ћаху,
ал' се Вуксан ватат не даваше,
но се ману десно и лијево,
свијем турске осијече главе,
па он тера бјега с главом без обзира.
А кад дође на мост на Бојану,
дочека га хоџа и кадија,
па овако њему говораху:
"Не напријед, Вуксане војвода,
јер си своју изгубио главу!"
Но бесједи Вуксане војвода:
"Чујете л' ме, хоџа и кадија,
ако тамо куд напријед немам,
ни натраг се немам куд вратити".
Ману сабљом, ос'јече им главе,
обојицу тури у Бојану,
па он бјега даље унапредак.
Ђерају га пјешаци и коњици,
коњици га мало назираху,
а пјешци га ни чут не могаху.
Здрав утече у Ровце камене,
он утече, весела му мајка,
њему мајка, а мене дружина!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:12

Пропаст царства Српскога

Полетио соко тица сива
Од Светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено!
"Коме ћеш се приволети царству?
"Или волиш царству небескоме,
"Или волиш царству земаљскоме?
"Ако волиш царству земаљскоме,
"Седлај коње, притежи колане,
"Витезови сабље припасујте,
"Па у Турке јуриш учините,
"Сва ће Турска изгинути војска;
"Ако л' волиш царству небескоме,
"А ти сакрој на Косову цркву,
"Не води јој темељ од мермера,
"Већ од чисте свиле и скерлета,
"Па причести и нареди војску;
"Сва ће твоја изгинути војска,
"Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути.
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
"Мили Боже, што ћу и како ћу?
"Коме ћу се приволети царству?
"Да или ћу царству небескоме?
"Да или ћу царству земаљскоме?
"Ако ћу се приволети царству,
"Приволети царству земаљскоме,
"Земаљско је за малено царство,
"А небеско у век и до века."
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме,
Па сакроји на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива Српског патријара
И дванаест велики владика,
Те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
На Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
С девет сина девет Југовића,
Како девет сиви соколова,
У сваког је девет иљад' војске,
А у Југа дванаест иљада,
Па се бише и секоше с Турци:
Седам паша бише и убише,
Кад осмога бити започеше,
Ал' погибе Богдан Јуже стари,
И изгибе девет Југовића,
Како девет сиви соколова,
И њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
Бан Угљеша и војвода Гојко
И са њима Вукашине краље,
У свакога триест иљад' војске,
Па се бише и секоше с Турци:
Осам паша бише и убише,
Деветога бити започеше,
Погибоше два Мрњавчевића,
Бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана доп'о,
Њега Турци с коњма прегазише;
И њиова сва изгибе војска.
Маче војску Ерцеже Степане,
У Ерцега млога силна војска,
Млога војска, шездесет иљада,
Те се бише и секоше с Турци:
Девет паша бише и убише,
Десетога бити започеше,
Ал' погибе Ерцеже Степане,
И његова сва изгибе војска.
Маче војску Српски кнез Лазаре,
У Лазе је силни Србаљ био,
Седамдесет и седам иљада,
Па разгоне по Косову Турке,
Не даду се ни гледати Турком,
Да камо ли бојак бити с Турци;
Тад' би Лаза надвладао Турке,
Бог убио Вука Бранковића!
Он издаде таста на Косову;
Тада Лазу надвладаше Турци,
И погибе Српски кнез Лазаре,
И његова сва изгибе војска,
Седамдесет и седам иљада;
Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:14

Марко пије уз рамазан вино

Цар Сулејман јасак учинио,
Да с' не пије уз рамазан вино,
Да с' не носе зелене доламе,
Да с' не пашу сабље оковане,
Да с' не игра колом уз кадуне;
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино
Иду Турци цару на парницу:
"Цар Сулеман, и отац и мајко!
"Нијеси ли јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Марко игра колом уз кадуне,
"Марко паше сабљу оковану,
"Марко носи зелену доламу,
"Марко пије уз рамазан вино;
"Па му просто, да сам пије вино,
"Већ нагони оце и аџије,
"Да и они с њиме пију вино."
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
"Отидоше, два чауша млада,
"Пак кажите Краљевићу Марку
"Да га царе на диван зазива."
Отидоше два чауша млада.
Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока;
Беседе му два чауша млада:
"Да чујеш ли, Краљевићу Марко!
"Тебе царе на диван зазива,
"Да ти идеш цару на дивана. "
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.
Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур:калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче
Беседи му царе Сулемане:
"Мој посинко, Краљевићу Марко!
"Та ја јесам јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Добри људи о злу говорише,
"На једнога Марка потворише,
"Да ти играш колом уз кадуне,
"Да ти пашеш сабљу оковану,
"Да ти носиш зелену доламу,
"Да ти пијеш уз рамазан вино,
"Још нагониш оџе и аџије,
"Да и они с тобом пију вино.
"За што калпак на очи намичеш?
"Што л' буздован уза се привлачиш?
"Што ли сабљу на крило намичеш?"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Поочиме, царе Сулемане!
"Ако пијем уз рамазан вино,
"Ако пијем, вера ми доноси;
"Ак' нагоним оџе и аџије,
"Не може ми та образ поднети,
"Да ја пијем, они да гледају,
"Нек не иду мени у меану;
"Ако л' носим зелену доламу,
"Млад сам: јунак и доликује ми;
"Ако л' пашем сабљу оковану,
"Ја сам сабљу за благо купио;
"Ако играм колом уз кадуне,
"Ја се, царе нисам оженио,
"И ти с', царе био неожењен;
"Ако калпак на очи намичем,
"Чело гори с' царем се говори,
"Што буздован уза се привлачим,
"И што сабљу на крило намичем,
"Ја се бојим, да не буде кавге,
"Ако би се заметнула кавга,
"Тешко оном, тко ј' најближе Марка!"
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка:
Ал' код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулемане;
Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара;
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па и даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко те се напиј вина."








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:16

Марко Краљевић и Арапин


Кулу гради црни Арапине,
Кулу гради од двадест тавана,
Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,
Ударио стакла у пенџере,
Престрьо је свилом и кадифом,
Па је онда кули говорио:
"Што ћеш пуста у приморју, куло?
"Кад по тебе нитко шетат' нема:
"Мајке немам, а сестрице немам,
"А јоште се оженио нисам,
"Да по тебе љуба моја шеће;
"Ал' тако ме не родила мајка,
"Већ кобила, која бедевију,
"Запросићу у цара ђевојку;
"Јал' ће ми је царе поклонити,
"Јали ће ми на мејдан изићи."
То је Арап кули изрекао,
Па он одмах ситну књигу пише,
Те је шаље цару у Стамбола:
"Господине, царе од Стамбола!
"Код мора сам кулу начинио,
"По њојзи ми нитко шетат' нема,
"А јоште се оженио нисам;
"Поклони ми шћерцу за љубовцу;
"Ако л' ми је поклонити не ћеш,
"А ти хајде на мејдан јуначки."
Дође књига цару честитоме,
Када виђе, што му књига каже,
Стаде царе тражит" мејданџије,
Обећава благо небројено,
Ко погуби црног Арапина.
Мејданџије млоге одлазише,
Ал' Стамболу ни један не дође.
Нуто цару велике невоље!
Веће њему неста мејданџија,
Све погуби црни Арапине.
Ни ту није големе невоље,
Ал' с' опреми црни Арапине
Из приморја са бијеле куле:
Он с' обуче у рухо господско,
А припаса сабљу оковану,
Па опреми сиву бедевију:
Потеже јој седмере колане,
Заузда је уздом позлаћеном,
Па привеза чадор у теркију,
И са стране тешку топузину;
Кобили се на рамена баци,
Па упрти копље убојито,
Оде право бијелу Стамболу.
Кад је дош'о пред Стамболска врата,
Пред вратима копље ударио,
А за копље свез'о бедевију,
Пак разапе бијела чадора,
И на Стамбол он наметну намет:
Све на ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога,
Један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина,
И по једну лијепу ђевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој б'јело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију,
Те узима небројено благо.
Тако држа три месеца дана;
Ни ту није голема зулума;
Арап узја танку бедевију,
Наћера је кроз Стамбол бијели,
Дође право под цареве дворе,
Виче цара из грла бијела:
"Море царе! изводи ђевојку."
Па потеже тешку топузину,
Њоме лупа цареве дворове,
Сасу њему стакла у пенџере.
Кад се царе виђе на невољи,
Даде њему цуру на срамоту.
Сједе Арап свадбу утоварат':
"До петнаест бијелијех Дана,
"Док отидем у приморје равно,
"И сакупим киту и сватове."
Пак посједе танку бедевију,
И отиде у приморје равно,
Да он купи кићене сватове.
Кад то зачу царева ђевојка,
Цвили јадна, како љута гуја:
"Јаох мене до Бога милога!
"За кога сам лице одгајила!
"Да га љуби црни Арапине!"
У то доба и ноћ омркнула;
Сан уснила госпођа царица,
Ђе јој на сну чоек говорио:
"Има, госпо, у држави вашој
"Равно поље широко Косово,
"И град Прилип у пољу Косову
"У Прилипу Краљевићу Марко:
"Вале Марка, да је добар јунак;
"Пошљи књигу Марку Краљевићу,
"Посини га Богом истинијем,
"Обреци му благо небројено,
"Нек ти отме шћерцу од Арапа "
Кад у јутру јутро освануло
Она трчи цару господару,
Те казује, шта је у сну снила.
Кад је царе р'јечи разумијо,
Брже пише сићана фермана,
Те га шаље бијелу Прилипу,
На кољено Краљевићу Марку:
"Богом синко, Краљевићу Марко!
"Ходи мене бијелу Стамболу,
"Погуби ми црног Арапина,
"Да ми Арап не води ђевојку,
"Даћу тебе три товара блага."
Ферман оде Краљевићу Марку,
Када Марко сићан ферман прими,
И кад виђе, шта с' у њему пише,
Он говори царском татарину:
"Иди с Богом, царев татарине!
"Поздрави ми цара поочима:
"Ја не смијем на Арапа доћи;
"Арапин је јунак на мејдану;
"Кад ми узме са рамена главу,
"Што ће мене три товара блага"
Оде татар цару честитоме,
Те казује, шта је рек'о Марко.
Кад то чула царица госпођа,
Она гради другу ситну књигу,
Те је шаље Краљевићу Марку:
"Богом синко, Краљевићу Марко!
"Не дај мене шћерцу Арапину,
"Ево тебе пет товара блага."
Књигу прими Краљевићу Марко,
Када виђе, што се у њој пише,
Он говори царском татарину:
"Иди натраг, царев татарине!
"Иди кажи мојој поматери:
"Ја не смијем на Арапа доћи;
"Арапин је јунак на мејдану,
"Скинуће ми главу са рамена;
"А ја волим моју русу главу,
"Нег' све благо цара честитога."
Оде татар и каза царици,
Што је рек'о Краљевићу Марко.
Кад то зачу царева ђевојка,
Скочи млада на ноге лагане,
Пак довати перо и хартију,
У лице је пером ударила,
Од образа крви отворила,
Марку ситну књигу написала:
"богом брате, Краљевићу Марко!
"Братимим те Богом истинијем,
"И кумим те богом истинијем
"И вашијем светијем Јованом,
"Не дај мене црну Арапину,
"Ево тебе седам товар' блага,
"И ево ти седам бошчалука,
"Нит' су ткани, нити су предени,
"Ни у ситно брдо увођени,
"Већ од чиста злата саљевани
"И даћу ти од злата синију,
"На синији оплетена гуја,
"Повисоко главу издигнула,
"У зубима држи драги камен,
"Поред ког се види вечерати
"У по ноћи, као у по дана,
"И даћу ти сабљу оковану,
"На којој су три балчака златна
"И у њима три драга камена
"(Ваља сабља три царева града),
"Још ћу царев печат ударити,
"Да те везир погубит' не може
"Док честитог цара не запита."
Посла Марку књигу по татару;
Када Марку ситна канта дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Онда стаде Марко говорити:
"Јаох мене, моја посестримо!
"Зло је доћи, а горе не поћи.
"Да с' не бојим цара и царице,
"Ја се бојим Бога и Јована;
"Баш ћу поћи, да не ћу ни доћи."
Он опреми натраг татарина,
Нит' му рече доћи, ни не доћи,
А он оде на танану кулу,
Те облачи на се одијело:
А на плећи ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака;
Па припаса сабљу оковану,
Јоште узе копље убојито;
И он сиђе у подруме Шарцу,
Потеже му седмере колане;
Па наточи један мијсх вина,
Објеси га Шарцу с десне стране,
А с лијеве тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни. амо,
Тад' се баци Шарцу на рамена,
Оде право бијелу Стамболу
Када дође бијелу Стамболу,
Он не иде цару ни везиру,
Веће иде у Новога хана,
У хану је конак учинио.
Кад је било испред тавне ноћи,
Он поведе Шарца на језеро,
Да га ладне напоји водице,
Ал' му Шарац воде пити не ће,
Већ погледа често око себе,
Ал' ето ти Туркиње ђевојке.
Покрила се зчађеном марамом,
Како дође на језеро млада,
Поклони се зелену језеру,
Пак језеру стаде бесједити
"Божја помоћ, зелено језеро!
"Божја помоћ, моја кућо вјечна!
"У тебе ћу вијек вјековати,
"Удаћу се за тебе, језеро,
"Волим за те, аего за Арапа."
Јави јој се Краљевићу Марко:
"Ој госпођо, Туркињо ђевојко!
"Што нагони тебе у језеро?
"За што л' ћеш се удат' за језеро?
"Каква ти је голема невоља?"
Проговара Туркиња ђевојка:
"Прођи ме се, гола дервишино!
"Што ме питаш, кад помоћ' не можеш?"
Све му каза од краја до конца,
Од шта млада бјежи у језеро:
"Најпослије казаше ми Марка
"У Прилипу граду бијеломе,
"И казаше, да је јунак Марко,
"Да би мог'о Арапа згубити;
"Ја сам њега Богом братимила,
"И кумила светијем Јованом,
"И даре му млоге обрицала;
"Но залуду! не шће доћи Марко,
"Не шће доћи, не дошао мајци!"
Ал' говори Краљевићу Марко:
"Не куни ме, моја посестримо!
"Ја сам главом Краљевићу Марко."
Кад то зачу лијепа ђевојка,
Објеси се Марку око врата:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Не дај мене црну Арапину."
Рече њојзи Краљевићу Марко:
"Посестримо, Туркињо ђевојко!
"Док је мене и на мене главе,
"Не дам тебе црном Арапину;
"Немој другом казивати за ме,
"Веће кажи цару и царици,
"Нек ми штогођ за вечеру спреме,
"Ал' нека ми вина не омале,
"Нек ми пошљу у Новога хана;
"Кад Арапин са сватови дође,
"Нека њега л'јепо дочекају,
"И нек тебе даду Арапину,
"Да у двору не замеће кавге,
"А ја знадем, ђе ћу те отети,
"Ако Бог да и срећа јуначка."
Оде Марко у хана Новога,
А ђевојка у цареве дворе,
Па казује цару и царици,
Да је дош'о Краљевићу Марко;
Кад то зачу царе и царица,
Спремише му господску вечеру,
И спремише црвенога вина,
И послаше у Новога хана.
Сједе Марко пити рујно вино,
А Стамбол се стаде затворати;
Дођ' ханџија, да затвори врата,
Пита њега Краљевићу Марко:
"Што се тако рано затворате?"
Ханџија му право казиваше:
"Ој Бога ми, незнани јуначе!
"Арапин је шћерцу испросио
"На срамоту у цара нашега,
"Вечерас ће доћи по ђевојку;
"Од његова страха великога
"Ми се тако рано затворамо."
Не да Марко затворити врата,
Већ он стаде, да види Арапа
И његове кићене сватове.
Стаде јека бијела Стамбола,
Ал' ето ти црна Арапина
На кобили танкој бедевији,
И за њиме пет стотина свата,
Пет стотина црнијех Арапа:
Арап ђевер, стари сват Арапин,
А Арапин црни младожења;
Скаче пуста под њим бедевија,
Испод ногу камен излијеће,
Те разбија хане и дућане!
Кад су били испред Новог хана,
Онда Арап сам себе говори:
"Боже мили! чуда великога!
"Цијел Стамбол јесте позатворан
"Од мојега страха великога,
"Осим врата од Новога хана!
"Да л' у њему ниђе никог нема?
"Да л' је како лудо и манито,
"Које јоште за мој страх не знаде?"
Оде Арап пред цареве дворе,
И ту тавну ноћцу преноћише.
Кад у јутру јутро освануло,
Цар изведе Арапу ђевојку,
И опреми рухо ђевојачко:
Натовари дванаест товара.
Пође Арап кроз Стамбол бијели
Са ђевојком и са сватовима;
Кад су били испред Нова хана,
Опет ханска врата отворена;
Арап нагна танку бедевију,
Да погледа, тко има у хану;
Марко сједи насред Новог хана,
Те он пије црвенику вино,
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје;
Шћаше Арап да заметне кавгу,
Али Шарац свезан на вратима,
Не даде му унутра уићи,
Већ кобилу бије по ребрима.
Арапин се у сватове врати,
Па одоше низ Стамбол-чаршију.
Тада уста Краљевићу Марко,
Он изврати ћурак од курјака,
И изврати капу од курјака;
Своме Шарцу потеже колане,
Па објеси мјешину са вином,
С друге стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Он узима копље убојито,
Пак се скаче Шарцу на рамена,
Ишћера га на Стамбол-чаршију.
Када стиже Арапске сватове,
Одмах стаде заметати кавгу
И прогонит' стражње мимо прве;
Кад доћера Шарца до ђевојке,
Он погуби кума и ђевера.
Глас допаде црном Арапину:
"Зла ти срећа, црни Арапине!
"Стиже јунак у твоје сватове;
"Коњ му није коњи каквино су,
"Веће шарен, како и говече;
"Нит' је јунак к'о што су јунаци:
"На њему је ћурак од курјака,
"На глави му капа од курјака,
"Нешто му се у зубима црни
"Као јагње од пола године;
"Како стиже, он заметну кавгу,
"И прогони стражње мимо прве,
"Погуби ти кума и ђевера."
Врати Арап сиву бедевију,
Па говори Краљевићу Марку:
"Зла ти срећа, незнани јуначе!
"Који те је ђаво навратио,
"Да ти дођеш у моје сватове,
"Да погубиш кума и ђевера?
"Или си луд и ништа не знадеш?
"Ил' си силан, пак си полудио?
"Или ти је живот омрзнуо?
"А тако ми моје вјере тврде!
"Потегнућу дизген бедевији,
"Седам ћу те пута прескочити,
"Седам отуд, а седам одовуд,
"Пак ћу онда тебе одсјећ главу."
Ал' говори Краљевићу Марко:
"Бре не лажи, црни Арапине!
"Ако Бог да и срећа јуначка,
"Ти до мене ни доскочит' не ћеш,
"А камо ли мене прескочити!"
Ал' да видиш црног Арапина!
Кад покупи дизган бедевији,
Пак је уд'ри оштром бакрачлијом,
Доиста га прескочити шћаше;
Ал' не даде Шарац од мејдана,
Већ се пропе он на ноге стражње,
И кобилу на предње дочека,
И мало је довати зубима,
Те јој уво десно одадрије,
Сва кобила у крви огрезну.
Да је коме стати, те виђети,
Кад удари јунак на јунака:
Црни Арап на Краљића Марка!
Нити може погубити Марка,
Нит' се даде Арап погубити;
Стоји звека бриткијех сабаља.
Ћераше се четири сахата;
Када виђе црни Арапине,
Да ће њега освојити Марко,
Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол-чаршију.
За њиме се натурио Марко;
Ал' је брза пуста бедевија,
Брза му је, као горска вила,
И тијаше да утече Шарцу;
Паде Марку на ум топузина,
Пак заљуља покрај себе њоме,
Стиж' Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде,
Одсијече од Арапа главу,
И увати танку бедевију;
Он се врати кроз Стамбол-чаршију,
Ал' од свата нигђе никог нема,
Сама стоји лијепа ђевојка,
И око ње дванаест товара
Лијепога руха ђевојачког.
Врати Марко лијепу ђевојку,
Одведе је у цареве дворе,
Па говори цару честитоме:
"Ето , царе, лијепе ђевојке,
"А ето ти од Арапа главе,
"А ето ти дванаест товара
"Што с' спремио руха уз ђевојку."
Па он врати својега Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад у јутру јутро освануло,
Спрема царе седам товар' блага,
А ђевојка седам бошчалука,
Нит' су ткани, нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани;
Послаше му од злата синију,
На синији исплетена гуја,
Повисока главу издигнула,
У зубима држи драги камен,
Код кога се види вечерати
У по ноћи, као у по дана;
Послаше му сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
И у њима три драга камена,
И међ' њима царев печат стоји,
Да га везир погубит' не може,
Док честитог цара не запита;
Све послаше Краљевићу Марку:
"Ето, Марко, блага неколико;
"Ако л' тебе понестане блага,
"Опет дођи поочиму твоме."








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 26 Feb - 11:16

Лов Марков с Турцимa

Лов ловио Мурате везире,
Лов ловио по гори зеленој
Са својијех дванаест делија
И с трин'естим Краљевићем Марком;
Лов ловили три бијела дана,
И не могли ништа уловити;
Намјера их нанијела била
На зелено у гори језеро,
По ком плове утве златокриле,
Пусти везир својега сокола,
Да увати утву златокрилу,
Она му се не да ни гледати,
Већ се диже небу под облаке,
Соко паде на јелу зелену.
Тад' говори Краљевићу Марко:
"Јели тестир, Мурате везире!
"Да ја пустим мојега сокола,
"Да увати утву златокрилу;"
Вели њему Мурате везире:
"Јесте тестир, за што није, Марко."
Пусти Марко својега сокола,
Он одлеће небу под облаке,
И увати утву златокрилу,
Пак с њом паде под зелену јелу.
Кад то соко угледа везирев,
Врло му се тешко учинило,
А наваду лошу научио:
Отимати ловак од другога;
Залеће се к Маркову соколу,
Да му отме утву златокрилу;
Али Марков соко јогуница,
Као што је и његов господар:
Он не даде утве златокриле,
Већ сокола шчепа везирева,
Па му просу оно сиво перје.
Кад то виђе Мурате везире,
Врло му се жао учинило,
Пак он узе Маркова сокола,
Те га уд'ри о јелу зелену
И преби му оно десно крило,
Па обрну кроз гору зелену
Са својијех дванаест делија;
Стаде писка Маркова сокола,
Као љуте у камену гује;
Марко узе својега сокола,
Пак му стаде завијати крило
И с љутитим гласом говорити:
"Тешко мене и тебе, соколе,
"Лов ловећи с Турци без Србаља,
"Лов ловећи, криво дијелећи!"
Кад соколу он завио крило,
Тада скочи Шарцу на рамена,
Пак поћера преко горе чарне,
Шарац иде, као горска вила,
Брзо иде, далеко одмиче,
Одмах бише на крај горе чарне,
И углаше у пољу везира
С његовијех дванаест делија.
Обазре се Мурате везире,
Па кад виђе Краљевића Марка,
Он говори својим делијама:
"Ђецо моја, дванаест делија!
"Видите ли онај прамен магле,
"Прамен магле испод горе чарне?
"У магли је Краљевићу Марко,
"Гле, како је наљутио Шарца!
"Нека Бог зна, добра бити не ће."
У том стиже Краљевићу Марко,
Пак потрже сабљу од бедрице,
И окупи Мурата везира:
Поб'јегоше по пољу делије,
Као врапци од копца по трњу;
Стиже Марко Мурата везира
И русу му одсијече главу;
А од младих двадест делија
Он начини двадест и четири.
Стаде Марко мисли размишљати:
Ил' ће ићи цару у Једрене,
Ил' у Прилип свом бијелу двору,
Све мислио, пак је говорио:
"Боље ићи цару у Једрене,
"Да му кажем, шта сам учинио,
"Него да ме Турци њему туже."
Када Марко у Једрене дође
И на диван пред цара изиђе,
Очи му се бјеху узмутиле,
К'о у гладна у гори курјака:
Кад погледа, кан' да муња сине;
Пита њега царе господине:
"Мој посинко, Краљевићу Марко!
"Што си ми се тако ражљутио?
"Да ти није нестануло блага?"
Стаде Марко цару казивати;
Све му каза, каконо је било.
Кад је царе саслушао Марка,
Тад' се царе гротом насмијао,
Пак је Марку био бесједио:
"Бе аферим, мој посинко Марко!
"Да нијеси тако учинио,
"Ја те не бих више сином звао:
"Свако Туре може везир бити,
"А јунака нема, као Марко."
Пак се маши у џепе свилене
И извади хиљаду дуката,
Те их даје Краљевићу Марку:
"Нај то тебе, мој посинко Марко,
"Пак ти иди, те се напиј вина."
Марко узе хиљаду дуката,
И отиде с царева дивана;
Ал' цар Марку дукате не даје,
Да он иде пити рујно вино,
Већ да му се кине са очију;
Јер се Марко врло ражљутио.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Pet 27 Feb - 7:24

Senjanin Tadija
(odlomak )

Još zorica ne zabijeljela,
Ni danica lica pomolila,
Od Senja se otvoriše vrata,
I iziđe jedna četa mala
Za trideset i četiri druga;
Pred njima je Senjanin Tadija,
Barjak nosi Komnen barjaktaru,
Otidoiše brdu u planinu,
Primiše se pod Crvene st’jene.
Tadaj reče Senjanin Tadija:
„Braćo moja, i družino moja!
„Nije l’ majka rodila junaka,
„Da otide ovčar-čobaninu,
„Da donese ovna devetaka,
„Dobra jarca od sedam godina,
„Za večeru u moju družinu?”
Svi junaci nikom ponikoše
I u crnu zemlju pogledaše,
Al’ ne gleda Kotarac Jovane,
Veće skoči na noge lagune,
Pa on ode ovčar-čobaninu,
I donese ovna devetaka,
Dobra jarca od sedam godina,
Donese ih Senjanin-Tadiji.
Oba živa oderao brava,
Pa ih pusti u jelovo granje,
Grana dirne, stoji dreka jarca,
Ovan ćuti, ne pušta avaza.
Tada reče Kotarac Jovane:
„O Tadija, našoj četi glavo!
„Za što pusti brave oderane?”
Progovori Senjanin Tadija:
„Vidite li, moja braćo draga!
„Kakova je muka na hajvanu,
„Još je veća muka u Turaka,
„Kad našega uvate junaka;
„Koji može muke podnijeti,
„Da ošuti, moja braćo draga,
„Ka’ oderan ovan kroz planinu;
„Koji l’ muke otrpit’ ne može,
„Od mene mu Bogom prosto bilo,
„Nek se vrati Senju na krajinu.”
Pa on skoči na noge lagune,
A dokopa pušku po sredini,
Ode pravo uz Crvene st’jene.
Obazre se Kotarac Jovane,
Al’ se deset povratilo druga.
Veli Jovan Senjanin-Tadiji:
Jer, Tadija, uplaši družinu?
„Deset nam je druga pobjegnulo.”
Veli njemu Sesnjanin Tadija:
„Neka bježe, dragi pobratime!
„Kada su se oni uplašili
„Od živoga oderana jarca,
„Ja kako će sjutra dočekati,
„Pobratime, Hasan-agu Kunu
„I njegovih tridest krajišnika,
„Krajišnika, kako vatre žive?”
Kad izišli pod Crvene st’jene,
Obazre se Kotarac Jovane,
Al’ još deset pobjegnulo druga.
Opet veli Kotarac Jovane:
Jer, Tadija, našoj četi glavo,
Jer uplaši tridest naših druga?
„Još nam deset druga pobjegnulo.;
Veli njemu Senjanin Tadija:
„Neka bježe, Kotarac Jovane!
„Kada su se oni uplašili
„Od živoga jarca oderana,
„Ja kako će sjutra dočekati,
„Dočekati Hasan-agu Kunu
„I njegovih tridest krajišnika,
„Moj Jovane, kako vatre žive?”
Iziđoše na crvene st’jene,
Obazre se Kotarac Jovane,
Al’ sam ide Komnen barjaktaru,
Pa on reče Senjanin-Tadiji:
„Moj Tadija! Od tridest trojica.”
Veli njemu Senjanin Tadija;
„Ne bojte se, moja braćo draga!
„Što uradi trideset junaka,
„Ako nama dobra sreća bude,
„Ono mogu tri dobra junaka.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Pet 27 Feb - 7:27


Болани Дојчин

   

Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал' му не да остарила мајка:
"Не, Илија, луда аџамијо!
"Тебе хоће Арап преварити,
"Те ће ми те луда погубити,
"Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад' се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
"Двори моји, огњем сагорели!
"А каде ми брже прокапасте?
"Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болестан Дојчине!
"Нису твоји двори прокапали,
"Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори болестан Дојчине:
"Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
"Али љеба, ал' црвена вина?
"Али злата, ал' бијела платна,
"Немаш чиме на ђерђефу вести,
"Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болани Дојчине!
"Доста имам љеба бијелога,
"А још више вина црвенога;
"Доста злата и бијела платна,
"Имам чиме на ђерђефу вести,
"Имам чиме, и имам по чему;
"Ал' да видиш и друге невоље:
"Јест дошао Усо Арапине
"Под Солуна у поље широко,
"Од Солуна иште заточника,
"Да изиђе њему на мејдана;
"У Солуну не има јунака,
"Да изиђе њему на мејдана;
"А кад виђе црни Арапине,
"Он удари порез на Солуна:
"Све на двора по дебела овна,
"По фуруну љеба бијелога,
"И по товар црвенике вина,
"И по кондир жежене ракије,
"И по двадест жутијех дуката,
"И по једну лијепу ђевојку,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу;
"Сав је Солун порез изредио,
"Редак дође на твоје дворове:
"Ти не имаш брата никаквога,
"Да саставља порез Арапину,
"Но смо јадне саме састављале,
"И ми јесмо порез саставиле,
"Ал' га нико однијети нема,
"Јер га Арап приватити не ће
"Без Јелице баш твоје сестрице;
"А чу ли ме, болестан Дојчине,
"Ја не могу љубит' Арапина,
"Чу ли брате, за живота твога."
Таде рече болани Дојчине:
"Хеј Солуне, огњем сагорео!
"Ђе у тебе не има јунака,
"Да изиђе Арапу на мејдан,
"Но ми не би умријети с миром.'
Па дозива љубу Анђелију:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
"Господару, болестан Дојчине!
"Јесте тебе доро у животу,
"И добро сам угојила дора."
Тад' бесједи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Иди узми дора дебелога,
"Те га води моме побратиму,
"Побратиму Петру налбантину,
"Да ми кује вересијом дора,
"Хоћу исти Арапу на мејдан,
"Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
"Снахо моја, танка Анђелија!
"Зар је мене побро преминуо,
"Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
"Мој ђевере, налбантине Перо!
"Није тебе побро преминуо,
"Но се тебе побро поздравио.
"Да му кујеш вересијом дора,
"Да он иде Арапу на мејдан;
"Кад се врати, да ти потков плати "
Проговара налбантине Перо:
"Анђелија, моја снахо мила!
"Ја не кујем коње вересијом;
"Да ми дадеш твоје оке чарне,
"Да их љубим, док се побро врати
"И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми побро дора потковао?"
Писну Анђа, како љута гуја:
"Господару, болани Дојчине!
"Бог убио твога побратима!
"Он не кује коња вересијом,
"Но он иште моје очи црне,
"Да их љуби, док му потков платиш;
"Ја не могу налбанте љубити,
"Та, Дојчине, за живота твога."
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Оседлај ми дора дебелога,
"Изнеси ми копље убојито."
Па дозивље сестрицу Јелицу:
"О Јелица, моја мила сејо!
"Донеси ми једну крпу платна,
"Утегни ме, селе, од бедара,
"Од бедара до витих ребара,
"Да се моје кости не размину,
"Не размину кости мимо кости."
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
"Вала Богу! вала јединоме!
"Од како је Дојчин преминуо,
"Није бољи јунак проишао
"Кроз Солуна града бијелога,
"Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
"Ој Дојчине, да те Бог убије!
"Јоште ли си, море, у животу?
"Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
"А прођи се кавге и ђавола,
"Џаба тебе порез од Солуна."
Ал' говори болани Дојчине:
"Изиђ' курво, црни Арапине!
"Изађи ми на мејдан јуначки,
"Да јуначки мејдан дијелимо,
"А ласно је пити рујно вино
"И љубити Солунске ђевојке "
Вели њему црни Арапине:
"Богом брате, војвода Дојчине!
"Ти се прођи кавге и ђавола,
"Но одјаши да пијемо вино,
"Џаба тебе порез од Солуна,
"И џаба ти Солунске ђевојке;
"Кунем ти се Богом истинијем,
"Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
"Удри курво, црни Арапине,
"Удри прије да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
"Изиђ', побро да ти потков платим,
"Што си мене коња потковао,
"Потковао вересијом дора."
Проговара Перо налбантине:
"Побратиме, болани Дојчине!
"Нијесам ти дора потковао:
"Ја се, брате, мало нашалио,
"Анђелија љута и проклета,
"Она плану, како ватра жива,
"Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
"Изиђ' амо, да ти потков платим."
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
"Ето, селе, очи Арапове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Селе моја, за живота мога."
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
"Нај ти, Анђо, очи налбантове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Љубо моја, за живота мога."
То изусти, а душу испусти.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Ned 7 Jun - 10:19

СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   Čet 24 Nov - 17:47

Boj na Mišaru
Polećela dva vrana gavrana
Sa Mišara, polja širokoga,
A od Šapca, grada bijeloga,
Krvavijeh kljuna do očiju,
I krvavih nogu do koljena.
Prelećeše svu bogatu Mačvu,
Valovitu Drinu prebrodiše,
I čestitu Bosnu prejezdiše,
Te padoše na krajinu ljutu,
Baš u Bakul, prokletu palanku,
A na kulu Kulin-kapetana;
Kako pa'še, oba zagraktaše.
Tu izlazi kada Kulinova,
Izlazila, te je govorila:
"Ja dva vrana, dva po bogu brata!
Jeste l' skoro od donje krajine,
Od Mišara, polja širokoga,
A od Šapca, grada bijeloga?
Jeste l' vid'li mlogu tursku vojsku
Oko Šapca, grada bijeloga,
I u vojsci turske poglavice?
Jeste l' vid'li moga gospodara,
Gospodara Kulin-kapetana,
Koj' je glava nad sto hiljad' vojske,
I koji se caru zatekao
Da ć' Srbiju zemlju umiriti
I od raje pokupit harače:
Da će Crnog Đorđa uvatiti
I živa ga caru opremiti;
I da ć' isjeć srpske poglavice,
Koj' su kavgu najpre zametnuli?
Je li Đorđa caru opravio?
Je l' Jakova na kolac nabio?
Je li Luku živa ogulio?
Je l' Cincara na vatri ispek'o?
Je l' Čupića sabljom posjekao?
Je l' Miloša s konjma istrgao?
Je l' Srbiju zemlju umirio?
Ide li mi Kulin kapetane?
Vodi l' vojsku od Bosne ponosne?
Ide li mi, hoće l' skoro doći?
Ne goni li mačvanskijeh krava?
Ne vodi li srpskijeh robinja,
Koje bi me vjerno poslužile?
Kaž'te mene kad će Kulin doći?
Kad će doći, da se njemu nadam?"
Al' besjede dvije tice vrane:
"Oj gospođo, Kulinova ljubo,
Radi bismo dobre kazat glase,
Ne možemo, već kakono jeste:
Mi smo skoro od donje krajine
A od Šapca, grada bijeloga,
Sa Mišara, polja širokoga;
Viđeli smo mlogu tursku vojsku
Oko Šapca, grada bijeloga,
I u vojsci turske poglavice,
I vid'li smo tvoga gospodara,
Gospodara Kulin-kapetana,
I vid'li smo Crnoga Đorđija
U Mišaru, polju širokome;
U Đorđija petn'est hiljad' Srba,
A u tvoga Kulin-kapetana,
U njeg' beše sto hiljad' Turaka.
Tu smo bili, očima gledali,
Kad se dvije udariše vojske
U Mišaru, polju širokome,
Jedno srpska, a drugo je turska;
Pred turskom je Kulin-kapetane,
A pred srpskom Petroviću Đorđe;
S njim pogibe tridest hiljad' Turak';
Izgiboše turske poglavice,
Po izboru bolji od boljega,
Od čestite Bosne kamenite;
Niti ide Kulin kapetane,
Niti ide, niti će ti doći,
Nit' se nadaj, niti ga pogledaj,
Rani sina, pak šalji na vojsku:
Srbija se umirit ne može."
*
Vuk Stefanović Karadžić
Srpske narodne pjesme
(Priredio Vojislav Đurić)










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   

Nazad na vrh Ići dole
 
Epska narodna pesma
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Epska narodna pesma
» Lirske pesme
» Srpske Narodne Pesme!
» Pesma kao lični opis...
» CIKLUS PRETKOSOVSKIH PESAMA
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-