Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 10:12

Tantal

Grč. Tantalos, lat. Tantalus - sin Zevsa i okeanide Plute (ili kraljice Omfale), kralj Sipila u Lidiji.



Dugo je uživao u sreći kojoj se jedan smrtnik uopšte može i ponadati. Njegov otac ga je od svih svojih ovozemaljskih sinova najviše voleo, okružio ga je bogatstvom i blagostanjem, otklonio od njega sve nesreće i brige, lično ga, i u društvu s ostalim bogovima, posećivao i pozivao na Olimp da prisustvuje gozbama i sastancima bogova. Zevsova naklonost udarila je Tantalu u glavu. Počeo je da se smatra ne samo nadčovekom već i bogom jednakim Zevsu. To što je sa stola bogova odnosio hranu koja je osiguravala večni život i večnu mladost, i razdavao je prijateljima, Zevs mu je oprostio. Iz ljubavi prema njemu oprostio mu je i to što je izdavao tajne sa savetovanja bogova, za koje ljudi nije trebalo da znaju. Zevs ga nije kaznio čak ni kada je bahato odbio njegov predlog da mu ispuni svaku želju: "Šta je meni potrebno od bogova", rekao je. "Usud koji mi je odredila sudbina bolji je od usuda bogova!" Čim je Tantal prekoračio granicu i počeo da laže bogove, Zevsa je napustilo strpljenje. Prvi put to se dogodilo kad se Tantal pred bogom Hermesom lažno zakleo da u svojoj palati ne krije zlatnog psa kojeg mu je doveo miletski kralj Pandarej. (Taj pas bio je čuvar koze Amalteje, koja je svojim mlekom dojila Zevsa, ali ga je Pandarej ukrao. Kada se uplašio da će ga bogovi kod njega naći, dao je psa Tantalu. Prema drugoj verziji, psa je ukrao sam Tantal.) Ipak, ni sada ga Zevs nije kaznio, već mu je samo zapretio. Ali drugi put svoju pretnju je ispunio.

Tantal je dirnuo u nešto na šta su bogovi izuzetno osetljivi: doveo je u sumnju njihovo sveznanje. Namerio je da iskuša to svojstvo bogova. To bi, po svoj prilici, još i ostalo bez posledica da ispit koji je u tu svrhu zamislio nije bio tako grozan. Ubio je svog sina Pelopa, rasekao ga na komade i ukusno priređenog ponudio bogovima kao jelo na gozbi. Bogovi su, naravno, taj ispit položili i jelo ni su ni dotakli. Jedino je boginja Demetra pojela komadić ramena, i to samo zbog toga to je bila pometena i skrhana bolom zbog otmice svoje kćeri Persefone, koju je bio oteo bog Had i odneo u svoj podzemni svet. Ogorčeni i uvređeni, bogovi su ustali sa stola, raskomadanog Pelopa stavili u kotao i nad vatrom spojili delove njegovog tela, a bog Hermes ga je po Zevsovoj zapovesti oživeo. Komad ramena koji je pojela Demetra nadoknaio je bog Hefest verno prilagođenim komadom slonovače. Zevs je zatim izrekao svoju presudu: Tantal će biti bačen u carstvo tame boga podzemnog sveta Hada. Tamo će biti mučen najtežim mukama: stajaće u bistroj vodi, ali žeđ neće moći da ugasi. Kad god se sagne da dohvati vodu i napije se, voda će mu nestati pod nogama i pojaviće se suva zemlja. Nad glavom mu će se nadvijati grane stabala sočnih pomorandži, smokava, krušaka, jabuka i gržđa, ali čim Tantal posegne rukom da ih ubere, vetar će ih podići tako da neće moći da ih dosegne. Osim žeđi i gladi, Tantala će mučiti i večiti strah. Iznad njega će biti obešen ogroman kamen koji svakog časa može da padne, što će uvećati Tantalove muke, kojih se nikada neće osloboditi.

Tako je rekao Zevs, a tako je i bilo: bahatost sama priprema svoj pad, a oholost ne može ostati nekažnjena. Iako su Zevsove reči već odavno razneli vetrovi, Tantalova muka je do danas ostala simbol najtežih patnji koje mogu snaći čoveka.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 10:14

Tetida

(grč. Thetis, kći morskog boga Nereja i Doride, majka junaka Ahila)



Bila je lepa, dobroćudna i ljubazna, ali sreća joj nije bila naklonjena. To se događa i smrtnim ženama sličnih osobina. Poželeli su je istovremeno i bog mora Posejdon i najviši bog Zevs. Ali kad se otkrilo proročanstvo da će Tetidin sin nadmašiti svog oca, Zevs ju je u svom interesu prisilio da se uda za smrtnika i odabrao joj je za muža ftijskog kralja Peleja. Kralj je, inače, bio čovek odvažan i pun vrlina, ali ne bi se moglo reći da ga je volela. Naprotiv, nisu se razumeli.

Rodila mu je sina Ahila, koga je kao malog uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Međutim, ubrzo je napustila i Peleja i sina. Pelej ju je, naime, zatekao kako kali sina nad vatrom da bi postao neranjiv i, misleći da hoće da ga ubije, potegao je na nju mač. Prestrašena Tetida je pobegla, ne objasnivši šta radi i nikad se više nije vratila. Nije je radovala ni slava zato što je majka najvećeg junaka među sto hiljada ahejskih vojnika pod Trojom. Znala je za proročanstvo da će Ahil, izabere li slavu ratnika umesto duge i spokojne vladavine u Ftiji, poginuti u cvetu mladosti. Kao majka želela je, svakako, da njeno dete živi, ali Ahil je odabrao slavu. Tetida je preduzimala sve što je bilo u njenoj moći da mu spasi život, čak ga je i sakrila od kralja Agamemnona koji ga je kao vrhovni zapovednik ahejske vojske pozvao u rat protiv Troje, a kad je u bojevima pod Trojom Ahil ostao bez oružja, zamolila je boga Hefesta da mu izradi novo. Međutim, protiv sudbine nemoćni su i bogovi.

U burne događaje sveta mitova Tetida je često znala da se umeša, i to uvek onako kako je nalagala njena plaha i dobra ćud. Spasila je Hefesta, kad ga je njegova majka zbog telesne mane bacila s Olimpa. Sakrila je u svojoj podmorskoj pećini boga Dionisa, kad ga je progonio kralj Likurg. Pomogla je čak i Zevsu, kad su se protiv njega pobunili olimpski bogovi i privezali ga uz presto tako da nije mogao da se pomeri: pozvala je storukog diva Brijareja da ga oslobodi. Na Tetidinoj svadbi s kraljem Pelejem došlo je do čuvenog spora oko zlatne jabuke, spora koji je svojim posledicama doveo do trojanskog rata i Ahilove smrti.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 10:17

Uran

(Grč. Uranos, lat. Caelus- bog neba i nebo samo, prvi vladar sveta nakon prvobitnog Haosa)

Rodio se bez oca od majke zemlje Geje, a kad je zvladao svetom, tad se njom i oženio. Prvi njegovi potomci bili su dvanaestoro titana: sinovi Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet i Kron i kćeri Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Rodila su im se još i tri jednooka diva, kiklopa, i tri pedesetoglava i storuka diva, Hekatonhira. Uran nije voleo svoju decu, a divovoe Hekatonhire naprosto je mrzeo. Zbog njihove nakaznosti i buntovnosti zatvorio ih je u unutrašnjost zemlje i zabranio im da izlaze na svetlost dana. Majku Geju to je toliko rastuživalo i ljutilo da je na kraju odlučila da nagovori titane da Urana svrgnu s vlasti. Stariji titani nisu hteli da dignu ruku na oca. Odlučio se na to najmlađi među njima, Kron. Uz majčinu pomoć iznenada je napao Urana, srpom mu oduzeo muškost i snagu, svrgnuo ga s prestola i proglasio se vladarom celog sveta. Iz krvi osakaćenog Urana, koja je kapala na zemlju, rodila je Geja gigante i (prema starijim mitovima) boginje osvete Erinije. Poslednji Uranov potomak bila je boginja ljubavi i lepote, Afrodita, koja se rodila iz krvi koja je iz Uranovog tela kapnula u more, i izašla iz morske pene na obalu Kipra. (Tako tvrdi Hesiod i brojni drugi autori. Prema Homeru, Afrodita je, međutim bila kći Zevsa i Dione).

Rimski bog Celus nije sasvim podudaran s Uranom. Smatrali su ga sinom večnog svetla, Etera, a osim potomaka pripisivanih Uranu imao je i sinove Vulkana i Merkura. Bio je smatran i ocem boginje ljubavi Venere, izjednačene s grčkom Afroditom.

Uran je predstavnik tzv. prve generacije grčkih bogova koji su bili svrgnuti pobunom. Njihov naslednik i pobednik nad njima takođe je izgubio vladavinu u ustanku koji je protiv njega podigao njegov najmlađi sin Zevs, potonji vladar svemira, gospodar bogova i ljudi.

Uran se na nebo vratio tek u XIX veku, kad je njegovim imenom E. Bode nazvao planetu koju je 1781. godine otkrio W. Herchel. Postojanje te planete astronomi su već ranije bili izračunali, slično kao što su hemičari proračunom otkrili postojanje radioaktivnog elementa urana.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 22 Mar - 20:09

Vulkan

(Lat. Vulcanus, grč. Hephaistos - rimski bog vatre, njene razorne snage)

Na njegovu prvobitnu funkciju Rimljani nisu sasvim zaboravili ni kad su ga gotovo izjednačili s grčkim bogom Hefestom. Njegovim ocem obično su smatrali boga neba Celusa, grčkog Urana. Prema tim novijim predstavljanjima bio je, kao i Hefest, kovač i oružar. Pri poslu su mu pomagali jednooki divovi, kiklopi. U toj novoj funkciji su ga nazivali Malciber, ťRazmekšivač (metala)Ť, ili ťKrotitelj (ognja)Ť, a poštovali su ga i kao zaštitnika od požara. Njegova sedišta uglavnom su smeštali pod vulkan Etnu na Siciliji, ili na Liparska ostrva. Jedno od njih, ťkum svih vulkanaŤ, i danas se zove Vulcano.

Vulkanov kult u Rimu bio je drevan. Na kraju Foruma, pod Kapitolom imao je žrtvenik isklesan u steni, tzv. Vulkanal, pored kog se okupljala skupština već u vreme kraljevstva. Obično su mu žrtvovane ribe, otelovljenje elementa neprijateljskog vatri. Posebno su ga poštovali kovači, koji su ga smatrali zaštitnikom svog zanata.

Ostaci Vulkanala vidljivi su i danas na Forumu. Za Vulkanov hram na Marsovom polju se zna samo na osnovu antičkih izvora. Njegove ruševine nisu pronađene, ali je sačuvan veliki broj slika s njegovim likom kao i manjih kipova od metala. Njihovu izradu su naručivali uglavnom ljudi koji su preživeli udar groma. Njegovo ime je još od starog veka sinonim za vulkan.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 13 Apr - 8:48

Ikar

Ikar se ubraja među najpoznatije junake grčkih mitova. Tok njegovog leta i udes kojim se završio opšte su poznati. Njegov otac Dedal sagradio je kritskom kralju Minosu građevinu Lavirint za neman Minotaura. Kralj Minos zabranio je nakon toga Dedalu da napusti Krit, kako ne bi izdao tajnu građevine, ili negde drugde sagradio sličnu. Kad Dedal nije mogao da pobegne s Krita morem, odlučio je da pobegne nebom. Od ptičjeg perja konstruisao je krila za sebe i sina i poleteo s njim sa Krita. Ali Ikar nije poslušao Dedalovo naređenje da ne leti suviše visoko. Iza ostrva Parosa Ikar je uzleteo do takve visine da je Sunce rastopilo vosak kojim je perje njegovih krila bilo zalepljeno, survao se u more i udavio. More u kome je mladić izgubio život nazvano je po njemu Ikarskim. Tako se zvalo za vreme Homera, a tako se zove i danas.

Nema sumnje da je Ikar poginuo svojom krivicom, ali da li je stvarno krivica uzdići se u visine do kojih se niko pre nije uzdigao? Čovečanstvo je na to pitanje odgovorilo jednoznačno. U našoj svesti Ikarov pad nije ostao kao simbol sloma i krivice, nego simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da postigne ono o čemu su drugi samo sanjali.

Astronomi su Ikarovim imenom nazvali mali asteroid koji svakih devetnaest godina prolazi blizu Zemlje. Verovatnost da će taj Ikar pasti na Zemlju manja je od jedan prema milijardu.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 13 Apr - 8:50

Tetida
(grč. Thetis, kći morskog boga Nereja i Doride, majka junaka Ahila)

Bila je lepa, dobroćudna i ljubazna, ali sreća joj nije bila naklonjena. To se događa i smrtnim ženama sličnih osobina. Poželeli su je istovremeno i bog mora Posejdon i najviši bog Zevs. Ali kad se otkrilo proročanstvo da će Tetidin sin nadmašiti svog oca, Zevs ju je u svom interesu prisilio da se uda za smrtnika i odabrao joj je za muža ftijskog kralja Peleja. Kralj je, inače, bio čovek odvažan i pun vrlina, ali ne bi se moglo reći da ga je volela. Naprotiv, nisu se razumeli.

Rodila mu je sina Ahila, koga je kao malog uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Međutim, ubrzo je napustila i Peleja i sina. Pelej ju je, naime, zatekao kako kali sina nad vatrom da bi postao neranjiv i, misleći da hoće da ga ubije, potegao je na nju mač. Prestrašena Tetida je pobegla, ne objasnivši šta radi i nikad se više nije vratila. Nije je radovala ni slava zato što je majka najvećeg junaka među sto hiljada ahejskih vojnika pod Trojom. Znala je za proročanstvo da će Ahil, izabere li slavu ratnika umesto duge i spokojne vladavine u Ftiji, poginuti u cvetu mladosti. Kao majka želela je, svakako, da njeno dete živi, ali Ahil je odabrao slavu. Tetida je preduzimala sve što je bilo u njenoj moći da mu spasi život, čak ga je i sakrila od kralja Agamemnona koji ga je kao vrhovni zapovednik ahejske vojske pozvao u rat protiv Troje, a kad je u bojevima pod Trojom Ahil ostao bez oružja, zamolila je boga Hefesta da mu izradi novo. Međutim, protiv sudbine nemoćni su i bogovi.

U burne događaje sveta mitova Tetida je često znala da se umeša, i to uvek onako kako je nalagala njena plaha i dobra ćud. Spasila je Hefesta, kad ga je njegova majka zbog telesne mane bacila s Olimpa. Sakrila je u svojoj podmorskoj pećini boga Dionisa, kad ga je progonio kralj Likurg. Pomogla je čak i Zevsu, kad su se protiv njega pobunili olimpski bogovi i privezali ga uz presto tako da nije mogao da se pomeri: pozvala je storukog diva Brijareja da ga oslobodi. Na Tetidinoj svadbi s kraljem Pelejem došlo je do čuvenog spora oko zlatne jabuke, spora koji je svojim posledicama doveo do trojanskog rata i Ahilove smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 13 Apr - 8:51

Dioskuri

Rodili su se kao blizanci, ali su ipak bili samo polubraća. Kastorov otac je bio spartanski kralj Tindarej, Polideukov Zevs, a majka im je bila Tindarejeva žena Leda. Imali su dve sestre: Helenu koja je, kao i Polideuk, bila Zevsova, i Klitemnestru koja je bila Tindarejeva kćerka. Braća su se isticala hrabrošću, snagom i odvažnošću, uvek su se borili rame uz rame, a kao i svojim junačkim delima proslavili su se iskrenom bratskom ljubavlju.

Polideuk je kao Zevsov sin bio besmrtan i imao divovsku snagu. Niko od ljudi mu nije bio ravan u borbi. Smrtni Kastor bio je vešt vozač bojnih kola i polazilo mu je za rukom da ukroti i najplahovitije konje. U mladosti braća su dobila solidno obrazovanje, i njihovi očevi i učitelji su s pravom mogli da budu ponosni na njih. S junakom Jasonom učestvovali su u pohodu Argonauta u Kolhidu, s Meleagrom u lovu na opasnog kalidonskog vepra, s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Iz svih pohoda vratili su se ovenčani slavom. Oslobodili su i svoju sestru Helenu kad ju je kao sasvim mladu oteo atinski kralj Tezej, uz pomoć lapitskog kralja Piritoja. Njenu drugu otmicu (koju je izvršio trojanski kraljević Paris) braća više nisu mogla da spreče. U to vreme su već spadali u heroje, za koje pesnik kaže da se ne hrane hlebom i vinom ovog sveta. Naime, za Kastora i Polideuka se ne može utvrditi da su za vreme druge Helenine otmice, koja je bila uzrok trojanskog rata, već bili mrtvi, ali nisu više bili ni među živima.

Ta neobična okolnost imala je, međutim, sasvim običan uvod. Sa Linkejem i Idom, sinovima mesenskog kralja Afareja, ukrali su jednom prilikom u Arkadiji stado bikova. (Krađa stoke bila je u herojsko doba sasvim uobičajen posao kraljeva i kraljevskih sinova, slično kao kasnije osvajanje tuđih zemalja). Pri deobi plena zametnula se kavga za koju je bio kriv Ida jer ih je prevario. Blizanci su zbog toga upali u Meseniju i odveli celo stado zajedno s delom koji je pripadao drugoj dvojici, a da bi ih do kraja razljutili, oteli su i njihove neveste. Budući da im je bilo jasno da Ida i Linkej neće hteti da ih puste da odu, blizanci su se sakrili u šuplje deblo da bi ih dočekali i napali iz zasede. Ali Linkejev oštar pogled proniknuo je kroz drvo, a Idina strela probila stablo i zarila se u Kastorove grudi. Polideuk je skočio iz svog skrovišta i bacio se na njih da osveti smrt svoga brata. Prvo je dostigao Linkeja i ubio ga jednim udarcem šake. Zatim se bacio na snažnog Idu. Nemilosrdni boj odlučio je Zevs: iz oblačnih visina poslao je munju i njome spalio Idu. Ali Polideuk se umesto zahvaljivanjem, Zevsu obratio kletvom i prebacivanjem što mu nije dao da umre zajedno sa Kastorom. Prokleo je i svoju besmrtnost koja ga je sprečila da podeli sudbinu sa svojim bratom. Zevs je pokušao da ga umiri, ali uzalud. Najzad mu je dao da bira: ili će večno mlad živeti među olimpskim bogovima, ili će jedan dan boraviti u tamnom Hadovom carstvu sa bratom, a jedan dan na svetlom Olimpu. Polideuk je s radošću odabrao drugu mogućnost. Tako su, kako kaže Homer, oba brata "jednog dana živi, a drugog opet mrtvi: poštovanje što ga stekoše tako, bogovima su besmrtnim nalik".

Kao i mnogi drugi junaci, i Dioskuri su iz grčkih mitova prešli u rimske. Rimski istoričari tvrde čak da je bitku s Latinima kod Regilskog jezera 496. godine p.n.e. odlučila rimska konjica na čije su se čelo stavili Kastor i Polideuk glavom (lat. Castor i Pollux).

Slava Dioskura preživela je hiljade godina: i danas ih u vedrim noćima možemo videti na nebeskom svodu kao sazvežđe Blizanaca.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 13 Apr - 8:53

Elektra

Prvo od tih božanskih bića je kći titana Okeana i njegove žene Tetije. Udala se za Taumanta, boga prirodnih pojava na moru, i imala s njim četiri kćeri: boginju duge i glasnicu bogova, Iridu, i tri nakazne polućene-poluptice, Harpije.

Druga od njih bila je kći titana Atlasa i okeanide Pleone. S najvišim bogom Zevsom imala je sina Dardana, praoca osnivača Troje, Ila. Zevs ju je preneo na nebo zajedno sa njenih šest sestara i pretvorio u sazvežđe Plejada (Vlašići). Nakon pada Troje, u žalosti je raspustila kose i povremeno luta nebom kao zvezda repatica.

Smrtna Elektra bila je kći mikenskog kralja Agamemnona i njegove žene Klitemnestre. Spasila je svog brata Oresta i pomogla mu da se osveti očevim ubicama, stricu Egistu i vlastitoj majci Klitemnestri. Posle te osvete, čijoj je pripremi posvetila sedam godina svog života, udala se za Orestovog prijatelja Pilada i otišla s njim u Fokidu. S Piladom je imala sina Strofija.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 13 Apr - 8:54

Erinije

Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Ishil ih naziva kćerima tamne noći Nikte. Sofoklo kćerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takođe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone počinioce zločina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuđiva čovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodične veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštićene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siročad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je činila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajući za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih mučile. Pred njima se nije moglo uteći, pa čak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moć kao na zemlji. Pred njima je bila nemoćna i kraljevska, sveštenička i svaka druga vlast. Čak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u činjenici da niko na svetu ne može čiste savesti reći da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zločin počinili nesvesno, ili čak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zločin su i same navodile. Te njihove negativne osobine očigledno su prevladavale pozitivne, slično kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako učine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grčki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. "Dobrohotnima". Čini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguće da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu ćud. Pesnici klasičnog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošću da menjaju obličje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grčkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralačkih i nepomirljivih boginja. I zločinačke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takođe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se označavaju jarosne i agresivne žene.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 25 Apr - 11:05

LEGENDA O BOGU I BOGINJI NIGERIJANSKOG NARODA JORUBA - OLOKUN I OLODUMARE

Nakada davno prije, jako jako davno, pod Nebom postojala je jedino voda, a boginja Olokun bijaše vladarica dubokog vodenog i beskrajnog prostranstva. Onda Olodumare, vladar Neba i glavni među bogovima, pošalje boga Obatalu da na tom vodenom beskraju stvori Zemlju. Olokun se strašno razbjesni jer joj Olodumare nije ništa rekao o svom naumu, a kamoli da je od nje zatražio dopuštenje za ometanje njezinog posjeda. Olokun bijesna poviče prema Nebu ne bi li dozvala Olodumara: 'Zbog čega bi ti bio vrhovni vladar svima? Siđi dolje i ja ću ti pokazati da sam sposobnija i jača od tebe!'

[You must be registered and logged in to see this image.]
Okolun

Olodumare se samo glasno nasmijao i poručio: 'Ne mogu mene pobijediti takve kao što si ti! No, poslat ću ti svog glasnika koji će te pobijediti.' Olodumare pošalje kameleona pred Olokun koja ga dočeka obučena u prekrasnu opravu plave boje vodenih dubina. No, nemalo se iznenadi kada je i kameleon imao opravu isto takove boje. Olokun ga zamoli da se opet nađu sutradan kada ona obuče opravu nježne boje ružičaste školjke. No, kameleon je imao isto takovu boju. Olokun pokuša još jedanput, pa obuče opravu boje jarko crvenog koralja, no, kameleon je došao opet u istoj boji. Napokon boginja Olokun prizna svoj poraz govoreći: 'Ako je Olodumarev glasnika tako izvanredan, koliko je tek onda Olodumare onda veličanstven. Uistinu je zavrijedio da vlada svima nama!'

[You must be registered and logged in to see this image.]
Olodumare
__________________








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 25 Apr - 11:06

LEGENDA O JAPANSKOJ BOGINJI AMATERASU

Amaterasu je glavna boginja japanske mitologije (šintoizma), a Japanci još i danas vjeruju da od Amaterasu počinje njihova carska loza i od nje vodi podrijetlo svih japanskih careva. Još i danas milijuni Japanaca početkom proljeća hrle u grad Iseu gdje se nalaze hramovi podignuti u časti Amaterasu, a Japan se još i danas rado naziva – Zemlja izlazećeg Sunca.

Sada će Vam Athumanunh napisati kako je to bilo i ostalo zapisano u mitologiji drevnog Japana. Kad je bog Izanagi postao umoran od vladanja Svijetom, on pozove svoju djecu i razdijeli im svoje Nebesko kraljevstvo na slijedeći način: Susanowo dobije sva mora i oceane, Tsukuyami pripadne noćno Nebo sa Mjesecom i svim Zvijezdama, a Amaterasu dobije Sunce i plavo Nebo. Tako Amaterasu Svijetu donosi svijetlo i toplinu i zbog nje sve na zemlji raste i cvate. Susanowo postana poradi toga strašno ljubomoran na sestru Amaterasu, pa zapjeni mora, uzburka oceane i stvori oluje koje će Svijetu ubrzo donijeti nevolje. Vjetrovi su hujali zemljom i uništavali polja i stabla, te upropaštavali ljetine. Amaterasu se strašno razljuti i uznemiri, te se skloni u pećinu iz koje ne htjede nikako izaći. Bez Amaterasina svijetla i topline Svijet postane hladan i mračan, te njime zavladaju zlo i kaos.

Sve to se nimalo ne dopadne drugim bogovima, pa oni na brzinu smisle kako da Amaterasu ponovno privole da izađe iz pećine. Najprije su pored ulaza u pećinu postavili čarobno ogledalo, potom na okolno drveće objesili mnoštvo dragulja i na kraju zapalili krjesove. Naposljetku, Uzume boginja plesa izvede divlji i ludi ples kojemu su se grohotno smijali svi bogovi. Amaterasu je iz pećine pitala čemu se oni tako grohotno smiju, a bogovi joj u glas odgovore: 'Pronašli smo božicu sjajniju od tebe! Sada slavimo u njezinu čast.' Naravno, boginja Amaterasu nije mogla odoljeti (ženska pretjerana znatiželja dakle postoji i kod boginja), pa ona proviri iz pećine, te ugleda vlastiti odraz u ogledalu, što je u prvi mah zbuni. Tu Amaterasuinu zbunjenost iskoriste ostali bogovi koji zgrabe Amaterasu za zapešća i izvuku je van iz mračne pećine. Potom brzo zatvore zauvijek pećinu da se Amatersu tu više nikada ne bi skrivala. Amaterasu ponovno zauzme svoje mjesto među bogovima na Nebu, nanovo donoseći Svijetu toliku potrebitu toplinu i svijetlo novom životu na Zemlji. Nikada više Amaterasu nije otišla.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Amaterasu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 25 Apr - 11:08

JEVREJSKA LEGENDA O LILIT

NJen dom je u ogledalima, u kojima ženski rod bez daha posmatra svoje kovrdže. Ona, prognana, dala je život demonima iz pećine, Lilim, koji se još davno razleteše po celom svetu. Lilit, neposlušna, ponosna, beše prva žena koju Jahve beše stvorio od zemlje, od iste one crne zemlje kao i Adama. Lilit, gorda u svojoj lepoti, ne htede da se pokori surovoj Adamovoj želji (da legne ispod njega), nego htede da bude jednaka, kakva i jeste. Adam se ražesti, i htede da je uzme na silu.

Lilit ustuknu, besno prosikta pravo ime Stvoritelja, i ispruži novorođena krila; Raj je uskoro bio daleko na istoku. Tvorac vide sve to i uze da od rebra čoveka napravi ženu koja će biti poslušna. Lilit, prva od žena, živeće zato doveka u crnoj tami slobode. A svaka žena, jednim pogledom u ogledalo, postaće kćer Lilit, zauvek. Nepokorna.

Sada, dok pati u dubinama mračne pećine pokajanja, Lilit još razmišlja o drevnoj pobuni. I ponosna je na to što je uradila, rešena da istraje. "Zar je trebalo da prihvatim volju onog koji je od istog mesa kao i ja? Lilit, žena, da legne ispod Adama, muškarca? Da tako zapečatim sudbinu svih svojih kćeri? Radije ću zauvek drhtati u ovom mraku, neka mi tiha smrt umiri kosti; neka žene znaju, u svetu ogledala čeka ih Lilit, prokleta, da im govori o lepoti i snazi, o volji i stvaranju života.

I tako će biti dok sve moje kćeri ne ustanu, tražeći ono što im pripada po rođenju" - šapuće Lilit, demon, samoj sebi. Radije će biti jednaka sa Samaelom, nego se pokoravati onom što nije pravedno; to je suština Lilit. Radije će goreti u Paklu, slobodna, nego se pokoravati u Raju. Lilit, žena.

- A ti, Evo, kćeri, seti se uvek zmije koja je iskušala tvoju ćud; jer to, nedostojna, bila sam ja, Lilit - govori ona praznini tmine.

Neshvatljivi zakoni Edena učiniše da Lilit dobi dete Adamovo. Srdžba i tuga ga učiniše posebnim, za sva vremena. On, zvani Asmodeus, biće prisutan kada ljudi označe svoj kraj, i do tada će ih podsećati na to. Posle njega dođoše druga deca, manje joj draga. Lilim, deca Lilit, demoni noći, nose u svojim praznim žilama njen pravednički bes, ali nikada njenu ljubav.

Lilim su osuđeni na smrt, stotine njih svakog jutra pada pod mačevima anđela. Zato Lilit dolazi sa mrakom i krade živote iz ljudske odojčadi. Samo imena tri anđela koja Tvorac posla da uhvate Lilit biće zaštita od strašne osvete prve od žena. "Sanvi, Sansanvi, Semangelaf", pisaće na amajliji koju mora nositi dete, i to osam dana ako je žensko ili dvadeset, ako je muško.

[You must be registered and logged in to see this image.][You must be registered and logged in to see this image.]
Lilit








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 25 Apr - 11:09

MIT O ISTARSKOJ ATLANTIDI

Po legendi tesalski kralj Pelija šalje grupu odvažnih ljudi pod vodstvom heroja Jasona iz Tesalije u Kolhidu. Cilj putovanja bio je oteti kolhiđanima runo zlatnog ovna. Argonauti kreću na put lađom Argo. U krađi zlatnog runa pomaže im kći kralja Kolhide, Medeja, koja potom, zajedno s Argonautima bježi lađom Argo te se vraćaju u Grčku.

Po otkriću pljačke njihovog blaga, kolhiđani organiziraju potjeru za Jasonom, a potjeru vodi Medejin brat Apsirt. Argonauti bježe Dunavom do Save pa manjim rječnim tokovima dolaze nekako do Istre (podsjećam vas, ovo je mit, a ne predavanje iz zemljopisa). Konačno stižu do Cresa i Lošinja. No, kolhiđani ih prate u stopu i kod ovih otoka dolazi do nove bitke. Medeja, namamivši brata Apsirta, omogućuje Jasonu da Apsirta ubije.Kralj Ejet, dođe po tijelo svoga sina, obustavi potjeru te se sa svojom vojskom vrati u Kolhidu.

Jazon, Medeja i Argonauti nađu utočište u Histrii. Tu na izvoru vode (izvor vode i dan danas postoji u Puli. Rimljani su od njega napravili hram Nimfej) stvore grad Polai, grad bjegunaca, današnju Pulu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 25 Apr - 11:10

HRVATSKA LEGENDA O NEVI NEVIČICI


Tako bili mlinar i mlinarica, a oboje bili tvrda i krivična srca. Kad bi careve sluge donijele žito, da se samelje, mlinar samelje žito, ništa ne uzme za platu i još pošalje caru milošte, samo da se umili silnom caru i njegovoj kćeri, oholoj carevni. Kad pak dođe sirotinja, da samelje žito, mlinar uzima od dvije mjerice jednu sebi za platu i drugačije neće da melje.
Tako jednog dana, a bilo to ravno o Koledama i ciča zima, dođe do mlina neka baka, a na baki krpe i dronjci. Stajao mlin u gaju na potoku, i nitko nije mogao znati, odakle je baka došla.

Ono pak ne bijaše baka, kao što jesu bake, već ono bijaše Mokoš. A Mokoš znala je u svašta da se pretvori: i u pticu i u zmiju i u baku i u djevojku. I još mogaše Mokoš svašta načiniti: i zla i dobra. Al jao si ga onomu, koji joj se zamjeri, jer bijaše vrlo pakosna. Stanovala Mokoš u glibu nakraj močvara, gdje je jeseni sunce sjedalo. Kod nje bi Sunce sve zime noćivalo, a Mokoš znala i ljute trave i krepke pregovore, te bajlila i tetošila nejako Sunašce, dok se ne bi o Koledama pomladilo i nanovo prosinulo!

- "Dobar vam dan", nazove dakle baka Mokoš mlinaru i mlinarici, "i da mi sameljete ovu torbu žita."

Stavi baka torbu na tle, a mlinar će:
- "Samljet ću: polak torbe tebi za pogaču, a polak meni za naplatu."
- "Nemoj tako, sinko! Uzmanjkat će mi za pogaču kolednicu, jer eto u mene šest sinova, a sedmo unuče Sunce mi se rodilo."

- "Idi ne bulazni, stara budalo", otrese se mlinar. "Baš i naličiš, da budeš Sunčeva baka!"
Pa amo-tamo, al mlinar ne htjede nikako da melje bez po torbe, a baka uprti opet svoju torbu i ode stazom, kuda bijaše i došla.

Bila pak u mlinara kćerka, krasna djevojčica, a zvali je Neva Nevičica. Čim se bijaše ona rodila, okupale je vile u omaji, te se od nje svako zlo odmahivalo kao voda od mlina. I još joj narekoše vile, da će joj u svatovima biti Sunce djeverom; ele, ona Sunčeva nevjestica. Zato je i nazvali: Neva Nevičica, a bila ona prekrasna i uvijek nasmijana kao vedar dan.

Ražalilo se Nevi Nevičici, kad je mlinar onako otpravio baku. Ode ona, dočeka baku u gaju i reče:

- "Vrati se, bako, sutra, kad budem sama. Samljet ću ti žito bez plate."
Sutradan mlinar i mlinarica odoše u šumu, da usijeku badnjak za ognjište, a Neva Nevičica osta sama. Ne potraja dugo, eto bake sa torbom.

- "Dobra ti kob, djevojčice", reče baka.
- "I tebi dobra bila", odvrati Neva Nevičica. "Čekaj, bako, da otvorimo mlin."
Bijaše ono maleni mlin žličar, hvatao vodu u četiri prekrštene žlice te se okretao kao vreteno. Mlinar bijaše pak zapeo mlin, te Neva Nevičica morade do koljena u leden potok, dok otpusti zavor.
Zaklepeće mlin, krenu se žrvnjevi, i samelje Neva Nevičica žito baki. Napuni joj torbu brašna i ništa ne uze za platu.

- "E, hvala ti, djevojče", reče baka Mokoš "bit ću ti na pomoći, kud god budeš nogom prolazila, kad nisi čuvala nožice od ledene vodice, niti ruke od neplaćene muke. I još ću kazati momu unuku Suncu, tko ga ovo dariva pogačom." Onda uze baka brašno i ode.
Od tog dana ništa u mlinu bez Neve Nevičice biti ne mogaše. Dok se ona ne takne mlina, dotle ne hvataju žlice vodu; ako se ona ne nagledne u mučnjak, u njemu nikad brašna. Ma koliko u njega padalo sa žrvnjeva, sve ko da u zemlju propada: mučnjak prazan, dok ne zirne u njega Neva Nevičica. Pa tako i sa svime bilo, što se mlina držalo.

Trajalo to dosta dana, trajalo i potrajalo, al mlinar i mlinarica stali nenavidjeti kćerku i mrziti na nju. Više li se ona pašti i više li zarađuje, to mrkije oni na nju gledaju, gdje ona može sve pjevajući, a oni ne mogu ni zube lomeći.

Bilo tako jednog jutra, u Krijesnim danima, kad Sunce, silno i žarko, prolazilo pod pol neba kao žeženo zlato. Nije više Sunce u glibu noćivalo, niti ga Mokoš bajlila, nego Sunce vladalo svijetom, slušali ga i nebo i zemljica. Sjela Neva Nevičica o Krijesu pred mlin te pomislila:

- "Da mi je otići odavde, kad im mrzovoljnima ne mogu da ugodim."
Istom ona tako pomislila, al se već pred njom stvorila ona baka, što bijaše Mokoš.
- "Ja ću ti pomoći, al valja da me u svemu poslušaš i pazi, da mi se ne zamjeriš", - reče baka. "Evo jutros išetala ohola carevna po livadi, izgubila ključeve od škrinje i rušnice te sad ne može do krune ni do odore. Razglasila carevna: tko nađe ključeve, ako je momak, bit će mu carevna ljuba i vjerenica, ako li je djevojka, uzet će je carevna za prvu dvoranicu. A ti hajde sa mnom, pokazat ću ti, gdje u štiru leže ključevi. Odnijet ćeš ključe carevni i bit ćeš joj prva dvoranica. Svilom ćeš se zagrtati i carevni uz koljeno sjediti."

Stvori se odmah Mokoš prepelicom, a Neva Nevičica pođe za njom.
Tako dođoše na livadu pred careve dvore. Po livadi razišli se kićeni junaci i plemenite gospođe, a oko livade konjušari bijesne konje podržaju. Samo jednog konja ne drži konjušar, već ga drži boso siroče. Bio ono konj Oleha bana, a bio konj najžešći. Oleh ban pak junak najljepši pod nebeskom kapom. Svatko može poznati Oleha bana među onolikim banima i županima, jer na njemu odora nekićena, al bijela čelenka gizdavija od svih ostalih.

Hodaju tako junaci i plemenite gospođe livadom i sve čizmicama travu razgrću, ne bi li našli ključeve. Samo Oleh ban slabo se za ključeve ogleda, kano da mu je do igre i obijesti. A na prozor carevna izgleda i pazi, kojeg li će sreća poslužiti. Dobro pazi ohola carevna i sve sebi dobru sreću baje, ne bi li Oleh ban ključeve našao.

Kad došla Neva Nevičica i pred njome prepelica, nitko ih na livadi i ne opazio doli jedinoga Oleh bana.

- "Još ne vidjeh ovako mile djevojčice", pomisli Oleh ban i pođe spram nje.
Al uto opazila Nevu Nevičicu i carevna s prozora, te kako bijaše ohola i nasmiješena, i ne pogleda, kako je ono milo djevojče, nego se razljuti i reče: "Toga bi se još htjelo, da ova priprosta djevojka nađe ključeve, te da mi postane dvoranicom!" Tako pomisli i odmah odašalje sluge, da otjeraju onu djevojčicu.

Ide livadom Neva Nevičica, kud je vodi prepelica. Tako dođoše do pol livade, gdje se bijaše štir razrastao. Razmakne prepelica dva lista nakraj štira, a pod njima ključevi.
Sagnu se Neva Nevičica i digne ključeve, a kad pogleda na careve dvore i zagleda oholu carevnu, uplaši se Neva Nevičica i pomisli: "Gdje bih ja bila carevni dvoranica!"
Kad ovako pomisli, ogleda se ona, a uz nju divan junak, kao da se suncem bratimio. Bijaše to Oleh ban.

Brzo smisli Neva Nevičica, ne učini, kako joj bijaše Mokoš zapovjedila, nego pruži ključeve Olehu banu:

- "Evo tebi ključevi, neznani junače, nek ti bude carevna ljubom i vjerenicom", reče Neva Nevičica i ne može da skine očiju sa divnoga junaka.

Ali uto dođoše i sluge sa bičevima te se nemalo okosnuše na Nevu Nevičicu, da je po zapovijedi carevne protjeraju sa livade. Kad ovo vidio Oleh ban, brže se junak smislio te odgovara Nevi Nevičici:

- "Hvala tebi na ključevima, mila djevojčice, al sam eto drugo zamislio. Ti ćeš meni biti ljuba i vjerenica, jer si ljepša nego jutarnja zvjezdica. Evo dobrog konja moga, ponijet će nas u moju pustu banovinu."

Radosna pođe Neva Nevičica uz Oleha bana, a on je digne do sebe na konja. Kad na dobrom konju poletješe carevni uz prozore, vješto se baci Oleh ban ključevima, te se upravo na okno ovjesiše.

- "Evo ključevi, svijetla carevno", doviknu Oleh ban carevni - "u sreći nosila krunu i odoru, a ja sam sebi našao djevojku."

Svu noć jezdio Oleh ban s djevojčicom, a pred zoru stigoše u pustu banovinu, do hrastove gradine Oleha bana. Oko hrastove gradine tri opkopa, a nasred gradine čađavi dom.

- "To su dvori Oleha bana", reče junak Nevi Nevičici, te se i sam nasmijao, gdje boljih dvorova nema. Al se nasmijala bolje Neva Nevičica, gdje će banovati uz takvoga divnog junaka.

Tako oni umah narediše svatove, da se proslavi vjenčanje. Uzvaše dvadeset junaka i dvadeset ubogih sirota, a više naroda i ne bilo u pustoj banovini. Pa da ih bude više i veselije, pozvaše još iz planine vuka i vučicu te surog orla i sivog kraguja, a Nevi Nevičici dvije djeveruše: grlicu i tanku lastavicu.

I još se Neva Nevičica pohvalila Olehu banu: "Da me može prepoznati Sunce, i ono bi mi u svatove došlo. Bilo bi mi Sunce djever u svatovima, jer mi tako narekoše vile."
Sakupiše se, ele, svatovi u čađavome dvoru, da piruju - a ne znadu: huda im se sreća piše.

Ujelo oholu carevnu za srce, kad joj ono Oleh ban dobacio ključeve, te pred tolikom gospodom, pred banom i županima, zahvalio na svijetloj carevni, a privolio neznanoj djevojci.

Nagovara carevna cara, oca svoga, moli ga i zaklinje, dok ga ne namoli, te joj car predade svoju vojsku silenu. Vojska krene na dobrim konjima k pustoj banovini Oleha bana, a vodi je ljuta carevna.

Baš svatovi za stol, a vojska na vidiku. Tolika je silna, te je pokrila svu pustu banovinu, da ne možeš ni pedlja zemlje ugledati. A pred vojskom glasonoša viče, neka svatko živ na svijetu čuje:

- "Ide silna vojska izabrana, da pokori prkonjicu bana. Živoga će bana uhvatiti, a banici srce izvaditi."
Kad to čuo Oleh ban, upita Nevu Nevičicu:
- "Bojiš li se, krasna djevojčice?"
- "Ne bojim se", odgovori ona radosno, "uzdam se u mrkog vuka i vučicu, u dvadeset junaka i dvadeset sirotinje, a ponajviše u junaka Oleha bana. I još imam dobre djeveruše: grlicu i tanku lastavicu."

Nasmija se Oleh ban, ali već bijahu svatovi poskakali na noge lagane. Uhvatili junačko oružje i junaci i sirotinja, stali uz prozore doma čađavoga i nategnuli dobre lukove i svilene tetive, da čekaju carevnu i vojsku. Ali ono bila vojska tako silna, te joj odoljeti ne može ni Oleh ban ni njegovi svatovi, ni njegov dom čađavi.

Prvi poginuše mrki vuk i vučica, jer preskočiše gradinu i okope i srnuše pred carevu vojsku, da sred vojske povade oči oholoj carevni. Al se diže stotinu kijača, brani vojska oholu carevnu, polomi krila orlu i kraguju, i još ih teški konji s crnom zemljom sastavili.
Sve bliže silna vojska prilazi k domu čađavome, a kad je bila već na domaku, otpustili svatovi svilene tetive te lakim strelicama pozdravili vojsku. - Al ne čekaju ljuti strijelci ljute carevne.

Poletješe strijele i tamo i amo, a ono nebrojeni strijelci u vojsci bijahu, te se osuše strijele na prozore doma čađavoga kao nebeska pomora. Na svakome junaku po dvije, po tri rane, a na sirotinji ima i desetak.

Najtežih rana dopanuo Oleh ban, te mu junaku i ruke preklonule, toliko ga rane ovladale.
Pođe hitra Neva Nevičica uz Oleha bana, da mu na dvoru doma čađavoga ispere rane. Dok ona njemu rane ispirala, reče Oleh ban:

- "Slabo smo se sreće nanosili, moja Nevo Nevičice. Nemaš više, u koga da se uzdaš, a evo vojske na vratima doma čađavoga! Polomit će hrastove zapornje, razvaliti starodrevna vrata - izginusmo, pogibosmo i vuci i orlovi i junaci i sirotinja i Oleh ban i njegova Neva Nevičica!"

Ali se Neva Nevičica jadu domislila pa reče:
- "Ne boj se, bane, poslat ću ti grličicu, da nam dovede Mokoš iz močvara. Svašta Mokoš znade i učiniti može, ona će nam pomoći."

Poslala Neva Nevičica hitru grlicu. Otprhnula siva grličica, brža je nego sve tetive strelica, pa je strijele carske ne stigoše. Odletjela i dovela Mokoš iz močvara. A Mokoš se bila stvorila vranom i sjela na sljeme doma čađavoga.

Al već i vojska na vrata udarila. Stale udarati teške kijače o vrata i vratnice, stoji stuka, stoji lupa, tutnji veža i nadvorje doma čađavoga, kao da paklena krupa o vrata Oleha bana lupa.

- "Srećna bila, moja Mokoši", molila se krasna Nevičica crnoj vrani, "srećna bila, hajde nam pomozi od opake carevne - evo pogibosmo mladi!"

Ali Mokoš pakosna jedva dočekala, da svoj jad iskali. Zatrepće vrana crnim krilima te progovori:

- "Pomozi si sama, moja golubice! Bješe mene poslušati, bješe carevni ključe odnijeti. Ti bi se carevni umilila, pa bi sada njojzi uz koljeno sjedila, svila bi te odijevala, a zlatna kupa napajala. Što si htjela, to si dočekala! Evo ti sad doma čađavoga, u domu ranjena sirotinja, a pred domom vojska nebrojena. Neka ti pomaže, tko te tako naučio!"
Kad je ovo čuo Oleh ban, skoči ranjen junak na noge i povika bijesno:

- "Ostavi se, Nevo Nevičica, jalova posla! Gdje je vrana još pomogla junaku! A ti mi bježi s krova, crna zlokobnice, da ne tratim lagane strelice, da ne strijeljam po sljemenu ptice." Zatim ogrli Oleh ban Nevu Nevičicu i reče:

- "Kad poginem sred careve vojske, idi, moja krasna Nevičice, pokloni se carevni, pa budi ljutoj carevni dvoranica, što si trebala biti Oleh banu banica." Stužio se junak Oleh ban, ali onda se otrgne od Nevičice, srne kroz nadvorje i vežu, da odigne hrastove zapornje, da otvori vrata vojsci nebrojenoj, da pogine ili da se probije kroz vojsku.

Osta sama na dvoru Neva Nevičica, a nad njome na krovu crna Mokoš. Čuje se, gdje padaju teški zapornji - sad će stara vrata popustiti, sad će vojska nesmiljena nasrnuti, Oleh bana sužnjem učiniti, a njojzi, miloj djevičici, srce izvaditi. Hitre misli prevrće Neva Nevičica: što će i kako će? - Oglednu se krasna Nevičica, ne bi li se tkogod smilovao, iz ljute nevolje pomogao! Oglednu se milo i premilo i po zemlji i po nebu. Kad u nebo poglednula a nebom Sunce prolazilo, žarko kao žeženo zlato. Kada ona k Suncu pogledala, zadivilo se Sunce onolikoj milini, pak se odmah na nju ogledalo. Zgledali se Sunce i Neva Nevičica, a kako se zgledali tako se upoznali, te se odmah Sunce dosjetilo: "Evo, to je ona nevjestica, kojoj ide Sunce u svatove. U dobar čas mi pogače darivala, u bolji čas je k meni pogledala."

Čulo Sunce, kako se čas prije Mokoš okosnula na Nevu Nevičicu i kako joj pakosna ne htjede da pomogne, pa se sada Sunce gromko prokaralo. Od straha zanijemila cijela banovina, od straha se spustile sjekire i kijače, a silno Sunce nad Mokoši grmjelo:
- "Ej dadiljo, srce nemilo! Kad bi pakost svijetu pravdu krojila, gurava bi pravda nastanula! Ako si me iz gliba odbajlila, u glibu si jadna i ostala. Nisi sa mnom nebom prošetala, nit si sa mnom s neba pogledala, da bi znala pravdu otkrojiti. Ej, dadiljo, srce nemilo! Zar će o Krijesu silno Sunce zaboraviti, tko ga slabašna o Koledama darivao? Il će djever Sunce zamjeriti nevjesti što ostavi caru dvore, carevni dvoranstvo, te privoli po srcu junaku? - Propadaj u zemlju, crna dadiljo, ti u zemlju, a ja sa nebesa, da pomognemo čestitog junaka i njegovu krasnu djevojčicu."

Sluša i nebo i zemlja Sunce, kako ga ne bi poslušala crna vrana, što bijaše Mokoš! Odmah Mokoš u zemlju propala, da učini po zapovijedi Suncu.

A Sunce, koliko bilo žarko po sebi, toliko se još više osililo. Udri Sunce odozgora, ražarilo pustu banovinu, razgrijalo i nebo i zemlju; gvozdenu bi planinu usijalo!

Razbijelješe se šljemovi na nesmiljenoj vojsci, usijaše se oni teški oklopi, ražariše se koplja i sjekire. Uhvatila omara ljutu carevnu, uhvatila omara strijelce nebrojene, gdje im gori mozak pod šljemovima, a prsa im sopću od žege pod oklopom. Koga krov ne čuva, taj živ ne ostaje. Omara vojsku k zemlji oborila. Jedan drugomu preko pasa pada; ovaj onog pobratima zove - još ne zovnu, a već se oborio.

Mori tako Sunce vojsku nesmiljenu, a Mokoš pod vojskom Suncu pomagala i duboke glibe otvorila. Gdje kojega Sunce oborilo, tu se pod njim i glib otvorio: u glib pada, a glib se zatvara; gdje stajao, tu mu grob nastao.

Propadao tako vojak za vojakom, tako strijelac za strijelcem, tako carevna, tako oružje bojno i sjekire i kijače. Strahota je pogledati onoliku vojsku, gdje joj Sunce sudi, a zemlja pokapa! - Kratko doba, jedan ili dva časa, i nestade ona silna vojska, a u banovini nigdje žive duše. Samo koji bili pod krovom doma čađavoga, oni živi ostali.

Opet leži tiha pusta banovina Oleha bana, a na prozor izvirila radosna djevojčica, Neva Nevičica, da vidi, e da li se djever ublažio, što je pakost po svijetu pomorio!

Brzo preboljeli rane junaci, jer im dobra sreća poslužila, još brže preboljela sirotinja, jer je sirotinju bijeda naučila. A Oleh ban ni bolovati ne može kraj onakve Neve Nevičice. - Nego u zoru odaslaše tanku lastavicu sa pozdravljem k Suncu. Vratila se do mraka lastavica, donijela od Sunca odzdravlje i da za sutra narede svatove, jer će im djever u svatove doći.

Tako naredili, tako uzvali, a što ono bijahu svatovi i što se pojavilo po pustoj banovini, toga više nema za sto godina ni u deset carevina.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 25 Apr - 11:10

PLUTAJUĆI SVIJET – JAPANSKI MIT POSTANKA

U početku Svijet nije bio ništa drugo do blatna kaljuža. Voda i zemlja bijahu izmiješani i nije bilo ničega osim goleme blatne močvare. Dakako da tu ništa nije moglo živjeti ni opstati. No, u šest nebesa, u visinama, u šest svjetova, na nizinama prebivahu bogovi, demoni i životinje. U zamagljenom nebu i u lebdećem nebu nižih nebesa prebivaše demoni. U zvjezdonosnim nebesima i u visokim, oblačnim nebesima prebivahu niža božanstva, a u nebesima najvećih visina živio je bog stvoritelj Kamui sa svojim slugama.

Njegovo je carstvo bilo okruženo silnim zidinama od kovine, a kroz njih stupiti se jedino moglo kroz velika željezna vrata. Kamui je stvorio Svijet kao veliki okrugli ocean koji je počivao na kralježnici velike pastrve. Kad ova velika riba u sebe uvuče vodu, nastaje oseka, a kada je izbaci iz sebe, nastaje plima. Kad se ta riba pomakne nastaju potresi. Kamui jednog dana sasvim slučajno baci pogled na svijet u nizini koji je bi blatna kaljuža, njemu se to ne dopadne, pa odluči da nešto poduzme. Pošalje on tako pticu vodenu plisku da izvrši njegove zapovijedi i svijet dovede u red. Kad je sirota pliska stigla nad blatnu kaljužu nije znala što bi prvo uradila nad tim beskrajem blata i vode. Ipak, lepršajući krilima i gazeći blato, te ga udarajući svojim repom ptica načini prvotne otočiće suhe zemlje. Pliska još i danas neumorno udara repom po tlu.

Kad je Kamui poslao Sunce da sjaji iznad novostvorenog Svijeta, vrag odluči da ga u tom naumu spriječi. Tako vrag legne u zasjedu i širom otvori usta ne bi li u njih uletjelo Sunce. No, Kamui prezre naum vraga, pa pošalje crnu vranu koja uleti u usta vraga koji počne silno kašljati i zamalo se ugušio, pa on odustane od svog nauma da proguta Sunce. Vrana je od tog trenutka neustrašiva ptica koja se opet kasnije osokolila i radila svakakve nepodopštine, pa čak je i počela krasti ljudima hranu, a to opet čini još i danas.

Kad su životinje koje su živjele na nebesima vidjele kako je novi svijet lijepo mjesto one zamole Kamuia da im dopusti da se presele u taj Svijet i tamo žive. Naravno da im je Kamui to dopustio, a pored njih na tom novom Svijetu stvorio je još bića i stvari. Tako je stvorio prve ljude, Ainu, koji su imali tijela od zemlje, kosu od mišjakinje, a kralježnicu od vrbova pruta. Zbog tog vrbovog pruta ljudi još i danas kada ostare hodaju pogrbljeno. Kamui pošalje svog božanskog čovjeka Aioina među Ainue da ih poduči korisnim stvarima poput lova i kuhanja. Kad se Aioin vratio na nebeska prostranstva, nakon što je podučio Ainue korisnim stvarima, nebesima se širio strašan smrad močvara iz kojih je nastao novi svijet. Bogovi potjeraju Aioina natrag među ljude i zatraže od njega da svoju odjeću, u koju se uvukao smrad, ostavi tamo dolje među ljudima. Aioin to doista i učini, a odbačena Aioina odjeća pretvori se u prve vjeverice.



[You must be registered and logged in to see this image.]

Japanski Ainu oko 1900. godine








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 2 Maj - 21:20

GRCKA LEGENDA O ARTEMIDI, SAVRSENO DEVICI


[You must be registered and logged in to see this image.]
Smeštena na očevim kolenima, trogodišnja Artemida je vedro gledala u oči Diva.
- Šta da ti podarim, kćeri? - upita on veselo.
- Večnu nevinost, oče; onoliko imena koliko ima Apolon, brat moj; luk i strelu poput onih koje on nosi; dužnost da donosim svetlost;
- tuniku boje veselog šafrana, sa porubom boje krvi; neka me, oče Dive, kroz život prati šezdeset mladih nimfi mora, nevinih i mladih kao što sam; o čizmicama koje ću nositi i psima koji će me pratiti u lovu, neka brinu nimfe iz Amnisa na Kritu, oče; sve planine ovog sveta želim; i na kraju, Dive oče, želim samo jedan grad, da gospodarim nad njim.

Preci gospodara Helade su, suočeni sa divljim šumama i tajnovitim brdima, okretali svoje glave ka nebu kad bi god ulovili neku srnu ili divlju svinju. No od širokih i mračnih krošnji ne vide se nebo. Stoga su znali da je moć koja ih hrani, vodi njihove strele, zabada ih vešto u teška bedra životinja, skrivena u ženskoj duši duboke šume. Vizije blede i surove deve proganjale su lovce u umornim snovima.

Blesak u očima ratnika koji prvi beše usnio o onoj koja šalje smrt među ljude isto onako kako ih i isceljuje, o zaštitnici dece i životinja, o onoj koja lovi i nemilosrdno ubija svoje štićenike, taj blesak i reči kojima je govorio o njoj, označili su rođenje Artemide.

- Ha! - uskliknuo je ponosni Zevs uzbuđeno. - Ko ne bi želeo dete kao što si ti! Darivam te sa svim što si tražila. I znaj, Artemido, kćeri, dobićeš trideset gradova, i puteve; da ih čuvaš.

Artemida poskoči i, zahvalivši se ocu, smesta ode do izvora Okeana, gde od ushićenih majki odabra mnoštvo savršenih, devetogodišnjih nimfi. Sa svojom pratnjom onda otide do Kiklopa, na ostrvo Lipari, i zateče ih kako kuju pojila za boga Posejdona. Prekide ih, praveći se nevešta, i zamoli da joj iskuju srebrni tobolac i luk. Bront, stari Kiklop, dobro je znao čija krv teče u venama deve-boginje, i pomazi je, stavivši je na koleno. No Artemida-dete iskaza prvi put svoju divljačku narav i počupa preneraženom kiklopu sve dlake s grudi. Još jedan mrki pogled detinjih očiju, i jednooki nesrećnici baciše se na posao. Tako Artemida dobi ono što je zahtevala.

Priroda lova je objašnjena smislom luka i strele. Harmonija šume ne biva prekinuta do tog jednog presudnog momenta, kada lovac otpusti strunu, a nemoćna žrtva izgubi borbu za svoj život. Beskonačna napetost luka spremnog da pošalje smrt, čednost tog momenta, obećanje da to savršenstvo nikad neće biti narušeno, ima višu realnost od same činjenice ubistva i žderanja.

U božanskoj suštini momenta koji prethodi gubi se sve ono što sledi. Zato Artemida, savršena devica, insistira surovo na svojoj i čednosti svojih pratilja. Kalisto, nimfa koju je oplodio lično Div, biva za kaznu pretvorena u medvedicu (od tog momenta slična sudbina prati sve oplođene žene) i progonjena. Zlosrećni Akteon, koji je samo ugledao nagost boginje i njenih nimfi, bi pretvoren u jelena i raskomadan. Čednost više realnosti mora biti zaštićena krvlju napasnika.

[You must be registered and logged in to see this image.]








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 2 Maj - 21:22

LEGENDA NARODA KITITAS

U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći. 

Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju: 

„Poješću te živu!” 
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba. 
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja. 

Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 2 Maj - 21:23

LEGENDA O LEPTERIJI

Ime Lepterija je nastalo prema grckom elefterija što znaci slobodište. Nadomak Lepterije je Sokograd u kome su nekada živeli robovi. Oni su izlazili van zidina tvrdave i okupljali se oko izvora vode. Pretpostavlja se da je medu robovima bilo i Grka, pa otud ime, prema njihovom slobodištu.

Legenda, medutim, kazuje drugacije. Da je ovaj proplanak sa izvorom nazvan po tragicno nastradaloj kceri Gospodara Sokograda. On je, naime, imao lepu kcer u koju se zagledao Župan, sin gospodara i zapovednika Vrmdžanskog grada. Bila je to velika ljubav, ali pošto su im ocevi stalno ratovali zbog poseda, ta ljubav nije mogla biti krunisana brakom. Onda se dvoje mladih dogovore da Lepterija pobegne kod svog dragana.

U dogovoreno vreme Župan sa družinom dode do zidina Sokograda, Lepterija se iskrade od oca i kroz tajni prolaz pode za Županom. Kad otac primeti da mu nema kceri pošalje poteru i izda naredenje da se Lepterija pogubi. Kad potera sustigne begunce, Lepteriju pogube, a Župan od žalosti za svojom voljenom skoci u najdublji vir Moravice i utopi se. I tako se do današnjih dana proplanak (izletište) naziva Lepterija, a vir Župan (na obodu parka Banjica).








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 2 Maj - 21:24

Tulugaukuk, otac Gavran
Sjeverna Amerika: eskimski mit

U početku bijaše samo tama, a u tami je sjedio gavran, malen i slab.
No, bilo mu je ružno sjediti tako sam, u mraku i u tišini, a još k tome i bez ikakva posla. Stoga gavran, kako je još bio premlad za let, poče skakutati i skakutaše svuda naokolo, a za njim su, nakon svakoga njegova skoka, nastajale planine, šume, rijeke i potočići.
Gavran zapanjeno promatraše tu divotu, uopće ne shvaćajući da je sve to zapravo sam stvorio, već je išao sve dalje i dalje.
Stigavši tako u jednom času do kraja neba, nađe se pred strašnim bezdanom. Uplaši se da će pasti pa raširi krila i u tom trenu osjeti da su mu krila porasla i ojačala te ga s lakoćom drže u zraku. Tada spoznade da je on zapravo Tulugaukuk, otac Gavran.
U letu se strmoglavi u ponor i spusti se do njegova dna, a dno je ponora još vuijek bilo tamno i prazno. Tada Gavran i tu načini iste stvari koje je bio načinio u visinama pa svijet ovdje dolje nazva zemljom, a svijet tamo gore nazva nebom.
Potom Gavran uze neki kamen što svjetlucaše u mraku i baci ga uvis, prema nebu. Kamen se smjesta pretvori u sunce koje obasjavaše sve što postoji.
Jednoga dana, dok je obilazio svijet i divio se svojemu djelu, ugleda veliku stabljiku graška, višu od drveta, a na njoj su rasle ogromne mahune.
Gavran iznenađeno zastade, a na stabljici se graška najednom otvori jedna mahuna i iz nje izađe… čovjek!
Gavran koji do tada nikada nije vidio takva stvora, odskoči natrag. No, i čovjek se uplaši jer još nikada nije bio vidio gavrana. Pribravši se malo od iznenađenja, Gavran upita čovjeka: »Jesi li gladan?«
Čovjek bijaše gladan, i to silno. Gavran mu tada pokaza jedan grm i reče: »Jedi bobice s ovoga grma!«
Čovjek se prihvati posla i sve ih pojede, no od toga još više ogladni.
Tada Gavran uze glinu i od nje načini mošusne bivole i sobove koji smjesta stadoše juriti prerijom. Potom čovjeku dade luk i strijele kojima će loviti, ali ga upozori: »Smiješ ubiti samo onoliko životinja koliko ti je potrebno da preživiš. Inače će ih nestati i ti ćeš ponovno biti gladan.«
Čovjek poštovaše životinje koje je bio stvorio Gavran, a one su mu bile prijatelji.
Prođoše mnoge godine. Ljudi postadoše pohlepni pa stadoše ubijati sve više i više životinja. Gavran je to neko vrijeme s negodovanjem promatrao, a onda odleti u preriju na nebu i više se nikada ne vrati na zemlju.
Jednoga dana, kada se ljudi ponovno sprijatelje s bivolima i sobovima, Gavran će se vratiti..








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 2 Maj - 21:25

Čarobna stijena
Sjeverna Amerika: siuski mit / mit plemena Siouxa

Jednoga dana Kojot pođe u šetnju s prijateljem Zecom. Nedavno bijaše završila zima pa njih dvojica uživahu u toplome proljetnom suncu.
Kojot je na sebi još uvijek imao debeo zimski ogrtač, no sada mu postade vruće pa ga se htjede riješiti. Ugledavši neku veliku okruglu stijenu, pomisli kako mu se pruža prilika da se pokaže velikodušnim pa svuče ogrtač i s ovima ga riječima prebaci preko stijene: »Evo ti nešto da se zaštitiš od studeni, kamena prijateljice!«
Zeca zaprepasti Kojotov postupak te se požuri da opomene prijatelja: »Ovo je čarobna stijena. Pokloniš li joj nešto, više to nećeš dobiti natrag!«
Uskoro zatim s planina stade puhati ledeni vjetar. Oblaci zamračiše nebo te udariše kiša i tuča. Dvojica se prijatelja skloniše u neku pećinu, a Kojotu ubrzo postade hladno. Sjeti se tada ogrtača što ga je onako nepromišljeno bio poklonio onoj stijeni i odluči poći po njega.
Vrati se do stijene i strže s nje ogrtač.
»Tebi ogrtač zapravo i ne treba«, reče joj. »Stojiš tu već cijelu vječnost i dobro si se snalazila i bez njega! Meni je potrebniji!«
I već se okrenu da pođe, kadli iza sebe začu urnebesnu tutnjavu. Stijena se kotrljaše za njim, čvrsto odlučivši da se dočepa ogrtača. Kojot otrča do pećine i povika: »Bježimo, prijatelju Zeče! Ona stijena ima najbolju namjeru da nas pretvori u prostirke!«
Zaista, stijena se prijeteći valjala prema njima. Zec se uspe na neko brdo, a Kojot pobježe u šumu. No, stijena se ne htjede zaustaviti. Pregazi divovsko drveće kao da je riječ o običnim suharcima, a potom nastavi svoj put preko rijeka, ponora i prerija, progoneći sirotog Kojota koji trčaše kao bez glave, glasno zapomažući i moleći razne životinje da mu pomognu. Pritrča cijelo stado bizona, no stijena ih sve rastjera. I medvjedi pokušaše priskočiti, ali i oni moradoše uzmaknuti.
Kojot je bio u gadnoj kaši, no tada do njega doleti jedna ptičica. »Ja ću ti pomoći, Kojote,« reče mu ptičica. »Pusti stijenu da stigne do mene.«
I doista, kada je stijena krenula na nju, ptičica zacvrkuta: »Ćiju-ći!«
Stijena se najednom raspade na tisuće komada koji se posvuda rasuše: tako nastade Stjenjak.
Tom se prilikom Kojot uspio izvući, no više mu nije padalo na pamet da ogrtač pokloni nekakvoj stijeni!.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 2 Maj - 21:25

KATOLICKA LEGENDA O ČETVRTOM KRALJU 

Osim tri kralja-mudraca sa istoka, koji su se htjeli pokloniti Djetetu u jaslicama, na put je krenuo i četvrti kralj. Želio mu je pokloniti tri vrlo vrijedna dragulja. No, budući da je životinja na kojoj je jahao šepala, nije došao pravovremeno na mjesto gdje su se sva četvorica trebala naći. 

Ipak je sam krenuo na put ali je došao prekasno. Jedna prežalosna majka, koju nikako nije mogao utješiti, ispričala mu je o stravičnom ubojstvu djecu u Betlehemu. Među tim žrvama bio je i njen sin. Pun suosjećanja, poklonio joj je jedan crveni dragulj, kojeg je on zapravo želio Kralju-Djetetu pokloniti. Nakon puno mjeseci stigao je u Egipat ali je otkrio da se Isus sa roditeljima vratio u svoju domovinu. Svugdje je pitao i tražio. Na rubu velikog grada susreo je jednog gubavca, koji je skoro umro od gladi. Njemu je poklonio drugi dragulj, kako bi neko vrijeme u budućnosti od toga mogao živjeti. 

Unatoč činjenici da je već trideset godina bio u potrazi, čežnja da pronađe Kralja svijeta je postala još jačom. Ali je također osjećao, kako njegovo staro srce taj naporni put oko pola svijeta nebi moglo izdržati. 


Jednom polusmrznutom djetetu bez odjeće je još poklonio zadnji dragi kamen, kako bi si kupilo odjeću i nešto za pojesti. 


U tom trenutku, sasvim iznenada je sve postalo tamno a tek je bilo kratko iza podneva. Zemlja se počela tresti. U smrtnom strahu je pomislio: „Je li ipak svo moje traženje bilo uzaludno?“ 

Ali tada ga je zaslijepilo sa križa nekakvo nebesko svjetlo i čuo je jedan glas koji mu reče: „Ti si me utješio, kada sam bio žalostan; spasio, kada sam bio u opasnosti i odjenuo me kada sam bio gol!“ 

„Gospodine, ja? Gdje?“ 

„Što si ljudima u potrebi učinio, meni si učinio!“








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:00

CRNOGORSKA LEGENDA O SVETOM TRIPUNU - ZAŠTITNIKU GRADA KOTORA

Putujući u staro vrijeme neki mletački trgovci po raznim stranama Istoka, doploviše u kraj blaženog mučenika Tripuna, nazvano Kamesada u maloj Frigiji, doznavši po pričanju mnogih, da se u Kamsadi nalazi dragocjeno tijelo Svetog Tripuna. Nastojeći svim silama, nekim čudom uz pomoc milosti Božje, uzeše sveto tijelo, donesoše do luke i sa postovanjem ukrcaše u ladju. Razapeše zatim jedra i zaplovivši morem nastojahu da u svoju domovinu donesu tijelo Svetog Tripuna, kao što su bili donijeli tijelo Jevandjeliste. Ali po potrebi Onoga kojem se ne mogu oduprijeti ni vjetrovi ni more, plovili su po velikim morima, ne opažajući ostavljahu za sobom sva mjesta. Kad doploviše u neku luku, misleći da su stigli u Veneciju, tu se zaustaviše. Iz luke nijesu mogli izvesti ladju, premda su više puta pokušavali. Vidjevši Božje čudo, shvatiše da je onaj sveti mučenik izabrao ovo hrišćansko mjesto za svoje. Posavjetovavši se medju sobom, poslije raznih mišljenja i želja, odlučiše šta treba da učine. Onda se odane duše pomoliše Svevišnjemu na ovaj način:

Svemogući Stvoritelju itd, ako je slobodno, dopusti da ovog sveca možemo odvesti preko pučine da se naša domovina njeguje i koristi njegovim spomenikom.

Izgledalo im je da su se molitvom nešto osokolili. Digoše jedra i svom silom upriješe da izadju iz luke. Ali šta vrijedi ljudska sila!...Upoznaše, dakle, po očitom čudu, da ne mogu ni molitvama krenuti sa svetim Mučenikom. Dozvaše plemiće i bolje gradjane rečenoga grada Kotora, i ispričaše im dogadjaj na ovaj način:

Slavni, plemeniti i ljubljeni naši, otkrivamo vam tajnu, koja je do sada bila skrivena. Sa Istoka smo ovdje dovezli Svetog Tripuna mučenika. Dugo smo se mučili da isplovimo, ali on neće da plovi dalje. Gledate, dakle, Hristovog mučenika. Prije bismo zeljeli sa svim svojim imanjem propasti, nego se našom krivicom protiviti ovome svecu.

Na ove riječi spomenuti plemici i gradjani u kratko na ovaj način odgovoriše:

" Dragi naši i nama najbliži susjedi, i po mjestu i jednako po ljubavi, koju smo jasno spoznali i često iskusali. Kada bi vas ljudska sila silila da ovdje ostanete, pružili bismo vam savjet i pomoć. Uzvišenoj moći i božanskoj snazi niko ne želi ni riječi da kaže, niti se usudjuje protivurječiti. Čini nam se da je samo jedan pravi put kojim treba ići: ako svetac nece da ostavi ovaj grad, neka ovdje bude ostavljen i zauvijek poštovan. Neka uvijek bude i naš i vaš zaštitnik i zastupnik.

Ugledni Mlečani umiriše se čuvsi ovaj trezveni savjet. U taj se čas skupi sve svestenstvo, plemići i narod, postovanjem i revnošću hvaleći Hristovu dobrotu. Poniješe veselo blaženog mučenika svetog Tripuna sa najvećim poštovanjem i veseljem na mjesto, koje su mu bili odredili. Gdje se njemu svidjelo, pokazao se jednim čudom. Dok su ga pobozno i oprezno nosili uz različite crkvene počasti, na mjestu gradskih vrata pritisnu ramena nosača. Po njegovoj volji s tog mjesta, ni pojedinci ni mnogi sa svim svojim snagama ne mogahu ga pomaći, niti su mogli otići. Videći to najstariji od mornara (sc. kormilar) nestrpljivo uputi svecu neke rijeci:

Tako sa mnom postupaš, mučeniče Tripune, pošto sam te sve dovde doveo, čak s kraja Romanije (sc. Vizantije). Nijesi htio ići u moju domovinu, niti puštaš da te odnesu tamo gdje su oni htjeli.

Pošto to reče, zbog uvrede mučenika usta mu se okrenuše i spojiše s usima. Svetac pokaza osvetom, da je došao za spasenje, i na molbe naroda da pokaže svoju moć, zapovijedi izobličenim ustima da se vrate u svoj prirodni položaj.

Posto su se dogodila ova čuda i pošto su bile izrečene zahvale, neki gradjanin, plemenit po krvi i iz slavne i bogate porodice, imenom Andrija Saracenis, čovjek vrlo velikih zasluga, uruči mornarima velike i skupocjene darove, pa se (oni) tako vratiše u svoju domovinu uz velike časti i veselje.

U vremenu koje je slijedilo, onaj isti plemić iz slavne i bogate porodice, na onom istom mjestu, uz svoj trošak, kao i drugih gradskih plemića, sagradi kako je bolje mogao crkvu u čast blaženog mučenika Tripuna, obogati je i ukrasi mnogim darovima. Svemogući je Bog na taj način, pomoću stranca, doveo ovog svetog mučenika u rečeno mjesto Kotor, kao zaštitnika njegovih stanovnika.

Neki Samuilo bijaše dugo vremena pobunjen protiv romejskog (sc. vizantijskog) cara Vasilija. U pobuni tiranski opustoši i uništi susjedne krajeve Bugara, Makedonije i neke gradove Dalmacije. I njegova vojska dodje u Kotor. Narod, bojeći se za život, pobježe iz grada. Stoga zapovijedi da mu se donese tijelo blaženog mučenika Tripuna. A kako je najsvetije tijelo činilo mnoga čuda po kopnu kao i po moru, čudesni glas se o njemu svuda raširi.

Po odluci Onoga, čija je vlast uzvišena, neprijatelj je savladan i povratio se mir Crkvi i Carstvu; svi su se vratili na svoja sopstvena prebivališta.

Ali, gradjani se rastužiše, kada ne nadjoše Svetog Tripuna. Znali su za mjesto gdje je časni mučenik bio prenijet, ali ga svojim moćima ne mogahu povratiti. Izabraše medju sobom neke bogate rodom i rječitošću i poslaše ih sa pismom na dvor cara u Carigrad, a u njemu su bile ove riječi:

Pobjednički i najhrišćanskiji care i uvijek uzvišeni samodršče,

Grad Kotor, sveštenstvo, plemići i narod, odaju ti dužnu vjernost. Presvijetli gospodaru, čija desnica kroti mnoge najveće sile i pred kojom varvarski narodi silno stradaše, tjera nas nevolja iz mnogih uzroka, da javimo tvojoj mudrosti, koja blago upravlja svijetom, kako smo se vjerno borili protiv buntovnika tvojega carstva i kako smo kao osobiti služitelji tvoje carske komore čekali pomoć prema mogućnostima. Pored drugih gradskih stvari i pored žalosnog opustošenja, izgubismo na ogromnu žalost predragocjeno tijelo dragog mučenika Svetog Tripuna. Doznali smo za sigurno gdje je bilo poslato po naredbi onog okrutnog tiranina. Molimo stoga najpokornije izvanrednu blagost tvog veličanstva, da bi naredio, da bude povraćeno tvojim poniznim slugama, spremnim da umru za tebe u svakoj potrebi. Bog neka te čuva!

Pročitavši spomenuto pismo i smilovavši se sebi vjernima, pruži pomoć svoje carske vlasti. Dade jedno pismo zapečaćeno carskim pečatom, kojim naredjuje svim svojim podanicima, u bilo kojem mjestu, gdje se bude našlo tijelo svetog Tripuna, da treba da bude, vraćeno bez ikakvih izgovora. Najponiznije se zahvalivši, kotorski ga izaslanici zatraziše od onog grada, gdje su znali da se svetac nalazi. Uz pomoc Bozju i po carevoj uzvišenoj zapovijesti bi im predato kao sto su željeli. Veseli u duši, po službi kako dolikuje, srećno ga, pomoću božjom i svetog mučenika, vratiše u grad Kotor. Po pričanju onih koji ga donesoše, velika i bezbrojna bijahu, uistinu, čuda i znaci koje je on na povratku učinio uz pomoc Hristovu.

Kada je vijest stigla, da se nalazi blizu grada, usta sav narod, pripraviše crkveni obred, sa redom u povorci, kao što se obično čini, u kojem učestvovahu svakoga roda i dobi, stojeći plemići s plemićima, starci i mladići, žene i djevojke, svi iskrena srca i suzama okupanog lica, dodjose u susret svetom mučeniku, veseleći se i radujući dolasku svog pokrovitelja pjevahu pohvale Bogu. Jednako kao sto obično čine duhovna djeca i budni ukućani, kada očekuju dobrog oca i blagog gospodara, lijepog i dobrog zaručnika na povratku iz dugog zatočenja.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Sveti Tripun, iluminacija kotorskog gotičkog slikara Marina Lovrova Dobričevića, XV vek








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:01

БАЈАЊЕ
је архаични остатак народне мађијске медицине. То је нека врста тајанствене радње против злих демона, духова и болести, уз употребу мађијских предмета и басама. И Хомер је знао за бајање помоћу кога се заустављало крволиптање. У нашој народној прошлости ту улогу имали су чаробници и врачи (лекари), па су је имали дуг низ векова и свештеници, а донедавно старије жене из народа, ређе и мушкарци. По улози жене у бајању претпоставља се да је у нашем многобожачком времену улогу бајања имала жена. Она је конзервативнија од мушкарца у неговању прастарих верских остатака, па га је и одржала у свим српским крајевима. Она је обдарена видовитошћу, многа од њих апострофирана неким телесним недостатком (слепилом, разрокошћу, промуклошћу и др.), маниром и нервним нападима. Цркве су прогониле и проклињале бајалице, па зато оне нису одлазиле у цркву, нису се причешћивале, нити исповедале.

Бајало се и басмало болесном да оздрави, здравом да се сачува од урока, демона и ветрова који наносе болести: несаницу, страву (страх, трзавицу), падавицу (епилепсију), вртоглавицу (склерозу мождане опне, код деце „бубу у глави"), одузетост (парализу) нанету од вила, црвени ветар (еризипелас), секавину (ишијас), жутицу, далак (крвни притисак), богиње велике и овчије, смашен врат (крајници у запаљењу, дифтерија), килу, струну (спуштени желудац), разне врсте краста, пљузга, чирева и друге болести. Бајало се код огњишта, на прагу, буњишту, дрвљанику: „Како се дрва скидала с кола, тако и болест да се скине"; на месту на које слећу кокошке са седала: „Како се кокошке скидале, тако да се скине и болест"; поред реке: „Како вода одлази, тако да оде и болест." Најрадије се бајало у скончане дане, када опада месец, да би и болест опадала, увече пред залазак сунца, да с њим зађу (оду) и болести: „Сунце залази да болест одлази."

Највише се бајало у уторак, па онда и других дана, а у петак, недељу и о већим празницима није се бајало, јер се тих дана помоћ тражила од светаца. Редовно се бајало левом руком: „Лева рука крста нема; бајалица ће руком ма(х)нути, душом (дахом) да(х)нути, па ће обајати и Н.-у ће лакнути". Труну у оку баје се басмом: „Падни русак (трун) на путак (пут), позвала те мајка на ручак" — затим се пљуне преко левог рамена да се отера ђаво који је натрунио око. Бајалице су носиле уза се лековито биље, које су, пре или после бајања, давале болесницима у виду мелема или напитка. Понекад је лековито биље деловало на болести, али се у наивном народу више веровало бајању него лечењу биљем: „Ој травице, побогу сестрице, одведи ме на девет збегова... до Павла разбојџије, да ми каже која је трава лек Н.-у." (име болесника). Изјутра пре сунца ископа се биљка, па се на њено место остави болесникова белега од одела. Том приликом се гата: ако се биљка не оштети, онда ће болеснику бити боље, а у противном њему нема помоћи. Вајалица позива чињарке (младе, старе, мушке, женске), које су напратиле (подметнуле) чини и проузроковале болест, па их моли да рашчине (отерају) болест. Свака бајалица је тобож специјалиста за једну врсту болести, ређе за више болести: скида је као да је руком однесе.

За сваку болест постоји посебан лек, начин бајања и употреба басама. Атрактивном снагом бајања демони су се придобијали, а апотропејском гонили. Редовно се бајало уз шапутање басама (тајанствених речи), молитве и преклињање да се болест, која се замишља као демон, умилостиви и измами из тела, и то помоћу ароматичног биља: „Стадох на све траве и погледах на све стране, од истока до запада, од истока огањ гори (сунце), и у огњу човек стоји..."; помоћу сечива: „Што затеко, ја посеко"; помоћу старе метле: „Браћа да посеку (болест), сестре да помету"; после употребе метла се спаљивала, да се с њом спали и болест; помоћу камена: „Урок на камен стаде, па га нестаде"; помоћу воска, којим се дотакне оболело место на телу и баје: „Имала Мица девица девет девојака, од девет осам, итд., до једне и напослетку ниједне"; восак се баци у ватру да сагори заједно са болешћу. Уз бајање употребљавају се још и ова средства: ватра, вода, чешаљ, трн, перо црно и друго. Бајалица у бајању често понавља неку врсту припева: „У руци ми копље убојито, где те стигне, да те жигне (прободе), где почине, да погине (болест)." У народу се казује, уколико је болесник више веровао у моћ бајања, утолико се лакше опорављао. Бајање се одржало у тајности због бољег успеха лечења. Оно се предавало у наслеђе заједно са басмама.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:01

БАСМА
је архејска народна поезија, ређе и проза, која прати мистично бајање. Она има својствену стилизацију и садржину из верског живота наших далеких предака: „Н. (име болесника) цвили и пишти гласом до неба, сузом до земље. Усту биче, моје биче јаче. Петао пева да сване, да твој (болесников) далак уса(х)не." Болести се гоне: „У небеске висине, у морске дубине, где петао не пева, где пас не лаје, где ватра не гори, где нигде ништа нема." Басмама се позивају свеци у помоћ: „Сусрете га мили Боже, па му поможе." — „Заклињем те (демона болести) хлебом и сољу, небом и земљом и свим свецима да ту теби места нема док не избројимо по небу звездице, по земљи травице, по гори лишће, по мору песак, уступи, ту ти место није." — „Свети Врач иђаше гором Јелеонском на сиву (или: црвену) коњу, у златном седлу, крваво копље носаше; иде да изагна проклету поганицу (болест) из раба божјег Н-а. Бежи, проклета поганице, као (што бежи) роса пред сунцем."

Свака болест има своју басму. Од ветрова се басма (бахори) шапутањем: „Пође ветар да се жени, све ветрове у сватове зове: црне, беле, црвене, суре, риђе, модре, горске, морске, нагажене, намерене, набачене, полежаке, копиљаке, покоснике. Он хоће Н-а, а ми га не дамо. Ветрови отишли и више се не вратили. Иди, ветре, у црну гору, под црну кору." Да се болест растури, баје се: „Као прах у путине, као магла у планине, као облак на небу, као роса по пољу, као пена на води". Да се болесник очисти: „као сребро, да му лакне као перо, да оздрави као здравац". Болесном говечету баје се: „Парам, парам паучину, да истерам болекчину." Има басама грубих, непристојних и наивних: „У вука четири ноге, један реп, моја ти рука била лек."

По народним схватањима, живот и напредак људи зависан је од виших сила, добрих и злих, које су једнобожачке религије ујединиле у веровање у једног Бога и његове помагаче (свеце и анђеле). Зато су се људи молили и басмали добрим силама да би одржали њихову милост, а злим приносили жртве да би их придобили, или су им претили и силом прогонили. Басме, по веровању, делују на ствари, радње и стања која се желе.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 3 Maj - 18:02

LEGENDA O CRNOM OTOKU


U turopoljskim šumama bilo je nekoć kao mravlja, ogromnih životinja. Nalikovale su na volove, samo su bile još jedanput tako velike. Dlaka im je bila crna, a rogovi dugi dva rifa. Životinje su se zvale turovi, po čemu danas Turopolje nosi svoje ime.

Na riječnom otoku stajao je grad, crn poput noći a u njemu živješe kralj turova. Bijaše ogroman i crn, oči mu bijehu kao baklje, a rogovi zlatni. Ime mu je bilo Urus, bog plodnosti. Jedne burne noći porastu mu rogovi do neba, dosegnu crne oblake, a vila oblakinja zapne mu o njih. On se zaljubi te je skine s oblaka i zarobi u gradu.

Živio je s njom u ljubavi te uskoro čitav otok preplaviše vile crnih kosa. Naga im je tijelesa pokrivao crni veo. Kad bi nastala noć, ljudi bi gledali kako se na mjesečini u srebrenim valovima Save kupaju, dok vjetar vijori njihovim crnim velima poput oblaka.

Svake godine izašao bi iz crnog boga bijeli nagi mladić. Tom su prilikom crne vile letjele svijetom tražeći mladu nevinu djevojku. Odjenule bi je u bjelinu i žrtvovale svojem bogu Urusu.

Još i danas stari ljudi toga kraja pričaju da otokom lete crne vile pa ga nazivaju "Crnim otokom".

[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Mitovi i legende
» Mitoloska bica.mitovi i legende
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
» Mitovi o psima
» Mitovi i legende
Strana 6 od 9Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-