Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:21

Pitija

(Grč Pythia, lat. Pythia - sveštenica u Apolonovom hramu u Delfima, kojoj je bilo povereno objavljivanje proročanstava)

Pitija nije ime određene osobe, nego pojedinačna titula sveštenice, čijim je posredovanjem Apolon objavljivao Zevsovu volju ljudima koji su to molili i prineli mu odgovarajuću žrtvu. Pitiju znamo i iz mitova i iz istorije. Bila je to starija žena i dok je vračala sedela je na tronošcu iznad duboke pukotine u steni, iz koje su se dizala opojna isparenja. Pitija se, u ekstazi, oglašavala nesuvislim kricima koje su sveštenici beležili i oblikovali u odgovore. Ono što će Apolon, po Zevsovoj volji, objaviti ustima Pitije, zavisilo je, dakle, od delfskih sveštenika. S obzirom na opšte verovanje da su božanskog porekla, ti su odgovori imali veliko značenje, a pri službenim pitanjima vladara i vlada i znatnu političku težinu. Iako zvuči čudno, odgovori su neretko bili vrlo ozbiljni jer su ih sveštenici formulisali na osnovu dobrog poznavanja prilika. Bili su u mogućnosti da dobiju detaljne informacije od putnika iz svih grčkih, a i susednih zemalja, koji su stizali u Delfe. Štaviše, moguće je zaključiti da su na politiku grčkih država često uticali onako kako su želeli, najčešće u interesu svegrčkog sporazumevanja i saradnje. Ako su bili u nedoumici, bez ustezanja bi svoje odgovore formulisali dvoznačno. Sećanje na to zadržalo se do danas u poslovici: "Govori kao Pitija".

Mitovi uvek govore samo o jednoj Pitiji. U arhajskim i klasičnim vremenima u Delfima su, zbog velikog interesovanja, delovale dve pa i tri Pitije istovremeno. U vreme helenizma, kad je političko značenje proročanstava osetno palo, a pitanja postavljali jedino pojedinci, delfskom proročištu je bila dovoljna i jedna Pitija. Poslednja vest o njoj potiče iz vremena cara Julijana (361-363. g.n.e) tj. gotovo pola veka posle proglešenja hrišćanstva službenom religijom Rimskog Carstva. Živela je kao uboga starica u ruševinama Apolonovog hrama.

Iako je u grčkom svetu bilo više proročišta, delfsko ih je sve nadmašivalo slavom i, navodno, pouzdanošću. Tamo su po savet odlazili mitski junaci kao što su Herkul i Edip, pitanja su upućivali vladari svih grčkih država, među kojima Solon i Aleksandar Veliki, na Delfe su se pozivali utemeljitelj ili obnovitelj, Olimpijskih igara, Ifit, vojskovođa Temistoklo i filozof Sokrat. Za delfska proročanstva su zanimanje iskazivali i mnogi vladari stranih država.

Mitski junaci su Pitijine reči tumačili uglavnom pravilno. Smrtnicima to, zbog ljudske nesavršenosti, često nije polazilo za rukom. Među najpoznatija Pitijina proročanstva ubraja se proročanstvo lidijskom kralju Krezu koji ju je upitao za ishod planiranog rata koji je naumio da povede protiv Persijanaca. Pitija je odgovorila: "Ako Krez prekorači reku Halis, uništiće veliku državu". Kralj se na to samouvereno upustio u ratni pohod, a proročanstvo Pitije se ispunilo: pretrpeo je poraz od persijskog kralja Kira i tako uništio sopstvenu državu.

Pitijino ime se izvodi od starog imena Delfa, koje je na grčkom glasilo "Pytho". To ime je bilo povezano s imenom zmaja Pitona. Pukotina u steni nad kojom je Pitija vračala, tokom arheoloških istraživanja, koja (s prekidima) traju od 1838. godine, još uvek nije pronađena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:22

Reja

(Grč. Rheie, lat. Rhea ili Ops- žena titana Krona, majka boginja Hestije, Demetre i Here i bogova Hada, Posejdona i Zevsa)

Reja potiče od istih roditelja kao i njen muž Kron. Otac joj je bio bog neba Uran, a majka boginja zemlje Geja. Svojoj deci se nije naročito radovala niti je mogla da uživa u njima, posebno ne u vreme kada Kron bio vladar svemira. Njen bi muž odmah nakon rođenja svako svoje dete bez izuzetka progutao. Smatrao je da je to najbolji način da spreči eventualnu pobunu protiv sebe. Svojevremeno je i on sam ustao protiv svog oca i svrgnuo ga s vlasti, pa se tako s pravom pribojavao da će i njegova deca slediti taj primer. Petoro je tako već bio progutao (gde su kao božanska bića i dalje živela), a spremao se da proguta i šesto koje je Reja očekivala. Ali to se nije dogodilo: Reja se posavetovala sa svojom majkom Gejom i tajno otišla na Krit gde je u pećini u dubini Dikte rodila sina, kome je dala ime Zevs. Kronu je podmetnula dugačak kamen umotan u pelene, koji je progutao s njima, a Zevs je mirno rastao na Kritu pod zaštitom nimfa Adrastije i Idaje i gorskih demona kureta. Kad je odrastao, Kronova strahovanja su se ispunila: Zevs se pobunio protiv njega, prisilio ga da iz utrobe povrati svu progutanu decu i nakon desetogodišnje teške borbe preuzeo vlast u svoje ruke. Reja je bila zadovoljna - Zevs je postao najviši bog i vladar neba i zemlje, Posejdon je preuzeo vladavinu nad morem, a Had u podzemnom svetu. Njene kćeri Hera, Demetra i Hestija su postale moćne boginje.

Iako je Reja bila majka najvišeg boga, Grci joj nisu iskazivali posebne počasti. Nije utvrđeno sa sigurnošću da li je imala hramove. Kasnije su je, pod uticajem istočnih kultova, izjednačili s maloazijskom "Velikom majkom" Kibelom.

Rimljani su je poštovali pod imenom Ops. Prvobitno su je smatrali ženom Saturna, boga setve, ratarstva i vinarstva. Kada je Saturn izjednačen sa grčkim Kronom, Ops se stopila s njegovom ženom Rejom, a njeno ime je dobilo odgovarajući latinski oblik (Rhea). Posle izvesnog vremena se i kod njih stopila s Kibelom.

Osim toga, u rimskim mitovima se pojavljuje i sveštenica Reja. Ona je s Herkulom imala sina Aventina, koji je postao kralj Albe.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:23

Najade

(Grč. Naiades, lat. Naiades - nimfe voda, najbrojnija grupa nižih boginja grčke i rimske mitologije)

U najširem smislu među njih su se ubrajale okeanide, kćeri titana Okeana, kojih je bilo tri hiljade, i nereide, kćeri morskog boga Nereja, kojih je bilo pedeset ili stotinu. U užem smislu najade su bile nimfe kopnenih voda. Prema mestu na kojem su prebivale delile su se u rečne, jezerske i nimfe izvora. Život su većinom provodile u pesmi i igri. Njihovi najomiljeniji pratioci bili su sileni, satiri i panovi, od bogova najviše Apolon i Hermes, od boginja Artemida.

Ljudima su najade bile sklone, davale su vlagu njihovim poljima i brinule se za plodnost oranica. Najade nekih mineralnih izvora znale su da leče i imale čarobnu moć. Njihove sudbine znatno su se razlikovale. Neke su dospele u društvo viših bogova i živele s njima na Olimpu, druge su morale da se zadovolje malim životnim radostima na zemlji u društvu smrtnih muževa, s kojima su često doživljavale najrazličitije nevolje i jade.

Grci, a posle njih i Rimljani, iskazivali su najadama poštovanje skromnim žrtvama i gradili im svetilišta u prirodi i gradovima. Njihov kult se zadržao duboko u hrišćanska vremena. Iz antike sačuvao se veliki broj umetničkih predmeta s likovima najada: oslikanen vaze, reljefi i mozaici u kupalištima itd. Njihovi kipovi su do naših dana omiljen ukras fontana, među kojima se ističe Rutelijeva Fontana najada na rimskom trgu Esedra. Imena najada se mogu pročitati i na pramcima brodova širom Sredozemlja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:24

Nikta

(Grč. Nyks, lat. Nox - kći prvobitnog Haosa, boginja noći i otelotvorenje noći)

U mit je pre svega ušla po svojim potomcima. S bogom večne tame Erebom rodila je Etera, večito svetlo, i vedri dan Hemeru, a posle je na svet bogova i ljudi donela manje ugodna bića. Kad je titan Kron osakatio svog oca Urana i oteo mu vlast, Nikta je, obuzeta srdžbom, sama od sebe rodila boga smrti Tanatosa, kere, boginje nasilne smrti, Eridu, boginju svađe, Apatu, boginju obmane, boga sna i snova Hipnosa, Nemezu, boginju odmazde, i druge. Prema nekim predanjima, njene kćeri su bile i boginje osvete Erinije i Hesperide, čuvarice Herinog drveta sa zlatnim jabukama. Ljudima je Nikta bila više sklona nego njeni potomci: smirivala je uzburkane strasti, donosila spokojstvo, a bodrila je i podsticala misao. O Nikti je inače poznato da je s olimpskim bogovima učestvovala u borbi protiv pobunjenih Giganata.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 2 Jun - 21:13

INDIJSKI MIT O BOGINJI KALI


Kao što sve boje nestaju u crnoj, tako svi oblici i imena nestaju u Kali
Ni u jednoj svetskoj mitologiji ne postoji koncept poput Kali. Nijedna druga civilizacija nije izrodila misao koja tako verno prenosi najintimniji strah, srce mraka, kojeg se tako silno plašimo. Prelepa, neutoljena Kali nežno započinje svoj ples u životu svakog od nas, govoreći nam da je vreme da se suočimo sa svojim strahovima. Kali pleše, kao što je plesala onog dana kada se sukobila s mračnim demonom. Kali, krvožedna, isekla je njegovo crno meso i napila se željno krvi; ukus je nagonio u sladostrasni trans. Kali je igrala.

Crno Vreme, Kali, manifestacija je ženskog principa, Boginje Majke. Kali je energija kojom Šiva uništava svet, samo da bi ga ponovo stvorio, očišćenog od greha, neznanja i truleža. Kali je Šakti Šive, njegov praktični, ženski princip. Zanimljiva analogija sa astrofizikom kaže da je Kali nalik crnoj rupi, koja proždire svu materiju, oduzimajući joj oblik i dimenzije; bezoblična praznina puna onoga što je nekad bilo i što će opet biti; princip uništenja. Prvi pomeni Kali su u Vedama i Upanišadama; naga, krvožedna i dugokosa deva; sličnosti sa boginjama Dravida su očigledne. Sazrela rana indijska misao otelotvorila se u Kali; jedan princip, prepoznat ovde kao nikad pre ili posle - princip uništenja bića kao iskre koja održava njegovu vatru - dobio je svoju prelepu formu u Crnoj Boginji.

Da bi se došlo do suštine Kali, prinose joj se žrtve. Mladi životi ljudi i životinja, nevini poput Crne Boginje, oduzimaju se da bi se potvrdila mistična istina kruga života i smrti, čiji je prvi Avatar Kali. Iako su ljudske žrtve za Boginju već vekovima zabranjene, nije retkost da u Indiji vlasti i danas povremeno obznane kako se u zabačenim krajevima severoistočne Indije ovakve pojave još dešavaju.

Prvo rođenje Kali odigralo se u toku bitke Parvati - Majke Boginje, i demona Daruke, koji se usudio da zapreti bogovima. Parvati se raširila, a iz nje je, naoružana krvavim sečivima, izletela Kali. Daruka se ustremio na svoju novu protivnicu, ali Kali, odsecala mu je u orgazmičkom zanosu deo po deo mračnog tela. Dugo je, zatim, pila slatku krv iz odsečenih delova Darukinog tela; pala je zato u krvoločno pijanstvo. Tad je započeo ples kojim je Kali ništila sve oko sebe. Tek je Šiva učinio da ples prestane, pre kraja ovoga sveta. No, zapisano je da će Kali nastaviti svoj ples i da će tada doći kraj svega.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 2 Jun - 21:14

LEGENDA INUITA O SEDNI, BOGINJI MORA


Od svih Inuita, ne reče niko da je video lepšu od Sedne. U dugim ledenim noćima tišinu iglua kvarili bi samo uzdasi ljudi koji su govorili o jednostavnoj kosi koja je pokrivala belo, ledeno lice i očima crnim poput noći. Živela je sa ocem, tužnim čovekom jakih ruku.

- Sedna... Moraš naći muža da živiš s njim; jer star sam i ne mogu da lovim za dvoje - govorio je otac.

No, tihi glasovi koji su osvajali polarne noći došli su i do Sedninih ušiju i posadili seme oholosti u njeno srce. Zato je ona mislila da je prelepa za bilo koga, prelepa da bi radila bilo šta; zato je ostala nema na molbu oca i otišla da sedi na ivici mora, u kojem bi se ogledala dok je češljala kosu. Mnogi lovci su dolazili da mole za Sednu i mnogi su se vraćali s tugom u srcu.

Jednog svetlog dana, otac Sedne primeti kako se približava neznanac, obučen u lepo krzno, naoružan dugim kopljem. Lice mu je bilo pokriveno krznom.

- Imam lepu kćer. Ona će biti dobra žena - rekao je strancu.

Stranac klimnu glavom. Otac pozva Sednu i njih dvojica je silom ukrcaše na kajak. Put je bio dug. Išli su ka izvoru leda, tamo gde Sedna još nije odlazila. Ledene gromade plivale su pored kajaka, ne kvareći zaslepljujuću tišinu. Kad se iskrcaše, Sedna vide da nigde nema ni šatora, ni iglua. Sedna ne reče ništa, nego strgnu krzna sa strančeve glave.

Krzna spadoše i Sedna se sledi od straha. Njen muž nije bio čovek već ogromni gavran, koji je pozdravi zlim, paklenim smehom. Sednin novi dom bejaše hladna stena, prekrivena samo sa nekoliko crnih pera. Jela je samo ono što joj je muž gavran donosio: sirovu ribu. Očaj obuze Sednu od Inuita i ona plakaše neprestano, dozivajući oca. Hladni vetrovi doneše detetov plač do roditelja i on smesta uđe u kajak. Nedugo zatim, ona ugleda oca koji je došao po nju. Zagrlila ga je, plačući, i uskoro bejahu na putu ka domu.

Na horizontu se uskoro ukaza ogromna, crna senka. To beše muž Sedne, koji je oštrim pogledom tražio svoju ženu. I ugleda je. Dolete brzo i stade da nadleće iznad kajaka, napravivši strašnu, gromovitu oluju. Sednin otac se silno uplaši, zgrabi kćer i baci je u more:

- Uzmi svoju ženu. Samo me ostavi na miru! Neću da umrem!

Sedna se boraše sa hladnom, pobesnelom vodom, no beše osuđena na propast. Ipak, nekako se dočepa ivice kajaka. Otac, uplašen na smrt, udari je po smrznutim prstima. Oni otpadoše; pretvoriše se u foke. Sedna se u očaju uhvati za kajak onim što joj je ostalo od šaka. No, otac opet udari sa veslom i otkinu Sednine smrznute šake, koje počeše da tonu ka dnu. Od njih nastaše kitovi i velike životinje.

Tonući, Sedna se ispuni mržnjom kakvu svet nije video. Ova mržnja joj dade večni život i ona postade boginja mora. Društvo na dnu mora joj prave foke, kitovi i druge velike životinje. Njena mržnja prema muškarcima često stvara velike oluje u kojima mnogi lovci gube živote. Jedino šaman može da je smiri, tako što će roniti na dno mora i češljati njenu crnu, dugu kosu. Tek onda Sedna dopušta da lovci ubiju životinju, kako bi imali da jedu.


[You must be registered and logged in to see this image.]
Selo Inuita








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 2 Jun - 21:14

MIT O ISTARSKOJ ATLANTIDI

Po legendi tesalski kralj Pelija šalje grupu odvažnih ljudi pod vodstvom heroja Jasona iz Tesalije u Kolhidu. Cilj putovanja bio je oteti kolhiđanima runo zlatnog ovna. Argonauti kreću na put lađom Argo. U krađi zlatnog runa pomaže im kći kralja Kolhide, Medeja, koja potom, zajedno s Argonautima bježi lađom Argo te se vraćaju u Grčku.

Po otkriću pljačke njihovog blaga, kolhiđani organiziraju potjeru za Jasonom, a potjeru vodi Medejin brat Apsirt. Argonauti bježe Dunavom do Save pa manjim rječnim tokovima dolaze nekako do Istre (podsjećam vas, ovo je mit, a ne predavanje iz zemljopisa). Konačno stižu do Cresa i Lošinja. No, kolhiđani ih prate u stopu i kod ovih otoka dolazi do nove bitke. Medeja, namamivši brata Apsirta, omogućuje Jasonu da Apsirta ubije.Kralj Ejet, dođe po tijelo svoga sina, obustavi potjeru te se sa svojom vojskom vrati u Kolhidu.

Jazon, Medeja i Argonauti nađu utočište u Histrii. Tu na izvoru vode (izvor vode i dan danas postoji u Puli. Rimljani su od njega napravili hram Nimfej) stvore grad Polai, grad bjegunaca, današnju Pulu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 2 Jun - 21:15

GRCKA LEGENDA O ARTEMIDI, SAVRSENO DEVICI


Smeštena na očevim kolenima, trogodišnja Artemida je vedro gledala u oči Diva.
- Šta da ti podarim, kćeri? - upita on veselo.
- Večnu nevinost, oče; onoliko imena koliko ima Apolon, brat moj; luk i strelu poput onih koje on nosi; dužnost da donosim svetlost;
- tuniku boje veselog šafrana, sa porubom boje krvi; neka me, oče Dive, kroz život prati šezdeset mladih nimfi mora, nevinih i mladih kao što sam; o čizmicama koje ću nositi i psima koji će me pratiti u lovu, neka brinu nimfe iz Amnisa na Kritu, oče; sve planine ovog sveta želim; i na kraju, Dive oče, želim samo jedan grad, da gospodarim nad njim.

Preci gospodara Helade su, suočeni sa divljim šumama i tajnovitim brdima, okretali svoje glave ka nebu kad bi god ulovili neku srnu ili divlju svinju. No od širokih i mračnih krošnji ne vide se nebo. Stoga su znali da je moć koja ih hrani, vodi njihove strele, zabada ih vešto u teška bedra životinja, skrivena u ženskoj duši duboke šume. Vizije blede i surove deve proganjale su lovce u umornim snovima.

Blesak u očima ratnika koji prvi beše usnio o onoj koja šalje smrt među ljude isto onako kako ih i isceljuje, o zaštitnici dece i životinja, o onoj koja lovi i nemilosrdno ubija svoje štićenike, taj blesak i reči kojima je govorio o njoj, označili su rođenje Artemide.

- Ha! - uskliknuo je ponosni Zevs uzbuđeno. - Ko ne bi želeo dete kao što si ti! Darivam te sa svim što si tražila. I znaj, Artemido, kćeri, dobićeš trideset gradova, i puteve; da ih čuvaš.

Artemida poskoči i, zahvalivši se ocu, smesta ode do izvora Okeana, gde od ushićenih majki odabra mnoštvo savršenih, devetogodišnjih nimfi. Sa svojom pratnjom onda otide do Kiklopa, na ostrvo Lipari, i zateče ih kako kuju pojila za boga Posejdona. Prekide ih, praveći se nevešta, i zamoli da joj iskuju srebrni tobolac i luk. Bront, stari Kiklop, dobro je znao čija krv teče u venama deve-boginje, i pomazi je, stavivši je na koleno. No Artemida-dete iskaza prvi put svoju divljačku narav i počupa preneraženom kiklopu sve dlake s grudi. Još jedan mrki pogled detinjih očiju, i jednooki nesrećnici baciše se na posao. Tako Artemida dobi ono što je zahtevala.

Priroda lova je objašnjena smislom luka i strele. Harmonija šume ne biva prekinuta do tog jednog presudnog momenta, kada lovac otpusti strunu, a nemoćna žrtva izgubi borbu za svoj život. Beskonačna napetost luka spremnog da pošalje smrt, čednost tog momenta, obećanje da to savršenstvo nikad neće biti narušeno, ima višu realnost od same činjenice ubistva i žderanja.

U božanskoj suštini momenta koji prethodi gubi se sve ono što sledi. Zato Artemida, savršena devica, insistira surovo na svojoj i čednosti svojih pratilja. Kalisto, nimfa koju je oplodio lično Div, biva za kaznu pretvorena u medvedicu (od tog momenta slična sudbina prati sve oplođene žene) i progonjena. Zlosrećni Akteon, koji je samo ugledao nagost boginje i njenih nimfi, bi pretvoren u jelena i raskomadan. Čednost više realnosti mora biti zaštićena krvlju napasnika.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kip boginje Artemis (Artemida)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 2 Jun - 21:16

Tulugaukuk, otac Gavran
Sjeverna Amerika: eskimski mit

U početku bijaše samo tama, a u tami je sjedio gavran, malen i slab.
No, bilo mu je ružno sjediti tako sam, u mraku i u tišini, a još k tome i bez ikakva posla. Stoga gavran, kako je još bio premlad za let, poče skakutati i skakutaše svuda naokolo, a za njim su, nakon svakoga njegova skoka, nastajale planine, šume, rijeke i potočići.
Gavran zapanjeno promatraše tu divotu, uopće ne shvaćajući da je sve to zapravo sam stvorio, već je išao sve dalje i dalje.
Stigavši tako u jednom času do kraja neba, nađe se pred strašnim bezdanom. Uplaši se da će pasti pa raširi krila i u tom trenu osjeti da su mu krila porasla i ojačala te ga s lakoćom drže u zraku. Tada spoznade da je on zapravo Tulugaukuk, otac Gavran.
U letu se strmoglavi u ponor i spusti se do njegova dna, a dno je ponora još vuijek bilo tamno i prazno. Tada Gavran i tu načini iste stvari koje je bio načinio u visinama pa svijet ovdje dolje nazva zemljom, a svijet tamo gore nazva nebom.
Potom Gavran uze neki kamen što svjetlucaše u mraku i baci ga uvis, prema nebu. Kamen se smjesta pretvori u sunce koje obasjavaše sve što postoji.
Jednoga dana, dok je obilazio svijet i divio se svojemu djelu, ugleda veliku stabljiku graška, višu od drveta, a na njoj su rasle ogromne mahune.
Gavran iznenađeno zastade, a na stabljici se graška najednom otvori jedna mahuna i iz nje izađe… čovjek!
Gavran koji do tada nikada nije vidio takva stvora, odskoči natrag. No, i čovjek se uplaši jer još nikada nije bio vidio gavrana. Pribravši se malo od iznenađenja, Gavran upita čovjeka: »Jesi li gladan?«
Čovjek bijaše gladan, i to silno. Gavran mu tada pokaza jedan grm i reče: »Jedi bobice s ovoga grma!«
Čovjek se prihvati posla i sve ih pojede, no od toga još više ogladni.
Tada Gavran uze glinu i od nje načini mošusne bivole i sobove koji smjesta stadoše juriti prerijom. Potom čovjeku dade luk i strijele kojima će loviti, ali ga upozori: »Smiješ ubiti samo onoliko životinja koliko ti je potrebno da preživiš. Inače će ih nestati i ti ćeš ponovno biti gladan.«
Čovjek poštovaše životinje koje je bio stvorio Gavran, a one su mu bile prijatelji.
Prođoše mnoge godine. Ljudi postadoše pohlepni pa stadoše ubijati sve više i više životinja. Gavran je to neko vrijeme s negodovanjem promatrao, a onda odleti u preriju na nebu i više se nikada ne vrati na zemlju.
Jednoga dana, kada se ljudi ponovno sprijatelje s bivolima i sobovima, Gavran će se vratiti..

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 22 Jun - 11:03

Mitovi o ljubavi




[You must be registered and logged in to see this image.]



Seksualnost koja se  promatra kao “problem”, a ne kao put prema integraciji osobe, kako ga promatra Biblija, star je koliko i samo hrišćanstvo. Cela istorija odnosa zapadne hrišćanske kulture prema seksualnosti počiva na pavlovskoj polemici s gnosticima koji su, radi ograničenja tela i materije, hteli svet podeliti u dva oprečna pola – duh i telo – koji da se bore za premoć. Iako biblijska kultura, a i iz nje iznjedreno hrišćanstvo, ne poznaje antagonizma tela i duha te je gnosticizam osuđen kao hereza, baštinili smo Pavlov polemičan stav, u opreci morala i erotizma pothranjujući žilavost tog antagonizma. Snaga Evanđelja i hrišćanstva kao religije Ljubavi, čini se, nije bila dovoljna da nadvlada taj sraz u antropologiji svakodnevice. I sama reč ljubav postala je višeznačna te pokriva najširi spektar emocija i stavova, često zanemarujući onaj temeljni, biblijski, evanđeoski – da ljubav (prema Bogu, sebi i bližnjemu), proizlazeći iz ličnog odnosa celovite osobe prema Bogu, pretpostavlja zbiljnost osobe. Ljubav istodobno poosobljuje i sjedinjuje, pomaže ozbiljenju i ujedinjenu osobe. Unutar nje ceo je spektar od spolnog do duhovnog. Ali hrišćanska mistika (osim časnih izuzetaka kao što su Augustin, Meister Echkart, pa čak i Ivan od Križa, Franjo Saleški i dr.) uglavnom je zazirala od spolne dimenzije ljubavi koju je ogradila od zbilje mnogobrojnim zabranama što su kroz istoriju zapadne kulture bile povodom telesnih zlostavljanja i moralnih mučenja. Kultiviranje i usmeravanje erotske ljubavi prema duhovnome retko se događalo čak i u granicama braka, a sva pažnja i napori usmeravali su se na zaprečivanje i svladavanje spolnog nagona. I same biblijske poruke sve su se više čitale u tom ključu, pa se u načinu Isusova utelovljenja nije toliko gledao pozitivan znak božanskog porekla koliko odsutnost spolnog koje se izjednačavalo s grehom. Iz svega toga razvila se i sasvim posebna doktrina braka.


Za osobu strasti, ako ne izabere put ljubavi ili braka, postoje još samo dve mogućnosti izbora: da bude ili zavodnik ili pustinjak. Kad izabere jedno, ono drugo ima za njega privlačnost mita. Ono što ne izabire, njegovo je drugo, potisnuto Ja…Sam Pavao još nije bio jednoznačan. Čas brak svodi na nekakav ustupak prirodi, na stegu protiv nesuzdržljivosti, a čas uspostavlja neku vrstu mistične analogije između spolne ljubavi u braku i Isusove ljubavi prema zajednici verujućih duša. Ljudska je ljubav uzdizana kao odsjaj božanske ljubavi, ali i omalovažavana kao neprijatelj duhovna života. Na kraju je tek dopuštena, i to u granicama najstrožeg i posvećenog braka, dok se u ma kojem drugom obliku smatrala tek pukom pohotom. Zato je neminovno postala nepresušnim izvorom problema, ali kao takva i rasadište novih mitova o ljubavi, među kojima su najtipičniji onaj o mističnoj strasti (Tristan) i onaj o bezbožnoj razularenosti (Don Juan).

Beg od stvarnosti u – mit

Zapadni erotizam, dugo potiskivan, prerušen u trubadurskim idealima, gurnut na rub nesvesnoga srednjeg veka, skrivan pod simbolima i mitovima XII. veka, izbija na površinu svesti tek početkom XIX. veka kao veliko otkriće romantizma. Rougemont smatra da su se Kierkegaard (Alternativa), Baudelaire (Cvjetovi zla) i Wagner (Tristan) prvi svesno suočili s posledicama te revolucije, svatko na svom području: Kierkegaard na području filozofske analize, Baudelaire u pesništvu, a Wagner u muzici. Ljubav se ponovno u zapadnoj kulturi promatra u odnosima između ljudske ljubavi, života duše i duhovnog istraživanja. Svaki stav prema ljubavi odgovara jednomu duhovnom stavu.
Tako se mislioci-pesnici romantičarske i postromantičarske generacije pridružuju retkim duhovnim misliocima (Theillard de Chardin, Leonardo Boff) koji u erotizmu vide lirsko ili refleksivno nadilaženje puke biološke spolnosti. Puteno je viđeno, štoviše, kao psiho-čuvstvena sinteza, kao duhovna kategorija o kojoj može prozboriti tek mit, jezik duše. Kao što je misao dokaz duha, a oset tela, tako je čuvstvo dokaz duše. A mit je opis zbiljnosti čuvstvenoga izraženoga u simbolima lirskog trajanja. Mitovi su arhetipovi strukture naše duše, naših osobnosti iz kojih oblikujemo strukturu naših ljubavi, način na koji volimo. Kroz neke mitove, ili protiv njih, mi se potvrđujemo i prepoznajemo kao osobe.
Dva mita – o Tristanu i o Don Juanu – mogu se posmatrati kao dva puta kojim duša odgajana u zapadnoj hrišćanskoj kulturi pronalazi način da opstane u svojoj celovitosti, tj. u povezanosti s duhom i telom, onkraj isključivo moralne dimenzije u kojoj je ljubav samo dužnost podložna pravilima da bi izbegla zabranama. Jedan mit uspostavlja strukturu mističnog zanosa obuzeta strašću i nadilazi ju, da bi ju kao zamah celokupnog bića preobrazio u duhu, a drugi uspostavlja strukturu razularene strasti koja, budući bez svrhe izvan sebe same koja bi ju usmerila prema duhovnome, poništava subjekt osobnosti da bi ju učinila objektom osvajanja koje, kada je postignuto, opstoji samo u procesu, a umire, zajedno s osobom, u trenutku postignuća te zato neprestance obnavlja taj proces da bi sebe iznova uspostavljala. Mitovi su izrečeni zato da bi nam pomogli iščitati strukturu vlastite osobe, omogućili istraživanje nedovoljno poznatih njezinih bogatstava u prostoru i vremenu. Svest o samoj strukturi naše vlastite duše omogućuje nam čitanje mitova u životu, snovima/željama i u životnim izborima koje nad njom vrše uticaj i usmeravaju je na putu prema vlastitoj ozbiljenoj celovitosti.
Hrišćanstvo je predugo bilo moć potiskivanja da ono što je potisnuto ne bi navrlo novom snagom (odatle najezda erotizma u XX. veku) jer priroda ne trpi podvajanje ili poništavanje ni jednog svog dela, jer svi njezini ujedinjeni slojevi zajedno vode integraciji osobe. Da bi se ponovno postigla ravnoteža, potrebno je, na stanovit način, ponovno opaganiti dužnost i ohrišćaniti strast. Način na koji je Hrist to učinio svojom pasijom (mukom/strašću) dokinće je trgovine između tela, duše i duha. Zato je i preuspostavljanje te trgovine u Njegovo ime, njegovo opetovano razapinjanje.
Svejedno što je isticao prevlast razuma, klasicizam je ipak ostao tesno povezan s hrišćanstvom razvrstavajući porive, definirajući strasti, kodificirajući religiju: porive i strasti prepustivši “svetu”, a religiju odricanju od tog “sveta”. Zapadno hrišćanstvo kao da se prestalo zanimati za ljubav samu, osim ako se ona ne sukobljava s moralnom dužnošću. Zakonitost duhovne evolucije u kojoj se klatno njiše od jedne do druge krajnosti, ponovno, premda na nov način, priziva XII. vek. Otad, eto novih trubadura Languedoca i ljubavne mistike, Heloize i nadživljene strasti, oživljenih gnostičkih uverenja i libertinskog cinizma, svešteničkog celibata i “Ljubavnih zakona”, pobune i viktorijanskog i buržujskog puritanizma. Ta prva velika ljubavna revolucija opet ima svoje teologe pokušavajući ljudsku dušu iznova uvrstiti u moralni i duhovni red, ili, onkraj njega (Nietzsche). Ali red više nije moguć na isti način kao ranije jer više nema zaštićena društva, ni održivih hijerarhija vrednosti, ni cenzure. Samo uvek iznova obnavljana rasprava između zbilje i nauka Crkve, između lične pustolovine i kolektivna pravoverja.
Dakako, bez moralnih zabrana ne bi bilo ni razrasta strasti. Bez discipline spolnosti ne bi bilo ni civilizacije ni kulture. Kao što bez strasti ne bi bilo iskustva ljubavi, ni poezije, ni inih umetnosti.
Legenda o Tristanu potiče iz XII. veka, a legenda o Don Juanu se oblikovala u veku  prosvetiteljstva, u vreme potiskivanja “plemenite” strasti. Usuprot vrlinama viteške ljubavi: čednosti i uljudnosti, nastupilo je vreme racionalizma i cinizma. No, Don Juan, zapravo, potiče iz jednoga civilizacijskog stanja koje dobrano prethodi ne samo dvorskom viteštvu nego i hrišćanstvu.

Tristan



Legenda o Tristanu i Izoldi prvi put je zapisana u XII. veku, a od tada je zabeležena u brojnim verzijama, među kojima je najpoznatija Béroulova (napisana između 1150. i 1190.) od koje je sačuvano oko 4000 stihova. Njihovu strastvenu ljubav opisali su Thomas Engleski (XII. vek) i Eilhalt d’Oberg (XIII. vek), a najpoznatija savremena verzija je muzička, Wagnerova (1885.).
Tristan duguje svoje ime tuzi (fr. tristesse): tek što je bio rođen, umrla su mu oba roditelja. Zaštitu mu je pružio francuski kralj Marko, njegov ujak, učinivši ga vitezom. U borbi s neprijateljem Morholtom ovoga je svladao, no teško ranjen ostaje sam u barci koja dopluta u Irsku. Tu upoznaje kraljevnu Izoldu, pred kojom, otkrivši da je Morholtova nećakinja, skriva svoj identitet. Vrativši se kralju Marku saznaje da ovaj ima nameru da se  oženi Izoldom. Kralj ga šalje u Irsku da u njegovo ime zaprosi Izoldinu ruku. Spasivši je iz zmajevih ralja, Tristan joj otkriva svoj identitet, ali je i prosi za kralja Marka. Njihov bi brak imao doneti mir dvama kraljevstvima. U tu svrhu Izoldina majka namerava osigurati njihovu vezu te Izoldinoj pratilji nalaže da Marku i Izoldi dadne popiti ljubavni napitak. No, zabunom ga popiju Izolda i Tristan. Premda postavši njezin ljubavnik, Tristan se bori za svoju odanost kralju Marku. Kralj i Izolda se venčaju, ali se ona i dalje viđa s Tristanom. Saznavši za to, kralj iskušava Tristana: udaljuje ga s imanja, no Tristan i Izolda se i dalje sastaju. Primetivši skrivena kralja kako vreba da ih uhvati u ljubavnom zagrljaju, dvoje ljubavnika odglume nevin razgovor, pa kralj dopušta Tristanu da se vrati na dvor i da se slobodno viđa s Izoldom. No, ovde dobije dokaz o njihovoj vezi te ih oboje osudi na smrt. Tristan uspeva pobeći, potom spasiti i Izoldu. Kralj ih ponovno otkriva, ali im pošteđuje život, što Tristana tako gane da odluči napustiti svoju ljubljenu. Izolda se vraća svom mužu, a Tristan napušta zemlju. No, u mnogo navrata još su se nalazili i odvajali, sve dok Tristan nije umro, a potom i Izolda umre od žalosti za svojim ljubavnikom. Kralj Marko sahranio ih je zajedno, a samoniklo cveće na njihovu grobu i dalje svedoči o njihovoj strasti.
Strast je oblik ljubavi koji odbija neposredno, beži od bližnjega, žudi za udaljenošću, ne preže ni od izmišljanja samo da bi se još više razbuktala. Roman zapadnog kruga nije dotad opisao strast koja se razgorieva za posve bliskim, lako dostupnim i moralno dopuštenim objektom. U svetu u kojem je sve dopušteno nema nikakve zamislive ili č?itovane strasti. Jer strast pretpostavlja nešto treće između subjekta i objekta što se postavlja kao prepreka njihovu zagrljaju (poput kralja Marka kad odvaja Tristana od Izolde). To treće može biti konvencija, ali i neka unutarnja zabrana proizašla iz duboka uvažavanja običajnih konvencija. Zbog toga trećeg razvija se i trajna polemika između profanog i svetog, mistike i morala, ljubavi-strasti i braka, pa onda i poezije shvaćene u najširem smislu te reči, i tabua puritanizma. U našem XXI. veku polemika je ista, samo su naglasci premešteni u drugi kontekst.
Ljubav koja počiva i raspinje se na udaljenosti od vlastitog objekta, neprestance iznova uspostavlja udaljenost da bi održala vlastito postojanje u želji. Pitanje je – ljubi li čovjek potaknut takvom ljubavlju stvarnu ili sanjanu osobu, ili možda tek samo svoju ljubav? Ono što održava takvu ljubav upravo je napetost stvarnog i sanjanog, mogućeg i nemogućeg: strastven čovek više voli sámo stanje strasti nego konkretnu osobu, više njezinu nedostižnost nego nju samu. Ali, nije li upravo nedostižna i opčinjavajuća drugost osobe koju volimo njezina vlastita autonomija?
Tristanov eros je virtualan, a njegovo ostvarenje jedinstvena, potpuna i nesretna strast. Jedinstvena, jer svoj zamah temelji na nagonu uzdignutu do duha koji svoj izrižaj može naći tek u ljubavi prema jednoj, jedinoj osobi. Potpuna, jer joj se predaje svim potencijalima svog bića. Nesretna, jer se ostvaruje odricanjem od potrebe za posedovanjem, čime je spašava od relativnosti. Njegova je ljubav prema ljubljenoj ženi, zapravo, neizravna ljubav prema Bogu, apsolutu. Svako bi izravno obraćanje Bogu, kako ga shvaća Stari zavet, a onda i neke mističke struje zapadnoga hrišćanstva, ubilo čoveka, uništilo njegovu moć subjektivnog i slobodnog prisvajanja istine, bez čega ne može živeti kao slobodno biće. Zato Tristan izabire paradoks vere, mogućnost izjednačavanja različitoga. Zato on izabire da nikad u potpunosti ne dosegne predmet svoje ljubavi: time bi ljubav izvrgao riziku da prestane biti subjekt.
U Tristanovskoj ljubavi je, dakle, moguće jedino ljubiti izdaleka, u gubitku neposredne prisutnosti. Produhovljena strast je, zapravo, poetska ljubav, a nesreća strasti čežnja za posedovanjem osobnosti istine same.
Brak je institucija koja ljubavi hoće podariti verovanju u njezinu trajnost i pružiti prostor odgovornosti za nju. Zato su strastvena bića duha izvan, onkraj braka. Erotizam je otuđeno uživanje u spolnosti (Don Juan), a ljubav strast duše par excellence (Tristan).

Don Juan



Don Juan je glavni lik jedne španjolske legende koju je prvi (oko 1620) zabeležio redovnik Gabriel Tellez, poznatiji kao Tirso de Molina. U liku Don Juana opisana je paradigma ohola udvarača. U prvoj verziji on je osvojio mladu devojku, potom ubio njezina oca, pa ga sahranio na franjevačkom groblju. Franjevci su zatekli Don Juana kako se ruga ubijenome u njegovu grobu, pa ga ubili te strpali u pakao. Druge verzije, književne (najpoznatija Molièrova, 1665) i muzičke  (najpoznatija Mozartova, 1787) tematizirale su njegovu okrutnu sposobnost udvaranja i njegov nihilistički stav prema svetu.
Don Juan se pojavljuje sav u zlatu i svili. U pretećoj pozi velikog tenora s nevinim licem. Kao glumac i poslovan čovek istodvremeno, posvećen svojoj igri kao ozbiljnu poslu, obavljajući svoj posao s odmakom cinizma. Njegova igra nije puka podložnost nagonu, nego prava vokacija, ali vokacija neostvarene osobe. No, koliko duhovno zvanje želi nadići i oplemeniti društvo pretrpano preciznim pravilima, toliko je njegovo zvanje da dobro iskoristi ta pravila za svoju svrhu. Njegova je narav elegantan prezir koji mu omogućava odmak od svega čeda bi drugima vladao kao šahovskim figurama u vlastitoj igri. Žene mu služe samo za to da bi ih osvojio, potom odbacio, a ne da bi u njima uživao (kao da više uživa u zločinu, nego u samom uživanju). Njegovo polje igre upravo su moralna pravila. Da zakoni morala ne postoje, on bi ih izmislio, samo da ih može pogaziti. Nagon je samo izgovor za njegovu duhovnu glad za novim osvojenjima.
Danas je Don Juan možda postao ženom, no svakako je izgubio na virtuoznosti, eleganciji i duhovitosti. Odakle ta želja za novim pod svaku cenu? Onaj koji traži, onaj je koji nema, a onaj koji ni sebe nema, onaj je koji nije. On je onaj koji nije sposoban voleti (za izbor ljubavi sposoban je samo onaj koji jest). Onaj koji nije sposoban dovinuti se do sebe, traži se tamo gde se ne može doseći jer se doseže samo u samoj nemogućnosti koja mu, dakako, i sama neprestance iznova izmiče. Kao i sama zbilja koje se, razočaran, odriče da bi ju tražio u novim prividima. Pri svakom novom traženju sve je telesniji i sve okrutniji. Put mu je samo sredstvo, a svrha mu je narušavanje ravnoteže između puti i duha, narušavanje koje je pretnja samom životu. I sam užitak ga, na kraju, iscrpljuje. Njegov ritam kretanja je dionizijski, on razara sve čega se takne. Kada bi mogao dotaknuti samu svoju pobudu za novim, preobrazio bi se u Tristana, a to mu je nemoguće. Don Juan je varalica i živi od varanja samo da bi svladao ono što mu se opire, a ko god mu se ne opire, vredan je njegova prezira. Varanje je skriveno kao demonski izazov u samom srcu ljubavi. No, on voli bez ljubavi, a zavodi samom energijom želje. On nije lukav te ne smišlja svoje podvige osvajanja i ne računa na učinke svojih intriga. Njemu i nije potreban nekakav plan jer on je uvek spreman. Želja u njemu ne odstupa. On, zapravo, ne zavodi, nego naprosto želi te želi, a to željkovanje deluje zavodnički. Njegova želja spontano prati prirodu nagona premda ga zapravo poriče u njegovoj prirodnosti. To će reći da je neodgovoran te da, po Rougemontu, na stanovit način predstavlja moralni nihilizam.
Don Juanovo varanje žena iz njegova je uverenja da je istinska potreba žene upravo to da bude zavedena. Time on ženu svodi na puki predmet. Njemu individualnost žene nema nikakva značenja.
Za razliku od erotske ljubavi stare Grčke, njegov erotizam ne poznaje stidljivost. Pobija odanost, odliku kurtoazne ljubavi. Ne poznaje vreme, nego osvaja prostor. Ili poznaje samo zbir trenutaka. Za njega ne postoji ni nevera ni varanje, stalno je tek ponavljanje i umnožavanje. Njegove su pobede bez istorije. On nema karaktera, ima tek moć.
Jedan od razloga zbog kojih je mit o njemu zadugo bio produktivan, sigurno je strogost hrišćanstva koje je nametnulo svoje granice ljubavnim strastima i zahtevima vernosti, a tomu je još uzrok i revolucija običaja. Nevino, nemoćno, stvorenje kakvo je bila žena u X. veku i sve do 50-ih godina XX. , polako postaje ambicioznom zavodnicom, ponekad i Don Juanova suparnica. Danas je Don Juan možda postao ženom, no svakako je izgubio na virtuoznosti, eleganciji i duhovitosti.

Peer Gynt
Tristanova je ljubav tipična ljubav mladosti, Don Juanova cinične zrelosti, dok je Peer Gyntova – ljubav večne nedozrelosti. Poput ljubavi jednoga Petra Pana koji u svetu mašte oslobađa princeze, vlada (nedoraslom) decom, pobeđuje gusare, dok u zbiljskom svetu ne zna razgovarati sa Zvončicom jer bi to od njega tražilo suprotstavljanje, niti kani zadržati Vandu, jer bi to od njega tražilo odgovornost.


Peer Gynta, pohranjena negde u starim norveškim legendama i pričama punim šumskih i morskih duhova, oblikovao je u lik Henrik Ibsen (1867) u istoimenu dramskom spevu (kasnije, na njegovu molbu komponovanom u Griegovoj scenskoj suiti).
Fabula je jednostavna, no obogaćena mnoštvom raznovrsnih motiva. Likovi su strukturirani arhetipski. Mladić, čije sazrevanje pratimo, simbol je svega što je u muškarcu (ili u muškom načelu u čoveku) nestašno, prostodušno, razigrano, nepokorno, sanjarsko, neodgovorno. Njemu suprotstavljen, i u toj suprotstavljenosti  stoji nadopunjujući lik: Solveig, simbol zrele ženstvenosti (ili ženskog načela u čoveku), oličenje vernosti, nežnosti, pouzdanosti, strpljivosti, skrovite i postojane odanosti, jednom rečju – ljubavi. Priča o njihovu susretu i razvoju njihova odnosa zapravo je priča o kontrastu između ljudskoga i sub-ljudskoga u životu (čega Peer Gynt do kraja života nije video ne razlikujući san od jave ni ružno od lepoga), priča o ostvarivanju celovite osobenosti, iskustvu očovečenja. Ključan prizor odvija se na brodu kojim se, pred smrt, nakon brojnih pustolovina i iskustava, vraća vernoj Solveig: nakon brodoloma, sedi na suhoj ledini i guli divlji luk ljušteći sloj po sloj, tražeći njegovu srž. Sâm, u huku vetrova razmišlja o sebi, o svojim nedomišljenim mislima, nedozrelim plodovima, neprolivenim suzama i neostvarenim delima. No, ovaj put odoleva kušnji samooptuživanja i osećaja vlastite nedostojnosti te se zapućuje k Solveiginoj kolibi.
Peer Gynt je za celoga svog života, zapravo, hteo pomiriti Don Juana i Tristana, moć i ljubav-strast, ali ne i sebe s pukom zbiljom. Za to je, pak, čini se, postao sposoban tek u trenutku umiranja. Tristanovska u njemu jest njegova ljubav koja ne doživljava svoju apoteozu u simbiozi, nego u odvojenosti, a donžuanovska njegova žudnja koja postaje to većom i dubljom, i tragičnijom, što se više ispunjava. Zato ju tek smrt može doseći, a Solveigina vernost ispuniti.

Između sudbine i (po)zvanja

Tri lika: Tristan, Don Juan i Peer Gynth paradigme su mogućih ljubavnih odnosa nastalih u opreci prema hrišćanskoj paradigmi braka i vernosti. Don Juan obrnut je odsjaj Tristana, Peer Gynt njegova bjeda senka. Suprotnost je najpre u vanjskom ponašanju, u njihovu ritmu: Don Juan je borben, spreman na skok; Tristan je, naprotiv, miran, zanesen, kao hipnotiziran čudesnim čije bogatstvo nikad neće iscrpsti; Peer Gynt, pak, privućen avanturom, na pola puta je između borbe i zanesenosti. Prvi će imati hiljadu i jednu ženu, drugi samo jednu, a treći mnoge, no samo jednu pravu. Prvi je voljen, ali sam nije sposoban voleti, drugome je dovoljno što voli, a treći je voljen i postaje sposoban voleti tek kad gubi voljeno. Prvi u ljubavi traži osetilno sladostrašće, drugi, jer je čedan, stanovitu samozatajnu hrabrost, a treći jamstvo vlastite ljubavi. Don Juanova taktika je zloupotreba pravila, Tristanova njihovo nadilaženje, a Peer Gyntovo žongliranje pravilima.
Etika, u načelu, osuđuje sva tri mita. Gori od Juana bio bi oženjeni Don Juan, gori od Tristana Tristan koji trči za suknjama, a gori od Peera bio bi Gynt koji bi uz Solveiginu suknju stalno čeznuo za nečim ili nekim drugim.

Brak kao pomirenje razlika i ostvarenje ljubavi-strasti udvoje moguć je u krilu entiteta s tri člana: spolna razmena, čuvstvena razmena i razmena s društvom. Nije moguć s donžuanskom ili tristanovskom ljubavlju zato jer mu u njima nedostaje po jedan član entiteta: Don Juanu čuvstvena razmena, a Tristanu društvena. Peer Gyntu nedostaje odgovornosti. A i sam je brak s vremenom podvrgnut kušnji trajanja koja nužno modificira važnost kojeg od članova. Ljubav-strast na putu prema braku zahvata mitsko stanje: privuče ju ili odbije jedan od članova entiteta, dok brak u toj privlačnosti ili tom odricanju skuplja nove energije u nove razloge za odricanje. Jedan mit ju nagoni na nadilaženje braka (Tristan), drugi (Don Juan) na njegovo potkopavanje, a treći (Peer Gynt) na poigravanje njime. Prvi hoće beskrajno više (večnost), drugi, pak, mnogo manje (tek puku spolnost), a treći bi sve. Krize u braku se priklanjaju jednom ili drugom mitu. Tristan je promašen muž (promašuje društvenu razmenu i kompenzira ju strašću), a Don Juan promašen Tristan (promašuje brak i kompenzira je mnoštvom društvenih razmena).
Don Juan, Tristan i Peer Gynt opiru se svemu što “običnom” čoveku znači sreću. Oni odbijaju trajanje stoga što jedan hoće sve veće te veće intenzitete (Tristan), drugi (Don Juan) neprestance nova uzbuđenja, a treći (Peer Gynt) dopuštenje da vrluda. Prvi hoće dramu, drugi samo napetost, a treći migolji hoteći i jedno i drugo. Jedan želi transcendirati trajanje, drugi ga hoće prezreti. Tristan hoće vernost zato da nadvlada vreme u kojem se sve preinačuje, razlikuje i razdvaja. Oslobađanje je njegov put. Njegova strast hoće ljubiti bez granica, s onu stranu oblika i vremena, u beskrajnoj vladavini Ljubavi. Don Juan hoće sadašnji čas u kojem sve može podvrći sebi, u kojem je on sam jedina granica, jedini oblik i vreme. Njegov je put svladavanje i njegovo je osvajanje bez strasti.
U golosti njihova mitskog izričaja ekstraverzija Don Juana i introverzija Tristana poništavaju, svaka na svoj način, zbiljnost bližnjega. Oni, obojica, zapravo ne ljube istinski. Jedan podcenjuje, drugi precenjuje Drugoga, obojica ga tako promašujući. I sve zato što, zapravo, ni jedan ne voli ni samoga sebe. “Ljubav prema samom sebi jest uzajamni odnos ljubavi između vlastite osobe kao prirodnog objekta i vokacije koju ona prima i koja time postaje novi subjekt” veli Rougemont. Dva najzanosnija mita o ljubavi ustvari su dva načina negacije istinske ljubavi u braku. Naša zapadna književnost ne poznaje mit o idealnom braku. Ali bez mitova ne bi bilo ni ljubavi. Oni je uvek iznova vraćaju njoj samoj.

(Ne)moguće ljubavi

Što je ovek nesigurniji u to kako će se drugi postaviti prema njegovim očekivanjima, to je neizbežnije da vlastite iskaze i reakcije može interpretirati kao indikacije za drugo, za daljnje, za ono čemu se može nadati. “Snaga vlastite želje postaje merom onoga što je čovek u stanju dati” veli Luhmann. A želja u ljubavi poseže za onim što je neprestano onkraj mogućega. Ono što je moguće svladivo je, a ljubav ne želi biti svladana. Stoga samu sebe gura u nemogućnost da bude zadovoljena. Kada bismo shvatili da samo Bog može zadovoljiti našu potrebu za ljubavlju, ne bismo njezino zadovoljenje tražili u onom što nam može pružiti čovek. To, doduše, donekle slutimo, ali ne do kraja. Stoga ne očekujemo da nam čovek pruži ono što može, nego čeznemo za onim što bi mogao. Zato ne pristajemo na stvarnost, nego je guramo u apstraktnu budućnost da bismo u sadašnjosti mogli hraniti svoju ljubav njezinom vlastitom nemogućnošću da dohvati moguće. Tako sama nemogućnost postaje subjektom naše ljubavi. Osoba je samo posrednik. “Više nego bliskost duše, njih je sjedinjavala provalija kojom su bili razdvojeni od ostalog sveta” – kaže Pasternak za Laru i Živaga (u romanu Dr. Živago).
Dvorska, galantna ljubav premešta ljubav u idealno, u neverojatno, u ono što se može postići jedino posebnim zaslugama (ne brakom!). Odatle ideja o tzv. amour lointain (udaljenoj ljubavi) kao idealu ljubavi. Spolna ljubav, dostupna u braku, pa, prema tome nezanimljiva, preoblikuje se u tzv. duhovnu ljubav. Stoga uključuje u sebe i religiozne sadržaje i, jer se može osloniti samo na nadu i veru, samu sebe mistificira. Sama žudnja predočava  predmet svoje žudnje kao lep privid u kojem uživa. Čovek koji voli trpi zato jer njime vladaju zemaljske žudnje koje umanjuju nebesnost njegove ljubavi. Iluzija je bolja od stvarnosti. Tajenje bolje od priznanja. Seksualnost, dopustiva u braku, u opreci je s intimnošću, koje, budući da je brak institucija, nema u seksualnosti. Eros se nastoji otkupiti posredstvom agapéa: prevladati strast (koja se iscrpljuje u želji za posedovanjem) ushićenošću nad drugom osobom (koja počiva i traje u jedinstvenoj duhovnoj prisutnosti). Svaka strast, zapravo, napaja se negacijom jer ju preuzima na sebe i zbog toga trpi.
(Ne)moguće ljubavi zahtevaju  velike prepreke i srazove koje im je svladavati da bi se mogle pokazati “velikima”: srazove u socijalnom, bračnom, nacionalnom, kulturnom, generacijskom, jednom rečju: srazove među ideologijom i trivijalnosti. Prepreke imaju funkciju ljubav učiniti svesnom i opijenom samom sobom, a daljnje prepreke samo iskušavaju ljubav i njezinu snagu. One se odmiču od kodeksa prava i dužnosti. Ljubav započinje istom kada čovek prekoraći ono što može zahtevati, a pravo na ljubav sprečava da se ona uopšte pojavi kao stvarna. Nemoguće se iskustvo najpre pokazuje pod vidom potrebe za ljubavlju izbavljene od proturečja, društvenih i spolnih odbojnosti. Stoga: san o nedostižnoj osobi – nikad dosanjana sanjarija. “Ne stvarna ljubav prema stvarnoj osobi, nego stvarna ljubav prema nestvarnoj” kaže Musil.
Oblici “nemogućih” ljubavi koje susrećemo kroz istoriju ljudskih ljubavi (sve odreda “zabranjene”) zapravo, izražavaju manjkave i zategnute odnose sa svetom, ali su i njihova posledica. Reč je o začaranom krugu izbora u ljubavi-strasti: partner nejednake (dobne, staleške, intelektualne) vrednosti remeti ravnotežu u ljubavi, no, čuvstvena neuravnoteženost, kao odraz pomutnje sveta, ona je koja i uslovljava te na neki način opravdava izbor takva objekta. Primeri (ljubav prema nimfeti ili rođenoj sestri) ne ukazuje na čudovišnost i slabost, nego na odbojnost prema uobičajenom redu stvari – zemaljsku, prkosnu, upornu usmerenost na prekomernu strastvenu čežnju za ljubavlju.
Rougemont navodi tri romana o ljubavi-strasti u XX. veku: Nabokovljevu Lolitu, Pasternakova Doktora Živaga i Musilova čoveka bez svojstava. Sva tri građena su na motivu nemoguće ljubavi: jedna je prema devojčici pokćerki, druga je prema ženi koju se ne može doseći kao ni domovinu, treća je između brata i sestre. U svakoj postoji ono “nešto” što preči zagrljaj: Moral, Društvo ili Režim. Kada potreba za strašću naiđe na zabranu, budući asocijalna par excellence, strast u zabranu projicira nostalgiju za neiscrpnom željom, spremna da tu svoju projekciju zove sudbinom. To je dijalektika tristanovske strasti.

No, odnosi udvoje bez socijalnog umreženja retki su i problematični. Takva ljubav temelji se tek na uzajamnoj projekciji, pa teško bude duga veka. Zato i njezin zahtev za potpuno individualiziranom jedinstvenošću nalazi svoje ispunjenje samo u onom iznimnom, tj. u odricanju od onog što se može doseći, da bi se dosezalo nemoguće. Velikim ljubavima zovemo najčešće nemoguće i neshvatljive ljubavi koje su se, uz cenu odricanja i patnje, uspele održati kao ljubavi, bez obzira na to jesu li se ujedno mogle održati kao stvarnost ili ne.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 14:53

ISTORIJSKE LAŽI Mitovi u koje verujemo, a koji su potpuno netačni

Napoleon je bio nizak, Ajnštajn je bio slab iz matematike, šačica Spartanaca je savladala daleko nadmoćniju persijsku vojsku... Istorijski mitovi opstaju iz veka u vek, a mi vam predstavljamo neke od njih.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nije bio ni visok, ali je prilikom obdukcije izmereno da je imao solidnih 168 centimetara. Zabuna je velikim delom nastala zbog toga što su Francuzi i Britanci koristili malo drugačije mere, odnosno zato što je francuski inč bio veći. Zahvaljujući britanskoj propagandi, vest o Napoleonovom niskom rastu brzo je prihvaćena, a Napoleon je zapamćen kao najnaprasitiji nizak muškarac u istoriji.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 14:58

Ajnštajn je bio slab matematičar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj mit je i dalje popularan, jer smo skloni da verujemo da je sasvim u redu imati slabu ocenu iz matematike kad je čak i genije poput Ajnštajna nekada imao teškoća sa ovim predmetom. Istina je, međutim, da je od rane mladosti bio prilično dobar matematičar i fizičar. Već sa 12 godina rešavao je složene zadatke iz primenjene aritmetike, a u 15-toj iz više matematike. Mit o tome da je bio slab matematičar stvoren je zato što, kao 16-godišnjak, nije položio prijemni ispit na fakultetu u Cirihu, ali je i pored toga imao odlične ocene iz matematike.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 14:59

Suđenje vešticama iz Salema nije se odvijalo onako kako mislite

[You must be registered and logged in to see this image.]

Američki grad Salem (Masačusets) poznat je po spaljivanju veštica na lomači 1692. godine. Ako se vaše znanje o ovom događaju zasniva samo na holivudskim filmovima, onda verovatno imate pogrešne informacije. Kao prvo, suđenja zbog veštičarenja nisu održana samo u Salemu, već u nekoliko mesta širom Masačusetsa. Štaviše, od oko 150 ljudi optuženih za veštičarenje tokom suđenja u Salemu, samo 20 je pogubljeno, pri čemu niko nije spaljen. Većina osuđenih osoba je obešena, a jedna je kamenovana. Osim toga, nisu sve bile žene.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 15:00

Dok je Rim goreo, Neron je svirao violinu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Priča koja opisuje Nerona kao potpunog ludaka odoleva zubu vremena. Iako se nipošto ne može reći da je bilo prijatno biti u njegovoj blizini (ovo važi naročito za hrišćane), reč je o mitu. Najviše o ovom rimskom vladaru možemo saznati od rimskog istoričara Tacita, koji je bio svedok Velikog rimskog požara 64. godine nove ere.

On navodi da Neron nije ni bio u Rimu kada je požar izbio, već u Anciju, i da se vratio u grad čim je saznao vest. Organizovao je spasavanje i dostavljanje pomoći koje je navodno platio iz vlastitog džepa. Čak i ako ovo nije istina, sasvim je sigurno da Neron nije mogao da svira violinu, jer u to vreme taj instrument još nije postojao.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 15:01

Tri stotine Spartanaca pobedili Persijance

[You must be registered and logged in to see this image.]

Osim 300 Spartanaca, kralj Leonida je u pobedonosnu bitku protiv Persijanaca poveo i Tespijance, Mikence, Tebance, Arkađane, Korinćane... Prema tome, Spartanci nisu bili sami. U različitim izvorima spominje se snaga objedinjene Leonidine vojske, ali se podaci o broju vojnika razlikuju. Najniži broj spominje Herodot - 5.000 vojnika - dok drugi izvori navode broj od preko 11.000 vojnika. Iako drevni izvori navode da je persijski vladar Kserks imao milionsku vojsku, noviji tvrde da je brojala između 80.000 i 300.000 vojnika.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 15:03

Vikinški šlemovi su imali rogove

[You must be registered and logged in to see this image.]

I u ovom slučaju su za zabunu odgovorni pesnici, koji su smatrali da bi šlemovi sa rogovima delovali impresivnije i bili primereniji ratobornim Vikinzima. Istina je, međutim, da se oni nisu razlikovali od drugih šlemova.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 15:04

Rimljani su povraćali tokom obroka i nastavljali da jedu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovakvo ponašanje je možda u skladu s našim predstavama o dekandentnosti i neumerenosti starih Rimljana, ali ne odgovara istini. Mit je i da su povraćali u prostoriji nazvanoj “vomitorium” (engl. “vomit”=povraćati), pri čemu je zapravo reč o latinskom nazivu za ulaz i izlaz iz amfiteatra.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 25 Avg - 15:05

Ledi Godiva je jahala gola

[You must be registered and logged in to see this image.]

Legenda kaže da je anglosaksonska plemkinja ledi Godiva jahala gola Koventrijem kako bi ubedila supruga da snizi poreze. Priča je zasnovana na ličnosti ledi Godifu iz 11. veka, ali 200 godina nije zabeleženo da je jahala naga. Slika koju imamo o njoj potiče od skulptorskih i slikarskih dela inspirisanih legendom. Ne postoji pouzdani izvor koji bi potvrdio da je jahala naga.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sre 9 Dec - 18:59

Sastanak u Samari

Jednom je neki trgovac u Bagdadu imao slugu i poslao ga jednog dana na trg da kupi voće.
Sluga ubrzo dotrči praznih ruku, sav zadihan i u panici reče:
”Gospodaru, na trgu me gurnula neka žena, a nije to bila žena, nego smrt. Pogledala me u oči i prepoznala. Posudi mi, molim te jednog od svojih konja da izbegnem sudbini. Otići ću u Samaru da se sakrijem pred njom, tamo me neće naći, a svi su tvoji konji snažni, brzi, izdržljivi, krenem li odmah, do večeri sam u Samari”.

Gospodar mu dade svog najboljeg i najbržeg konja, vranca čiste arapske krvi i sluga odjaše u galopu, a on sam pak spusti se do trga da nađe smrt. Kad je vide, pristupi joj i reče:
”Zašto si jutros onako na smrt uplašila mojega slugu”?
Smrt ga začuđeno pogleda i odgovori:
”Nisam ga htela uplašiti, trgovče, ne, nisam to htela, samo sam se začudila iznenađena šta on to jutros radi na trgu u Bagdadu kad ja večeras imam s njim sastanak u Samari”.

Stara samarska legenda








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 31 Jul - 17:10

Legenda o dvije vreće

[You must be registered and logged in to see this image.]


Postoji jedna drevna legenda o tri muškarca koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali nijedan od njih nije teret osjećao jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visjele obješene na podužoj drvenoj motki preko ramenu.
 
Upitali su prvog čovjeka: Što imaš u tim vrećama?
 
Prvi čovjek im je odgovorio: “Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti – u stražnjoj su vreći. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile tokom života. Hodam, zastanem često, vadim ih, promatram, proučavam, razmišljam šta ću. Stalno sam s njima, kako mislima tako i osjećanjima. Stalno radim na njima.”
Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unatrag, mučio nad sobom i napredovao vrlo sporo.
 
I drugog su čovjeka upitali isto: Što imaš u tim vrećama?
Rekao je: “U vreći sprijeda nosim moja dobra životna djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži greške i moje životne slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, i ponekad su veoma teške.”
 
Treći je čovjek odgovorio na isto pitanje:
 
“Na prednjoj vreći napisao sam riječ "Dobra sjećanja". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o svojoj životnoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. Vreća na leđima ima natpis "Loša sjećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz tu rupu oni odu zauvijek. 
Ja sam slobodan čovjek, nemam tereta koji bi me usporavao u hodu !








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji put izmenio Dala dana Ned 31 Jul - 17:14, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 31 Jul - 17:12

Ptica kukavica kod Vlaha se vezuje za veliko prokletstvo. Davno, neki Vlah je čuo za devet sestara koje su bile toliko žalosne zbog smri svoga brata da su od Boga kukajući zatražile da im daruje krila kako bi mogle da ga pronađu i budu sa njim. Bog im je uslišio molitve i pretvorio ih u ptice koje nikada nisu prestale da kukaju. Zato se danas na grobljima sa ovih prostora neretko na spomeniku može videti urezano onoliko ptica kukavica koliko je i sestara u porodici.
Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.
Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.
Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 29 Avg - 13:44

Planina koja vekovima mami tragače za blagom
[You must be registered and logged in to see this image.]
Legende koje se prenose vekovima, isprepletane sa istorijskim činjenicama, među avanturistima, istraživačima i onima koji žele da se lako obogate stvorile su pregršt priča o zakopanom blagu na Staroj planini.
Potraga za zlatom u pećinama, temeljima crkava i starim „zavetnim“ deblima, kažu, traje još od oslobođenja od Turaka i nimalo ne jenjava. Da se ovome pridaje sve veća pažnja pokazuju i činjenice da se u alat, pored tradicionalnih rašlji i pijuka, uključuju i detektori metala, arheološke sonde, pa i dinamit, ali ioprema čija se vrednost meri desetinama hiljada evra.
Planinare, lovce i seljake koji izvode stoku na staroplaninske pašnjake više ne čudi kada naiđu na uzanu, duboku rupu u steni, odvaljen deo brda prema granici sa Bugarskom ili čuju judnolično pištanje – znaju, tu su bili ili došli tragači.
I sami su u zabitima Stare planine nalazili novčiće ili neke predmete što, kažu arheolozi, nije neobično s obzirom na brojne civilizacije koje su postojale na ovom podneblju ili tuda prolazile.

Citat :
Planinario sam i po nekim delovima se peo skoro alpinistički, nisam očekivao da ću toliko daleko i po takvom terenu ikoga da sretnem. Međutim, naišao sam na čoveka koji čuči na jednoj steni. Pitao me je da li i ja tražim. Kad sam shvatio na šta misli, samo sam se nasmejao – priča Miloš Jovanović iz Pirota.

Zatim je čuo pištanje detektora metala i kuckanje pijukom. Nije neuobičajeno ni da tragači „iznajme“ čoveka sa rašljama kog vode sa sobom, i to za dnevnicu od 50 evra.

Iako neke u ovakve pohode vodi želja za avanturom, a druge za lagodnim životom, svi detaljno i sa mnogo pažnje izučavaju mape koje uglavnom stižu iz Bugarske i razgovaraju sa najstarijim žiteljima planinskih sela u nadi da će baš njima otkriti neku novu tajnu.
Od njih mogu čuti da je takvo zlato prokleto, da će im se, ako ga nađu i odnesu, desiti nešto loše „ako ne ispune zavet“. Pominju se i priče da u Petrovdanskoj noći, tu gde je zakopano blago, može da se vidi plamen koji izbija iz zemlje, tako da i dalje, uoči 12. jula, mnogi sa nadom da će videti svetlost šetaju među stene i kroz šume. 
Iako ova priča deluje suviše bajkovito, istorijskih osnova za neke legende o zakopanom blagu ipak ima, kaže novinarka i publicista Mirjana Igić koja godinama izučava pirotsku istorijsku i kulturnu baštinu.

Citat :
Na Staroj planini je bila najveća rimska kovnica novca na Balkanu, ne zna se tačno gde, još nije pronađena. Zatim, tu su mnogi hajdukovali i skrivali zlato koje su krali Turcima. Na Staroj planini je u srednjem veku živelo i pleme Čerkezi koje je takođe bilo bogato – priča Igićeva.

Kaže da je u poslednje vreme aktuelna potraga za grobom Atile za kogpostoje indicije da je sahranjen baš kod sela Krupac.

Citat :
O tome govore spisi pronađeni u francuskoj literaturi. Atila je na poslednjem pohodu krenuo kroz današnju teritoriju juga Srbije da bi se povezao sa tatarskim plemenima. Poslednji zapisi govore da je prošao oko Pirota da bi produžio prema Serbiki, odnosno Sofiji, da se razboleo i na putu umro na mestu koje po opisu odgovara okolini Krupca – kaže Igićeva.

Ona je i pre više decenija kao novinar razgovarala sa tragačima kojima je najveća životna želja bila da pronađu blago popa Martina zakopano u takozvanoj „Smukovoj jami“ u ataru sela Poganovo.





Najpoznatije je blago popa Martina





Postoji nekoliko verzija legende o popu koji je, nakon što su mu Turci pobili porodicu, napravio hajdučku družinu da bi im se osvetio.

Otimao je blago, deo davao sirotinji, a deo krio u jamu koju, po predanju,čuva smuk i ubija svakog ko u nju uđe.
Neki kažu da je reč o veoma dobro osmišljenom mehanizmu koji okida princip poluge, a ima i onih koji veruju da je reč o nekoj vrsti elektriciteta.

Citat :
Činjenica je da niko iz te pećine nije živ izašao da bi o tome pričao, a objašnjenja za to su različita - od toga da blago čuva veliki smuk do toga da je zlato premazano voskom koji stvara veliki statički napon koji kod kontakta ubija – kaže Igićeva.

Kao i gotovo svako u okolini Pirota, već dugo sluša priče o onima koji su kovčege pune blaga pronašli. One govore da je neke pronalazače, zbog prokletstva, zadesila zla sudbina, da se drugima izgubio i trag i glas, dok se za neke tvrdi da su izgradili desetine kuća i da uživaju u bogatsvu, a ništa ne moraju da rade.
U pirotskoj okolini gotovo svaka osoba poznaje bar jednog tragača, međutim, "lovce na blago" je teško ubediti da o tome govore za javnost.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 3 Okt - 11:28

Mit o postanku svijeta

Prema ovom mitu, u početku nisu postojali zasebno zemlja, voda i nebo. Sve je bilo izmešano i vladao je haos. zatim su se iz haosa izdvojili boginja Gea (zemlja) i bog Uran (nebo). Ovaj božanski par izrodio je divove ili titane. Uran, bojeći se da mu deca ne otmu vlast, zatvorio je titane pod zemlju, u duboku provaliju. Jedan od njih, Hronos (vrijeme), uspio je da pobjegne iz provalije i da oslobodi ostale titane. Oni su mu pomogli da oduzme ocu vlast i da sam postane gospodar sveta. Hronosa je, pak, svrgao s vlasti, posle žestoke borbe, njegov sin Zevs, koji je postao vrhovni bog i gospodar svijeta. Zevsovo preuzimanje vlasti dogodilo se, po vjerovanju Grka, u herojsko doba njihove prošlosti, kad se postepeno izgrađivalo njihovo robovlasničko društvo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 3 Okt - 11:29

Mitovi o zagrobnom životu: Sizif i Tantal.

Grci su imali mitove o zagrobnom životu. To su poznati mitovi o Sizifu i Tantalu. Sizif, najmudriji i najlukaviji čovjek u Korintu, zbog mnogih grijehova bio je osuđen da gura uz brdo jedan veliki kamen. Čim bi kamen dospio do vrha, ponovo bi padao u odnožje brd, pa je Sizif uvek morao ponovo da počinje svoj težak i besmislen posao ("Sizifov posao"). Tantal je zbog mnogih grijehova (među kojima su krađa amvrozije i odavanje tajni sa savetovanja bogova) bačen u podzemni svijet. Had ga je kaznio da žedan stoji u bistrom jezeru, čija bi se voda povukla čim bi pokušao da se napije, a voće koje je visilo iznad glave odmaklo bi se čim bi pokušao da ga ubere. ("Tantalove muke").








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 3 Okt - 11:30

Mit o postanku ljudi. Prometej. Pandorina kutija.

U najstarije doba Grci su pretpostavljali da su ljudi, poput biljaka, jednostavno nikli iz zemlje. Tokom vremena odbacili su to naivno shvatanje i prihvatili predanje da je titan Prometej od gline sačinio čovjeka, kojemu je Atina udahnula život i dušu. Prvi ljudi bili su nemoćni, ali ih je Prometej štitio i pomagao. Ukrao je vatru od Apolona i dao je ljudima. Uhvatio je divljeg bika i predao ga ljudima da ga upregnu u plug. Najzad, naučio je ljude kako da iz zemlje vade bakar, gvožđe i druge metale. Zbog svega toga, a posebno zbog krađe vatre, izazvao je Zevsovu srdžbu. Po Zevsovom naređenju Prometej je okovan gvozdenim lancima i daleko na Kavkazu prikovan za nepristupačnu stenu, na koju je svakodnevno sletao orao da mu kljuje džigericu. Prometej je nesnosnemuke junački podnosio sve dok ga heroj Herakle nije oslobodio i tako mu se odužio u ime ljudi za koje je stradao. Kažnjavajući Prometej, Zevs je istovremeno kaznio i ljude, i to na ovaj način: zaključao je sve nevolje i nesreće u jednu kutiju koja je dospijela u ruke ljepotice Pandore. Ova lijepa i znatiželjna žena otvorila je kutiju iz koje su odmah izletjele sve nesreće i bijede i brzo se raširile među ljudima.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Mitovi i legende
» Mitoloska bica.mitovi i legende
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
» Mitovi o psima
» Mitovi i legende
Strana 8 od 9Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-