Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Nauka kroz price

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:21


HOD PO CRVENOJ PLANETI

Kada jednog dana stigne na Mars, posetilac sa Zemlje će hodati sa dvostruko manje napora po njegovoj površini. Konkretno, za energiju koja je potrebna da se na Zemlji popne na 3. sprat zgrade, na Marsu će biti dovoljna za penjanje do 5. sprata.

Napor, odnosno energija koju ulažemo u kretanje, a naročito na penjanje, troši se na savladavanje gravitacionog polja planete. A kakvo je ono na Marsu? U odnosu na druge planete, Mars je sličan Zemlji, ali je njegov prečnik tek nešto veći od polovine prečnika Zemlje, a masa mu je oko 11 odsto mase Zemlje.

Uzimajući to sve u obzir, gravitaciona sila na Marsu je za 62 odsto slabija nego na Zemlji. To znači da bi osoba koja ima masu od 100 kilograma, na Marsu imala težinu koja odgovara zemaljskoj težini osobe od 38 kilograma. Uz to, tokom hoda bi za ubedljiv skok od jednog metra bilo potrebno uložiti tek onoliko energije koliko je na Zemlji dovoljno da se preskoči vijača ili klupa visine od oko 40 cm.

Dobro je poznato da je situacija sa gravitacijom na nama mnogo bližem Mesecu još šašavija. Naime, ako na Zemlji možete da skočite jedan metar uvis, na Mesecu možete da preskočite kuću visine 6 metara. Isto tako, ako je vaša masa na Zemlji 100 kilograma, na Mesecu ćete imati težinu koja odgovara masi od samo 17 kilograma.

Taj hladni kamen koji kruži oko Zemlje na rastojanju od oko 384.000 kilometara, Mesec, ima prečnik četiri puta manji u odnosu na Zemljin i on iznosi 3474 kilometara. Zbog svega toga, hodajući po Mesecu osećali bi tek 17 odsto gravitacione sile u odnosu na ovu koja vas trenutno vuče.

Ako ste gledali čuvene snimke misije Apolo 11 čiji su astronauti 1969. godine prvi hodali po Mesecu, sigurno ste primetili da je hod Nila Armstronga i Edvina Oldrina vrlo čudan. Čak, postoje i snimci gde se vidi kako astronaut razigrano i brzo, bez ikakvog napora, skakuće po Mesečevoj površini.

Astronauti su sve ovo znali i pre sletanja lunarnog modula, pa su po izlasku prvo morali da nauče kako da hodaju po Mesecu da ne bi “leteli” i padali. Da su pokušali da hodaju baš onako kao što su to radili na Zemlji, oni bi zapravo odskakali u vis.

Edvin “Baz” Oldrin je četiri decenije nakon sletanja na Mesec govorio upravo o tom osećaju navodeći da nisu imali predstavu koliko će lako biti hodanje po Mesecu. “Bilo je kao na Zemlji, ali mnogo, mnogo lakše jer osećate manju silu. U našem planu leta stajalo je da treba prvih 10-15 sekundi da stojimo na dnu merdevina i da se držimo za ivicu opreme za sletanje kako bi proverili stabilnost. Uskoro sam shvatio da to zapravo ne treba da radim jer je kretanje okolo bilo mnogo lako”, kaže Oldrin u jednom od svojih svedočenja.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:22

On se, međutim, ne odaziva. Dok stojite na obali i u more prosipate čašu vode, mogli biste pokušati da ga prizovete i zapitate se – da li je moguće predomisliti se i ponovo zahvatiti istu onu, iz čaše u more prosutu vodu?

Čašu svakako možete napuniti nekom drugom vodom, ali su potrebne njegove demonske moći da se pronađu i povrate tako mnogobrojni, isti oni molekuli. Naime, bez Maksvelovog demona proces je nepovratan isto onako kao što je ovo leto nepovratno prošlo i preostaje samo da čekamo neko drugo, novo leto i novo more.

Sa dolaskom jeseni i prvim hladnim jutrima, možda ćete poželeti da još malo mislite o Maksvelovom demonu, koji je toliko puta bio inspiracija u književnosti i na filmu, a predstavlja hipotetičko inteligentno biće iz najpozantijeg misaonog eksperimenta u fizici 19. veka.

Sa sve nižim temperaturama, neće biti teško da zamislite izolovan stan (sa ili bez daljinskog grejanja) u kome su sve prostorije podjednako slabo zagrejane. Da li je, na primer, moguće sakupiti u jednu sobu svu toplotu raspoređenu u stanu?

Nije. Prema Drugom principu termodinamike, u izolovanom sistemu nije moguće smanjiti neuređenost, koju fizičari inače mere fizičkom veličinom po imenu entropija, a koja bi se smanjila kad bi svi “topli”, to jest brzi molekuli vazduha bili dovedeni u jednu sobu, a oni sporiji izbačeni napolje.

Hajde da pažljivije pogledamo šta se tu događa i šta je zaista nemoguće. Temperatura nekog gasa je određena srednjom brzinom molekula. Bez ulaganja energije spolja, brzi molekuli se uvek prirodno mešaju sa sporima. Stanje ravnoteže podrazumeva najveći haos, najveću neuređenost. Ako je jedna soba ispunjena vrelim vazduhom, a druga ledenim, brzi molekuli će iz tople sobe krenuti ka hladnoj, a to mešanje će se nastaviti sve dok se između soba ne uspostavi ista temperatura, to jest dok ne dođe do termodinamičke ravnoteže.

Povratni proces nije moguć isto kao što se neka količina toplote ne može preneti sa hladnijeg na toplije telo. Inače bi hladna džezva za kafu grejala usijanu ringlu, a ne obrnuto. Kad bi to bilo izvodljivo, bilo bi moguće napraviti i perpetuum mobile druge vrste.

Kako bi doskočio ovom fundamentalnom ograničenju, slavni škostki fizičar Džejms Klark Maksvel (1831–1879) smislio je 1871. godine svog demona. Maksvel je zamislio inteligentno stvorenje koje bi stajalo na vratima između dve sobe i bilo u stanju da razlikuje molekule po brzinama.

U originalnom misaonom ekperimentu, Maksvel je zamislio ne dve podjednako zagrejane sobe sa vratima, već dve posude sa gasom i polupropusnom membranom. Inteligentnom vrataru koga je Maksvel smislio, naziv Maksvelov demon dao je Norbert Vajner. Koncept entropije je 1850. godine u fiziku uveo nemački fizičar Rudolf Klauzijus kako bi opisao haotičnost termodinamičkih sistema, ali je ona odavno prešla granice klasične fizike.

Kao mera neuređenosti, entropija je zajedno s Maksvelovim demonom u 20. veku bila inspirativna za umetnost i filozofiju, pa čak i za istoriju. Istina je da njega ima svuda u književnosti – od Montenjovog pretvaranja “kolektivnog haosa u fine, duhovne sfere”, preko “Đavola perverznosti” Edgara Alana Poa do istinskog Maksvelovog demona u priči “Ponedeljak počinje u subotu” braće Strugacki.

Fotografija prikazuje gargojla, odnosno vodorigu, mitsko stvorenje koje noću izbacuje vodu, a danju je skamenjeno, sa fasade Bogorodične crkve u Parizu.

S.B.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:24

GDE SE ŠIRI SVEMIR

Sve priče o širenju svemira, Velikom prasku i poreklu današnjeg Univerzuma počinju jednim posmatranjem neba. Bivši trener košarkaškog tima, profesor u srednjoj školi, neuspešni advokat sa lulom i britanskim naglaskom, Edvin Habl, po okončanju Velikog rata stigao je u opservatoriju Maunt Vilson u Kaliforniji i počeo da posmatra svemir.

Ovde će Habl, zagledan u nebeski svod analizirati sjaj i boje udaljenih zvezda, da bi ubrzo postao jedan od najznačajnijih američkih astronoma po kom je nazvan jedan od najpoznatijih i najvećih teleskopa današnjice. U svojoj potrazi za pitanjem koliko je svemir velik, on će 1929. godine primetiti zanimljivu pojavu: udaljenije zvezde izgledaju crvenije od bližih.

Uzrok ovog fenomena je razlika u talasnoj dužini njihove svetlosti. Ko god je posmatrao nebo i milione svetova na njemu, može da očekuje da zvezde emituju svetlost različitih talasnih dužina. Međutim, stvar je u tome što ovde postoji krajnje neobična, ali vrlo robusna pravilnost.

Talasna dužina svetlosti koje zvezde emituju se povećava kako raste njihovo rastojanje od Zemlje. Spektar vidljive svetlosti inače ima talasne dužine između 380 i 750 nanometara i proteže se od plavog do crvenog kraja. Zato je fenomen o različitim bojama koji je Habl tada zapazio nazvan crveni pomak.

Ispostavilo se da crveni pomak možemo da vidimo gde god pogledamo. Iz toga, ma kako pokušavali da nađemo drugo rešenje, sledi samo jedan zaključak: sve zvezde se udaljavaju od nas. Nije reč o tome da „beže“ od Zemlje jer nešto nije u redu s njom, nego se zapravo sve zvezde i svi objekti u svemiru uzajamno udaljavaju. Hablovo zapažanje do kog je došao posmatranjem malih pomeraja u spektru dovelo je tako do grandioznog zaključka – svemir se širi.

Upravo na ovom zaključku počiva hipoteza o Velikom prasku. Ako se Svemir širi, to znači da je u jednom trenutku morao da počne svoje širenje iz jedne tačke. Ovu očiglednu i jednostavnu pretpostavku matematički je prvi razradio belgijski sveštenih i fizičar Žorž Lemetr 1927. godine.

Zahvaljujući tome fizičari su uspeli da izračunaju da se to dogodilo pre oko 13,8 milijardi godina. Ispostaviće se da je crveni pomak zapravo relativistički fenomen, a za sve konkretne proračune o širenju svemira i modele koji ga opisuju biće korišćene Ajnštajnove jednačine opšte teorije relativnosti.

Obilje posmatračkih podataka snimljenih na zemaljskim i svemirskim teleskopima tokom prethodnog veka potvrdilo je hipotezu o Velikom prasku i dobrim delom pokazalo kako je teklo širenje u prvim sekundama, minutima i hiljadama godina. Nedavno otkriće gravitacionih talasa probudilo je nadu da ćemo uspeti da ulovimo gravitacione talase nastale u samoj prvoj sekundi širenja svemira.

S.B./M.Đ.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:25

Svaki sedmi čovek na planeti danas je pušač, a svaka peta smrt od uzroka koji su mogli da se izbegnu izazvana je pušenjem. Kampanje protiv pušenja i mere zabrana pomažu da se ova pretnja smanji – dovele su promene u cenama cigareta, ali i u pušačkim navikama širom zapadnog sveta.

Međutim, okolnosti se dramatično razlikuju u različitim delovima sveta. U zemljama Afrike i Azije broj pušača raste, u Skandinaviji korisnici cigareta prelaze na tradicionalni duvanski proizvod koji se naziva snus, a u Velikoj Britaniji pušači uz podršku države masovno prelaze na elektronske cigarete, dok su na Tajlandu, Australiji i u Brazilu ove tehnološke alternative cigareti protivzakonite.

Mada deluju kao tekovina ovog veka, antipušačkih pokreta bilo je mnogo kroz istoriju. Pomalo neobično, ali u savremenom svetu uzeli su maha u nacističkoj Nemačkoj kada je ********* povezano za rakom pluća i drugim bolestima, a vlast proglasila ********* lošim i štetnim, pretnjom za rasu, boreći se protiv njega na svim poljima.

Istoričari su opisali borbu tokom tridesetih i četrdesetih godina 20. veka kada je Nemačka zabranjivala ********* na javnom mestu, reklamiranje duvana, kao i ********* za žene, pokušavajući da kroz tu borbu dostignu rasnu i telesnu čistotu.

Tokom 20. veka, sve države su usvojile nekakvu antipušačku politiku, da bi, sa sve jasnijim čiinjenicama koje povezuju sagorevanje cigarete sa opakim bolestima, u 21. veku zabrana pušenja bila usvojena i u zemljama sa dugom duvanskom tradicijom. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) propisala je ambiciozan cilj da se broj aktivnih pušača smanji ispod 20 odsto odrasle populacije.

Obično se smatra da se konačni prelom na putu ka ovom cilju dogodio u maju 2009. godine, kada je u Severnoj Karolini, tradicionalnom centru američke duvanske industrije usvojen zakon kojim više nije bilo dozvoljeno pušiti cigarete u javnom prostoru. Međutim, danas u SAD ipak ***** oko 40 miliona ljudi, broj pušača više ne raste, ali se i ne smanjuje. Zato, nekoliko miliona ljudi pokušava da pronađe alternativu pušenju u proizvodima koji nisu cigarete, ali sadrže nikotin.

U Evropi cilj WHO nije dostignut, a država koja je u tome otišla najdalje je Švedska gde, po podacima iz 2016. godine, ***** samo oko 9 odsto odrasle populacije. Zanimljivo je da u Švedskoj ima više žena pušača (10%), nego muškaraca (8%). Razlog za to je što Švedska podržava prelazak sa cigareta koje sagorevaju na tradicionalni skandinavski proizvod snus, koji više koriste muškarci. No, diskusija o tome da li je ova alternativa zdravija izaziva brojne kontroverze.

U Velikoj Britaniji je posebno razvijeno gledište da „treba pomoći ljudima koji ne mogu da prestanu“, što je zvanična doktrina Kraljevskog lekarskog koledža (ekvivalent lekarskim društvima u drugim zemljama). U knjizi pod nazivom „Smanjivanje štete kod nikotinske ovisnosti“, britanski Kraljevski lekarski koledž navodi da „sam nikotin nije posebno opasan i ako se nikotin može pružiti u formi koja je prihvatljiva i podobna kao zamena za cigarete, mogu se spasiti milioni života“.

Ovakav odnos stručne zajednice, kao i politika koja se sprovodi kroz subvencije i podršku preduzetnicima, dovela je do bujanja takozvanih vejp-šopova i masovnog korišćenja elektronskih cigareta u Velikoj Britaniji. Afirmisan je znak koji se postavlja na javna mesta „E-cigarete su dobrodošle“. Ne samo da se ovaj oblik uzimanja duvana promoviše, nego pušači u Velikoj Britaniji mogu da dobiju trenera o trošku države koji će im pomoći da pređu na elektronske cigarete.

U Japanu konvencionalne elektronske cigarete nisu toliko raširene, ali je zato posebno popularna nova tehnlogija zagrevanja duvana. Nakon što se prvo pojavila na japanskom tržištu, odnedavno je popularna u mnogim zemljama Evrope, pa tako i u Srbiji. Ova tehnologija podrazumeva korišćenje savremenog uređaja koji omogućuje zagrevanja duvana, čime se zamenjuje sagorevanje i smanjuje količina dima.

Istovremeno, u državama kao što su Tajland, Brazil i Australija politika prema pušenju je sasvim drugačija, a eletronske cigarete su čak zakonom zabranjene. U nekim državama u razvoju se ne razmišlja o tehnološkim alternativama, ali ni o zabrani cigareta – neke od afričkih država beleže značajan rast prinosa od akciza i poreza na duvan, tako da nisu motivisane da ukinu tu vrstu prihoda.

N.K.P.
—–
Fotografija: Depositphotos/Danmir12

*Ova priča o rizicima, treća od pet u seriji, nastala je kao naučnopopularni materijal u okviru projekta Harm Reduction Initiative.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:26

GDE SU SVI?
Sve je počelo u maju 1950. godine, dok je tada već dobro poznat kao jedan od očeva “američke bombe” i jedan od najuglednijih fizičara svog vremena, Enriko Fermi boravio u Los Alamosu, čuvenoj bazi u kojoj se tokom Drugog svetskog rata sprovodio atomski projekat “Menhetn”.

Fermi je otišao na ručak u jedan od paviljona sa fizičarima Edvardom Telerom, Herbertom Jorkom i Emilom Konopinskim. Kao i svi tih dana, diskutovali su o novinskim izveštajima o letećim tanjirima, da bi ideju o takvoj pojavi NLO odbacili kao očiglednu besmislicu.

Kada je razgovor na ovom ručku krenuo u drugom smeru, Fermi se najednom zagrcnuo i uzviknuo: “Gde su svi?!” Ovo pitanje će u raznim varijacijama ostati poznato kao Fermijev paradoks. Naime, Fermi je upravo tada zapazio da, ako u galaksiji postoji više milijardi zvezda, a da Sunce među njima nije ništa posebno, onda se oko neke od njih morala razviti civilizacija koja je milionima godina starija od ljudske i koja je za tako puno vremena neminovno morala razviti međuzvezdana putovanja, pa tako za manje od milion godina pokoriti i osvojiti celu Galaksiju. Kako je onda moguće da takva civilizacija još nije dosegla Zemlju?

Kasnije će ovo pitanje biti razmatrano na čuvenoj konferenciji u Grin Benku o postojanju života izvan Zemlje. Astronom Frenk Drejk će 1960. godine predložiti malo precizniju procenu broja mogućih civilizacija u Galaksiji, što će postati poznato kao Drejkova formula, ponekad i kao formula iz Grin Benka. Iz nje se može izračunati broj razvijenih civilizacija u našoj Galaksiji na osnovu parametara kao što su procene broja zvezda, broja planeta i raznih verovatnoća o životu i pojavi tehničke inteligencije. U zavisnosti od vrednosti tih parametara, dobijaju se procene od nijedne, preko deset koliko je dobio sam Drejk, do nekoliko hiljada mogućih civilizacija. I nijedna od njih do sada nije “zvanično” posetila Zemlju. Zašto?

U knjizi Gde su vanzemaljci autora Stivena Veba, koju je na srpskom jeziku u prevodu Dejana Smiljanića izdala kuća Heliks razmatra se čak pedeset odgovora na to pitanje. Odmah po objavljivanju tumačen kao kontroverzan, pre svega zbog izbora rešenja za Fermijev paradoks, Veb je potencijalne odgovore razvrstao na tri kategorije – one koji objašnjavaju da su vanzemaljci već ovde ili su na Zemlji bili u davnoj prošlosti (paleoastronomska teza koja se vezuje za problematičnog Eriha fon Denikena i koja se ovih dana naširoko i nadugačko analizira na kablovskim televizijama), zatim one koji tvrde da vanzemaljci postoje, ali se nisu još javili iz tehničkih i drugih razloga (što je najbliže mišljenju većine naučnika), kao i poslednje, prilično jezive – da oni ne postoje i da je čovek potpuno sam u svemiru.

S.B.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:42

KOLIKO JE LJUDI ŽIVELO?

Danas našu planetu naseljava 7,5 milijardi ljudi. Nikada ranije u istoriji tako mnogo pripadnika vrste Homo sapiens nije hodalo Zemljom, niti je imalo tako dug životni vek. Današnja populacija, zapravo, predstavlja čak 7 odsto svih ljudi koji su ikada živeli.

Procenjuje se, naime, da je od prvih pripadnika naše vrste, pre 50.000 godina, pa sve do 2018. godine na planeti Zemlji ukupno živelo oko 108,5 milijardi ljudi. To znači da je svaki četrnaesti čovek koji je ikada postojao danas živ.

Međutim, kako se došlo do ove procene?

Brojnost ljudi očigledno ubrzano raste, ali se brzina demografskog rasta menjala sa epohama – sa klimom, epidemijama, ratovima – pouzdani podaci o tome nisu poznati, tako da se ovakav zadatak ne može nedvosmisleno rešiti. No, procena o broju ljudi koji su ikada živeli se ipak može napraviti, ali uz dve prethodne pretpostavke – koliko dugo naša vrsta postoji i kolika je prosečna veličina ljudske populacije bila u kom periodu. Na osnovu toga, uz malo računa, dobija se da je na Zemlji živelo 108.470.690.115 ljudi.

Ovu, najpoznatiju procenu ove vrste napravila je organizacija Population Reference Bureau (PRB) iz Vašingtona u SAD, uz ogradu da je takva procena „pola nauka, a pola umetnost“. PRB je prvi sličan proračun napravio još 1995. godine, da bi, usled velikog interesovanja, procenu unapredili prvo 2002, a potom i 2011. godine.

Prva pretpostavka je vezana za to koliko dugo postoji Homo sapiens. Na osnovu dostupnih paleontoloških i genetičkih nalaza, PRB je računao sa tim da naša vrsta postoji od pre 50.000 godina. To ne znači da ljudi možda nisu postojali i ranije, ali sudeći prema svim hipotezama, nema sumnje da nisu nastali kasnije.

Preci čoveka, različite vrste roda Homo postoje već nekoliko miliona godina, neke su živele i uporedo sa ljudima, a neki noviji nalazi prvih ljudi su datirani i na pre 150.000 godina. No, brojnost prvih ljudi je tako mala da zapravo ta razlika u odnosu na pre 50.000 godina ne utiče značajno na ukupni rezultat.

Istorijski i arheološki nalazi ukazuju na to da se oko 8000 godina pre nove ere, sa početkom poljoprivredne revolucije, pripitomljavanja prvih žitarica i životinja, ljudska populacija razmnožila i da je na planeti živelo oko 5 miliona ljudi. Smatra se da je u ovoj epohi smrtnost novorođenčadi bila 500 na 1000 rođenih, zbog čega je populacija rasla vidno brže, ali i dalje izuzetno sporo.

Na početku naše ere, u zenitu Rimske imperije, na svetu je najverovatnije živelo oko 300 miliona ljudi (oko 45 miliona u samom Rimskom carstvu), dok je oko 1650. godine, uoči novog veka, na svetu bilo ne mnogo više od 500 miliona ljudi, a tako mali priraštaj je posledica strašnih epidemija tokom srednjeg veka. No, sa razvojem medicine, uslova života i tehnologijom, ljudska brojnost ubrzano raste.

Broj ljudi će tako stići do prve milijarde sredinom 19. veka, usred industrijske revolucije, a vek i po kasnije i do svih sedam milijardi ljudi. Uz pretpostavku da je broj rođenih na 1000 ljudi stupnjevito opadao sa svim ovim epohama i još malo statistike, izračunava se da je na svetu ukupno živelo 108,5 milijardi ljudi.

Ako se malo zamislite na ovim gigantskim brojem, možda osetite koliko je samo ljudskih stvorenja prešlo onaj isti put od rođenja, prvih dodira, reči, pokreta, do saznanja o svetu, životnih ljubavi, poraza i pobeda, bola i sreće. I na kraju, neizbežno, smrti.

Fotografija prikazuje deo reljefa u podnožju stubova na ulazu u katedralu Sainte-Chapelle u Parizu, koji je deo plastike iz 13. veka izrađene po motivima biblijske knjige „Postanje“.

S.B.

—–

Foto: Sainte-Chapelle – Depositphotos/Wjarek
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:44

118 ELEMENATA

Matematika je prepuna zanimljivih i posebnih brojeva, ali broj 118 ima veći značaj za hemiju i srodne nauke, s obzirom na to da predstavlja ukupan broj čoveku danas poznatih hemijskih elemenata u periodnom sistemu elemenata.

Pre nego što je Dmitrij Mendeljejev 1871. godine napravio svoju drugu verziju periodnog sistema koja dosta nalikuje današnjem, postojao je čitav niz pokušaja da se hemijski elementi na neki način poređaju i klasifikuju, te da se nađe nekakva nit koja će ih sve povezati u jedan sistem.

Gotovo vek ranije, otac hemije Antoan Lavoazje napravio je prvi obris periodnog sistema elemenata, tako što je tada poznata 33 elementa klasifikovao prema tome da li su gasovi, metali, nemetali ili zemni elementi, za koje se kasnije ispostavilo da i nisu elementi. Usledio je čitav niz pokušaja da se napravi nekakav opšteprihvaćeni funkcionalni sistem, ali nijedan nije doživeo veću popularnost. Do vremena kada je Mendeljejev pokušavao da napravi svoj sistem, hemijskih elemenata bilo je blizu 60, a otkrivan je svake godine u proseku po jedan novi.

Mendeljejev je, kako je kasnije ispričao, jedne noći u snu složio elemente tako da je svaki od njih imao svoje tačno određeno mesto. Iste noći počeo je sa crtanjem tabela, da bi u nekom momentu napravio osam kolona, sa osam grupa elemenata, predvidevši i mnoge još neotkrivene. Tabela se još mnogo menjala i dopunjavala, da bi, u ovom trenutku, u periodnom sistemu bilo upisano 118 hemijskih elemenata grupisanih prema njihovim osobinama.

Poslednja dva koja su prihvaćena su flerovium (114) i livermorium (116). Ova dva, kao i ostali elementi sa atomskim brojem od 99 do 118 nisu nađeni u prirodi već sisntetisani u laboratoriji. Trka naučnika za stvaranjem elemenata sa još većim atomskim brojem se nastavlja.

M.Đ.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:45

KUDA IDU BOŽJE ČESTICE?

Šest godina nakon što je u CERN-u otkriven – Higsov bozon – čestica sa nezgodnim nadimkom Božja, koja je zaslužna za postojanje mase, ali i nekoliko Nobelovih nagrada za fiziku, i dalje skriva razne masivne tajne. Jedna od takvih tajni, ili je to barem bila do sada, jeste u šta se Higsov bozon „pretvara“ tokom većeg dela svog vremena.

Kako saopštavaju iz Evropske organizacije za nuklearnu energiju – što je ime koje se krije iza akronima CERN – sada je konačno uočen glavni kanal, odnosno način na koji se Higsov bozon raspada na fundamentalne čestice koje su poznate kao botom kvarkovi.

Kako je rečeno, otkriće je „u skladu sa hipotezom da sve-prožimajuće kvantno polje Higsovog bozona daje masu i botom kvarku“. Ovo otkriće su na zapaženoj konferenciji u CERN-u, u utorak, 28. avgusta, predstavile dve CERN kolaboracije, ATLAS i CMS, a vest je potom preneta širom sveta.

Ove dve, inače najveće međunarodne istraživačke grupe, skrivene iza čudnih akronima, za svoja istraživanja zajedno sa drugim manjim grupama koriste CERN-ov akcelerator – Veliki sudarač hadrona (LHC). Ova superprovodna mašina predstavlja najmoćniji ubrzivač čestica na planeti, a nalazi se u tunelu dugom 27 kilometara, 100 metara ispod Ženeve, gde je, na granici Francuske i Švajcarske, smešteno sedište CERN-a.

Fotografija prikazuje jedan od uobičajenih prizora iz CERN-a, koji je tokom Photowalk akcije snimio gostujući fotograf. Na LHC-u je, inače, Higsov bozon otkriven 2012. godine kad su do njega došla upravo ista dva tima – ATLAS i CMS. Svoje nove rezultate o Božjoj čestici oni su sada predali vodećim naučnim časopisima, a naše medije je najviše zaiteresovalo što su među učesnicima u ovom otkriću bili i istraživači iz Srbije.

„Dva tima srpskih istraživača koji čine fizičari iz Instituta za fiziku (ATLAS) i fizičari, inženjeri i specijalisti iz INN VINČA i Fizičkog fakulteta (CMS), aktivno učestvuju sa svojim kolegama u istraživanjima u okviru ova dva međunarodna eksperimenta, a svojim dosadašnjim radom dali su takođe odgovarajući doprinos ovom otkriću“, kaže dr Petar Adžić, predsednik Komisije Republike Srbije za saradnju sa CERN-om.

Higsovo polje prožima čitav svemir, a kad fizičari ulove česticu tog polja, odnosno Higsov bozon, ispostavlja se da se on raspada, spreže sa drugim česticama i radi razne druge čudne stvari, kako to već čine čestice. I to se događa na različite načine.

Prema Standardnom modelu fizike elementarnih čestica, Higsov bozon se čak 60% vremena raspada upravo na par botom kvarkova. Ovi kvarkovi su drugi po masi među šest vrsta, odnosno aroma kvarkova koje, mada imaju duhovita imena (up, daun, šarm, strejndž, top, botom), grade svu poznatu materiju.

Provera pretpostavke da se Higs raspada na dva botom kvarka je od ključnog značaja za modernu fiziku jer rezultati mogu ili da sasvim uzdrmaju sadašnje teorije i ukažu na novu fiziku ili da potvrde Standardni model, koji je zasnovan na ideji da Higsovo polje „daje“ masu kvarkovima i drugim elementarnim česticama.

Međutim, uočavanje ovog standardnog kanala na koji se Higsov bozon raspada uopšte nije lako, kao što se pokazalo tokom šest godina istraživanja nakon otkrića Higsa. Razlog za takve poteškoće je tehnički – Higsovi bozoni koji će se raspasti na botom kvarkove nastaju pri snažnim sudarima ubrzanih snopova protona u akceleratoru, ali pri ovim sudarima dešava se i mnogo drugih događaja i ima mnogo drugih načina na koji mogu nastati botom kvarkovi.

Kako bi se izdvojio željeni signal, kolaboracije ATLAS i CMS su ukrštale podatke iz prve i druge faze rada akceleratora LHC, što je uključivalo sudare pri energijama od 7, 8 i 13 teraelektron-volti (TeV). Nakon toga je primenjena izuzetno složena statistička analiza, korišćene su i metode mašinskog učenja, da bi na kraju oba tima izmerila brzinu raspada Higsa sa velikim statističkim nivoom poverenja (većim od „5 sigma“).

„Ovo značajno otkriće kojim se potvrđuje predviđanje interakcije Higs bozona sa b kvarkom predstavlja izuzetno dostinuće i još jedan važan korak u razumevanju ponašanja Higs bozona na osnovu predviđanja Standardnog modela, vladajuće teorije u svetu elementarnih čestica”, objašnjava dr Adžić.

S.B.*

—–

Foto: Andrew Hara/LINAC4 Photowalk/CERN

*Prema saopštenju CERN-a od 28. avgusta 2018.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:46


KAKO SMRDIBUBA SMRDI?

“STRAVA I UŽAS Ako ovo vidite negde u stanu imaćete VELIKI PROBLEM!”

“Evo zašto NIKAKO ne smete da ubijete SMRDIBUBU! INVAZIJA SMRDIBUBA!”

“Srbiji ponovo preti pederus, ALI I BUBE ‘KLINTONKE’!”

Jesu li zaista toliko strašne kada svakodnevno u medijima čitamo ovakve naslove? Ima li ih zaista više nego inače i da li zaista “nenormalno” smrde u poslednje vreme?

Kada je ugrožena, smrdibuba kroz pore na grudnom košu otpušta neprijatan miris, koji u sastavu sadrži između ostalog aldehide, dok neke vrste imaju i cijanid. Miris nekih smrdibuba podseća na korijander, kod drugih na badem, ali bez obzira na to, po pravilu je neprijatan i služi da otera predatora. Ipak, u Laosu se na primer jedna od vrsta zbog specifičnog mirisa smatra delikatesom, a nekad se osušena meša sa biljem i papričicom i pravi smeša začina.

Međutim, osim što intenzivno mirišu, smrdibube koje su vrlo rasprostranjene na Zemlji i uglavnom zelene ili braon boje, ne nanose veću štetu ljudima. Kao i mnoge druge stenice, hrane se biljkama i njihovim sokovima pa ih poljoprivrednici smatraju štetočinom i ne vole kada se pojave u velikom broju jer uništavaju kukuruz, soju, pamuk i mnoge druge biljke.

Učestalija pojava smrdibuba u našoj okolini može se povezati sa migracijom braon smrdibuba koje dolaze iz Kine i drugih delova istočne Azije. Radi se o invazivnoj vrsti koja u našim krajevima nema prirodnih neprijatelja i zbog toga njihova brojnost raste. A prilikom promena vremena, koje su ovog leta vrlo česte, ulaze u stanove kako bi pronašle zaštitu. Najbolji način da izbegnete njen napad (neprijatnim mirisom) je da je polako izbacite kroz prozor.

M.Đ.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:48

KAKO SMO DOŠLI DO BROJA 42

Broj 42 je zanimljiv iz mnogo razloga, ne samo u matematici, već i u brojnim drugim naukama i veštinama, religijama i sportu, a i u svakodnevnom životu nam često može upadati u oči.

Primera radi, ljubitelji igre Jamb možda su primetili da zbir svih tačkica na dve kockice za Jamb upravo iznosi 42. Ako se nekoliko minuta poigrate sa ovim brojem, možda ćete moći da ga prikažete koristeći samo jednu cifru i dve računske operacije:

6×6+6=42

Prva asocijacija na broj 42 mnogima je, ipak, vezana za knjigu
“Autostoperski vodič kroz galaksiju” Daglasa Adamsa. Prema ovom naučnofantastičnom delu, krajnji odgovor na pitanje života, Svemira i svega ostalog upravo je broj 42. Daglasa Adamsa su mnogo puta pitali zbog čega je kao odgovor na ovo pitanje izabrao baš broj 42, a ne neki drugi. Bilo je tu bezbroj teorija, uključujući i onu da se na primer svetlost prelama od vodu pod uglom od 42 stepena kada formira dugu, da bi u binarnom zapisu to bilo 1010101, da ima neku religijsku pozadinu…

Adams je, međutim, odgovorio da su sve to gluposti i da je odgovor u stvari vrlo prost: to je bila samo šala, broj je potpuno izmišljen i nema veze ni sa jednom od predloženih teorija. Tražio je neki običan, manji broj, da bude deljiv sa 2, 6 i 7. Seo je za sto, pogledao u svoju baštu i pomislio: „42“.

„Da, on će da odradi posao“, pomislio je Adams.

„Otkucao sam ga. Kraj priče.“

M.Đ.

—–

FOTO: NASA

*Tekst je nastao prema eseju istog autora objavljenom u publikaciji “Brojevi” u izdanju CPN.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:49

KAKO JE IZMIŠLJENA POŠTANSKA MARKA?

Četrdesetih godina 19. veka u okviru reforme britanskog poštanskog sistema koji je do tog trenutka bio veoma haotičan i predstavljao plodno tle za korupciju i razna nedela, nastala je prva poštanska marka. Sistem je bio pred pucanjem jer oni koji primaju pošiljku često nisu želeli ili mogli da plate uslugu. S druge strane, pošiljaoci se nisu libili da šalju ogromne, kabaste stvari, ili da uporno svakodnevno šalju pisma. Pošta je sve nosila, ali nije mogla da naplatu dostavu.

Prva marka koja je sve to rešila na jednostavan način, a ujedno postala ukras za pošiljku, poznata je pod nazivom Peni blek (Penny Black – na slici). Izdata je 1. maja 1940. godine u Velikoj Britaniji u okviru inicijative za promenu načina funkcionisanja poštanskog sistema koju je pokrenuo ser Roland Hil, učitelj i pronalazač, a kasnije i direktor poštanske službe. Na njoj je bio lik tada dvadesetjednogodišnje kraljice Viktorije i vrlo je nalikovala današnjim markama, osim što nije imala perforirane ivice, već sasvim ravne. Kako je Britanija bila jedina zemlja sa poštanskim markama, na njima nije bilo potrebe da se naznači poreklo, o kom je, uostalom, govorila i sama slika.

Za izumitelja poštanske marke može se uzeti i Vilijam Dokvra, britanski trgovac koji je sa svojim kolegom Robertom Marijem krajem 17. veka ustanovio sasvim rudimentarni poštanski sistem Londona, takozvani London peni post. Oni su za jedan peni prenosili pisma isključivo unutar grada Londona. Međutim, na pisma čiji je transport plaćen nisu lepili marku nalik današnjoj, već su lupali pečate, što se može smatrati direktnom pretečom.

No, vratimo se Hilovoj reformi poštanskog sistema. Najveća promena koju je on uveo bila je sistem naplate – sada je pošiljalac morao da plati uslugu. Poštanske marke su u narednim godinama postale vrlo tražene i pored toga što se usluga po svaku cenu morala platiti. Prema podacima Britanskog poštanskog muzeja, pre uvođenja ove marke, 1839. godine, poslato je 76 miliona pisama. Godine 1850. broj dostavljenih pisama iznosio je oko 350 miliona!

Tako je ovo parčence papira, uglavnom pravougaonog i ponekad trouglastog ili drugog oblika sa sličicom, postalo jedan od onih izuma koji su mali, jeftini, neobično jednostavni, ali su dali neverovatan doprinos savremenom društvu. Narednih godina su i druge države počele da uvode sličan sistem, a najpre su to učinile Švajcarska i Brazil.

Iako je naplata poštanske usluge postala drastično efikasnija, to nije uticalo na broj pošiljki, naprotiv. Tek je krajem 20. veka pošta postala rasterećenija kako je telefoniranje pojeftinilo, a ljudi su počeli da se dopisuju i putem elektronske pošte.

M.Đ.

—–

FOTO: Wikipedia/ Penny Black, 1840. (General Post Office of the United Kingdom of Great Britain and Ireland)

Tekst je nastao na osnovu eseja istoimenog autora prvobitno objavljenog na sajtu Elementarijum.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:51


ZARAZA X

Mesec dana posle nuklearne eksplozije koja se dogodila 9. avgusta 1945. godine, u Nagasaki su stigli prvi američki novinari. U Nagasakiju, sve zgrade u dvadeset kvartova bile su sravnjene sa tlom u prečniku od jednog kilometra oko nulte tačke. Čak se i beton pretvorio u pepeo, a kameni spomenici su se istopili.

Smrtnost je iznosila 96,7 odsto među ljudima koji su spaljeni pri širenju vatrene lopte, 96,9 odsto među žrtvama sa teškim spoljnim povredama i 94,1 odsto među žrtvama koje nisu imale očiglednih oštećenja. Kilometar dalje efekti atomskog udara bili su sve slabiji – uništeno je 80 odsto objekata, dok je broj preživelih bio nešto veći.

Kako se dim u danima posle eksplozije spuštao na zemlju, otvarao se vidik zastrt leševima. Nišina je obišao i nekoliko improvizovanih bolnica. Svedočenja i bolovi žrtava otrovanih radijacijom bili su zastrašujući, naročito jer u to doba u Japanu nije bilo poznato kakve efekte ima radijacija na ljudski organizam.

Proslavljeni ratni izveštač i dobitnik Pulicerove nagrade Džorž Veler, došao je u grad 7. septembra i napisao prve novinske izveštaje koji su prikazali prave razmere atomskog razaranja. Međutim, čitava serija Velerovih članaka iz Nagasakija nije objavljena, zbog cenzure američkog vojnog zapovednika u Japanu, generala Mekartura.

Svet će o razmerama atomskih udara saznati iz knjige “Hirošima” Džona Heršeja koju sledeće godine objavljuje časopis Njujorker. Velerove reportaže će tek šezdeset godina kasnije, u junu 2005, otkriti Entoni Veler, sin slavnog izveštača. On će u japanskom visokotiražnom dnevnom listu “Majiniči šimbun” objaviti kopije tekstova koje je pronašao u arhivi svog oca.

Kao direktni očevidac, Veler je upečatljivo oslikao atmosferu u uništenom gradu, a čitaoci japanskog lista mogli su da primete kako iz reportaže u reportažu Velerovo oduševljenje zbog snage američkog oružja polako nestaje i biva zamenjeno užasom pred mukama žrtava.

U drugom nastavku svojih reportaža Veler prvi put pominje zarazu X, opisujući bolesnike koji “nemaju opekotine, niti prelome, ali su prekriveni crvenim flekama, sa crnilom oko usana”. Veler uz to, kaže da je u Nagasakiju video i “decu koja su izgubila kosu”. Treći deo njegovih reportaža nalikuje na izveštaj iz grada zaraženog kugom.

“Ovde zaraza i dalje odnosi živote. Ljudi, žene i deca bez ikakvih vidljivih znakova povreda svakodnevno umiru u bolnicama. Oni su prethodnih nedelja hodali unaokolo misleći da su srećno izbegli smrt. Lekari iskreno priznaju da ne mogu da odgonetnu uzrok ove pošasti. U jednoj bolnici je od 343 bolesnika do sada preminulo 200 ljudi. Svi oni su mrtvi, usmrćeni atomskom bombom, ali niko ne zna zašto. Za nekoliko dana se očekuje dolazak 25 Amerikanaca koji će ispitati lokaciju koju je pogodila bomba. Japanci se nadaju da će oni doneti odgovore o zarazi X.”

S.B.

——

Foto: Wikimedia

*Tekst je deo serije, treći od šest, o nuklearnom oružju koji objavljujemo po motivima feljtona istog autora “Gradovi nuklearne ere”, objavljenog u listu “Vreme”
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:52


Tri

Ovih dana Švajcarska nacionalna banka predstavila je novu novčanicu od 200 franaka na kojoj, uz druge elemente ima i tri prsta – što su mnogi iz našeg regiona pozdravili, a drugi se uvredili, misleći da ima nekakve veze sa Srbijom i pozdravom s tri prsta.

No, tri prsta simbolizuju tri ose Dekartovog koordinatnog sistema, X, Y i Z, a kako su objasnili u Švajcarskoj nacionalnoj banci, ona simbolizuju naučne ekspertize Švajcarske, države u kojoj se nalazi najveće evropsko naučno potrojenje, CERN.

Šta još simbolizuje broj tri?

“Nauka nije samo nešto što opisuje i objašnjava prirodu; ona je deo međuigre između prirode i nas; nauka opisuje prirodu onako kako je ona izložena našem metodu ispitivanja”, napisao je slavni nemački fizičar i filozof Verner Hajzeberg (1901–1976), dobitnik Nobelove nagrade, jedan od rodonačelnika kvantne mehanike i nesuđeni tvoracnacističke nuklearne bombe, sa dubokim pravom razdvajajući svet, naše matematičko poimanje i nauku na tri celine.

Sasvim slučajno, trojka je jedini ceo broj koji se nalazi između Ojlerovog broja (e), koji najbolje simbolizuje matematički univerzum i Ludolfovog broja (π), koji u bezbroj procesa karakteriše onaj realni.

Preterano je reći da trojka karakteriše celu ljudsku misao, ali gotovo da nema oblasti u kojima stvari i pojave nisu izdeljeni na tri celine – počev od matrijarhalne velike boginje koja se javljala u tri moda – majci, ženi i kćerci, preko Platonove podele da tri dela duše, pa kroz čitav splet filozofskih, religioznih i naučnih podela, sve do hrišćanske dogme trojstva Oca, Sina i Svetog duha. Oslonjena na ovaj bogoslovski predložak trojka kod nekih naroda (poput Srba) ima težinu simbola nacionalnog identiteta.

Sa druge strane, moderna se društva jako simbolički oslanjaju na tri tekovine Francuske revolucije (sloboda, jednakost, bratstvo). Kao što je živi svet podeljen na tri kraljevstva – arhee, bakterije i eukariote – a zvezde na eliptične, spiralne i iregularne, tako i naučni zakoni često idu u trojkama, od Njutnovih mehaničkih, pa od Asimljoveih zakona robotike.

Ima, zapravo, nešto u samom poimanju brojanja što vezujemo za trojku. Deca u svojim igrama neprekidno broje do tri, a uvek kad hoćete da (umetnički) zamislite kako neka osoba, pre nego što počne da ubija, odbrojava radi upozorenja, ona će to raditi do tri. U pravopisu sa istom ekonomijom koristimo samo tri tačke da označimo mnoštvo koje sledi. Ne ulazeći u to kako prostor poimamo u tri euklidske dimenzije, tri tačke su u geometriji dovoljne da opišemo krug ili ravan, dok sa dve ne možemo da napustimo liniju.

Sama arapska cifra tri u svom liku prilično je sačuvala tri horizontalne crte koje su korišćene u drevnoj Indiji. Kasnije je Starim Rimljanima navodno bilo dosadno da kod pisanja četvorke nastave sa svojim vetikalnim crtama, pa je trojka ostala poslednja brojka koja se zapisuje sa onoliko crta koliko vredi. No, trojstvo, naravno, ne podrazumeva jedinstvo samo po sebi.
Među hiljadama sličnih sujeverica ispletenih oko trojke, urbani običaj da trojica ne smeju istovremeno zapaliti cigaretu navodno je potekao još iz Prvog svetskog rata. Prvog koji pali cigaretu neprijatelji su mogli da primete, na drugog ciljaju, a trećeg da ubiju. Jer, kad obrojimo, treći uvek strada, kao treći u ljubavnom trouglu ili kao treće doba. Treći stalež. Treći svet.

S.B.

—–

ILUSTRACIJA: Švajcarska nacionalna banka

*Tekst je nastao prema eseju istog autora objavljenom u publikaciji “Brojevi” u izdanju CPN.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:54

FIBONAČIJEV NIZ

Leonardo iz Pize, u istoriji matematike bolje upamćen kao Fibonači, 1202. godine zapisao je u knjigu Liber Abaci (Knjiga o računanju) i danas popularan zadatak koji na jednostavan način objašnjava takozvani Fibonačijev niz.

On je želeo da izračuna kako će se uvećavati populacija zečeva koji žive na jednom polju. Fibonači je zamislio da je u polje pušten par novorođenih zečeva – jedan mužjak i jedna ženka. Kada dostignu uzrast od mesec dana, oni se pare, i na kraju drugog meseca se razmnože tako da izrode još jedan par zečeva, mužjaka i ženku. Fibonači je pretpostavio da zečevi nikad ne uginu i da ženka svakog meseca okoti dva mladunca, mužjaka i ženku.

A evo i zadatka: koliko će parova zečeva biti na ovom polju po isteku prve godine?

Hajde da izračunamo!

Po isteku prvog meseca, naš par zečeva taman je stasao za parenje, ali se ženka još nije okotila i na polju su i dalje samo dva zeca, tojest jedan par.

Na kraju drugog meseca, ženka je okotila novog mužjaka i ženku, pa sada imamo dva para zečeva.

Na kraju trećeg meseca, mama zečica ponovo je okotila par zečeva, a njena ćerka ima mesec dana i spremna je za parenje. Sada imamo tri para zečeva.

Na kraju četvrtog meseca, najstarija ženka ponovo je okotila par zečeva. Njena najstarija ćerka takođe je okotila par zečeva. Mlađa ćerka je napunila mesec dana i tek je statsala za parenje. Imamo ukupno pet parova zečeva.

Populacija zečeva na polju raste ovim tempom: 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34… a svaki sledeći član niza jednak je zbiru prethodna dva.

Možemo li postaviti formulu za izračunaranje?

Fibonačijev broj ćemo izračunati koristeći poslednja dva broja niza. Znamo da indeksiranje članova niza počinje od nule, zatim sledi jedinica. Formula će glasiti:

Fn = Fn-1 + Fn-2
Fibonačijev niz ima još neke neobične osobine. Ako podelimo svaki broj u nizu sa onim koji mu prethodi, dobijamo rezultate koji teže vrednosti zlatnog preseka.

1 / 1 = 1
2 / 1 = 2
3 / 2 = 1,5
5 / 3 = 1,66
8 / 5 = 1,6
13 / 8 = 1,625
21 / 13 = 1,615
34 / 21 = 1,619
55 / 34 = 1,617

Fibonačijev niz vekovima fascinira kako naučnike tako i laike jer se grafički predstavljen (oblikujući tzv. Fibonačijeve spirale) može primetiti u prirodi, kao cvetovi u cvatu suncokreta, u kori ploda ananasa, rasporedu grana na stablu, cvetanju artičoke, u semenkama na plodu jagode, nekim šišarkama i cvetovima… Kroz istoriju se verovalo da ovaj niz ima mistična i harmonična svojstva.

M.Đ.

—–
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:55

KAKO PISMONOŠA ZNA PUT DO KUĆE?

Da li ste znali da je jedna od danas najvećih svetskih medijskih agencija, Rojters, za slanje podataka sa berze između Ahena i Brisela svojevremeno koristila golubove?

Međutim, pismonoše su koristili još u Persiji, gde je prvobitno i razvijana veština treniranja ptica. Golubovi su bili posebno pogodni za slanje poruka i sitnih, laganih stvarčica, jer su umeli da se vrate kući i sa udaljene, nepoznate lokacije.

Nakon Persijanaca golubove su koristili i Rimljani – Julije Cezar preko njih je obaveštavao o svojim pobedama, a Grci su u različite gradove slali ptice sa porukama u kojima je stajalo ime novih pobednika na Olimpijskim igrama.

Mada “simbol mira”, u XIX veku u velikom broju država golub je korišćen u vojne svrhe. Problem je nastao kada su druge vojske počele da na njih šalju svoje – sove. Početkom XX veka čak je patentirano vazdušno fotografisanje uz upotrebu golubova umesto, na primer, današnjih dronova.

Kako je upotreba telegrafa postajala popularnija tako su poštanske službe, veliki korisnici “golubijih usluga” polako povlačile ptice iz upotrebe. No, i danas neki smatraju da su golubovi suviše brzi i pouzdani da bi prestali da ih koristimo. Brojni američki mediji su pre nekoliko godina zabeležili kao atrakciju da jedan snalažljivi vlasnik turističkog centra “Rocky Mountain Adventures” u blizini Denvera još koristi ptice u zaista inventivne svrhe. Kad njegovi klijenti, turisti, odu u divljinu gde fotografišu prirodu i sve što im duša želi, po završetku izvade memorijsku karticu iz aparata i spakuju je u malu vrećicu nalik ruksaku. Vreća se okači na leđa goluba kog turisti tokom šetnje sve vreme nose sa sobom, a zatim puste pticu da slobodno odleti. Dok se vrate do turističkog centra, već ih čekaju razvijene fotografije i njihova memorijska kartica.

Kako ove ptice znaju da se vrate kući?

Izgleda da se najviše oslanjaju na osmatranje terena i na Zemljino magnetno polje. Naučnici, naime, objašnjavaju da je upotreba Zemljinog magnetnog polja za navigaciju ptica potvrđena eksperimentom sa veštačkim magnetnim poljem i praćenjem moždane aktivnosti golubova. I mada znaju da postoji jasna veza zahvaljujući kojoj pismonoše imaju nekakav “unutrašnji navigacioni uređaj” naučnici još ne mogu precizno da objasne gde je taj “unutrašnji magnet” kojim golubovi detektuju magnetno polje.

M.Đ.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:56

JAPANSKA BOMBA

Posle eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju, japanske vojne vlasti obrazovale su “komisiju za protivmere novoj bombi”. U njen rad bio je uključen i Jošio Nišina (1890 – 1951), vodeći japanski nuklearni fizičar i zapravo „otac moderne japanske fizike“.

Nišina je dvadesetih godina boravio u Kopenhagenu gde je studirao fiziku kod Nilsa Bora, na izvestan način “oca atomske fizike”. Potom se vratio u Japan i pokrenuo atomska istraživanja u svojoj zemlji. Mada su američki fizičari tokom rata smatrali da upravo Nišina razvija atomsku bombu, japanski nuklearni projekat nalazio se na samom početku.

Japanska vlada nikada nije pokrenula veće istraživanje, Nišinina laboratorija u Tokiju bila je razrušena vazdušnim napadima, a Japan nije posedovao dovoljno uranijumove rude od koje bi se mogao dobiti nuklearni materijal za bombu. Jedini do tada učinjeni koraci bili su Nišinini proračuni o razornoj snazi bombe koja bi se mogla dobiti fisijom uranijuma.

Fotografija napoznatog autora prikazuje Nišinu godinu dana pre smrti. Neposredno posle atomskih napada na Hirošimu i Nagasaki, Nišina je inače pozvan da se hitno pojavi pred generalštabom japanske vojske, o čemu detaljno piše Robert Jang u knjizi „Svetlije od hiljadu sunaca“.

Jedan oficir vazduhoplovstva je bez ikakvih obaveštenja odveo Nišinu u vrhovnu komandu. Zamenik šefa generalštaba general Kavabe upitao je nuklearnog fizičara: “Da li biste bili u stanju da za šest meseci izgradite atomsku bombu? Toliko dugo još bismo mogli nekako da izdržimo.”

Nišina je odgovorio da pod trenutnim okolnostima njemu i njegovim saradnicima ne bi bilo dovoljno ni šest godina da naprave takvo oružje. Na to je Kavabe upitao da li Nišina može da predloži bilo kakvu efikasnu zaštitu od novih bombi. Nišina je na trenutak razmislio i rekao: “Pucajte na sve neprijateljske avione koji se pojave nad Japanom.”

Efikasne zaštite od atomskih napada nije bilo. Nišina je obišao Hirošimu i Nagasaki kako bi izmerio razmere uništenja. Mada je kao fizičar bio sasvim svestan razorne moći koju može imati atomska bomba, ono što je video u takozvanoj zoni hipocentra sasvim ga je porazilo.

Međutim, Nišinu sve to nije omelo – požrtvovano je ispitao ruševine kako bi izmerio količinu radioaktivnosti, što se kasnije odrazilo na njegovo zdravlje. U decembru 1945. čitavo telo mu je bilo prekriveno mehurićima zbog zračenja koje je apsorbovao.

Uz ove tegobe, Nišinu je kasnije mučila i griža savesti, pošto je kao ugledan fizičar svojim predratnim radovima u velikoj meri doprineo potonjem razvoju nuklearnog oružja. Njegovo osećanje delili su naučnici u mnogim zemljama, naročito oni koji su u strahu od razvoja sličnog oružja u nacističkim zemljama učestvovali u američkom “Menhetn” projektu.

Međutim, angažman fizičara na obustavljanju daljeg razvoja nuklearnih oružja nije dao nikakve rezultate. Njihova uloga bila je okončana kada je oružje apokalipse postalo merilo moći.

S.B.

—–
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:58


DEŠIFROVANJE ENIGME

Blečli park, zima 1939. U Bakinghamširu u Engleskoj veliki rat još uvek deluje daleko. Tek će naredne godine doneti poraze za savezničku ekspediciju u Evropi i nakon povlačenja iz Denkerka ratna dejstva preseliti nad Britaniju.

Magla i tišina vladaju u dvorištu oko vekovima stare vile u kojoj je sa izbijanjem novog rata smeštena takozvana Stanica X, poznata i kao Državna škola za kodove i šifre.

Svetlost je upaljena samo na krovnom prozoru jedne od koliba u dvorištu. Ovde uz lampu mladi engleski matematičar Alan Tjuring (1912–1954), u to vreme već poznat širom sveta po svom neočekivanom odgovoru na Hilbertov zadatak odlučivosti, rešava problem Enigme, sa kojim niko osim njega ne želi da se suoči.

Tokom te decembarske noći, Tjuring iznenada rešava sistem indikatora na ovoj zagonetnoj nacističkoj spravi za šifrovanje mornaričkih poruka. A potom, pre jutra dolazi na još jednu, sasvim novu ideju – smišlja sekvencijalnu statističku tehniku kojom se šifra Enigme može razbiti. Daje joj naziv Banburismus.

U narednim danima će sam sebe uveriti da je njegov novi metod funkcionalan u praksi, što dovodi do pokretanja najbolje čuvanog tajnog projekta u Drugom svetskom ratu, projekta “Ultra”. Njegove posledice nisu uticale samo na ishod rata koji će tek pokazati svoje strašno lice, nego su sasvim uzgredno dovele i do onoga što u XX veku znamo kao kompjuterska revolucija.

Spravu Enigma razvio je 1923. godine nemački kriptograf doktor Artur Šerbijus, u nameri da zainteresuje komercijalne kompanije za upotrebu šifrovanih informacija. Međutim, interesovanje za Šerbijusov izum pokazala je samo nemačka mornarica, koja je uskoro razvila sopstvenu verziju ovog uređaja.

Enigma se sastojala od pet rotora sa zarezima, od kojih je svaki predstavljao različita slova abecede. Poruku šifrovanu Enigmom, primalac je mogao dešifrovati uz pomoć druge Enigme, ali samo ako je bio upoznat sa odgovarajućim položajem rotora. Do 1933. godine čitav Vermaht koristio je Enigmu koja je u narednim godinama doživela znatna unapređenja.

Već 1931. godine saveznici su bili upoznati sa postojanjem i svrhom ovog uređaja, pošto je nemački obaveštajac Hans Tilo Šmit dopustio francuskim tajnim agentima da fotografišu ukradena uputstva za upotrebu Enigme. Međutim, ni francuski ni britanski kriptolozi godinama nisu uspevali da razotkriju njenu šifru. U tome su sredinom tridesetih godina uspeli Poljaci.

Tim predvođen poljskim matematičarem Marjanom Rajevskim rekonstruisao je čitav uređaj, sa svim detaljima, što je Poljacima omogućavalo da između 1933. i 1938. godine prate radio-poruke nemačke armije. Kada su 1939. godine otpočele pripreme za Nemačku invaziju na Poljsku, rezultati Rajevskog bili su prosleđeni Britancima. Tada je britanska tajna služba pokrenula takozvani projekat “Ultra” u Blečli parku, 80 kilometara severno od Londona.

Projekat je okupio nekolicinu vrhunskih britanskih matematičara i kriptologa, koji su svakodnevno dešifrovali nemačke tajne poruke kodirane Enigmom. Od septembra 1939. u Državnoj školi za kodove i šifre istraživanje su vodili kriptoanalitičari Alan Tjuring i Dili Noks.

Svakodnevno je snimano preko 2000 šifrovanih radio-poruka nemačke vojske, od kojih su neke bile odaslate sa najvišeg nivoa, pa čak i od Adolfa Hitlera lično. Kako bi se ispitale sve kombinacije rotora Enigme i obradile velike količine podataka, tokom “Ultra” projekta razvijeni su čak i prvi primitivni računari. Ključni problem bilo je pravovremeno nalaženje odgovarajućeg rasporeda rotora, ali su tokom rata u Blečli park pristizali brojni obaveštajni podaci sakupljeni na terenu, kao što je bilo pronalaženje šifrantskih knjiga za Enigmu na dva zarobljena broda u Atlantiku.

S. B.
—–

FOTO: Punishar/wikimedia commons

*Prema eseju istog autora “Matematička jabuka” objavljenom u “Vremenu nauke”
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 16:59


PROBLEM 17 KAMILA

Evo jednog lepog zadatka iz popularne matematike, koji je poznat kao problem sedamnaest kamila. Naime, trojici sinova otac je ostavio sedamnaest kamila tako da najstarijem pripadne jedna polovina, srednjem jedna trećina, a najmlađem jedna devetina ovog pustinjskog voznog parka. Kako sinovi treba da podele dragoceno nasledstvo?

Prema legendarnoj priči, sinovi nikako nisu mogli da se dogovore, budući da je sedamnaest prost broj i nije deljiv ni sa jednim drugim osim samim sobom i jedinicom, a kamoli da je deljiv i sa dva, i tri, i devet. I onda su u pomoć pozvali mudraca, koji se iz daleke oaze dogegao na staroj, mršavoj kamili, da bi očas rešio problem sa sedamnaesticom.

A ona se, sedamnaestica, inače može smatrati “najprostijim” od prostih brojeva. Osim što se javlja u nizu zgodnih teorema teorije brojeva, broj sedamnaest često smatraju i “prvim slučajnim brojem”. Naime, prema istraživanju na Tehnološkom institutu Masačusets (MIT) u SAD, u najčešćem broju slučajeva kad od nekog tražite da vam kaže prvi random, nasumičan prost broj koji mu padne na um, on će reći sedamnaest. Neki ugledni profesori matematike sa Stenforda i Prinstona su kao primer uvek probno dokazivali da neka tvrdnja važi za broj sedamnaest, jer će onda verovatno važiti i za sve ostale proste brojeve.

U Italiji se zbog igre sa rimskim zapisom XVII, koji u anagramu VIXI simbolizuje smrt, sedamnaest ponegde smatra nesrećnim brojem. Sedamnaest je uglavnom zbog godina života čest motiv u popularnoj kulturi, jedan časopis za devojčice nazvan je po ovom broju, ali su po njemu nazvane i ozbiljnije stvari – glavni junak kultnog Polakovog filma Tri Kondorova dana zaposlen je u odeljenju CIA broj sedamnaest, a sedamnaesta Brodmanova oblast koja se nalazi u zadnjem režnju moždanog korteksa zadužena je za čulo vida.

U Japanu je broj sedamnaest važan deo kulture, budući da svaka haiku pesma mora da sadrži tačno sedamnaest slogova, takozvanih on-a. Jedan od najvećih haiku majstora Masaoka Šiki (1867–1902) tako kaže:

Sa sto radnika
Iskopavaju zemlju:
Jedan dugi dan.

Međutim, sa sedamnaesticom se u dugim danima možete igrati i na druge načine – ako sedamnaest puta stepenujete deset dobićete starost Univerzuma u sekundama, od Velikog praska naovamo, a ako, kao pojedini mistici, saberete kvadrate prostih brojeva do sedamnaest (2, 3, 5, 7, 11, 13, 17) u zbiru ćete dobiti 666, broj zveri. Sedamnaest sati jeste zaista pakleno dug radni dan, ako nema nikakvih radničkih prava, kao što je bivalo.

A šta je za samo sedamnaest sekundi uspeo da uradi mudrac sa kamilama? Pozajmio je trojici naslednika svoju mršavu kamilu i kad ih je bilo osamnaest u krdu rekao je sinovima da se posluže. I najstariji je uzeo pola, devet kamila, srednji trećinu, šest, a najmlađi devetinu, dve kamile. Posle toga je još uvek ostala jedna, naravno, ona najneuglednija, mudračeva. Ponekad se, uz malo mozga, možemo nagoditi i tako da niko ne gubi.

S.B.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 17:01

TRAGOVI SVEMIRA NA ZEMLJI

Iako je kosmičko zračenje otkriveno pre više od jednog veka, njegova glavna tajna ostaje neodgonetnuta. Odakle ono dolazi? Zašto se javlja u celom univerzumu

i može li se snimiti na svakom deliću neba? Koliko je staro? Zašto ima tako visoke energije?

Kako smo uopšte saznali za njega?

Kosmičko zračenje je otkriveno 1912. godine, u seriji hazardnih ogleda. Austrijski fizičar Viktor Hes (1883–1964) načinio je tokom te i prethodne godine čak deset poletanja balonom do ogromnih visina, kako bi pokušao da odgonetne poreklo misteriozne radijacije koju su tih godina zapazili francuski naučnici. Još od 1896, otkako je otkrivena prirodna radioaktivnost, veliki broj fizičara se posvetio eksperimentima sa ovom misterioznom pojavom.

Fizičare je posebno zbunjivalo sveopšte prisustvo radijacije u okruženju, koje se moglo detektovati i tadašnjim primitivnim instrumentima i koje nije uopšte zavisilo od toga ima li ili nema radioaktivnog izvora. Vršena su merenja čak i na otvorenom moru i pokazalo se da radijacija dopire čak i tamo, mada radioaktivnih izvora nema miljama u okolini. I onda se 1910. nemački fizičar i jezuita Teodor Vulf (1868–1946) popeo čak i na vrh Ajfelovog tornja da izmeri ima li na njegovom vrhu radijacije. Pokazalo se da je na visini od 330 metara i te kako ima i uz to – da je većeg intenziteta. Nakon toga će Vulf čak zaključiti da je ova radijacija verovatno još jača na većim visinama.

Sledeći ovu zamisao, Viktor Hes će započeti svoje eksperimente balonom i popeti se na za to doba ogromne visine. Na nižim visinama Hesovi instrumenti će pokazivati da zračenje opada kako se penje. Međutim, na oko 1000 metara, Hes će uočiti da se situacija menja i da intenzitet tog zračenja postaje sve jači. I potom još jači. U jednom od svojih deset hrabrih poduhvata, Hes će se popeti do visine od 5000 metara. Instrumenti će mu ovde pokazati da je intenzitet zračenja čak pet puta veći nego na tlu.

Shvativši da to zračenje očigledno dolazi odozgo, Hes će zaključiti da je reč o zračenju koje u atmosferu dolazi iz svemira. Nakon objavljivanja Hesovog rada u žurnalu Austrijske akademije nauka, postaće jasno da Zemlju neprekidno zasipaju neobične čestice visoke energije, ali će ovo otkriće biti i kritikovano. Američki ugledni fizičar Robert Miliken (1868–1953), poznat po eksperimentu kojim je pokazao da je naelektrisanje elektrona negativno, pokušaće da ospori Hesove nalaze, ali će nakon sopstvenih merenja zaključiti da čudnovato zračenje zaista postoji. Miliken će mu 1925. godine i dati naziv “kosmičko zračenje”, koji od tada postaje rasprostranjen.

Kako bi ga što preciznije izmerio, Miliken konstruiše elektrometar čija se očitavanja mogu snimiti na filmu, tako da šalje u visinu bespilotne balone i njima meri intenzitet zračenja. To mu omogućuje da izvrši veliki broj merenja, tako da MIliken čak počinje da tvrdi kako je on zaslužan za samo otkriće. No, eventualna nepravda će biti sasvim otklonjena već 1936. kada Viktor Hes dobija Nobelovu nagradu za otkriće kosmičkog zračenja. Ironijom, Hes dve godine kasnije napušta Austriju, gde zbog narastajućeg nacizma ne može da ostane sa svojom suprugom jevrejskog porekla, tako da se seli u Ameriku.

S.B.

—–

Tekst je nastao prema eseju istog autora objavljenom u Nedeljniku Vreme.

FOTO: judithscharnowski/Pixabay
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Ned 10 Feb - 17:03

NEBO NAD HIROŠIMOM

Bilo je 8.15 ujutru, u japanskom gradu Hirošimi, 6. avgusta 1945, pre tačno 73 godine. Ispušten iz B29A bombardera na koga niko nije obraćao pažnju, „Mali dečak“ je eksplodirao na visini od 680 metara iznad grada


.

Detonacija se dogodila u šesnaestoj sekundi ovog minuta. Do njegovog isteka odigrala se kataklizma, a grad star 500 godina iščezao je u čudovišnom belom oblaku.

Eksplozija atomske bombe bačene na Hirošimu proizvela je efekat ekvivalentan eksploziji 15.000 tona eksploziva TNT (15 kilotona). Atomski udar je tokom jednog minuta usmrtio 66.000 i ranio 69.000 civila.

Hirošima i Nagasaki, na koji je bomba bačena dva dana kasnije, jedini su gradovi koji su doživeli nuklearni udar. U specijalnom saopštenju od 6. avgusta 1945, Bela kuća je obavestila javnost da je „najveća bomba koja je ikad korišćena u istoriji ratovanja“ tog jutra bačena na „Hirošimu, značajnu japansku vojnu bazu“.

Mada su japanske vlasti započele raseljavanje preživelih, zbog radijacione bolesti do kraja 1945. ukupan broj žrtava narastao je na 140.000. Prema podacima grada Hirošime iz 2004, ukupan broj žrtava atomske bombe je 237.062.

Fotografija prikazuje jedan američki bombarder B29A snimljen tokom akcije nekoliko nedelja ranije iznad grada Osake, koji je takođe bio jedna od potencijalnih meta za nuklearno bombardovanje.

Inače, dan pre atomskog napada na Hirošimu, 5. avgusta, u samoj završnici Drugog svetskog rata, dok su SAD vodile seriju bitaka sa Japanom, na ostrvo Tinijan u Pacifiku, gde se nalazila baza za ovu operaciju, stiglo je odobrenje predsednika Harija Trumana za atomski napad na Japan.

Pod komandom pukovnika Pola Tibetsa, bombarder “Enola Gej” sa dvanaest članova posade uzleteo je u dva ujutru po lokalnom vremenu. Četiri sata kasnije, pukovnik Tibets obavestio je posadu o ciljevima misije, kao i da se u avionu nalazi bomba sačinjena od uranijuma U235, nazvana „Mali dečak“, koja predstavlja najrazornije oružje u dotadašnjoj istoriji civilizacije.

U 7.25 japanski radar registrovao je kako se gradu približava američki bombarder i radio-vezom uzbunio okrug Hirošima. Međutim, nad gradom je bezazleno kružio samo jedan avion, činilo se da nema opasnosti. Bio je ponedeljak ujutru i stanovnici Hirošime započeli su svoje dnevne obaveze. Niko od 255.000 stanovnika grada nije mogao da očekuje pakao koji će uslediti.

S.B.

—–

Foto: United States Air Force Historical Research Agency – Maxwell AFB, G H J Sharrings – Wikimedia

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   

Nazad na vrh Ići dole
 
Nauka kroz price
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Vreme nauke-