Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Nauka kroz price

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:22


VATRA

Gotovo da ne postoji opštije među opštim mestima od otkrića vatre. I možda baš zato tako malo znamo o njemu. Ako zbog načina grejanja ili kakvog drugog razloga često imate priliku da ložite ili održavate vatru, nije vam nepoznat recept „toplota, kiseonik i gorivo“, sastojci koji moraju biti u pravom odnosu kako bi do vatre došlo (što se inače naziva vatreni trougao).

Mada je ova drevna tehnologija temeljno ugrađena u svaku ljudsku kulturu, o njenom otkriću mahom zaključujemo upravo tako – na osnovu sopstvenog iskustva i osnovne veštine paljenja vatre. No, kada su zaista ljudi otkrili recept za ovu vrstu intenzivne oksidacije koju nazivamo vatrom?

Kako francuska autorka Laura Spini piše u novom broju časopisa New Scientist, vatru zapravo i nije otkrio čovek – to se dogodilo mnogo pre dolaska Homo sapiensa na sever, u Evropu (koji se događa pre ko 50.000 godina), zapravo – milionima godina ranije. Arheologija potrđuje da je vatra bila sasvim osvojena tehnologija u epohi neandertalca.

Možda niste obratili pažnju da vatra nije materijalna stvar, nego je ona zapravo proces. No, obično se vatra doživljava kao prirodna pojava kojom su ljudi i njihovi neposredni inteligentni preci ovladali i ukrotili je kako bi za razliku od drugih životinja grejali prostor u kome žive, ali i da bi osvetljavali prostor, lovili, zagrevali hranu, smanjili opasnost od mikroba i štitili stanište od noćnih lovaca.

Vatra koju znamo nije oduvek prirodno postojala na Zemlji – za početak, ako se izuzmu gasovi, nije bilo materijala koji bi mogao da gori sve dok život nije ovladao planetom. Budući da je za gorenje neophodan skladan odnos ne samo goriva izloženog toploti, nego i kiseonik, da bi se u prirodi javili požari bilo je neophodno da koncentracija slobodnog kiseonika u atmosferi dostigne 13%.

Količina kiseonika se dramatično menjala tokom geološke istorije i to zahvaljujući baš razvoju života, a zbog toga se i klima Zemlje menjala. Paleo istraživanja pokazuju da je pre oko 470 miliona godina u atmosferi bilo dovoljno kiseonika, a na Zemlji dovoljno vegetacije, da se vatra prirodno počne javljati.

Rani hominidi su mogli biti upoznati sa preimućstvima vatre. No, najstariji nalazi pokazuju da su čovekovi preci uspevali da skuvaju hranu tek pre 1,9 miliona godina, što je ipak daleko pre nastanka čoveka. Ne smatra se i da su ove ranije vrste Homo roda umele da vatru kontrolišu. Po nekim teorijama, do toga dolazi pre oko milion godina, ali vlada opšta saglasnost da će neandertalac pre pola miliona godina biti vrsta koja će potpuno zagospodariti ovom tehnologijom.

Istraživanja naseobina koje su nastanjivali neandertalci pokazuju da su tokom praistorije oni živeli nestalno i onda se, najednom, nešto dramatično dogodilo pre oko 500.000 godina – tada neandertlaci počinju da žive u pećinama, grupe se generacijama zadržavaju na jednom, suvom i bezbednom mestu. Arheolog Mat Pop sa Univerzitetskog koledža u Londonu smatra da su nenadertalci tada ovladali korišćenjem vatre i da je sa tim otkriven – dom.

Klima na severu, izvan Afrike, pre pola miliona godina nije bila blagonaklona – temperature su u toku godine povremeno padale i do 20 stepeni ispod nule. Vatra će zato igrati tako važnu ulogu u pećinskim zajednicama kako ljudi, tako i neandertalaca – u nalazištu Abrik Romani u Španiji, pećini u kojoj su generacijama obitavali neandertalci otrkiveno je više od 40 ognjišta.

Sa iščezavanjem nenadertalca, a potom i poljoprivrednom revolucijom, kad je pre oko 15.000 godina čovek počeo da sadi žitarice i pripitomljava živi svet, vatra više nije samo sredstvo za samoodbranu, način za grejanje doma i hrane, nego i oružje za osvajanje sveta – čovek počinje da svet pokorava upravo vatrom. Velikim požarima spaljuje vegetaciju, osvaja obradive terene i menja lik Zemlje.

S.B.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:24


KAKO DA SE ODLUČITE?

Smatra se da, svesno ili nesvesno, dnevno donosite više hiljada odluka, od načina na koji ćete se pokrenuti i kako ćete popiti guljaj kafe, do promene političke opcije ili portala koji više nećete čitati jer vas je izneverio. Ponekad, međutim, ne možete da se odlučite – sa mukom birate banku u kojoj uzimate kredit, dvoumite se zbog cene novih cipela, napustili biste nedostojanstven posao i krenuli u preduzetničku avanturu, ali niste sigurni. Kako da se odlučite?

Uvek možete pokušati da sebi pomognete – zabeležite, na primer, na papir opcije između kojih birate, svejedno da li su to banke ili poslovi. I ocenite svaku od opcija po tri kriterijuma: 1. Dobar ili loš? 2. Snažan ili slab? 3. Aktivan ili pasivan?

Ove tri veličine, evaluacija, potencija ili aktivnost, koje se u psihologiji nazivaju semantičkim razlikama (diferencijalima) mogu da pomognu u utvrđivanju vašeg stava, posebno ako vam nije ponuđen samo dvojak odgovor dobro ili loše, nego vam je ponuđena skala gde postoji i malo manje dobar i malo manje loš. Zato se ovakvi faktori vrlo često koriste u istraživanjima stavova ili pri psihološkim testovima.

U praksu ih je šezdesetih godina uveo američki psiholog Čarls E. Osgud, a ono što ih čini posebno uzbudljivim je što zadiru u razumevanje oblikovanja stavova. U poznatoj antropološkoj studiji iz 1964. Ogud je sa saradnicma isprobao 10.000 mogućih faktora u raznim zemljama i uz malo statistike pokazao da bi se ova tri faktora mogla smatrati univerzalnim u svakoj kulturi.

Sam proces odlučivanja, mada može biti slikovit i zgodan na papiru, događa se gotovo trenutno, onda kad nam odluka treba, a ne dva dana, tri skale i mnogo grafika kasnije. Teško da ste partneru prišli nakon podrobne faktorske analize. Čak i ako ste prethodni put sate proveli računajući da li da uzmete još jedan kredit, na tu odluku su možda delimično uticale i neke stvari koje se ne daju faktorisati, kao što su boje, toplina prostora, ponašanje vašeg bankara.

Na vaš izbor inače mogu da utiču svi ovi brojni, dugoročno beznačajni, ali trenutno važni faktori koji vrebaju u senci odluke. Raznovrsna znanja iz kongnitivnih nauka, pre svega psihologije, ali i drugih disciplina, poput fizike, matematike i biologije, do kojih su istraživači došli u poslednjih nekoliko decenija, pokazuju da se proces donošenja bilo kakve odluke ne može svesti samo na racionalnu analizu, čak i kod poslovično racionalnih ljudi.

Sa evolucionog stanovišta to je opravdano – Homo sapiens mnoge važne odluke donosi brzo i u vanrednim situacijama jer uticaj sredine uslovljava hoće li preživeti. Sa druge strane, često odluke donosimo i suviše brzo, kroz heuristike, što Kaneman i Tverski nazivaju “brzim” sistemom razmišljanja. Otud i toliko raznovrsnih kognitivnih prepreka, pa čak i zabluda, postoji u rasuđivanju, kao što su usidravanje ili dug iz prošlosti. Zbog njih olako upadamo u predrasude, biramo i pogrešno i dajemo šansu tamo gde nismo smeli.

Na drugoj strani, brzina mehanizma odlučivanja je istovremeno i vrlina, pa čak najveća snaga naše vrste. Uostalom, kad je o biranju reč, da li se i sami bilo kada, u bilo čemu – ljubavi, poslu ili politici – odlučujete za neodlučnost?

S.B.
*Po motivima članka istog autora “Kako donosite odluku?” objavljenog u aprilu 2016. u časopisu “Elementi” broj 4.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:25


KAKO JE OSVAJANJE AMERIKE DONELO ZIMU?

(U fokusu) Ledeni šesnaesti vek. Evropa je okovana zimom i strahom. U odsutnoj borbi, Osmanlije osvajaju tvrđavu Beograd i prelaze u Evropu – predvođeni Sulejmanom Veličanstvenim, Turci potiskuju Ugare iz Banata i Slavonije, a potom stižu do Beča – skoro čitav vek će vladati jugoistokom kontinenta. Srednji vek je gotov, stara carstva su iščezla, a svetom haraju epidemije, ratovi i smrt.

No, kontinent se budi u mraku – niču prvi izdanci ispod snega. Niski prinosi izazivaju glad, zemlja je opustošena, ali je time i stara aristokratija uzdrmana – iza debelih zidina razvijaju se gradovi, interesi moćnih zanatskih gildi nadilaze staro plemstvo, gladni kmetovi podižu ustanke, ugnjetavani traže prava, razvija se štampa, a Kopernikove ideje se postupno šire. Nemački bogoslov Martin Luter zakiva 95 teza na vrata crkve Svih svetih u Vitenbergu – počinje reformacija, a Evropa tone u verske ratove koji će trajati čitav vek i zauvek izmeniti lik Starog kontinenta.

U dalekim prekomorskim zemljama, španski i portugalski moreplovci otkrili su novi, obećani svet – Ameriku. Jedrenjaci iz toplih mora donose neshvatljiva blaga u evropske luke – počinje era kolonijalizma i rast Zapada. Vek kasnije, smer putovanja će se promeniti – Evropljani sve masovnije beže od starih nepravdi, siromaštva i religioznih nesloboda u Novi svet koji se čini opusteo, gotovo nenastanjen.

No, ovde su postojale razvijene civilizacije koje su iščezle početkom 16. veka, sa dolaskom prvih evropskih osvajača. Oko 60 miliona američkih starosedalaca je nestalo – uništeni epidemijama bolesti koje su kolonizatori doneli, ratovima, pljačkom i genocidom koji je stigao na obale Novog sveta u decenijama nakon što je 1492. Kristofer Kolumbo otkrio Ameriku.

Njihovo iščeznuće, međutim, ostavilo je daleki, neočekivani trag – novo istraživanje tima sa Univerzitetskog koledža u Londonu pokazalo je da je uništenje starosedelaca u Americi dovelo do pada globalne temperature i malog ledenog doba. Istraživanje Earth system impacts of the European arrival and Great Dying in the Americas after 1492 koje potpisuje Aleksandar Koh sa saradnicima privuklo je izuzetnu pažnju kako većine svetskih, tako i domaćih medija.

Hronike iz 16. veka beleže da su temperature u Evropi opale, da su prinosi oslabili, dok su se i najveći rečni tokovi ledili tokom zime – svet je ličio na prizor sa čuvene Brojgelove slike Lovci u snegu, nastale sredinom veka.

Naime, nestanak oko 10 odsto svetske populacije, koliko je nastanjivalo Ameriku, promenio je lik američkog kontinenta u narednom veku – prekinuta je obrada zemlje na ogromnom prostranstvu, vegetacija se obnovila i počele su da rastu šume. Smatra se da su se šume obnovile na prostoru uporedivom sa delom Evrope kojim je tada vladalo Osmanlijsko carstvo.

Sa tolikom novom vegetacijom, koncentracija ugljen-dioksida je značajno opala u atmosferi – uzorci leda pokazuju da se smanjila za oko 7 do 10 ppm. Kako je količina CO2 opala (kao što će se u industrijskoj eri dramatično povećati), zagrevanje atmosfere se smanjilo – globalna temperatura se snizila dovoljno da je to dovelo do pojave zime u Evropi, a sa njom i do dramatičnih promena na Starom kontinentu.

Istraživanje izaziva uzbuđenje i zato što pokazuje kako je klimatski sistem Zemlje osetljiv – pošumljavanje na velikom prostoru očigledno može da zaustavi i preokrene globalno zagrevanje. Nažalost, količine CO2 koje čovek danas sagorevanjem fosilnih goriva emituje u atmosferu izgledaju sasvim nedostižne – izveštaji IPPCC-a govore da se godišnje emituje oko 3 ppm. Tako se za samo dve godine emituje toliko CO2 da sasvim poništi efekat širenja šuma do kakvog je dovelo istrebljenje starosedelaca Amerike.

S.B.

—–

Foto: “Lovci u snegu”, Piter Brojgel Stariji, 1565. / Kunsthistorisches Museum, Beč / Google Art Project – Wikimedia Commons
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:27


USTANAK GLADIJATORA

Ratnička plemena Samnita s prostora današnje južne Italije oko 290. godine p.n.e. postala su deo Rimske Republike, a sa njima je u Rim stigao jedan sasvim novi običaj – borbe gladijatora.

Među Samnitima gladijatori su bili deo obreda sahranjivanja. Ta tradicija se nastavila – zabeleženo je da su gladijatorske borbe u Rimu prvi put održane 264. godine p.n.e. na sahrani Decima Junija Bruta kada su nastupila tri para gladijatora.

„Popularnost krvavih borbi raste, sudeći po tome što pedesetak godina kasnije pogrebnu ceremoniju Emilija Lepida uvećava 44 gladijatora“, piše Aleksandar Ćirić u knjizi „Igre u Olimpiji“ (Vreme knjige, 1996. godine).

Rimska aristokratije, navodi Ćirić, u početku je bila rezervisana prema ovakvim spektaklima, za razliku od običnih građana. Zato su vekovima gladijatorske borbe bile samo deo javnih igara i za njih nisu građeni posebni amfiteatri.

Tokom narednih decenija, uloga rituala sa gladijatorima postepeno se gubila – sahrane su postajale banketi na kojima se građanima delila hrana, a igre i borbe desetina gladijatora trajali su danima.

Cezar je na primer, odmah po stupanju na vlast, u čast i povodom smrti svog oca (koja se dogodila 20 godina ranije) organizovao borbu 320 gladijatora odevenih u srebrne oklope. Pobedu nad Dačanima Trajan je slavio 123 dana, a u borbama je učestvovalo 10.000 gladijatora i stradalo je 11.000 životinja.

„Gladijatori su za borbu obučavani u posebnim školama koje su držali bogati pojedinci ili profesionalni menadžeri: u prvom slučaju moglo se raditi o onima koji su organizovanjem borbi sticali politički uticaj, u drugoj o posrednicima koji su obezbeđivali gladijatore za nastup na javnim igrama“, navodi Ćirić, dodajući da su usluge takozvanih lanista, učitelja borbe, po pravilu bile skupe.

Gladijatori su u školama trenirani mukotrpno. Imali su posebnu ishranu koju je nadzirao lekar, zatim masaže, tretmane u toplim i hladnim kupatilima, bili su bogato nagrađivani, ali istovremeno su živeli zahvaljujući milosti vlasnika škole koji je imao pravo i da ih ubije. Postojala je hijerarhija među gladijatorima koja je podrazumevala i različito oružje – mačevi, mreže, bodeži, laso… Posle pohoda na Britaniju Cezar je uveo dvokolice u borbe gladijatora zbog čega su one, u još većoj meri, postale spektakl.

Borba se završavala smrću, osim ukoliko publika – nekoliko desetina, do nekoliko stotina hiljada ljudi, nije odlučila da poštedi gubitnika. Poznati gladijatori su slavljeni kao hrabri sportisti, ali kasnije postaju i politički činioci, sredstvo trgovine i uticaja. Zato su i mnogi rimski vladari želeli da se oprobaju u areni, naravno uz sve mere predostrožnosti tako da nije zabeleženo da se ikom od njih tom prilikom nešto loše dogodilo. Najfanatičniji u tome je bio omraženi Komod, sin Marka Aurelija, koji je redovno izigravao gladijatora, a navodno je izazvao strašan gnev ljudi kad je s bezbedne udaljenosti samo u jednom danu ubio 100 lavova.

U vreme Cezara, Senat je ograničio broj gladijatora koje su pojedinci mogli držati upravo zato što je ondašnji ustanak robova pod vođstvom Spartaka, koji nije mogao biti ugušen tokom dve godine, počeo baš u gladijatorskoj školi iz Kapue.

Gladijatorske borbe organizovane su vekovima, ali sa usponom hrišćanstva one gube na sjaju i značaju. Konstantin Veliki je 325. zabranio borbe i odlučio da ubuduće oni koji zbog svog nedela treba da postanu gladijatori, umesto toga budu poslati u rudnike, gde će za zlodela platiti bez prolivanja krvi.

Međutim, sama zabrana ipak nije bila kraj gladijatorima, pa je još nekoliko careva Zapadnog Rimskog carstva pokušalo isto. Monaha Almahiusa (Sveti Telemah) je, u pokušaju da prekine borbu gladijatora, rulja u rimskom amfiteatru kamenovala do smrti. Ovaj događaj bio je povod za cara Honorija da ponovo zabrani gladijatore, a nakon njega to je učinio i Valentinijan III. Sa raspadom Zapadnog Rimskog carstva konačno je nestala i ova krvava tradicija.

M.Đ.

—–

FOTO: Slika „Pollice Verso“ (palac na dole), ulje na platnu, Žan Leon Žeroma iz 1872. godine
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:28

U DRUŠTVU 50 NAJBOLJIH SAJTOVA U SRBIJI

Ove godine, „Nauka kroz priče“ izabrana je među 50 najboljih mesta na internetu u Srbiji. Kako je saopšteno, nakon nominacije publike, stručni žiri uvrstio je „Nauku kroz priče“ u tradicionalnu listu Top 50 koju svakog februara objavljuje magazin PC Press.

Ove godine, „Nauka kroz priče“ izabrana je među 50 najboljih mesta na internetu u Srbiji. Kako je saopšteno, nakon nominacije publike, stručni žiri uvrstio je „Nauku kroz priče“ u tradicionalnu listu Top 50 koju svakog februara objavljuje magazin PC Press

“U moru bizarnih vesti i predvidivih medijskih tema, među stalnim informacionim “kampanjama” koje (kontrolisano) izbijaju na društvenim mrežama i sadržajima koji se zapravo nikoga ne tiču, sajt naukakrozprice.rs predstavlja nešto drugo – kreativne i zanimljive priloge inspirisane naučnim saznanjima o svetu”, stoji u objašnjenju PC Pressovog žirija.

Ovo priznanje dodeljuje se već punih 22 godine i kako navode organizatori predstavlja „jedini zvanični izbor najboljih sajtova, stranica na društvenim mrežama i aplikacija u Srbiji“. Mesta na internetu su na ovoj listi razvrstana po kategorijama.

„Nauka kroz priče“ se nalazi među pet sajtova u kategoriji Obrazovanje i nauka, u okviru koje je za najbolji sajt izabrana nova internet prezentacija Narodnog muzeja u Beogradu. Pored ove, postoje kategorije Vesti, Servisi, Dom i zabava, ali i brojne druge, gde su se našli najveći i najposećeniji portali u Srbiji. U okviru ovog takmičenja, organizovano je i glasanje za nagradu publike koju je osvojio portal E-kapija.

Priznanja Top 50 za 2018. godinu, po tradiciji, biće dodeljena u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda, na svečanosti koja se organizuje 6. februara.

„Nauka kroz priče“ je medijska inicijativa pokrenuta na društvenoj mreži Fejsbuk u julu 2017. godine koja je brzo privukla pažnju publike i medija. Uz podršku Instituta za fiziku u Beogradu, naučni novinari Marija Đurić i Slobodan Bubnjević svakog dana objavljuju autorske priče inspirisane naučnim saznanjima.



Pročitajte više o najboljim sajtovima u Srbiji: Top 50 lista 2018.

Ilustracija: Depositphoto/DavidArts

Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:29


UTOPIJA ZA REALISTE

Da li će život u budućnosti biti lakši? “Hajde da počnemo sa lekcijom iz istorije: u prošlosti, sve je bilo gore. Tokom 99 odsto svetske istorije, 99 odsto čovečanstva bilo je siromašno, gladno, prljavo, uplašeno, glupo, bolesno i ružno”, piše tridesetogodišnji holandski istoričar Rutger Bregman, silno proslavljen kao zagovornik univerzalnog dohotka, 15-časovne radne nedelje i otvaranja granica.

Ako ne mislite na prošlost na ovaj sumoran Bregmanov način, a razmišljate o budućnosti, mala je verovatnoća da ćete u njoj videti takvu utopiju – suočeni sa realtivnošću užitka, navikli smo da mislimo kako svet postaje sve gore, sve neprijatnije mesto. Pesimizam je inherentan modernoj kulturi. Uprkos tome, Bregman, koga nazivaju “najistaknutijim mladim misliocem na svetu”, tvrdi suprotno – po njemu, svet postaje sve bolje i bolje mesto.

Naime, po Bregmanu, ubrzani tehnološki razvoj tokom poslednjih 200 godina učinio je život drastično lakšim i prijatnijim i to – za milione ljudi. Brojnost ljudi se umnogostručila između ostalog i zato što su ljudi zdraviji, žive duže, kvalitetnije su odeveni, zaštićeni i informisani. Tehnologija nije samo uvećala dohodak, nego je olaškala i sam rad, pa čak i život u domaćinstvu.

Uporedo sa tim, vreme koje čovek provodi u radu se smanjuje – radna nedelja se značajno skratila u poslednjih dva veka, a po Bregmanovom mišljenju, zbog stvaranja dodatnog dohotka, radna nedelja u budućnosti će biti sve kraća i kraća.

I dok je Blez Paskal u 17. veku opisivao život kao “divoski talas suza”, dva veka kasnije, kad se indsutrijalizacija počela širiti svetom, britanski filozof Džon Stujart Mil smislio je kovanicu “jevanđelje dokolice”, navodeći kako je smisao tehnološkog razvoja i sticanja bogastva ništa drugo nego smanjenje rada, pa tako i skraćenje radne nedelje.

U jedno vrlo sumorno doba, usred velike depresije, tridesetih godina 20. veka – na predavanju u Madridu, nekoliko godina pred španski građanski rat – otac moderne ekonomije, britanski mislilac Džon Majnard Kejns predviđa upravo to: uprkos pesimizmu epohe, dalji ekonomski razvoj svet vodi samo ka jednom – kraćoj radnoj nedelji i ugodnijem životu sa više slobodnog vremena.

Ideja o budućem skraćenju radne nedelje u praksi se danas pojavljuje tu i tamo, mahom na levičarskim forumima i u ponekom sociološkom istraživanju. Neke kompanije, podstaknute sopstevnim, ali i OEBS-ovim istraživanjima, odlučile su i da okušaju sreću i pređu na poslovanje sa četvorodnevnom radnom sedmicom.

Vesti o ovim inicijativama govore da su zaposleni koji ne rade 40, nego 32 sata zadovoljniji i produktivniji, zbog čega njihova preduzeća bolje posluju. Mada je daleko od šire primene, o ovoj temi se prethodnog meseca razgovaralo čak i u simboličkom središtu globalnog liberalizma – na forumu u Davosu.

Moderni utopista Rutger Bregman veruje da je proces neumitan i da se stvar neće zaustaviti na 32 sata, nego će se nedelja smanjiti na 15 radnih sati. U knjizi koja ga je proslavila i postala svetski bestseler “Utopija za realiste” on prikazuje svet budućnosti kao mesto gde se radi kraće, gde su granice otvorene, a svi ljudi imaju garantovan osnovni univerzalni prihod.

Bregman smatra da se ovakve vizije danas čine “utopijskim”, ali da su u prošlosti jednako kontroverzne bile i ideje o emancipaciji žena, dekriminalizacije hemoseksualnosti i ukidanju ropstva.

S.B.

——

Ilustracija: Depositphoto/Vectorlab
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:30

KAKO DA VAM NE PROPADNU OVOGODIŠNJE ODLUKE?

Kraj je januara, a ljudi koji su u decembru 2018. rezimirali proteklu godinu i doneli tradicionalne novogodišnje odluke, od njih su većinom uveliko odustali. Radiću redovno vežbe, smršaću 7 kg, čitaću svakog dana, prestaću da pušim ili pijem… su neke od popularnijih. Psiholozi koji su ispitivali ovo, za svakog čoveka važno pitanja, kažu da tek 10% ljudi uspe da se drži svojih novogodišnjih odluka sve do kraja godine.

U čemu je problem? Postoji li ikakav način da od naših odluka ne odustanemo tako brzo i lako, i da izbegnemo osećaj da smo neuspešni i slabog karaktera?

U jednom tekstu koji časopis „New Scientist“ tradicionalno zimi re-objavljuje, navode se neka objašnjanja i saveti. Ljudi imaju previše samopouzdanja i optimizma, kaže Kit O’ Brajan iz Centra za bihejvioralnu promenu, Univerzitetskog koledža u Londonu. „U januaru imaju običaj da popišu šta sve žele, i kao rezultat toga, pokušavaju da urade previše stvari“. Ono što razlikuje ljude koji svoje odluke održe do decembra, od nas „luzera“ je što oni uz cilj imaju i – plan.

Ako planirate da od 1. januara ne jedete brzu hranu, dodaje O’ Brajan za „New Scientist“, onda, za početak, krajem decembra sklonite takvu hranu iz kuće.

Osim toga, moć volje, ili karakter, je kao mišić – mora da se vežba. Što se više trudite, bićete uspešniji, ali morate se pripremiti i na najgori scenario, a treba da imate i rezervni plan.

Danas možda ne, pa čak ni sutra, ali možda u četvrtak uspete da odete u teretanu. Možda ne uspete da odete ujutro kao što ste želeli, al nije loše otići ni u večernjem terminu. Da, tim tempom nećete ove godine otići 120 puta u teretanu kao što ste želeli, al ako odete 50, puta ni to nije loše, zar ne?

O’ Brajan navodi da je potrebno 65 dana da se prevaziđe loša navika, tako velike odluke treba shvatiti i kao maraton.

Znate li zašto uopšte donosimo odluku da idemo 120 puta u teretanu, iako nam to ne deluje baš previše verovatno? Ljudi misle da će „pucajući visoko“ dobiti više motivacije jer je cilj veliki i zavređuje trud. Međutim, situacija je, izgleda, sasvim suprotna.

Jedna studija iz 2016. godine u kojoj su učestvovali istraživači Univerziteta u Čikagu, pokazala je da se ljudi više drže dugoročnih planova ako za to dobijaju nekakvu trenutnu nagradu. Na primer, ako u teretani rade vežbe koje više vole, umesto onih koje su za njih bolje. Ili ako na vežbe idu sa najboljim drugarom, umesto sami (ne, ne predlažemo da ponesete slatkiš kao trenutnu nagradu).

Jedan od saveta psihologa je da vaš cilj podelite na delove, manje korake i to po takozvanoj SMART metodi (plan koji je specifičan, merljiv, unapred dogovoren, realističan, sa vremenskih planom). Umesto da vaš plan bude „naučiću španski jezik“, navodi se kao primer, probajte ovo: Upisaću kurs španskog jezika. Vežbaću najmanje tri sata nedeljno. U avgustu ću ići na testiranje znanja radi sticanja prvog sertifikata.

Ključni momenat je ono „unapred dogovoreno“: potrebna vam je podrška okoline i zato svima recite o vašem planu – makar da znaju da imate troškove, obaveze i cilj, a možda vam se još neko pridruži na kursu ili vam pruži drugu podršku u učenju. Osim toga, eventualno odustajanje od novogodišnje odluke onda nije samo odustajanje pred samim sobom – moraćete to da kažete i drugima, a takvo izbegavanje neprijatnosti nekima može biti još jedan od dopunskih motiva da istrče svoju trku za 2019. godinu.

M.Đ.

—–

FOTO: Depositphotos/ richardmlee
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:32



HAMLETOV PARADOKS

Ko je napisao „Hamleta”? Zamislite da, u potrazi za odgovorom na licu mesta, a pre ulaska u vremensku mašinu, sa sobom ponesete englesko izdanje “Hamleta” sa police sa stranim knjigama iz obližnje knjižare, a potom krenete kroz vreme u elizabetanski London, u 1599. godinu. Podrazumevamo, jasno, da vremenska mašina postoji.

Na blatnjavoj južnoj obali Temze lako ćete prepoznati Glob teatar, u to vreme već vodeću glumačku kompaniju u gradu. Brzo ćete potom pronaći i tada već uglednog i bogatog pisca Vilijama Šeksipra, kako u proscenijumu prelistava Gesta Danorum, dansku hroniku iz 14. veka, u potrazi za dobrom istorijskom pričom iz Danske koju bi nakon uspeha tragedije o Juliju Cezaru mogao dramatizovati.

Ako biste mu i ne skidajući rukavice predali knjigu, Šekspir bi bez sumnje bio u iskušenju da dramu pročita, a potom i postavi u teatru koji je izgradio sa ortacima. I da onda, četri godine kasnije, kod knjižara Linga i Trundela objavi skraćenu verziju drame, koja će ostati poznata kao Prvi kvatro, a da godinu dana potom štampa i Drugi, koji predstavlja znatno obimnuju verziju “Hamleta”.

Izuzetno uspešna “Tragedija Hamleta, princa Danske” 1623. godine će ući u takozvani Prvi folio, sabrana Šekspirova dela, a potom biti izvođena, preštampavana, prevođena beskrajno mnogo puta, da bi postala verovatno najuticajnije delo literature svih vremena koje se danas može naći u skoro svakoj knjižari. Između ostalih, u onoj u kojoj ste kupili verziju koju ćete odneti Šekspiru.

Ako bi se ova vremenska petlja desila (uz pretpostavku da vremeplov radi), postavlja se očigledno pitanje – ko je tada napisao “Hamleta”? Da li se napisao sam? Vi niste, ali nije ni Šekspir.

Paradoks ovakve vremenske petlje postoji u mnogo varijanti, sa raznovrsnim nazivima, a treba ga uzeti u obzir svaki put kad razmišljate kako biste se rado vratili u prošlost, pokušali da nešto promenite i učinite svet boljim – da sebi odnesete informaciju o vremeplovu, da atentatom sprečite uzdizanje kakve tiranske vlasti ili da polažete prijemni na bečkoj likovnoj akademiji umesto Adolfa Hitlera. U svakom od ovih scenarija, može doći do toga vaš potez upravo proizvodi istoriju kakvu znate.

Paradoks je obrađivan u mnogim popularnim SF ostvarenjima – od filmskog serijala “Povratak u budućnost” do TV serije Doktor Who. Paradoks se naziva i kauzalna petlja, paradoks informacije, ali i predestinacioni ili presudbinski paradoks. Na engleskom se najčešće naziva paradoks bootstrap, po nazivu za uši na čizmama koje služe za obuvanje. Ovaj naziv potiče od verovatno najbolje priče na ovu temu By his bootstraps kultnog američkog SF pisca Roberta Hajnlajna.

Kad se spekuliše o vremeplovu ima mnogo scenarija gde se ispituje uzročno posledična veza događaja. No, u ovakvoj vremenskoj petlji nije reč samo o tome da su događaji iz prošlosti neprirodno povezani sa onima iz budućnosti, nego je petlja nepromenjiva i potiče – sama od sebe.

Ako bismo, naime, zamislili jednu bilijarsku kuglu koja, nakon što je udarena, istog trena putuje u prošlost nekoliko sekundi i pri stečenoj brzini sama sebe udara, ovakav sled događaja bi postojao, kugla bi iznova i iznova bila udarana sama od sebe, ali poreklo njenog ponašanja ne bi moglo da se ustanovi. Ovakav model je zgodan za analizu predestinacije i sistema mišljenja u kojima se računa na ponavljanje istorije kao što su kalvinizam i marksizam. No, da li je moguć u fizičkom svetu?

Ruski fizičari Aleksej Nosev i Igor Novikov objavili su 1992. godine rad u kome su pokazali da u ovom slučaju ne dolazi do narušavanja Drugog principa termodinamike (koji inače u stvarnom svetu sprečava sličan perpetuum mobile) jer nije reč o od sveta izolovanom sistemu na koji se inače zakon odnosi i u kome bi se energija morala trošiti.

Novikov je, zapravo, otišao korak dalje, tvrdeći ne samo da je ovakva petlja moguća, nego i da je jedina moguća – kasnije je u više knjiga objavio princip po kome je ova vrsta doslednosti jedini mogući oblik putovanja kroz vreme u univerzumu, što će ostati poznato kao Novikovljev princip samodoslednosti.

Danski kraljević iz Šekspirove drame (ako jeste Šekspirova) mogao bi takođe biti sopstvena, dosledna žrtva samog sebe, čak i da ne upotrebimo sav onaj beskrajno bogat aparat književne kritike koja već vekovima analizira njegov karakter i postupke. Recimo da se, kradom od kralja Klaudija i svoje majke, Hamlet vrati u prošlost i porazgovara sa sobom u obličju aveti, predstavljajući se kao očev duh i otkrivajući sebi samom ko mu je ubio oca. Da li bi njegova odluka o osveti potom bila lakša, a drama manje zanimljiva? Ili potpuno indentična, sve do trenutka dok Hamlet ponovo ne ode u prošlost?

S.B.

—–

Ilustracija: Depositphotos/Pcanzo

Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:33


ŠTA JE UZROK ALCHAJMEROVE BOLESTI?

Nekoliko laboratorija na različitim stranama sveta, nezavisno jedna od druge, korak po korak došle su do odgovora na pitanje koje decenijama muči lekare, i milione ljudi širom sveta – šta uzrokuje Alchajmerovu bolest? Čak, izgleda da su otkrili i kako može da se zaustavi razvoj, pa i umanje simptomi ove strašne bolesti.

Svetski mediji od juče ujutro naprasno su počeli da predlažu da posetite zubara, ili neurologa, ukoliko vam desni krvare prilikom pranja zuba. Bolesti desni, naime, uzrokovane bakterijom Porphyromonas gingivalis, osim što uništavaju zube i oralno zdravlje, izgleda da uzrokuju i Alchajmerovu bolest. Toksini ove bakterije, međutim, mogu se blokirati lekovima i tako zaustaviti napredak Alchajmerove bolesti, ili čak umanjiti simptome. Ove godine biće započeta velika klinička studija kojom se ispituje dejstvo takvog leka, a pominje se i vakcina protiv Alchajmera, odnosno bakterije uzročnika.

Ukoliko klinička studija da rezultat kom se nada naučna zajednica, ovo bi se moglo smatrati jednim od većih otkrića 21. veka, s obzirom na to da, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na svetu živi oko 30 miliona ljudi koji pate od Alchajmerove bolesti. Svake dve decenije broj obolelih se udvostruči i trenutno je demencija (a Alchajmer je ubedljivo najveći uzročnik demencije) peti najčešći uzrok smrti. Bolest je mnogo češća u nerazvijenim i srednje razvijenim zemljama, a najveća epidemija u narednim decenijama očekuje se u Kini i Indiji.

Simptomi se obično javljaju postepeno kao zaboravnost ili gubljenje kratkoročnog pamćenja ili pojma o protoku vremena, od oko 60. ili 65. godine života, ali bolest naglo napreduje i utiče na govor, samostalnost, kretanje, finu motoriku itd. Dijagnostifikovani pacijenti obično žive još tri do devet godina.

Za uzrokom Alchajmerove bolesti užurbano se traga decenijama i postojalo je mnoštvo hipeteza, od toga da uzrok ima veze sa genetikom, preko povreda glave do visokog pritiska. Jedna analiza pokazala je da su od 1998. do 2014. godine zabeležena 123 neuspela pokušaja razvijanja leka za Alchajmerovu bolest, a svaki takav pokušaj lečenja uzrokovao je žustru polemiku i veliko nezadovoljstvo u naučnoj zajednici, kao i među finansijerima istraživanja.

Nova otkrića vezana za toksine bakterije Porphyromonas gingivalis još su strašnija kada znamo da oko trećina ljudi ima oboljenja desni. Da li će svi oni u starosti bolovati od Alchajmerove bolesti?

Istraživači objašnjavaju da je za razvoj Alchajmerove bolesti vezana akumulacija proteina tau i amiloida u mozgu jer oni uništavaju neurone. Ta veza se ispituje već duži niz godina, ali nije bila dovoljno uverljiva. Naime, utvrđeno je i da je moguće da su oni prisutni u mozgu ali da ne izazivaju bolest i zato je ova pretpostavka u mnogo navrata napuštana i preispitivana.

Naime, analiza mozgova ljudi koji su živeli duže od 90 godina i do kraja života zadržali odlično pamćenje, pokazala je da čak i njihovi mozgovi, posmatrani pod lupom naučnika, pokazuju sve znake uznapredovale Alchajmerove bolesti, pre svega značajnu količinu amiloida i takozvani plak. Međutim, iz nekog razloga, bolest se nije ispoljila.

Aras Rezvanian sa Nortvestern univerziteta u Čikagu navodi da su ti ljudi imali nekakav mehanizam zaštite od toksičnih proteina i Alchajmerove bolesti, dok su drugi tvrdili da očigledno taj plak nema veze sa alchajmerom. Čak, pokušaj uklanjanja plaka dovodi do još goreg stanja, oticanja mozga…

Sada su izgleda konačno otkrili – amiloidi nisu uzrok bolesti, već način na koji se telo bori sa bakterijom, ali ne nužno i simptom bolesti. Naime, nedavna studija je načela ovu temu ispitujući vezu pamćenja i prisustva bakterije Porphyromonas gingivalis u krvi. Ispitanici koji su imali oralne probleme i visok titar nisu bili vešti ni u prostoj matematičkoj operaciji – oduzimanju brojeva. Što je bilo više bakterije, to je bilo i lošije stanje mozga.

Veza je zatim dokazana i testiranjem na miševima – čim su ih istraživači zarazili ovom bakterijom, miševi su počeli da stvaraju protreine u mozgu, a bolest je krenula da se razvija. Farmaceustka kompanija Cortexyme iz San Franciska, SAD, koja je vodila ovo istraživanje, dala je zatim obolelim miševima antibiotik koji uništava ovu bakteriju, međutim, njegovo dejstvo nije bilo toliko efikasno i bakterija je ubrzo postala rezistentna.

Zato su razvili supstancu, takozvani inhibitor bakterijske proteaze, koja blokira stvaranje štetnih proteina i kod već obolelih miševa infekcija se smanjila, kao i proizvodnja amiloida, a čak su i neki oštećeni neuroni opstali.

Iako se već godinama svako malo u medijima pojavi senzacionalistički naslov da će Alchajmer uskoro biti izlečiv, novo istraživanje i dosadašnji testovi juče objavljeni u radu u časopisu “Science Advances” ipak daju daleko više nade. Rad su potpisali ne samo farmaceuti iz pomenute kalifornijske kompanije, već i istraživači sa ukupno 13 uglednih univerziteta i medicinskih centara koji su udruženo došli do istog zaključka, sasvim na tragu onog oko koga se već decenijama kruži.

M.Đ.

—–

Ilustracija: Depositphotos/NikitinaOlga
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:35

KAKO JE POTONULA ATLANTIDA?


(Istorija utorkom) Deo čudesno žive, prekrasne freske sa nalazišta Akrotiti na egejskom ostrvu Tera (danas Santorini), na fotografiji, prikazuje dva dečaka boksera koji očigledno pripadaju jednoj razvijenoj kulturi i sudeći po nakitu, različitim društvenim slojevima. Čudesna freska nastala je, verovali ili ne – pre više od 3500 godina, vekovima pre Trojanskog rata i skoro pola milenijuma pre ere gvožđa, u svetu koji je, po danas sve popularnijem tumačenju, rešenje čuvene Platonove zagonetke o Atlantidi.

Freska pripada dobu koje se po tradiciji naziva bronzano, a deo je dobro poznate drevne minojske kulture – ovo neočekivano napredno društvo razvilo se mnogo pre rađanja grčke civilizacije, tokom drugog milenijuma pre nove ere, postupnom evolucijom od primitivnih poljoprivrednih zajednica kamenog doba i potom, ranih faza epohe metala.

U helenskoj baštini zabeleženi su brojni mitovi koji su očuvali sećanje na svet pre dolaska ratobornih plemena Grka na Egej – legende o monstruoznom biku Minotauru i lavirintu na Kritu – ali je malo ko verovao da je takva kultura zaista i postojala pre dolaska Ahajaca. Nakon Šlimanovog otkrića mitske Troje u Maloj Aziji, britanski arheolog ser Artur Evans (koji je inače bio svojevrsni ambasador naroda Balkana i zagovornik oslobođenja od Austrije) 1900. godine okušava sreću na Kritu i otkriva drevnu minojsku prestonicu – Knosos.

Kako u prošle godine objavljenom i sveobuhvatnom pregledu grčke istorije Greece in Ancient World piše Džeremi MekInerni, profesor sa Univerziteta u Pensilvaniji, minojsku kulturu – uz obožavanje božanstva u obliku bika – odlikuje obrada papirusa i razvoj pisma (linear A, a kasnije i linear B), složena religija (koja je bitno drugačija od helenističkog panteona) i uz to, takozvana ekonomija redistribucije dobara za koju se saznalo upravo zahvaljujući pismu.

Studiozna analiza sačuvanih minojskih zapisa iz Knososa dala je, naime, pomalo razočaravajući rezultat u pogledu njihovih književnih dometa. Za Ilijadu i Odiseju biće potrebno još 1000 godina i bar jedan slepi pesnik poput Homera. Pokazuje se da su drevni Krićani (tada ultramodernu) tehnologiju kojom i zvanično završava praistorija, pismo, koristili isključivo da bi vodili opsežnu ekonomsku evidenciju, kao i da su se žito, ulje i vino prikupljali i skladištili u zajedničkim magacinima za doba krize i za snabdevanje raznih zanatlija, od zlatara i kovača do proizvođača parfema, što govori o složenosti i visokoj organizaciji ovog ranog društva.

No, i bez velike literature, umetnička dostignuća primitivnih Minojaca su zaista zapanjujuća. Uz brojne figure bikova, druge religiozne predstave, serija domaćih freski koju je u vulkanskom pepelu na ostrvu Tera 1967. godine otkrio grčki arheolog Spiridon Marinatos ne uključuje samo dečake boksere, nego i uzbudljive prikaze pomorskih borbi i svakodnevnog života – sofisticirano, pa čak i dekadentno ukrašene žene u raskošnim haljinama, polja papirusa, ribolovce i povrh svega – uzbudljive kompozicije plavih majmuna i čudesnih letećih delfina.

Minojska kultura se širila brojnim ostrvima oko Krita – grad Akrotiti podignut je 150 kilometara severno od Knososa, na ostrvu Tera, u kalderi ugašenog vulkana, na lepom i plodnom mestu za koje bezbrižni Minojci nisu ni pretpostavljali da predstavlja samo trenutno uspavanu pretnju. I onda se, najverovatnije tokom jednog leta između 1627. i 1620. godine pre nove ere dogodila erupcija na Teri – najveća vulkanska erupcija ikada zabeležena u ljudskoj istoriji.

Događaj je ostavio trag na brojne potonje grčke legende, a posledice su zabeležene i u Egiptu, kao i kineskim hronikama. Skorašnja istraživanja Smitsonijan instituta pokazuju da je vulkan na Teri izbacio čak 100 kubnih kilometara materijala što ovaj događaj čini takozvanom superkolosalnom eksplozijom.

Smatra se da je snaga ove erupcije oko četiri puta jača od erupcije vulkana Krakatau i uporediva sa – eksplozijom 150 termonuklearnih bombi. Sledila ju je serija zastrašujućih zemljotresa i razorni cunami koji je brzo stigao do Krita i uništio gradove minojskog sveta. Zbog silne količine pepela u atmosferi, nebo se zamračilo i posledice po klimu nisu bile male – došlo je do zahlađenja koje je uzdrmalo poljoprivredu na duži period. Bio je to trenutak od koga se minojska kultura nikada više nije oporavila i koja je izvesno dovela do njenog uništenja.

Razmere ovog događaja prvim modernim istraživačima nisu bile poznate sve dok krajem 1860. inženjeri na Santoriniju nisu počeli da iskopavaju vulkanski pepeo za proizvodnju cementa i izgradnju Sueckog kanala, kad je na kopnu i u vodi otkriven čudovišni krater. Kasnije će u istom pepelu arheolog Marinatos otkriti i oslikane zidove i delove kosmopolitskog naselja Akrotiti.

Sve to, po mišljenju istoričara Džeremija MekInernija, govori kako bi minojska kultura zapravo mogla biti – mitska Atlantida. Nakon svih potraga po dubinama Atlantika i kroz druga svetska mora, ona je možda zapravo bila tu, u susedstvu Helade. Na isti način na koji je priča o Tezeju i Minotauru očuvala sećanje na prve grčke susrete sa Kritom i plovidbe do Knososa, drevna atinska legenda o Atlantidi i priča koju Platon izlaže u delu Timaj sadrže jezgro istorijske istine o moćnoj civilizaciji koja je prethodila Staroj Grčkoj. O svetu koji je bio blistav na vrhuncu, a potom bio uništen vulkanom. I sahranjen u talasima.

S.B.

——

Foto: Dečaci bokseri, soba B1, objekat B, nalazište Akrotiri – Wikimedia

Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:36

ZAŠTO UVEK PROPUSTIM POMRAČENJE?


(Izvan fokusa) Noćas ste propustili priliku da uživo na nebu posmatrate totalno pomračenje Meseca? Zar opet? Istina, ovog puta „krvavi mesec“ nad oblačnom Srbijom događao se u nedoba, a zbog silnih oblaka i niskog položaja uz horizont, nije ga ni bilo lako posmatrati (zapravo nemoguće, ako niste imali puno sreće).

Astronomski podaci pritom ne ohrabruju jer najave sa totalnim pomračenjem Meseca nad Srbijom ne stoje uopšte dobro za čitavih šest narednih godina*. Zar se ono inače događa tako retko? Da li su ljudi u prošlosti češće i lakše gledali ove impresivne nebeske fenomene, uprkos tome što danas posedujemo i uređaje i savršene prognoze kad se eklispe događaju?

Iz istorije dobro znamo da je, na primer, Aristotel posmatrao pomračenje Meseca mnogo puta u životu i to sa raznih lokacija jer je, mada ne prvi u tome, tako i zaključio da Zemlja mora biti sfera (inače njena senka na Mesecu ne bi svuda bila jednako zakrivljena). Znamo takođe i da se samo totalno pomračenje Meseca (kao i Sunca) zapravo ne događa retko – bar dva puta godišnje i sve što je potrebno za posmatranje jeste da baš tada budete na onoj strani planete gde je Mesec, tamo gde je noć. No, ima izvesnih nevolja sa dobom noći kad se pomračenje dešava i naravno – sa ćudima oblaka.

Mada je Mesec u polusenku Zemlje ušao dva sata ranije, u ponedeljak 21. januara, totalno pomračenje nad Beogradom počelo je ne u gluvo, nego u supergluvo doba, kad se poslednji, iscrpljeni učesnici noćnog provoda koji su odlučili da čekaju jutarnji prevoz susreću sa ljudima čije radno vreme počinje surovo rano – totalno pomračenje zbivalo se u 5.40 ujutru, a totalitet je dostignut sat vremena pred svanuće – u 6 sati i 12 minuta.

Pomračenje se inače događa u prelepoj igri svetlosti i senki kada se planeta i njen satelit poravnaju u okretanju oko Sunca. Zemljin satelit se tada nađe na suprotnoj strani od Sunca u odnosu na Zemlju, tako da naša planeta potpuno zakloni svetlost zvezde, a Mesec se pomrači Zemljinom senkom. Ovo je nešto drugačija situacija od one kad nastupa pomračenje Sunca i kad se Mesec nađe u položaju tako da on, a ne Zemlja, prekriva zvezdu (što je značajno teže uloviti jer Mesečeva senka zauzima samo delić površine planete gde treba da se nađete baš tada).

Tokom potpunog pomračenja Meseca, on na nebu nije potpuno zaklonjen kao Sunce tokom eklipse, već ima crvenkastu boju. Zato i nosi medijima zanimljiv naziv “krvavi Mesec” što je pojam koji zapravo označava samo potpuno pomračenje. Zemlja, naime, nije idealan zaklon od Sunčevog svetla, pošto ima atmosferu kroz koju svetlost može da prođe i osvetli Mesec tokom samog pomračenja. Put svetlosti kroz gusti sloj Zemljine atmosfere dovodi do toga da se čini kako je satelit pocrveneo.

Ovog praskozorja, međutim, ništa na nebu nije bilo crveno. Čak i ako ste bili budni – rešeni da ga ovog puta ulovite i sopstevnim očima vidite Aristitelov krunski dokaz da je Zemlja okrugla (njenu kružnu senku) – i sa dvogledom uporno gledali u zapadni horizont, front oblaka ponovo je prekrivao nebo kao neprobojni zid i samo ako ste imali sreće da iznad vašeg naselja atmosfera pokaže malo milosti mogli ste videti nebeski spektakl.

Dodatna je nevolja, međutim, što Sunce ima svoja redovna posla u to doba tako da nije sarađivalo u ovoj lunarnoj avanturi – tako pozni totalitet Meseca praćen je sve blistavijim nebom na istoku, budući da je sat vremena kasnije Sunce i izašlo. A čak i da se sve udesilo kako treba i da ste imali ludu sreću da mimoiđete sve ove prepreke, zadovoljstvo je kratko trajalo – Mesec kad je pun (a samo tada se zbivaju pomračenja) zalazi sa zorom i ako je i prevario oblake da bi vam se ukazao u ovo doba, bio je tako nisko na nebu da su ga već dodirivale okolne zgrade. I onda je u 7 i 17 minuta sasvim pao iza horizonta.

Poslednji put, 27. jula 2018. godine, situacija za posmatranje totalnog pomračenja Meseca bila je bitno bolja, zapravo najbolja u čitavom 21. veku – pomračenje je počelo posle Dnevnika 2 i trajalo je satima – bar teorijski bilo je moguće bez žurbe posmatrati ga golim okom, dvogledom ili teleskopom, snimati i kačiti snimke na društvene mreže.

Međutim, te julske večeri u većem delu Srbije bilo je hladno, sa mestimičnim naletima kiše i – oblacima. Mesec su zato videli samo najuporniji, voljni da sede i kao u bioskopu iza dame sa šeširom vrebaju kada će oblak bar na nekoliko minuta pokazati malo uviđavnosti. No, bilo je to dovoljno da društvene mreže sutradan budu dupke ispunjene autentičnim fotografijama crvenog Meseca (sasvim poput ove koju je iste večeri načinio fotograf Evropske svemirske agencije).

Svi koji su u tome uspeli, ali i oni koji nisu, iskusili su sav izazov, a istovremeno i srž zadovoljstva i najnaivnije posmatračke astronomije – nakon sati i sati neizvesnog čekanja u tami, ugledali su jedinstven prizor koji nebeska tela tvore daleko i nezavisno od stanja u našem malom svetu.

Ako ste sebi već rekli da ćete pomračeni Mesec čekati naredne godine – sumorne vesti glase da će u naredne dve godine u našem delu sveta biti dan tokom totalnih pomračenja, pa će stoga ono biti nevidljivo. U maju 2022. totalno pomračenje će se videti na zapadu Evrope, a u našoj zemlji će biti praktično nevidljivo, da bi potom usledile još dve godine sasvim bez totalnih pomračenja u Evropi.

Prva šansa da se nad Srbijom bar na kratko vidi totalno pomračenje Meseca ukazaće se u noći nakon godišnjice ubistva Zorana Đinđića, u martu 2025. godine, za kada je inače najavljen još jedan astronomski fenomen – ulazak Srbije u članstvo Evropske unije. Ako se naoružate strpljenjem i spremni ste da čekate, saznaćete da li će tada nebo nad nama biti vedrije.

S.B.

—–

Foto: ESA/CESAR–M.Castillo

*Lista pomračenja u narednih 10 godina TIME&DATE
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:38


O POREKLU SIGNALA IZ DALJINE

(Ekskluzivno) Možda ćete se iznenaditi, ali u senzacionalnom otkriću ponavljajućih radio signala iz dubokog svemira koje je prošle nedelje zaokupilo pažnju većine svetskih i brojnih domaćih medija učestvovao je i jedan astronom poreklom iz – Srbije.

„To su praskovi svetlosti koji nam dolaze iz svemira u radio delu spektra“ kaže Nikola Milutinović (na slici), naučni inženjer sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Kanadi, koji je na Dominion radio-astrofizičkoj opservatoriji (DRAO) zadužen za funkcionisanje teleskopa kriptičnog imena Canadian Hydrogen Intensity Mapping Experiment, poznatog po skraćenici CHIME.

Na ovom prilično jedinstvenom radio-teleskopu nedavno je otkriveno 13 izuzetno jakih, misterioznih signala koje astronomi nazivaju FRB, što je engleski akronim od brzi radio praskovi ili bljeskovi (Fast Radio Bursts). Signali, među kojima se jedan ponavlja (što je izazvalo toliko pažnje), pradavno su emitovani i do CHIME teleskopa su stigli sa ogromnih daljina, od jedne do nekoliko milijardi svetlosnih godina.

Uz njemu svojstveno dobro raspoloženje, Nikola Milutinović – dugogodišnji Petničar i naučnik nomad koji je sa Pen Stejt univerziteta, preko Univerzita u Viktoriji, stigao do postrojenja CHIME – govori za „Nauku kroz priče“ o misterioznim praskovima, ali i o daljinama – onima u prostoru i vremenu kroz koje prodire „pogled“ njegovog teleskopa i onima, ovdašnjim i zemaljskim, između Pentiktona na reci i jezeru Okanagan u Kanadi i Darosave kod Aranđelovca u Srbiji.

„FRB traju kratko, svega nekoliko milisekundi“, objašnjava Milutinović, dodajući da ih od ostalih svetlosnih izvora na nebu i u radio, i u optičkom, ali i u gama delu spektra izdvaja jačina. „Kada stignu kod nas na Zemlju relativno su slabi – kao kada bi, na primer, mobilni telefon postavili 1000 puta dalje od Meseca pa uperili radio teleskop u tom pravcu. Međutim, oni su zapravo najenergičnije pojave na nebu pošto su jako udaljeni“.

Poreklo ovih signala (tako snažnih da kad bi stizali iz Mlečnog puta to bilo poslednje što bismo videli) sasvim je nepoznato, a svako otkriće novog FRB izaziva uzbuđenje koje se iz astronomske zajednice preliva u medije. Mada se o tome ne govori direktno, maštu zapravo budi mogućnost da oni ne dolaze iz prirodnih, nego veštačkih izvora.

„Ah, vanzemaljci. Drago mi je što ne koristiš taj termin, ali na to misliš, zar ne?“, uz osmeh kaže Milutinović. „Moje misljenje je da se napravila prevelika halabuka oko toga. Mi nikako nismo potencirali vestački izvor praskova u nasim radovima“, dodaje objašnjavajući da ne možemo isključiti ni tu mogućnost, ali da je ona vrlo malo verovatna jer postoje jednostavnija objašnjenja, kao što su neutronske zvezde sa veoma snažnim pulsevima ili sudari super-masivnih neutronskih zvezda ili crnih rupa.

„U principu, praskovi dolaze iz svih pravaca iz svemira i iz velikog intervala daljina i starosti – neki su nastali milijardama godina pre drugih. Lako je zamisliti u svemiru možda i ima veliki broj inteligentnih civilizacija koje bi mogle da ih emituju, ali je teško da baš sve koriste istu tehnologiju, posebno ako postoje milijardama godina u prošlosti jedna od druge“, objašnjava Milutinović, dodajući da CHIME jeste teleskop koji bi zapravo mogao biti korišćen i za lov na signale potencijalnih vanzemaljskih civilizacija.

„Zbog velike energije koja se oslobađa u ovim praskovima, razvijanje teorija o mehanizmima koji bi mogli biti uzrok je samo po sebi zanimljivo pitanje fundamentalne nauke. Kada budemo počeli da lokalizujemo ove fenomene onda ćemo takođe moći da ih koristimo i kao izvor informacija o materiji između nas i galaksija iz kojih oni potiču“, kaže uz komentar da je svemir „fantastična laboratorija za fiziku“, pošto omogućuje da mali tim ljudi sa relativno malim sredstvima odgovori na najveća pitanja.

Za razliku od drugih, velikih i izuzetno skupih naučnih postrojenja, izgradnja CHIME u okolini kanadskog grada Pentikton u Britanskoj Kolumbiji koštala je samo 15 miliona kanadskih dolara (oko 10 miliona evra). Teleskop je, međutim, lukavo zamišljen – kombinacija velikog vidnog polja, osetljivosti, brzine prikupljanja podataka i superkompjutera koji brzo čisti sirove podatke čini ga veoma pogodnim za praćenje tranzicionih pojava na nebu, pa između ostalog i lova na misteriozne FRB-ove.

Radio teleskopi, instrumenti koji često liče na gigantske satelitske antene (metalni paraboloidi sa antenom u fokusu), inače su usko usmereni prijemnici. „Takva konfiguracija foksira svetlost sa malog dela neba i uglavnom se koristi za posmatranje pojedinačnih objekata. Ukoliko biste hteli da snimite celo nebo takvim teleskopom to bi potrajalo prilično dugo pošto biste morali da napravite mozaik — zamislite da slikate nešto sa kamerom koja ima jedan piksel“, objašnjava Milutinović čiji posao naučnog inženjera na radio teleskopu odgovara poslu posmatrača na optičkim teleskopima.

CHIME je radio prijemnik, ali je dizajniran tako da zapravo koristi rotaciju Zemlje za proširenje vidnog polja – sastoji se od četiri cilindra površine dva fudbalska terena (ili pet hokejaških) koja su postavljena u smeru sever-jug tako da fokusiraju radio zrake u fokusnu liniju gde se nalaze 1024 prijemnika, gde svaki radi u dve polarizacije.

„To nam dozvoljava da vidimo traku neba koja prolazi kroz zenit i prostire se od horizonta na severu do horizonta na jugu. Kako se Zemlja okreće onda objekti na nebu prelaze preko teleskopa i mi jedan takav objekat vidimo svega desetak minuta dnevno, ali u toku celog dana mi vidimo celo severno nebo“, kaže Milutinović dodajući da njegov teleskop ima jako veliku osetljivost. „Ako bi neko na putu za Mars zaboravio telefon na Crvenoj planeti mi bismo mogli da ga vidimo sa CHIME-om“.

Svetsku pažnju CHIME je privukao radovima o FRB-ovima koji je objavljen u prošlonedeljnom broju prestižnog časopisa Nature, gde je među autorima i Nikola Milutinović*. Trinaest FRB-ova snimljeni su, zapravo, tokom prvih mesec i po dana rada na projektu – signali su ulovljeni još dok su Milutinović i njegove kolege podešavali instrument i testirali softver.

Signal FRB180814 se ponavljao, što je drugi takav ikada primećen (pre toga je zabeležen FRB121102) i što je u principu isključilo kataklizmični scenario bar za tu populaciju FRB-jeva (posto eksplozija u sudaru povlači i potpuno uništenje samog izvora signala).

Pored astronomije, stručnjak za instrumentaciju, Nikola Milutinović se bavio i fizičkom okeanografijom, što ga je vodilo u razne delove sveta i na kraju, dovelo u prestižni tim na DRAO. U Kanadi živi sa porodicom i veruje da će u tom delu sveta ostati još dugo.

„Ali, u nauci se nikad ne zna. Možda se Srbija odluči da napravi sličan projekat u budućnosti“, kaže uzgred i sasvim bez ironije, misleći na to kako je budžet teleskopa koji je ulovio FRB toliko mali da bi i države poput Srbije mogle da ga priušte.

S.B.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:42


DANI KOJI SU NESTALI IZ KALENDARA

Najduža godina u istoriji trajala je 445 dana. To je bilo 46. godine pre nove ere. Tada je rimski imperator Julije Cezar pozvao iz Aleksandrije astronoma Sosigenija da unese ispravke u rimski kalendar. Rimljani su znali da godina traje 6 sati duže od 365 dana, ali su do tada koristili kalendar bez prestupnih godina. Zbog viška se bilo nakupilo 67 dana razlike, koje je Sosigenije dodao u 46. godinu, a potom uveo da se svake četvrte godine na februar dodaje još jedan dan, kako ne bi nastajala razlika.

Posle ove julijanske reforme (nazvane tako po Juliju Cezaru), datumi prolećne ravnodnevice su bili usklađeni sa Sunčevim kretanjem. Posle ove bilo je još nekoliko ispravki rimskog kalendara, a od cara Konstantina se koristi i podela na dane u nedelji.

Kako se astronomija dalje razvijala, izračunato je da Sunčeva godina ne traje 365 dana i 6 sati, nego 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi (to jest, 11 minuta i 14 sekundi kraće). Zato se od vremena Julija Cezara, do 1582. godine, bilo nakupilo deset dana razlike.

Pošto je precizan dan prolećne ravnodnevice presudan za određivanje datuma hrišćanskog Uskrsa (koji se određuje kao prva nedelja posle punog Meseca koji pada na ili posle prolećne ravnodnevice), papa Gregorije 13 je odlučio da izmeni dotadašnji julijanski kalendar.

Reformu je izvršio jezuitski matematičar Kristofer Klavijus, koji je 1582. godinu skratio za deset dana, a umesto da svaka četvrta godina bude prestupna, uveo je da se godine početka stoleća (1700, 1800, 1900) preskaču kao prestupne tri puta, a da svaka četiristota godina i dalje bude prestupna.

Zbog toga se sa vekovima razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara povećala na 13 dana. No, deset dana koji su papskom odlukom izbačeni iz 1582. godine ostali su jedini datumi koji se nikad nisu dogodili.

S.B.

—–

Ilustracija: Depositphotos/Malchev

Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:45


POZORNICA SVETA
Slika prikazuje mapu iz čuvenog izdanja Theatrum Orbis Terrarum koje je štampao holandski kartograf Avram Ortelijus (1527 – 1598) i koje se smatra prvim pravim modernim atlasom. Atlas je objavljen u maju 1570. godine, a njegov naziv na latinskom doslovno znači “pozornica sveta”. Ortelijusov slavni atlas se sastojao od 70 strana sa 53 mape koje su nacrtali drugi autori, gde su kontinenti bili predstavljeni ženskim likovima, a sadržao je i poeme, zahvalnice španskom kralju i do tada, najdetaljnije informacije o tome kako svet izgleda. Mape sveta su već bile izuzetno rasprostranjene tokom 15. i 16. veka – ove rane karte su se razlikovale po projekcijama i sadržaju već kako su pristizala nova saznanja o planeti sa dalekih pomorskih putovanja. Kao do tada najdetaljniji, bogato opremljeni zbornik, Ortelijusov atlas je stekao veliku popularnost, preveden je na sedam jezika i doživeo je čak 25 izdanja.

S.B.

——

Foto: Typvs Orbis Terrarvm, 1570. – The Library of Congress
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:47


JEVANĐELJE PO HOMERU

(Odlomak putopisa iz prvog broja časopisa “Odiseja”*) ITAKA. Gradić Vati, ugnežden među pitomim padinama brda Perahori, na samom vrhu dubokog zaliva, najveće je naselje na jonskom ostrvu Itaka, prapostojbini Homerovog Odiseja. Ostrvo je deo arhipelaga od sedam grčkih ostrva u Jonskom moru na kojima je tokom Prvog svetskog rata, nakon povlačenja preko Albanije, u izgnanstvu boravio veći deo srpske vojske, crkve i države. I svi srpski pesnici sa njima. Itaka je danas nezavisna prefektura, ali je ostrvo gotovo opustelo, nastanjeno sa manje od 3000 ljudi, jer se većina nekadašnjeg stanovništva nakon zemljotresa 1953. raselila i poput legendarnog pretka, luta svetom. Itaka je i sama lutala – kroz vekove, bila je u rimskom, vizantijskom, mletačkom, turskom, francuskom, britanskom i grčkom posedu, a pojedini klasični istraživači kao što je Vilhelm Derpfeld misle da je bila na sasvim drugom mestu. Danas morski taksi Odisej plovi od gradske rive na sever, pored ostrvca Lazareto u središtu zaliva, kraj venecijanskih topova, a potom dalje, izvan zaliva, ka pučini. Gradić čine tri reda kuća i administrativnih zgrada, iza kojih se protežu bašte i maslinjaci. Namernik na ovom mestu, međutim, neće puno saznati o poreklu priče o Laertovom sinu, lutalici. Kod bele vile Drakolis, glavne turističke znamenitosti, na obali zaliva uzdiže se samo skroman gipsani spomenik Odiseju. Ulicu dalje, na velikoj livadi u obliku trapeza, ovičenoj ulicom Kalioni i retkim stablima, leži uverljivija memorija – na suvo nasukan jedan ribarski brodić. Iza mesne škole u ulici koja nosi ime Odiseja Andrucosa, 19-vekovnog revolucionara i heroja grčkog rata za nezavisnost, takođe poreklom sa Itake, uzdiže se zvonik lokalne crkve. Večernji klepet zvona dobija odgovor iz zaleđa, gde je nad zalivom, u brdima, skriveno još nekoliko majušnih crkava. Nekoliko starica stoji pred crkvom, dok iz nje dopire omamljujući glas grčkog sveštenika koji, u istom času kao i širom Helade, i dalje, čitavog hrišćanskog sveta, čita delove Jevanđelja po Marku. Miris tamjana se širi niz ulicu Drakoli, meša sa slanim vazduhom šetališta i iščezava, uzmiče pred ponudom mirisa za turiste – u samom središtu domovine lutalice kog su Rimljani zvali Uliks vladaju mirisi tradicionalne grčke pekare „Odisej“ i vonj ribljeg restorana koji nosi ime njegovog najljućeg neprijatelja – Posejdona. (…)

S.B.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:48

SUNČEV GODIŠNJI TRAG

Godina ostavlja trag na nebu. Ako svakog od 365 dana u toku jedne godine, sa istog mesta, u istom trenutku (na primer, tačno u 12.12), fotografišete isti kadar na nebu, dobićete liniju koja prati oblik sa fotografije. Ova čudesna, zatvorena linija koja nalikuje izduženom broju 8 naziva se analema.

Prividni položaj sunca na nebu polako se menja, iz dana u dan, tokom cele jedne godine, tako da u vreme letnjeg i potom zimskog solsticija ono bude na vrhu i potom na dnu analeme. Na kraju, posle godinu dana, sunce uvek dođe u isti položaj, zatvarajući liniju analeme. To je zbirna posledica promene brzine i nagiba Zemljine ose u odnosu na ravan u kojoj planeta kruži oko Sunca.

Naziv analema potiče iz grčkog jezika, budući da je njen oblik poznat od antičkih vremena. Ako biste zaboli štap u zemlju i svakog dana u isto doba obeležili tačku gde je vrh njegove senke, spajanjem tački dobili biste analemu. Pritom, naravno, morate uzeti u obzir ukazno pomeranje časovnika i cele godine sate meriti po pravom, zimskom vremenu.

Prve fotografije analeme na filmu načinjene su tek sedamdesetih godina XX veka. Sa razvojem digitalne fotografije to je postala jednostavnija avantura. Slika analeme iznad starogrčkog hrama u Nemei nastala je kao zbir 44 ekspozicije i objavljena je kao Astronomy picture of the day.

Analema inače ima praktičnu primenu pre svega kod konstrukcije sunčanih satova. No, kao lik kretanja Sunca tokom jedne godine, analema je pre svega snažan simbol. Poruka koju zvezda iz godine u godinu iscrtava na nebu.

(S.B.)
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:52


TAJNI ŽIVOT GOSPODARA BILJAKA

Među uglednim botaničarima 18. veka, kao i botaničarima avanturistima postojala je svojevrsna pomama za otkrivanjem i sakupljanjem biljaka, što im je u najmanju ruku garantovalo slavu, a često i veliki novac i novu poziciju. U Prirodnjačkom muzeju u Londonu, gde je ogroman broj tih primeraka završio, danas se čuva oko 70-ak miliona predmeta iz najraznovrsnijih oblasti – od presovanih biljaka, preko tegli sa mekušcima do kostiju dinosaurusa. U ovom muzeju su, na primer, primerci koje je Čarls Darvin prikupio tokom svog putovanja brodom Bigl, ili Džozef Benks tokom putovanja sa kapetanom Džejmsom Kukom do Australije i širom Pacifika.

I danas prirodnjačke zbirke u ovom, i drugim muzejima sveta se redovno ažuriraju – svake godine otkrije se i opiše blizu 2000 novih vrsta biljaka. Kada se otkrije biljka kao što je, primera radi, mesožderka Nepenthes biak koja je 2018. godine pronađena na indonežanskom ostrvu Biak, onda se mora temeljno proveriti da slučano nije ipak ranije otkrivena, opisuje se, napravi se ilustracija i – imenuje.

Danas je ovaj posao vrlo precizno uređen, i procedure za formalno otkrivanje novih biljkaka su jasne. Ali u 18. veku, kada je na primer pomenuti Džozef Benks tokom tri godine sa kapetanom Kukom putovao preko sveta, situacija je bila bitno drugačija. Benks je doneo blizu 30.000 primeraka biljaka od kojih je 400 tada otkrio i vrste su se samo gomilale bez neke specijalne – ili bar logične – sistematizacije. Snalaženje među gomilama uzoraka bilo je nemoguće i dešavalo se da je jedna ista biljka otkrivana mnogo puta i da nosi isto toliko različitih imena. Osim toga, načini sistematizacije kod različitih autora bili su raznovrsni pa su, primera radi, životinje sistematizovane i prema tome da li su velike ili male, da li su divlje ili pitome, da li su plemenite ili (za čoveka) beznačajne… Rečju – javašluk.

Čitavu stvar rešio je Šveđanin Karl Line koji je još kao mladić počeo da smišlja način da sistematizuje poznate vrste biljaka i životinja. Osim toga, sredio je zbrku u načinu imenovanja jer su do tada biljke imenovane opisno, pa su im imena mogla sadržati i po desetak reči, umesto, kao danas – dve. Na primer, Picea omorika – Pančićeva omorika.

Line je za života novom sistematizacijom uspeo da obuhvati oko 13.000 vrsta i to konzistentno i jasno, uz neke mane. Primera radi, predvideo je mesta u sistematizaciji za razna stvorenja o kojima je slušao od „maštovitih putnika“, kao na primer mesto za „divljeg čoveka“, „čoveka sa repom“ i slične maštarije. Međutim, on je istovremeno prvi jasno i utemeljeno podelio životinjski svet u šest kategorija, na sisare, reptile, ptice, ribe, insekte i „verme“ (crve, gliste, ali tu je trpao sve što mu je štrčalo) i shvatio da je – na užas mnogih prirodnjaka – čovek u istoj kategoriji u kojoj su koza i kit. Istovremeno, Line je razrešio ogroman broj „duplikata“ među biljkama i životinjama, što je i danas veliki izazov, samo što se tim poslom sada bavi međunarodno udruženje.

No, osim što je dao osnovu za sistematizaciju živih bića koja je još u upotrebi, Line je bio izrazito zanimljiv i kao ličnost. „Retko je postojao čovek kome je lakše padala sopstvena veličina“, piše Bil Brajson u „Kratkoj istoriji bezmalo svačega“, navodeći kako je Line tvrdio za svoju klasifikaciju da je „najveće dostignuće u oblasti nauke“ i da na nadgrobnom spomeniku treba da mu stoji „Princeps Botanicorum“ – Gospodar botanike. No, Line je osim tolike sujete bio poznat i kao prek tip koji se svojim neprijateljima svetio tako što bi po njima nazivao korov i ružne, neugledne biljke.

„Druga Lineova upečatljiva osobina bila je postojana – povremeno, reklo bi se, čak grozničava – zaokupljenost seksom“, nastavlja Brajson. „Posebno je bio impresioniran sličnošću između nekih mekušaca sa dva kapka i ženskih stidnica. Delovima jedne vrste školjke dao je imena ’vulva’, ’labija’, ’stidnik’, ’anus’ i ’himen’. Grupisao je biljke po prirodi njihovih organa za razmnožavanje i podario im upadljivu antropomorfnu zaljubljivost. Njegovi opisi cvetova i njihovog ponašanja puni su izraza kao ’promiskuitetni snošaji’, ’jalove konkubine’ i ’svadbena postelja’“, dodaje Brajson navodeći da je Line, na iznenađenje mnogih, jedan rod biljaka nazvao Clitoria. Na ilustraciji su korice rukopisa „Praeludia Sponsaliorum Plantarum“ iz 1729. godine u kom Line piše upravo o seksualnosti biljaka.

Istine radi, mnoga imena biljaka i pre Linea bila su u najmanju ruku neobična. Maslačak su, na primer, u narodu nazivali „pišurak“ zbog, kako se tvrdilo, diuretičkih svojstava. Postojale su i biljke koje su nazivane kobilin prdež, mudotrz i guzni prekrivač, dodaje Brajson, a neke još u narodu nose ova imena. Primera radi, zaključuje Brajson, „’devojačke vlasi’ u imenu mahovine ne odnose se na vlasi iz devojačke kose“.

Kako bilo, i posle Linea i njegovog izuzetnog doprinosa za prirodnjake celog sveta, taksonomija je, iako unapređena danas poznatim terminima kao što su red, klasa i familija, ostala mesto za žustre debate i nesuglasice. Zanimljivo je i da su, tražeći inspiraciju za nova imena biljaka, botaničari često koristili imena slavnih ličnosti. Primera radi, 2015. godine otkrivena je ljupka biljka ružičastog cveta Sirdavidija (Sirdavidia solannona), nazvana po prirodnjaku ser Dejvidu Atenborou. Svoju biljku imaju i Madona (Echiniscus madonnae), Barak Obama (Desmopachria barackobamai), Bob Marli (Desis bobmarleyi), Leonardo da Vinči (Davincia), Sigmund Frojd (Cyclocephala freudi), Kazanova (Cyclocephala casanova), Bred Pit (Conobregma bradpitti), Edvard Snouden (Cherax snowden) i na stotine drugih ličnosti iz javnog života.

Naravoučenije – ne treba se zamerati botaničaru.

M.Đ.

—–

Ilustracija: Karl Line, 1729.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 10:54

ČOVEKOMERNOST


Ako se na nekom mestu osećate nelagodno (kao što vam je na nekom drugom dobro i prijatno), a na licu mesta nema kakvih spoljnih pretnji koji utiču na vaš doživljaj neprijatnosti, to može biti i od toga što građevina u kojoj ste se našli, njena spoljašnjost i unutrašnjost, nisu izgrađeni i uređeni čovekomerno.

Slavni francuski arhitekta švajcarskog porekla, Šarl-Eduar Žanre-Gri, poznat po pseudonimu Le Korbizje (1887-1965) objavio je 1948. godine kultnu knjigu „Modulor“ gde je predstavio tačan sistem modularnih mera koje proističu iz čovekovih dimenzija. Ovom, a potom još jednom knjigom, Le Korbizje je ljudske mere uzeo kao referentni uzor za mere u modernoj arhitekturi, što će kasnije imati nesaglediv uticaj ne samo na arhitekturu, nego na organizaciju prostora u brojnim oblastima života.

Kako bi postavio jedinstvenu skalu, Korbizje je nacrtao svog čuvenog čoveka sa podignutom rukom (visokog 226 centimetara) kao osnovni modul takozvane čovekomerne arhitekture. Fotografija prikazuje Modulora koji je kao omaž slavnoj Le Korbizjevoj ideji utisnut na jednom zidu u Berlinu u Nemačkoj.

Naš arhitekta, pisac i teoretičar Slobodan Maldini piše u svom leksikonu da je prostor čovekomeran ukoliko su prostorni odnosi i relacije u funkciji čoveka kao njegovog korisnika, dodajući da nasuprot čovekomernom prostoru, govorimo o gigantizmu ili gigantomaniji, gde su zgrade kolosalnih dimenzija i nisu prilagodjenje percepciiji čoveka. „Dobra arhitektura treba da bude čovekomerna, merljiva ljudskim dimenzijama, ljudski funkcionalna. Prostor koji ne poseduje čovekomernost, gubi svoj humani smisao i karakter“, smatra Maldini.

Čovek kao mera, naravno, nije nova ideja – u prošlosti su za sve vrste merenja i korišćene čovekomerne jedinice kao što su stopa, lakat, šaka ili palac. Ma kako bio slavan po svojim originalnim zapažanjima („Stolice au arhitektura, a sofe buržoazija“), Le Korbizje je merenje prostora prema ljudskim dimenzijama utemeljio na dugoj tradiciji – na svetonazoru koji su delili još Leonardo i Vitruvije.

Čovekomerje je univerzalna, ali danas svakodnevno živa ideja. Kako je lucidni francuski arhitekta i nagoveštavao, ona prevazilazi okvire arhitekture – praktično je nezamisliv dizajn bilo kakvih modernih proizvoda, od telefona do automobila, koji ne uzima u obzir ljudske mere. O vašim ljudskim merama vredi razmišljati jednako i kad sami uređujete novu kuhinju, ali i kad se podiže novi grad ili planira kakav javni događaj.

S.B.

—–

Foto: Wikimedia: Die Wohnmaschine
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 15:45

[size=36]BELA RUPA[/size]

Možda uspevate da očuvate hladnokrvnost pred svakodnevnim nevoljama, ali ste osoba koju zaista uznemiravaju neprijatnosti u kosmičkim razmerama kao što je, na primer, postojanje crnih rupa, groznih, sveproždirućih struktura u dalekom svemiru. U tom slučaju, kosmolozi za vas imaju jedan još strašniji pojam – belu rupu.

I dok je crna rupa toliko masivna da ništa (pa čak ni svetlost) ne može iz nje da izađe, bela rupa je hipotetički kosmički objekat u koji ništa ne može da uđe. Do sada neviđene, ni direktno, ni posredno, bele rupe su jedno od mogućih rešenja koje se pojavljuje u zamršenim jednačinama Ajnštajnove teorije gravitacije.

Pitanje bele rupe je masivno ne samo zbog njene gravitacione sile i što je, kao inverzija crne rupe, ona takođe singularitet u prostor vremenu, nego po nekim hipotezama, bela rupa predstavlja seme novog Velikog praska, možda i početak novog Univerzuma. Kaže se i da su bele rupe kao crne kod kojih vreme teče u obrnutom smeru.

Pre dvanaest godina, u junu 2006. svemirski teleskop Swift snimio je kako iz sazvežđa Indus dolazi zastrašujuće snažan signal – misteriozni gama bljesak iz galaksije udaljene 1,6 milijardi svetlosnih godina trajao je 102 sekunde i bio toliko snažan da su ga istraživači iz NASA svemirskog centra Goddard doslovno nazvali „zver“.

Događaj, označen kao GRB060614, imao je neobične osobine i ostala je misterija od čega je potekao. Pet godina kasnije, istraživači iz Izraela, Alon Reter i Šlomo Heler, objavili su rad u kome postavljaju hipotezu da je ovaj gama bljesak posledica kratkotrajnog nastanka bele rupe i takozvanog „malog praska“, odnosno Velikog praska koji nije potrajao.

“Bele rupe se pojavljuju na kraju realnosti”, piše italijanski fizičar i pisac, Karlo Roveli, autor izuzetno popularnih i zapanjujuće dobro prodavanih knjiga o vremenu i svemiru, u autorskom tekstu „Hello from the other side“, objavljenom u decembarskom broju časopisa New Scientist. Opisujući bele rupe, Roveli podseća kako su i najveći autoriteti sedamdesetih godina 20. veka za crne rupe govorili da su one samo hipoteza iz Ajnštajnove teorije, a da danas ima toliko dokaza da postoje.

„Priča se sada može ponoviti i sa belim rupama, koje su zapravo obrnute crne rupe“, smatra Roveli, dodajući da bi dokaz o postojanju belih rupa razjasnio mnoga otvorena pitanja, uključujući i to šta se dešava u središtu crne rupe, ali i nerešeno pitanje porekla tamne materije.

Hipotetički, ako se krećete ka beloj rupi (uz pretpostavku da vaš svemirski brod preživi silne emisije iz nje), prostor vreme je tako zakrivljeno da potpuno bizarno – „padate uzbrdo“. Što ste beloj rupi bliži, sa svakim pokretom unapred potrebno vam je sve veće i veće ubrzanje – u celom Univerzumu nema dovoljno energije da biste stigli unutar nje.

S.B.

—–

Ilustracija: ESA/Hubble, ESO, M. Kornmesser & NKP
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 15:46

Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 15:47

KAKO JE DINOSAURUS DOBIO PERJE?
Neobična životinja na ilustraciji je leteći reptil koji je pre više stotina miliona godina živeo na Zemlji, zajedno sa dinosaurusima – pterosaur. Ovih dana pterosauri su u fokusu medija i to ne bez osnova. Osim što smo saznali približnije kako su izgledali, nova otkrića o njima iz temelja menjaju prepostavke o izgledu živog sveta iz vremena velikih gmizavaca, kao i o tome kada su se prvi put pojavile pernate životinje.

Priča o nastanku perja je poslednjih godina postala vrlo zbunjujuća jer mnogi od nas još nisu stigli da se pomire s činjenicom da je telo nekih dinosaurusa – bar prema teksturi – pre ličilo na kokošku nego na, recimo, krokodila. Jedan broj fosilnih ostataka dinosaurusa, naime, pokazao je da su brojne vrste imale perje, što sasvim sigurno nećete videti u dino parkovima ili radnjama sa dečjim igračkama.

Pterosauri međutim nisu stvarno bili “leteći dinosaurusi” kako se često kaže. Kao ni mnogi izumrli morski reptili poput ihtiosaurusa, pterosauri ne pripadaju grupi dinosaurusa iako im – iz naše perspektive – veoma nalikuju, a i živeli su u isto vreme.

Paleontolozi su do sada otkrili raznovrsne primerke ove životinje koji su planetu nastanili pre oko 160 miliona godina. Neki od njih su bili sasvim majušni, živeli su među drvećem i hranili se insektima. No, među pterosaurima su bila i najveća leteća stvorenja svih vremena kao što je kecalkoatl, koji je ime dobio po asteckom pernatom zmijolikom bogu. Sve do pre neki dan, paleontolozi su bili uvereni da su svi ti pterosauri imali nekakvo krzno, nimalo nalik perju ptica ili perju pernatih dinosaurusa. Mislili su i da se perje na Zemlji prvi put pojavilo u vreme dinosaurusa.

Naime, što se pterosaura tiče, još polovinom 19. veka, zahvaljujući fosilnom ostatku koji je tada pronađen, utvrđeno je da su ove životinje imale tu specifilnu vrstu krzna. Međutim, dva – prema rečima istraživača – spektakularna i odlično očuvana fosilna ostatka nedavno pronađena u Kini, pokazala su nešto drugo. Naime, raniji istraživači nisu pogrešili, pterosauri jesu imali krzno, ali uz njega, dobar deo tela ovih životinja bio je prekriven primitivnim perjem, baš kao i dinosaurusi. Kako to znaju?

“Ako se vaše malje granaju, imate perje”, objašnjava Majk Benton sa Univerziteta u Bristolu, koji je vodio istraživanje čiji su rezultati objavljeni u žurnalu “Nature Ecology & Evolution”.

Na primerku pterosaura pronađeni su delovi vrata, glave i krila koji su prekriveni upravo razgranatim krznom, za koje se ispostavilo da je ipak perje. Zapravo, postoje tri različite vrste grananja, odnosno perja, a perje sa krila je veoma nalik perju pronađenom kod mnogih dinosaurusa.

Ne zvuči baš kao spektakularno otkriće, ali tu nije ni blizu kraj priče. Iz ovog otkrića naučnici su zaključili da su možda pterosauri i dinosaurusi (kao što je velociraptor iz kojih su kasnije nastale ptice i neke druge vrste) istovremeno i nezavisno jedni od drugih evoluirali i dobili perje. Ipak, očekuju da je stvar mnogo jednostavnija. Za paleontologe je logičniji odgovor da su ove grupe životinja, pterosauri i dinosaurusi, imale zajedničkog (pernatog) pretka.

Ovo bi značilo da su prve pernate životinje na Zemlji mogle da nastanu ne pre oko 170 miliona godina, kako se do sada mislilo, već pre oko 250 miliona godina, pojašnjava Benton. On kaže da bi taj sledeći raniji zajednički predak mogao biti krokodil i da to ne bi bilo mnogo čudno jer znamo da su i mnogi sisari, od slonova do kitova, izgubili svoje krzno. Možda će jednog dana paleontolozi otkopati i pernatog krokodila?

M.Đ.

—–

Ilustracija: Yuan Zhang
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 15:49

KOMPAS

Moreplovci u Evropi počinju da koriste kompas pre više od 800 godina, ali sve do 17. veka nije bilo poznato na kom principu kompas radi. Ova jednostavna mehanička sprava za orijentisanje u prostoru sastoji se od magnetne igle čiji se jedan pol uvek okreće prema severu. Međutim, jako dugo se nije znalo zbog čega se to baš uvek događa. Prve naučne eksperimente sa elektricitetom i magnetima izvodio je još 1269. godine francuski krstaš i inženjer Petrus Peregrinus de Marikort, no, biće potrebna čak četiri veka da bi nekome palo na um kako tajna kompasa leži u magnetizmu Zemlje.

U međuvremenu, upotreba kompasa postala je rasprostranjena u navigaciji i omogućila je velika prekookeanska putovanja poput Kolumbovog otkrića Amerike. U takozvanoj Zapadnoj Indiji nikle su već i prve kolonije, moreplovci su sa kompasom oplovili planetu, i tek tada je lekar engleske kraljice Elizabete I, Vilijam Gilbert (1544–1603), dao prvo objašnjenje principa rada kompasa.

Glibert je proveo 17 godina istražujući, sabirajući do tada poznato znanje o namagnetisanim i naelektrisanim telima u knjigu De Magnete, Magneticisque Corporibus, et de Magno Magnete Tellure (O magnetu, magnetnim telima i velikom magnetu Zemlje), koja je objavljena 1600. godine.

Gilbert je objasnio da planeta Zemlja ima svoje magnetno polje koje uzrokuje da se magnetna igla uvek okreće ka severu. Uz to, Gilbert je uveo pojam električne sile i prvi shvatio da postoji sličnost između magnetizma i elektriciteta , odnosno sličnost između stalnih magneta i tela koja se mogu naelektrisati trenjem kao ćilibar.

S.B.
—–

FOTO:

*Po motivima istog teksta prvobitno objavljenog za sajt Elementarijum
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 15:50

EVOLUCIONA KLETVA

Dva mlada biologa, Uroš Savković i Mirko Đorđević, čija ćete imena – uvereni smo – imati prilike sve češće da čujete u javnosti, razvijaju jedno, na mnogo načina uzbudljivo istraživanje u Laboratoriji za evolucionu biologiju Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“.

Ovu laboratoriju zasnovao je ugledni evolucioni biolog Nikola Tucić (1946–2015), koji je rodonačelnik modernog izučavanja evolucije u Srbiji. Pre više od 30 godina u istoj ovoj laboratoriji Tucić je započeo eksperiment u oblasti takozvane kvantitativne genetike, na insektu koji se zove pasuljev žižak (Acanthoscelides obtectus). Žižak se majušni insekt koji se uglavnom može videti u skladištima pasulja, inače najrasprostranjenije mahunarke na planeti koja se u Srbiji gaji na više od 20.000 hektara zemlje.

U ovoj laboratoriji žižak živi već decenijama što je Tuciću i istraživačima koji su njegov eksperiment nastavili, omogućilo da prate razvoj ovog insekta i odgovore na brojna pitanja o preživljavanju i reproduktivnoj sposobnosti laboratorijskih populacija.

Nakupljeno znanje o promenama genetičkog materijala na žišku omogućilo je Urošu Savkoviću i Mirku Đorđeviću da se, među drugim istraživanjima, pozabave i globalnim problemom koji je vezan za štetne insekte.

Naime, u borbi protiv insekata koji čine veliku štetu poljoprivredi ili prenose bolesti kao što su zika virus, malarija, tropska i žuta groznica, samo u Evropskoj uniji godišnje se proda blizu 200 hiljada tona insekticida, što je četvrtina ukupnog svetskog tržišta ovih aktivnih supstanci. Oni su – bar za sada – najdelotvornije srestvo. I mada su bili najveći faktor rasta poljoprivrede u 20. veku, na planeti koja hrani 7,5 milijardi ljudi, insekticidi su postali nepraktični, ali delimično i štetni. Insekticidi „ne biraju“ mnogo svoje žrtve pa njihovom upotrebom uništavamo biodiverzitet i nanosimo štetu ljudskom zdravlju zbog čega je postalo nužno da se pronađe neko sasvim drugačije rešenje za borbu protiv štetnih insekata.

Đorđević i Savković sada razvijaju tehniku biokontrole koja je neškodljiva za životnu sredinu i ljudsko zdravlje, a istovremeno deluje dugoročno i specifično na vrstu od interesa.

Njihov projekat se koncentriše na evoluciju mitohondrija u ćelijama žiška. To su inače organele koje vrše sintezu ćelijske energije. Mitohondrije, takođe, poseduju sopstveni genom i nasleđuju se isključivo preko majke. Majka žižak može da ima (sadrži) nekakvu genetičku mutaciju koja ima štetan efekat na mužjake, ali sasvim neutralan za ženke. Takve primere videli smo i kod ljudi kada na primer samo muško potomstvo ima nekakvu genetičku anomaliju dok se kod žena u istoj porodici ona ne iskazuje. Ovakav evolucioni proces je inače u nauci poznat kao „materinska kletva“.

Ako bi u prirodu pustili takve „trojanske“ ženke žiška koje imaju mutaciju na mitohondrijskoj DNK čiji je jedini vidljiv efekat sterilno muško potomstvo, u sledećoj generaciji te ženke bi dobile „trojanske“ plodne (reproduktivno sposobne) ćerke i sterilne sinove. Ti sinovi bi ostali bez potomstva, dok bi ćerke svoju materinsku kletvu prenele na novu generaciju.

U praksi, ovo ne bi izazvalo „pomor“ pasuljevog žiška nego bi se njihov broj iz generacije u generaciju postepeno smanjivao. Slična tehnika do sada je eksperimentalno potvrđena samo na vinskim mušicama (koje nisu štetni insekti) i njihova populacija se godišnje smanjivala za oko 8 odsto, dok je posle 10 generacija preostalo tek 10 odsto populacije.

Primenom ove metode potreba za insekticidima se smanjuje, utiče se isključivo na štetnu vrstu od interesa, bezbolna je, ne ugrožava ljudsko zdravlje, a i potrebno je daleko manje čovekovog angažovanja i novca.

Ovaj eksperiment Uroša Savkovića i Mirka Đorđevića za sada „živi“ u maloj laboratoriji prepunoj tegli, pasulja i žiška. Kraj slika profesora Tucića i Čarlsa Darvina, svakog dana u dobrom raspoloženju, oni otvaraju tegle i broje žiške ne razmišljajući suviše kako bi njihov eksperiment mogao da nesagledivo promeni život na čitavoj planeti.

M.Đ.

—–

FOTO: Laboratorija za evolucionu biologiju, IBISS

*Tekst je nastao na osnovu eseja istog autora objavljenog u „Politici“ 15. decembra 2018.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 15:52

ŠREDINGEROVA MAČKA U KRCATOJ VELIKOJ SALI SKC
Na pretprazničnoj, naučnopopularnoj tribini “Ko je ubio Šredingerovu mačku” vodio se originalan, zanimljiv i na trenutke, potpuno iznenađujući razgovor o kvantnoj mehanici, biologiji i naročito – mačkama, mada u sali ipak nije bilo nijedne žive (a ni mrtve) mačke.

Sa druge strane, više stotina ljudi odazvalo se pozivu “Nauke kroz priče” na ovu tribinu i u četvrtak, 13. decembra, popunilo svaki pedalj Velike sale SKC. Treća u ovoj sezoni, decembarska tribina Instituta za fiziku u Beogradu zabeležila je – jednako kao i prethodne – impresivnu posetu.

U fantastičnoj atmosferi krcate sale, na tribini su govorili dr Marko Vojinović, fizičar sa Instituta za fiziku, dr Slobodan Perović, filozof sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Mirko Đorđević, biolog sa Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković” i dr Mirjana Đurđević, književnica. Tribinu je moderirao Slobodan Bubnjević.
Nazad na vrh Ići dole
Tina

Član
Član

Tina

Ženski
Poruka : 122

Godina : 29

Lokacija : Brdo

Učlanjen : 09.02.2019

Raspoloženje : To sam ja


PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   Sub 9 Feb - 16:07

EKSPERIMENT
Originalni crtež koji je skicirao engleski fizičar, lekar, muzikolog, lingvista i egiptolog Tomas Jang (1773-1829) prikazuje sabiranje, odnosno superpoziciju talasa u njegovom slavnom eksperimentu sa dva otvora. Mada postavljen pre dve stotine godina, Jangov mali ogled predstavlja verovatno najdramatičniji eksperiment u fizici svih vremena – ne postoji drugi test na koji je čovek ikada stavio prirodu, a čiji je rezultat srušio toliko teorija, autoriteta, naučnih karijera, filozofskih škola i načina na koji vidimo i razumemo svet (i doprineo nastanku tolikih tehnologija u čijim blagodetima svakodnevno uživamo).

O raznim, vrlo neočekivanim ishodima eksperimenta sa dva otvora razgovaramo večeras u Velikoj sali SKC, na našoj tribini „Ko je ubio Šredingerovu mačku“ . Naime, eksperiment je u 19. veku oborio Njutnovu čestičnu teoriju svetlosti, da bi potom, u dramatičnom preokretu, u 20. veku srušio čitavu klasičnu fiziku i bio ugrađen u aksiome kvantne mehanike, čiju nastranu prirodu ispituje Šredingerov misaoni eksperiment sa mačkom.

Malo koji eksperiment se, sa druge strane, tako jednostavno izvodi. „Eskperiment koji ću sada predstaviti može da se ponovi sa velikom lakoćom, na svakom mestu gde sunce sija, bez ikakve druge opreme osim one koja je svakom pri ruci“, izgovorio je 24. novembra 1803. sam Tomas Jang pred britanskim Kraljevskim društvom. Predavanje je godinu dana kasnije odštampano u 94. izdanju slavnog almanaha Philosophical Transactions of the Royal Society of London i izazvalo lavinu reakcija.

U to doba, genijalan, radoznao i neustrašiv, tridesetogodišnji Jang, nakon studija kretanja zvuka, već nekoliko godina zagovara jeretičku ideju – da svetlost nije, kako je Njutn mislio, sačinjena od čestica, nego da se prostire kao talas. U Jangovom eksperimentu, naime, to će biti jasno po sebi – svetlost pokazuje svojstva koja čestice „ne mogu imati“.

U ogledu, svetlost iz jednog izvora pada na dva otvora, a potom se talasi iz različitih otvora sabiraju na način koji je prikazan na crtežu – na nekim mestima dolazi do zbirnog pojačanja talasa, a na nekim do smanjenja jačine, zbog čega se na zaklonu ne vidi jedna osvetljena oblast, nego naizmenične tamne i svetle linije, takozvane interferencione pruge.

U zamračenoj sobi, uz pomoć bilo kakvog izvora svetla (najbolje lasera) možete i sami da probate eksperiment sa dva otvora. Zanimljivo je da izvorno Jang nije koristio dva otvora nego je pomoću ogledala usmerio zrak svetlosti i u njega stavio tanku kartu koja je snop podelila na dva dela.

Uprkos očiglednom rezultatu, zbog ogromnog Njutnovog autoriteta, Jungova istraživanja nailaze na izuzetno snažan otpor. Anonimni dopisnik popularnog časopisa Edinburg Review čak objavljuje seriju uvredljivih paskvila o Jangovoj ličnosti, posle čega štampar odustaje od preštampavanja Jangove knjige, a on je primoran da sasvim napusti fiziku.

U narednim decenijama Tomas Jang će se zato sa velikim uspehom baviti medicinom, muzikom i jezikom, pa čak dešifrovati čuveni kamen iz Rozete. U međuvremenu, grupa francuskih naučnika prihvata Jangove rezultate i postavlja novu, potom opšteprihvaćenu talasnu teoriju svetlosti.

Do novog preokreta dolazi dvadesetih godina 20. veka kad dva američka istraživača, Klinton Dejvison i Lester Džermer u Bel laboratorijama izvode (znatno složeniju) seriju merenja sa elektronima i dobijaju vrlo neobične rezultate, da bi 1927. pokazali kako se, u skladu sa De Broljevim idejama, elektroni (čestice) ponašaju na isti način kao talasi u Jangovom eksperimentu sa dva otvora i grade interferenciju.

U ovom obrtu, ispostavlja se da Jangov eksperiment ne samo da pokazuje kako svetlost ima talasnu, a ne čestičnu prirodu, nego da su i čestice talasi. Eksperiment se od tada ponavlja u nebrojeno mnogo varijanti, nedvosmileno potvrđujući kako se čestice koje stignu do dva otvora ponašaju kao svetlost i grade interferenciju.

Potonje postavke eksperimenta čak pokazuju da i samo jedan jedini elektron pred dva otvora gradi interferencionu sliku. I da tu nije reč samo o uvrnutim idejama kvantnih fizičara, dodatno potvrđuju korisne svakodnevne primene (od kojih su računarski procesori samo jedna od njih).

Ova saznanja, međutim, ma koliko bila potvrđena i upotrebljavana, svojom paradoksalnošću zapravo zadiru u srž poimanja sveta. Moglo bi se reći i da „eksperiment na svakom mestu gde sunce sija“ otkriva kako svet nije sasvim nezavistan od posmatrača i onog što on želi da posmatra jer eksperiment kao da pokazuje različite rezultate u zavisnosti od toga šta želimo da saznamo.

Ako na primer pokušamo nešto jednostavno – da mislimo o elektronu kao čestici i ispitamo kroz koji otvor čestica prolazi, tada česticu nekim zgodnim detektorom možemo da ulovimo na jednom od otvora i ona se ponaša kao čestica, ali tada ni interferencije nema iza otvora. Ako pak to ne pokušavamo i nepoznat nam je put čestice, ona se ponaša kao talas i gradi interferenciju.

U Jangovom ogledu, fizički svet nam pokazuje svoje zastrašujuće dualno lice – lice koje vidi kako želimo da ga posmatramo.

S.B.



Foto: Philosophical Transactions – Wikimedia
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Nauka kroz price   

Nazad na vrh Ići dole
 
Nauka kroz price
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Vreme nauke-