Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći
AutorPoruka
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:37

Mač u kamenu
Evropa: keltska legenda
Od smrti kralja Uthera Pendragona britansko kraljevstvo nije doživjelo nijednoga mirnog dana. Kralj Uther nije imao nasljednika pa su se plemićke obitelji između sebe bez prestanka otimale o prijestolje. Jedina osoba koja bi mogla međusobno izmiriti sve te obitelji, bijaše moćni čarobnjak Merlin, no on je bio nekamo netragom nestao i nitko nije znao gdje da ga potraži.
Na Badnjak se, međutim, proširi vijest koja sve zaprepasti: sutradan će se u najvećoj londonskoj crkvi pred vitezovima pojaviti sam Merlin!
U dogovoreni je sat crkva bila puna naoružanih muškaraca koji su svi nešto šaputali između sebe iznoseći razne pretpostavke o tome što će im čarobnjak saopćiti. Tada u jednom času zavlada tišina i cijelom crkvom prođe kao nekakav drhtaj: visok se i mršav starac, duge bijele brade i odjeven u bijelu halju kakvu su nosili druidski svećenici, bio nenadano pojavio na stepenicama što su vodile do oltara. Bijaše to Merlin.
»Vrli vitezovi«, reče im on, »već se neko vrijeme vaši mačevi ukrštaju ne bi li Britaniji dali novoga kralja. Pazite što vam kažem: upravo će mač odrediti tko će nam biti kralj.«
Izustivši ove riječi, Merlin krenu prema sakristiji i nestade vitezovima ispred očiju. Svi prisutni stadoše raspravljati o čarobnjakovim riječima, no u tome ih prekide stražar koji uđe u crkvu vičući: »Dođite vidjeti što se pojavilo u dvorištu!«
Vitezovi pohitaše da vide što se događa: na drevnome žrtvenom kamenu stajaše nakovanj, a u njega bijaše zaboden mač. Mač bijaše štoviše prošao kroz nakovanj tako da mu se vrh zabio u mramor, a na samome se kamenu kočio natpis: »Britanski će biti kralj tko izvuče ovaj mač!«
Vitezovi se stadoše gurati naprijed, natječući se tko će se prvi okušati u tome poslu. Svaki je od njih bio potpuno siguran da prijestolje upravo njega čeka i da će baš on izvući mač iz kamena. Vukli su i navlačili, pod svaku ga cijenu pokušavali iščupati i upinjali se iz petnih žila. No, kada svi okušaše sreću, mač je još uvijek čvrsto stajao na istome mjestu kao i prije. Nijednome od vitezova nije pošlo za rukom da ga iščupa iz kamena: tko će, dakle, postati britanskim kraljem?
I tako smisliše da za Novu godinu prirede veliki turnir: svi će plemići u kraljevstvu u njemu sudjelovati, a pobjednik će biti proglašen britanskim kraljem.
Među mnogobrojnim vitezovima koji se uputiše na turnir u London bijaše i jedan podrijetlom sa sjevera: Sir Hector sa svoja dva sina – srčanim Sir Kayem i mladim Arturom.
Turnir otpoče uz lepršanje stijegova i glasne zvuke truba. Oklopljeni vitezovi na konjima jurišahu naperivši koplja, udarajući mačem o mač i štitom o štit i zadajući jedni drugima silne udarce željeznim buzdovanima.
Uskoro je trebao doći red i na Sir Kaya pa je mladić sve uzrujanije koračao ovamo-onamo. Najednoć problijedi: u svratištu bijaše zaboravio mač! Smjesta pozva brata i reče mu: » Trkom se vrati u svratište i donesi mi mač! Žuri!«
Artur pohita u svratište, no mača tamo nije bilo. Što sada? Već je sa strahom zamišljao bratova predbacivanja, kadli u nekom dvorištu spazi mač što ga je, kako se činilo, netko ondje ostavio. »Bolje išta nego ništa«, pomisli Artur pa bez po muke izvuče mač iz kamena i odnese ga Sir Kayu.
Vidjevši mač i shvativši što mu je brat zapravo donio, Sir Kay pojuri okolo vičući: »Gledajte! Izvukao sam iz kamena čarobni mač! Bit ću britanski kralj!«
Vijest se začas proširi po cijelome borilištu. No, Sir Hector bijaše oprezan čovjek pa zatraži od sina da ponovi podvig te se tako svi vitezovi okupiše u dvorištu pred crkvom. Sir Hektor vrati mač na staro mjesto i pozva mladića da ga ponovno izvuče iz kamena. Sir Kay upre sve snage: crven u licu, stenjao je i puhao kao kovački mijeh, a mišići samo što mu ne iskočiše iz oklopa. Ništa od toga. Mač se i ne pomače, a momak morade priznati istinu: mač je dobio od Artura. Tada svi prisutni zavikaše gromkim glasom: »Pustite dječaka da okuša sreću!«
Artur pristupi kamenu. Ispruži tanahnu ruku prema balčaku i uhvati ga, a mač se lagano, posve lagano, kao da netko izvlači nož iz maslaca, oslobodi iz kamena i kliznu iz nakovnja.
Posvuda uokolo odjeknu radosno klicanje, a zastave i šeširi poletješe visoko u zrak.
»Hura! Živio britanski kralj!«

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 28 Feb - 16:54

Izida i Oziris
Sjeverna Afrika: egipatski mit
Geb, bog zemlje, i Nut, božica neba, voljeli su se do te mjere da se nikako nisu razdvajali i i bili su toliko tijesno sjedinjeni da između njih dvoje nije bilo mjesta za bića koja su se tek morala roditi. Njihov ih otac Šu tada odluči razdvojiti: jednim stopalom gurnu Geba prema dolje i ondje ga zadrža, a Nut jednom rukom podiže uvis. Nut nakon toga rodi četvorke: dva boga – Ozirisa i Seta te dvije božice – Izidu i Neftidu.
Oziris se oženi Izidom, a Set uze za ženu Neftidu. No, Neftida je zapravo voljela Ozirisa pa Set stoga zamrzi na brata i stade smišljati osvetu.
Oziris i Izida postadoše kraljem i kraljicom Egipta te su mudro vladali tom zemljom, učeći narod kako će štovati bogove i pokazujući mu kako će graditi hramove i obrađivati zemlju i još mnogo, mnogo toga. Set je vidio koliko su njih dvoje omiljeni i njegova je ogorčenost od toga samo još više rasla.
Jednoga dana, prilikom neke gozbe, Set uzvanicima pokaza predivan sarkofag načinjen od skupocjena drva i umjetnički ukrašen. Potom im, tobože se šaleći, reče: »Vidite li ovo krasno djelo? Poklonit ću ga onome kome bude točno pristajao, onome čije tijelo bude dodirivalo sve njegove stijenke!«
Mnogi pokušaše leći u sarkofag, no nekima je bio premalen, a drugima pak prevelik. Kada dođe red na Ozirisa, bog se nasmija i reče: »Obećao si, Sete! Bude li mi sarkofag pristajao, poklonit ćeš mi ga!«
»Ne boj se Ozirise«, odvrati Set uz zloban i podrugljiv osmijeh. »U tom se slučaju nikada nećeš ni odvojiti od njega!«
Oziris leže u sarkofag i pokaza se da mu je kovčeg baš po mjeri (brat ga je upravo tako i dao načiniti). No, kada egipatski kralj htjede ustati iz sarkofaga, pritrčaše Setovi pomagači i gurnuše ga unutra. Potom na sarkofag staviše poklopac, zabiše ga čavlima i zapečatiše kipućom vodom, a onda dohvatiše kovčeg i baciše ga u rijeku Nil.
Jadni se Oziris, onako zatvoren u sarkofagu, uguši.
Kada je glas o toj strahoti dopro do nje, Izidu uhvati očaj. Potom odjenu udovičke haljine i dade se u potragu za muževljevim lijesom. Duž cijeloga se Nila zaustavljaše u svakome selu ne bi li nešto doznala, no nitko joj ništa nije znao reći. Jednoga joj dana, međutim, neka djeca ispričaše da su vidjela sarkofag kako pluta na vodi, a struja ga nosi prema moru.
Nakon duge potrage za sarkofagom, Izida ga napokon nađe u feničkome gradu Biblosu. Natovari ga na brod, odveze natrag u Egipat i sakri u zabačenoj močvari.
No, Set se, loveći onuda, namjeri na tu močvaru i otkri bratov lijes. Strašno se rasrdi, podiže poklopac na sarkofagu i rastrga Ozirisovo tijelo u komadiće koje onda rasu po cijelome Egiptu.
Otkrivši što se dogodilo, Izida je najprije dugo plakala, a onda se zajedno sa sestrom Neftidom ukrca u čamac od papirusa i dade se u potragu za komadima Ozirisova tijela. Kada ih je sve pronašla, pozva Anubisa, boga sa šakalovom glavom koji vladaše nad mrtvima, i zamoli ga da balzamira Ozirisa. Anubis izvrši sve što je božica zatražila od njega pa kada je on završio posao, Izida upotrijebi svoju najjaču čaroliju.
Izida i Neftida pretvoriše se u lunje i stadoše mahati krilima iznad Ozirisova mrtvog tijela. Mahale su tako krilima neko vrijeme, a onda se Oziris najednom trgnu, a potom otvori oči i sjede.
»Ljubavi moja!« uzviknu Izida poprimajući ponovno svoj uobičajeni lik.
»Ljubavi moja!« uzviknu Oziris vrativši se u život. Dvoje se supružnika zagrliše.
Bijaše to noć puna ljubavi, jedina koju im je čarolija omogućavala, no u toj noći bi začet Horus, Ozirisov sin koji će jednoga dana osvetiti velikoga oca i kazniti Seta za sva zlodjela te koji će vladati svijetom jednako tako mudro kao i njegovi roditelji.
Oziris ponovno umrije, no smrt je dostigla samo njegovo tijelo. Duh mu ode u Zapadnu zemlju i ondje postade vladarom. Sada tamo sudi dušama mrtvih i svakome prema zasluzi podjeljuje nagradu ili kaznu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 9:39

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kefal

(Grč. Kephalos, lat. Cephalus - sin boga Hermesa i njegove ljubavnice Herse, ćerke prvog atinskog kralja, Kekropa.)



Bio je lep kao bog, a podjednako lepa bila je i njegova žena Prokrida, kći Erehteja, trećeg atinskog kralja. Osim Prokride, Kefal je voleo još samo lov, nije želeo vlast, niti je čeznuo za drugim ženama. Bio je obdaren mnogim ovozemaljskim dobrima i živeo je srećno i zadovoljno. Možda bi tako doživeo i kraj svojih dana, da se u njega nije zaljubila Eos, boginja praskozorja, i odnela ga na sam kraj sveta. Uprkos svim njenim obećanjima i zavođenju, sačuvao je vernost Prokridi i molio boginju samo jedno: da ga pusti kući. Na kraju je Eos uslišila njegovu molbu, ali ga je navela na to da se uveri da li mu je Prokrida verna onako kao on njoj. Poznavala je, naime, žene i bila uverena da će se na taj način osvetiti Kefalu. Kefal je pristao da na sebe primi lik tuđinca i srećan se vratio Prokridi.

U početku je sve bilo onako kako je zamišljao: Prokrida je odbijala sve njegove ponude, ponavjaljući da je udata i svom mužu verna žena. Kada je pokušavao da je uveri da je njen muž poginuo, odgovarala je da će mu ostati verna i posle smrti. Kefal je zatim stavio pred nju skupoceni nakit i Prokrida se pokolebala. U trenutku kada se više nije kolebala, Eos je Kefalu vratila njegov pravi lik, a Prokrida je ponižena i postiđena pobegla u planine.

Kefal se dugo nije oporavljao od razočaranja, ali je s vremenom prevladala čežnja za Prokridom, pa je pošao da je traži. Našao ju je u Artemidinoj pratnji i boginja mu je kao njenom poštovaocu vratila Prokridu. Štaviše, dozvolila je da mu Prokrida pokloni darove koje je od nje dobila: čarobno koplje koji nikada ne promašuje cilj i lovačkog psa kojem nije moglo da umakne nijedno živo biće.

Pa ipak, s Prokridinim povratkom sreća se nije vratila u Kefalov dom. Neki pastir je (u poverenju) rekao Prokridi da je čuo Kefala kako u šumi doziva neku Nefelu. Pastiru mitologija očigledno nije bila jača strana i nije imao nikakvog smisla za pesničku metaforu: Nefela je boginja oblaka i kad je Kefal uzvikivao njeno ime, mislio je na oblak u čijoj senci je hteo da se odmori nakon napornog lova. Prokrida se sledećeg jutra zaputila u šumu i sakrila u grmlju blizu čistine na kojoj je Kefal obično odmarao. Tada je začula njegov glas: "O, Nefelo, ljubavi puna, dođi, umor odagnaj moj...!" Postalo joj je jasno da je Kefal došao na sastanak s boginjom. Nije mogla da se obuzda i zajecala je. Kefal je skočio i, misleći da se u grmlju skriva divljač, bacio koplje. Čuvi Prokridin krik bola, Kefalu je bilo jasno da je pogodio svoju ženu. Rana je bila smrtonosna. Kada više nije mogao pomoći Prokridi niti joj olakšati fizički bol, olakšao joj je barem duševni: objasnio joj je tragični nesporazum s uzvikivanjem imena boginje i tako je Prokrida umrla u njegovom naručju sa osmehom na usnama.

Kao i svako drugi ko je ubio čoveka, i Kefal je morao da napusti svoj rodni grad. Utočište je našao u Tebi i pomogao da se grad oslobodi divlje teumeške lisice, kojoj su Tebanci svakog meseca morali da žrtvuju po jednog dečaka. S kraljem Amfitrionom pošao je zatim u rat protiv njegovog neprijatelja Tafija. Nakon pobede dobio je od Amfitriona ostrvo na zapadnoj obali Peloponeza, koji je prema svom imenu prozvao Kefalenija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 9:54

Herkul

(Grč. Herakles, lat. Hercules - sin najvišeg boga Zevsa i tirintske kraljice Alkmene, najveći junak grčkih mitova)



S njegovim imenom se susrećemo kao sa atributom čoveka gorostasnog rasta i divovske snage. Ali Herkul nije bio samo čovek divovske snage. On je imao i sve ljudske slabosti i vrline. Svojom snagom se služio ne samo da bi stekao slavu nego da bi i doprineo boljitku čovečanstva. Učinio je više od drugih ljudi ali je više i trpeo. Upravo zbog toga je i postao junak. Dobio je nagradu za kojom je uzalud čeznuo njegov vavilonski prethodnik Gilgameš ili fenički Melkart. Ispunila mu se nedostižna čovekova težnja - postao je besmrtan.

Rodio se u Tebi, gde se bila sklonila njegova majka Alkmena sa svojim mužem Amfitrionom. Amfitrion je ubio svog tasta Elektriona i sklonio se u Tebu bojeći se osvete njegovog brata Stenela. Zevs je znao za Herkulovo skoro rođenje, i to ne samo kao sveznajući bog, nego upravo zbog toga što je i sam u tome imao udela. Alkmena mu se, naime, veoma sviđala pa je uzeo lik Amfitriona i bez teškoća ušao u njenu sobu. Kad je došao dan Herkulvog rođenja, Zevs nije propustio priliku da u savetu bogova prorekne da će toga dana doći na svet najveći junak. Hera je odmah naslutila da je tu opet reč o posledicama jedne od njegovih ljubavnih avantura i odlučila da mu se osveti. Pretvarala se kako ne veruje u Zevsovo proročanstvo i zatražila da se zakune da će onaj ko se na taj dan rodi vladati svim ljudima, bili oni i Zevsovog roda. Zevs se uhvatio u zamku i zakleo se da će se tako dogoditi. Hera se na to odmah pobrinula da Stenelova žena Nikipa isti dan rodi sina, iako je bila tek u sedmom mesecu trudnoće, a Alkmenin porođaj je zadržala. Tu se ništa nije moglo izmeniti: snažni Herkul, sin najvišeg boga, morao je da služi slabom Euristeju, sinu smrtnog Stenela - žalosna sudbina koju može da pobedi samo pravi junak.

Kad se Herkul rodio, dobio je po svom tobožnjem dedi ime Alkid. Ime Herkul su mu dali kasnije, zbog toga što je "kroz Heru stekao slavu" (što je tradicionalno, iako ne i do kraja istraženo poreklo njegovog imena). Hera je bila uzrok te slave, svakako protiv svoje volje, i to preprekama koje mu je postavljala na njegovom životnom putu, sveteći se zbog nevere svog muža. Te Herine prepreke i zamke Herkul je jednu za drugom uporno savladavao. Čim se rodio, Hera mu je u kolevku poslala dve zmije da ga ubiju. Herkul ih je zadavio. Amfitrion se užasnuo nad snagom i spretnošću deteta. Shvatio je da će onaj ko već kao dete može da učini takav podvig zaista daleko dospeti. Zato se pobrinuo da Herkul bude primereno odgajan, čak i bolje nego njegov sin Ifiklo. Herkulov učitelj u borbi oružjem bio je Zevsov sin Kastor, a u gađanju lukom ehalijski kralj Eurit. Mudrosti ga je učio Zevsov sin Radamant, čuven zbog svoje pravednosti, a muziku i pevanje učio je od Lina, brata samog Orfeja. Herkul je bio dobar učenik. Jedino što mu bas nije išlo od ruke bilo je sviranje na liri. Kada ga je Lin jednom prilikom za vreme podučavanja izgrdio, Herkul ga je udario lirom tako jako da ga je na mestu usmrtio. Amfitrion je zato odlučio da ga ukloni daleko od ljudi. Poslao ga je na goru Kiteron da tamo napasa stoku. Herkul je to smatrao doličnim zanimanjem i poslušao je svog tobožnjeg oca.

Na Kiteronu se Herkulu svidelo. Uznemiravalo ga je jedino to što je tamo besnio strašan lav koji je proždirao i ljude i stoku. Krenuo je zato na njega, savladao ga i za uspomenu poneo njegovu kožu. Otada je spokojno živeo sve do svoje osamnaeste godine, kad mu je na um pala misao da bi bilo dobro ogledati se malo po svetu i pronaći sebi ženu. Istesao je batinu od stabla ogromnog jasena, prebacio preko ramena kožu kiteronskog lava i krenuo u rodnu Tebu.

Putem je sreo neke ljude koji su mu rekli da su skupljači poreza orhomenskog kralja Ergina i da idu u Tebu po sto volova, koje je tebanski kralj Kreont morao godišnje davati kao danak jer ga je Ergin napao i porazio. Herkulu se to nije činilo pravednim, a kad skupljači nisu hteli da ga poslušaju i uvredama pokušali da ga oteraju, odrezao im je uši, noseve i usne i vezanih ruku poslao kući. Tebanci su svog zemljaka oduševljeno primili, ali njihova radost nije dugo potrajala. Pred vratima grada pojavio se Ergin s velikom vojskom. Herkul je odbranu grada uzeo u svoje ruke, porazio Ergina i mirovnim ugovorom ga prisilio da Tebancima vrati dvostruko od onoga što je od njih oteo. Kralj Kreont je zato dao Herkulu za ženu svoju kćer Megaru i pola svoje palate. Herkul je ostao u Tebi i postao otac triju sinova, smatrajući se najsrećnijim čovekom na svetu.

Junakova sreća se, međutim, ne sastoji u mirnom životu. Herkul se u to ubrzo uverio. Dok je bio pastir, boginja Hera je mirno posmatrala događaje u njegovom životu, ali kad se bio tako munjevito uzdigao, odlučila je da se umeša. Snagu nije mogla da mu oduzme, ali ima li ičeg goreg od snage kojom ne vlada pamet? Poslala je na njega ludilo i Herkul je u pomračenju uma ubio sva tri svoja deteta i dvoje dece svog polubrata Ifikla. Ali to nije bilo sve. Hera mu je zatim vratila zdrav razum. Skrhan bolom, Herkul se uputio u Delfe da u tamošnjem proročištu zamoli boga Apolona za savet kako da se očisti od nedela koje je počinio. Bog mu je ustima Pitije odgovorio da mora da stupi u službu mikenskom kralju Euristeju i kad izvrši dvanaest zadataka koje mu Euristej zada, opraće sa sebe sramotu i krivicu i postati besmrtan.

Herkul je poslušao, otisao u Arg, smestio se u gradu Tirintu nedaleko od Mikene (bilo je to sedište zaista dostojno Herkula: sa svojim deset do petnaest metara debelim bedemima Tirint je do danas najbolje utvrđeni grad na svetu) i stupio u Euristejevu sluzbu. Kad ga je kralj Euristej prvi put ugledao, Herkul, gora od čoveka, mišićava junačina, ulio mu je takav strah da nije smogao hrabrosti za bilo kakvu zapovest. Prepustio je to svome glasniku Kopreju, ali s vremenom je počeo za Herkula da izmišlja sve teže i teže zadatke.

Na prvi zadatak Herkul nije morao dugo da čeka. Trebalo je da ubije lava koji je živeo u nedalekim Nemejskim gorama. Pred lavom je drhtao čitav kraj jer je bio dva puta veći od drugih, a pored toga i neranjiv jer je imao neprobojnu kožu. Herkul je pronašao njegov brlog (pećina se i danas pokazuje turistima), nasrnuo na njega i snažnim udarcima batine ošamutio, a zatim jednostavno zadavio. Kada je posao bio završen, prebacio je lava preko ramena i odneo ga u Mikenu. Euristej se od groze gotovo skamenio, ne samo od strašnog lava nego još više od strahovite snage svog sluge. Umesto priznanja ili nagrade naredio mu je da ubuduće ne dolazi u mikenski grad. Dovoljno je da dokaze o izvršenim zadacima donese pred bedeme, a on će odozgo proveriti. Sad neka se spremi za izvršenje drugog zadatka: da ubije Hidru.

Hidra je bila neman sa zmijskim telom i sa devet zmajskih glava, od kojih je jedna bila besmrtna. Živela je u močvarama u blizini grada Lerne u Argolidi i pustošila okolinu. Ljudi su protiv nje bili nemoćni. Herkul je doznao da Hidra ima pomoćnika, velikog raka oštrih štipaljki. Zato je i sam poveo pomoćnika, najmlađeg sina svog brata Ifikla, hrabrog Jolaja. Iza lernejskih močvara zapalio je šumu da Hidri onemogući beg. Užario je u plamenu svoje strele i započeo borbu. Ognjene strele samo su razdražile Hidru. Bacila se na Herkula, ali ju je to stajalo jedne glave. U tren oka izrasle su joj na tom mestu dve glave. U pomoć Hidri priskočio je i rak, ali kad je štipaljkom uštinuo Herkula za nogu, Jolaj ga je ubio dobro odmerenim udarcem. U trenutku kad se iznenađena Hidra obazrela za svojim pratiocem i pomoćnikom, Herkul je iščupao iz zemlje goruće stablo i Hidri spalio glavu. Nova se nije pojavila. Tada je Herkul shvatio kako treba da nastavi borbu. Postupno joj je odsecao glave, a Jolaj je gorućim cepanicama palio klice glava koje su rasle. Napokon je poodsecao i spalio sve glave, iako se Hidra očajnicki branila i onom jednom, besmrtnom. Na kraju pala je i ta poslednja glava, a Hidrine nagorele ostatke Herkul je odmah zakopao u zemlju i na to mesto stavio ogroman kamen da glava ne može izaći. Kad je Hidra bila mrtva, kao dokaz da ju je ubio rasekao je njeno telo na komadiće i u njenoj žuči natopio vrhove svojih strela. Rane od njih bile su neizlečive. U pratnji stanovnika oslobođenog kraja Herkul se s Jolajem pobednički vratio u Mikenu. Međutim, pred Lavljim vratima stajao je već glasnik Koprej s novim zadatkom: osloboditi zemlju od stimfalskih ptica - Stimfalida.

Te ptice su dobile ime po Stimfalskom jezeru u Arkadiji, u čijoj okolini su živele i pustošile je gore nego skakavci. Imale su kandže i perje od čvrstog metala, a mogle su da izbacuju ubojita pera u letu. Borba protiv njih bila je takoreći bezizlazna. Naime, onaj ko bi ih gađao našao se u kiši njihovih strela od kojih se nije moglo pobeći. Herkul se zbog toga popeo na visoko stablo, prestrašio ih čegrtaljkom, a kad su počele da kruže oko njega, pogodio je veliki broj njih svojim tačno usmerenim strelama. Uzalud su strašne ptice izbacivale metalne strele na zemlju. Napokon su prestrašene odletele preko mora i nikad se više nisu vratile.

Nakon toga Herkul je dobio novi zadatak: da uhvati košutu zlatnih rogova i gvozdenih nogu, koja je živela u Kerineji (na granici Ahaje i Arkadije), a pripadala je boginji Artemidi. Euristej se nadao da će se moćna boginja razljutiti na Herkula i ukrotiti njegovu samouverenost. Uhvatiti tu košutu svakako nije bilo lako jer je bila vrlo plašljiva i brza. Herkul ju je progonio godinu dana dok joj se nije dovoljno približio. Ranjenu košutu uhvatio je i doneo u Mikenu. Nije zaboravio ni izvinjenje Artemidi zbog svog bezbožnog čina, a ni to da umiri njenu srdžbu bogatom žrtvom, pa mu je oprostila.

Nov zadatak koji je čekao Herkula bio je sličan prethodnom. Trebalo je da uhvati erimantskog vepra koji je pustošio okolinu grada Psofide i ogromnim očnjacima klao stoku i ljude. Kad ga je naterao u dubok sneg, Herkul mu je svezao noge i živog doneo u Mikenu. U strahu pred gorostasnom životinjom kralj Euristej se sakrio u bure i odatle sav izvan sebe molio Herkula da što pre ode s veprom i da će mu za to dati manje opasan zadatak: da očisti staje elidskog kralja Augije.

Taj posao nije bio opasan. Augija je imao golemo stado goveda, a u stajama toliko đubreta i prljavštine da poslovica to spominje i danas. Očistiti te staje, ili bolje reći kravlji izmet, bio je nadljudski zadatak. Herkul je kralju predložio da će ga obaviti za jedan dan ako za to dobije desetinu stada. Augija je pristao i Herkul se upustio u posao, razume se, ne samo snagom nego i pameću. Isterao je stado na pašu, prokopao kanal do obližnjih reka Alfeja i Peneja, naterao vodu iz njih u staje da odnese nečistoću, uveče je kanal zagradio, vratio stado u staje i otišao po obećanu nagradu. Kralj je, međutim, doznao da je čišćenje staja bila zapravo Herkulova dužnost i uzeo je to kao izgovor da mu uskrati nagradu. Osim toga uvredio ga je napomenom da kao Zevsov sin ne mora da zarađuje čišćenjem staja. Herkul je to, naravno, zapamtio, a kad mu se posle pružila prilika, vratio je to Augiji s kamatom: sa svojim drugovima opustošio je njegovu zemlju a njega ubio.

Da bi izvršio sledeći zadatak, morao je da pođe na Krit. Euristej mu je naredio da odande dovede divljeg bika kojeg je kritskom kralju Minosu darovao bog mora Posejdon, pod uslovom da mu ga prinese kao žrtvu. Minosu se bik jako dopao pa je umesto njega žrtvovao drugog. Posejdon se time nije zadovoljio i na bika je, za kaznu, poslao besnilo, tako da je besomučno jurio s kraja na kraj ostrva i uništavao sve što mu se našlo na putu. Herkul je po Euristejevoj naredbi uhvatio bika, ukrotio ga i sasvim mirnog preneo na leđima preko mora, s Krita u Arg. Posto je ukrotio kritskog bika, Herkul je lađom otplovio u Trakiju, gde je vladao Diomed, kralj Bistonaca, da mu, po Euristejevoj zapovesti, otme izuzetno plahovite konje koji su se hranili ljudskim mesom. Uz pomoć nekolicine drugova Herkul je uspešno zauzdao konje i doveo ih do lađe. Tamo ga je s vojskom stigao kralj Diomed, u nameri da vrati konje koji su mu pripadali. U ljutoj borbi protiv brojno nadmoćnije vojske, Herkul je uspeo da sačuva svoj plen, ali su konji u međuvremenu rastrgli njegovog najboljeg prijatelja Abdera, koji ih je kod lađe čuvao. Duboko ožalošćen, Herkul je doveo konje u Mikenu. Euristej ih je pustio na slobodu, kao što je pre učinio i sa kritskim bikom.

Ni duboka tuga ni prezir s kojim su dočekana njegova junačka dela, nisu slomili Herkula. Odlučno je pošao na ostrvo Eritiju, odakle je Euristeju pomogao da dotera veliko stado stoke koja je pripadala divu Gerionu. To ostrvo se nalazilo daleko na zapadu, gde je kopno završavalo uskom prevlakom. Herkul ju je probio svojom batinom i u tako nastali morski tesnac postavio dva stuba (u starom veku Gibraltar se zvao "Herkulovi stubovi"). Na zapadni kraj sveta stigao je upravo u trenutku kada je bog Helios sišao za zlatnim kolima u Okean. Da se odbrani od njegovih plamenih zraka Herkul je nameravao da ga strelom obori s kola. Ćud i vladanje bogova se ne mogu predvideti, pa se Herkulova hrabrost dopala Heliosu i čak mu je pozajmio svoju zlatnu barku da na njoj otplovi preko mora do ostrva Eritije. Kad je stigao tamo, Herkula je napao Gerionov dvoglavi pas Ort, a i div Eurition, koji su čuvali stada. Herkul ih je obojicu ubio, a nakon njih i Geriona. Posle mnogih teškoća i nedaća pošlo mu je za rukom da natera stado do obala Peloponeza. Putem je savladao snaznog Erika, koji mu je ukrao jednu kravu, a zatim i diva Kaka, koji mu je ukrao nekoliko. Kad se već nadao da će se srećno vratiti u Mikenu, Hera je poslala besnilo na njegovo blago. Stado se razbežalo na sve strane pa je morao da uloži svu snagu i spretnost da ga ponovo okupi. Euristej je zatim žrtvovao celo stado Heri.

Idući Herkulov junački podvig bio je pohod u zemlju ljutih ratnica Amazonki, odakle je Euristejevoj kćeri Admeti trebalo da donese pojas njihove kraljice Hipolite. Pošao je tamo s nevelikim odredom drugova i na putu se zaustavio u Miziji, gde je vladao kralj Lik, poznat po svom gostoprimstvu. Kralj mu je priredio veličanstvenu gozbu. Dok su se gostili, u grad su provalili divlji Bebričani i počeli da ga pljačkaju. Herkul je ustao sa stola i sa svojim drugovima udario na uljeze. Ubio je njihovog kralja i njegovu zemlju poklonio Liku, koji ju je u njegovu čast prozvao Heraklejom. Svojom pobedom je stekao takvu slavu da mu je sama kraljica Hipolita izašla u susret i poklonila mu dobrovoljno svoj pojas. Međutim, boginja Hera proširila je glasinu da Herkul namerava da Hipolitu odvede u ropstvo i Amazonke su joj poverovale. Napale su Herkulove drugove i njima nije ostalo ništa drugo nego da se bore. Na kraju, Amazonke su bile poražene, mnoge su pale u zarobljeništvo a među njima i dve zapovednice, Melanipa i Antiopa. Hipolita je Melanipi otkupila slobodu svojim pojasom. Antiopu je Herkul poklonio svom prijatelju Tezeju da mu se tako oduži za njegovu hrabrost, a i zato sto se Tezeju svidela pa se njome i oženio.

Tako je Herkul u svemu izvršio deset zadataka, iako Euristej nije hteo da u početku prizna da je lernejska Hidra ubijena (uz izgovor da je Herkul imao pomoćnika), a ni čišćenje Augijevih staja (jer to, navodno, nije hteo da uradi bez nadoknade). Da bi izvršio jedanaesti zadatak Herkul je morao da ode u podzemni svet i odande dovede samog Kerbera. Bio je to zaista pakleni pas. Imao je tri glave, oko vrata zmije, a na kraju repa zmajsku glavu s odvratnim ždrelom. Iako se iz podzemnog sveta do tada niko živ nije vratio, Herkul se nije kolebao. Bogovima je njegova hrabrost imponovala i odlučili su da mu priteknu u pomoć. Bog Hermes, vodič duša umrlih, doveo ga je do ponora Tenara (na današnjem rtu Matapanu, na najjužnijem delu Peloponeza i evropske obale), gde je bio tajni ulaz u Hadovo podzemno carstvo. Tamo ga je prihvatila boginja Atena. Po sablasnom putu, na kojem je sretao duše mrtvih prijatelja i ubijenih neprijatelja, dovela ga je Atena pred presto vladara podzemnog sveta, Hada, koji ga je kao Zevsova sina ljubazno primio. Dozvolio mu je da uhvati i odvede Kerbera, ali pritom nije smeo da upotrebi oružje. Kerber se branio zubima i kandžama, udarao repom sa zmajskom glavom i tako grozno zavijao da su duše mrtvih letele podzemnim svetom u sablasnoj pometnji. Posle kratke borbe Herkul ga je tako jako stegnuo da je Kerber mogao da se oslobodi samo obećanjem da će biti poslušan i da će krenuti za Mikenu sa njim. Videvši čuvara podzemnog sveta, Euristej je pao na kolena (prema drugoj verziji sakrio se u bačvu) i, kršeći ruke, molio Herkula da paklenu nakazu odvede tamo odakle ju je i doveo.

Ostao je poslednji zadatak. Euristej mu je zapovedio da mu donese tri zlatne jabuke iz vrtova Hesperida, kćeri moćnog titana Atlasa, koji je zbog pobune protiv bogova bio osuđen da na ramenima drži nebeski svod. Gde su bili ti vrtovi, niko nije znao, ali se znalo da put do njih čuva Ladon, zmaj koji nikada ne spava, zatim div Antej koji svakoga nadjača i ubije a i sam titan Atlas. Herkul se uputio u Egipat, prošao Libiju i sve zemlje koje je već znao s puta za Gerionovim stadom, ali tražene vrtove nije našao. Tek kad je stigao daleko na sever, do beskonačnih voda Eridana, savetovale su ga tamošnje nimfe da za njih upita morskog boga Nereja. Posle teške borbe, u kojoj je Nerej neprekidno menjao oblik, Herkul ga je svezao i nije ga pustio dok nije saznao sve što je želeo. Vrtovi Hesperida su negde na dalekom zapadu, između današnjeg Maroka i Francuske.

Herkul je ponovo morao u Libiju, u zemlju gde je živeo div Antej, sin boginje zemlje Geje. Antej ga je, po svom običaju, izazvao na dvoboj, ali Herkul ga je u teškoj borbi pobedio. Uspeo je u toku borbe da uvidi otkud div crpe svoju snagu. Kad bi Antej osetio da malaksava, priljubio bi se uz svoju majku zemlju i skupio snage za novu borbu. Herkul ga je otrgnuo od zemlje i podigao uvis. U tom položaju div je bio bespomoćan i Herkul ga je zadavio. Na putu do vrtova Hesperida, Herkul je morao da savlada i izbegne mnoge prepreke koje putnicima postavljaju razbojnici i vladari. Među ostalim, umakao je egipatskom kralju Busirisu, koji je hvatao strance i žrtvovao ih bogovima. Na kraju je Herkul došao do Atlasa. Kad mu je objasnio zašto je došao, Atlas mu je sa sumnjivom susretljivošću predložio da on sam donese jabuke ako mu za to vreme Herkul pridrži nebeski svod. Herkul je pristao. Atlas je svoje obećanje ispunio, ali zatim predložio da će sam odneti jabuke u Mikenu, a zatim se vratiti. S lukavstvom je moguće izaći na kraj samo lukavstvom. Herkul navodno pristane i zamoli Atlasa da na trenutak pridrži teret, dok on napravi podlogu za rame jer ga svod žulja. Čim je Atlas zauzeo svoje staro mesto, Herkul uzme jabuke, učtivo zahvali divu, krenu natrag i zaustavi se tek u Mikeni. Euristej nije verovao svojim očima i toliko se iznenadio da mu je vratio jabuke. Herkul ih je prineo kao žrtvu boginji Ateni, a ona ih je vratila Hesperidama. Time je bio ispunjen i dvanaesti zadatak i Herkul je bio slobodan.

Nedugo zatim bio je slobodan i u drugom smislu reči. Svoju ženu Megaru Herkul je velikodušno prepustio Jolaju, koji ju je za vreme njegovog odsustva tešio kao veran pratilac i tako se navikao na nju da nije više mogao da živi bez nje. Herkul je zatim napustio Tebu za koju ga više ništa nije vezivalo i vratio se u Tirint. Ali ne zadugo, jer su ga tamo čekale nove zamke boginje Here, a s njima i nove patnje i nova junaštva.

Ne zna se tačno da li je Hera na njega poslala čežnju za novom ženom, ili se u njemu probudilo častoljublje u želji da pobedi najvećeg strelca lukom u Heladi, ehalijskog kralja Eurita. To dvoje je bilo u tesnoj vezi jer je Eurit proglasio da će svoju prelepu rusokosu kćer Jolu dati onome ko ga pobedi u gađanju lukom. Zbog toga se Herkul zaputio u Ehaliju, najavio se u palati svog nekadašnjeg učitelja, zaljubio se u njegovu kćer na prvi pogled i drugog dana pobedio. Kralj Eurit, međutim, nije mogao da preboli što ga je pobedio njegov učenik i izjavio je da svoju kćer neće dati čoveku koji je služio kod kukavičkog Euristeja. Herkul se uvredio i pošao da traži ženu drugde. Našao ju je tek u Kalidonu. Bila je to lepa Dejanira, kći kralja Eneja. Nije je dobio lako. Morao je da se bori za nju u dvoboju sa drugim proscem, rečnim bogom Ahelojem, koji je po želji mogao da se pretvori u zmiju ili bika. Posle svadbe mladenci su ostali u Enejevoj palati, ali Hera nije zaboravila na Herkula. Oduzela mu je razum i on je na gozbi ubio sina svog prijatelja Arhitela: hteo je samo da ga udari zato što mu je na ruke nalio vodu pripremljenu za pranje nogu, ali mladić se od udarca nije više osvestio. Arhitel mu je oprostio, ali Herkul je ipak napustio Kalidon i s Dejanirom krenuo u Tirint.

Putujući, došli su do reke Euena, preko koje nije bilo mosta. Putnike je, uz umerenu naplatu, na drugu obalu prevozio kentaur Nes. Herkul mu je poverio ženu, a sam je preplivao reku. Ali Dejanirina lepota toliko je očarala kentaura da je pokušao da je otme. Herkul ga je zaustavio smrtonosnom strelom. Hidrina žuč otrovala je kentaurovu krv tako da je ubrzo umro, ali je još pre smrti smislio osvetu. Savetovao je Dejaniri da uzme njegovu krv i ako Herkul ikada prestane da je voli, da mu tom krvlju natrlja odeću i njegova ljubav će joj se vratiti. Došavši u Tirint, Dejaniri se činilo da joj čarobna krv nikada neće trebati. Živeli su kako dolikuje supružnicima, zajednički su odgajali svog sina Hila i drugu decu - dok se u Herkulovu sudbinu nije ponovo uplela Hera.

Do toga je došlo čudnom igrom slučaja. Kad je, naime, Herkul otišao u Ehaliju, nestalo je kralju Euritu stado. Ukrao ga je Autolik, inače poznati lopov, a da istragu zavede na pogrešan trag, kradljivcem je proglasio Herkula kako bi se osvetio kralju za smrtnu uvredu. Cela Ehalija je u to poverovala - osim Ifita, najstarijeg Euritovog sina. Da dokaže Herkulovu nevinost, Ifit je pošao da traži ukradenu stoku. Put ga je naneo u Argolidu, a kad je već bio tamo, posetio je i Tirint. Herkul ga je srdačno primio, ali kad je za vreme gozbe saznao zbog čega ga Eurit sumnjiči, strašno se razljutio, a Hera je u njemu raspirila takav bes da se nije savladao i sunovratio je Ifita sa bedema. Nije to bilo samo ubistvo nego i kršenje najsvetlijeg zakona gostoprimstva. Zevs se na svog sina razgnevio i poslao na njega bolest.

Kad bolest nije prolazila, Herkul se uputio, naprežući sve svoje snage, u Delfe da pita za savet Apolona kako da okaje svoj greh. Ali Pitija mu nije dala odgovor. Razjareni Herkul oduzeo joj je tronožac s kojeg je objavljivala svoja proročanstva. Kad neće da vrača, ne treba joj ni tronožac. Odmah zatim se pojavio Apolon i zatražio tronožac. Herkul nije hteo da mu ga vrati, a Apolon je svakako hteo da mu ga oduzme, pa su veliki Zevsovi sinovi počeli da se svađaju i natežu kao deca. Kako nisu prestajali, Zevs je zagrmeo i rastavio ih munjom. Nakon toga su se umirili i Apolon je naredio Pitiji da posavetuje Herkula. Morao je tri godine da služi kao rob, a dobijeni novac da daje Euritu kao naknadu za ubijenog Ifita.

Herkul je ponovo morao da se rastane sa slobodom. Postao je rob lidijske kraljice Omfale, uobražene i okrutne žene koja ga je neprekidno ponižavala. Čak je morao i da tka sa sluškinjama i nosi žensku odeću, dok je ona sama hodala pred njim u koži njegovog kiteronskog lava. Povremeno ga je puštala na slobodu, ali ne iz susretljivosti i ljubaznosti, nego da bi po povratku još teže podnosio sudbinu roba.

Za vreme jednog takvog izlaska Herkul se priključio Argonautima koji su išli u Kolhidu. Za vreme drugog, pao je u Aulidi u zarobljeništvo kralja Sileja, koji je prisiljavao svakog stranca da radi u njegovom vinogradu, ali je Herkul brzo pobegao. U Efesu su ga, dok je spavao, napali patuljci kerkopi (ili daktili) i ukrali mu oružje. Hteo je da ih kazni, ali kako su bili mali i smešni, pustio ih je na slobodu. Uvek bi se sam vraćao u robovsku službu, dok se nije potpuno očistio od počinjenih zlodela.

Došao je najzad i poslednji dan treće godine. Herkul je dobio oružje od kraljice Omfale i sad je bio slobodan. Bez srdžbe oprostio se od nje, štaviše, udovoljio je njenoj želji da joj za uspomenu ostavi potomka (dala mu je ime Atis), koji je posle nje stupio na lidijski presto. Kad se vratio u otadžbinu, Herkul je skupio svoje verne prijatelje i pripremio se za veliki obračun.

Prvi mu je za davnu uvredu platio kralj Augija, a zatim je došao na red i trojanski kralj Laomedont. Bio je to nepodmiren račun još iz vremena kada je Herkul služio kod Euristeja i nije bio svoj gospodar. Nakon povratka iz pohoda protiv Amazonki učinio je Laomedontu veliku uslugu: oslobodio je Troju morske nemani kojoj je trebalo da bude žrtvovana Laomedontova kći Hesiona. Laomedont mu je obećao konje koje je njegov deda Tros dobio od Zevsa kao otkupninu za sina Ganimeda odnesenog na Olimp. Međutim, Laomedont nije imao običaj da ispunjava svoja obećanja. Kada je Herkul došao po nagradu, oterao ga je uz uvredu. Sad je to Herkul naplatio: doplovio je pod Troju sa šest lađa, zauzeo ju je i ubio Laomedonta. Nakon tolikih junačkih dela Herkulova slava dosegla je visine snežnog Olimpa. A to ni iz daleka nisu bila sva koja je izvršio. Oslobodio je, na primer, titana Prometeja, kojeg je Zevs prikovao na vrh Kavkaza, gde mu je orao svakog dana jeo jetru a ona mu je neprestano iznova rasla. Dobro odmerenim udarcem usmrtio je orla i oslobodio Prometeja patnji i sramotne kazne. Izborio je od boga smrti Tanatosa dušu Alkestide, koja je odlučila da dobrovoljno umre umesto svog muža Admeta i vratio je u život. Savladao je i ubio mnoge neprijatelje i nemani, među njima i Kikna, sina boga rata Aresa. Osnovao je više gradova od kojih je najpoznatija Herakleja (Herkulanum) u podnožju Vezuva. Usrećio je mnoge žene (samo u jednoj jedinoj noći, koju je s Argonautima proveo na ostrvu Lemnosu, pedeset Lemnjanki je usrećio potomstvom). Herkul je stekao poštovanje kao nijedan čovek tog vremena, čak ga je i sam Zevs molio za pomoć.

Naime, protiv olimpskih bogova pobunili su se giganti, sinovi Urana, svrgnutog boga neba, i boginje zemlje Geje. Imali su gotovo osiguranu obedu jer su bili vrlo snažni, a osim toga su od svoje majke dobili biljku koja ih je štitila od oružja bogova. Bogovi su se našli u bezizlaznoj situaciji pa su se setili ubogih smrtnika, jer od čovekovog oružja gigante nije štitila nikakva čarolija. Zbog toga je Zevs poslao Atenu po Herkula. Nije morala posebno da ga nagovara, spremno je poslušao poziv svog oca, požurio na bojište, ubio najpre Alkioneja, najsnažnijeg giganta, zatim i druge pobunjenike, i zajedno s bogovima najzad slomio njihov otpor. Time je stekao ne samo zahvalnost bogova nego i ljudi jer je Zevs bio svakako bolji vladar nego njegovi prethodnici, Kron i Uran ili prvobitni Haos.

Vrativši se iz borbe sa gigantima, Herkul je odlučio da izmiri svoj poslednji račun. Krenuo je na Ehaliju, osvojio i ubio kralja Eurita zbog davne uvrede koju mu je naneo. Među zarobljenicima spazio je rusokosu Jolu, koju mu Eurit nekada nije hteo da da za ženu. U njemu je opet planula nekadašnja ljubav. Čim je za to doznala Dejanira, setila se čudotvorne krvi kentaura Nesa, natopila je njome Herkulov ogrtač i poslala ga po Lihi u Ehaliju. Hidrin otrov s Herkulove strele, koji je otrovao Nesovu krv, prodro je u Herkulovo telo i izazvao strahovit bol. Herkul je taj bol hrabro podnosio, a kad je od svog sina Hile saznao za njegov uzrok, shvatio je da mu je došao kraj. Naredio je da ga odnesu u njegov dvor, ali Dejanira je već bila mrtva. U očajanju što je iz ljubavi prouzrokovala smrt svog muža probola se mačem. Nepodnošljive muke naterale su Herkula na odluku da se oslobodi strahovitog tereta života. Zamolio je svoje drugova da mu na gori Eti podignu pogrebnu lomaču. Poslušali su ga i po njegovoj želji položili ga na nju. Ali niko nije hteo da zapali lomaču, iako ih je za to usrdno molio. Na kraju se na to odvažio mladi Filoktet. Za nagradu Herkul mu je dao svoj luk i strele. Vatra iz Filoktetove baklje planula je, ali su još jasnije sevnule Zevsove munje. S njima je sa Olimpa sletela Atena, zajedno s glasnikom bogova Hermesom, i dovela Herkula na zlatnim kolima na Olimp. Čitav Olimp je pozdravio najvećeg junaka, čak je i Hera savladala staru mržnju i dala mu za ženu svoju lepu kćer Hebu, boginju večne mladosti. Zevs ga je postavio za sto bogova, pogostio ga nektarom i ambrozijom, a kao nadoknadu za njegova junačka dela i njegove patnje proglasio ga besmrtnim.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 9:56

[You must be registered and logged in to see this image.]

Haos

(Grč. Khaos - početak i izvor svega na svetu)



Grci su ga većinom zamišljali kao beskrajni svemirski prostor, ili kao smesu elemenata bezoblične pramaterije u beskonačnoj tami, i otelovljavali ga u božanskom biću.

Iz Haosa je najpre nastala večna tama Ereb i tamna noć Nikta. Iz Ereba i Nikte poteklo je večno svetlo Eter i svetli dan Hemera. Zatim se rodila zemlja Geja, podzemni svet Tartar i sveživotna ljubav Eros. Geja je rodila nebo Urana i more Ponta. S Uranom je zatim imala dvanaest sinova i kćeri, divovske titane. Uran se, nakon pobede nad prapočetnim Haosom, domogao vlasti nad svetom, ali je uskoro morao da je prepusti svom pobunjenom sinu Kronu, a ovaj svom sinu Zevsu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 22:44

Tulugaukuk, otac Gavran
Sjeverna Amerika: eskimski mit
U početku bijaše samo tama, a u tami je sjedio gavran, malen i slab.
No, bilo mu je ružno sjediti tako sam, u mraku i u tišini, a još k tome i bez ikakva posla. Stoga gavran, kako je još bio premlad za let, poče skakutati i skakutaše svuda naokolo, a za njim su, nakon svakoga njegova skoka, nastajale planine, šume, rijeke i potočići.
Gavran zapanjeno promatraše tu divotu, uopće ne shvaćajući da je sve to zapravo sam stvorio, već je išao sve dalje i dalje.
Stigavši tako u jednom času do kraja neba, nađe se pred strašnim bezdanom. Uplaši se da će pasti pa raširi krila i u tom trenu osjeti da su mu krila porasla i ojačala te ga s lakoćom drže u zraku. Tada spoznade da je on zapravo Tulugaukuk, otac Gavran.
U letu se strmoglavi u ponor i spusti se do njegova dna, a dno je ponora još vuijek bilo tamno i prazno. Tada Gavran i tu načini iste stvari koje je bio načinio u visinama pa svijet ovdje dolje nazva zemljom, a svijet tamo gore nazva nebom.
Potom Gavran uze neki kamen što svjetlucaše u mraku i baci ga uvis, prema nebu. Kamen se smjesta pretvori u sunce koje obasjavaše sve što postoji.
Jednoga dana, dok je obilazio svijet i divio se svojemu djelu, ugleda veliku stabljiku graška, višu od drveta, a na njoj su rasle ogromne mahune.
Gavran iznenađeno zastade, a na stabljici se graška najednom otvori jedna mahuna i iz nje izađe… čovjek!
Gavran koji do tada nikada nije vidio takva stvora, odskoči natrag. No, i čovjek se uplaši jer još nikada nije bio vidio gavrana. Pribravši se malo od iznenađenja, Gavran upita čovjeka: »Jesi li gladan?«
Čovjek bijaše gladan, i to silno. Gavran mu tada pokaza jedan grm i reče: »Jedi bobice s ovoga grma!«
Čovjek se prihvati posla i sve ih pojede, no od toga još više ogladni.
Tada Gavran uze glinu i od nje načini mošusne bivole i sobove koji smjesta stadoše juriti prerijom. Potom čovjeku dade luk i strijele kojima će loviti, ali ga upozori: »Smiješ ubiti samo onoliko životinja koliko ti je potrebno da preživiš. Inače će ih nestati i ti ćeš ponovno biti gladan.«
Čovjek poštovaše životinje koje je bio stvorio Gavran, a one su mu bile prijatelji.
Prođoše mnoge godine. Ljudi postadoše pohlepni pa stadoše ubijati sve više i više životinja. Gavran je to neko vrijeme s negodovanjem promatrao, a onda odleti u preriju na nebu i više se nikada ne vrati na zemlju.
Jednoga dana, kada se ljudi ponovno sprijatelje s bivolima i sobovima, Gavran će se vratiti.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 22:52

Gluskap i izvorski zmaj
Sjeverna Amerika: algonkinski mit
Gluskap je dobri duh i vrač koji može izvesti sve što mu se prohtije. Nikada ne stari, pa čak i danas živi- – tko zna u kojem dijelu svijeta.
U davna je vremena Gluskap sagradio selo u kojem su ljudi sretno živjeli. Jednoga dana, međutim, iz obližnjega vrela prestade izvirati voda, već je umjesto vode odande izlazio nekakav smrdljivi mulj. Budući da se selo moglo opskrbljivati vodom jedino na tome mjestu, poglavice sazvaše vijeće na kojem zaključiše da treba poslati jednog ratnika u izvidnicu ne bi li otkrio što se dogodilo.
Nakon dugoga puta, izviđač stiže do sela u kojem su živjeli stvorovi nalik na ljude, no s plovkama na rukama i nogama, a glave im bijahu kao u žaba. U blizini je tekao potočić čija je voda, doduše, smrdjela, no izviđač, koji bijaše silno ožednio, zamoli ljude-žabe za malo vode.
»Ne smijemo ti dopustiti da piješ iz tog potoka«, odvratiše mu oni. »Za dozvolu moraš zamoliti našega poglavicu. Kreneš li uz potok, naći ćeš ga pokraj izvora.«
Izviđač posluša i pođe, no kada je stigao do izvora, ustrašeno zastade. Poglavica je bio golemi zmaj čiji je trbuh ispunjao cijelu dolinu, a usta mu bijahu velika poput kakve pećine i protezahu se od uha do uha. I ne samo to! Cijelo mu tijelo prekrivahu rožnate kreste, velike kao planina.
Noge su čudovišta bile uronjene u golemu lokvu u koju bijaše skupilo svu vodu iz doline pa je sada gacalo po njoj.
Izviđač zatraži od zmaja da vrati vodu u njegovo selo jer će inače svi njegovi stanovnici pomrijeti od žeđi.
No, zmaj odvrati: »Baš me briga hoće li stanovnici tvojega sela pomrijeti od žeđi! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«Onda, prije nego je izviđač uspio nešto izustiti, neman dodade: »Pojeo sam već na tisuće ljudi, a sada ću i tebe proždrijeti!«
Na ove se riječi izviđač izbezumi od straha pa pobježe davši petama vjetra.
Vrativši se u selo, ispriča što je doživio pa svi udariše u plač i kuknjavu.
Čuvši njihove žalosne povike, Gluskap odluči da se umiješa. Oboji cijelo tijelo ratnim bojama, protegnu se dok nije narastao visok poput stabla, a glavu okiti perjanicom od stotinu bijelih i stotinu crnih orlovih pera. Zatim ispusti svoj bojni poklič od kojega zadrhta zemlja.
Pođe do jedne planine i udarcem je šake rascijepi nadvoje, a onda iz njezine utrobe izvuče velik i oštar komad kremena koji namjeravaše upotrijebiti umjesto bodeža. Tako se naoružavši, Gluskap se otputi do zmajeva izvora.
Sa svakim korakom što bi ga načinio, doline odjekivahu gromoglasnom tutnjavom koja se čula po cijelome svijetu. Stanovnici onoga sela shvatiše da im Gluskap dolazi u pomoć te stadoše klicati od veselja.
Došavši pred zmaja, Gluskap mu se obrati: »Mojem je narodu potrebna čista voda.«
No, zmaj odvrati: »Baš mene briga za tvoj narod! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«
Gluskap na to uzviknu: »Ti, gadna njuško, kojoj se mozak raskvasio od blata! Sad ćemo vidjeti kome pripada ta voda!«
Zametnu se veličanstven dvoboj u kojem dvojica boraca izgaziše čitave šume, cijele planine sravniše sa zemljom, a iz močvare stalno dopirahu vatra i dim. Zmaj pokušavaše proždrijeti Gluskapa, no junak se protegnu pa još više naraste te bijaše tako velik da ga čak ni zmaj svojim pregolemim raljama nije mogao pograbiti.
Naposljetku Gluskap potegnu kremeni nož iza pojasa i zabi ga u nabreklu zmajevu trbušinu. Na mjestu gdje ga je ubo silovito izbi rijeka koja poteče prema selu.
»E, baš ova voda treba mojem narodu!« uskliknu Gluskap, a onda raširi šaku te ona postade golema, golema… Tada pograbi čudovište i tako ga čvrsto stisnu da se zmaj stade smanjivati, pa kada više nije bio veći od žabe, baci ga u močvaru.
Otada zmaj živi u močvari, a koža mu je još uvijek sva smežurana – toliko ga je Gluskap bio snažno stisnuo!
Gluskap se vrati kući, a stanovnici sela zauvijek uživahu u svježoj i bistroj pitkoj vodi.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 23:00

Gluskap i dječačić
Sjeverna Amerika: algonkinska legenda
Nakon pobjede nad izvorskim zmajem, divom Kevavkuom, čarobnjakom Medekolinom, strašnim duhom noći Pamolom te još mnogim drugim bjesovima i zlodusima, Gluskap osjećaše silno zadovoljstvo pa se stade hvaliti pred nekom ženom.
»Uistinu sam nepobjediv«, reče. »Mene nitko ne može pobijediti!«
»Zaista?« odvrati žena. »E, pa ja znam nekoga koga ne možeš pobijediti!«
Gluskap se začudi i htjede doznati ime tako moćnoga bića.
»Zove se Vasis«, reče mu žena. »No, opominjem te: izbjegavaj ga radi vlastitog dobra!«
Međutim, Gluskap je navaljivao: pod svaku će se cijenu boriti s Vasisom jer samo tako može dokazati da je najjači na svijetu. Žena ga onda povede do svojega sela, uvede ga u jedan šator i pokaza mu dječačića koji je, sjedeći na podu, sisao komadić javorova šećera.
»Evo«, kaza žena, »ovo je Vasis. Malen je, ali ima veliku moć. Pazi da ga ne razljutiš.«
»To ćemo sada vidjeti«, odvrati Gluskap pa isprsivši se povika: »Ja sam Gluskap! Izađi mi na megdan!«
Vasis ga i ne pogleda, već mirno nastavi sisati javorov šećer.
»Jesi li me čuo? Izađi mi na megdan!« ponovi Gluskap. No, kako se činilo da dječak i ne pomišlja na nešto takvo, junak ispusti svoj strahoviti ratni poklič.
Maleni ga Vasis na čas promotri, a potom, izazvan ratnikovim ponašanjem, otvori usta pa i sam stade vrištati: »Uaaa! Uaaa!« Taj je vrisak bio nešto najužasnije što je Gluskap ikada čuo: »Uaaa! Uaaa!«
Gluskap začepi uši, otplesa redom sve ratne plesove, izgovori najgroznije bajalice, pokuša čak i pjevati pjesme od kojih bi i mrtvi uskrsnuli. Ništa. Dječačić je bez predaha urlao: »Uaaa! Uaaa! Uaaa!«, a ta je paklenska buka bila glasnija od groma i oluje.
Nepobjedivi Gluskap u očaju pobježe i nikada se više ne pojavi u onom selu od straha da još jednom ne sretne strašnoga Vasisa!

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 23:12

Čarobna stijena
Sjeverna Amerika: siuski mit / mit plemena Siouxa
Jednoga dana Kojot pođe u šetnju s prijateljem Zecom. Nedavno bijaše završila zima pa njih dvojica uživahu u toplome proljetnom suncu.
Kojot je na sebi još uvijek imao debeo zimski ogrtač, no sada mu postade vruće pa ga se htjede riješiti. Ugledavši neku veliku okruglu stijenu, pomisli kako mu se pruža prilika da se pokaže velikodušnim pa svuče ogrtač i s ovima ga riječima prebaci preko stijene: »Evo ti nešto da se zaštitiš od studeni, kamena prijateljice!«
Zeca zaprepasti Kojotov postupak te se požuri da opomene prijatelja: »Ovo je čarobna stijena. Pokloniš li joj nešto, više to nećeš dobiti natrag!«
Uskoro zatim s planina stade puhati ledeni vjetar. Oblaci zamračiše nebo te udariše kiša i tuča. Dvojica se prijatelja skloniše u neku pećinu, a Kojotu ubrzo postade hladno. Sjeti se tada ogrtača što ga je onako nepromišljeno bio poklonio onoj stijeni i odluči poći po njega.
Vrati se do stijene i strže s nje ogrtač.
»Tebi ogrtač zapravo i ne treba«, reče joj. »Stojiš tu već cijelu vječnost i dobro si se snalazila i bez njega! Meni je potrebniji!«
I već se okrenu da pođe, kadli iza sebe začu urnebesnu tutnjavu. Stijena se kotrljaše za njim, čvrsto odlučivši da se dočepa ogrtača. Kojot otrča do pećine i povika: »Bježimo, prijatelju Zeče! Ona stijena ima najbolju namjeru da nas pretvori u prostirke!«
Zaista, stijena se prijeteći valjala prema njima. Zec se uspe na neko brdo, a Kojot pobježe u šumu. No, stijena se ne htjede zaustaviti. Pregazi divovsko drveće kao da je riječ o običnim suharcima, a potom nastavi svoj put preko rijeka, ponora i prerija, progoneći sirotog Kojota koji trčaše kao bez glave, glasno zapomažući i moleći razne životinje da mu pomognu. Pritrča cijelo stado bizona, no stijena ih sve rastjera. I medvjedi pokušaše priskočiti, ali i oni moradoše uzmaknuti.
Kojot je bio u gadnoj kaši, no tada do njega doleti jedna ptičica. »Ja ću ti pomoći, Kojote,« reče mu ptičica. »Pusti stijenu da stigne do mene.«
I doista, kada je stijena krenula na nju, ptičica zacvrkuta: »Ćiju-ći!«
Stijena se najednom raspade na tisuće komada koji se posvuda rasuše: tako nastade Stjenjak.
Tom se prilikom Kojot uspio izvući, no više mu nije padalo na pamet da ogrtač pokloni nekakvoj stijeni!








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 23:15

Pernata zmija
Srednja Amerika: astečki mit
Gradom je bogova upravljao Kecalkoatl, bog koji je imao zmijsko obličje, a bio je dobar i plemenit te nije znao za oholost i mržnju.
Svi su ga bogovi voljeli, osim brata Teskatlipoke, boga noći i munje, koji nije podnosio Kecalkoatlovu dobrotu.
Jednoga dana Teskatlipoka, kojega su zvali i Zadimljeno Zrcalo jer je posjedovao ogledalo u kojemu je mogao čitati tuđe misli, smisli nevaljalstvo kojim će naškoditi bratu. Okupi nekolicinu prijatelja pa, posluživši se svojim čarobnim moćima, Kecalkoatla, dok je spavao, pretvori u čovjeka.
Kada mu se brat probudio, Teskatlipoka iznese pred njega zrcalo i reče mu: »Pogledaj kako sada izgledaš!«
Kecalkoatl, čim je vidio svoje novo lice, osjeti kako mu se u srce uvlače sve ljudske želje i potrebe.
Potom uzviknu: »Ne mogu se pojaviti ovakav pred svojim narodom! Stid se spustio na mene i više nisam dostojan da budem vladar u Gradu bogova!«
Kecalkoatl tada pozva Šolotla, kojota i svojega brata blizanca, te ga zamoli da mu načini odjeću koja će mu vratiti raniji lik. Kojot mu načini ogrtač od zelenog, crvenog i bijelog perja, a napravi mu i tirkiznu obrazinu u obliku zmijske glave. Zbog svega se toga Kecalkoatl sada prozva Pernatom Zmijom.
No, opaki Teskatlipoka još nije bio zadovoljan: priželjkivao je bratovu smrt, ali ga se nije usuđivao ubiti bojeći se da bi mu se Kecalkoatlovi prijatelji mogli osvetiti. Stoga se odluči poslužiti lukavstvom. Napuni jednu posudu pulkeom, žestokim pićem koje se dobiva od kaktusa, i odnese je bratu govoreći mu: »Popij ovaj lijek pa ćeš postati onakav kakav si nekada bio.«
Kecalkoatl mu povjerova i popi ponuđeno piće. Ubrzo ga obuze pijanstvo, a Teskatlipoka ga, iskoristivši to njegovo stanje, nagovori na razna zlodjela.
Kada se otrijeznio, Kecalkoatl shvati koliko su sramotne stvari što ih je u pijanstvu počinio, pa se silno zastidje i odluči umrijeti.
Kecalkoatl zapovjedi robovima da mu načine veliku kamenu škrinju pa, kada je bila dovršena, leže u nju i ostade ondje ispružen cijela četiri dana, a sve to vrijeme nije ništa ni jeo ni pio. Pri kraju četvrtog dana pozva robove i zapovjedi im: »Donesite ovamo sve moje blago i zatvorite ga u ovu škrinju.«
Robovi ga poslušaše. Kada su do vrha napunili škrinju, zatvoriše je i zapečatiše tako da je više nitko ne može otvoriti.
Kecalkoatl se pak uputi na obalu mora pa, ogrnuvši se ogrtačem od perja i stavivši na lice zmijsku obrazinu, sam sebe zapali i izgorje. Iz njegova se pepela rodiše prekrasne ptice zvane kecal koje imaju dugačak rep, a krasi ih zeleno, crveno i bijelo perje.
Te se ptice vinuše u nebo, a Kecalkoatlov se duh, u pratnji brata Šolotla, spusti u zemlju mrtvih gdje je obitavao Miklantekutli, otac bogova i čuvar dragocjenih kostiju.
Šolotl i Kecalkoatl zatražiše jednu od tih kostiju, no Miktlantekutli odbi njihov zahtjev.
»To ne bi bilo pametno«, objasni im bog pokazujući na jednu hrpicu. »Ove su kosti pripadale ljudima koje su bogovi pobili da ih kazne zbog njihove zloće. Velike bi nedaće nastale kada bi ti stvorovi slučajno oživjeli!«
Videći da otac bogova ne namjerava udovoljiti njihovu zahtjevu, kojot Šolotl, brz kao munja, zgrabi zubima jednu kost i pobježe.
Kecalkoatl pođe za njim, dok je Miktlantekutli vikao za njima: »Vratite mi tu kost! To što mislite učiniti previše je opasno!«
U jednom trenutku kost ispade Šolotlu iz usta, udari o neki kamen i puče na dva dijela, jedan veći, a drugi manji. Kecalkoatl dohvati oba dijela i ponovno pojuri prema izlazu iz zemlje mrtvih.
Izašavši na otvoreno, zastade i s nekoliko kapi vlastite krvi poškropi obje kosti.
Šolotl priskoči u pomoć sa svojom čarobnom moći pa se nekoliko dana nakon toga iz kostiju rodi dvoje djece: dječak i djevojčica. Bili su to praotac i pramajka novoga ljudskog naraštaja.
Kecalkoatl ih nauči kako će uzgajati kukuruz, kako će proizvoditi tkanine i posuđe, kako će izrađivati mozaike i svjetlati / glačati žad. Nauči ih i kako će promatrati zvijezde i brojati dane u godini.
Potom se, kada ih je svemu tome naučio, pope na splav načinjenu od zmija i otputi se na pučinu. No, prije no što će ljudima nestati s očiju, Kecalkoatl im obeća da će se vratiti jednoga dana.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 1 Mar - 23:16

Odakle je došao kukuruz
Sjernja Amerika: astečki mit
Kecalkoatl bijaše stvorio ljude, a sada je za njih valjalo naći i prikladnu hranu. Razmišljao je o cvijeću, voću i raznom korijenju, no ništa mu se nije činilo dovoljno dobrim.
Odjednom opazi crvenog mrava kako na leđima nosi zrno kukuruza.
»Evo prave hrane za ljude!« pomisli Kecalkoatl pa se obrati mravu: »Mali brate, gdje si pronašao ovu predivnu hranu? Dobro bi došla ljudima kojima sam dao život.«
»Briga mene za tvoje ljude!« odvrati mrav. »Pođi svojim putem, a ja ću svojim!«
Kecalkoatl, pernata zmija, rasrdi se i reče: »Umišljeni stvore! Ne kažeš li mi smjesta gdje si našao to zrnje… pojest ću te!«
Crveni mrav morade popustiti pa odvede boga do Tonakatepetla, planine s hranom. Čim stigoše onamo, mrav hitro šmugnu u usku pukotinu, uvjeren da Kecalkoatl neće moći poći za njim.
No, Pernata se Zmija pretvori u crnog mrava i uvuče se u pukotinu. Prošavši kroz bezbroj beskonačnih i zavojitih hodnika, napokon stiže do velike pećine prepune kukuruznoga zrnja. Hranu je doduše našao, ali kako da je odnese ljudima?
Najprije pomisli da bi mogao oko planine zavezati uže i odvući je sa sobom, no planina je čak i za jednoga boga bila prevelika pa morade odustati od te namjere.
Zapita onda za savjet starije bogove, a oni mu rekoše: »Samo Nanahuacin i četvorica Tlaloka mogu ući u utrobu te planine i iznijeti zrnje.«
Kecalkoatl se tada obrati bogu Nanahuacinu koji pozva bogove kiše i groma, četvoricu Tlaloka: plavog, bijelog, žutog i crvenog. Potom se svi zajedno otputiše do Tonakatepetla.
Dugo su pjevali čarobne bajalice i plesali tajne plesove, sve dok ne ujediniše sve svoje sile pa se planina s trijeskom otvori, a kroz otvor pokulja kukuruz – bijeli, crni, žuti i crveni, zajedno s velikom količinom graška, graha i ostaloga jestivog zrnja.
Četvorica Tlaloka odmah uzeše zrnje i odnesoše ga ljudima, a Kecalkoatl ih potom nauči kako će uzgajati kukuruz da više nikada ne budu gladni.
Otada se kukuruz smatra najvećim darom bogova, a Tlaloke još i danas poštujemo kao zaštitnike žetve.
Hunahpu i Išbalanke
Srednja Amerika: majanski mit
Iškik, žena koja bijaše pobjegla iz carstva smrti, imala je dva sina blizanca, Hunahpua i Išbalankea, koji su obojica bili strastveni igrači loptom. Majci se nije sviđalo što joj se sinovi oduševljavaju tom igrom jer se bojala da im se ne dogodi isto što se desilo i njihovu ocu Hunu pa, videći da joj tu ne pomažu ni prijetnje ni molbe, odluči sinovima ispričati istinu.
Hun je imao brata blizanca po imenu Vukub i obojica su bili vrsni igrači, tako da ih Gospodari Smrti izazvaše na utakmicu. Huna i Vukuba četiri sove odvedoše do podzemnoga carstva Šibalbe i otpratiše ih u veliku dvoranu gdje je na njih čekalo mnogo strogih stvorova. Bile su to zapravo obične lutke, no braća to ne primijetiše.
Nakloniše se ispred dvaju od tih kipova i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Tada se pravi Gospodari Smrti, koji se bijahu sakrili među lutkama, otkriše i stadoše im se izrugivati: »Ha-ha! I vi ste mi neki veliki igrači loptom? Tako ste veliki da se klanjate i drvenim kipovima!«
Razljutivši se, Hun i Vukub zatražiše da utakmica odmah otpočne. Gospodari ih Smrti onda povedoše na igralište i ponudiše im da sjednu na kamenu klupu koju prethodno bijahu potajice ugrijali do usijanja.
Ništa ne sluteći, Hun i Vukub sjedoše na klupu, ali smjesta skočiše na noge i urlajući od boli stadoše skakati po igralištu, praćeni zvižducima i smijehom gledalaca. Susret stoga bi odgođen za sutra pa Gospodari Smrti odvedoše Huna i Vukuba u sobu u kojoj će provesti noć. Dadoše svakome po jednu upaljenu baklju i upozoriše ih: »Pazite da vam se baklje ne ugase. Dogodi li se to, umrijet ćete.«
Hun i Vukub pomno su pazili na baklje, no one bijahu načinjene od obične trske pa domalo izgorješe, a dvojicu braće Gospodari Smrti sutradan ujutro ubiše.
Sve je to Iškik ispričala svojim sinovima Hunahpuu i Išbalankeu.
No, dvojica se mladića nisu dali zastrašiti, već su i dalje igrali omiljenu igru, sve dok ne postadoše najbolji igrači u cijelome kraju.
Jednoga dana, međutim, eto ti četiri sove: »Mi smo glasnici Gospodara Smrti koji vas izazivaju na utakmicu.«
I Hunahpua i Išbalankea sove odvedoše u Šibalbu, no njih su dvojica, znajući kako su im se proveli otac i stric, bili pripravni na podmuklost Gospodara Smrti.
Ušavši u dvoranu s kipovima, najprije poslaše muhu Išan da svaku lutku ubode u nogu. Doskora dvije od njih vrisnuše i počeše se češati.
Blizanci im tada pristupiše i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Vidjevši da su otkriveni, Gospodari Smrti pokušaše prijevaru sa zažarenom klupom, no Hunahpu i Išbalanke sjedoše na zemlju tvrdeći da će se tu mnogo ugodnije osjećati.
Dobivši baklje na čuvanje, blizanci se povukoše u svoju sobu i smjesta ugasiše plamičke, a potom umjesto njih uzeše u ruke dva crvena pera. Gospodarima Smrti, koji su svaki čas provirivali kroz neku rupicu, činilo se da baklje još uvijek gore i nikako nisu shvaćali zašto ne dogorijevaju, a blizanci im ujutro pokazaše baklje koje izgledahu isto kao i prije.
Tako se Gospodari Smrti moradoše protiv blizanaca upustiti u igru loptom te se strahovito osramotiše debelo izgubivši pred cijelim pučanstvom Šibalbe!
No, Hunahpuu i Išbalankeu bijaše jasno da Gospodari Smrti neće imati mira dok ih ne ubiju pa, poznajući čaroliju koja će ih vratiti u život, dopustiše im da ih uhvate i spale te njihov pepeo bace u more. Ubrzo zatim Hunahpu i Išbalanke ponovno se otputiše u Šibalbu, prerušeni u prosjake i izvodeći svu silu čarolija.
Jednoga dana stupiše i pred Gospodare Smrti, uhvatiše nekakva psa, ubiše ga i opet ga oživješe. Gospodari Smrti, oduševivši se tim čudom, htjedoše to i sami iskušati. Podigoše lomaču, potpališe je i baciše se na nju.
Blizanci tada odbaciše lažno ruho i otkriše tko su: Hunahpu i Išbalanke koji bijahu došli ovamo da osvete oca. No, naravno, dobro su se čuvali toga da ponovno ožive Gospodare Smrti!








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 3 Mar - 14:49

Dvorac kapetanovo - Romantična legenda

Enlarge this image
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada krenete magistralnim putem Zrenjanin-Vršac, na pedesetom kilometru čim prođete mesto Konak, skrajnut s puta stoji dvorac Kapetanovo. Valja reći da ovaj dvorac spada u red građevina koje su u Vojvodini nastajale tokom XVIII, XIX i početkom XX veka. Odvojen malim putem, omeđenim drvoredom, od glavnog druma ovaj dvorac je dugo vremena bivao zaboravljen i namerno prepušten zubu vremena da ono uradi ono što ljudi čudnih ideoloških ubeđenja nisu stigli. Počeli su a na svu sreću nisu uspeli. Dvorac Kapetanovo se renovira i poprima sjaj koji mu i pripada, dobilo je status spomenika kulture od velikog značaja.

Ovaj dvorac je sagrađen pre više od jednog veka, tačnije 1904. godine a sagradio ga je ovdašnji župan Botka Bela. Sagradio ga je na svom imanju kao dokaz svog bogatstva ali i kao dokaz postojanja osećaja za lepotu. Arhitektonska rešenja ovog dvorca u velikoj meri potvrđuju njegovu lepotu. Čak i njegovo svesno guranje u zaborav nije moglo da umanji lepotu ove gra]evine. Visoka četvrtasta kula sa konzolama i isturenim cik-cak zidom, koja se vidi sa glavnog druma prkosila je vremenu i ljudima uvek mamivši pogled putnika rađajući u svakom od njih pitanje ; Kakva je to građevina koja poput usamljenog đerma stoji u sred banatske ravnice? Ovaj dvorac je zidan u duhu srednjevekovnog zamka, skromne njegove dimenzije ne umanjuju njegovu lepotu zbog čega kada ga vidite imate osećaj da ste u nekoj drugoj zemlji, takav osećaj vas obuzme upravo zbog toga što su ovakvi dvorci na prostorima Vojvodine retkost. Spoj romanike i gotike sa vidnim elementima klasicizma daju ovom dvorcu čudan i neponovljiv sjaj od kojeg vas obuzme prijatan osećaj laganog putovanja u prošlost. Pregršt, sad već uređenih, zelenih površina oko njega stvara vam osećaj da ste kročili u oazu u sred, znojem i mukom natopljene, banatske crnice. Živeo je ovaj dvorac život onako kako je tekao život i njegovih stanara i okruženja. Mirno i tiho, pomalo i mistično. Delilo je ovo zdanje društeno-istorijske i kulturne prilike kako vremena u kojem je nastalo, tako i prilika koje su dolazile i prolazile, i svaka od tih prilika je ostavila po jednu boru na njemu kao dokaz njegovog trajanja. Kao i svi dvorci, tako i ovaj ima svoju legendu koja se i danas prepričava:“ Kada je 1938. godine bankrotirao, vlasnik zamka Botka Bela nije ni slutio da će mu se žena od tuge što gubi zamak, politi benzinom i zapaliti. Legenda kaže da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka. Toga avgusta 1938. nebom su svake noći šarale zvezde repatice podsećajući na taj tužni vatromet. Legenda kaže da se svakog drugog avgusta, na svetog Iliju, noću pojavljuje u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. I danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabljama se umesto trave ponekada nađe pramen plave kose.“ Ovu legendu o dvorcu Kapetanovo mnogi znaju, prenosila se ona sa koleno na koleno, oni koji je nisu znali sad su je čuli. Skoro da je bilo došlo vreme da legenda nadživi samo zdanje. Na svu sreću legenda i dvorac će nastaviti da žive jedno s drugim.

Zato, ako vas put nanese u ove krajeve, u ovaj deo Banata, valja svratiti i pogledati ovo zdanje koje je sada odenuto novim ruhom kao dokaz našeg postojanja naše prolaznosti. Na kraju, ko zna možda će nekome i poći za rukom da u nekoj od soba ovog dvorca vidi ženu plave kose koja gleda u banatsku ravnicu ili možda međ mnoštvom cveća, koje poput venca večnosti čuva ovaj dvorac, pronađe pramen plave kose...

Iz narodnog predanja








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 3 Mar - 14:53

Priča o Emili

Čudne su legende vezane za banatske dvorce koje se i danas prepričavaju prašnjavim sokacima okolnih banatskih sela. Malo je međutim, onih koji znaju legendu o vatrama na Svetog Iliju, tajnama Daniela, izgubljenim snovima jednog slikara...

[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]

Jednom rečju, Vojvodina je priča o usamljenim, bajkovitim mestima nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske monarhije koja će verovatno zauvek ostati tajna

Obilazak vojvođanskih dvoraca ovoga puta započeto je posetom nekadašnjeg lovačkog zamka Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Jermenin Lukač Lazar 1781. godine. Kao što je za svaki dvorac vezana poneka priča po kojoj su prepoznatljivi, tako se i za Kaštel vezuje legenda koja svedoči o snazi i večnoj ljubavi.

Pre mnogo godina, naime, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečkoj. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom vitkom, prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić. Od uzbuđenja, ciknula je najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.

Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. Počeo je da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi stigli i rastrgli. Devojka se nikada nije udala i živela je u zamku Ečke sve do smrti.

Kula u kojoj je stradao nesrećno zaljubljeni glumac i danas je oronula i napuštena. Nekoliko puta je do ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga, ali radovi nikada nisu započeti. I danas, velikim parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima mogu se primetiti mladi parovi. Čitavu priču zapisala je upravo najmlađa spahijina kćer.

Nakon Kaštela put dalje vodi do Hajdučice, naselja u severozapadnom delu banatske opštine Plandište, udaljeno 30 kilometara od Vršca. U malom banatskom selu smešten je prelepi dvorac Damaskin koji krije tajnu o usponu i padu čuvene porodice Dunđerski, o njihovim sudbinama, intrigama i ljubavima, o Lenki, kćerki Lazara Dunđerskog, čija je lepota inspirisala mnoge umetnike da tvore remek-dela i o malom jezeru gde je slikar Jatar zauvek izgubio svoje snove...

Srpski pesnik Laza Kostić bio je zaljubljen u Lenku Dunđerski, ali se zbog velike razlike u godinama kao i zbog poštovanja koje je gajio prema porodici Dunđerski nije usuđivao da je zaprosi. Kažu da je bila prelepa i veoma obrazovana za svoje godine. Budući da je nije mogao uzeti za ženu, Laza Kostić je predlagao svom prijatelju Nikoli Tesli da je oženi, koji mu je iz daleke Amerike pisao da je on već veren, ali s naukom.

Umrla je veoma mlada, od tuberkuloze, koja je u to vreme "kosila“ Vojvodinu. Laza se posle oženio nekom "miraždžikom“, ali Lenku, za života, nije preboleo. Svojim prijateljima je govorio da skoro svake noći sa Lenkom razgovarao u snu. Njoj je i posvetio svoju čuvenu pesmu "Santa Marija dela salute“

Dvorac Damaskin nosi ime po Ištvanu Damaskinu koji je i osnovao selo Hajdučica. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio u miraz svojoj ćerki Olgi. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptacija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Kao i Kaštel, tako i ovaj dvorac čuva legendu koja svedoči o nesrećnom slikaru Jataru i njegovim zauvek izgubljenim snovima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatar, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti rad. Prošle su tri godine, a slikar nikako nije mogao da počne sa radom. Nije imao inspiraciju. Svaki put kada bi uzeo četkicu ruka bi mu otežala, a na oči mu se navlačila mrena.

Jedne noći je usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je sakupljena sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na površini i na dnu spavaju duga i zvezde. Sva ta lepota će biti tvoja, ali moraš obećati da ćeš pokloniti sve svoje snove od iduće noći, pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka“.

Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom pribor za slikanje. Zamoči četkicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da nastaju prekrasne slike. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu, ali od tada je izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, uistinu ne živi. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru i ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, nekada je uzburkano, a poneki put mirno kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika.

Na kraju, stiže se i u dvorac "Emili“ po kome je turistička agencija "Go Travel“ iz Novog Sada i nazvala ovo putešestvije. Ime je zdanje dobilo po prelepoj, plavokosoj Emili udatoj za Belu Botku, ugarskog grofa i bogatog plemića. Budući da nije mogao da joj podari ono što je najviše volela Bela je odlučio da joj pokloni zamak. Kako nije imala decu, Emili je zavolela zamak kao svoju decu... Seljani Leca su govorili da ga je privela srcu svome...Volela ga je više od života! Imala je običaj da na beloj kuli satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatrajući biroše (sluge) kako rade u polju...

Emili se brinula o svima. Bila je voljena, srećna, a opet sa nekom večnom tugom u očima... Tugovala je za decom koju nikada sa voljenim Belom nije mogla imati. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se propio, a bogatstvo stečeno porodičnim grbom i biroškim znojem na velikom imanju, polako se osipalo. Točak ruleta kazina u Vršcu i Temišvaru igrao se sudbinom Botke. Jedne večeri, odlučio je da na kocku stavi jedino što mu je ostalo - dvorac i naravno, kako to obično biva, izgubio.

Vraćajući se iz Temišvara, Bela je smišljao kako da svojoj Emili saopšti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa daleka puta Emili je istrčala pred njega da ga dočeka. Naborano Belino čelo govorilo joj je da je neka nesreća na vidiku. U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Emili je iščekivala da zlo postane dorečeno.

Za samo dva minuta, sve se promenilo. Ustala je bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti sa Belom i njenim zamkom i samo prstom nežno prešla preko slike. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule dok se noć polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se već sunce gasilo. Nekako se sve smirilo. Nemirna tišina je zavladala i odjednom, belilo je prošaralo tamu avgustovske noći. Nestala je Emili. Beživotno telo pronađeno je sutradan na zemlji kraj kule voljenog zamka.

Nedugo potom umro je i Bela, kažu od tuge za Emili. Njihovo čedo, lepi zamak Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio ćerki koja ga u miraz nosi srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu po kome se zdanje i danas naziva - Kapetanovo.

Na dan Svetog Ilije, 2. avgusta svake večeri sevne munja ka Kapetanovu. Tada se može videti beli plašt, lampa i pognuta silueta...Sutradan, seljani u žitu samo plavi pramen kose pronađu i puste ga niz prste da odleti ka Beli i toliko voljenom zamku...

Iz narodnog predanja








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 13 Mar - 10:54

Mali  žuti cvet

Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom, žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.

Jednom prilikom, u ovu baštu ušao je čovek koji je umeo da razume jezika biljaka.

Kako je ušao, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je celo palmino drvo korisno – plod, lišće, grane i stablo.

Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka više vredela.

Pogled posetioca koji je slušao samo žalbe, zaustavio se na jednom malom, žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: “Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?”

Cvet je odgovorio: ”Pa i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam shvatio da, da je Bog želeo da budem kokosova palma ili mango, on bi to tako i napravio. Međutim on je želeo da budem mali, žuti cvet pa zato i ja želim da budem najbolji mali, žuti cvet koji je ikada postojao."

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 13 Mar - 19:08

Arijadna

(Grč. Ariadne - kći kritskog kralja Minosa i njegove žene Pasifaje)



"Arijadnina nit" spominje se do dana današnjeg. Tako se naziva spasonosno sredstvo koje omogućava snalaženje u zamršenim situacijama i njihov razrešavanje. Tu nit (zapravo klupko konca) dala je Arijadna atinskom junaku Tezeju kad je doplovio na Krit da ubije Minotaura u knososkom Lavirintu. Ulazeći u Lavirint, Tezej je trebalo da odmotava klupko, a nakon što ubije Minotaura da se, prateći odmotanu nit, vrati iz spleta hodnika do izlaza. Ali osim klupka konca Arijadna je Tezeju za borbu s Minotaurom dala i mač. Za rešenje teškog zadatka uputstvo nije dovoljno. Treba imati i sredstvo, ali i sposobnosti i odvažnosti, što se kod junaka podrazumeva.

Tezej je došao na Krit tako što se dobrovoljno javio kao jedan od sedmorice mladića koje je svakih devet godina, zajedno sa sedam devojaka, atinski kralj Egej morao da šalje kritskom kralju Minosu kao kaznu što mu je za vreme Atinskih igara ubio sina Androgeja (iz zavisti što je pobedio domaće takmičare). Te žrtve čekala je strašna sudbina: Minos ih je prepuštao polubiku-polučoveku Minotauru da ih rastrgne i pojede. Atinske mladiće i devojke mogla je od sprsi da spase samo smrt čudovišnog Minotaura i zato je Tezej odlučio da ga ubije. Uz pomoć Arijadne, koja se u njega zaljubila čim je došao na Krit, to mu je pošlo za rukom.

Ali ubiti Minotaura zaista nije bilo lako. Tezej i Arijadna s pravom su se bojali Minosove osvete i zato su brže-bolje sa spašenim devojkama i mladićima pobegli s Krita. Pod punim jedrima plovili su sve do ostrva Naksa, gde su prenoćili. U snu se Arijadni javio bog Dionis i naredio joj da ostane na Naksu jer namerava da se njom oženi. Uzalud se branila, a uzalud se opirao i Tezej, koji je nameravao da je povede u Atinu i uzme za ženu. Volja boga se morala poštovati. Duboko ožalošćen Tezej je nastavio plovidbu u Atinu. U žalosti zbog gubitka Arijadne zaboravio je da zameni crna jedra svoje lađe belim, koja je trebalo već iz daljine da kralju Egeju oglase uspešan povratak. Arijadna je postala Dionisova žena, a Tezej se nakon nekog vremena oženio njenom mlađom sestrom Fedrom i to nesrećno.

Arijadnin brak s Dionisom takođe je bio nesrećan. Kada se žena uda za muškarca iz višeg roda, uglavnom dobija gospodara, a ne muža. Tugujući za Tezejem, izmučila se do smrti. Na kraju se nad njom sažalila boginja Artemida i usmrtila je strelom. Bogovi su je preneli na nebo i odredili joj mesto blizu sazvežđa Zmije.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 13 Mar - 19:12

Demon

(Grč. Daimon, lat. Genius - natprirodno biće ili sila koja utiče na život čoveka, takođe i niže božanstvo)

Demonima su se obično smatrala bića ne baš sasvim određene naravi, u kojima su ljudi utelovljavali mnoge prirodne i natprirodne sile, a one su, prema ljudskom verovanju, delovale u njihovom životu, odnosno učestvovale u stvaranju njihovih sudbina. Smatrali su ih bićima na prelazu između bogova i ljudi, a kako su sile koje su oni utelovljivali bile brojne, stvorili su i mnoštvo demona. Mogli su biti dobri (agathodaimoni) ili zli (kakodaimoni), a po pravilu ljudi im nisu davali posebna imena. Najviše je bio poštovan demon zaštitnik kuće. Bio je običaj da mu se nakon jela prinese žrtva prolivanjem vina ili vode. Protiv zlih demona ljudi su se branili zaklinjanjem i amuletima.

Demonima su nazivana i razna druga božanska bića koja su živela u gorama, klancima, pećinama i sl. Najpoznatiji među njima bili su koribanti i kureti, koji su, prema predanju, iznikli iz zemlje posle kiše, i daktili, odnosno patuljci. U grčke mitove demoni su došli iz zemalja Istoka i na slikama ih najčešće srećemo u pratnji boginje Kibele.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 13 Mar - 19:22

Dioskuri

(grč. Dioskuroi, lat. Dioscuri ili Gemini - braća Kastor i Polideuk, najslavniji dorski junaci nakon Herkula)



Rodili su se kao blizanci, ali su ipak bili samo polubraća. Kastorov otac je bio spartanski kralj Tindarej, Polideukov Zevs, a majka im je bila Tindarejeva žena Leda. Imali su dve sestre: Helenu koja je, kao i Polideuk, bila Zevsova, i Klitemnestru koja je bila Tindarejeva kćerka. Braća su se isticala hrabrošću, snagom i odvažnošću, uvek su se borili rame uz rame, a kao i svojim junačkim delima proslavili su se iskrenom bratskom ljubavlju.

Polideuk je kao Zevsov sin bio besmrtan i imao divovsku snagu. Niko od ljudi mu nije bio ravan u borbi. Smrtni Kastor bio je vešt vozač bojnih kola i polazilo mu je za rukom da ukroti i najplahovitije konje. U mladosti braća su dobila solidno obrazovanje, i njihovi očevi i učitelji su s pravom mogli da budu ponosni na njih. S junakom Jasonom učestvovali su u pohodu Argonauta u Kolhidu, s Meleagrom u lovu na opasnog kalidonskog vepra, s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Iz svih pohoda vratili su se ovenčani slavom. Oslobodili su i svoju sestru Helenu kad ju je kao sasvim mladu oteo atinski kralj Tezej, uz pomoć lapitskog kralja Piritoja. Njenu drugu otmicu (koju je izvršio trojanski kraljević Paris) braća više nisu mogla da spreče. U to vreme su već spadali u heroje, za koje pesnik kaže da se ne hrane hlebom i vinom ovog sveta. Naime, za Kastora i Polideuka se ne može utvrditi da su za vreme druge Helenine otmice, koja je bila uzrok trojanskog rata, već bili mrtvi, ali nisu više bili ni među živima.

Ta neobična okolnost imala je, međutim, sasvim običan uvod. Sa Linkejem i Idom, sinovima mesenskog kralja Afareja, ukrali su jednom prilikom u Arkadiji stado bikova. (Krađa stoke bila je u herojsko doba sasvim uobičajen posao kraljeva i kraljevskih sinova, slično kao kasnije osvajanje tuđih zemalja). Pri deobi plena zametnula se kavga za koju je bio kriv Ida jer ih je prevario. Blizanci su zbog toga upali u Meseniju i odveli celo stado zajedno s delom koji je pripadao drugoj dvojici, a da bi ih do kraja razljutili, oteli su i njihove neveste. Budući da im je bilo jasno da Ida i Linkej neće hteti da ih puste da odu, blizanci su se sakrili u šuplje deblo da bi ih dočekali i napali iz zasede. Ali Linkejev oštar pogled proniknuo je kroz drvo, a Idina strela probila stablo i zarila se u Kastorove grudi. Polideuk je skočio iz svog skrovišta i bacio se na njih da osveti smrt svoga brata. Prvo je dostigao Linkeja i ubio ga jednim udarcem šake. Zatim se bacio na snažnog Idu. Nemilosrdni boj odlučio je Zevs: iz oblačnih visina poslao je munju i njome spalio Idu. Ali Polideuk se umesto zahvaljivanjem, Zevsu obratio kletvom i prebacivanjem što mu nije dao da umre zajedno sa Kastorom. Prokleo je i svoju besmrtnost koja ga je sprečila da podeli sudbinu sa svojim bratom. Zevs je pokušao da ga umiri, ali uzalud. Najzad mu je dao da bira: ili će večno mlad živeti među olimpskim bogovima, ili će jedan dan boraviti u tamnom Hadovom carstvu sa bratom, a jedan dan na svetlom Olimpu. Polideuk je s radošću odabrao drugu mogućnost. Tako su, kako kaže Homer, oba brata "jednog dana živi, a drugog opet mrtvi: poštovanje što ga stekoše tako, bogovima su besmrtnim nalik".

Kao i mnogi drugi junaci, i Dioskuri su iz grčkih mitova prešli u rimske. Rimski istoričari tvrde čak da je bitku s Latinima kod Regilskog jezera 496. godine p.n.e. odlučila rimska konjica na čije su se čelo stavili Kastor i Polideuk glavom (lat. Castor i Pollux).

Slava Dioskura preživela je hiljade godina: i danas ih u vedrim noćima možemo videti na nebeskom svodu kao sazvežđe Blizanaca.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 13 Mar - 19:26

Erinije

(Grč. Erinyes, lat. Furiae - boginje osvete i prokletstva, službenice boga podzemnog sveta Hada i njegove žene Persefone)



Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Ishil ih naziva kćerima tamne noći Nikte. Sofoklo kćerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takođe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone počinioce zločina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuđiva čovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodične veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštićene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siročad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je činila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajući za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih mučile. Pred njima se nije moglo uteći, pa čak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moć kao na zemlji. Pred njima je bila nemoćna i kraljevska, sveštenička i svaka druga vlast. Čak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u činjenici da niko na svetu ne može čiste savesti reći da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zločin počinili nesvesno, ili čak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zločin su i same navodile. Te njihove negativne osobine očigledno su prevladavale pozitivne, slično kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako učine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grčki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. "Dobrohotnima". Čini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguće da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu ćud. Pesnici klasičnog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošću da menjaju obličje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grčkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralačkih i nepomirljivih boginja. I zločinačke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takođe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se označavaju jarosne i agresivne žene.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 9:41

Najade

(Grč. Naiades, lat. Naiades - nimfe voda, najbrojnija grupa nižih boginja grčke i rimske mitologije)



U najširem smislu među njih su se ubrajale okeanide, kćeri titana Okeana, kojih je bilo tri hiljade, i nereide, kćeri morskog boga Nereja, kojih je bilo pedeset ili stotinu. U užem smislu najade su bile nimfe kopnenih voda. Prema mestu na kojem su prebivale delile su se u rečne, jezerske i nimfe izvora. Život su većinom provodile u pesmi i igri. Njihovi najomiljeniji pratioci bili su sileni, satiri i panovi, od bogova najviše Apolon i Hermes, od boginja Artemida.

Ljudima su najade bile sklone, davale su vlagu njihovim poljima i brinule se za plodnost oranica. Najade nekih mineralnih izvora znale su da leče i imale čarobnu moć. Njihove sudbine znatno su se razlikovale. Neke su dospele u društvo viših bogova i živele s njima na Olimpu, druge su morale da se zadovolje malim životnim radostima na zemlji u društvu smrtnih muževa, s kojima su često doživljavale najrazličitije nevolje i jade.

Grci, a posle njih i Rimljani, iskazivali su najadama poštovanje skromnim žrtvama i gradili im svetilišta u prirodi i gradovima. Njihov kult se zadržao duboko u hrišćanska vremena. Iz antike sačuvao se veliki broj umetničkih predmeta s likovima najada: oslikanen vaze, reljefi i mozaici u kupalištima itd. Njihovi kipovi su do naših dana omiljen ukras fontana, među kojima se ističe Rutelijeva Fontana najada na rimskom trgu Esedra. Imena najada se mogu pročitati i na pramcima brodova širom Sredozemlja.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 9:44

Nikta

(Grč. Nyks, lat. Nox - kći prvobitnog Haosa, boginja noći i otelotvorenje noći)



U mit je pre svega ušla po svojim potomcima. S bogom večne tame Erebom rodila je Etera, večito svetlo, i vedri dan Hemeru, a posle je na svet bogova i ljudi donela manje ugodna bića. Kad je titan Kron osakatio svog oca Urana i oteo mu vlast, Nikta je, obuzeta srdžbom, sama od sebe rodila boga smrti Tanatosa, kere, boginje nasilne smrti, Eridu, boginju svađe, Apatu, boginju obmane, boga sna i snova Hipnosa, Nemezu, boginju odmazde, i druge. Prema nekim predanjima, njene kćeri su bile i boginje osvete Erinije i Hesperide, čuvarice Herinog drveta sa zlatnim jabukama. Ljudima je Nikta bila više sklona nego njeni potomci: smirivala je uzburkane strasti, donosila spokojstvo, a bodrila je i podsticala misao. O Nikti je inače poznato da je s olimpskim bogovima učestvovala u borbi protiv pobunjenih Giganata.[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 9:46

Pan

(Grč. Pan, lat. Pan - sin nimfe Driope i boga Hermesa, ili nimfe Enide i Zevsa, bog šuma, lovaca i pastira).



Rodio se s kozjim nogama, rogat i bradat, pa je i njegovu majku obuzeo takav strah (koji se i danas po njemu naziva "paničnim") da je pobegla i napustila ga. Ali Hermes je prihvatio malog Pana i odneo ga na Olimp. Bogovi su se toliko smejali Panovom izgledu da je pobegao s Olimpa obuzet stidom i sakrio se u arkadijskom šumama. Tu je i odrastao napušten od svih, a tu je najviše i boravio. Bavio se napasanjem stoke i sviranjem na fruli. Njegovo najmilije društvo bili su satiri, a najdraže drugarice nimfe. Često se pridruživao i veselom društvu boga vina Dionisa. Od bogova je najviše voleo Apolona. Upravo je Pan upoznao Apolona s umećem vračanja, iako je znao da će njegov učenik utemeljiti suparničko proročište u Delfima, zbog čega će trpeti njegovo proročište u Arkadiji.

Pan je prvobitno živeo u šumama Arkadije, zatim su ga ljudi sretali po celom grčkom svetu, a najzad i u rimskom, gde se izjednačio sa starim bogom Faunom. U najstarije doba bio je samo zaštitnik šuma i pastira, a posle je postao zaštitnik čitave prirode. Poštovali su ga posebno na selu.

O Panu se sačuvalo mnogo priča, najviše o njegovim neuspelim ljubavnim pustolovinama. Zaljubio se u nimfu Pitiju, ali se ona od straha pred njim pretvorila u omoriku. Borio se za naklonost prelepe nimfe Siringe, ali je ona radije skočila u vodu i pretvorila se u trsku kako bi se spasila od njegove nasrtljivosti (od te trske Pan je sebi napravio sviralu koju je po njoj nazvao siringa). Uspeha je jedino imao kod nimfe Eho, koja ga je po gorama pratila kao jeka. S njim nije mogla da progovori ni reči jer ju je jednom prilikom boginja Hera kaznila tako da ne sme ni sa kim prva da progovori, čime ju je toliko izmučila da je od Eho ostao samo glas. Inače, o Panu je kolala i priča vezana za njegovo nadmetanje u sviranju s bogom Apolonom na gori Tmolu. Razume se da je Pan u tom nadmetanju izgubio, jer sa svojom sviralom nije mogao da pobedi Apolonovu zlatnu liru. To nadmetanje ušlo je u mit o po nečemu drugom: dok je ono trajalo kralj Mida dobio je magareće uši.

Ljudima je Pan bio posebno sklon, a najviše je voleo pastire kojima je pomagao u čuvanju stada. No na jedno su morali da obrate posebnu pažnju: da mu ne smetaju dok spava. Kad bi ga neko iznenada probudio, skočio bi na neobazrivog napasnika i tako ga preplašio da bi čoveka obuzeo "panični strah". Događalo se da strahom ispuni čitave vojske. Tako je u bici kod Maratona, 490. god. p.n.e. preplašio Persijance. Zahvalni Atinjani podigli su mu svetilište u pećini na severnom obronku Akropolja. Arheolozi su tu i pronašli krajem XIX veka.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 9:50

Paris

(Sin trojanskog kralja Prijama i njegove žene Hekabe, začetnik trojanskog rata)



U noći pred njegov dolazak na svet Hekaba je usnila zloslutan san: rodila je goruću baklju koja je zapalila Troju. Kralj Prijam obratio se vraču koji mu je san protumačio ovako: Hekaba će roditi sina, koji će biti uzrok pada Troje. Kao vladar oprezan i mudar Prijam je naredio da novorođenog dečaka odmah odnesu na goru Idu i ostave u šumskom žbunju. Ali dečaka je našla medvedica i othranila ga svojim mlekom, a zatim ga je prihvatio Prijamov pastir Agelaj, dao mu ime Paris i odgajao ga kao svog sina. Dečak je izrastao u lepog mladića, isticao se snagom i branio pastire od divljih životinja i razbojnika. Njegovi drugovi su ga zbog toga prozvali Aleksandar, to jest "zaštitnik ljudi". Paris nije znao ništa o svom kraljevskom poreklu, živeo je zadovoljno i ne sluteći šta mu sudbina sprema.

Jednog dana Paris je napasao stado na obroncima Ide i kao obično tražio nimfu Enonu, koja mu se odavno sviđala. Iznenada se pred njim pojavio bog Hermes s tri boginje: Zevsovom ženom Herom, boginjom rata Atenom i boginjom ljubavi Afroditom. Prišao je Parisu i dao mu zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "Najlepšoj!". Po odluci najvišeg boga Zevsa jabuku neka da onoj boginji koju smatra najlepšom. Tu jabuku je, naime, boginja svađe Erida bacila pred Heru, Atenu i Afroditu da se osveti što nije bila pozvana na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide. Čim je Hera pogledala natpis, posegnula je za jabukom. Jednako su u taj čas postupile i Atena i Afrodita. Svaka se smatrala najlepšom i jasno je to dala na znanje drugim dvema. Oko toga je izbila svađa i boginje su se obratile Zevsu da presudi u sporu. Zevs za to baš nije imao puno volje. Nije trebalo da bude sveznajući da bi shvatio da će, ako jabuku da jednoj, dobiti druge dve kao protivnike. Zbog toga je odlučio da se u isti mah reši i boginja i nesrećne jabuke razdora. Pozvao je svog glasnika Hermesa, dao mu jabuku i naredio da boginje odvede na goru Idu u blizini Troje. Tamo, kažu, živi pastir koji je nepristrasan jer ne poznaje složenost cele stvari pa jedini može da donese pravednu presudu.

Tako je Parisu pripala čast da bude sudija u sporu među boginjama i da odluči koja je od njih najlepša. Njemu do toga u stvari uopšte nije bilo stalo. Najpre je želeo da pobegne, ali mu je iz Hermesovih reči postalo jasno da je u pitanju zapovest najvišeg boga i pažljivo je pogledao boginje. Sve tri su mu izgledale podjednako lepe. Kolebajući se, prebacivao je jabuku iz ruke u ruku. Boginje su se trudile da mu pomognu: svaka je počela da hvali svoje vrline i unižava suparnice, ali time su ga samo smele. Na kraju su se u žaru uveravanja latile i takve argumentacije koju ljudski zakoni smatraju nedopuštenim uticanjem na sudiju koristoljubivim obećanjima. Hera mu je ponudila vlast nad celom Azijom, Atena slavu i pobedu u svakom ratu, a Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je odlučio da reši spor u skladu sa svojim sklonostima i u sopstvenom interesu. Čemu običnom pastiru briga oko vladanja Azijom? Čemu ratna slava, nestalna i prolazna, za kojom nikad nije težio? Ali žena! Zašto ne bi mogao imeti ženu najlepšu od svih žena? Tako je dao jabuku Afroditi.

Najlepša žena na svetu bila je, prema sudu bogova i ljudi, Helena, kći najvišeg boga Zevsa i žene spartanskog kralja Tindareja, Lede. Afrodita je baš nju i imala na umu, iako su u celom slučaju na pomolu bile komplikacije. Helena je, naime, bila udata za kralja Menelaja, Tindarejevog naslednika na spartanskom prestolu. Savladati tu prepreku svemoćnoj boginji ljubavi i lepote nije bilo teško. Paris je odmah doznao tajnu svog porekla. Budući da njegova majka Hekaba nikada nije prestala da tuguje za sinom, kralj Prijam je priredio svečane igre u čast Parisovoj uspomeni. Pobednik je trebalo da dobije najlepšeg bika iz kraljevskog stada koje se napasalo na obroncima Ide. Igrom slučaja, tog su bika izabrali iz Parisovog stada, a Paris ga je od svih najviše voleo. Zato je odlučio da ga sam povede u grad i ostane na igrama da vidi kome će bik pripasti. Kad je video takmičare, palo mu je na um da bi i sam mogao da učestvuje. Ako pobedi ponovo će dobiti svog najdražeg bika. Tako se prijavio za nadmetanje i, zahvaljujući svojoj snazi i spretnosti, pobedio sve učesnike, pa čak i favorita, Prijamovog najstarijeg sina Hektora.

Pobedu nepoznatog pastira kraljevi sinovi su smatrali sramotom i izazvali svađu kako bi ga ubili. Paris je umakao pred njihovim mačevima i potražio zaštitu na povećem tlu Zevsovog žrtvenika. Tu ga je ugledala Prijamova kći Kasandra i kao čarobnica odmah pogodila ko se nalazi pred njom. Prijam i Hekaba silno su se obradovali izgubljenom sinu i s velikim slavljem ga uveli u kraljevsku palatu. Uzalud je Kasandra opominjala da će Paris biti kriv za propast Troje. Njenim rečima niko nije pridavao važnosti.

Paris se brzo snašao u novim okolnostima i gotovo sasvim zaboravio susret s boginjama. Ali boginje nisu zaboravile njega: Hera i Atena, uvređene u svojoj ženskoj taštini, počele su da smišljaju osvetu, a Afrodita se spremala da izvrši svoje obećanje. Probudila je u Parisu čežnju za ženom i nametnula mu misao da otplovi u Spartu, legendarnu po hrabrosti muškaraca i lepoti žena. U pratnji svog druga Eneje Paris se uskoro pojavio u palatio spartanskog kralja Menelaja. Kralj ih je primio prijateljski, kako i dolikuje uglednim gostima iz slavne i moćne Troje, a kad im je predstavio svoju ženu Helenu, Paris se u nju zaljubio na prvi pogled. Drugog dana, nakon svečane gozbe, Menelaj se izvinio da zbog neodložne porodične stvari mora da otputuje na Krit i rekao svojoj ženi da gostima u svemu izađe u susret. Ako je Helena te reči razumela doslovno, kriva je boginja Afrodita: probudila je u njoj takvu ljubav prema Parisu da je Helena zaboravila i muža i kćer Hermionu i svoju domovinu, i s njim krišom otplovila u Troju. Kako je to s Parisom i Helenom zaista bilo, ne zna se tačno, verovatno se nikada neće ni znati. Prema jednoj verziji, Helena je otišla u Troju dobrovoljno, a prema drugoj, koju je revnosno širio kralj Menelaj, Paris je Helenu jednostavno oteo. Uz to je opljačkao kraljevsku riznicu Sparte. Bilo kako bilo, Paris je počinio zločin protiv svetog zakona gostoprimstva, uvredivši spartanskog kralja i bacivši ljagu na njegovu čast. Razume se, to nije moglo da prođe nekažnjeno.

Kad je kralj Menelaj, vrativši se s Krita, shvatio šta se desilo u njegovoj palati, otišao je u Mikenu, gde je vladao njegov brat Agamemnon, da se s njim posavetuje. Razmotrili su situaciju i odlučili da Menelaj s itačkim Odisejem, koji je bio vešt pregovarač, pođe u Troju i zamoli kralja Prijama da mu Paris vrati ženu. Ako Paris na to ne pristane, a Prijam u tome podrži Parisa, neka im zapreti ratom. Paris je bio spreman da vrati riznicu, ali o Heleni nije hteo ni da razgovara. Kralj Prijam se priklonio mišljenju svog sina. Kad je izjavio da će Helena ostati u Troji, bio mu je objavljen rat.

Agamemnon nije trojanskom kralju objavio rat samo u svoje ime već kao vrhovni zapovednik udruženih snaga svih ahejskih kraljeva čiju je pomoć sebi osigurao. Sa sto hiljada vojnika i 1186 lađa isplovio je iz luke Aulide prema trojanskim obalama, uspeo da se iskrca i u snažnom naletu je napao grad. Ali Trojanci, kojima je zapovedao Prijamov najstariji sin Hektor, odbranili su svoje bedeme. Agamemnon je nakon toga naredio se podigne utvrđeni tabor i počeo da opseda Troju. Rat se protegao na deset dugih godina, ispunjenih napadima Ahejaca na grad i ispadima Trojanaca iz grada na otvoreno polje, gde su se sukobljavali s Ahejcima. Borba je stalno ostajala nerešena: nije bilo ni poraženog ni pobednika. Jedini ishod bio je ogroman broj poginulih.

U ratu je učestvovao i Paris. Pokazalo se, međutim, da nije bio muškarac koji zna da zadobije poštovanje drugova i uvažavanje svojih neprijatelja. Katkad se borio u prvim redovima, katkad gađao iz luka sa sigurne udaljenosti, ali je i luk većinom ostavljao da miruje, iako je bio odličan strelac. Dok su se drugi borili za njega, on je sa svojom lepo ženom prekraćivao vreme u odajama. Hektor ga zbog toga nije voleo, a trojanski narod i vojska su ga mrzeli. Da su mu i oprostili što je dao povod ratu, ostao bi im mrzak zbog svoje ravnodušnosti za sudbinu grada, kao što im je bio mrzak Tanatos, bog smrti.

Na velik i hrabar čin Paris se odlučio tek u desetoj godini rata. Opšta iscrpljenost zbog neprekidnih borbi doveli su ahejsku vojsku, baš kao i narod iza bedema Troje, do zaključka koji je dopro i do ušiju njihovih vođa: ako vladari imaju nešto jedni protiv drugih, neka to reše među sobom i ne izlažu više narod patnjama. Budući da je narod tako mislio na obe strane, vođama nije preostalo drugo nego da se povinuju narodnoj volji. Tako je pre idućeg sukoba, kad su se bojni redovi već našli na dosegu strela, Paris istupio iz prvog bojnog reda i pozvao Ahejce da izaberu ratnika koji će s njim izaći na dvoboj na život i smrt, pa da dvoboj odlučio o ishodu rata. Izazovu se odazvao spartanski kralj Menelaj, kako mu je nalagala ljudska i vojnička čast, a trojanske i ahejske vođe sporazumeli su se ovako: pobedi li Paris, zadržaće Helenu, a Ahejci će se povući i otići kući, ako pobedi Menelaj, dobiće Helenu, a Trojanci će ostati u svom gradu. Od tog trenutka trebalo je da nastupi primirje koje će se završiti trajnim mirom. Svestan svoje odgovornosti za ishod rata, i na radost svih svojih drugova, Paris se hrabro suprotstavio Menelaju. Ali čim je Menelaj podigao svoje koplje, Paris se pokolebao. Zaboravio je i izazov i svoju odgovornost, pobegao među zadnje redove boraca i tamo se u strahu sakrio. Hektor je pošao po njega, izvukao ga iz pozadine i prisilio na borbu. Iako je Paris na kraju ipak prihvatio borbu i uložio u nju sve svoje snage, ubrzo je ustuknuo pred Menelajem. Bio bi u tom dvoboju i poginuo da se nije spasio čudom: kad ga je Menelaj gotovo već probo kopljem, boginja Afrodita zastrla je Parisa oblakom i neopaženo ga odnela s bojišta - pravo u odaje lepe Helene.

Nije bilo mesta sumnji: Paris je dvoboj izgubio, ali Helenu ipak nije vratio Menelaju. Štaviše, nije mu je vratio ni kada mu je trojanski saveznik Pandar narušio svečano sklopljeno primirje. Tako su Trojanci morali da nastave rat uprkos svetom ugovoru, što po njih nije moglo da se dobro završi. Prema tome, Paris nije bio samo začetnik rata, već i krivac za uništenje Troje.

Sam u ratu nije poginuo kao njegovi roditelji i braća. Pred smrt je izveo podvig kojim je stekao slavu: ubio je Ahila, najvećeg junaka među Ahejcima, ali u tome sam nije imao nikakve zasluge: gađao je Ahila sa sigurnog mesta na visokom bedemu, i to po nagovoru boga Apolona koji je, da bi se osvetio što ga je Ahil uvredio, usmerio let Parisove strele u Ahilovu petu koju nije pokrivao oklop. Nedugo nakon toga smrtonosna strela pogodila je i Parisa: otrovanom strelom ranio ga je ahejski lukonoša Filoktet i ona mu je nanela smrtonosnu ranu. U mukama je istrčao iz Troje i potražio utočište na Idi. Tamo je, napušten, napokon umro. Kad su njegovi nekadašnji drugovi pronašli njegovo telo, priredili su mu skroman pogreb. Helena nije tražila Parisa. Utehu je našla u postelji njegovog brata Dejfoba. Ali zato ga je tražila nimfa Enona, njegova prva ljubav, i od tuge za njim bacila se na lomaču na kojoj je gorelo njegovo telo, da zajedno s njim ode u carstvo sena.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 9:53

Plejade

(Grč. Pleiades. lat. Pleiades ili Vergiliae - kćeri titana Atlasa i okeanide Pleone)



Bilo ih je sedam: Maja, Meropa, Elektra, Tajgeta, Alkiona, Kelena i Steropa. Kad su njihove posestrime Hijade umrle od tuge za svojim mrtvim bratom Hijantom, oduzele su sebi život od žalosti, i najviši bog Zevs ih je pretvorio u sazvežđe.

U mitovima su značajnu ulogu imale prve tri: Maja je postala majka boga Hermesa, Meropa žena korintskog kralja Sizifa, a Elektra majka kralja Dardana, praoca Ila, osnivača Troje. Prema mlađim verzijama mitova, Tajgeta je postala majka Lakedemona, prvog spartanskog kralja. Jedna od njih je na nebu teško vidljiva, a druga se vidi tek povremeno: to su Meropa, koja se stidi što se udala za smrtnika, i Elektra, koja je nakon pada Troje raspustila kosu i luta nebom kao kometa.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 9:56

Psiha

(Grč. Psykhe, lat. Psyche - ljubavnica, a zatim i žena boga ljubavi Erosa)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Legenda o Psihi i Erosu grčkog je porekla, ali poznata je naviše po verziji iz dela "Metamorfoze ili Zlatni magarac" Apuleja iz Madaura (2. vek p.n.e.). Ona čini u njemu zaseban deo u obliku bajke koju devojci koju su zarobili razbojnici priča jedna starica kako bi je razveselila. Legenda je bil podjednako raširena i poznata u starom veku kao i danas, i za nju još važi ono što je o njoj napisao Apulej u svojoj knjizi: "Čitaoče, pazi: zabavićes se!"

Bili jednom kralj i kraljica i imali tri prelepe kćeri. Dve starije su sasvim dobro udali, ali po najmlađu, Psihu, mladoženja nikako da dođe: ni kraljević, ni bilo koji drugi mladić. Bila je, naime, tako lepa da joj se svako divio kao kakvoj statui ili boginji. Ubrzo je počelo da se priča da Psiha u stvari i nije obična princeza već nova Afrodita, i mnogi su počeli da joj ukazuju božanske počasti. Priče o njenoj lepoti su se širile, a daljine su je uveličavale. Na kraju su u zemlju njenog oca počeli da hodočaste poštovaoci iz cele Grčke. Opusteli su hramovi u Pafosu, u Knidu i na Kiteri, i ljudi su umesto Afrodite, počeli da poštuju Psihu.

Istini za volju, Psiha tim obožavanjem nije bila oduševljena. Još je manje time bila oduševljena Afrodita. U srdžbi zbog nedopustive lepote obične smrtnice odlučila je da se osveti. Naredila je svom sinu Erosu da rani Psihino srce strelom ljubavi tako da se zaljubi u najružnijeg muškarca na svetu.

U međuvremenu Psihin otac se obratio delfskom proročištu da pita za savet kako da za svoju kćer nađe mladoženju. Dobio je strašan odgovor: da je u venčanoj haljini odvede na visoku stenu iznad ponora gde će mladoženja doći po nju; biće to odvratni zmaj sa telom prekrivenim ljuskama. Protiv proročanstva koje je objavilo volju bogova nije bilo pomoći i kralj se teška srca pokorio. Kad je ostavio kćer na visokoj steni i otišao, dogodilo se čudo: dašak Zefira, boga zapadnog vetra, lako je podigao Psihu i odneo je u dolinu ispod stene. Učinio je to na molbu boga Erosa koji je doleteo do stene da izvrši zapovest svoje majke, ali se u Psihu zaljubio na prvi pogled.

Psiha, razume se, nije znala za Erosovo uplitanje i svom spasenju se čudila. Još je više začudilo kad je na kraju doline ugledala raskošnu palatu. Ušla je i još se više iznenadila: nevidljive sluškinje pripremile su joj kupku, osveženje i postelju. Bilo je dovoljno samo nešto da poželi i želja bi joj se odmah ispunila. Kad je Psiha nakon toga zaspala, tiho joj se primakao mladoženja: to nije bio strašni zmaj, već divni bog ljubavi Eros.

Eros je u svakom slučaju dobro znao zašto je od Psihe zatražio obećanje da nikada neće pokušati da sazna kako on u stvari izgleda. Psiha, međutim, za Erosove razloge nije znala, baš kao što ih ne znamo ni mi. Pod utiskom doživljene slasti prve ljubavi ona mu je to čvrsto obećala. I tako je Psiha počela da živi u prelepoj palati, provodeći dane u samoći, čekajući noć koja joj je donosila ljubav nepoznatog ljubavnika. Jedino što je rastuživalo bile su misli na roditelje i sestre koje je sigurno mučila briga o njenoj sudbini.

Kad je glas o Psihinom nestanku došao do njenih sestara, vratile su se roditeljima da ih uteše. Otšle su i do stene pored koje je ljudsko oko poslednji put videlo Psihu. Tamo su gorko plakale i Psiha je zamolila svog dragog da joj dopusti sastanak sa sestrama jer će one, kad im kaže kako živi, prestati da tuguju. Eros je opomenuo Psihu da je taj sastanak spojen s velikim opasnostima i nagovarao je da se okane toga. Sva Erosova uveravanja ostala su bez uspeha. Kad žena nešo utuvi u glavu, tu je i bog bespomoćan. Eros je zato naložio Zefiru da Psihine sestre prenese u dolinu, a on je nestao pre nego obično.

Sestre su se iskreno obradovale sastanku, ali kad su ugledale prelepu palatu u kojoj je živela njihova najmlađa sestra, u njima se probudila zavist. Počele su da ispituju Psihu o njenom mužu i požele da ga upoznaju. Psiha je okolišala i odgovorila da joj je muž lep mladić koji većinu vremena provodi u lovu, darivala ih zlatom i nakitom i pozvala Zefira da joj sestre odnese nazad na stenu iznad doline.

Na povratku izbila je potiskivana zavist Psihinih sestara. Zato su odlučile da ćute o njenoj sreći i počele da kuju planove kako da se domognu njenog bogatstva. Razume se, Psiha o svemu ništa nije znala, a kad je saznala da očekuje dete, zamolila je svog dragog da joj opet dozvoli susret sa sestrama. Erosovo odgovaranje na ovaj put nije ništa koristilo i tako je Zefir opet doneo njene sestre u dolinu. One su glumile radost zbog očekivanja deteta i zapitkivale Psihu o njenom mužu. Psiha je već zaboravila šta im je prvi put rekla i opisala ga kao solidnog gospodina srednjih godina koji se bavi trgovinom, a koji je upravo na putu u dalekoj tuđini. Sestre su iz toga zaključile da Psiha i ne zna ko joj je muž, a kad im je prilikom njihove sledeće posete to i priznala, počele su da je uveravaju da joj je muž onaj odvratni ljuskavi zmaj o kome je govorilo proročanstvo. Nagovorile su je da se u to sama uveri: da pod posudu sakrije svetiljku i kad joj muž zaspi da mu osvetli lice pa će tako saznati ko je on. U znak svoje velike ljubavi poverile su joj i način na koji će se spasiti: dale su joj oštar nož da ga ubije.

Psiha je pod uticajem svojih sestara i zbog mučne neizvesnosti odlučila da prekrši dato obećanje. Kad joj je dragi noću zaspao, otkrila je pripremljenu svetiljku, uzela nož i prišla postelji. Mutno svetlo otkrilo je da joj je muž sam bog ljubavi Eros. Obradovana htela je da ga poljubi, ali kad se nad njega nadvila, kap vrelog ulja iz svetiljke pala mu je na rame. Bog ljubavi prenuo se iz sna i obuzet srdžbom što je Psiha prekršila dato obećanje, hteo je odmah da odleti. Ali Psiha je, ne gubeći prisustvo duha, obgrlila njegove noge i u sledećem trenutku oboje su leteli visoko u oblacima.

Let nije dugo trajao. Psiha je brzo izgubila snagu, a Eros nije hteo da dozvoli da ona pogine. Vratio je na zemlju i s gorčinom joj prebacio njenu izdaju. Kad je zatim napustio, očajna Psiha nije znala šta da radi i u očajanju se bacila u obližnju reku. Ali vodena struja je, iz ljubavi prema Erosu, opet iznela na obalu. Izmučena čežnjom za dragim i željom da umre, što joj je bilo uskraćeno, Psiha se uputila da sestrama naplati njihovu izdaju kojom su je bacile u nesreću.

Najpre je posetila najstariju i rekla joj da je morala da pobegne od muža jer se, kada ju je prilikom poslednje njene posete potajno video, zaljubio u nju i sada čezne samo za njom. Sestra je na to pohitala do stene i u nestrpljenju da je Eros prihvati skočila u dubinu. Zefir nije imao naređenja da je ponese i ravnodušno je dozvolio da ona izgubi život na stenovitoj padini. Na isti način je poginula i druga Psihina sestra.

U međuvremenu je Afrodita saznala za pustolovinu svog sina. Strašno se razljutila i poslala svoje pratilje da joj odmah dovedu njegovu ljubavnicu. Kad im nije pošlo za rukom da pronađu Psihu, Afrodita je zamolila Hermesa, glasnika bogova, da svuda oglasi da će onaj ko pronađe Psihu dobiti bogatu nagradu. A nagrada zaista nije bila mala: "sedam sočnih poljubaca od same boginje ljubavi". Ljudi su grozničavo počeli da traže Psihu, ali nesrećnoj ženi više nije bilo stalno ni do čega i sama je došla Afroditi.

Niada se jasnije nije potvrdilo koliko je ljubav zapravo bliska mržnji: ugledavši pred sobom ženu lepšu od sebe, boginja ljubavi pretvorila se u boginju zlobe. Kad je doznala da Psiha očekuje dete i da će tako postati baka, počela je da besni, što se za nju, u hiljadu godina dugoj istoriji grčkih mitova, nije čulo. Naredila je svojim pratiljama da bičuju Psihu, a zatim je i sama počela da je tuče: rastrgla joj je haljinu, čupala kosu i tukla tako dugo dok je nije izdala snaga. Ali to nije bilo sve.

Psiha je dobila tri zadatka. Ako ih reši, spasiće sebi život. Boginja je pred nju rasula gomilu pšenice, ječma, prosa, maka, pasulja i sočiva, pomešala zrnevlje i naredila Psihi da do večeri razdvoji zrnevlje u posebne gomile, inače će umreti. Nesrećnoj Psihi pritekli su u pomoć mravi jer im se sažalila ljubavnica boga ljubavi. Zatim joj je Afrodita naredila da donese čuperak vune od zlatnog runa divljih ovaca koje su pasle na drugoj obali brze i opasne reke. Taj zadatak Psiha je izvršila uz pomoć trske koja joj je savetovala da sačeka dok ovce u podnevnoj vrućini zaspu pa da tada sakupi čuperke vune koji su se uhvatili za grmlje na njihovom putu na pašu. Kao treći zadatak Afrodita je naredila Psihi da donese vodu s izvora nad strmom, klizavom stenom koji su čuvali uvek budni zmajevi. Psiha je i taj zadatak ispunila uz pomoć Zevsovog orla koji se tako odužio za uslugu koju mu je nekada učinio Eros. Afrodita je najzad morala da prizna da je Psiha izvršila postavljene zadatke, ali kako je znala da je ona to sve postigla uz tuđu pomoć, zadala joj je još jedan zadatak - teži od prethodnih.

Prema toj Afroditinoj zpovesti, Psiha je morala da siđe u carstvo sena i od boginje Persefone, žene vladara podzemnog sveta Hada, da izmoli kutiju sa čarobnom bojom. Psiha je shvatila da je taj zadatak jednostavno neostvarljiv i zato se popela na visoku kulu da bi jednostavno skočila u ponor i rešila se svih patnji. Ali to nije bila obična kula, jer je progovorila ljudskim glasom i savetovala Psihu kako da siđe u podzemni svet i kako da se tamo ponaša i šta da uradi da se srećno vrati. Na jedno je posebno upozorila: da Persefoninu kutiju nipošto ne otvara. Kad se srećno vratila na gornji svet, Psiha nije odolela radoznalosti i otvorila je kutiju. Ali u njoj nije bila boja, već ledeni san smrti.

Dugo je Psiha ležala obuzeta snom smrti, na povratku iz podzemnog sveta. ali Afrodita se uzalud nadala da će tako zauvek ostati. Kad je Eros ozdravio od bola koji mu je nanela njegova draga, pošao je da je traži. Čim je ugledao Psihu, skinuo je s nje san, vratio ga u kutiju, nežnim ubodom strele probudio svoju dragu i naredio joj da bez pogovora pođe do njegove majke. Za ostalo će se pobrinuti sam.

Eros je održao svoju reč. Potražio je samog Zevsa i obećao da će mu, ako dozvoli da uzme Psihu za zakonitu ženu, pribaviti najlepšu ljubavnicu na svetu. Da li je ispunio obećanje, nije poznato. Ali Zevs je Psihu od smrtne žene uzdigao u boginju i svečano je predao Erosu da mu zauvek bude žena. Na kraju se s tim pomirila i Afrodita, i kad je nakon venčanja Erosa i Psihe postala baka devojčice, dete je dobilo ime Hedona - Slast.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 21 Mar - 10:09

Reja

(Grč. Rheie, lat. Rhea ili Ops- žena titana Krona, majka boginja Hestije, Demetre i Here i bogova Hada, Posejdona i Zevsa)



Reja potiče od istih roditelja kao i njen muž Kron. Otac joj je bio bog neba Uran, a majka boginja zemlje Geja. Svojoj deci se nije naročito radovala niti je mogla da uživa u njima, posebno ne u vreme kada Kron bio vladar svemira. Njen bi muž odmah nakon rođenja svako svoje dete bez izuzetka progutao. Smatrao je da je to najbolji način da spreči eventualnu pobunu protiv sebe. Svojevremeno je i on sam ustao protiv svog oca i svrgnuo ga s vlasti, pa se tako s pravom pribojavao da će i njegova deca slediti taj primer. Petoro je tako već bio progutao (gde su kao božanska bića i dalje živela), a spremao se da proguta i šesto koje je Reja očekivala. Ali to se nije dogodilo: Reja se posavetovala sa svojom majkom Gejom i tajno otišla na Krit gde je u pećini u dubini Dikte rodila sina, kome je dala ime Zevs. Kronu je podmetnula dugačak kamen umotan u pelene, koji je progutao s njima, a Zevs je mirno rastao na Kritu pod zaštitom nimfa Adrastije i Idaje i gorskih demona kureta. Kad je odrastao, Kronova strahovanja su se ispunila: Zevs se pobunio protiv njega, prisilio ga da iz utrobe povrati svu progutanu decu i nakon desetogodišnje teške borbe preuzeo vlast u svoje ruke. Reja je bila zadovoljna - Zevs je postao najviši bog i vladar neba i zemlje, Posejdon je preuzeo vladavinu nad morem, a Had u podzemnom svetu. Njene kćeri Hera, Demetra i Hestija su postale moćne boginje.

Iako je Reja bila majka najvišeg boga, Grci joj nisu iskazivali posebne počasti. Nije utvrđeno sa sigurnošću da li je imala hramove. Kasnije su je, pod uticajem istočnih kultova, izjednačili s maloazijskom "Velikom majkom" Kibelom.

Rimljani su je poštovali pod imenom Ops. Prvobitno su je smatrali ženom Saturna, boga setve, ratarstva i vinarstva. Kada je Saturn izjednačen sa grčkim Kronom, Ops se stopila s njegovom ženom Rejom, a njeno ime je dobilo odgovarajući latinski oblik (Rhea). Posle izvesnog vremena se i kod njih stopila s Kibelom.

Osim toga, u rimskim mitovima se pojavljuje i sveštenica Reja. Ona je s Herkulom imala sina Aventina, koji je postao kralj Albe.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Mitovi i legende
» Mitoloska bica.mitovi i legende
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
» Mitovi o psima
» Mitovi i legende
Strana 5 od 9Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-