Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 9 Feb - 10:09

Mit o Belerofontu i himeri

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mit koji je bio veoma omiljen u antičkim vremenima danas je manje poznat po svom junaku Belerofontu, a više po njegovom konju Pegazu. Belerofont je bio unuk čuvenog Sizifa i sin korintskog kralja Glauka. Svojom lepotom, snagom i odvažnošću bio je sličan bogovima.

Belerofont

Nesrećnim slučajem je počinio ubistvo, pa je zbog toga bio izgnan iz Korinta i utočište je pronašao kod Proita, kralja Tirinta. Njegova žena se zaljubila u naočitog mladića koji ju je odbio, pa je ona osvetu zatražila od svog muža koji je mladića poslao svome tastu, kralju Likije. Kralj Jobat je priredio gozbu koja je trajala 9 dana, a kada je saznao da na kraju gozbe treba da svog gosta ubije, nije se usuđivao da to učini, već je odlučio da mladića pošalje na nemogući zadatak. Naime, naložio mu je da ubije čudovište Himeru, zastrašujuće biće koje je bilo spoj lava, divokoze i zmije i koje je bljuvalo vatru iz vulkana Kulehimera.

Belerofont se obratio proroku za savet, a on je glasio da Himeru može da ubije samo ako prethodno sebi pribavi Pegaza, božanskog besmrtnog konja koji leti brzinom vetra. Pegaz je izleteo iz odsečene glave Gorgone Meduze i živeo je na gori Helikonu, ali je često dolazio da pije vodu na korintskom akropolju. Kada je Belerefont prespavao u hramu Palade Atine, boginja mu je u snu poklonila zlatnu uzdu kojom će moći da obuzda i pripitomi Pegaza. Belerofontu je to i pošlo za rukom i leteći na Pegazu napao je Himeru strelama iz vazduha i napokon je ubio.

Kasnije je Belerofont sa Pegazom odlazio i pobeđivao u najneverovatnijim poduhvatima sve dok nije poželeo da se sa njim popne na Olimp. Zevs je ovaj pokušaj smatrao najvećom drskošću i poslao je obada da ugrize Pegaza. Konj se trgao i zbacio Belerofonta koji je udario glavom o zemlju i izgubio razum.


zanimljiveinfo.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 9 Feb - 11:35

Bog Koledo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Koledo je biće koje se može posmatrati na dva načina. Kao zimski duh i kao božanstvo. Praznici u čast Koleda su se organizovali tokom zime, a najveći praznik je bio Koljada, koji je bio na dan zimskog solsticija. Običaji ovog praznika zadržani su i u hrišćanstvu, a ima autora koji smatraju da je hrišćanstvo preuzelo ovaj praznik i slavi ga kao Božić. U Bugarskoj se Božić i dalje naziva Koleda. Takođe se čestita vesela Koleda ili čestita Koleda.

Koledo je blizanac sa Ovsenjom. Njihova majka je Zlatogorka Maja a otac Dažbog. Ovsenj je rođen pre Koleda, pa je upregao konje u nebeske kočije praveći put svom bratu Koledu. Koledo predstavlja silazak boga Krišne ili Krišnjia na zemlju. Ovsenj se pojavljuje leti a Koledo zimi.

U vreme zimskog solsticijuma Ovsenj ispraća staru godinu, a Koledo dočekuje novu godinu, odnosno novo Sunce.

Koledo je dao ljudima znanja o vasioni i nebeskim telima. Dao im je knjigu o zvezdama koja su Sloveni zvali ”Zvezdana knjiga Koleda”. Ovde se dolazi do druge sličnosti Koleda i Krišne. Krišna donosi ljudima znanje u vidu knjiga – Veda, a Koledo takođe donosi znanje ljudima. Naime po vedizmu se može smatrati da je koledo jedno od otelotvorenja Krišne, odnosno Krišnji, kako se ovo božanstvo javlja kod Slovena.

Koledo je napravio i kalendar za ljude, koji su Sloveni zvali ”Dar Koleda” i otkrio je ljudima nauku o Velikom Kolu (Mlečni put verovatno). Po legendi poslednji silazak Koleda na zemlju se može predpostaviti da je bio oko 6530. godine pre nove ere. Od tad se ovo znanje prenosilo s kolena na koleno.

Grci su govorili da su sveto zvezdano znanje dobili od Hiperborejaca sa severa. Hiperborejci su bili narod u grčkim mitovima, koji je živeo na dalekom severu. Hiperborejci nisu znali za ratove i živeli su u izboilju. Poštovali su Sunce i sunčana božanstva. Navodno u njihovoj zemlji Sunce nikada nije zalazilo. Po tome što su poštovali sunce i živeli na severu u odnosu na Grke moglo bi se zaključiti da se radi o Slovenima. Tako da se može postaviti teorija da su grci dobili svoja astronomska i astrološka znanja upravo od Slovena. A Sloveni su ovo znanje dobili od Koleda.

Koledovo ime se pominje u mnogim zdravicama. Postoje takozvane koledarske pesme ili koledi. Ove lirsko obredne pesme se uglavnom izvode tokom božićnih praznika i zadržale su se u mnogim krajevima do danas. Po običajima Ovsanj je puštao ispraćajući staro Sunce mrtve, pa su se muškarci preoblačili u razna ruha i išli po selima pevajući i praveći buku. U koledare su išli isključivo muškarci. Njih je koledarskim pesmama učio mešter. Koledari su išli selom i pevali celju jednu noć, sve do drugog dana posle podne. Koledara je uvek bilo dvanaest, ali su se delili na dve čete po šest momaka. Svaka četa je imala kolovođu, koji je nosio fenjer okićen ruzmarinom. Zatim su bila tri pevača i jedan blagajnik. Unajmljivali su torbonošu koji je samo nosio darove, kojima bi ih darivali domaćini. Uglavno su se davali darovi u hrani i piću.
Primer jedne koledarske pesme:

”U našega, koledo!
Domaćina, koledo!
Našlo se je čedo, koledo!
Mlado čedo, koledo!
Muška glava, koledo!
Na glavi mu, koledo!
Kuna – kapa, koledo!”

Koledari su išli po sokacima i kucali na vrata kuća u kojima je gorela sveća u pendžeri. Pevali su pesme koje su bile namenjene svim ukućanima. Pevalo se mladoženji, domaćinu, mladoj, bebama, deci. Sve koledarske pesme su imale svoju namenu. Koledo je u njima pominjan kao zaštitinik i dozivan da podari sreću, snagu, ljubav. On je ovde postajao zaštitnik porodice i pojedinaca.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 29 Avg - 21:31

Kad je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, zatim da čitaju, pišu i računaju, ljudima je svanula zora srećnog života. Postali su razumniji i toliko moćni da su prestali da se boje bogova. To se, naravno, nije svidelo najvišem bogu Zevsu. Uništiti čovečanstvo nije mogao, kako je to najpre nameravao, pa je odlučio da na ljude pošalje zlo i bar tako im zagorča život. Naredio je bogu Hefestu da od zemlje i vode napravi predivnu devojku, a kad je Hefest to učinio, udahnuo joj je život i zamolio sve bogove da je bogato daruju.

Bogovi su bili široke ruke pa su joj osim dobrih darova dali i takve kojih su sami hteli da se reše. Zevs je devojci dao ime Pandora (‚‚Svedajuća“) i zapovedio bogu Hermesu da je sa svim tim darovima, zatvorenim u čvrstoj škrinji, odvede na svet Prometejevom bratu Epimeteju. Zevsova namera se ostvarila: Epimetej se u Pandoru zaljubio i, uprkos Prometejevim opomenama, njome se oženio.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pandorina sudbonosna kutija nije bila dugo pod ključem. O tome kako je došlo do njenog otvaranja postoje dve verzije: prema jednoj, Pandoru je na to nagovorio Epimetej, a prema drugoj, Pandora je sama podigla poklopac i u taj čas su iz kutije izletele sve nevolje, sva zla, bolesti, muke i stradanja i razleteli se po čitavom svetu. Pandora je poklopac brzo zatvorila, ali u kutiji je ostalo još samo ono što su beda i patnja potisnuli na samo dno: nada.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio katarina dana Ned 1 Mar - 10:10, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Avg - 0:51

MIt o Nimfama

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Boginje voda, šuma i gora Grka i Rimljana, slične našim vilama)

Kćeri su različitih roditelja, često i nepoznatih, a u hijerarhiji bogova zauzimale su niže mesto, mnoge čak nisu bile ni besmrtne. Gotovo bez izuzetka bile su lepotice. Živele su bezbrižno provodeći dane u pesmi, igri i zabavi. Najdrazi pratioci bili su im sileni, satiri i panovi, od viših bogova posebno Apolon, Hermes i Dionis, a od boginja Artemida. Mnoge nimfe su imale potomke s bogovima, ali i sa smrtnim ljudima.

Ljudima su bile sklone i rado s njima dolazile u susret. Lepi mladi ljudi učinili bi ponekad najbolje što su mogli kad bi im se sklonili s puta. U svojoj čeznji za ljubavlju nimfe su neretko prouzrokovale njihovu smrt ili nesreću: tako, na primer, smrt Hile u Miziji, Hermafrodita u Halikarnasu, i drugih.

Nimfa je bilo toliko da se u starom veku nije našao pesnik koji bi ih sve znao po imenu. Naučnici novog veka su uspeli da razluče nešto više od pet stotina. Prema poreklu i mestu gde su živele dele se na tri grupe: najade ili nimfe voda, drijade ili šumske nimfe i oreade ili nimfe gora.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio katarina dana Ned 1 Mar - 10:11, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Avg - 17:18

Zmaj

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zmaj je jedan od demona atmosferskih pojava.

Njegova glavna uloga se sastojala u borbi protiv ala, koje su nosile gradonosne oblake, a time i propast useva. Dakle zmajevi su bili zapravo dobar demon, čija uloga se sastojala, po verovanjima, u vladanju atmosferskim pojavama u korist ljudi. Zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kad je ona bila potrebna.Zmajevi su bili dimorfna bića, polu ljudi, polu životinje. Zmaj je vatrena ptica dugog repa, koja je tokom leta, oko sebe bacala varnice. Dok je među ljudima, mogao je uzeti ljudski oblik.

Stanište zmajeva je bilo kraj šumskih voda u planini (ova mesta se i danas zovu zmajevci), a mogao se nastaniti i u šupljoj bukvi.
Zmaj je mogao nastati od nekoliko vrsta životinja kad one dođu do određene starosti. Mogao je nastati od šarana, zmije, ovna, ili od smuka.
Postoji dosta priča rasprostranjenih među narodom, uglavnom dunavskih ribara, koji su navodno videli kako šaran izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. Kada šaran stigne do određenog broja godina, njemu rastu krila i on izlazi iz vode kao zmaj. Dok leti, varnice, koje baca oko sebe, imaju oblik šaranovih krljušti. U nekim krajevima šaranovo meso je bilo zabranjeno, pa se i izbegavalo u ishrani, jer je šaran smatran svetom životinjom. Smatralo se čak da čovek koji bi pojeo šarana  mogao bi da dobije epilepsiju.

Zmajevi koji su imali rogove nastali su od ovna. Ako se smuk preseče na pola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da će od tog dela nastati zmaj. U kišovitim godinama se smatralo da zmaj nastaje od šarana koji nije hvatan, dok ako je godina sušna, smatralo se da nastaje od smuka istih osobina. Pol zmaja je zavisio od pola životinje. Zmaj je mogao bljuvati plavu ili crvenu vatru.Zmajevi su mogli imati sexualne i ljubavne veze sa lepim ženama. Zmaj bi mogao biti nevidljiv, osim za ženu u koju se zaljubi. Ovakve veze sa ženama su bile dosta česte, a žene koje bi doživelje sexualni odnos sa zmajem bile bi blede, ispijene i izgubile bi želju za sexom sa ljudima, zbog zmajeve ogromne potencije. Žene su se teško oslobađale veze sa zmajevima, a o tim vezama nikom nisu smele da pričaju. Prekid veza sa zmajem obično žene nisu ni želele, međutim zmaj bi se isterivao ukoliko bi došla sušna godine, jer se smatralo da je zmaj zbog žene zapostavio svoju ulogu donošenja padavina. Zmaj bi obično kod žene dolazio kroz kamin. Ukoliko bi žena htela prekid veze sa zmajem trebalo je da se kadi svojom kosom ili da nađe šuplju bukvu u kojoj je živeo zmaj i da je zapali. Smatralo se da i vrela voda može naškoditi zmaju, pa se u kotlu vrela voda stavljala pod kamin. Kada bi zmaj upao u vrelu vodu izgoreo bi. Navodno žena je mogla odbiti zmaja ukoliko bi imala pri sebi loj nekog drugog, izgorelog zmaja.

Žena sa zmajem je mogla imati i dete. Radi boljeg poroda, veze sa zmajevima nekad se nisu smatrale grešnim. Takođe verovalo se da su deca zmajeva i zmajica muškog pola. Verovalo se da su deca sa zmajem  izrazito jaka, da su nepobediva, takođe ta deca su bila izrazito mudra i imala neke natprirodne osobine.

Ovakva verovanja su bila povod da veliki junaci steknu nadimak Zmaj. Tako unuk poslednjeg vladara Srbije, Đurađa Brankovića, u narodnim pesmama nosi nadimak Zmajognjeni. Njegovo rođenje je takođe zavijeno u misteriju, te se u narodnoj pesmi pominje kako ima vučju šapu, orlovo krilo i zmajevo kolo pod pazuhom, a iz usta mu modri plamen bije.

Takođe junak prvog srpskog ustanka, Stojan Čupić dobio je nadimak Zmaj od Noćaja. Deca zmajeva su izgledala kao i svi ostali ljudi, jedino što se verovalo da imaju veću glavu i da pod pazuhom imaju mala krila. Detetom zmaja se smatrao i despot Stefan Lazarević, o čemu svedoči pesma ,,Carica Milica i Zmaj od Jastrebca’’.
Zmaj predstavlja neku vrstu mitskog predka, kako je to Čajkanović nazvao ,,mitskim herosom’’, a zbog toga su i junaci u narodu obično smatrani da su zmajevitog porekla. Zmajev nastanak od životinja govori o njegovom totemističkom poreklu. Šume su u Slovenskoj mitologiji zamišljane kao boravište predaka, a to je mesto gde živi i zmaj, tako da to može biti dokaz tome, da je on mitski predak Slovena.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio katarina dana Ned 1 Mar - 10:13, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 11:46

Sfinga

Da li ste se ikad zapitali sta znaci SFINGA? Sastoji se od ljudske glave (znak Vodolije), poprsja bika (znak Bika), orlovih krila (znak Skorpije) i straznjeg dijela (znak Lava). Sfinga sadrzi u sebi prirodni i astroloski princip, cetiri kljucna znaka zodijaka, od kojih svaki predstavlja jednu cetvrtinu zivota, jedno godisnje doba i drustveno uredjenje (cetiri elementa:vazduh, voda, vatra i zemlja). Bik simbolizuje proljece, djetinjstvo, prvobitno doba i drustveno uredjenje, zadovoljavanje primarnih bioloskih instinkata. Lav predstavlja ljeto, mladost, sjaj i bljesak carstva i kraljevina. Krila orla sadrze u sebi znak Skorpije, jesen, zrelost, rat, umrianje. Lik orla nalazi se na zastavama i grbovima nekih drzava. Covjekova glava simbolizuje starost, zimu.
Velika Sfinga, kasnije statua boga Harmakhisa, jos krije istinu o sebi. Pretpostavlja se da je trebala cuvati piramide-grobnice faraona. To saznajemo iz plocice koja je dio monumenta, podignutog 1400 godina p.n.e, s namjerom da ocuva zemlju i mrtve.Arapski pisci pisali su o Sfingi kao ocu uzasa-jedan od njih, Abd al Latif, pise da o Sfingi ne treba govoriti lose, jer to moze izazvati zlo. Plinije je nazvao Sfingu "zacaranom tisinom". Nakon posjete Sfingi, Plutarh je napisao:"Nisam uspio odgonetnuti misteriju Sfinge, nego sam je samo naslutio. Ona sadrzi Znanje."

Nekada je Sfinga imala cuvare i svestenike koji su se zvali cuvari smrti i istine, a ima ih mozda i danas. Nekadasnji cuvari imali su magicnu moc, jer su znali shvatiti "govor" Sfinge-ona je javljala vijesti i prorocanstva koja su svestenici u transu zapisivali u tajnosti, na papiruse koje je mogao citati samo faraon. Na temelju tih zapisa, faraoni su stvarali drzavno uredjenje Egipta, pisali zakon i odredbe.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Prema predanju, oko 1400 godina p.n.e, jedan mladi princ, umoran od lova, sjeo je na pijesak ispred piramida da se odmori. Ocaran ljepotom tog kraja, mladic se vratio i polozio cvijece u cast egipatskog boga Horusa, zastitnika sjedinjenja zemlje i neba. Mladicu se ukazao bog Horus, trazeci da s tog mjesta iskopa iz pijeska Sfingu, a za uzvrat mu je obecao da ce postati faraon. Mladic je ucinio sto ga je Horus zamolio-u kratkom roku postao je faraon Tuthmosis IV.
Posve je sigurno da Sfingu ne treba nicim uvrijediti, niti ostetiti-time bi se izazvalo prokletstvo koje ona cuva. Napoleonova vojska bombardovala je Sfingu iz topova i ostetila joj lik. Odmah su se pocele dogadjati nesrece, koje su zauvijek pokopale Napoleonov san o velikom carstvu i slavi-preko Egipta, Napoleon I htio je doci do daleke Indije, putem do nje osvojiti sve zemlje i stvoriti od njih veliko carstvo. Uz pomoc plemena ubica s obliznje planine, Napoleon je sa svojom vojskom masakrirao stanovnistvo. Pod ucinkom droge, oni su sijali uzas koji je prenerazio cak i Napoleonu prijateljske zemlje- tako pise Pjer Karpi u svojoj knjizi "O dinastiji Napoleona".Sfinga se osvetila. Napoleon I umro je sam, bolestan, u izgnanstvu u stranoj zemlji. Napoleon II i Napoleon III rodili su se tesko bolesni i nikakvi lijekovi ih nisu spasili. Umrli su u progonstvu, u tudjoj zemlji, u teskim uslovima, bez ljubavi. Ista sudbina snasla je i Napoleona IV-on je , doduse, ozdravio od svete vode iz Lurda, koju je njegovoj majci donijela jedna dvorska dama, ali je umro sam u progonstvu, u inostranstvu.

Prokletstvo Sfinge prestalo je s posljednjim izdankom loze Napoleona.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 11:55

Rusalke

Rusalke su ženski vodeni demoni. Obično su zamišljane kao lepe devojke, duge, riđe, raspletene kose. Nisu nosile nikakvu odeću. Rusalka postaje devojka koja je utopljena, a u nekim oblastima se smatra da su to devojke utopljene pred svoju svadbu ili one koje nisu imale pogrebni obred. Boravile su u blizini reka i to samo za vreme takozvane Rusalne nedelje – Trojičke nedelje.
Rusalke su ziveli pod vodom, u dvorcima. Bile su pod vlašću Vodenog Duha. Rusalke su imale svoju caricu, koja ih je predvodila na put na kopno i koja se vozila u zlatnim kočijama. Prizivala je ostale rusalke trubom. Kraljica se zvala Diva,Divka, Divšina i Dana. To je bila carska kći koju je maćeha utopila. Izlaze iz vode samo za vreme Rusalne nedelje i to na nedelju dana. Bile su predane muzici, prevanju i igranju. Loše su raspoložene prema ljudima, a naročito ne vole žene. Ukoliko bi neko video rusalke, mogao bi ostati nem ili dobiti zanos igranja, koji se smatrao najgorom kaznom od rusalki. Pri ovom igranju bi dolazio zamor do smrti. Zanos igrom i pesmom bi trajao sve dok su rusalke na kopnu. O ovakvim zanosima svedoče i pisani dokumenti iz 14. veka. Takođe, smatralo se da rusalke donose mnoge neizlečive bolesti. U vreme Rusalne nedelje ljudi su se držali određenih zabrana, kako ne bi uvredili rusalke ili došli s njima u dodir i tako dobili od njih neku kaznu. Bilo je zabranjeno peti se na drveće, jer se smatralo da dok su rusalke na kopnu da često borave u krošnjama drveća. Zabranjeno je bilo raditi u vinogradima ili raditi bilo kakav posao vezan za zamljoradnju. Rusalke su dolazile u vreme Rusalne nedelje da daju potrebnu vlagu poljima, tako da bi taj rad mogao da omete rusalke. Ovo je vazilo pogotovu za sredu u Rusalnoj nedelji. Smatralo se da tamo gde su rusalke igrale kolosve raste bujnije nego na drugim mestima. Zabranjeno je bilo ženama da peru i prosipaju vodu na bilo koji drugi način, jer bi to moglo uvrediti rusalke i one bi udavili te žene. Zabranjeno je bilo spavati na podu. Ova zabrana je vezana za verovanje da duša u toku sna napušta telo, pa bi u toku sna telo mogla zauzeti rusalka ili neki drugi duh. Tada bi ljudi postali opsednuti i kroz njih bi govorila rusalka. Nije trebalo u Rusalnoj nedelji šišati ovce jer bi ovce ,,ošantavile“ a ljude bi napala bolest zvana rusa. A i za druge bolesti koje su se dešavale u Rusalnoj nedelji se govorilo da je obolelog čoveka ,,uhvatila rusalija“. Ukoliko bi se sadila paprika ili paradajz u Rusalnoj nedelji verovalo se da će im opasti cvet i neće uspeti.
Ukoliko bi neko morao da prekrši zbog nečeg zabrane, kao efikasno sredstvo protiv dejstva rusalki se smatrala trava pelin. U tom slučaju čovek bi sa sobom nosio pelin, koga su se rusalke plašile. Takođe, ukoliko čovek jede beli luk, se smatralo da neće moći doći pod dejstvo rusalki. U nekim krajevima su svaki dan tokom Rusalne nedelje ljudi jeli pelin. Takođe, kao zaštita je mogao da posluži magijski krug iscrtan nožem. Ukoliko bi neko video rusalke, a ne bi imao pelin kod sebe mogao je nožen na zemlji iscrtati krug, koji rusalke ne bi smele da pređu. Verovalo se da se rusalke plaše i noža.
Rusalke su dolazile u utorak, čime je počinjala rusalna nedelja i povlačile su se sledećeg utorka. Priređivali su se obredi dočekivanja i izgnanja rusalki. Obično su u ovim obredima učestvovale žene, koje su u ritualne svrhe poistovećavane s rusalkama. Obredi u Rusalnoj nedelju su se zvali rusalje i kranjice. Sreda u Rusalnoj nedelji se nazivala kriva sreda. Verovalo se da sve što se zasadi te nedelje će rasti krivo i da će kasnije zakržljati. Četvrtak u rusalnoj nedelji se nazivao zeleni četvrtak. On se strogo praznovao i nije smelo ništa da se radi. U hrišćanstvu Rusalna nedelja je postala praznik Duhovi, odnosno konkretno praznik rusalije je preimenovan u duhovi. Duhovi su praznik koji ima mnogo paganske zaostavštvine, ali taj praznik ne traje čitavu nedelju. Rusalna (duhovska) nedelja predstavlja simbiozu hrišćanstva i paganizma. Praznovanje rusalija u Srbiji je prvi opisao Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homitijan kad je zabranjivao ovaj praznik.Po mestu stanovanja vile su se delile na primorkinje i zagorkinje, a rusalke kao vodeni demoni ili vile su dobile svoje ime od slovenskog ruslo – reka. Takođe one su imale riđu kosu, a za riđokose se i danas kaže da imaju rusu kosu. Kao što se ženama prema boji kose kaže da su plavuše ili crnke, rusalke su mogle biti mitska bića ruse kose.
Kako su u matrijarhatu žene bili nosioci poslova u zemljoradnji, samo žene su mogle biti zadužene za plodnost zaseva. Tako su rusalke, po tradiciji, napuštale svoje vodena skrovišta i obilazile useve i škropile ih vlagom da bi usevi bili bolji. O tome svedoči i verovanje da je bilje bolje raslo na mestima gde su rusalke igrale.

Autor:Nikola Milošević
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 12:05

VILE

Vile postoje u legendama svih slovenskih naroda, u Rusiji ih zovu samovilama, u Poljskoj vivama, a zanimljivo je da i keltski narodi imaju predanja o njima i zovu ih viljama...
Što se tiče rečnih vila, odnosno rusalki, one su odvlačile ljude pod vodu, a imale su dan u godini kada su nage izlazile na obalu i zavodile muškarce...
Tajanstvenost vilinskog carstva bila je,još od najdrevnijeg vremena,predmet ljuskog razmišljanja.
Šta su vilinska stvorenja?
Odakle potiču?

Norveška mitologija kazuje kako su crvi,koji su se pojavili iz leša diva Imira,preobratili u Tamne elfe i Svetle elfe.Svetli elfi,koji žive u vazduhu,dobroćudna su,zadovoljna stvorenja,ali su Tamni elfi,čije su pidručije podzemne oblast,crnoputi,zli i štetočine!

Islandaska verzija,s druge strane iznosi da je Eva kupala svu svoju decu u reci kad je Bog oslovio.Zbog strahopoštovanja i bojazni,ona beše sakrila decu koju još nije bila okupala.Bog je upita da li sva njena deca tu,a ona odgovori da jesu.On tada obznani da će deca koju je sakrila od njega biti sakrivena i od čoveka..Ta skrivena deca postadoše elfi ili vile i poznata su u skandinavskim zemljama kao Ljudi Huldre.Devojke Huldre su izuzetno lepe,ali imaju duge kravlje repove.Inače su sa zadnje strane prazne,tako da predstavljaju samo prekrasni prednji deo.Na taj način one udovoljavaju varci svog nestanka.

Drugde se veruje da su vilinska stvorenja pali anđeli ili mrtvi neznabošci,koji nisu dovoljno dobri da bi bili primljeni u Raj,ali ni toliko rđavi da bi našli mesta u Paklu – osudjeni da žive večno ''izmedju'' ,u sumračnim područijima u Srednjem carstvu.U Devonu,npr. se smatra da su piksi duše nekrštene dece.Medjutim,ta verovanja su nastala tek sa prispećem hrišćanstva,pošto je krštenje pre tog vremena bilo nepoznato i stoga se ona ne mogu smatrati verodostojnim.Vilinsko carstvo je starodrevno i nekoliko milenijuma predthodi hrišćanstvu.Štaviše,ono postoji i postojalo je,u raznolikim oblicima,u mnogim zemljama širom sveta!
[You must be registered and logged in to see this image.]
Gde se nalazi “Vilinska zemlja”?
[You must be registered and logged in to see this image.]
Njen položaj je neuhvatljiv.
Bilo je razdoblja kada se mislilo da je vilinska zemlja neka stvarna geografska oblast,iako joj je se mesto često premeštalo.
Naprimer,Velšani su najpre smatrali da je ona u severnom delu njihove planinske zemlje,a potom u tajanstvenom,senovitom I maglovitom zapadnom ostrvu Pembrukšir.Kasnije,ona se premešta na jedno ostrvo koje leži u Irskom kanalu,pored obale Pembrukšira.Ovo ostrvo su ponekad vidjali mornari,koji su se čak iskrcavali na njega,ali bi ono brzo,na opšte zaprepašćenje,iščezlo!Bez obzira na to,govorilo se da njegovi vilinski stanovnici često posećuju tržnice Lafarna I Milford Hejvena.Irci su to fantomsko ostrvo nazvali Hi Brisejl I,po njima,ono se nalazilo prema zapadu.Za Brite vilinsko ostrvo je bilo ostrvo Man.Ostrvo Man je I danas bogato vrelo predanja o vilinskim stvorenjima.

Vilinski svet može se bez upozorenja obelodaniti,sjajan I svetucav,bilo gde,I isto tako iznenada iščeznuti!Njegove međe sumraka,izmaglice I uobrazilje svuda su oko nas,poput plime I oseke koje se smenjuju,I one mogu za časak otkriti vilinski svet,pre no što ponovo nadodju da bi ga sakrile.Stanovnici vilinske zemlje mogu se podeliti na različite vrste,zavisno od staništa.Osim vilinskih stvorenja koja žive usamljeno,postoje I mnoge ruralne vrste elfa koji se nastanjuju u šumama ili ponekad,osobenije “usvoje” neko drvo u tolikoj meri da vilinsko stvorenje I drvo postanu ,u manjoj ili većoj meri,sinonimi ; na poljima,brdima,I u planinskim pećinama.Ima I takvih koji žive u vilinskim prostorima ispod okeana,dok,takodje postoje I vodena vilinska stvorenja koja nastanjiju mora,jezera I reke.Najzad,postoje domaći kućni duhovi (Brauni,ili Smedjoputi,itd.).

Nacin života pojedinih vrsta veoma se razlikuje: ima malih porodičnih jedinaca,hijerarhijski organizovanih zajednica (koji cesto nastanjuju šuplje bregove) i samostalnih,nezavisnih vilinskih stvorenja,kao što su Leprekoni.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 12:10

Vilinski pohodi
[You must be registered and logged in to see this image.]
Hijerarhija koja vlada u vilinskom carstvu veoma je slicna monarhistickom uredjenju kao kod ljudi.Najarisokratijske vile,poznate kao Vile pratilje ili kao Otmene vile,obitavaju na prekrasnim dvorovima,kao sto su dvor Sili u Skotskoj ili dvor plemena Tina Shi u Irskoj.Te dvorske svite provode dane obavljajuci aristokratske duznosti,od kojih je najuobicajnija,a svakako I najipresivnija,jahanje u svecanoj povorci.To se naziva Vilinskim pohodom.Jahanje I konji dvorana Tina Shi,sto se toga tice,uzivaju svetski ugled,sto se verovstno moze objasniti poreklom ovih vila,za koje se veruje da su ostaci koji nestaju legendarnog Tuata De Danan,koji je nekad vladao Irskom ali koji je,posto su ga porazili Malezani,bio sateran pod zemlju.Vilinske konje plemena Tute de Danan je Ledi Vajld,us vojim Drevnim Irskim legendama,opisala na sledeci nacin:
“Rasa konja koje su oni uzgajali nije imalapremca u svetu – zustri poput vihora,sa povijenim vratovima I krupnim ocima,koje su pokazivale da su sacinjene od vatre I plamena,a neod bezivotne,gnjecave zemlje.Tute de Danan su za njih gradili stale u velikim pecinama u brdima I pokrivale ih srebrom I zauzdavali zlatom,a robovima nije bilo dozvoljeno da ih jasu.Povorka vitezova plemena Tuata de Danan predstavljala je divan prizor.Cetrnaest desetina paripa,svaki sa draguljem poput zvezde na celu,cetrnaest desetina konjanika,svi sinovi kraljeva,u zelenim ogrtacima orubljenim zlatom I sa zlatnim kacigama na glavi I zlatnim stitnicima na rukama I nogamam,I svaki vitez sa zlatnim kopljem u ruci.”
Ledi Vajld nam jos pripoveda da su ti konji mogli da zive preko 100 godina,pa I vise.Poslednje grlo iz ovog odgoja pripadalo je mocnom vlastelinu iz Konota,ali posle njegove smrti je prodato na licitaciji,zajedno sa svom njegovom imovinom.Tog ata je kupio jedan predstavnik iz britanske vlade,ali konjusar pokuso da uzjase zustru zivotinju,ona se prope I zbaci nikogovica zestoko na tle,ubivsi ga na mestu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Po narodnim verovanjima, vile su naseljavale prirodu sa kojom je čovek dugo živeo u miru i uzajamnom poštovanju. One su zamišljane kao bića ženskog pola, a narodna predanja ih opisuju kao mlade žene izuzetne lepote, visokog i vitkog rasta, ukrašene zlatnom kosom, koja im je pokrivala cela leđa (nešto nalk na Kejt Blanšet u ulozi Galadrijele u ekranizaciji kultne Tolkinove triologije ‚‚Gospodar prstenova”). U njihovom izgledu, pored ljudskih, postojale su i neke životinjske karakteristike. Pre svega, verovalo se da vile imaju krila i da mogu da lete, a u nekim krajevima bila je rasprostranjena ideja da ova čudna bića umesto nogu, imaju konjske kopite koje narušavaju njihovu lepotu. Ovo verovanje nije izvorno pagansko, već se u njemu vidi uticaj prodora hrišćanstva u primorske krajeve koje je htelo da se davna vila naruži.
Vile su se oblačile u duge, bele haljine, a često su bile i nage. Pored krila, u nekim narodnim pesmama, pominje se okrilje, veo kojim su vile pokrivale glavu i krila i u kome je ležala njihova moć.
Ova magična bića živela su daleko od ljudi, najčešće u planinskim vencima, rekama, potocima, izvorima i stoletnim šumama, ali su, istovremeno, nastojale da uspostave neki kontakt sa ljudskim društvom.
Iako su stupale u ljabvne odnose sa ljudima, vile nikako nisu želele da sa njima zasnivaju i brak. Naime, one su, iznad svega cenile svoju slobodu, koja bi im, brakom, bila uskraćena. Ipak, onaj ko bi uspeo da se domogne vilinog okrilja, mogao je da je primora da stupi u brak sa njim, jer je, bez okrilja, vila gubila većinu svojih moći.
Po predanju, vile su bile dobre supruge, slušale su muža, vodile domaćinstvo i odgajale decu na najbolji mogući način. Pored toga, verovalo se da se iz braka vile i čoveka rađaju ljudi velike snage, moći i junačkog srca, pa je, shodno svemu tome, vila bila vrlo cenjena i tražena supruga. No, sve je to bilo na labavim nogama. Ako bi uspela da se domogne okrilja, vila je napuštala muža i decu i vraćala se u strao društvo, sastavljeno, naravno, od vila - devojaka.
Pored vila koje žive u prirodi, postoje i gradske vile. Nalik klasičnim vilama one donose sreću, bezbrižnost i veselje ljudima sa kojima druguju. Veoma su slične ljudima - razlikuju se od devojaka, devojčica i devojčuraka jedino po tome što ispod odeće kriju dva mala krila. Zato dobro pogledajte oko sebe; možda se počašćeni druženjem sa jednom vilom, a da to niste ni znali?
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 12:12

U slovenskoj mitologiji imamo različite vrste vila:

Vila brodarica
Mrka vila, vila brodarica, morska puca, morska devica ili diklica. Vila brodarica boravi uvek na jezeru, gde spava ili se kupa. Kažnjava onoga ko joj zamuti vodu. Sjajna oblak-vila kad je s nje skinuta dnevna svetlost, postaje mrka noćna vila. Vile brodarice, sanjive ili sanonosne truju junake, vežu ih, varaju i zadaju im muke, dok ih vile vidarice leče biljem.

Oblak-vila
Oblak-vila je povezana sa gromom, munjom i oblacima a time i sa bogom gromovnikom Perunom i hrastovima. Oblakinje su nazivane i "lakokrile", imaju pozlaćena krila i okrilje.

Vila planinkinja
Vile planinkinje nastale su od oblačnih vila. Te gorske vile borave na velikim planinama, ali gdje je vila planinkinja tu je uvek i voda, znak njenog porekla iz kišnog oblaka. Koliko je vilinskih planina toliko je i vilinih izvora poznatih pod imenom "vilina vodica". Svaka vilina vodica je lekovita, obleće je vilin duh.

Vile Suđenice
Setite se samo Trnove Ružice i njenih dobrih vila – niko drugi do Suđenice. Međutim, kod starih Slovena suđenice (ili suđaje) za razliku od većine drugih, nisu rado viđene među ljudima. Pojavljuju pri rođenju deteta; obično ih ima 3, ređe 7. One u svojim rukama drže nit života novorođenog deteta koju ispredaju prema sopstvenom nahođenju. Zato su majke svojoj novorođenčadi vezivale crveni konac oko ruke (da bi oterale suđaje) ili su, pak, zajedno sa detetom noćile tri dana u tuđoj kući.

Ladarice
Ladarice su pevale pre nego što je začet svet, ali su ga ostavile kada se svet promenio verom i nastanile se na zvezdama.

Vilinsko kolo
Vile obično hodaju same, ali kad plešu u kolu ih je 10. Ostaju tada za njima tragovi od kopita, a onoga koji ih vidi dok plešu, mogu pretvoriti u drvo, stenu ili ga odvesti u šumu. Prema slavonskim pričama o vilinskom kolu, tamo gde su vile jednom plesale izrašće pečurke. Na vilinsko kolo sa pečurkama čovečija noga ne sme stati, u protivnom bi vile odmah učinile zlo. Vilina pečurka u narodu se zove "vilovnjača".
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 12:14

Kako videti vile:

1. treba nabrati buket zvončića, i prebrojati ih tri puta. Sutradan u zoru će onaj ko to uradi imati prilike da prizove vile: ‚‚Vašu baštu tražih, moje drage vile, a sada ću se povući, hvaleći vilinske moćne, ali dobroćudne sile...”. Nakon izgovaranja ove bajalice, treba se tri puta pokloniti ispred nabranog buketa. Pred Vama će se tada ukazati lep proplanak na kome će stajati vile.

2. poklonite nešto vilama! Ako im dar uručite od srca, zadobićete njihovo poverenje, a sebi obezbediti zaštitnice koje će uvek biti na vašoj strani. Najbolje bi bilo uručiti poklon u noći punog meseca. Ali šta pokloniti jednoj vili? Možete joj umesiti kolač, ostaviti malo meda… Otpevajte im pesmu koju ste im posvetili, odsvirajte im nešto; sigurna sam da će vile u svakom slučaju ceniti Vaš trud. Važno je samo da, pre nego što počnete, kažete: Ovo je za vile. Nakon ostavljanja poklona ponovite to još jednom. Idealno je obaviti ovaj ritual u prirodi, a ako je to neizvodljivo, bar na terasi ili kod otvorenog prozora. Ubrzo će vam se vile odužiti: u vašoj okolini stvoriće se neobični predmeti. Sačuvajte ih zauvek, jer to je znak da imate zaštitnice. Po predanju, vile najčešće poklanjaju oblutak iscrtan nesvakidašnjim šarama – kamen mudrosti. Verovanje, dalje, kaže da će svako ko bude čuvao svoj oblutak biti srećan u ljubavi.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 12:16

Sve srpske vile na okupu,Piše Milorad Bošnjak

Vile su, verovatno, najpoznatija i najpopularnija srpska mitološka bića. I nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska odnosno slovenska. Neki se i danas kunu da su ih nedavno sreli i rođenim očima videli. Koji nisu, uglavnom bi voleli da im se taj susret posreći!
U sve ovo je uveren Janko Levnaić, istraživač drevne srpske i slovenske mitologije i verovanja. Autor je neobične, dvotomne knjige „Trava od devet mrakova“, leksikona, od svima znane Ravijojle do manje poznatih, za običan svet anonimnih vila, ali svih koje su ostavile tragove u narodu. Sve srpske vile na „okupu“! Uz njih su i istorijske ličnosti kojima narod vekovima pripisuje vezu sa vilama, a po izvorima, i oni sami sebi. Suizdavači su „LIO“ iz Gornjeg Milanovca i „Kontekst“ iz Valjeva.
- Katkad je vila uzor-biće, bela dobrica i milosnica, svemoguća i milosrdna, bogata i pitoma, te uz nju idu prijatna osećanja. Ponekad je crna i rđava, pa jad i čemer životni za sobom vije. Međutim, uvek je ženskog pola - počinje Levnaić.
Davni kazivači su vile tumačili kao božanstva i duhove prirode, šuma, voda... Potom su se u te duhove „smestile“ i duše predaka. Gde bi, inače, u ta davna strašna vremena išle duše devojačke, svilene i čedne, posle nasilne smrti? Na „okupu“ su stotine vila, svaka sa svojom jedinstvenom osobinom i uticajem. Svakoj je Levnaić opširno istražio biografiju, lik i delo i sve to sledimo u skraćenoj verziji. Od svih tih vila, izabrali smo najupečatljivije. Dobrice i zlice.
Ravijojla, najpoznatija srpska vila, nekad je živela u pećini na Goloj planini i gajila mlade vilenice, decu koje su se roditelji odrekli. Prelepog glasa, dobra brodarica i nenadmašiva biljarica. Mnogim junacima je pomogla da rane izvidaju i vodu prebrode. Najviše je poznata po odanosti i pomoći Kraljeviću Marku. Ona i dve njene sestre, Janojla i Dragojla, u doba staroslavno, čule su vapaj siromašnog sela. Janojla je podarila obilat izvor od koga se selo obogatilo, a Dragojla crkvu za jednu noć. Ali, zavladali su obest i oholost. Ravijojla je zato izvor presušila, bogomolju srušila i - sve tri odoše.
Alkima živi u samoći, u pećini na liticama lovćenskog “vrna“ više Kotora, skrivenoj od pogleda i namernika, i štiti mornare. Andesila je dična i stasita, mimo svih drugih vila. Skita uvalama i provalijama. Katkad za sobom cveće prosipa, katkad krvave tragove ostavlja. Hajduk je, borac i kavgadžija. Andre su čarobna ženska bića, preretko dostupna ljudskom očinjem vidu, ali su im tragovi uočljivi, ako su se gde zadržale. Kao vetar su, koji ima osetnu snagu, u kovitlac duva. Anđa je prva oblakinja, zbija, češlja oblake i uči ih. Šalje ih kud treba. Bele vile su po svemu lepe, drage volje pomažu nevoljnicima, posestrime su junacima, naročito izdašne ako od njih pomoć traže zaljubljeni momci i devojke. Začas razluče pravdu od krivde i kazne nepravdu. Jedina im je mana što imaju magareće noge.
Danica je možda vila, ili im je posestrima, nastala od devojke poginule u svatovima. Možda najlepša među svim vilama. Đurđa samovila ne da se ukrotiti, ponosita je, durljiva, jogunasta. Ali, kad se posla prihvati, pouzdana je, tačna, pravdoljubiva. Smeta joj rulja, pa živi u osami. Nekada davno, dok su planine bile puste, mnogi su natrapali na vilu Etoviju, koja bi obdan po trnju spavala a noću izazivala ružne snove.
Žaba-devojka je retka vila: obdan ružna žabetina, noću sija devojačkom krasotom. Lepo je živeti s njom, no nije lako. Jana je vila hitroprelja, lepa ognjena oblakinja, na oblaku vek vekuje. Jerina vila (nije to ona vlastelinka Grkinja, žena despota Đurđa Smederevca, u narodu zvana Prokleta Jerina) triput se udavala: „Prvi put je za Milošem bila, drugi put za vojvodom Jankom, a treći sa carem gospodinom“. Svaki put svojom voljom. Lena samovila je spora, troma, mlitava ali se lako pretvara u pseto, đavola, kozu, čoveka. Morina se na Jahorini zaljubila u pastira frulaša, ali joj je ovaj posle odrekao ljubav, a ona mu se svetila tako što je morila po jednu devojku iz njegovog kraja, kako se on ne bi mogao oženiti. On je, jadan, od tuge za najlepšom presvisnuo.
Nadanojla je starešina vilinska, najstarija. Pomoćnica usamljeno peva za svoju dušu, ljudima u nevolji pomaže: i u velikim i silnim delima i u trivijalnim stvarima, čuvajući ovce, decu pazeći...Ostavlja im lekove. Vila zna biti i Provodadžija, onda kad je dobrica. Njenom budnom oku ništa što se tiče ljubavi ne promiče. Za Ružicom, prekrasnom zlatokosom, raste trava koju pase zlatan konj. Njen sjaj i lepota izazivaju ljubomoru drugih vila koje joj i oči vade, ali ona vid vraća malenim biserom. Suđaje ili Suđenice su tri vile krasotice, nevidljive, kosa im je do zemlje. U prva tri, ređe do sedmog dana života, novorođenče o ponoći posećuju. U njihovim rukama mu je sudbina. Šta odluče, nije moguće promeniti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 12:18

Vile i junaci

Srpska bruka i dika, Kraljeviću Marko, tutnjao je, skitao i lutao čitavog svog veka. Često je živeo pod vilinim krilom. Manojlo Grčić se javlja i stoji na velikoj ribi, u desnici drži sud pun cveća, levom točak diže ka nebesima. Zmaj Ognjeni Vuk spada među one srećne junake, što su izrasli iz čarobnog vatrenog semena, rođene iz žestoke ljubavi zmaja sa vilom, kao i Miloš Obilić. Ljutica Bogdan se zarekao da se neće oženiti drugom već belom vilom. Tako i bi: oženio se vilom Brodaricom, imali su sinove Straila i Nenada. I Majka Jugovića je vila. „Što gođ ima u Srba junaka, svakoga su vile odgajile“. Vile koje se javljaju uz vožda Karađorđa su realistične i jednostavne, hladnije i prostije - našao je Levnaić u starim zapisima.

Vilinski geo - zoo
Aršanj planina je svetla, nebeska i vilinska tajna. Mogu da je pohode samo dostojni, srećni i obdareni koji dokuče tek deo goleme tajne. Jejevica je pećina u kojoj stanuju vile kobne naravi. U udubljeni kamen Korito Vilino, na putu od Velike Ivanče ka Kosmaju, namernici vilama ostavljaju šećer, hleb i cveće. Margarita je lekovita voda na Komu, kojoj se primiču i vile i ljudi. Jelen je vilin pobratim, sa iste su čarobne sise košutine snagu dojili. Zato se njihovo drugovanje poznaje i opisuje.

Detelina sa pet listova!
- Tri stotine vrsta detelina ima, tačno koliko i vila! Ona sa četiri lista je velika dragocenost. Najlakše se traži uz kornjačinu pomoć. Detelina sa pet listova nadvisuje svojim mogućnostima svaku drugu. Preretko se nalazi i raste samo tamo gde vila pljune, a to je nešto sasvim neprimerno vili, i ne biva češće od jednom u sto godina. Dugovečni čvrsti brest živi koliko i vile koje se na njemu viju! Omiljeno je stanište vila, koje ne vole da se sele. One su kao i brest, koji je i beo i crn. Jabuka, ako se na vilinskom mestu desi, olistaće, ocvetaće ali rod neće doneti. Seme belog luka omogućava besmrtnost, seme bujadi - moć razgovora sa biljem i životinjama, paprati da se nevidljiv postane... Sve to je i vilinsko bilje - utvrdio je Levnaić.
Svi se slažu da su se vile u jednom trenutku brzo i silno proredile. Neki misle da su i potpuno nestale. Ljude su sasvim ostavile da se sami muče čemerom koji prave, a ne umeju da ga kontrolišu. Drugi smatraju da su još uvek po gorama i vodama, ali dalekim i skrivenim nedođijama. Samo su se pritajile, od naroda sasvim udaljile i dobro zaklonile. Pesma vilinska je lepa, zanosna, milozvučna. Nije to bilo koji jezik, već posvećeni i čarobni, samo ga retki srećnici mogu razumeti.

U braku sa čovekom
- Vila se udaje za čoveka nasilno, retko dobrovoljno. Uvek ucenom ili otmicom. U braku ostaje bez autentične slobode, nema više krila. Najveća joj je želja da od muža izmami ili ukrade krila. S druge strane, vile uzimaju momka kad hoće da ga za muža imadu, a on tada postane vilaš. Muškarci koji su bili u takvom ili sličnom dodiru sa vilama, zadobiju moći nedostupne običnim smrtnicima - nalazi Levnaić.

Poreklo vila
Ne zna se tačno kako vile na svet dolaze. Kazuje se da i one, kao žene, ostaju trudne, no rađaju samo žensku decu. Po nekim verovanjima, vile imaju i poreklo od dece koja su pila vodu sa izvora na kome se kupala Bogorodica, te ih je Bog blagoslovio i podario im ovo obličje. Ali, i među njima ima onih koje su se odmetnule od Boga. Đavo i njegova bratija imaju karakter koji imaju i crne, zlovarne, rđave i ljute vile.

Vile na Internetu
Oprezno i strpljivo sa vilama! Od ljudi su bistrije i pametnije bar deset puta. I prilagodljivije. Novo stanište moglo bi im biti na Internetu, upozorava Levnaić.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 15 Jan - 12:19

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 23 Jan - 9:52

Andromeda

[You must be registered and logged in to see this image.]

Andromeda je ćerka etiopskog kralja Kefeja i njegove žene Kasiopeje. Ni kriva ni dužna doživela je zlu sudbinu da privezana za stenu na obali mora iščekuje smrt od strašne nemani. Njena majka Kasiopeja bila je lepa ali vrlo tašta i ohola žena. Hvalisala se da je lepa, čak lepša od svih Nereida zajedno. Nereide, ćerke boga mora Nereja, bile su uvredjene pa su zamolile Posejdona da kazni Kasiopeju. Stari bog je tada na Kefejevo kraljevstvo poslao opaku morsku neman, koja je počela da pustoši zemlju. Jedno proročište je proreklo da će se zemlja osloboditi nemani ako kralj žrtvuje svoju ćerku i pod pritiskom naroda Kefej je dao da se Andromeda priveže za stenu na obali mora. Ali, onda kad je strašna neman izronila iz mora i krenula prema lepoj Andromedi iznenada se iz oblaka pojavi mladi junak Persej na krilatom konju Pegazu. Persej je tuda prolazio posle slavnog dela kada je pobio gorgonu Meduzu, užasno stvorenje od kojeg bi se u kamen pretvarao svako ko bi ga ugledao. Ponudio se da spase lepu devojku ako mu ona postane žena. U ljutom okršaju Persej je savladao neman, ali mu je predstojao još jedan okršaj. Na svadbenoj svečanosti iznenada se pojavio Kefejev brat Finej kome je ranije devojka bila obećana, a koji nije ni pokušao da spase Andromedu kada je bila u smrtnoj opasnosti. Sa svojim brojnim prijateljima nasrnuo je na Perseja. Persej im se hrabro suprotstavio ali pošto nije mogao da se bori protiv nadmoćnog neprijatelja izvadio je Meduzinu glavu i ispružio ispred sebe. Tako je sve protivnike u stenu pretvorio.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Boginja Atena je kasnije Andromedu stavila medju zvezde.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 6 Feb - 22:01

Legenda o Alandiji



Praskozorje Vremena – Vrijeme dok je Svijet još uvijek bio mlad

Daleka prošlost, oko deset tisuća godina prije, u samo Praskozorje Vremena, u Osvit Vremena kada je Svijet bio još mlad. U to doba postojalo je Nezamislivo Vrijeme. Bilo je to vrijeme Hrabrih naroda, moćnih carstava i sjajnih gradova koji su se prostirali Zemljom pod plavim plaštevima Zvijezda dobro skrivenih iza zastora noći.

Tamo negdje daleko, na samom rubu Svijeta, na mjestu gdje raste i miriše srebreni bor, sve je počelo poput Velikog praska. Predivne legende i priče stanu kružiti o tom mjestu, o tim predivnim šumama, o tim hladnim i beskrajnim prostranstvima koja pritišće snijeg i zauvijek je okovao led.

Nitko, pa ni stariji od najstarijih, ne sjeća se više otkuda, zašto i kada su se pojavili najhrabriji i najbolji ratnici koje je zapamtilo to Strašno i Nezamislivo Vrijeme. Govore da su ih poslali Bogovi sa Zvijezda da zaustave ratove koji su bili na pomolu među Okolnim narodima koji su tek stasali u Hrabre narode, a ratovi su se osjećali svugdje, u zraku, pod vodom i na kopnu.

Bili su to ratnici napadači, ratnici lutalice i osvajači, šutljivi i zagonetni, ratnici u blistavim oklopima i teško naoružani. Svi oni bili su riješeni boriti se i spremni redom izginuti. No, niti njihova hrabrost, niti njihova smjelost nisu mogli zaustaviti ratove koji su bili na pomolu. Izgledalo je da će se Svijet srušiti i nestati u groznici i strahotama koje su izazvale Hladne vatre. U trenutku kada je izgledalo da je sve uzalud i kada su svi pomislili da više nema nade, ti strašni Božanski ratnici stanu iznenada nešto grozničavo i uporno tražiti.

Vodili su ti ratnici na tisuće veličanstvenih bitaka, a pričaju da su u jednoj bitci s Hladnim vatrama izgubili i svoje sjene, ali nisu prestali tražiti. U svojoj beskrajnoj potrazi postanu zaboravljeni od svih Okolnih naroda, ali ne i od Sychytha. I dok su oni nešto tražili, Sychythe su tražili njih. Za vrijeme dugih, toplih i vedrih noći slušajući njihove pjesme, pamtili su Sychythe svaku njihovu riječ. U tim toplim i vedrim noćima nastaju i prve legende o tim strašnim i zagonetnim ratnicima koji nešto traže od samog Praskozorja Vremena.

Govore da su se Hladne vatre pojavili u sam Osvit Vremena i mnogo prije potonuća sjajnih gradova Atlantide. Njihova su srca bila vatrena, a bili su ogrnuti tamom i hladnoćom noći. Kud god bi se kretali pratio bi ih teror, strah i užas koji su osjetili mnogi narodi pod plavim plaštevima zvijezda. Pojavili su se niotkuda i u zemlji Wananunhy, te je pretvorili u zemlju duhova i žeđi.

I tako u vrijeme dok je Svijet bio još mlad Hladne su vatre širile strah i paniku pod plavim plaštevima zvijezda. Govore i da su na prijevaru ukrali sjene svojim najopasnijim protivnicima 'Onima koji čekaju' (kad pronađu Ono što traže zvat će se Vitezovi vjetra) i bacili ih u vjetar Actyalan koji je sjene odnio u Bahnaramadhe (mjesto gdje spava vjetar). Hladne vatre razorile su i grad Teton, grad 'Onih koji su ostali' (bili su to Sychythe mudri starci), te na njegovim ruševinama izgradili svoj grad Smaragatanunh. Tim postupkom navukli su na sebe kletve 'Onih koji znaju' (magovi Hyperareye), a koji su im navijestili uništenje koje će se dogoditi kada legenda postane stvarna.

Hladne vatre obračunale su se i s njima, ali magovi Hyperareye bili su uvjereni u skori dolazak 'Onog kojeg svi čekaju', te su najavljivali skoru pojavu dječaka imenom Andraghonh (Onaj koji spava ispod pijeska), a upravo njega tražili su 'Oni koji čekaju' koji su u međuvremenu dobili ime 'Oni koji su zaboravljeni', da bi napokon postali Vitezovi vjetra.

Kada su Vitezovi vjetra napokon pronašli ono što su tražili danima i strpljivo čekali noćima, 'Onog koji spava ispod pijeska', povede ih On u susret vjetru i postadoše oni Vitezovi vjetra. Povede ih On u susret Bijeloj smrti i pobijede oni Bijelu smrt. Počnu tada padati hladne kiše, ali Oni kao da je ni ne primjećuju već mirno jašu plemenite konje i prate svog Andraghonha, a onda se naglo okrenu i nestanu u tajanstvenim šumama srebrenog bora i to baš u trenutku kada su trebali stići u Wananunhu zemlju duhova i žeđi.

Nikome od Okolnih naroda, koji su polako već stasali u Hrabre narode, nije bilo jasno zašto se nisu vratili u Wananunhu da bi Legenda napokon postala stvarna. No, očito da je još nešto nedostajalo, pa da bi Legenda postala stvarna i da bi sve napokon moglo početi. Sychythe krenu za njima i postanu svjedoci i te posljednje velike tajne što tako dobro je skrivena.

Kada je Veliki mag Intosh upitao Sychythe koga su to vidjeli u toplim i vedrim noćima još osim 'Nebomšetača', Sychythe mu jednoglasno odgovore: 'Amandhu – svemirsku plesačicu'. 'Wixenhu predivnu princezu Toplih mora Južnih pojasni Intosh, a onda Intosh upita Okolne narode: 'Koga su Hladne vatre otele u Dyadonhy i zbog koga ste svi poslali svoje najbolje odrede da je ponovno preotmu?' 'Princezu djevojčicu s Toplih mora Južnih' jednoglasno bi odgovarali svi Okolni narodi, ali i dalje nisu razumjeli Intosha.

Tada je Intosh obznanio zadnju tajnu koja se skrivala u Legendi: 'Kada pijesak bude crven kao ruža, a Svijet bude star već polovicu Vremena, On će povesti Vitezove vjetra u zemlju Wananunhu, a strašni sjeverni vjetar Actyalan samo će zbog Njega natjerati hladne kiše Shakazeye da konačno natope žednu zemlju Wananunhe i da Pustinjski narod konačno osjeti vodu na ustima'.

Na mitskom bojnom polju Herofhalha Hladne vatre doživjet će svoje prve poraze i nikada više Hladne vatre neće gospodariti Wananunhom i davno prije propalim Kraljevstvom nekada moćne Desertye.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 6 Feb - 22:05

Kirka

(Grč. Kirke, lat. Circe - kći boga sunca Heliosa i njegove žene Perze, proslavljena čarobnica)



Živela je na ostrvu Eeji na dalekom zapadu, kuda su ljudi retko dolazili. Prvi put su, koliko je poznato, na njenim obalama pristali Argonauti, kad su se sa zlatnim runom vraćali iz Kolhide. Primila ih je prijateljski, iako je prema njima mogla da bude uzdržana. Ugrabljeno zlatno runo je pripadalo njenom bratu, kolhidskom kralju Ejetu, a vođa Argonauta Jason ubio je, uz pomoć njene nećake Medeje, Ejetovog sina Apsirta. Ipak, očistila je Jasona i Medeju od krivice i susretljivo ih savetovala kako da savladaju teškoće koje ih očekuju i vrate se u Jolk, Jasonovu otadžbinu.

Kao drugi na Kirkino ostrvo je dospeo itački kralj Odisej, kojeg je tamo bacila oluja kad je nakon osvajanja Troje plovio u otadžbinu. Kad je Odisej pristao uz obale Kirkinog ostrva, poslao je nekoliko ljudi da ih istraže. Kirka ih je čarobnim napitkom i zamahom čarobnog štapa pretvorila u svinje. Odisej je na to odlučio da Kirku prisili da njegovim drugovima vrati ljudski lik. Njegova hrabrost se dopala bogu Hermesu i on je Odiseju dao biljku koja je onemogućila Kirkinu čaroliju i savetovao ga da sa isukanim mačem prisili Kirku da s njegovih drugova skine čaroliju. Kirka mu je to obećala, ali pod uslovom da kod nje ostane godinu dana. Da bi spasio drugove Odisej je na to pristao i odrzao svoje obećanje. Ipak, bio je radostan kad je ugovoreno vreme isteklo i kad je zamolio Kirku da ga pusti kući. Pustila ga je bez pogovora jer je znala da će se za kratko vreme radovati njegovom sinu kojeg će roditi, pa je Odiseja bogato darivala i, dajući mu jos dragocenije savete, ispratila na dalek put. Na Kirkino ostrvo Odisej se vratio još dva puta: prvi put po povratku iz podzemnog sveta, kuda je bio posao po Kirkinom savetu da sazna kako da osigura srećan povratak kući, i drugi put nakon smrti da tamo nađe večni počinak. Kad je, naime, Kirkin i Odisejev sin Telegon odrastao, pošao je s nekolicinom prijatelja da traži oca. Dospeo je i na Itaku, ali su njegovi drugovi počeli da je pljačkaju. Odisej im se suprotstavio sa svojom vojskom, a Telegon je pohitao da pomogne svojim drugovima i u borbi ubio Odiseja. Kad je doznao da je ubio svoga oca, Telegon je njegovo telo preneo na ostrvo Eeju i tamo ga svečano sahranio.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 6 Feb - 22:09

Meduza

(Grč. Medusa, lat. Medusa - jedna od triju Gorgona, nakaznih kćeri morskog boga Forkija i njegove žene Kete)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za razliku od svojih sestara, bila je smrtna, ali inače im je po svemu bila slična, svojim iscerenim licem, prignječenim nosom, nakaznim životinjskim zubima, metalnim krilima i zmijama otrovnicama umesto kose. Ugledavši je, čovek bi se od groze jednostavno skamenio. Prema nekim izvorima, Meduza je nekada bila prelepa i imala puno prosaca. Najlepše na njoj bila je njena bujna, talasasta kosa. Međutim, kada je u Ateninom hramu obeščastio Posejdon, da bi je kaznila, Atena je njenu kosu pretvorila u zmije.

Ubio ju je junak Persej kada joj se približio nošen krilatim sandalama i pod čarobnom kacigom koja ga je štitila od Meduzinog pogleda. Napao ju je s visine, pri čemu ju je u svom štitu posmatrao kao u ogledalu, i čarobnim zakrivljenim mačem odrubio joj glavu. Iz tela umiruće Meduze izašli su div Hrisaor i krilati konj Pegaz. Iz krvi koja je kapala iz torbe u kojoj je Persej odneo njenu glavu izlegle su se zmije otrovnice. Persej je tri puta iskoristio Meduzinu glavu kao strahovito oružje kojim je svoje protivnike pretvorio u kamen: prvi put kad ga je uvredio div Atlas, drugi put kada ga je napao odbijeni prosac njegove žene Andromede, Finej i treći put kad se osvetio serifskom kralju Polidektu za nasilje prema njegovoj majci Danaji. Nakon toga predao je Meduzinu glavu boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.

Osim Hrisaora i Pegaza ostavila je, prema nekim antičkim autorima, još jednog potomka: s bogom Hefestom imala je, navodno, čudovišnog diva Kaka.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 17 Feb - 9:21

Afrodita

(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)



Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.
Budući da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojažljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo. Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim vođstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 17 Feb - 9:24

Ahil

(Grč. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveći ahejski junak u trojanskom ratu)



Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi, odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se, uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da svira liru i peva.

Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kćerima rasprostrli svoju robu. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete, za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci. Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu, dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika, Agamemnona.

Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je, doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske vojske.

Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja rata. Vojnici su želeli da se vrate kućama, a vojskovođe su izgubile nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu, zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu. Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao, ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo, Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri, naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda, kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu Briseidu.

Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu Ftiju.

Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor zatim probo kopljem.

Doznavši da mu je poginuo najbolji prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle Patroklove smrti ubio Hektora.

Bila je to nemilosrdna borba. Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom, Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast. Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.

Pobednik Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina. Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.

Ali Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom. Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete. Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa, rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 17 Feb - 9:26

Amazonke

(Grč. Amazones, lat. Amazones - narod ratobornih žena, koji je nastanjivao severnu obalu Male Azije, ili krajeve pod Kavkazom, ili današnji Krim. Praotac im je bio bog rata Ares)



Očigledno propadaju mitu, iako grčki istoričari govore o njima kao o istorijskom narodu. U opisima njihove društvene organizacije, koje često daju s pojedinostima vrednim pažnje, moguće je pratiti tragove matrijarhalnog uređenja. "Amazonke su bile narod" sažima mišljenje o njima Diodor Sicilski u 1. veku p.n.e. "kojim su vladale žene. Njihov način života vrlo se razlikovao od našeg. Žene su se obučavale u ratnoj veštini i neko vreme su morale da služe u vojsci. Za vreme vojničke službe ostajale su device. Nakon otpuštanja iz vojske udavale su se da bi imale decu. Ali svu vlast u javnom životu držale bi u svojim rukama. Muškarci su vodili domaćinstvo, kako to u našem društvu čine udate žene".

Ime im je, navodno, bilo izvedeno od reči "amazos", tj. "besprse", jer su sebi, prema nekim verzijama mita, u mladosti spaljivale jednu dojku da im ne smeta pri zatezanju luka. Glavno oružje bile su im sekire. Vladar im je uvek bila kraljica. Kao i muškarci, ratovale su često, a u hrabrosti nisu zaostajale za njima.

Grčki junaci su često dolazili u dodir s Amazonkama. Uz retke izuzetke, najčešće u ratu. Prvi se protiv njih borio junak Belerofont kada su upale u Likiju, i nagnao ih u bekstvo. Protiv njihove kraljice Hipolite krenuo je u ratni pohod i junak Herkul. Atinski kralj Tezej, koji ga je pratio, doveo je kući kao robinju zapovednicu njihove vojske, Antiopu, i njome se oženio. Njene drugarice su došle da je oslobode, ali se Antiopa zaljubila u Tezeja, branila s njim Atinu i u borbi poginula. Amazonke su s Grcima poslednji put ukrstile oružje u trojanskom ratu. Njihova kraljica Pentezileja je došla u pomoć opsednutoj Troji i pala u dvoboju s ahejskim junakom Ahilom. Grci su Amazonkama izručili Pentezilejino mrtvo telo, ali su se one zauzvrat zaklele da više nikada naće ratovati protiv Grka. Svoju zakletvu su održale i u mitovima je ostalo samo sećanje na njih.

Grci su smatrali da su Amazonke utemeljile brojne maloazijske gradove, koji su danas većinom u ruševinama. Među malobrojne izuzetke se ubraja Smirna (današnji turski Izmir). Ime Amazonki preneseno je, čudnim sticajem okolnosti, i u Novi svet. Kad se 1541. godine Francisko Orelano, kapetan konkvistadora Gonzalesa Pizaroa zaputio tokom najveće južnoameričke reke da dovede pomoć svojoj desetkovanoj armiji, naišao je na njenom ušću na indijanska plemena čije su poglavice bile žene. Pod uticajem antičke literature, reku na čijim obalama su vladale žene nazvao je Amazonom.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:16

Ромул и Рем
Европа: римска легенда
Кроз густи трстике на обалама реке Тибера шуљаш се вучица њушкајући на све стране. Бејаше исцрпљена и свакако је морала наћи нешто за јело: дојила је три вучића и требало јој је нешто што ће јој вратити снагу.
Силна је река текла онуда, непрестано вртложећи воду својим вировима. Вучица се приближи води: знала је да, када Тибер овако набуја, није немогуће пронаћи на његовим обалама и понеку рибу коју су онамо избацили дивљи таласи.
Најдном опази како се на води зиба неки необичан предмет. Струја га је носила амо-тамо и таласи би га кадшто потпуно прекрили, но упркос привидној крхкости, предмет је свему томе одолевао. Вучица запази да се предмет све више приближава обали, као да га гони нека тајанствена сила, а када се насукао на неколико корака од ње, сва запрепаштена, зачу како од њега допиру неки звукови. Бејаше то некаква цика коју због хука реке раније није могла чути.
Каква ли је то враџбина?
Вучица се опрезно приближи предмету. Пред њом је лежао замршен сплет шибља, засигурно дјело људских руку.
Она плахо оњуши предмет: из њега допираше неодољив мирис свеже хране. Глад јој даде храбрости па загребе шапом по њему.
Корпа се отвори - то је, наиме, био тај предмет - па вучица одскочи и устукну корак уназад угледавши два ружичаста, тек рођена људска младунца.
Но, када се након првог изненађења мало прибрала, поново им се приближи: два су јој се дечачића чинила сласним залогајем и спремала се да их прождре у трен ока.
Наједном се међу трскама поред реке заори глас: »Ја сам Марс, заштитник свих вукова. Пази на ове дечаке: то су моји синови и синови Рее Силвије! «
На те речи вучица погну главу и, понудивши малишанима да сисају, нахрани их сопственим млеком. Потом их ухвати зубима и однесе у своју јазбину. Тамо их је с љубављу данима дојила, заједно са своја три вучића.
Марс је, међутим, хтео да му синови упознају и људску наклоност. Учини зато да их пронађе неки пастир, именом Фаустул, који их затим однесе својој кући. Даде им имена Ромул и Рем и одгоји их са исто толико љубави и бриге као да им је прави отац.
Када су одрасли и сазнали све о свом поријеклу, Ромул и Рем кренуше у Албу Лонгу. Краља Амулија народ није волио па су многи били спремни и на устанак само да би га истерали из града. Близанцима стога није било тешко наћи савезнике. Када се скупило довољно устаника, сви заједно навалише на двор и убише отимача престола, па краљевство поново припаде староме Нумитор.
Ромул и Рем остадоше неко време у Алби Лонги, а потом одлучише да це на Тибер саградити град у част својему оцу Марсу. Градом је, међутим, могао владати само један од њих двојице. Који?
»Препустимо одлуку боговима. Нека нам сами неким знаком објаве своју вољу «, предложи Рем. Ромул се сложи па се њих двојица раздвојише и сваки се успе на врх једног брежуљка како би оданде посматрао небо.
Мало потом, Рем на небу угледа шест јастребова и стаде клицати од весеља. Ево знака! Богови су њега изабрали! Но, сишавши с брежуљка, дознаде да је Ромул на небу видио чак дванаест јастребова и обузе га завист.
Пун огорчености, Рем седе по страни и проматраше брата. Ромул је пак био дохватио плуг и стао њиме орати бразду, означавајући тако место на којем ће стајати зидине будућег града.
Рем се тада стаде ругати: »Шта би то заправо требало бити? Можда какав тор за козе? Брат ће ми, дакле, царовати у козјем граду! «
Ромул га опомену: »Добро пази јер ову свету границу не смеш да прекорачи! Не ругај се боговима! «
Но, Рем је већ био изазивачки закорачио напред: »Гледај, Ромула, како је твој град лако освојити!« С тим речима, поспрдно се смијући, једним скоком прескочи бразду.
Ромул није могао да отрпи увреду која није била нанесена само њему, већ и богу Марсу и будућим становницима његова града ... Обузет гневом, исука мач и удари Рема посред груди. На братову се лицу на трен појави неверица, а онда се младић без јаука сруши на земљу.
Угледавши пред собом испружено Ремове тело, Ромул бризну у плач. Шта је то учинио? И зашто?
Но, прелазећи руком преко лица да обрише сузе, Ромул схвати колико ће велик бити град што га намјераваш изградити.
Град чији ће становници без оклевања устати на оружје, кад год буде потребно бранити домовину.
Тако је настао Рим, средиште света. Рим, вечни град.


[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio lana dana Sub 28 Feb - 16:22, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:22

Тхоров чекић
Европа: скандинавски мит
Једнога се дана Локи, бог ватре и уништења, кришом увуче у Тхоров кућу. Тхор, бог грома, био је некамо отишао па је његова жена Сиф била сама код куће. Сиф је баш била легла да мало одријема па јој Локи из чисте злобе одреза сву косу. Уто се врати и Тхор па видевши жену у такву стању рикну од беса тако да су се небеса затресла и шчепа Локија за врат.
»Ниткове!« Узвикну. »Све ћу ти зубе избити!«
Видевши шта му се спрема, Локи журно обећа да ће се искупити. Од својих ће пријатеља елфа затражити да за Сиф начине косу од сухога злата, а додатна ће чаролија учинити да јој та коса прирасте уз главу као да је права.
Мало потом, елфи Локију предадоше обећану косу, заједно с уметнички украшеним копљем за бога Одина и прекрасним бродићем за бога Фреиа. Бродић је такође био зачаран па му је у једра увек дувао повољан ветар, а власник га је могао сложити и ставити у џеп. Копље је пак имало моћ да никада не промаши циљ.
Локи се управо хтио вратити кући, кадли опази двојицу браће, патуљке Брок и Синдрија како марљиво раде у својој радионици. Кад их је угледао, не одоље напасти да се пред њима похвали својим благом па уђе у радионицу и узвикну: »Ево моје главе да вас двојица, и поред све своје умешности, нисте кадри надмашити нешто овакво!«
Брок и Синдрија разљути што неко доводи у сумњу њихов глас и умијеће па прихватише опкладу. За судије одредише Одина, Тхора и Фреиа.
Браћа се без одлагања бацише на посао. Синдри стави у пећ Вепров кожу и остави Брок да штампе мијех напоменувши му да ни на трен не застане. Локи бејаше чврсто уверен да ће добити опкладу, но како би у то био потпуно сигуран, претвори се у муху, слети на Броково руку и снажно га убоде. Патуљак, међутим, није допуштао да му ишта одврати пажњу па је само радио и радио, све док није доготовио посао.
Када је Синдри отворио пећ, из ње искочи прави вепар коме је длака била од сухога злата и блистава попут сунца.
Синдри потом у пећ стави златну шипку па опет рече Броку да мијеха без престанка распирује жеравицу.
Локи, још увек у обличју мухе, слети Броку на врат и убоде га што је јаче могао. Патуљак само мало одмахну главом, ни на тренутак не прекидајући посао. Мало потом Синдри из пећи извади предиван прстен који је, дакако, био чаробан те је од њега сваке девете ноћи настајало још осам исто таквих прстенова.
Након тога Синдри у пећ стави обичан комад гвожђа те брату поново даде исте упутства као и раније. Но, Локи је постајао све нестрпљивији па овај пут слети Броку на усницу и до крви га убоде. Патуљак на час испусти мијех и замахну руком на муху, а онда се опет прихвати посла.
Када је Синдри схватио што се догодило, разбесни се и узвикну: »Сав нам је труд пропао!«
И доиста, чекић што га је извадио из пећи, колико год да је био леп, није био без мане: држак му беше прекратак.
Носећи сваки своје дарове, Локи и Брок изађоше пред судије. Локи боговима предаде златну косу, бродић и копље, док патуљак Одину даде прстен, Фрејру поклони вепра, а Тхору пружи чекић.
Овај се посљедњи дар чинио јадним, но патуљак објасни како чекић, када се баци, никада неће промашити циљ, а потом ће се вратити ономе ко га је бацио, те како се, осим тога, може толико смањити да га човек може сакрити у њедра .
Богови изјавише да је такав чекић најљепши дар и закључише да је Брок добио опкладу.
Патуљак на то затражи Локијев главу и потегну сјекиру да му је одсече. Видевши га како иде према њему са секиром у руци, Локи подбруси пете. Но, Тхор га стиже, зграби за оковратник и довуче натраг. У том часу Локију нешто паде на ум:
»Глава, истина, припада теби«, рече он патуљку, »али је врат мој! Врат ми не смијеш повредити! «
Не знајући како би Локију главу одвојио од тела, а да га не посече по врату, Брок мораде одустати од свог захтева.
Задовољи се стога тиме да му зашије уста, аи сви су остали богови због тога били пресретни: барем ће лупеж неко време држати језик за зубима!

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:24

Балдера,
бога светлости, мучили су ружни снови. Премда је знао да га због доброте и лепоте сви воле, сваке је ноћи сањао како га неко хоће да убије.
Његов се отац Один, бог рата, због тога силно забрину. Винувши се на сапи својега коња који је имао осам ногу, отпути се у Нифелхајм, земљу мртвих, где се налазио гроб пророчице Волве за коју будућност није имала тајни. Послуживши се чаролијом, Один је присили да устане из гроба и запита је о ономе што ће се десити.
»Ускоро ће се за Балдера помешати пиво и медовина«, одврати Волва, а то је значило да ће бог о којем је говорила убрзо умрети. Один запита како ће се то догодити, а Волва рече: »Убит ће га слепи бог Хотхер.«
Вративши се међу богове, Один Балдеровој мајци Фриг повјери каква судбина чека њихова сина. Фриг сместа крену на дугачак пут и обиђе све земље света. Од сваке ствари на коју би наишла, затражила би да се закуне како њену сину Балдер никада неће нанети никаква зла.
И закле се све што постоји: ваздух и вода, земља и ватра, биљке, животиње и камење. Само имела не присегну: Фриг ју је, заправо, сматрала преслабом и посве нешкодљивом те није веровала да би од ње Балдер могла запретити каква опасност.
И тако Балдер постаде нерањив, а боговима се то учини згодном приликом за забаву. Бацали су на њега камење и стријељали га стрелицама, пробадали га копљима и ударали мачевима ... Но, младом Балдер ништа није могло наудити.
Само Локи, бог уништења, није учествовао у тој забави. Њему су биле драге окрутне шале па га ова безазлена игра није нимало забављала. И тако, прерушивши се у старицу, пође до Фриг и од богиње на превару дознаде да имела није присегнула.
Запути се затим у шуму и онде отргну гранчицу имеле што се беше припила уз једно јабуково стабло. Начини од ње штапић, зашиљи га, а потом се врати и умеша се међу остале богове.
Богови се, као и обично, забављају тако што су гађали Балдера свиме што би им дошло под руку. Локи се приближи слепоме Хотхеру и гурну му имелин штапић у руку. »Покушај овим погодити Балдера«, рече му, а Хотхер одврати: »Како ћу га погодити када ништа не видим?« Но, Локи га умириваше: »Не бој се, ја ћу ти водити руку.«
И тако Хотхер баци штапић према Балдер и погоди га, а имела се Балдер одмах заби у тело и уби га. Страшно крикнувши од ужаса, сви се богови окренуше према Локију. Но, злотвора више није било у близини.
По староме обичају, Балдерово тело положише на погребну ломачу запаљену на палуби његова брода. Но, Фриг се не хтједе помирити са синовљевом смрћу па Хермода, другога сина, посла Хел, краљици мртвих.
Хермода замоли краљицу да допусти Балдер повратак на овај свет, а Хел рече: »Буду ли га сви оплакивали, Балдер ће живети. Но, ако само један створ не буде плакао за њим, Балдер ће заувек умрети. «
Сви оплакиваху Балдера: богови, биљке, животиње, па чак и камење. Само Локи који се беше претворио у див-жену, не хтеде плакати за њим. За Балдера више није било никакве наде.
Расрђен се богови одлучише једном заувек обрацунати са Локијем па у потрази за њим претразис сва места на земљи. Лукави се нитков био, међутим, преобразио у лососа па је мирно живео у неком језеру на врху планине. Мислио је да ће у том скровишту бити сигуран, но богови га ипак нађоше и ухватише.
Затворише га у пећину и онде га чврсто везаше за три камена. Да би му казну учинили још тежом, богови изнад злочинце главе поставише змију чији му је отров стално капао по лицу.
У својој муци Локи ипак не остаде сам. Његовој жени Сигин богови допустише да седи крај мужа и да му ублажава патње.
Још и данас Сигин седи онде у пећини, ау руци држи чинију у коју скупља отров што змији капље из уста. Од времена до времена, међутим, мора испразнити посуду па покоја капљица отрова ипак падне на Локијев лице стварајући му велике боли. Зли се бог тада почне свијати у грчевима, а земља стане страховито подрхтавати.
Ето, тако настају земљотреси.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92796

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:34

Žar-ptica
Evropa: ruska legenda
U cijeloj Rusiji ne bijaše odvažnijeg lovca od carevića Ivana. Prezirući uobičajene staze, radije je išao neistraženim putevima, zalazio u najgušću šumu i penjao se po strmim vrletima na koje se još nitko nije odvažio stupiti.
Jednoga dana, loveći tako po šumi, carević izbi na jedan proplanak koji do tada još nikada nije vidio. Ondje je niz jednu kamenu stijenu tekao slap i Ivana spopade žeđ te se bez odlaganja otputi prema njemu. Približivši se, opazi malo podalje prekrasno stablo prepuno zlatnih jabuka, a na jednoj grani – čudo nad čudesima! – predivnu pticu čije je dugačko perje blistalo poput ognja.
Carević smjesta nape luk i naperi strelicu. Da je ne bi pogodio, ptica sama pade sa stabla, no carević je uhvati prije no što je uspjela ponovno uzletjeti.
Tada ptica protuži ljudskim glasom: »Pusti me, careviću Ivane, a ja ću te za to nagraditi! Istrgni mi jedno pero: budeš li ikada u opasnosti, samo mahni njime i ja ću ti doletjeti u pomoć.«
Nagovori tako ptica carevića i on je pusti, a potom ode dalje svojim putem.
Jedva što je načinio nekoliko koraka, kadli začu kako odnekuda iza stijene dopire nekakav piskav zvuk. Začudivši se, pođe onamo da vidi što se to zbiva i opazi mnogo kipova od kojih svaki prikazivaše po jednog viteza i turoban dvorac u koji su vodile velike dveri što se upravo u taj čas otvoriše. Iz dvorca izađe mnoštvo djevojaka plešući i pjevajući. Bila je među njima i jedna koju je krasila tolika dražest te carevića obuze neodoljiva želja da s njom porazgovara.
No, čim ga djevojka primijeti, problijedi i uzviknu: »Bježi! Brzo bježi s ovoga zlosretnog mjesta! Ovdje živi čarobnjak Koščej Besmrtni! Otkrije li te, pretvorit će te u kip, nalik na ove koje vidiš oko sebe!«
»Ja sam carević Ivan, carev sin!« otpovrnu mladić. »I ne bojim se nikoga! No, bajna djevo, reci mi svoje ime.«
Djevojka pobježe prema dvorcu, a sve ostale potekoše za njom. Ipak, čas prije no što će nestati kroz vrata, reče Ivanu: »Zovem se Vasilisa.«
Carević ostade pred dvorcem ne znajući što bi počeo. No, kada se spustila noć, želja da ponovno vidi Vasilisu nadvlada svaki oprez i on, ostavivši se svakoga oklijevanja, snažno zalupa na vrata.
U istom se času podiže silan vjetar, a gromovi i munje proparaše nebo. Čudovišni zlodusi s dvije glave kao nekom čarolijom iznikoše iz zemlje pa digoše huku i buku na carevića. Jedna se munja probi kroz oblake i njezina žuta svjetlost obasja neki mračan lik: bio je to Koščej Besmrtni!
Čarobnjak podiže ruke uvis pa stade izgovarati neku čudnu vradžbinu, a zlodusi se prijeteći približavahu careviću. Što je bajalica dulje trajala, Ivanove su noge postajale sve kruće i hladnije. Carević se pretvarao u kip!
Shvativši da je izgubljen, dohvati pero što mu ga je bila dala žar-ptica i zamahnu njime. I gle, smjesta se na nebu pojavi točkica koja je sjala poput ognja i brzo se približavala, a zlodusi umah zamukoše i počeše uzmicati.
Kada je ona točkica poprimila blistavi oblik čarobne ptice, zlodusi pokriše oči te se kričeći razbježaše na sve strane. Najednom tlo zadrhta, a zemlja se otvori i u trenu proguta svu tu paklensku bratiju. Vjetar se na to stiša i oblaci se počeše razilaziti te kroz njih proviriše zvijezde. Svuda je naokolo vladala mrtva tišina, a zlodusima i Kosčeju Besmrtnom nije bilo ni traga. No, Ivan je znao da je čarobnjak još živ.
Žar-ptica ga povede do drveta sa zlatnim jabukama te mu reče: »Potraži ispod ovoga drveta. Tu se skriva Koščejev život.«
Ivan ispod korijenja otkri neku šupljinu i u njoj pačje jaje. Carević ga izvadi i hitnu u zrak. Kada je jaje dodirnulo tlo, rasprsnu se u oblaku vatre i dima, a iz šume se začu nečiji jauk. Koščej, zli čarobnjak, bio je mrtav!
Zidine se dvorca srušiše, a okamenjeni se vitezovi vratiše u život. Djevojke, napokon ponovno slobodne, zagrliše svoje dragane, a Carevna nasmijano potrči k Ivanu. Njih se dvoje tada uhvatiše za ruke i zakleše na vječnu ljubav, a žar-ptica se podiže u nebo pjevajući prekrasnim glasom stare napjeve.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Mitovi i legende
» Mitoloska bica.mitovi i legende
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
» Mitovi o psima
» Mitovi i legende
Strana 4 od 9Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-