Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:02

LEGENDA NARODA SKVOMIŠ - ZAŠTO DETLIĆ IMA CRVENE GRUDI

Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku.

A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.

Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:03

MAKEDONSKI MIT O KRALJU KIZI


Pre mnogo vekova neki mladić iz Skoplja bio je vojnik u turskoj vojsci, ali se desilo da u jednom ratu dopadne ropstva. U zarobljeništvu se mngoo istakne, svidi se kralju te zemlje, i ovaj ga uzme na dvor da mu služi. Kako je mladić bio naočit, u njega se zagleda kraljeva kćerka, i oni se počnu krišom sastajati. Tako među njima nastane tajna ljubav.
Ali dogodi se da kraljeva kći oboli od neke bolesti kojoj nije bilo leka i ona reče mladiću: "Uskoro moram umreti, pa ću moliti oca da te posle moje smrti oslobodi. A ti, pošto si siromah, otkopaj moj grob i uzmi sve blago koje će otac sa mnom ukopati".

Posle malo vremena kraljeva kćerka doista umre. A mladić učini kako mu je ona rekla: po noći otkopa njen grob, kad u njemu, umesto devojke, leži njegov sused hodža. Mladić se prepadne i u strahu utekne.

Nekoliko dana posle smrti svoje kćerke kralj pozva mladića, bogato ga daruje i kaže mu da je sad slobodan: može ići kud mu je volja. Oslobođenik se odmah vrati svojoj kući i upita majku za suseda hodžu. Ona mu odgovori da je hodža pre neki dan umro. Mladić onda otkri da je on izdahnuo istog časa kad i kraljeva kći.

Doznavši gde je hodža sahranjen, on po noći otkopa njegov grob, kad gle čuda – u njemu kraljeva kćer sa svojim blagom. Mladić uzme blago, a na tom mestu, njoj u spomen, sagradi turbe koje dobi ime "Kralj Kizi". Vernici u Skoplju odvajkada smatraju ovu grobnicu svetom i čudotvornom, poneki je i danas obilaze smatrajući da ona leči od svih bolesti.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:03

VLAŠKA LEGENDA O STVARANJU ŽENE:

Posla Bog anđela u voćnjak da pronađe Adama i izvadi mu rebro kako bi od njega stvorio ženu. Srete ga đavo i uze rebro da vidi kako je načinjeno. Anđeo se međutim strašno preplaši božje srdžbe, brzo iščupa đavolu rep i odnese Bogu umesto rebra. Pospan, Bog ne proveri šta je dobio već reče:"Neka bude!"
I tako od đavoljeg repa Bog stvori ženu.


[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:04

MIT O SLOVENSKOJ BOGINJI LADI

Lada je slovenska boginja ljubavi. Povezana je sa planetarnom moći Venere, koja je pored ljubavi i lepote vezana i za plodnost. Lada se predstvalja kao devojka duge zlatne kose u koju je katkad upleten venac od žitnog klasja, što simbolozuje njenu funkciju božanstva plodnosti čineći je tako aspektom Majke Vlažne Zemlje. Na njenim grudima katkad se nalazio i simbol Sunca, znak životodavne moći. Kao boginja plodnosti Lada ima svoje godišnje cikluse što pokazuje verovanje da ona boravi u boravištu mrtvih sve do prolećne ravnodnevnice. Ovaj svet mrtvih je Irij, a u njemu osim Lade boravi i Veles, rogati bog stoke. U momentu kada Lada treba da izađe u svet i donese proleće, Gerovit otvara vrata Irija puštajući boginju plodnosti da blagoslovi zemlju. Krajem leta, Lada se vraća u Irij. Iako njena vladavina počinje 21. marta, Lada je, pre svega, boginja leta. Ona sledi za Vesnom, slovenskom prolećnom boginjom. Međutim, obe ove boginje vezane su za plodnost pa je njihove funkcije ponekad teško razlučiti. Kao što vidimo, Ladina vladavina počinje već u proleće i traje onoliko koliko traje i doba plodnosti. Osim što je povezana sa Suncem, Lada je vezana i za kišu kao i za toplu letnju noć, koja je idealno vreme za za poštovanje jedne boginje ljubavi.

Ladine životinje su petao, jelen, mrav i orao, dok su njene biljke trešnja, maslačak, lipa i božur. Prema jednom mitu, Lada je udata za Svaroga, koji samo uz njenu pomoć može stvoriti svet. Rituali koji su vršeni u čast Lade najčešće su povezani sa sklapanjem brakova, odnosno, biranjem supružnika. Poznat je i obred ladarice koji se u Srbiji vrši pod imenom kraljice. Osnovne odlike ovog rituala opisao je Vuk Karadžić: Na dan Svete Trojice okupi se grupa od desetak mladih devojaka od kojih je jedna obučena kao kraljica, druga kao kralj, a treća kao barjaktar. Kraljica sedne na stolicu dok oko nje igra kolo preostalih devojaka, a kralj i barjaktar igraju sami za sebe. Na ovaj način kraljice idu od kuće do kuće tražeći devojke za udaju. Još jedna odlika rituala koji se vrše u čast Lade jeste preskakanje vatre. Ovakav običaj postojao je u svim krajevima Evrope, a njegova svrha je bila omogućavanje plodnosti kao i zaštita ljudi i stoke od zlih sila.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26109

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 5 Maj - 15:33

HERCEGOVAČKI MIT O DIVI GRABOVČEVOJ


Ne zna se točno kada je živjela i umrla Diva Grabovčeva. Vjerojatno početkom devetnaestog stoljeća. U Selu Scit kod Rame stoji jos danas dan njen grob. Osim toga postoje mnogi tekstovi i pjesme o njoj. Cijela radnja se vrti oko obitelji Grabovac, točnije: o mladom životu lijepe 'Dive' Grabovčeve, kao i o njenoj nevinoj i nasilnoj
smrti, te o njenoj osveti. 


Vrlo davno, prije Turskog osvajanja, cijelom 'gornjom Ramom' vladalo je snažno pleme Kopčića. Koje će po dolasku Turaka u Bosnu spasti na dva brata t.j. dvije loze Kopčića. Točnije sultanu Fatihu mnogi 'bosanski plemići' su se 'poklonili - poturčili' samo da bi sačuvali svoju imovinu i obitelj, te plaćajući određeni porez imali su kakav - takav mir i slobodu kretanja. Među tim bosanskim plemićima bio je i stariji brat Kopčić, koji je nakon što se 'poturčio' dobio ime Kasumbeg, te je služio u carevoj vojsci, a protiv svoga kralja. Kojeg će poslje izdati, uhvatiti i pogubiti, te dobiti nagradu od sultana. 


Dok mlađi brat Kopčić, zvani ''Braja'', ostaje vjeran domovini i pradjedovskoj vjeri svojih otaca. Morao je plaćati određenu svotu novca, te je vršio svoj posao t.j. brinuo se za održavanje puta iz Rame na Klapavicu i živio u svome dvorcu. Vremenom njegov se dvorac osuo, a vlasnici su prenijeli svoj dom, te ga smjestili u sredinu sela. Živeći tu među seljacima, postali su i 'oni sami' - seljaci, premda prvi i glavni u selu i okolici. 


Nakon više generacija u narodu se izgubila uspomena da su oni porijeklom iz Kopčićeva plemena, a kako je dvorac bio usred 'zelena grabova gaja', prozvaše mu vlasnike Grabovcem i tako je s vremenom ime Grabovac zamijenilo ime Kopčića. Narod je zaboravio da su dvije loze nikle na jednom čokotu, ali u samoj kući Grabovaca, ta predaja nije zamrla, nego je prelazila s koljena na koljeno. 


U ovoj predaji pratimo Luku Grabovčeva, kao glavu obitelji, te njegovu marljivu i radinu suprugu Lucu. Njihov veliki problem je bio što nisu mogli imati djecu. Prolazila im je mladost, a potomka svoje loze nisu imali. 
Tek da bi u starosti njihovoj, Bog se smilovao vrućim molitvama Lucinim, te im podario divnu kćerkicu Dijevu (Djevica) ili kako je narod onog kraja ikavski izgovarao - 'Diva' Grabovčeva. 


Kako je vrijeme prolazilo 'Diva' je sve više stasala u lijepo, nježno, uslužno, čisto i iskreno žensko čeljade, kakvoga nije bilo u okolici Rame i šire. Kad je imala 20 godina u nju se zaljubio Beg Dzafer Kopvcic , vladar susjedne regije Kupresa. Unatoc svih njegovih ponuda, ona ga je, kao hriscanka, odbijala jer se nije htjela udati za covjeka islamske vjeroispovjesti.


Ovako se danas prepricava ova legenda:


Luke Grabovca, kmeta Arslanage Zukića iz sela Rumboka u ramskoj nahiji stasala je kćer kojoj bijaše ime Diva a po predaji bijaše cura stasita i nesvakidašnje i čudnovate ljepote, one ljepote koja dođe kao iznenadni i gromoviti pljusak usred ljetne žege, ljepote koja je neprimjerena jednom ubogom ramskom selu, van svih carskih puteva, božjem daru koji je po ljudski mjerilima neprimjeren ubogom Arslanaginom kmetu, i siromašnoj kaurskoj kući koja jedva da ima za prehranit gladna usta onim jadom i čemerom koji ostane nakon što age i begovi pokupe harač. Takva ljepota više priliči nekoj bogatoj begovskoj kući koja spava u svili i kadifi i čije su ruke bijele a put mliječna, i koju ne žeže sunce niti je opaljuju vjetrovi koji pušu sa zlogukog i hirovitog Vrana, planine pune vukova i hajduka koji vrebaju na turske karavane i na kojoj se redovito izmjenjuju pastirske djevojačke pjesme i jauci umirućih surudžija i hajduka. 


Ali sudbina je htjela da cvijet izraste u trnju a ne u nekoj njegovanoj i mirišljavoj bogatoj bašči. Divina ljepota bijaše istovremeno i njezin blagoslov i prokletstvo i bila bi kao i sve ostale ljepotice pamćena jedno vrijeme dok ne bi teški kmetovski život potlačene raje navukao na njeno lice bore i skinuo joj djevojačku ljepotu s lica da nije zapelo za oko bogatom i razularenom Tahir-begu Kopčiću sinu silnog bega Džafer-bega Kopčića gospodara Rame, Duvna, Uskoplja i Kupresa. Mladi i siloviti begović nesvikao da u životu ima išta što se ne bi povinulo njegovoj volji i koji je obijesno trošio babine novce i skitao se po cijeloj turskoj carevini u potrazi za razuzdanim životom jednog je dana jahajući svog punokrvnog arapskog konja po Vranskim padinama, kojeg mu je babo netom poklonio da se angiri po teferičima i dernecima, nabasao na mladu čobanicu koja je čuvala ovce pjevušeći djevojačke pjesmice i prebacujuć pleteće igle s prsta na prst pokraj bunara gdje su dolazili pastiri i ljudi da napoje sebe i svoju stoku. 


Primjetila je iz daljine ponositog jahača kako dolazi galopom na obijesnom konju, znala je da je Turčin jer raja ne smije da jaši a pogotovo ne takvog konja, a begovsko ruho i odijelo je sjajilo na suncu i prelijevalo se kroz zrak..što bi se reklo.."ne da gledat u sebe". I prije su tu znali dolazit age i begovi napojit sebe i konja, bacili bi pokoju ljutitu riječ zgoljnoj raji koja bi oborila pogled i šutila i poslužila jal' bega jal' agu hladnom vodom iz dubokog bunara. Dok je Diva tako stidno obarala pogled dojahao je do nje silan begović skočio sa konja, zavezao mu povodac za drveni stup pokraj bunara i došao do djevojke metar dva a onda zastao i pogledao je prodornim pogledom zabacujući sablju damaskinju za pojas. Gledao ju je dugo, njoj se činilo cijelu vječnost, znala je da je to on...bahati sin Džaferbegov kojemu teče med i mlijeko i koji se razmeće babinim bogatstvom i o kojem se pjesme pjevaju. Oborila je svoje krupne oči i čekala njegovu zapovjed da mu zahvati vode iz bunara i već je rukom krenula ka lancu i drvenom čabru da zahvati kad joj je Tahir prišao uhvatio je blago za ruku i dok je ona sva trnula od straha i isčekivanja on je već zabacio čabar u vodu, naglo povukao posudu, i onda halapljivo potegao par gutljaja , obrisao usta i zabacio svoju kao ugljen crnu kosu na zatiok fiksirajući djevojku u oči..


- Odakle si djevojko..


- Iz Rumboka...Luke Grabovčeva..


- Aha...kako ti je ime..


- Diva..


- Diva..ime ti dobro stoji..


šutila je..


- Ovo su tvoje ovce..


- Jesu svijetli beže..


- Ko ti je aga..


- Arslanaga..


- Arslanaga...tako..jel' dobar..


- Dobar je beže...


- I treba bit...- prišao joj je bliže-...takvoj ljepoti..


Nije se smjela pomaknut niti odmicat...za Tahirovu naglu ćud znalo se nadaleko..


- Ne boj se curo...


- Ne bojim se beže..


- Svaki dan čuvaš ovce..ovdje..


Diva je šutila i gledala pred sebe..


Tahir skoči na konja..potegnu povodac okrenu se par puta na konju u mjestu i dobaci..


- Budi tu sutra u isto vrijeme...doći ću..


Glasno alaknu konja i ne čekajuć odgovor od djevojke odjuri u galopu. Diva ostade kao ukopana u glavi su joj se rojile misli, došla je doma i šuteć spratila ovce ne govoreći nikome pa ni majci o onome šta joj se sprema, nije slutila dobro, legla je uznemirena i san joj nije htio na oči. Tješila se s time da je Tahir nemirne ćudi da će za koji dan odjahati jal' u Stambol jal' u koji drugi dio turske carevine gdje još nije bio i gdje se još nije naživio terevenki i naljubio žena i da je možda već kad je odjahao s bunara zaboravio na ubogu ramsku pastirku koja mu ne priliči ni po bogatstvu ni po ugledu a kamoli po vjeri..šta će begu kaurka i nevjernica, tješila se Diva al joj ipak san nikako nije htio na oči. Zaspala je pred jutro kad su već pastiri gonili svoja stada u jutarnju ispašu i kad se sunce već počelo pomaljati preko vranskih vrhova obraslih gustim crnim četinarima. 


Tahir je došao taj dan i svaki drugi dan, bio je točan i neumoljiv, Nije mu se mogla sakriti iako je mijenjala vrijeme napajanja blaga, ako je ne bi našao na bunaru našao bi je i najudaljenijim pašnjacima kamo ni aginska ni begovska noga skoro nikad nije kročila, pojavio bi se kao duh, kao nerazdvojna sjenka..kao prst sudbine koji je neumoljiv i protiv kojega ne možeš ništa nego se prepustiti usudu i božjoj volji. Svaki dan ju je nagovarao, udvarao joj se, obećavao brda i doline, donosio joj đerdane i bisere, svilu i kadifu, sav se razblažio, ni traga njegovoj bahatosti i osionosti, gledao ju je dugo i zaneseno.


- Dive..nemoj me mučit. 


- Prođi me se beže..


- Bićeš begovica...neće bit takve u pašaluku...dvorit će te ko sultaniju..


- Nemoj beže...


- Bez tebe mi nema života...Dive..


- Kršćanka sam beže..


- Poturčićeš se...


- Ne mogu...pogazit viru..


- Pusti viru...ja bi uzeo tvoju ..- pa zastade..-...al ne mogu ..beg sam...ti možeš...


- Ne mogu beže....razumi me..


- Ne mogu te razumit...obasuću te biserima...Dive..samo mi reci..


Diva izvadi iz njedara krunicu 


- ...ovo su moji biseri...- spusti oči- I moji đerdani...drugi mi ne trebaju..


Tahir se lecnu..ovo je bilo smiono i bezobrazno..mahati jednom begu krunicom pred nosom..šta si ta kaurka umišlja..obuze ga bijes al' se suzdrža..


- Pusti to Dive..prominit će se to....


- Nikad beže..


- Zašto si takva...odbijaš me...mrziš me..zašto..nisam li dobar prema tebi..


Diva se ublaži...bilo joj malo žao bega..


- Dobar si Tahirbeže...imaš sve...silan si bogat si..možeš birati po cijeloj Bosni i cijelom carstvu..svaka će ti poć..mlade begovice uzdišu za tobom..svaka će ti poć..šta ću ti ja...ta kršćanka sam..


- Hoću samo tebe - priskoči i uhvati je ramena..- samo tebe Dive..


- Nemoj mučit sebe i mene..-otrgnu se- Pusti me .....-molećivo ga pogleda-


Tahira obuze bijes...skoči na konja i dobaci..


- Dive znaš me...dobar sam a mogu i drugačije...razmisli dobro....doći ću ubrzo i pazi dobro šta ćeš mi reć..


bijesno ošinu konja i odgalopira glasno alakajući. Diva ostade kao ukopana. 


Tahir je dojahao kući..svezao konja u štalu utrčao u kuću zagrlio majku i šapnuo joj na uho..


-Majko...ja bi se ženio..


begovica ga pogleda u oči, sva u radosnom čudu i iznenađenju, već joj je bilo dosta njegovih beskrajnih lutanja i njezinih strahova..


- Šućur mome Alahu..jašta nego ženit..


- Majko...kaurka je...kćer Luke Grabovca..Arslanagina kmeta...lijepa je ko...đul-djevojka..


begovica se otrgnu od sina..zatetura i zajauka..


- Nemoj sine.... dina ti i Alaha..nemoj majku u grob tjerat..


- Majko volim je..samo nju...bez Dive mi nema života..svo sam tursko carstvo proša al nisam vidio zgodnijeg in'sana...nit' vlahinje..nit' muslimanke..


- Gdje ćeš sine vjeru na nevjeru...beg si...nemoj ni pomislit sine...babo će presvisnut...




Stari Džafer je bijesnio na minderu...derao se na sina...razbacivao džezve i čibuke onako debeo i skoro nepokretan ko kakva divlja neljudska neman koju su probudili iz dubokog slatkog sna..hropćao je davljen neljudskim bijesom i vlastitom ogromnom tjelesinom..


- ...Nikad..nikad...dok sam ja živ..nikad ugursuze...prije bi te mrtvog volio vidit..


Diva je došla kući uznemirena i u strahu. Znala je za Tahirovu naglu narav i neobuzdanu ćud i znala je da neće odustati. Kao što je znala da neće popustiti ni ona. Dvije suprostavljene tvrdoglave naravi, dva ovna na brvnu..jedan jak i sion zaštićen silom i ugledom, drugi bez prava i bez zaštite al spreman na sve pa i na žrtvu..dva nespojiva pola, dva svijeta tako blizu a tako daleko, izrasli jedan pokraj drugoga a udaljeni kozmičkim bezdanom..


Odlučila je sve ispričati ocu..


Luka je u nemoći kršio prste...znao je da se namjerio na silu, na silnog Tahirbega- Kopčića o kome se čulo mnogo dalje od ubogog ramskog kraja..sve tamo do Stambola, znao ja za oca mu Džaferbega neumoljivog i nemilosrdnog bega, znao je da se on mali i ubogi kmet, kršćanin ne može ni na kakav način suprostaviti toj sili a da ne plati glavom i on i cijela mu obitelj. Grozničavo je vrtio misli po glavi i jedino mu je jedno padalo na pamet..zatražit će pomoć od svog age Arslanage Zukića,..dobar je čovjek, razumiće ga, k tome aga je..iako nije ni blizu Džafer begu ni po ugledu ni po snazi, njegova riječ može pomoć, cijene ga age a i begovi ga znaju..nije repa bez korena, a i voli Divu prirasla mu je srcu, pomoći će joj ako ikako može.. davno su se on i Arslanaga skumili..


Arslanaga ga je saslušao i zabrinuto vrtio glavom..


- Mladi Kopčić je pašče, ne sluša nikoga pa ni starog Džafera, biće teško kume...


- Znam aga...


- Silovit je ugursuz..ne preza ni pred čim..šta mu se oće to i dobije


- Oće bit lijeka aga...


- Nećemo se dat...Divu ću ja imat na oku...ovih dana...pa nek pašče proba..


- Hvala ti aga..


- Ti ajde sad kući..i pozdravi Divu..nek se ne plaši..


- ' Oću aga...




Leži Tahir na minderu ...nit jede nit pije danima..majka mu donosi šerbe' al on neće pa neće...ona ga milo pogleda, žalosno joj je gledati ga al nesmije ona starom Džaferu na oči, on i dalje bijesni i čibuči, rastjerava sluge, galami i viče sam sa sobom...ni Tahir mu ne smije na oči nit itko živ..sluge samo donesu jelo i pobjegnu od njegovog neljudskog bijesa...


jednoga dana zovnu Džafer Tahira u svoje odaje a kad ovaj dođe sav ispijen i propao od nesna dreknu na njega..


- Voliš li ti tu kaurku..


- Babo..više nego sebe..ko Alaha..


- Muč' pašče jedno...- dreknu bijesno na njega pa se smiri i nešto tišim glasom- Čija je vlahinja..


- Luke Grabovca..iz Rumboka..


- Je li ti kajela cura..


- Otima se babo....neće veli vjeru pogazit..


- 'Vako ćemo..ja ću je isprosit u babe a ti sedlaj konja i reci joj za ovo..


Tahir priskoči veselo, poljubi očevu ruku i prošapta..


- Hvala ti oče, hvala presvijetli beže..


- Bjež' mi s očiju.. idi...al znaj, reci joj, mora se poturčit, mora bit po šerijatu, mora..zapamti..ako neće milom 'oće silom 




Tahir dojaha do Dive veselo i uznosito..ohrabren očevim blagoslovom, zaustavi konja i viknu djevojci ne silazući..


- Dive jesi odlučila...


- Beže..rekla sam ti..vjere pogazit neću.. 


- Je li to tvoja zadnja..


- Zadnja beže..


Tahir je pogleda prijetećim pogledom, suzi oči i prosikta ljutito..


- Sutra mi te babo prosi...bićeš moja ili crne zemlje....biraj..


- Odabrala sam beže....reci babi da ne čini puta uzalud..




Luka je vidio silu i ordiju koja se spušta do njegove kuće ...sva begova svita, teško natovareni konji, valjahu se niz strminu do uboge Lukine kuće, a na najkrupnijem konju koji se savijao do poda od tereta valja se stari Džafer koji jednom u pet godina zajaše konja, mora da ga je ljuta muka i nevolja natjerala..


Stigoše pred kuću, sluge priskočiše i skinuše Džafera s konja koji othukivaše kao kakav zmaj, brišući znoj koji mu se slijevao s čela od ljetne žege, debljine i silne begovske odore koja ga činjaše još strašnijim i većim..


Džafer viknu selam Luki..ovaj ga otpozdravi, sluge se povukoše desetak metara dalje...i Džafer i Luka ostadoše sami..


Džafer othuknu dođe malo do zraka i pogleda na Luku


- Prijatelju Luka.. pitaš se što sam ti došo u pohode..


- Znam svijetli beže..


- Dobro kad znaš...nisam od bijesa..već od nevolje..


Luka je šutio..


- Tvoja Diva je zapela za oko mom Tahiru...odgovaro sam ga..al on je zajogunio...nju pa nju..


Luka je i dalje šutio..


- Da skratimo priču Luka..došo sam isprosit Divu..u to ime - pokaza na pretovarene konje- Nosim joj tovar blaga...pa nek bude hairli i sa srećom..


Luka podiže oči..i smože snagu..


- Presvijetli beže..Diva se nije obećala Tahiru....ne treba joj njegovoga blaga..


Džafer ga pogleda..


- Luka...ti si kmet, kaurin..ja sam beg...tvoj gospodar...promisli..


- Čovjek sam beže..i mi imamo dušu..


- Slušaj kaurine...Tahir je spreman silom je oženit...- zastade malo- ili će se na Divi trava zazelenit..


Luka opet obori oči..


- Biće božja volja...


- Tako Luka..


- Tako beže..


Džafer mahnu rukom slugama i oni ga posjedoše na konja. Sila i ordija se odvalja uzbrdo kako je i došla..a Luka ostade zdvojan sluteći na najgore...


Brzo javi Arslanagi što se zgodilo a zato vrijeme Tahir čekaše oca i čuvši od njega vijesti bijesno ošinu konja, uze još jednog za sobom i odjaha put Vrana. Za njim se otisnuo Arslanaga na svom vrancu. Tahir dojaha do Dive, skoči s konja, uhvati djevojku za ruku i povika..


- Uzjaši Dive..


- Pusti me beže...


- Dive jaši sedlanika..


- Ni mrtva beže..


Iz daljine se čuo topot konja u galopu. Arslanaga juri kao vjetar, već ga vide, Tahir se sav ustrepta i zavika..


-Dive zadnji put ti kažem..jaši konja..


- Zbogom beže..


Tahir vadi jatagan iz bensilaha i zarinu ga djevojci u prsa nekoliko puta...isčupa nož iz djevojčina tijela, skoči na konja i pobježe u galopu.


Za to vrijeme stiže Arslanaga, skoči sa konja i obujmi već obamrlo djevojačko tijelo iz kojega se cijedila krv u potocima a već polumrtva Diva pogleda ga umirućim pogledom..


- Zbogom kume..


Arslanaga ju uze u naručje obgrli joj glavu, suze mu potekoše niz obraze, ridanje provali iz njega kao bujica...


- Kumo...nemoj kumo....nemoj cvite...- ridao je Arslanaga ko malo dijete držeći u naručju umiruću Divu..


odjednom iz njega provali bijes. Škrinu zubima, oči mu zaplamtješe, spusti mrtvu djevojku na travu, poljubi je u čelo i zakle joj se..


- Osvetiće te Arslanaga..kunem ti se dinom i Alahom..


skoči na vranca, bijesno ga ošinu i pojuri za Tahirom..




Stigoše se na jednoj ledini..uhvatiše se u hrvanje, dahću, okreću beonjačama, divlje i bijesno, Tahir sav u paničnom strahu, udarila mu pjena na usta, škripi zubima, ponestaje mu snage..Arslanaga ga obori na travu i kleče na njega..


- Nemoj Arslanaga dina ti..dat će ti babo tri tovara blaga..


Arslanaga izvadi nož od aršina i povika..


- Nećeš babi doći na večeru..evo ti pozdrav od Luke Grabovca..nosi ti ga Arslanaga


i zarije jatagan pravo u Tahirovo srce...Tahir samo okrenu očima, psikne i izdahne...


Arslanaga bijesno isčupa nož, obrisa ga o rukav..i pljunu na mrtvog Tahira..


Pred večer dođoše cure i mladići, opraše Divu od zgrušane krvi..iskopaše joj grob i sahraniše je na vrh Vrana. Luka je dugo nijemo klečao na grobu..sijede mu vlasi poigravaše na vjetru koji se s noću spuštao s planine.


Djevojka je pokopana na mjestu pogibije, a grob joj je obilježen drvenim križem. Kasnije je podignut kameni zid oko groba, grobljanska kapelica i zid oko groblja. Jedan njen prijatelj Arslan, takodjer islamske vjere, osvetio ju je i ubio Bega.


Ova je legenda dugo kružila Ramom, a onda se širila. O Divi se govorilo kao o svetici koja nije popustila pred "napašću", a davno su počela i hodočašća na Divin grob na Kedžari. Posebice od 1909. godine, kad je Ćiro Truhelka otkopao navodni Divin grob i u njemu pronašao kosti i lubanju mlade djevojke. Otada je Diva Grabovčeva motiv pjesnicima i slikarima, a njezin grob mjesto gdje se hodočastilo. Svake godine na ovom mjestu prve nedjelje u sedmom mjesecu služi se Misa i hodočasti se na Divin grob. Mogim pesicima I umetnicima ova legenda je posluzila kao inspiracija:


Bila jednom u tim davnim danima,
Grabovčeva lijepa kći,
gdje iz kamena voda teče
na Hercegovu tlu,
gdje iz kamena raste cvijeće
u sjećanje na nju.


Dušman tuče, mlado tijelo ubija,
u oku joj gasi nevin sjaj,
molitva je na usnama,
bila joj za kraj.
Umre tijelo, al' duša ode
u Gospin zagrljaj.


Diva, Diva Grabovčeva,
zauvijek na nebu sja.
Teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.


Pogledaj u oči našim ženama,
i kad vidiš jedan divan sjaj,
to je Diva Grabovčeva,
još je ona živa znaj.
Teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.


Diva, Diva Grabovčeva,
zauvijek na nebu sja.
Teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.


Surovo je ovo vrijeme, ljudi zli,
vlada opći nespokoj,
ja se osjećam bolje kada pjevam ti o njoj,
o toj ženi, čistoj, hrabroj,
Divi Grabovčevoj.


Diva, Diva Grabovčeva,
zauvijek na nebu sja,
teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.
[You must be registered and logged in to see this image.]









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Uto 5 Maj - 15:36, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26109

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 5 Maj - 15:34

LEGENDA O CRNOM OTOKU




U turopoljskim šumama bilo je nekoć kao mravlja, ogromnih životinja. Nalikovale su na volove, samo su bile još jedanput tako velike. Dlaka im je bila crna, a rogovi dugi dva rifa. Životinje su se zvale turovi, po čemu danas Turopolje nosi svoje ime. 


Na riječnom otoku stajao je grad, crn poput noći a u njemu živješe kralj turova. Bijaše ogroman i crn, oči mu bijehu kao baklje, a rogovi zlatni. Ime mu je bilo Urus, bog plodnosti. Jedne burne noći porastu mu rogovi do neba, dosegnu crne oblake, a vila oblakinja zapne mu o njih. On se zaljubi te je skine s oblaka i zarobi u gradu. 


Živio je s njom u ljubavi te uskoro čitav otok preplaviše vile crnih kosa. Naga im je tijelesa pokrivao crni veo. Kad bi nastala noć, ljudi bi gledali kako se na mjesečini u srebrenim valovima Save kupaju, dok vjetar vijori njihovim crnim velima poput oblaka. 


Svake godine izašao bi iz crnog boga bijeli nagi mladić. Tom su prilikom crne vile letjele svijetom tražeći mladu nevinu djevojku. Odjenule bi je u bjelinu i žrtvovale svojem bogu Urusu. 


Još i danas stari ljudi toga kraja pričaju da otokom lete crne vile pa ga nazivaju "Crnim otokom".








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Uto 5 Maj - 15:37, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26109

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 5 Maj - 15:35

NAVI – SLOVENSKI DEMONI


U mitologiji oni su oličenje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno demona koji su nastali od duša mrtvorođene i nekrštene dece. U bugarskim predanjima zamišljani su u vidu ptica koje, uz zastrašujuće krike, u tamnim noćima obleću oko kuća i napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrštenci ili nevidinčići, a zamišljani su kao velike ptice sa dečjim glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrštenu decu i dojilje. Stočari posebno strahuju od nekrštenaca, koji kravama, ovcama i kozama oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamišljani su u ljudskom ili životinjskom vidu, a nazivaju se poterčuk, odnosno latawiec.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 7 Maj - 12:48

Медеја

[You must be registered and logged in to see this image.]


Медеја је дар врачања добила од богиње Хекате. Богиње Хера и Атина су је изабрале да помогне њиховом љубимцу Јасону који је са 50 изабраних јунака запловио у Колхиду по златно руно. То руно је припадало њеном оцу Ејету, који није желео да га се одрекне. Његов план је био да уништи странца, али су лукаве Хера и Атина затражиле од Афродите да распламса љубав у Медејином срцу према Јасону.

Кад је Јасон дошао у Колхиду, он се прво најавио код краља Ејета и замолио га је да му преда златно руно. Ејет је обећао да ће то да уради, али под условом да узоре поља гвозденим плугом са Хефестовим огњеним биковима и посеје зубима светог змаја бога Ареја. Једина особа која је могла да помогне јасону да тај задатак испуни била је Медеја.
Узевши златно руно, јунаци су се укрцали на брод и са собом повели и Медеју. Ејет је за њима послао потеру, али је ту опет помогла Медеја убивши чак и свог полубрата Апсирта. Медеја и Јасон су се венчали пре повратка у Јолк, на острву Пеука или на Колкири.
При повратку у Јолк Медеја је одлучила да се освети краљу Пелији, који је и послао Јасона у Колхиду и искористивши његово одсуство поубијао целу његову породицу. Њена освета била је лукава; пред Пелијиним кћерима је раскомадала једног овна, те га оживела сасвим подмлађеног као јагње. Видевши то, а у жељи да подмладе свог оца, кћери су то исто њему урадиле, али Медеја није желела да га оживи. Због овог злочина син краља Акаст је протерао Медеју и Јасона у Коринт.

У Коринту је краљ Креонт Јасону понудио руку своје кћери, што је Јасон и прихватио како би учврстио свој положај. Љубоморна и понижена Медеја је будућој невести поклонила хаљину која је букнула у пламену, уништивши и њу и дворац и њеног оца. Медеја се осветила и свом мужу Јасону тако што је убила синове које му је родила. Онда је Хелијевим кочијама пребегла у Атину, где су је срдачно дочекали јер је обећала да ће својим чаролијама омогућити краљу Егеју да добије наследника. Сама му је родила сина Меда, али ју је и Егеј протерао када је покушала да отрује Тезеја. Са својим сином је отишла у Азију, али се касније вратила у Колхиду где је убила свог стрица Перса који је био преотео власт Ејету.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 7 Maj - 12:50

Персефона


[You must be registered and logged in to see this image.]


Персефона (грч. Περσεφόνηgrč) (лат. Proserpina) je кћи највишег бога Зевса и богиње Деметре, жена бога подземног свијета Хада. У том царству подземног свијета имала је исти положај као Хера на Олимпу. Била је Хадова сувладарка над душама мртвих и боговима подземног свијета. Била је неумољива и немилосрдна као и сам Хад. Није вољела ни богове ни људе, за и обратно. Пандам Персефонин у римској митологији је Прозерпина.
Персефона је постала Хадова жена против своје воље. Живјела је у друштву нимфи на нисајским ливадама, проводила вријеме у плесу и пјевању, брала цвијеће и забављала се сличним дјевојачким забавама. Кад је једном у шетњи убрала нарцис, цвијет смрти, отворила се под њом земља и из дубина је изашао бог Хад. За час ју је савладао и дословно је с њом пропрао у земљу.
Персефона је успјела да крикне, али мајка Деметра, која је одмах дотрчала, није нашла ни трага од ње. Дуго је тражила своју кћерку, све док јој бог Хелиј није испричао шта се десило. Онда је Деметра отишла на Олимп и затражила помоћ од Зевса. Зевс је послао гласника Хермеса у подземни свијет да врати кћерку натраг. Али, било је прекасно: Хад се у међувремену оженио с Персефоном и дао јој је да поједе језгро нара који је био симбол брака (кад би неко нешто у подземљу појео, није се више могао вратити на горњи свијет).
Након дугог преговарања Зевс је постигао компромис: Деметра је пристала да њена кћи остане Хадова жена и да са њим живи трећину године у подземном свијету, а Хад се обавезао да ће је пуштати да двије трећине године проведе на горњем свијету и тамо живи с мајком.
Од тада Персефона долази на земљу у прољеће, а Деметра, радосна због њеног повратка, даје растињу снагу плодности како би је вијела природа поздравила зеленилом и цвијећем. Кад се крајем јесени Персефона враћа у царство мртвих, цијела природа, а с њом и Деметра, тугује и облачи се у жалосну одећу.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 7 Maj - 13:19

Јунона

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јунона (грч. Hera , лат. Iono ) - Жена римског бога Јупитера. Подударна са грчком Хером.

Митологија

Јунона је, на самом почетку сматрана заштитником духа мушкараца - Генија, али се већ у првим писаним изворима помиње и као заштитница или богиња свих римских жена.

Она је постала једно од три највиша божанстава, а под утицајем грчких митова се развила у сестру и жену Јупитера - грчког Зевса, и кћерку Сатурна и богиње Опс - грчки Крон и Реја.

Како су се Римљани сматрали потомцима Тројанаца, а они су сматрали да се Хера или Јунона понаша непријатељски према њима, умирили су је тако што су јој принели велике жртве и прогласили је заштитницом града Рима и римске државе. то је, према Вергилију учинио Енеја, али је задржала и своју првобитну улогу заштитнице жена.

Јунона је имала неколико назива:

* Јунона Капитолска - Због њеног места боравка на брежуљку Капитолу, а и као жену Јупитера и заштитницу Рима и целе римске државе
* Јунона Монета - Као заштитницу свих опасности који су претили римској држави
* Јунона Виргиниензис (Девичанска јунона) - Због заштитнице девојака и жена
* Јунона Пронуба - Јер је била заштитница венчања
* Јунона Луцина - Заштитница порођаја
* Јунона Матрона - Заштитница удатих жена

Државни култ Јуноне се славио у исто време када се славио и Јупитер, а у њену част 1. март су удате жене славиле Матроналије, и за тај дан добијале поклоне од својих мужева и рођака. Јунони у част, Римљани су јој посветили и прве дане у месецу и један месец, месец јуни, а као што је и Хера, њен грчки пандам, имала животиње као своје атрибуте и симболе, тако су и Јунони Римљани доделили јато гусака - у знак сећања на „гуске које су спасиле Рим“ (наводно су, гуске које су биле чуване у њеном храму на Капитолу, својим гакањем упозориле Римљане на напад Гала који су опседали Рим).

Храмови који су посвећени богињи Јунони:

* На јужном обронку брежуљка Капитол је имала заједнички храм са Јупитером и Минервом.
* На северном обронку брежуљка Капитол - храм Јунона Монета
* На падини Гиспија - храм Јунона Луцина
* У граду Ланувију древно светиште - Када су, 338. године пре нове ере, Римљани припојили град Ланувијум својој држави, било је одређено да сваке године конзул принесе жртву у том храму.
* У Риму - храм Јунона Ланувијска

Култ богиње Јуноне се ширио по свим деловима царства и , како где се стапао се са сличним богињама - у северној Африци се стопио са култом богиње Танит.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Čet 7 Maj - 13:20

Сапфа

[You must be registered and logged in to see this image.]

Сапфа (Сапфо, Сафо, Σαπφο, Ψαπφα, Sapphô) је славна грчка песникиња је рођена у Митилени на острву Лезбос које је било културни центар VII века п.н.е. Рођена је између 630. ст.е. и 612. ст.е. Прича се да је била мала и тамна.

Живот

Сапфа, кћер Скамандера и Клеис, била је удата (атичка комедија каже за богатог трговца, али то није проверено) и имала је кћер, такође звану Клеис. Постала је веома позната у своје време по својој поезији, толико, да је град Сиракуза (Италија) подигао њену статуу да би је почаствовао када га је посетила. Њена породица је била политички активна, што јој је омогућило да пуно путује. Током свог живота, била је позната и као управница грчке школе за девојке. Највероватније је да су објекат њене поезије биле њене ученице.
Била је лирски песник који је развио своју посебну метрику, познату као сафо-метар (sapphic meter), и заслужна је за померање естетског покрета од класичних тема грчке митологије ка темама индивидуалног људског искуства. Епиграм у Антологији Палатина, додељен Платону, наводи је као десету музу.
Сафо је писала претежно љубавну поезију, али су песме сачуване само делимично, осим једне једине целе песме, Химне Афродити. Судећи по њеној репутацији у античком свету, како су само фрагменти њеног рада преживели, изгубивши њен рад, свет је изгубио благо.
Неке од њених песама су упућене женама, одакле се развила њена репутација лезбејке. Реч лезбејка је изведена од имена острва Лезбос са ког је потекла.
Због хомосексуалног садржаја и отворене еротичности, њен рад је био у немилости хришћанске цркве, што је и разлог што највећи део њеног рада није преживео, делом због тога што није копиран, делом што је наменски уништаван.
Док је у наше доба овај садржај добро познат, у античко доба и Средњем веку, она је била познатија према томе што се (судећи по легенди) бацила с литице због неузвраћене љубави према младом морнару званом Фаун (Phaon). Ова легенда приписује се Овидију и Лукијану из Старог Рима, и сигурно није хришћанска преправка. Није необично за значајне личности грчке историје да су различити извори писали о њима. Значајно је поменути да је њен значајни пратилац зван "Пенис, из града мушкараца". У сваком случају, како се Мишел Фуко и многи други аутори слажу, древно грчко друштво није сматрало да је читав пол, мушки или женски, потпуно хетеро- или хомосексуално оријентисан. Што се тиче историје, Сапфо је долазила из племените породице, удала се и имала је бар једну кћер, била је изгнана у Сиракузу из политичких разлога, вратила се 581. године пре наше ере и умрла је као старица.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 22 Maj - 18:29

Maja

(Grč. Maia - kći titana Atlasa i okeanide Pleone, majka boga Hermesa)
Svoj ovozemaljski život proživela je u Arkadiji, i tu se u nju zaljubio Zevs. U pećini gore Kilene rodila mu je sina Hermesa, koji je postao glasonoša bogova i bog trgovaca, hodočasnika, govornika, učesnika takmičenja, lekara, a osim njih i bog varalica i lopova. Kad je Maja umrla, Zevs ju je preneo na nebo, a s njom i šest njenih sestara i pretvorio ih u sazvežđe Plejade (Vlašiće).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 22 Maj - 18:31

[You must be registered and logged in to see this image.]
Hefest



(Grč. Hephaistos, lat Vulcanus - sin Zevsa i Here, bog vatre i kovač, oružar bogova)





Rodio se hrom i zbog toga ga je mati bacila s Olimpa. U velikom luku je leteo čak do Okeana, ali mu se ništa nije dogodilo jer su ga prihvatile morske boginje Eurinoma i Tetida. Odrastao je u njihovoj pećini pod morem i izučio kovački zanat. Kad je već bio majstor svog zanata, načinio je prelepi zlatni presto i poslao ga svojoj majci. Bio je to pre poklon iz osvetoljubivosti nego znak sinovljeve ljubavi prema majci, jer čim je Hera sela na presto, iz njega su izašli skriveni okovi, sputali je i nisu joj dali da ustane. Niko od bogova nije mogao da je oslobodi. Najpre su na Hefesta svi bili strašno ljuti, ali nije im ostalo ništa drugo nego da pošalju po njega. Hefest, međutim, nije čeznuo za tim da se vrati na Olimp, a to je i glasniku bogova, Hermesu, sasvim jasno rekao. Zato su bogovi pribegli lukavstvu. Poslali su Hefestu boga vina Dionisa, koji ga je opio i doveo na Olimp na magarcu. Vinom razgaljeni Hefest zaboravio je na davnu nepravdu koja mu je bila učinjena, oslobodio je majku i odlučio da zauvek ostane među bogovima. Štaviše, tu je odlučio i da se oženi, a njegovi roditelji su ga nagradili davši mu za ženu najlepšu boginju. Prema jednoj verziji, bila je to Harita Aglaja, a prema drugoj, proširenijoj, boginja ljubavi i lepote Afrodita.

Hefestov dolazak na Olimp imao je dalekosežne posledice. Celog ga je izgradio i pregradio. Kako su do tada stanovali olimpski bogovi nije poznato. Iz podataka o Hefestovim delima saznajemo da im je sagradio veličanstvene palate od zlata, srebra i bronze. Nije zaboravio ni sebe, podigao je palatu i u njoj uredio savršeno opremljenu kovačnicu, jer nije hteo da se odrekne svog bučnog i ne baš čistog kovačkog zanata čak ni na Olimpu. Homer, na primer, s divljenjem spominje njegove kovačke mehove koji su sami od sebe raspirivali vatru i primali radne naloge pravo iz Hefestovog mozga. Uprokos tome, Hefest nije zanemario fizički rad. Često su ga viđali oznojenog i umornog, u neprekidnom pokretu, čime se razlikovao od ostalih bogova.

Razume se, Hefest je kao svestrani umetnik među bogovima bio omiljen. Ipak, nisu ga uzimali suviše ozbiljno. Podsmevali su se njegovoj hromosti (a ponekad to i nije bio samo podsmeh, nego poznati homerski "smeh bogova"), na primer kada je umesto boginje Hebe posluživao oko njihovog stola. Njegova žena Afrodita bestidno ga je varala sa bogom rata Aresom. Jedino se Hera prema njemu odnosila s razumevanjem, žaleći što ga je uvredila. Prilikom jedne svađe Zevs ga je bacio s Olimpa. Hefest je u velikom luku leteo ceo dan i pao na ostrvo Lemnos. Tamošnji stanovnici su prema njemu bili prijatni, a i Hefest im je bio zahvalan. Kraj vulkana Moshila uredio je sebi kovačnicu. Kad je iz grčkog panteona prešao u rimski (pod imenom Vulkan), uredio je još jednu svoju kovačnicu na Siciliji, pod Etnom. To je, razume se, bio poduhvat velikih razmera, pa je Hefest pozvao sebi za pomoćnike nekoliko divovskih kiklopa.

U život mitskih junaka Hefest se nije preterano uplitao. Ograničavao se na izradu oružja, a kao dobar oružar davao ga je obema zaraćenim stranama. Na molbu boginje Tetide napravio je, na primer, sjajno oružje njenom sinu Ahilu, ali je, na molbu boginje Eos, napravio jednako sjajno oružje i Memnonu, Ahilovom neprijatelju. Ni u ratove se nije uplitao. Uz jedan jedini izuzetak. U bitkama na trojanskoj zaravni ukrotio je vatrom, na molbu boginje Here, reku Ksant čiji je bog hteo da ubije Ahila talasima. Hefest je brižno štitio svoje poštovatelje, kovače i zanatlije koji svoj posao rade uz pomoć vatre. Zbog toga su mu ljudi zaista bili zahvalni. Uz Ateninu pomoć naučio ih je, barem prema Homerskim himnama, zanatima i umetnostima, pa više nisu morali da žive životom životinja u šumama i pećinama, nego u lepim kućama i gradovima, gde "lako i mirno život svoj žive, kroz godinu celu što teče".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Pet 22 Maj - 18:34, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 22 Maj - 18:33

Belerefont


[You must be registered and logged in to see this image.]

Belerefont je bio Posejdonov sin, ali se medju smrtnicima njegovim ocem smatra Glauk, koji je bio Sisifov sin, iz kraljevske kuće sa Korinta. Majka mu je bila Eurinoma, kći kralja Nisa i Megare. Ovaj heroj je svoj nadimak dobio nakon što je, sasvim slučajno, ubio Korintskog tiranina Belera.
(Belerefont = Belerov ubica).
Nakon ovog ubistva, bio je primoran da pobegne sa Korinta i ode u Tirint, kod kralja Proita, kako bi se iskupio. Na nesreću, za vreme njegovog boravka tamo, u njega se, tog mladog i lepog muškarca, zaljubila Anteja, Proitova žena, no, on je, poštujući njenog muža i ceneći gostoprimstvo koje mu je on ukazao, odbio njenu Ijubav. Tada ga je ona, da bi mu se osvetila, lažno optužila kod Proita, da je navodno on pokušao da je zavede, zahtevajući istovremeno od kralja da ubije Pegasovog jahača.
Proit je tada odlučio da Belerefonta pošalje u Likiju, svome tastu Jobatu, jer nije želeo, poštujući nepisane zakone gostoprimstva, da ga on sam ubije. Jobat je primio Belerefonta uz sve počasti, ukazavši mu tokom sledećih devet dana nevidjeno gostoprimstvo, organizujući svakog dana rituale na kojima je u njegovu čast žrtvovao po jednog bika, pa je tek desetog dana otvorio pismo koje mu je preko Belerefonta poslao njegov zet.
Jobat je, čitajući pismo i videvši Proitovu poruku, da treba da ubije Belerefonta, odlučio da pošalje ovog junaka da ubije strašno čudovište Himajru, koju je držao kralj Karije, Amisodar. Belerefont je pristao na Jobatov zahtev. Najveću teškoću pri izvršavanju tog zadatka predstavljao je plamen kojeg je Himajra izbacivala čak i sa velike daljine. Medjutim tu mu je u pomoć priskočio izvanredni Pegas, koji je poleteo visoko, zajedno sa svojim jahačem, omogućivši mu da, sa velike visine, pogodi Himajru svojim strelama.
Posle Himajrinog smaknuća, Jobat je uputio Belerefonta protiv divljih i ratobornih Solimljana. Kada je heroj pobedio i Solimljane, dobio je naredjenje da ratuje protiv Amazonki. Ishod i ove bitke je za njega bio pobedonosan. Jobat je, zatim, ne znajući više šta još može da učini kako bi ubio Belerefonta, formirao grupu odabranih muškaraca koji su ga čekali u zasedi, sa namerom da ga ubiju. Belerefont je i njih pobedio.
Tada se kralj Likije uverio da je ovaj junak božanskog porekla, pa mu je otkrio zahtev koji je dobio od Proita, ali ga je, diveći se njegovoj hrabrosti, sa velikim poštovanjem, uzeo za zeta, ostavivši mu kasnije i svoje kraljevstvo.
Sa Filonojom, Jobatovom ćerkom, Belerefont je imao dva sina, Isandra i Hipoloha i jednu ćerku, Laodameju. Ipolohov sin se zvao Glauk a Laodamejin Sarpidon, i obojica su bili vodje Likijske vojske u trojanskom ratu. Oba Belerefontova unuka, prema Homerovom pisanju u llijadi, izdvajala su se
hrabrošću medju istaknutim Trojanskim junacima. Ovo u stvari, predstavlja još jedan
dokaz o zajedničkom, grčkom poreklu Ahajskih i Trojanskih ratnika.
O Belerefontovoj smrti postoji priča, da je mnogo godina kasnije nepromišljeno poželeo da se popne na Olimp, na krilatom Pegasu i tamo razgleda Zeusov dom, i šta više, da učestvuje u savetu bogova. Zeusa je veoma naljutila ta nadobudnost, pa je njegovom voljom krilati konj zbacio svog jahača sa velike visine, i tako ga ubio. Pegas se kasnije vratio na Olimp, gde je i pripadao. Donosio je Zevsu grom i služio boginji lo (Zori) koja je donosila dan. Na Korintu i u Likiji, Belerefonta su slavili kao velikog heroja, dok Homer u svojoj llijadi pominje prijateljske odnose Belerefonta i kralja Kalidikije, Ojneja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 22 Maj - 19:23

Mudrosti starih Tolteka


Prije mnogo vekova Tolteci su bili poznati u celom
južnom Meksiku kao učeni ljudi. Ezoterično znanje Tolteka sačuvano je i
prenošeno s jedne generacije na drugu. Iako su stotinama godina bila
skrivena velom tajne, drevna proročanstva nagoveštavala su da će doći
vreme kada će biti neophodno da se ova mudrost vrati ljudima.
Iako je usmereno ka duhovnosti, ono se najtačnije može opisati kao način života, koji nas vodi putem sreće i ljubavi.

Z a m a g l j e n o o g l e d a l o

Jednoga dana, pre tri hiljade godina, jedan je čovek sasvim sličan meni
i vama, dok je spavao u pećini, sanjao da vidi svoje usnulo telo.
Izašao je iz pećine u noć mladog meseca. Nebo beše vedro i on ugleda
milione zvezda. A zatim se u njemu desi nešto što je zauvek izmenilo
njegov život. Posmatrao je svoje ruke, osećao svoje telo, i čuo svoj
glas kako govori: Ja sam stvoren od svetlosti, stvoren sam od zvezda....
Naše istinsko biće je čista ljubav, čista svetlost, reče on. Ovo mu je
saznanje promenilo život. Kada je jednom shvatio što je on zapravo,
pogledao je druge ljude i prirodu, i bio je zapanjen onim što je video.
Video je sebe u svemu - u svakom ljudskom biću, u svakom stablu, u
vodi, u kiši, u oblacima, u zemlji. U tih nekoliko trenutaka shvatio je
sve. Bio je veoma uzbuđen, ali srce mu beše spokojno.
Jedva je čekao da kaže drugim ljudima što je otkrio. Ali nije mogao
pronači reči kojima bi to objasnio. Pokušao je da kaže ljudima što je
otkrio, ali ga nisu razumeli. Videli su da se on izmenio, da nešto
prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa. Primetili su da on više
nikoga i ništa ne osuđuje. On više nije bio kao drugi. Mogao je sve
odlično da razume, ali njega niko nije razumeo.
Shvatio je da je on ogledalo drugih ljudi, ogledalo u kome je mogao da
vidi sebe. Svako od nas je ogledalo, reče on. Video je sebe u svima.
Zašto ljudi nisu mogli shvatiti reči čoveka koji je spoznao da je
stvoren od svetlosti i zvezda, koji je video sebe u svemu - u svakom
ljudskom biću, u svakom stablu, u vodi, u kiši, u oblacima i u zemlji,
čije je srce bilo spokojno i koji više nikoga i ništa nije osuđivao.
Ljudi su videli da nešto prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa, ali
nisu mogli shvatiti njegove reči, osećaje i ponašanje.
Možda mudrost starih tolteka pomogne u shvatanju onog što se desilo tako davno,a ni danas nije razumljivo svakom ljudskom biću.
Ljudi se pripitomljavaju od ranog detinjstva. Deca se pripitomljavaju
na isti način kao što se pripitomljavaju i pas, mačka ili bilo koja
druga životinja. Da bismo obučili psa, mi ga kažnjavamo i dajemo mu
nagrade. I svoju decu, koju toliko volimo,vaspitavamo na isti
način,koristeći sistem kazni i nagrada.
Kada smo se ponašali protivno pravilima, bili smo kažnjeni; kada smo se
ponašali u skladu sa pravilima, dobijali smo nagradu. Bili smo
kažnjavani više puta svakog dana,i obrnuto. Uskoro smo počeli da se
plašimo kazne, a isti tako smo se plašili i toga da nećemo dobiti
nagradu.
Sve naše prirodne težnje gube se u procesu pripitomljavanja. Odrasli
kažu:"Nemoj da radiš ovo ili ono". Mi se bunimo i kažemo:"Ne". Bunimo
se zbog toga što branimo svoju slobodu, ali mi smo veoma mali, a
odrasli su veliki i jaki. Posle odredjenog vremena počinjemo se plašiti
jer znamo da ćemo svaki put kada uradimo nešto loše biti kažnjeni.

Svaki put kada učinimo nešto što se kosi sa namerom vaspitača Sudac nam
donosi presudu, a jedan deo nas koji je postao Žrtva, i nosi u sebi
krivicu, sramotu i stid kaže:"Jadan ja, ja nisam dovoljno dobar, nisam
dovoljno pametan, nisam dovoljno lep, nisam vredan ljubavi, jadan ja".
Veliki Sudac se slaže govoreći:"Da, ti nisi dovoljno dobar".
Spoljašnji planetarni san nije prijatan san; to je san pun nasilja, san
pun straha, ratova, nepravdi. Ako pogledamo čitavo ljudsko društvo,
videt ćemo da je to mesto gde je teško živeti jer u njemu vlada strah.
Širom sveta vidimo ljudske patnje, bes, osvetu, bolesti, ovisnosti,
nasilje na ulicama i ogromnu nepravdu. Kada god osetimo bes, ljubomoru,
zavist ili mržnju, osećamo da u nama gori vatra.Čitavo čovečanstvo
traga za istinom, pravdom, lepotom. Mi i dalje tražimo i tražimo, iako se sve to već nalazi u nama.

Ako želite stvoriti vlastiti rajski san, potrebna vam je jaka volja da biste prihvatili četiri sporazuma sa samim sobom.

1. Besprekorno koristite svoju reč
2. Ništa nemojte shvatati lično
3. Nemojte stvarati pretpostavke
4. Uvek učinite sve što možete

Ako želite raskinuti svoje stare sporazume i krenuti na put ka slobodi
potrebno je da se bolje upoznate sa novim sporazumima i prihvatiti ih
kao svoje. I živet ćete u raju na Zemlji. Bit ćete svetlost i zvezda i
shvatiti da je ljubav sve što postoji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 22 Maj - 19:24

Mudrosti starih Tolteka




Besprekorno koristi svoju reč

Prvi sporazum je najvažniji i najzahtevniji. On je veoma važan jer ćete već samo uz pomoć tog prvog sporazuma biti u stanju da se uzdignete na onaj nivo egzistencije koji nazivamo rajem na zemlji.
Prvi sporazum glasi - besprijekorno koristite svoju reč. On zvuči vrlo jednostavno, ali je veoma, veoma moćan. Vaša reč predstavlja vašu kreativnu moć. Vaša reč je dar koji potiče direktno od Boga. Uz pomoć reči vi izražavate svoju kreativnu snagu. Sve iskazujete rečima. O čemu sanjate,što osećate, i kakvi ste vi zapravo, sve se to manifestuje rečima. Reč je sila, to je vaša sposobnost izražavanja i komuniciranja, mišljenja, a samim tim i stvaranja dogadjaja u vašem životu. Ljudi jedini imaju moć govora.
Reč je najmoćnije orudje koje kao ljudsko biće posedujete; ona je čarobno orudje. Ali kao i mač sa dve oštrice, vaša reč može stvoriti najlepši san, ili uništiti sve oko vas. Jednu oštricu predstavlja zloupotreba reči, koja oko sebe stvara pakao.
Druga oštrica je besprekorna upotreba reči, pomoću koje možemo stvoriti samo lepotu, ljubav i raj na zemlji. Zavisno od toga kako je upotrebite, reč vas može osloboditi, ili vas baciti u najstrašnije ropstvo. Reč je toliko moćna da jedna reč može ukrasiti život ili uništiti milione ljudi. Besprekorno koristiti reč znači,ne koristiti reč protiv sebe. Ako vas sretnem na ulici i kažem vam da ste glupi, to izgleda kao da koristim tu reč protiv vas. Ali zapravo ja svoju reč koristim protiv sebe, jer ćete me vi mrzeti, a to što ćete me mrzeti nije dobro za mene. Dakle, ako se naljutim i svojom rečju pošaljem vama sav taj emocionalni otrov, ja koristim reč protiv sebe. Ako volim sebe, ja ću tu ljubav izražavati u komunikaciji s vama, i to znači da besprekorno koristim reč, jer će taj čin proizvesti slične reakcije. Ako ja volim vas, onda i vi volite mene. Ako ja vas uvredim, i vi ćete uvrediti mene. Ukoliko sam vam zahvalan, i vi ćete biti zahvalni meni.

Besprekorno koristite svoju reč. To je prvi sporazum koji trebate sklopiti ako želite biti slobodni, i sretni. Koristite reč da biste preneli svoju ljubav. Besprekorna upotreba rečii vodi ka ličnoj slobodi, velikom uspehu i izobilju, ona može odagnati svaki strah i preobraziti ga u radost i ljubav.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 22 Maj - 19:24

Ništa nemojte shvatati lično

Sledeća tri sporazuma zapravo proizlaze iz prvog . Drugi sporazum glasi: Ništa nemojte shvatati lično. Što god da se desi u vašoj okolini nemojte to shvatati lično. Ništa od onoga što drugi ljudi rade nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Kada nešto shvatimo lično, mi stvaramo pretpostavku da oni znaju kako je u našem svetu, i mi pokušavamo da njima nametnemo svoj svet.
Što god da drugi ljudi rade, osećaju, misle, ili kažu, nemojte to shvatati lično. Ako vam oni kažu da ste divni, oni to ne govore zbog vas. Vi znate da ste divni. Nije potrebno da verujete drugima koji vam kažu da ste divni.
Kada zaista vidimo druge ljude onakve kakvi jesu a da pri tome ništa ne shvatamo lično, nikada nećemo biti povredjeni onim što oni govore ili rade. Čak i ako vas drugi lažu, u redu je. Oni vas lažu zbog toga što se plaše. Oni se plaše da ćete vi otkriti da oni nisu savršeni.....
Ako vam neko ne pruža ljubav i poštovanje, pravi je blagoslov ako vas ta osoba napusti. Ako vas ta osoba ne napusti, svakako ćete s njim ili s njom doživeti mnogo godina patnje. Kada navika da stvari ne shvatate lično postane kod vas duboko ukorenjena, možete izbeći mnoge stresove u životu. Vaš bes, ljubomora i zavist će nestati, pa čak i tuga će jednostavno nestati.
Kada steknete tu naviku, nećete imati potrebu da verujete u ono što drugi rade ili govore. Bit će potrebno da verujete samo sebi da biste odgovorno donosili odluke. Vi nikada niste odgovorni za ponašanje drugih; vi ste odgovorni samo za sebe.
Ako se držite ovog sporazuma, možete putovati širom sveta potpuno otvorena srca i niko vas ne može povrediti. Možete reći: "Volim te", bez straha da će vas neko ismejati ili odbaciti. Bit ćete sposobni da tražite ono što želite. Možete reći Da, ili možete reći Ne - a da pri tom nemate nikakvog osećaja krivnje i da nemate šta sebi predbaciti. Možete uvek činiti ono što vam je na srcu. I ako se nalazite usred pakla osećat ćete unutrašnji mir i sreću. Vi ćete ostati u tom stanju blaženstva, a pakao oko vas ,vas uopšte neće dotaći.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 22 Maj - 19:25

Mudrosti starih Tolteka



Nemojte stvarati pretpostavke

Skloni smo tome da o svemu stvaramo pretpostavke. Problem u stvaranju pretpostavki je taj što mi verujemo da su one istinite. Mi stvaramo pretpostavke o onome što drugi rade i misle - mi ih shvatamo lično - a zatim krivimo njih i reagujemo tako što šaljemo emocionalni otrov preko svojih reči. Stvaramo pretpostavke, pogrešnim shvatanjem stvari, i završimo tako što ni iz čega napravimo strašnu dramu
Uvek je bolje postaviti pitanje nego stvoriti pretpostavku, zato što pretpostavke predstavljaju preduslov patnje....
Često pretpostavljamo da naši partneri znaju što mi mislimo i da im mi ne moramo reći što želimo. Mi pretpostavljamo da će oni učiniti što mi želimo, jer nas tako dobro poznaju. Ako ne učine ono što pretpostavljamo da trebaju učiniti, osećamo se poniženim. U bilo kojoj vrsti veze možemo pretpostaviti da drugi znaju što mi mislimo i da im ne moramo reći što želimo. Stvaramo pogrešnu pretpostavku da druga osoba zna što stvarno želimo. Čitava drama nastaje kada na toj pretpostavci stvaramo i druge pretpostavke. Stvaramo pretpostavke da svi vide život onako kako ga mi vidimo. pretpostavljamo da drugi misle onako kako mi mislimo, osećaju onako kako mi osećamo.
Za ljubav nisu potrebni razlozi; ona postoji ili ne postoji. prava ljubav znači prihvatanje drugih ljudi onakvih kakvi jesu bez nastojanja da ih promenimo. Ako pokušavamo da ih promenimo, to znači da nam se oni zapravo ne svidjaju. Naravno, ako odlučite da živite s nekim, ako sklopite taj sporazum, uvek je bolje sklopiti takav sporazum s nekim tko je upravo onakav kakav biste vi želeli da bude. Pronadjite nekoga koga uopšte ne morate mienjati. Mnogo je lakše pronaći nekoga ko je već onakav kakav bismo želeli da on ili ona bude, umesto da pokušavamo promeniti tu osobu. Takodjer, ta osoba vas mora voleti upravo onakve kakvi ste, tako da on ili ona neće morati vas da menjaju. Ako drugi osećaju da vas trebaju menjati , to znači da vas u stvari ne vole onakve kakvi jeste. Zašto biste bili s nekim ako niste onakvi kakvi bi on ili ona želeli da budete.
Najbolji način da sebe sprečimo u stvaranju pretpostavke jeste da postavljamo pitanja. Osigurajte sebi jasnu komunikaciju. Ako nešto ne razumete, pitajte. Nadjite u sebi dovoljno hrabrosti da postavljate pitanja sve dok ne budete sigurni da vam je sve onoliko jasno koliko može biti. Kada jednom čujete odgovore, nećete morati stvarati pretpostavke jer ćete znati istinu.
Takodjer, pronadjite u sebi dovoljno hrabrosti da tražite ono što želite. Svako ima pravo da vam odgovori da ili ne, ali ćete uvek imati pravo da pitate. Na isti način, svako ima pravo da pita vas, i vi imate pravo reći da, ili ne.
Ukoliko nešto ne razumete, bolje je da pitate i da to razjasnite, umesto da stvarate pretpostavke.
Uz pomoć i ovog sporazuma lako ćete dobijati što želite jer će se vaš duh slobodno kretati kroz vas. Ovladat ćete veštinom namera, veštinom duha, veštinom ljubavi, veštinom zahvalnosti i veštinom života. To je cilj Tolteka. To je put ka ličnoj slobodi.



Uvek učinite SVE što možete

Postoji još samo jedan sporazum, ali taj sporazum nam omogućava da ostala tri postanu naše duboko ukorenjene navike. On govori o provodjenju prva tri sporazuma. Uvek učinite sve što možete.
Pod bilo kojim uslovima,uvek učinite sve što možete. Ništa manje i ništa više.
Imajte na umu da ono što možete uraditi neće biti isto u svakom trenutku. Kada se ujutro probudite osveženi i puni snage, najbolje što možete uraditi više je od onoga što možete noću kada ste umorni. Najbolje što možete uraditi razlikovat će se kada ste zdravi i kada ste bolesni, ili trezni, odnosno pijani. Najbolje što možete učiniti zavisit će od toga da li se osećate divno i sretno, ili ste uznemireni, ljuti, ili ljubomorni.
Ukoliko se trudite učiniti više od onoga što možete, utrošit ćete više energije nego što je neophodno i na kraju ono najbolje što možete učiniti neće biti dovoljno dobro. Kada se previše naprežete, slabite svoje telo i radite protiv sebe, i tada će vam trebati više vremena da postignete svoj cilj. Ali ako činite manje od onoga što možete, izlažete sebe frustracijama, samoosudjivanju,osjećaju krivice i kajanju.
Ako uvek dajete sve od sebe nikada nećete morati sebe kriviti. a ako sebe ne krivite nikada nećete morati patiti zbog osećaja krivice, stida, i nećete kažnjavate sami sebe.
Ako budete činili sve što možete, živjet ćete punim plućima. Bit ćete produktivni, bit ćete dobri prema sebi, zbog toga što ćete davati sve od sebe svojoj porodici, svome društvu, svima. Aktivnost je ono što će vas učiniti neizmerno sretnim. Kada uvek činite sve što možete, vi ste u akciji. Činiti sve što možete znači da to činite zato što to želite, a ne zato što očekujete nagradu. Kada nešto radite ne očekujući nikakvu nagradu, otkrit ćete da uživate u onome što radite. Nagrada će doći, ali vi se ne vezujete za nagradu. Dobit ćete i više nego što ste se mogli nadati ako ne očekujete nagradu. Ako volimo to što radimo, ako uvek činimo sve što možemo, onda zaista uživamo u životu. Dobro se zabavljamo, nije nam dosadno i ne doživljavamo stresove.
Činite sve što možete zbog toga što tako želite, a ne zbog toga što tako morate i ne zbog toga što pokušavate zadovoljiti druge.
Ukoliko nešto radite zbog toga što ste na to prinudjeni, nikada nećete biti u stanju dati sve od sebe.Tada je bolje da to uopšte ne radite. Umesto toga vi ćete činiti sve što možete. To što uvek činite sve što možete čini vas tako sretnim. Biti aktivan znači živeti punim životom. Pokazati svoje pravo lice znači stupiti u akciju. Možete imati mnogo ideja u svojoj glavi, ali ono što menja stvari jeste akcija. Bez provodjenja ideja u delo ne može biti ni manifestacije, ni rezultata, ni nagrade.
Činiti sve što možete sjajna je navika. Ja uvek činim sve što mogu u svemu što radim i osećam. Činim sve što mogu da bih svome telu pružio sve i da bih primio ono što moje telo može da mi da.
Najbolji način da kažete: "Volim te, Bože", jeste da u svom životu činite sve što možete. Bog je život. Bog je život u akciji. Najbolji način da kažete: "Hvala ti, Bože", to je da se okanete prošlosti i da živite u ovom trenutku, upravo ovde i upravo sada. Što god da vam život uzme, dignite ruke od toga. Kada se prepustite i okanete se prošlosti, omogućit ćete sebi da živite punim plućima u ovom trenutku.
Pravo da budete sretni je pravo koje ste stekli rodjenjem. Rodjenjem ste stekli i pravo sa volite, da uživate i delite s nekim svoju ljubav. Živi ste, samo živite svoj život i uživajte u njemu. Nemojte se opirati tome da vas život prožme, jer vas tako prožima Bog. Jednostavno živeti, riskirati i uživati u životu, to je sve što je potrebno. Recite ne kada želite reći ne, i recite da kada želite reći da. Imate pravo biti ono što jeste.
Vi izražavate svoju božansku prirodu samim tim što živite i volite sebe i druge. Božanski je reći: "Hej, volim te".
Prva tri sporazuma delovat će samo ako budete činili sve što možete. Nemojte očekivati da ćete uvek biti u stanju besprekorno koristiti svoju reč. Ali možete dati sve od sebe. Nemojte očekivati niti da više nikada ništa nećete shvatiti lično, samo učinite sve što možete. Nemojte očekivati da više nikada nećete stvoriti niti jednu pretpostavku, ali svakako možete i u tome dati sve od sebe.

Kada budete poštovali ova četiri sporazuma, više nikada nećete živeti u paklu. Nikada više. Imat ćete potpunu kontrolu nad svojim životom. Živite dan za danom. Vaša ljubav i samopoštovanje bit će sve veći i veći. Vi to možete. To je put ka slobodi



Put ka slobodi

Svi pričaju o slobodi. Širom sveta, mnogi ljudi, mnogi narodi, mnoge zemlje bore se za slobodu. Ali što je to sloboda? Imamo li mi slobodu da budemo onakvi kakvi jesmo?
Odgovor je ne, mi nismo slobodni. Istinska sloboda je pitanje duha - to znači slobodu da budemo onakvi kakvi zaista jesmo.
Tko nas sprečava da budemo slobodni? Mi sprečavamo sami sebe. Zbog čega ne možemo biti onakvi kakvi smo?
U sebi nosimo davne uspomene, na doba kada smo bili slobodni i voleli tu slobodu, ali mi smo zaboravili što zapravo znači sloboda. Naše istinsko biće je još uvek malo dete koje nikada nije odraslo. Ponekad se to dete pojavi kada se igrame ili zabavljamo, kada smo sretni, kada slikamo, ili pišemo poeziju, ili stvaramo, ili se izražavamo na neki drugi način. Najsretniji trenutci našeg života su kada naše istinsko biće izlazi na površinu, kada ne brinemo o prošlosti ili o budućnosti.
Ali ako pogledamo svoj život videt ćemo da većinu vremena provodimo čineći nešto da bismo zadovoljili druge, da bi nas oni prihvatili, radije nego da živimo po svom. Eto što se dešava sa našom slobodom.
Sloboda za kojom tragamo je sloboda da koristimo svoje telo i um, da živimo svojim životom, umjesto da živimo životom koji nam nameće naš sistem verovanja. Jedan od načina da izmenite svoja verovanja jeste da usmerite svoju pažnju na sve dosadašnje sporazume i verovanja i promenite ih. Ti naši stari sporazumi predstavljaju neku vrstu zavisnosti. Mi smo postali zavisnici svog načina života. Zavisni smo od besa, ljubomore i samosažaljenja. Zavisni smo od verovanja koja nam kažu: Nisam dovoljno dobar/a, nisam dovoljno pametan/a. Zbog čega bih se uopšte trudio/la? Drugi ljudi učinit će to jer su oni bolji od mene.
Svi ti stari sporazumi koji upravljaju našim životom posledica su neprestanog ponavljanja. Stoga, da biste usvojili Četiri sporazuma, morate koristiti ponavljanja. Uvežbavanje novih sporazuma u vašem životu je način da postanete još bolji. Ponavljanje vodi ka savršenstvu
.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 29 Maj - 9:07

SRPSKA LEGENDA O VRMDŽANSKOM GRADU

Na krecnjackom rtu, u dolini Pakleša, nalaze se zidine starog grada za koga meštani kažu da je "latinski". Grad je iz rimskog doba i nastao je u periodu do VI veka u vreme vladavine cara Justinijana. Podignut je radi odbrane ovog dela vizantijske teritorije od prodora Avara i Slovena. Razoren je 1416. godine i to je sve što se o njemu zna u antropološko-demografskom pogledu.

Kako je gradjen na nepristupacnim stenama i kako je bio dobro utvrden, Turci nisu mogli nikako da ga osvoje. Pored toga u gradu je bila dovedena voda i veca kolicina hrane. Onda su (prema legendi) potplatili jednu babu da im kaže kako da osvoje grad. Baba ih nauci da nadu konja, ajdira i da mu devet dana ne daju da pije vodu, pa da ga povedu oko grada. Gde konj pocne nogom kopati, tu da kopaju, jer su tu vodovodne cevi i da preseku vodu. Istovremeno baba poruci zapovedniku grada da ce biti pobeden, no da potkuju konje naopako i da kroz tajni prolaz napuste grad i tako se izvuku iz opsade. Ovi to i uciniše. Kad su Turci videli tragove, pomisliše da je u grad stiglo pojacanje, ali kada u grad udoše zatekoše sve pusto.

Meštani su do skorog vremena u njemu nalazili razne predmete, iz toga doba, krstice i strelice. Stari, Vrmaški (Vrmdžanski) grad je i dan-danas meta i destinacija lovaca na blago.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 29 Maj - 9:09

NORDIJKI MIT O VALKIRAMA

Krvavi mesec se uzdiže iznad bojnog polja, obasjavajući duge plave kose onih koje biraju putnike u Valhalu. Votan, otac sviju, poslao je još jednom svoje deve da mu dovedu one Vikinge koji su umrli najčasnijom smrću. Blede, dugokose, plavooke deve sede na svojim veprovima od zlata obasjane crvenom svetlošću, gledajući bezdušno na scene užasne bitke. Uskoro je sve gotovo; Vikinzi su izvojevali još jednu pobedu, a Valkirje silaze ka onima koji su mačem i srcem zaslužili svoje mesto u Valhali, pored Votana, i pored Freje, na nebu. Tiho prilaze jednom po jednom palom ratniku i oslobađaju njegovu dušu od teškog bremena ovog sveta.

Freja, kći Njorda, dočekuje raširenih ruku neke od ratnika koje za ruku vode Valkirje. Freja, čiji je presto u Folkvangu, nebeskom carstvu, gleda kako iskasapljeni, krvavi, dugokosi ratnici s mukom prate kočije koje vuku strašne šumske mačke. Boginja onda ustaje i gladi po svilenim kosama svoje Valkirje, deve ledenih srca i udaljenih pogleda.

- Votanove kćeri, Valkirje, vi ste one koje birate zaklane, po svojim mističnim zakonima. Kao i uvek, ovi Vikinzi su se borili u ime Votana i zaslužili su večni život u društvu bogova - obrati im se Freja, izbegavajući da gleda tihe Valkirje u oči.

Hladne i tihe poput noći, one ne sačekaše da boginja završi svoje obraćanje, nego odjezdiše ka drugom bojnom polju; zveket oružja već je natapao požudom mesto gde su nekad stajala njihova srca.

- Valkirje predu sudbinu svakog od nas! Zato im prinesimo ovu žrtvu... Video sam svojim očima kako se neustrašivi ratnici, najjači među nama, u žaru borbe ukoče, sputani konopcima užasa koje su one splele - govori jedan od ratnika okupljenih oko žrtve (disablot) namenjene bezdušnim devama.

Brinhilda, jedna od besmrtnih, stoji odmah tu, pored, gledajući kroz žrtvu, ratnike i nož koji zaseca grlo životinje. Njene oči, prazne poput tuge, fiksirane su za neki udaljeni objekat na horizontu. Njen alftarham, nevidljivi ogrtač, skriva je od pogleda smrtnih, njene prazne misli skrivaju je od pogleda samih bogova.

Pali ratnik ulazi u predvorje Valhale i pred njim se ukazuje tron Votana, Sve-oca. Na ramenima mu sede dva gavrana, Hugin i Mumin. S leve strane su Ejnherjar, sinovi koje je učinio svojima, a s leve Valkirje, kćeri koje je uzeo pod svoje. Drevni bog blagonaklono posmatra ratnike, ponosan; Ejnherjar su takođe zadovoljni što im u društvo dolaze junaci bez straha; jedino su Valkirje nezainteresovane, nečujne. Jedino Valkirje nemaju srca; nemaju straha; nemaju duše. Čak i moćni Votan strepi od čeljusti vuka Fenrira. Samo Valkirje ne strepe, jer one su strepnja sama.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 29 Maj - 9:10

NORDIJSKA MITOLOGIJA O VREMENU BERZERKERA

Među ratnicima Severa, očiju žednih krvi, koje vrebahu ispod vučje kože, bi jedna posebna, gotovo sveta grupa - Berzerkeri. Nikad ovi ratnici Votana ne poneše kožu ili oklop u boju, već izazivahu neprijateljsko sečivo svojom golom kožom. U borbi oni ne bejahu poput običnih ljudi, nego kao da se pretvarahu u vukove ili neke druge šumske zveri, u njihovim očiju ne beše straha, njihove udove ne sputavaše tišina koja je stanovala u srcu drugih ratnika."

- Odakle, oče, Berzerker dobija snagu - pitao je mali Erik zagledan u krv petla koja je natapala mokri sneg.
Grozni ratnik, Olaf, sin Hjovarda, čistio je meso životinje od perja, ne gledajući u svog sina.

- Neki kažu... da je Votan, otac Bog, sila koja nas navodi da kidamo meso ljudi sa druge strane - tiho je govorio Olaf. - Neki kažu da hamingja, zveri koje mi postajemo u žaru borbe, zveri neranjive i krvožedne, da su one deca bogova. Sine moj, kad vidiš četrnaestu zimu, odvešću te u Filgyaforst, šumu zveri - govorio je Olaf sinu.

Odjednom se uspravio, tresnuo lešinu petla o zid oskudne kućice, i pogledao Erika ravno u oči. Ono što je dečak video tog jutra u očima svog oca silno ga je uplašilo. Beonjače behu skroz crvene, a pogled je zadirao duboko u kosti još nejakog Vikinga.

- Kad budeš ušao u Filgyaforst, sine moj, videćeš! Osetićeš! Kako krv ključa, kako duh vuka ulazi u kosti, kako te je strah od sebe samoga! Mračna, stara šuma, ne gleda blago na Votana! Neka dođu Votan, Tor i Freja; neka pošalju svoje Valkirje da plaču za njima. Stara šuma nam daje život zveri, i uzima ovu ljudsku dušu! Kakve veze imaju bogovi sa Filgyaforst?

Krupni viking, lica punog ožiljaka, kleknu, nastavivši tiho:
- Život... Eriče... Život je za ljude. Bogovi ne gledaju na nas ljude. Jedini naš prijatelj je šuma, i tamna sila koja u njoj živi. Naša braća su životinje, a ne bogovi. Naš izbor je želja, volja, a ne razum. Misli nas slabe, reči nas vode pravo u propast. Vuk, Fenrir, čeka Votana, uskoro će nepravdi doći kraj, sine...

- Oče, ko smo mi, što nas krasi znanje Berzerkerganga? Jesmo li ljudi ili zveri?
- Ha! Mi smo Vikinzi, ratnici od krvi i mesa. Mi zubima čupamo grkljane svojih neprijatelja, naslađujemo se njihovom nemoći, uživamo u pesmi hladnih devica smrti. Zveri? Ne, sine, odveć smo ljudi da bi se nazivali zverima. Zver jede meso, mi ga mrvimo i posmatramo, služeći srcu koje su nam ukrali bogovi. A srce ćemo ponovo naći; zato mi gledamo na sever, osluškujući vetrove koji će doneti Fimbulvetr, koji će razgaliti kosti Oca Fenrira, koji će označiti osvit doba Ragnaroka!
[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

berserkijeri su prije bitke pili caj od muhara, pa su tek onda isli u boj, ne plaseci se nicega i nikoga. kuningovi sinovi, sva osmorica, su bili berserkijeri i da nije bilo muhara nebi franci tako lako pali. normani su poznati po koriscenju opijata prije bitke, od najstarijih vremena, a poznati su i slucajevi kada su pri osvajanju britanije i rusije pili 'cajeve' i prije pregovora sa lokalcima, te u toku istih dobijali napade nekontrolisanog bjesnila i krvolocno i zvjerski ubijali svoje domacine i tako 'osvajali' teritorije i roblje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:19

Sibila

(Grč. Sibylla - proročica boga Apolona, odnosno proročica i stara žena inače)

Iz dela autora zna se za niz ovakvih proročica. Platon pominje samo jednu Sibilu, Aristotel više njih. Varon navodi desetak. Prema Eustatiju, prva Sibila, po kojoj su sve ostale dobije svoje ime, je bila kćerka kralja Dardana i nimfe Nese. Prema Plutarhu, prva Sibila je bila na Delfima i zvala se Libisa, a bila je kćerka Zevsa i najade Lamije. Inače, Sibile su se nazivale prema proročištima gde su delovale (na primer Kumska, Eritrejska, Libijska, Trojanska, Delska), pa su prema tome imale i lična imena. Veću ulogu nego u grčkim, Sibile su, prema pisanim izvorima, imale u rimskim mitovima.

Najslavnija među njima bila je Sibila Kumska, koja je poticala iz Eritre u Maloj Aziji, a preselila se u jonsku naseobinu Kimu u Italiji, kasnije rimsku Kumu (Cumae, kraj Napulja). Prema Vergiliju, Kumsku Sibilu Dejfobu je posetio Eneja da mu objavi gde da, prema volji bogova, po dolasku u Italiju, utemelji grad. Sibila mu je posredovala i sastanak s ocem Anhisom na ulazu u podzemni svet. Od Kumske Sibile potiču Herofile, prema predaji, proročke knjige koje su u Rimu bile na velikoj ceni. Prema rimskoj tradiciji, dospele su tamo za vreme vladavine Tarkvinija Superba, krajem 6. veka p.n.e. U prvo vreme su se nalazile u Jupiterovom hramu na Kapitolu, a zatim je car Avgust naredio da se prenesu u novi Apolonov hram na Palatinu. Prvobitno ih je bilo devet i Sibila ih je ponudila kralju Tarkviniju po nečuveno visokoj ceni. Kad je kralj ismejao, bacila je tri knjige u vatru, a za ostale zatražila istu cenu. Nisu se sporazumeli, pa je spalila još tri, a tada je Tarkvinije prestao da se smeje. Platio je za knjige onoliko koliko je Sibila tražila za prvih devet i odneo ih u Jupiterov hram na Kapitolu. Ma kakvo da im je poreklo, tamo su zaista i pronađene i ostale su tamo sve do požara 83. godine p.n.e. koji ih je većim delom uništio. Posle toga su bile opet sastavljene iz različitih izvora, a car Avgust je naredio da se prenesu u novi Apolonov hram na Palatinu. Čuvao ih je zbor sveštenika (najpre dvojica, zatim desetorica), koji je ujedno imao zadatak da službeno tumači njihova proročanstva. Rimski senat, a zatim i car obraćali su im se samo u izuzetnim prilikama. O definitivnom nestanku Sibilinih knjiga bolje se zna nego o njihovom nastanku i prenošenju u Rim. Oko 400. godine n.e. njihovo uništenje naredio je Vandal Stiliho, vojskovođa cara Honorija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:20

Tetida

(grč. Thetis, kći morskog boga Nereja i Doride, majka junaka Ahila)

Bila je lepa, dobroćudna i ljubazna, ali sreća joj nije bila naklonjena. To se događa i smrtnim ženama sličnih osobina. Poželeli su je istovremeno i bog mora Posejdon i najviši bog Zevs. Ali kad se otkrilo proročanstvo da će Tetidin sin nadmašiti svog oca, Zevs ju je u svom interesu prisilio da se uda za smrtnika i odabrao joj je za muža ftijskog kralja Peleja. Kralj je, inače, bio čovek odvažan i pun vrlina, ali ne bi se moglo reći da ga je volela. Naprotiv, nisu se razumeli.

Rodila mu je sina Ahila, koga je kao malog uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Međutim, ubrzo je napustila i Peleja i sina. Pelej ju je, naime, zatekao kako kali sina nad vatrom da bi postao neranjiv i, misleći da hoće da ga ubije, potegao je na nju mač. Prestrašena Tetida je pobegla, ne objasnivši šta radi i nikad se više nije vratila. Nije je radovala ni slava zato što je majka najvećeg junaka među sto hiljada ahejskih vojnika pod Trojom. Znala je za proročanstvo da će Ahil, izabere li slavu ratnika umesto duge i spokojne vladavine u Ftiji, poginuti u cvetu mladosti. Kao majka želela je, svakako, da njeno dete živi, ali Ahil je odabrao slavu. Tetida je preduzimala sve što je bilo u njenoj moći da mu spasi život, čak ga je i sakrila od kralja Agamemnona koji ga je kao vrhovni zapovednik ahejske vojske pozvao u rat protiv Troje, a kad je u bojevima pod Trojom Ahil ostao bez oružja, zamolila je boga Hefesta da mu izradi novo. Međutim, protiv sudbine nemoćni su i bogovi.

U burne događaje sveta mitova Tetida je često znala da se umeša, i to uvek onako kako je nalagala njena plaha i dobra ćud. Spasila je Hefesta, kad ga je njegova majka zbog telesne mane bacila s Olimpa. Sakrila je u svojoj podmorskoj pećini boga Dionisa, kad ga je progonio kralj Likurg. Pomogla je čak i Zevsu, kad su se protiv njega pobunili olimpski bogovi i privezali ga uz presto tako da nije mogao da se pomeri: pozvala je storukog diva Brijareja da ga oslobodi. Na Tetidinoj svadbi s kraljem Pelejem došlo je do čuvenog spora oko zlatne jabuke, spora koji je svojim posledicama doveo do trojanskog rata i Ahilove smrti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:20

Uran

(Grč. Uranos, lat. Caelus- bog neba i nebo samo, prvi vladar sveta nakon prvobitnog Haosa)

Rodio se bez oca od majke zemlje Geje, a kad je zvladao svetom, tad se njom i oženio. Prvi njegovi potomci bili su dvanaestoro titana: sinovi Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet i Kron i kćeri Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Rodila su im se još i tri jednooka diva, kiklopa, i tri pedesetoglava i storuka diva, Hekatonhira. Uran nije voleo svoju decu, a divovoe Hekatonhire naprosto je mrzeo. Zbog njihove nakaznosti i buntovnosti zatvorio ih je u unutrašnjost zemlje i zabranio im da izlaze na svetlost dana. Majku Geju to je toliko rastuživalo i ljutilo da je na kraju odlučila da nagovori titane da Urana svrgnu s vlasti. Stariji titani nisu hteli da dignu ruku na oca. Odlučio se na to najmlađi među njima, Kron. Uz majčinu pomoć iznenada je napao Urana, srpom mu oduzeo muškost i snagu, svrgnuo ga s prestola i proglasio se vladarom celog sveta. Iz krvi osakaćenog Urana, koja je kapala na zemlju, rodila je Geja gigante i (prema starijim mitovima) boginje osvete Erinije. Poslednji Uranov potomak bila je boginja ljubavi i lepote, Afrodita, koja se rodila iz krvi koja je iz Uranovog tela kapnula u more, i izašla iz morske pene na obalu Kipra. (Tako tvrdi Hesiod i brojni drugi autori. Prema Homeru, Afrodita je, međutim bila kći Zevsa i Dione).

Rimski bog Celus nije sasvim podudaran s Uranom. Smatrali su ga sinom večnog svetla, Etera, a osim potomaka pripisivanih Uranu imao je i sinove Vulkana i Merkura. Bio je smatran i ocem boginje ljubavi Venere, izjednačene s grčkom Afroditom.

Uran je predstavnik tzv. prve generacije grčkih bogova koji su bili svrgnuti pobunom. Njihov naslednik i pobednik nad njima takođe je izgubio vladavinu u ustanku koji je protiv njega podigao njegov najmlađi sin Zevs, potonji vladar svemira, gospodar bogova i ljudi.

Uran se na nebo vratio tek u XIX veku, kad je njegovim imenom E. Bode nazvao planetu koju je 1781. godine otkrio W. Herchel. Postojanje te planete astronomi su već ranije bili izračunali, slično kao što su hemičari proračunom otkrili postojanje radioaktivnog elementa urana.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 30 Maj - 21:21

Pir ili Neoptolem

(Sin Ahila i njegove ljubavnice Dejdamije. Lat. Pyrrhus, grč. Pyrrhos - Latinsko ime Neoptolema, kome su antički autori, zbog boje njegove kose, dali nadimak Pirhos - "riđokosi".)

Rodio se na ostrvu Skiru. Njegova majka je bila kći skirskog kralja Likomeda, u čijoj je palati Ahil živeo pre svog odlaska u trojanski rat. Kad je Ahil pao u bici za Troju, na Skir je doplovio itački kralj Odisej i pozvao Neoptolema da se pridruži ahejskoj vojsci i nastavi delo koje njegov otac nije mogao da dovrši. Neoptolem je s radošću prihvatio Odisejev poziv, ukrcao se na lađu i nedugo zatim zauzeo Ahilovo mesto u redovima ahejske vojske koja je opsedala Troju.

Iako je bio mlad, isticao se pred drugim ahejskim ratnicima hrabrošću i snagom. Međutim, nedostajala mu je jedna očeva crta: velikodušnost. U "trojanskom konju" dospeo je s odabranim borcima iza bedema opsednutog grada i poveo odred koji je osvojio kraljevsku palatu. Bez milosti je ubio starog kralja Prijama pred očima njegove žene i dece, sasekao je sve njegove potomke i zarobio Andromahu, ženu Hektora, vrhovnog zapovednika trojanske vojske, koji je pao u boju s Ahilom.

Neoptolem se srećno vratio iz trojanskog rata i nastanio u Ftiji, gde je nasledio presto svog dede Peleja. Oženio se Hermionom, ćerkom spartanskog kralja Menelaja, koja je od ranije bila verenica Oresta, sina vrhovnog zapovednika ahejske vojske pod Trojom, Agamemnona. Prema predanju iz novijeg vremena, Neoptolem je s Hermionom loše postupao, pa ga je Orest zbog toga ubio.

S poznatom "Pirovom pobedom" ovaj pobednik iz Troje nema ništa zajedničko. Reč je u stvari o pobedi epirskog kralja Pira nad Rimljanima, 279. godine p.n.e. kod Auskula u Apuliji, koja je postignuta uz tako velike gubitke da je Pir posle pobede uzviknuo: "Još jedna takva pobeda i ja sam uništen!"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Mitovi i legende
» Mitoloska bica.mitovi i legende
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
» Mitovi o psima
» Mitovi i legende
Strana 7 od 9Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-