Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Matija Bećković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:48



Matija Bećković

Rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti.

Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu.

Školske 1958/59. godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost.

Prvu pjesmu štampao je kao gimnazijalac 1957. u "Mladoj kulturi".

Objavio je sljedeće knjige: Vera Pavladoljska (bibliofilsko izdanje Radomira Stevića Rasa, 1962), Metak lutalica (Prosveta, 1963), Tako je govorio Matija ( Prosveta, 1964. i 1965 ), O međuvremenu (Matica srpska, 1968. i dopunjena izdanja: Znanje, Zagreb, 1979, BIGZ, 1985. i 1986, Matica srpska 1990), Če — tragedija koja traje (sa Dušanom Radovićem, nezavisno izdanje Slobodana Mašića, 1970, Rad, 1989), Reče mi jedan čoek (Prosveta, 1970, 1976), Međa Vuka Manitoga (SKZ, 1976, 1978), Lele i kuku (Prosveta, 1980), Poeme (SKZ, 76. Kolo 1983. i divot izdanje Kola 1986), Služba Svetom Savi (Glas crkve, 1987. i 1989), O Njegošu (Glas crkve, 1988), Kosovo, najskuplja srpska reč (Glas crkve, 1989), Kaža (SKZ, 1988, 1989), Čiji si ti, mali? (BIGZ, 1989, 1990), Dvadeset i jedna pesma (Rukopisna zbirka Milić Rakić, Valjevo, 1990), Nadkokot (bibliofilsko izdanje, grafike M. Kapora, Disovo proleće, Čačak, 1990), Bogojavljenje (Rad, 1990), Izabrane pesme i poeme (BIGZ, 1990), Moj pretpostavljeni je Gete (Razgovori 1968 — 1990, Knjižarnica Obradović, 1990), Služba (SKZ, 1990), Ovako govori Matija (Dečje novine, 1990), Sabrane pesme u šest knjiga Metak lutalica, Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga, Lele i kuku, Kaža, Čiji si ti, mali? (izdanje SKZ, BIGZ; Univerzitetska riječ, 1990. i 1992), Ovo i ono (Dnevnik, 1995), Potpis (bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, Hamburg, 1995), Ćeraćemo se još (Oktoih 1996), Pokajnica (Orašac 1997).

Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama.

U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija Matije Bećkovića "Beograd nekad i sad", sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića.

Adaptirao je sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom "Gorski vijenac" Petra II Petrovića Njegoša. Predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1980. Dramska poema "Če — tragedija koja traje" (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački (Che - Tragodie, die Andauert, Verlag Autoren, Frankfurt am Main, 1969) i engleski jezik (Che: A Permanent Tragedy, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1970), a izvođena je kao radio - drama na mnogim stanicama u Njemačkoj i u pozorištu u Vašingtonu.

Zapisi iz knjige "O međuvremenu" prevedeni su na engleski jezik pod naslovom Random Targets (New York, Harcout Brace Jovanovich, 1970).

Bećković je priredio za štampu (napisao predgovor i izvršio izbor iz cjelokupnog pjesništva) dvije knjige: Petar II Petrović Njegoš: "Pustinjak cetinjski" (Slovo ljubve, 1979), Sima Milutinović Sarajlija: "Igraljke uma" (Slovo ljubve, 1981).

Video kasetu "Reče mi jedan čoek" snimao je Petar Božović, a zvučnu kasetu "Matija govori", radio — fonsko izdanje Bećkovićevih govora, objavio je Dragoslav Simić.

Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću održan je naučni skup posvećen književnom djelu Matije Bećkovića, a potom je objavljen i zbornik Poetika Matije Bećkovića (Oktoih, 1995). Objavljen je i knjiga Stevana Kodrića "Njegoš i Matija" (Unireks, 1994) i Dragana Lakićevića "Reče mi jedan čoek" (Obodsko slovo, 1996).

Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Jovan Marić, Laza Kostić.

Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine.

Nagrada Tipar za 1996. godinu dodjeljena je Bećkoviću za poemu "Ćeraćemo se još".

izvor:znanje


Poslednji izmenio zjovan29 dana Ned 25 Sep - 10:22, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:50

BIBLIOGRAFIJA MATIJE BEĆKOVIĆA
(izbor)


KNJIGE

01. Vera Pavladoljska. — Beograd : Fond za izdavanje knjiga Ovako, 1962. — 27 listova s crtežima u boji ;
49 cm. — (Bibliofilska izdanja poezije)
02. Metak lutalica. - Beograd : Prosveta, 1963. - 75 str. ; — 19 cm. (Albatros ; kolo 3,1)
03. Tako je govorio Matija: pesme i poeme. — Beograd: Pros-veta, 1965. - 63 str. ; 20 cm
04. Tako je govorio Matija : pesme i poeme. — 2. izd. — Be-ograd : Prosveta, 1965. - 63 str. ; 20 cm
05. Dr Janez Paćuka o međuvremenu. — Novi Sad : Matica srpska, 1969. — 165 str. ; 20 cm. — (Biblioteka
"Danas")
06. Reče mi jedan čoek. — Beograd: Prosveta, 1970 — 166 str. ; 20 cm
07. Reče mi jedan čoek — 2. izd. — Beograd : Prosveta, 1970. — 166 str. ; 20 cm
08. Če, tragedija koja traje. — Beograd : M. Bećković : S. Mašić : D. Radović, 1970 — /54/ str. ; 15x15 st —
(Nezavisno izdanje ; 3) Koautor D. Radivić
09. Reče mi jedan čoek. — 3 izd. — Beograd : Prosveta, 1971. — 166 str. ; 20 cm
10. Reče mi jedan čoek. — 4. izd. — Beograd : Prosveta, 1971. — 166 str. ; 20 cm
11. Reče mi jedan čoek. — 5 izd. — Beograd : Prosveta, 1971. — 166 str. ; 20 cm
12. Međa Vuka Manitoga. — Beograd : Srpska književna zadruga, 1976. — 270 str. ; 21 cm. —
(Savremenik ; n. s, 15)
Epske poeme Matije Bećkovića / Ljubomir Simović: str. 255-269.
13. Reče mi jedan čoek. - 6. izd. — Beograd : Prosveta, 1977. — 166 str. ; 20 cm
14. Lele i kuku. — Beograd : Prosveta, 1978. - 79 str. ; 20 cm
15. Lele i kuku. — 2. izd. — Beograd : Prosveta, 1978. — 79 str. ; 20 cm
16. Međa Vuka Manitoga. — 2. izd. — Beograd : Srpska književna zadruga, 1979. — 270 str. ; 21 cm. —
(Savremenik ; n. s,) Epske poeme Matije Bećkovića / Ljubomir Simović: str. 255 — 269.
17. O međuvremenu : zapisi — Zagreb : Znanje, 1979, 1979. — 231 str. ; 20 st. - (Biblioteka ITD)
18. Dva sveta. — Beograd : Prosveta, 1980. — 99 str. ; 19 cm
19. Reče mi jedan čoek. — 7. izd. — Beograd : Prosveta, 1982. — 166 str. ; 20 cm
20. Poeme. — Beograd : Srpska književna zadruga, 1983. — XXV, 420 str.; 19 cm. — (Srpska književna
zadruga; kolo 70, knj. 508)
Lične zamenice Matije Bećkovića / Borislav Mihajlović : str. VII-/XXVI/.
21. Bogojavljanje : izabrane pesme. — Beograd : Rad, 1985. — 144 str. ; 19 st. — (Reč i misao ; n. s, 385)
Reče mi jedan pesnik / Dragan Lakićević: str. 139 — 144.
22. O međuvremenu : zapisi. — Dopunjeno izd. — Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1985. —
241 str. : 18 cm. —
(Džepna knjiga Beogradsko izdavačko-grafičkog zavoda, Beletristika)
23. Poeme. - 2. izd. - Beograd : Srpska književna zadruga, 1986. — XXV, 420 str.; 19 cm. — (Srpska književna
zadruga ; kolo 70, knj. 508)
Lične zamenice Matije Bećkovića / Borislav Mihajlović : str. VII-/XXVI/.
24. O međuvremenu : zapisi. — 2. izd. — Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1987. — 241 str. :
18 cm. — (Džepna knjiga Beogradskog izdavačkog-grafičkog zavoda, Baletristika)
25. Kaža. — Beograd : Srpska književna zadruga, 1988. — XVIII, 203 str.; 18 cm. — (Mala biblioteka Srpske
književne zadruge)
26. Sima Milutinović: Petar II Petrović Njegoš. — Šabac : Glas crkve, 1988. - 62 str. ; 20 cm. — (Biblioteka
Glas crkve.
Posebna izdanja ; knj. 10)
27. Služba Svetom Savi. — Šabac : Glas crkve, 1988. — 54 str. ; 20 cm. — (Biblioteka Glas crkve. Posebna
izdanja ; knj. 8.)
28. Služba Svetom Savi. — 2. izd. — Šabac : Glas crkve, 1988. — 54 str.; 20 cm. — (Biblioteka Glas crkve.
Posebna izdanja ; knj. 8.)
29. Izabrane pesme i poeme. — Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1989. — 229 str. : 18 cm. —
(Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda. Beletristika)
30. Kaža. — 2. izd. — Beograd : Srpska književna zadruga, 1989. — XVIII, 203 str.; 18 cm. — (Mala
biblioteka Srpske književne zadruge)
31. Kosovo najskuplja srpska reč. — Valjevo: Glas crkve, 1989. — 87 str. ; 20 cm. — (Biblioteka Glas crkve.
Posebna izdanja ; knj. 14)
32. Če. — Beograd : Rad, 1989. — 74 81g. ; 18 cm. — (Reč i misao ; n. s. knj. 429)
Koautor D. Radović.
33. Čiji si ti, mali?. — Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1989. — 79 str. ; 20 cm. — (Nove
knjige domaćih pisaca. Poezija 1989)
34. Čiji si ti, mali?. — 2. izd. — Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1989. — 79 str. ; 20 cm. —
(Nove knjige domaćih pisaca. Poezija 1989)
35. Čiji si ti, mali? — 3. izd. — Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1989. — 79 str. ; 20 cm. —
(Nove knjige domaćih pisaca. Poezija 1989)
36. Izabrane pesme i poeme. — 2. dopunjeno izd. — Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1990. —
289 str. ; 19 cm. — (Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda. Beletristika)
37. Kaža. — Beograd : Srpska književna zadruga : BIGZ ; /Nikšić/: Univerzitetska riječ, 1990. — 221 str.;
18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 5)
38. Lele i kuku. — Beograd: Srpska književna zadruga: BIGZ ; /Nikšić/ : Univerzitetska riječ, 1990. — 129
str. ; 18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 4)
39. Međa Vuka Manitoga. — Beograd : Srpska književna zadruga : BIGZ ; /Nikšić/ : Univerzitetska riječ,
1990. — 284 str. ; 18 cm. — (Sabrane pesme : knj. 3)
40. Metak lutalica. — Beograd : Srpska književna zadruga: BIGZ ; /Nikšić/: Univerzitetska riječ, 1990. — 230
str.; 18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 1)
41. O međuvremenu : zapisi. — 12. izd./. — Novi Sad, Matica srpska, 1990. — 269 str. ; 20 cm. —
(Biblioteka "Danas")
42. Ovako govori Matija / (intervju vodio) Miloš Jevgić. — Gornji Milanovac : Dečje novine, 1990. — 113 str.;
20 cm. — (Biblioteka Razgovori)
43. Reče mi je dan čoek. — Beograd: Srpska književna zadruga: BIGZ ; /Nikšić/: Univerzitetska riječ, 1990. —
225 str.; 18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 2)
44. Služba. — Beograd : Srpska književna zadruga, 1990. — 247 str. ; 18 cm. — (Mala biblioteka Srpske
književne zadruge)
45. Trideset i jedna pesma: (1959—1990). — /1. izd./. — Valjevo : "Milić Rakić", 1990. — /61/ str.; 23 cm —
(Pesnikovom rukom pisano ; sv. 17)
46. Čiji si ti, mali?. — 4. izd. — Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1990. — 79 str. ; 20 cm. —
(Nove knjige domaćih pisaca. Poezija 1989)
48. Reče mi jedan čoek — Beograd: Prosveta, 1991. — 167 str. ; 20 cm. — (Džepna knjiga. Domaći klasici)
49. Kaža. — 2. izd. — U Beogradu /itd./: Srpska književna zadruga /i dr./, 1992. — 221 str. ; 18 cm. —
(Sabrane pesme ; knj. 5)
50. Lele i kuku. — 2. izd. — U Beogradu /itd./: Srpska knji-ževna zadruga /i dr./ 1992. — 129 str.; 18 cm. —
(Sabrane pesme ; knj. 4)
Lelek rovačkog sebra : pogovor / Nikola Koljević : str. 115-/130/.
51. Međa Vuka Manitoga. — 2. izd. — U Beogradu /itd./: Srpska književna zadruga /i dr./ 1992. — 284 str. ;
18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 3)
Epske poeme Matije Bećkovića : pogovor / Ljubomir Simović : str. 269-285.
52. Metak lutalica. — 2. izd. — U Beogradu /itd./: Srpska književna zadruga /i dr./, 1992. — 230 str.;
18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 1)
53. Reče mi jedan čoek. — 2. izd. — U Beogradu /itd./: Srpska književna zadruga /i dr./, 1992. — 225 str. ;
18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 2)
Lične zamenice Matije Bećkovića : pogovor / Borislav Mihajlović : str. 205 — 224.
54. Čiji si ti, mali?. — 2. izd. — U Beogradu /itd./: Srpska književna zadruga /i dr./, 1992. — 95 str. ;
18 cm. — (Sabrane pesme ; knj. 6)
Besjeda o Bećkoviću: pogovor / Marko Vešović: str. 85 — 95.
55. Očinstvo. — /1. izd./. — Beograd : Srempublik, 1993. — 271 str. ; 24 cm

Sastavila Gordana Đilas

izvor:riznicasrpska
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:52

MATIJA BEĆKOVIĆ



Matija Bećković je ono što se gotovom formulom kaže: rođeni pesnik. Ali, živeći u jednom vremenu "kad vrlina beše ne misliti mnogo", koje je stvaralo materijal za izvrsnu "Antologiju" Marinka Arsića-Ivkova, koja nosi rečit naslov: "Antologija udvoričke poezije", Matija Bećković je izabrao da bude i pesnik onih koji nisu pristajali na "idealnu slobodu i demokratiju" propovedanu sa plenumskih i kongresnih govornica.

U vreme kad je većina prećutno pristajala da nam svako bude "otac i vođa", da se "kunemo" onom ko nas je saterao, kao miševe, u tikvu, Matija Bećković je u svojim poetskim i proznim invektivama ukazivao na prostu i jednostavnu istinu: da je svaka moć i sila za vremena i da treba imati jake, pametne nerve; sačekati spremno nestanak tog nasilnog, "ketmanskog očinstva", pa tek onda zakoračiti u "žive" struje odgovornosti i slobode.


"SA DRUGE STRANE"

Naravno, takav izbor je tražio izdržljivost na duge staze, sav napon i napor duha da se obujme nimalo jednostavni sadržaji jednog koruptivnog režima i njegovog harizmatičnog Vođe. Ali i da se slede slobodnjački ideali mladosti, bez zastoja i ograničenja. Titoizam, kao mekša forma staljinizma, nije "prolazio" među probuđenim piscima, filozofima, novinarima, kako su očekivali njegovi "operativci" i aktivisti, neki ubeđeni, neki iz računa. Matiju Bećkovića, od prvih njegovih knjiga pesama, ljudi iz idejnih i političkih centara moći uzimali su kao ličnost "sa druge strane", kao nekog protiv koga se valja boriti i prema kome i ne treba mnogo birati ni reči ni sredstva.

Vrline Matije Bećkovića, satiričara, našle su svoje rodno tle u to doba vladarske samovolje, političke letargičnosti koja se izdavala za progresivno kretanje u socijalizam, podaničke servilnosti koja želi dugo trajanje. Voleći slobodu ne kao politički program već kao normalno stanje za duh čoveka koji zna i oseća vrednosti, on je izložio poruzi sistem "jednou mačke sigurnosti", režim u kojem su gori osuđivali bolje, i u kojem su svi snovi i ideje morali prethodno da prođu kroz ružičasti filter ideoloških formula i stanovišta. Naročito u doba uvođenja "političke i moralne podobnosti", sedamdesetih godina 20. veka, satiričarima tog kalibra su narasla krila. Bilo je istinsko zadovoljstvo pročitati (u listu "Svet"!) ovakva aforistička pitanja:

Da li dva naroda mogu stvoriti treći narod?

Da li narod duže traje ako se drži na hladnom mestu?

Da li je slava jednog naroda tragedija drugog?

Gde su toliki narodi bili za vreme rata?

Ima li naroda bez narodnih neprijatelja?...

i zapitati se: zar se toliko dugo moralo čekati na ta jednostavna a tako sadržajna pitanja?

Matijina je prva vrlina u satiričnom smeru: jasno gledanje i jasan izraz. Video je jasno; već tada: postoje Oni i postojimo Mi. Oni su nama nametnuta sudbina, mi njima svakodnevna smetnja. Tu pomirenja, ni smirenja, nema i ne može biti. Jer "Oni nemaju smisla za onu (prostu i banalnu) slobodu. Oni ne veruju u slobodu o kojoj nisu konsultovani. Plaše se zloupotreba".


"U KRILU RADNOG NARODA"

U tim oštrim rečenicama, kao čeličnim sečivom srezanim, odslikano je jezgro jednoumačkog stava i stila. Oni, jednostavno, ne razumeju život. Oni nemaju smisla ni sluha za njegovo spektralno grananje i rascvetavanje; oni liče na baštovana koji sanja beskrajne redove žbunja ili cveća "pod konac"; ništa što bi htelo, kao u prirodi, u vis ili u stranu, nema prava da pomoli glavu, pa ni prste! Jer ko bi onda mogao da sve to vrati na pravu liniju i "pravilno" cvetanje i postojanje? Jednom reči, Matija Bećković je u svojim satiričnim esejima, zapisima, ironičnim igrama, vraćao srpskoj književnosti – ne samo satiri kao vrsti – onaj lepi visoki elan koji je ona bila osvojila sa Domanovićem, ali koji je kasnije u zanosu "ka besklasnom društvu" bio hotimično potisnut spregom ideološke strogosti i civilne mimikrije u jugoslovenskom društvu.

("Za njih su mnogo opasniji oni koji se još uvek ustežu, odlažu, i jedva odolevaju da ne naprave neki delikt") preko verbalnog izjašnjavanja kao odanosti ovom sada (tj. onom onda, titoizmu — "njihovo mišljenje javlja se ispod indiga zvaničnih stavova. Njihove greške su uvek tuđe greške, jer su i njihove misli uvek tuđe misli". Tu su, razume se, i domaći snobovi i karijeristi "u krilu radnog naroda", a novokomponovana gospoda koja se grozi svog seoskog porekla – Roberti Jovanovići, Lukići, Savići, Popovići, Golubovići, poetese loših stihova i nežnog srca koje ponavljaju da nam je domovina od Maribora do Đevđelije (kako to danas sarkastično zvuči!): tu su neuspešni kojima je tuđ uspeh "bodež u leđa"; tu "nepodnošljiva lakoća" optuživanja ljudi da su strani špijuni; tu beslovesna učitavanja u pesmu "Ostajte ovdje" od onih koji, od pesama, znaju samo narodnjake.

Između ostalog, spisak tema i motiva Bećkovićeve satire jeste i minijaturni brevijar jedne muke sačinjene od suza i mina. Muke koju oseća pesnik, a kleše u granit neposlušni, buntovan građanin. U tom smislu, Matija Bećković, bar za pisca ovih redova, jeste primer pesnika, starinski rečeno, u službi svog naroda, jer ne ćuti o njegovim manama i nedaćama, pa mu se otuda može verovati i kad govori o njegovoj čestitosti i smislu za podvig i veličinu. Sjajem jedne misli koja baca snažno svetlo na razlike između ideala i stvarnosti, hitrinom duha, živošću imaginacije koja problem goni u sliku, neodoljivom logikom stvarnog podatka i ironije koja kruži nad njim, sarkazmom kad se nametne organskim razvojem misli, Bećkovićeva satira je zlatni grumen u trezoru srpske satirične misli.

Kad se jednom bez surevnjivosti i bez razmahnute zavisti, koja narasta u naše vreme, bude pisalo o markantnim ljudima XX veka, naći će se mnogo onih koji će napisati: Bilo je zanimljivo i podsticajno biti savremenik i čitalac Matije Bećkovića. Možda sve ono što zovemo slavom i prestižom "ovde — dole" staje u takve nesebične i tačne rečenice.

Miroslav Egerić

izvor:riznicasrpska
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:53

Stihovi Matija Bećković


MATIJA BEĆKOVIĆ


Matija Bećković — suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca

Je li on santa leda otkinuta
Ili zver što na njoj zavija i luta

Je li on grom u lance vezan kao štene
Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.


VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrčavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran — pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su sve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaže gde sam
Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:54

ONAJ SAM KOG VOLIM

Mislim na tebe
Da bih znao ko sam
Da te zaboravim
Ne bih znao gde sam.

Znam da sam tamo
Gde za tobom čeznem
Držim te na umu
Da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim
Taj sam koga ljubim.


VOLIM TE

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te

Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te

Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te

Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te

Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te


SEDIMO NAS DVOJE U SUTONU PLAVOM

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Osećamo nebo kao krov nad glavom.
Ustajemo naglo, nekud odlazimo
I prolazeći tako prolazimo.
A negde nas čekaju Veliki Antili
Gde nećemo nikad biti nit smo bili.
Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
Ali više nema ni tebe ni neba.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:55

OČINSTVO

Mogao bih biti otac svome ocu
a, evo, još sam dete i siroče,
mlađi si bio od mene, moj oče,
kad me ostavi tvome ubiocu.

I sad mi oca on ne da za oca
i ne oprašta mi svoja nepočinstva,
i drži me žedna bez kapi očinstva,
i ne uklanja s mene motrioca.

Ali ja silazim na dno praočinstva
da tražim svome sopstvu nosioca,
i srž svoju zagrejem kod svog stvorioca,
i primim sramotu zbog toga zločinstva.

Ako duh nema groba, ni pepela,
o, daj mene meni, tvorče i praoče,
jer, evo, svako sa svoga raspela vidi:
što si me ostavio, oče?

I huli kao Vlah sa nabikoca
zato da bi ga mogli doubiti,
i za smrt moli iskorenioca,
a sve reči su samo jedna: biti.


SONET

Orfeju gorki gori tvoja frula
Pokreće predele pepela i pića
U sedam rupa grob sedam vlašića
Svira kroz uštap slavu mog rasula.

Vrt crnog cveća pod pepelom cveta
Žestoka ustoka tamni jug ispira
U tuđini tugi grob mog oca svira
U zarazne trave iza celog sveta

O bože me večeras u polju
Kada odsvira moju gorku bolju
I pepeo me ispuni do lica

Pogodio metak lutalica
Što od iskona bez zvuka i puta
Za nekim čelom po Srbiji luta

1959
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:56


KAD BIH ZNAO DA BIH SE
PONOSNO DRŽAO


Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču izmakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
I moj dželat bi za mnom zaplakao!

Al' bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli,
Na sve da pljunem, na sve da pristajem!


DVA SVETA

I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
uputiti molbe upravi zatvora —

da nas liše straha, slobode i zime
i na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu,
neka svet izgubi sramnu ravnotežu!

I od dva sveta što svet ovaj čine,
nek svet robijaša bude svet većine!

A čuvari nek nas, iz straha, il srama,
jedne noći mole da budu sa nama!


CETINJE

Ja imam jednu predstavu detinju
Da sam živeo nekad na Cetinju.

Pamtim svako lice što sam tamo sreo
I grob kome sam se u vedri dan peo.

I svako jutro čim bih progledao
Prvo bih tome grobu pogledao.

Ali kao da više nema ni Cetinja,
Niti ima mene, ni mojih svetinja.

(Pa više nemam kuda ni krenuti,
Niti imam k čemu glavu okrenuti.)

Kao da su sreće i nesreće moje
Vezane za mesta koja ne postoje.

I kao da se sav moj život zbio
U gradu u kome nikad nisam bio.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 16:58

ĆERAĆEMO SE JOŠ

Ćeraćemo se još
Sve može biti
Sem da se nećemo ćerati

Ovo što smo se ćerali,
Samo je uvodno ćeranje,
Predgovor glavnom ćeranju

Sve ima svoj kraj
Sem ćeranja

Iz raja smo išćerani
Ali iz pakla nije niko
I niko se nije ćerao toliko
Da se nije mogao ćerati više

I koliko se god ćerao
Nije do kraja doćerao

Na mladima ćeranje ostaje
Ćeraćemo se još

Ali se više nećemo ćerati
Napamet i osumice
Brže — bolje i kako bilo
Tek onako od duga vremena
Na pola srca
Nadvoje
Natroje
Svako na svoju stranu
Ne znajući šta bi drugo
Pa ajde da se ćeramo

Nego ćemo se ćerati pametnije
ledene glave

Po planu ćeranja
Koji smisle najmudriji
Ćerolozi
Sa katedri za ćerologiju

Onaj ko hoće danas da se ćera
a ne prati razvoj i domete
ćeranja
Nema šta da traži
Na ćeralištima i ćerijadama







Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:04

KOSOVO POLJE

Kradu mi pamćenje,
skraćuju mi prošlost,
otimaju vekove,
džamijaju crkve,
araju azbuku,
čekićaju grobove,
izdiru temelj,
razmeću kolevku.

Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono
što nikome nisam uzeo,
moje lavre i prestonice,
ne znam šta je moje,
ni gde mi je granica,
narod mi je u najmu i rasejanju,
pale mi tapije
i zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?

Očni živac su mi odavno rasturili,
sad mi i beli štap otimaju,
žrtveno polje sa krvavom travom
ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću,
kažu da sam ja prodao,
zemlju koju sam od neba kupio
neko im je obećao.

Ko im je obećao,
taj ih je slagao,
što im ne obeća
ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
kivni što sam ih poznao.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:06

SEDAM ZAPISA U SLAVU ROVAČKOG EVANĐELISTE


Selimir Radulović


I

Ozbiljan i pun časti je za mene izazov da se otisnem predjelima Bećkovićeve stvarne i arkadijske zbilje i na marginama njegovog fascinantnog šestoknjižja upišem skromno slovo. Slovo o Matiji, "duhovitom princu srpske poezije", koji je otvorio, kako veli Borislav Mihajlović Mihiz, "već davno kaptirani izvor narodne epike i Njegoša da vidi da li u njemu ima još neke nove životodavne vode i za naše vreme".2 Rovački evanđelista, rovački sebar, plemenski žrec zatajivač jezika, jamopojac — kako sve nije nazivan — ko je, uistinu, Matija Bećković?! Ko je pjesnik koji je, bespornom i besporočnom višedecenijskom pjesničkom službom, pjesničkim predivom što izlazi iz duše, "kao konac iz povjesma", gotovo idealno zasjenčio blistavi profil srpske duhovnosti — od svetog Save, preko usmenog pjesništva i Vuka, do Njegoša?

Bećkovićevo rovačko bajoslovlje obasjali su, sa svih strana, utemeljene ličnosti naše duhovnosti i kulture: od kolega, pjesnika savremenika, preko najznatnijih poslenika aktualne književno-kritičke i teorijsko-analitičke recepture, do najrazličitijih imena mlade srpske kritike, nadahnjujući se čistim vazduhom što se probija širokim jezičkim i leksičkim proplancima Bećkovićevog pjesništva.

Osobitost rovačkog evanđeliste nije samo u tome što je njegovo pjesništvo istinska potkrepa duhovima zasićenim aktualnom pjesničkom bljedoboljom i što je, kao takvo, na pristojnoj daljini besputice kojom "špartaju" mnogi njegovi savremenici. Njegova se osobitost ogleda u činjenici da je, penjući se "lestvama jezika i tradicije, sve dalje i dalje u visinu", sačinivši "zvučnu fresku sa varskrslim desetercem u podlozi"3, uobličio jednu istinsku plemensku kosmologiju — od počela do najneposrednije savremenosti. Više svega, ukrštajem tradicijsko-patrijarhalnog i savremenog vrednosnog poretka, mitske i zbiljske paradigme, herojskog i dnevnog, uzvišenog i pragmatičnog, tragičnog i komičnog, groteskno-humornog i patetičnog, ozbiljnog i parodijskog, najposlije, ukrštajem dramskog i epskog, lirskog i epskog, dramskog i lirskog.

Osavremnjujući dijalekatski utemeljenu narodnu pjesmu, "deseterskom prikojasom", prvom i najvećom tajnom naše književnosti"4, bogomdan da izlije prebogatu energiju narodnog iskustva — epskim svežnjevima, poemama, tugovankama, groteskno-humornim napjevima — Bećković je, istinskim jezičkim blistajem, uspio ne samo ući u ritam tradicijske svijesti već i ovjeriti njenu vjekovječitost. Izuzetnom duhovnom koncentracijom, intenzivnošću, gustinom i prostranošću pjesničke dikcije, u svojim umotvorima i pjesmotvorima, ovaj je pjesnik, u savremenom srpskom pjesništvu, najdublje zašao u našu starinu i razbudio našu savremenost. Njegov zlaćani pjesnički prah, rasut, iz pradubina našeg bića struji rukavcima savremenosti, gradeći etnopsihološku gamu i pojedinca i kolektiva i preobraćajući, magijskom orkestracijom jezika, lokalno i univerzalno, prošlo i sadašnje, tragično i komično. Univerzalizacija epsko-tradicijskog i folklornog nasljeđa je materijalizovana u slici Rovaca, jednog, kako veli Bećković, od sedmoro Brda, smještenog u klisurama i slomovratima "đe su dospijevale dušmanske glave, ali nijesu noge"5, odnosno Crne Gore kao idealne mjere saglasja i nesaglasja kosmičkog kolopleta. Obnovom jednog isječka tradicijsko-patrijarhalne kulture on je, zapravo, potvrdio njenu kontinualnost i ovjerio pjesnički izazov da se ova, na primjeren način, reaktualizuje i preosmisli. Poezijom ispjevanom u dijalektu istočno-hercegovačkog govornog područja srpskog jezika, s prebogatim leksičkim nanosima iz udaljenih rovačkih previja, odakle se, najvećim dijelom, nazire trag Vukovih pjevača, obesnažio je stav stvaraoca višebojne imaginacije Stanislava Vinavera da je doba usmene književnosti zauvijek za nama, kao god što je za nama i vrijeme "najzrelijeg izraza srpskog folklora — epskog deseterca". Vinaver, naime, veli da je "čovek junačkih pesama ostvario veoma izraziti, teški, gotovo nepomični, ali plahi i srditi usklik divljenja, bola, čuda i patnje: kao neke stene prkosa usred mračne monotonije trpljenja", da je vrhuneća tačka tog jezika Njegoš, da je "dalja evolucija (u tom pravcu) onemogućena", saglasno tome, budući da je riječ o "mrtvom i umrtvljujućem kalupu", da valja izgraditi "veliki književni jezik", jer se, "stramputicom dijalekta i dijalekatske emocije", ne stiže nigdje.

Pet desetljeća docnije, sa vinaverske tačke gledišta, kao sakupljač "šarenih šljunaka što zasušiše reku", baveći se zaludnim poslom, Matija Bećković, rovačkom leksikom (zajedničkom za znatni dio Crne Gore i Hercegovine) promoviše svojevrstan "granični vid pjesničkog oglašavanja", okrećući stvar naglavce tvrdnjom kako je san svake pismenosti da postane usmenost!

Štaviše, on veli da je usmena književnost velika povlastica naroda i da istinski oblik naše pismenosti još nije pronađen, pa svoju rovačku pletenicu naziva samotvora pletenica, budući nije stvorena već je oduvek postojala, budući nije napisana nego je pronađena, dakle, nije naša nego mi njeni. Zato bi nas savest manje prekorevala, efektno finalizuje svoj retorski ples Bećković, kada bismo ove tri knjige (Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga, Lele i kuku) vidjeli u jednoj — koja bi cela bila pod znacima navoda — a bez imena pesnika7.

Skraćujući put "između reči i stvari, jezika i sveta, jezika i pjesme"8, ovaj tvorac polifone plemenske govorne biblije iskazuje, dakle, želju da svoj rovački triptih vidi u jednoj knjizi, sugerišući da tu nije ništa njegovo, a istodobno navješćujući neponovljiv i neporeciv pečat vlastite stvaralačke individualnosti, koji se, najvećim dijelom, prepoznaje u dosljedno provedenom postupku oneobičavanja — "okretanjem s lica na naličje". Ne dovodeći, dakle, u pitanje primjereno uobličenu retorsku figuru o autonomnosti, pa i samodovoljnosti ovog pjesništva, ono je, kako predočava Borislav Mihajlović Mihiz, nezamislivo bez "krilatog potpisa rovačkog evanđeliste".


II

U razgovoru koji je, prije tri godine, obznanjen u Književnim novinama, Bećković, pričalački suvereno, predočava razgovjetne, doduše posredovane, (auto)poetičke razjasnice. Navodeći da je poezija stvar mentalnog zdravlja i da je mjera bolesti razaznatljiva u onome što se stvara, pjesnik "talasno razvodi svojim živim strujama i tokovima" jednu iz njegove zbirke od 1001 priče:

"Da li sam pričao priču o kokoški? U detinjstvu, u onoj sirotinji, ujutro se proveravalo 'ima li ga u kokoške'. To se utvrđuje na jednostavan način. A kad se vidi 'da ga ima', čekali smo i da ga snese. Znali smo gde je gnezdo i odmah uzimali jaja. Kokošima smeta ta prismotra. Žao im je da se jaje nosi pre nego što se ohladi. Čini mi se da se osećaju kao slikar kome galerista odnese mokru sliku, pre nego što se osušila i pre nego što su se raželeli jedno drugog. Zato
ga 'zanose', kriju gnezda. Ali, u tom svetu nemoguće je nešto sakriti, ni sačuvati neku tajnu. Niko nema otvorenije oči ni veće uši. Gledao sam kako se kokoška muči, pokušava da se negde skloni ispred motrilaca. Jaje je u njoj, ali joj ipak treba negde malo mira da bi ga snela. A u tom svetu mira vam ne daju — svi hoće da sve znaju i vide. Dešavalo se da kokoška više ne može da izdrži potragu i gotovo demonstrativno snese jaje nasred kuće i ostavi ga ne okrećući se za njim. To bi bila priča o stvaranju i našim stvaralačkim uslovima.9

Na kraju razgovora, podsećajući kako je započet, pričom o kokoški, Bećković, "organizovanom jezičkom trepetnošću", uobličuje nove nizove posredovanih poetičkih kristalizacija — sav u priči i iz priče.

"Zapamtio sam, a što dete zapamti, to grob odnese, kako smo, kao deca, brali kruške. Nismo ih brali, već gađali kamenjem. Druge berbe nije bilo. Otpadale su jedino ako bi bile pogođene i padale zajedno sa kamenom. Kako kamenja ima više nego krušaka, nismo se predavali do poslednje. Nikada nijednu nismo pustili da sazrene. A za jelo nisu valjale ni kad zrenu, a kamoli kad su zelene. Valjao je samo onaj deo koji je pogođen kamenom. Tu bi se zdrobile i omeknule. Najslađe je bilo ono malo soka što je ostajalo na kamenu. A to smo činili sa posebnim umećem. Tako smo ih oplemenjivali i obogaćivali. Mogu se i kuvati, inače su neupotrebljive.

Pričam vam ovu priču o kruškama, što mi se čini da je takav i čovek. Samo patnje ga oplemenjuju i oduhovljavaju. Bez njih ne bi imao šta da kaže. I posleratnu književnost nam pričaju siročad, izotucana deca Drugog svetskog rata. Samo ona znaju ko ih je, kada i kakvim kamenom povredio.

Naravno, sve teorije su manje ili više besmislene. Čovek se ne usuđuje da govori o sebi i za sebe. Baca se u stranu, napred i nazad, izbegava da se suoči sa samim sobom. Priča nam ono što svi znaju, hoće da izbegne ono što ne zna niko. Pokazuje da zna ono što je svima poznato, jer nema snage da se suoči sa svojom ranom. Zato je tako malo ljudi za koje se može reći da su svoji na svome, ljudi na svom mestu. Pesma je ono malo soka što ostaje na kamenu, a pesnik ona oborena kruška. Kada bismo se bolje zagledali u mokri otisak na kamenu, prepoznali bismo sebe kao na Veronikinom rupcu.

U savremenom srpskom pjesništvu između dva rata (1945—1992) malo je pjesnika koji su, poput krušaka iz narečene priče, bili zasuti kamenjem kao Matija Bećković. I ne samo to: u savremenom srpskom pjesništvu malo je pjesnika koje su kamenovanja u toj mjeri oplemenila i oduhovila kao što je to slučaj sa Matijom Bećkovićem.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:07

nastavak

III


U svakoj kritici, pa i onoj (u književno-kritičkom i teorijsko-analitičkom smislu) najutemeljenijoj, i pored naprega da se obznani "objektivno lice djela", veliki je udio "žara (nagona) improvizacije".11 Knjiga Reče mi jedan čoek, prološki dragulj elementarnog svijeta rovačkih previja, s kojim se Bećković otisnuo na put "od čiste leksike golih minerala jezika do njihovog podrazumevanja i prevazilaženja",12 koja ima središnje mesto u njegovom djelu, uz izabrana djela kralja Nikole, bila je kultna knjiga moje najranije mladosti u roditeljskom domu na Cetinju. I kao takva se urezala u moju svijest i moje pamćenje. Taj udešeni no elementarni verbalni vez, ta jedinstvena jezička tkanina i radosna pjesnička objava, ta svoje vrste "pučka varijanta Godoa", taj glas "rovačkog sebra", osvjedočio je pjesnikove riječi da "san o srpskoj Ilijadi nije nikad presahnuo". Ona je, kaogod i dva naredna rovačka dragulja (Međa Vuka Manitoga, Lele i kuku), ovjerila pjesnikov stav da je poezija najstarija religija, pjesničko poslanje ravno otkrovenju, a pjesnici starodrevni vjernici, i uvjerenje, što je bitno obilježje modernog evropskog pjesništva, da se u poeziji ne događa ništa sem jezika, baš kao što se u Rovcima, pjesnikovoj stvarnoj i arkadijskoj zbilji, nište i ne događa osim u jeziku13. U Rovcima se, dakle, kaogod i u poeziji, sve događa u jeziku, a kako vjernici ne govore svoje misli već misli svoga plemena, onda je sasvim razumljivo da ova poezija nije nova, ni tek stvorena, već je oduvek postojala, pa, saglasno tome, i nije naša nego mi njeni.14 I to je puna istina, budući je pisana iz glave cijela naroda.

Bećkovićeva rovačka samotvora pletenica je šifrovana pjesnička poruka, u najdoslovnijem smislu riječi, s "posrednim i zatamnjenim imenovanjem", sva u naporu "da se sadržaj govora potisne, zatamni, prekrije jezičkom koprenom",15 u kojoj se, izatkanom mrežom vratolomnih sinonimskih umnožavanja, jezikom kolektiviteta iscrtatva sudbeni trag kolektiviteta. Njegova nebeska dijagonala, izvučena nizovima "verbalnih mimikrija" i "simuliranih zabuna", kao isječaka "jezika zatajivanja", zamećući tragove i prikrivajući osnovne namjere, zakiva, sve dublje i dublje, u jezik, strah, nalazeći u njemu lijeka za bolest bez lijeka, potvrđujući da je jezik istinska odbrana od hirova i zala što ih život donosi.16

Reče mi jedan čoek,
na jednome mjestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se sjetio koji je.

Taman se dan od noći odvajo
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bija počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođi tu i tu,
u tome u čemu si,
te je iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i viđet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja.
To nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.17

Reče mi jedan čoek je priča o zavjeri, o samooblikujućem tajnodejstvu, skrivalica koja se, iz slike u sliku, iz stiha u stih, iz pjesme u pjesmu, obnavlja i obogaćuje, o "tvrdoj" rovačkoj riječi i opreznosti koja to, po cijenu života, mora ostati. Gradnjom i razgradnjom mita, izukrštanim dočujima i doletima jedinstvene "čojstvene pastorale", nepreglednom jezičkom povorkom, Bećković uobličuje atmosferu pučkog Godora. Suština je, veli Branko Popović, u onome što se taji, što se prikriva, "što se saopštiti ne sme i ne može", budući je to priča "o postojanju tajne koja to mora i da ostane".

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puša ubi bio bi raetni,
to je bilo nevjerovati,
ne mogu ti reći šta,
odma bi se sjetio,
to je mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to i u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune mi se u jednoj dijete, u kamen zatuca, glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, od garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago — da izlaže kolač,
a ne vjerujem bogomi,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi taj čoek,
kojega nikada očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj — moj bogomi — ama neka,
e kadje tako — vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to — kako im se trag utro.

Reče mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to može desit,
vjeruj ga — taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade ćić na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
kao da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
ni prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš — velim bogomi.18

Bećkovićevo znalačko preimenovanje — "okretanje s lica na naličje", kada i situaciji bez humornog predloška podaruje humorno-grotesknu patinu, saučestvujući a ne podsmijevajući se, čuvajući starinu, produžavajući joj život, ali dovodeći je u pitanje, snopovima "simuliranih zabuna" — stvara nedoumicu: da li se pjesnik smije ili lamentira? U njegovom pjesništvu istorija proširuje, dopunjuje i preosmišljava mitsku matricu; za uzvrat — onoj legitimitet daje mitska matrica. Služeći se minijaturnim obličjima usmenog pjesništva (bajalice, pitalice, leleci), ukrštajem prošlosti i sadašnjosti, mitskog i istorijskog, tradicijskog i modernog, Bećković posjeduje sposobnost da tragični krajolik obasja humornom a komični tragičnom bojom. Njegova pitoreskna zavičajna riječ, "zapretana u kontinualnoj pređi", obasjavajući "drevno kolektivno biće", izvjesna je kultivacija i krajolika, i ljudi, i jezika.

Pjesnička i jezička bujica koja se, prosto-naprosto, ustremljuje na nas, kad se otpečati prebogata rovačka riznica, račva se u dva pravca. Ona je i poj i plač, i himna i burleska, i komedija i tragedija, i laudacija i travestija, i mitski obrazac i stvarnosna šifra, a pjesnikova nebeska gama, kojom huli i posvećuje, slavi i sprda se — i brecava i pitoma, i reskava i blaga, i sjetna i radosna, i tamna i jarosna.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:09

nastavak

IV


Bećkovićeva pjesnička i govorna formula iznjedruje se iz pjesničke i govorne formule narodnog (usmenog) pjesništva, Vuka i Njegoša — srezana, eleptična, leksički prebogata; njegov je jezik u toj mjeri "esencijalizovan da u njemu sve trepti i cepti od oljuštene suštine".19 Bećkovićevo duhovno i pjesničko poslanje je u slavu Njegoša: Njegoš je vladar koji je bolje pjevao nego vladao, veliki zadatak naše kulture; Njegoš je sebi zadao zadatak za koji poezija nije znala; on je starešina manastira čije je imanje Crna Gora, kao pjesnik pretvorio je legendu o Kosovu, kao vladika pozvao ne samo na osvećenje, nego i osvetu Kosova, kao vladar poeziju je pretvorio u stvarnost, u njemu se sve naše zlo i dobro rodilo — i preporodilo.20 Možda je najbolja ilustracija Bećkovićevog stava spram Njegoša prološka cjelina epiloga rovačke samotvore pletenice:

Bože dragi, nemam većeg čuda
No što pišu poslije Njegoša?
Na vrhu je samo jedno mjesto
I nikad se neće uprazniti
A goremu niđe kraja nema!

Nikad nije bilo jedne glave
Da je mogla jače zamanuti,
Nit će ikad biti ljucke duše
Da će moći dublje zaumiti,
Pokrenuti veliku posiječ,
Sebe i svoj narod izustiti
I u riječ da može pokriti
Održati i okrijepiti!

Samo čelnik ima šta da kaže,
Onda kada sve tek treba reći,
Srpokrilim, prvim riječima,
Prvolikom nevinom prvinom,
Na narečju ljepšem od života,
Na kome je Gospod svijet stvaro,
Dok nemaše drugoga jezika
Na kome je to bolje rečeno!

Šta će novo ako imaš staro
Prije sebe i nas napisano,
Koje ti je svak napamet znao,
Pa je možeš pridružit precima
Iste pjesme istim riječima
I suzama na istim mjestima!
Kome treba kakva druga knjiga
Taj i nije iz ovog naroda!

Ko je jedno a sada je drugo
niko ne zna šta li će još biti
I svoje je mrtve pogubio!
Kud s Njegošem poslije Njegoša?
Da onako nije zagrmio
Mogli bismo mucat ispočetka!21

Iako Bećković dovodi u pitanje svako poređenje sa Njegošem, pa i mogućnost pisanja nakon Njegoša, budući ovaj nema parbenika i sa njime se ne valja porediti, izvjesna vrsta saodnosa, sabesjedništva, prosto-naprosto se nameće. Ne samo zato, recimo, što Njegoš veli da se prelazi "s bojnije poljana u veselo carstvo poezije", a Bećković "umire se da se pjesma rodi", nego zato što je njegov svijet suma pjesničkog svijeta Gorskog vijenca i Šćepana Malog, odnosno preplitaj patetične (herojske) ambijentacije Gorskog vijenca i snižavajućeg (humornog) načela Šćepana Malog. Zato je Matija Bećković, krećući se "prvolikom nevinom prvinom", i elegičan i ironičan, i tragičan i komičan, i ponesen i sabran, i ushićen i trezven; njegovo pjesništvo amalgamacija tugovanki i šeretluka, nebeske ushićenosti i zemaljskog sarkazma.

Na drugoj strani, najeminentniji dio Bećkovićevog svijeta je u dosluhu s još jednim uglednikom srpske kulturne baštine — sa Jovanom Cvijićem. Niko u savremenom srpskom pjesništvu nije, na osvit dvadeset prvog vijeka, tako, sa svih strana, osvijetlio violentni tip dinarskih Srba, njihov gorštački mentalitet i patrijarhalni život, ljude vruće krvi i "plahe rešljivosti" koji se, po svojim psihičkim svojstvima, razlikuje od vardarsko-moravskog tipa: izuzetnom intelektualnom osjetljivošću, dubokim "nacionalnim osećanjima" i tugovankom "za Kosovom i carevinom".22 Taj svijet "vidovitih potoka", "pučina načičkana crnim stijenjem, ta crna brda (karadag), koja bi bila bajka da nisu istinita, to "čudo gospodske otmenosti"23 — Nojev kovčeg isplivao iz kosovskog potopa, poslije trista godina pristao pod korijen Lovćena, neprekid, žilište pravice, odlom kapa, odlomak čitavoga, zavičaj poluboga24 — nijansira se gotovo iz pjesme u pjesmu u Bećkovićevoj plemenskoj govornoj bibliji. Kao što je karasevdah "sevdah nad sevdasima", Karađorđe "Đorđe, mimo svakog drugog Đorđa", tako je i Karadag (Crna Gora), u ovoj poeziji, gora mimo svake druge gore i zemlje. Budući da i sam pripada tom plahovitom tipu dinarskih Srba, pjesnik je, formom izvornog govora, vazdigao taj svijet, ali, istovremeno, primjenom načela snižavanja, sagledao ga i s naličja, na pjesnički podsticajan način. Stoga je najumjesnije reći da se Matija Bećković, kao praktičar epskog pjesništva, nije riješio darova modernog lirskog i dramskog pjesništva i, nadalje, da su njegove pjesme, istovremeno, i poezija metafizičke dubine i poezija sa umješno kostimiranom satiričnom pozadinom.


V

Znam da nije mudro bilo šta tvrditi ali ću reći nešto što će malo ko verovati: jezik je stvorio čoveka. Tako će se rastajniti i ona biblijska: na početku beše reč.

Ako to nije tačno za svakog čoveka, tačno je za pesnika. On je organ jezika. A to znači da se jezik služi pesnikom, a ne pesnik jezikom, da su zakoni jezika jači od sila života. Pesnici ispunjavaju naloge jezika, a jezik nikada ne odustaje od svojih prava" — veli Bećković u besedi prigodom uručenja Zmajeve nagrade, 1989. godine u Novom Sadu.

Kao moderan pjesnički duh, ovaj je pjesnik u najneposrednijem saodnosu s meksičkim nobelovcem Oktavijom Pazom, za koga je pesnik sluga reči, jer služenje rečima je zapravo njihovo sakaćenje, jezik uslov na predmet čovjekovog postojanja; pjesma jeste jezik ali i prevazilazi jezik.25

Bećkovićeve i Pazove pjesničke razjasnice o suštini saodnosa jezik-poezije veoma je lako dovesti u vezu sa filozofskim dvoumicama Martina Hajdegera — da li "pesnički stanuje čovek" i u kojoj je mjeri moguće domašiti srž pjesništva? Jezik je, zapisuje Hajdeger na marginama Helderlinovog pjesništva, "najopasnije od svih dobara", ali i opasnost za sebe. Poezija je, pak, "ustanovljavanje bića putem reči" i "noseći temelj istorije", te, kao takva, "prajezik jednog naroda".26 Sledstveno tome, "suštinu jezika moramo shvatiti iz suštine poezije". Ako je poezija, doista, "prajezik jednog istorijskog naroda", a ako se za srpski narod može reći da je istorijski narod, onda je pjesma rovačkog pjevača prajezik srpskog naroda. U savremenom srpskom pjesništvu niko kao Matija Bećković nije uvažio "poetičnost narodne jezičke muzike" i razbudio prebogate majdane srpskoga jezika. Neka kao ilustracija posluži peti odlivak Bećkovićevog sabranog šestoknjižja, Kaža, poema u kojoj je, u svih šest pjevanja, "energija pjesničkog kazivanja dovedena do zastrašujućeg zamaha", i mnogolikost zlodjelanja i zloširenja ukroćena jezičkom akcijom. Jezik imenuje zlo, raspoznaje zlo, izjednačuje se sa zlom, apsorbuje zlo; zlo, najposlije, ulazi u jezik da bi se "iz liturgije zla prešlo u liturgiju jezika". Bećkovićev jezički i leksički dar je "preobilan, zapravo neraščlanjiv", a Kaža je, više svega, "crta koju pjesnik povlači ispod naše dosadašnje istorije"27 — otkriće izvornog udesa srpskog naroda.

Ukrštajući melodije sedmerca, osmerca, dvanaesterca, trinaesterca i četrnaesterca, u napregu da izreče što je moguće više a trag dobrano zametne, Bećković je, kao antena plemena, i razlažući i slažući, izatkao jednu fantazmagoričnu pjesničku i stvarnosnu tkaninu — fresku zla, zlodjedanja i zločinjenja nezasitive tamne graditeljke. Istesana od šest blokova, a sva izjedena, Kaža je tragični katarzični vrtlog koji je "zaveo" srpski književni i kulturni svijet. Ako je Vođa, kako reče jednom prigodom Bećković, veliki primjedba srpskoj istoriji, Kaža je neuklonjiv prigovor srpstvu, srpskom ("ludom") plemenu.

Bećkovićev ubrušeni leksički i jezički odlivak, samooblikujuća i samodovoljna sila jezika, samojezik govora i samogovor jezika, zapravo je poema o nama, sa mnoštvom "neobičnih" junaka (Čminta, Čmintići, Čmintoznanci, Čmintovnjaci, Čmintoslovci; što čmintićaju, čmintiziraju, čminte, čmintoslove; počminteni od čmintovštine, čmintizma, čmintinistva), ali i parabola groteska drame savremenog čovjeka "u polju razmaha ideologije. Uz rovačku samotvoru pletenicu, u Kaži je najveći ulog Bećkovićevih nebeskih dotacija.


VI

"Kad je zaguslao starac Milija, kad je kliknuo Njegoš, kad se zamomčio Branko, kad je zaumio Laza, kad je zabugarila Desanka, kad se osmehnuo Matija, naš narod je odmah znao da je to neko u njegovo ime rekao važnu i trajnu reč".28


VII

Matija Bećković je pjesnik koji je, u vremenu u kojem je "duša na pamuk čupana", u odboženom, obesvećenom, nagom istorijskom isječku, ponudio čistu formu pjevanja i mišljenja kojoj se malo šta može dodati ili oduzeti. Bećkovićevi živonosni verbalni mlazevi, utančane i uzvišene pjesničke rezbarije, u mnogo čemu, imaju posebno (visoko) mjesto u savremenom srpskom pjesništvu. A pjesme novijeg datuma, poput savršenog, no obespokojavajućeg (proročkog), Bodeža, poput otvoreno-inacijsko-iscjeliteljskog Kosova polja, poput čudesno-zaumnih Kadića i Petrovića, svjedoče da rovački jevanđelista, postepeno navlači ruho evanđeliste savremenog, a praktičar prebogatih leksičkih (dijalekatskih) majdana preobraćuje se u surovog očevica i "komentatora" svakodnevlja.

Matija Bećković je vihorni vjetar koji je opustošio predjele aktualne pjesničke uprosječenosti — bez parbenika u savremenom srpskom pjesništvu. I kao takav, razumije se, ovaj "žrec oltara svesvijetija" prvoredna je činjenica savremene srpske duhovnosti i kulture.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:10


REČE MI JEDAN ČOEK

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i viđet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče — jes bogomi, — ama veliš li — velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve ćićera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne bi vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče — jes bogomi — e vidio — vidio,
jes — nes, dana mi današnjeg,
more li to bit — more.

Te živni, živni, nećemo nikad,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to i u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca, glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago — da izlaže kolač,
a ne vjerujem bogomi,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj — moj bogomi — ama neka,
e kad je tako — vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to — kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to moze desit,
vjeruj ga — taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade ćić na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš — velim bogomi.

Tučismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nešto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izliže i istanji,
na kule na vile,
da se spuze ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilež, prosula se famelj,
desetoro onijeg piža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li — jes, nije čoče — jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup život,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes — ako nije.

Te ti on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rašta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore — ogranu bogomi,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primijenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o svome jadu,
ali kad navali priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu,
a nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit — može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
i mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornoga mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima ise u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:11

UNUK ALEKSE MARINKOVA
PLAČE NAD CRNOM GOROM


Kaka Crna Gora, kaki jadi?!
Crna je Gora bila, pa je nema!
Crnogorsko ga bi, pa prođe!
Ko i sve što prolazi,
I njoj ga šorak donio!
Sve u svoj vakat, pa i ona!
Kad je sebe to bilo?!
Postoje samo planine —
U kojima su nekad živjeli Crnogorci!

A nijesu živjeli no se rađali,
I to iz kamena!
A iz kamena se rađa —
Ono što je tvrđe od njega!
Kamen ti je ljucka kolijevka,
A planina gospocka stolica!
Šta sad da se čini,
Kumim ti stope kudijen ideš,
Kad ni planine više kijesu,
Ko što su nekad bile,
No se nešto smanjile i pokunjile!?

Dosta im je i bilo da se rode,
A bogatu svijetu nije,
No oće i da živi!
Ko, kleti, imaju i od čega i na čemu,
Pa im nikad nije dosta,
A Crnogorci nemaju,
No ig jad jadu dodaje,
A ko nema odšta da živi,
Taj jedini zna šta je život!

A nijesmo bili siromašni,
Dušmanin ni bio siromašan!
Siromašni su đe ima bogatajeg!
Sramota je ođe biti siromašan!
Siromašni su bez mrsi ljucke,
Bez dva prsta nosa,
Ođe nije bilo druge sirotinje,
Ni drugoga bogastva!
Poginuo je ko rz izgubi,
To je jedino i imo,
I mogo izgubit,
Nije mu trebalo crnje pogibije!
A za vagan su se borili —
Oni te su takve bitke izgubili!

Pjesme i povjesnice su život za Crnogorce!
Tek kad se u njig presele —
Žive ko pravi ljuđi!
Zato toliko itaju,
Da se u njig sklone i spase!
A život je taman dosta,
Svak ko je stigo da u boju pogine!
Umire se da se pjesma rodi,
A pjesmi se lako rodit nije,
Kad se rodi — više ne umire!
Planine su rasle s našom pogibijom,
Sad se ne gine pa se urastaju!
A ginuli smo i sebe zamijenili,
Mimo ijednoga naroda,
Svakome je bilo žalije u dobru,
No nama u zlu poginuti!

A tamo đe je slavno poginuti,
Ništa drugo ne može bit slavnije!
Kome slava i sablja priliče,
Bogastva mu druga ne pristoje!
I ne zna se kako je ko živio,
Ali se pamti kako je ko umro!
Nikakoga života ođe nije bilo,
niti smo mu davali da zine!
Sve je moglo biti i ovako i onako,
Ali izginusmo ko što smo obećali!
Samo smo u smrti bili pravi,
A u svemu drugome nevješti!
Ne bismo se da pobijedimo,
Nego da što više izginemo!
Umirati mogu samo živi,
A živjeti mogu samo mrtvi!
Grobovi su crnogorske kuće!
A šta se ovo zove,
I na što ovo naliče,
Nema veće žalosti i nesreće,
No umrijsti ili poginuti!?
Postali smo i mi ko i drugi,
Pa imamo i od šta živjeti,
I u što vjerovati,
A u vjeru i žrtvu za vjeru,
Vjerovo je oni što je moro,
Što nije mogo birat!

Drugi misle da neće mrijeti,
Crnogorci smrt pravu biraju!
A ko Boga moli da ne umre,
Najsramniju smrt je izabrao!
Od bolesti ko mre, u postelji,
Nije umro no živ istrunuo!
Crnogorci pošlje smrti trunu,
Ako išto od njig preostane!

Crnogorci su odvajali od drugijeg,
Dok su odvajali —
Dotle su valjali!
Kako da valjaju,
I kako da ig bidne,
Ako su svi jednaci?!
Nema više preše za Crnom Gorom,
Ni za njenijem bojevima,
Ove bojeve te se danas biju,
Mogu i drugi biti i dobiti,
I to bolje od Crnogoraca!

Bili su najbolji dok ig je bilo!
Bili najbolji u najbolje vrijeme!
Bili najbolji kakvi su goj bili!
Kad se znalo ko je zašto?!
Bilo ig je kad je trebalo!
Imalo ig je kad se ginulo,
Sad se ne gine pa ig nema!
A i šta će kad se ne gine?
Ginuti se ne može,
A živjeti može bez Crnrgoraca,
Ko što se i živi sve u šesnaes!
Drugo vrijeme traži druge vještine,
A drugi su bolji u tijem svojijem vještinama,
A đe su drugi bolji —

Tu nije mjesto Crnogorcima!
A da se i u tijem današnjijem izvještimo,
Pa da bidnemo taman ko i najbolji,
Ne big ti dao tranju tranjavu,
Ni za takve vještine,
Ni za take Crnogorce!

Nema više takoga boja,
Ni takoga krvnika,
Da bi vrijeđelo biti Crnogorac!
Zato ig i nema!
Ne može jedno bez drugoga!?
Šta će Crna Gora bez sebe same?
Bez bitaka nema ni junaka!
Bez junaka nema ni pjesama!
Nit slobode ima bez dušmana!
Nema ljepše smrti no u boju!
Nema Crne Gore bez Turaka!
(A neka ig vrnu — Pa će je jopet biti!)

Ne mogu Crnogorci postojati —
U svakome vremenu!
Bili, pa ig nema!
Taman nek ig nema!
Taman su učinjeli!
Što bi od svega što je valjalo,
Jedino bilo Crnogoraca?
Ko da samo njig nema?!
Bilo je i Boga,
Pa vele više ga nema!
A bolje je i da ga nema,
No da nije Bog!

Nema Boga čim nema Crnogoraca,
Ne može ni Bog postojati sam!
A nije ga ni bilo što je njemu milo,
Nego da bi ljuđi bili ljuđi,
A njemu je lakše da ga nema!
Živio je svijet i bez njig,
Pa će i jopet,
Samo u ove orlosjedine,
Nije niko sem njig,
I neće više nikad niko!

Bilo je kako više neće biti!
Pa iako neće,
Dobro je što je bilo,
Kod mlogijeg nije ni bilo!
Čim je bilo tako kako i bi,
Onda bolje nije moglo biti!
E se pjesma ne može dopisat,
A kamoli pisat ispočetka!
A viša je sreća što je bila,
No nesreća što je više nema!
Ne brižimo šta je š njome bilo,
No brižimo šta će s nama biti!

Nekad čapra crnogorska,
Nije valjala nako za rašeta!
A drugijeg je valjala za mješine,
Održala bi špirit,
Pa im evo ništa ne smeta,
No ćetaju ko blagovijes!
Tade ni nijesu manisali,
No ne svak prisvajo!
A i što je bilo nije se daljilo,
A sad još i pridižu,
Iznaode ko bojadžije!
Kore ne da ništa ne radimo
Ko da smo kad što radili?!
Sve što se ođe može raditi,
To mogu žene i đeca!
Drukčija je naša dokolica!

Da bi Crna Gora bila Crnom Gorom,
Ništa više njoj nije trebalo!
Da joj je trebalo,
Davno bi uzela,
Kad je bila kuvetnija!
Ona nije mogla bit bolja,
Ni drukčija — nako crna!
Da je mogla ona bi postala!
Ono čega nema — to je njeno!
Nemanje je svo njeno imanje!
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:11

LELEK MENE

Bože dragi, nemam većeg čuda
No što pišu poslije Njegoša?
Na vrhu je samo jedno mjesto
I nikad se neće uprazniti
A goremu niđe kraja nema!

Nikad nije bilo jedne glave
Da je mogla jače zamanuti,
Nit će ikad biši ljucke duše
Da će moći dublje zaumiti,
Pokrenuti veliku posiječ,
Sebe i svoj narod izustiti
I tu riječ da može pokriti
Održati i okrijepiti!

Samo čelnik ima šta da kaže,
Onda kada sve tek treba reći,
Srpokrilim, prvim riječima,
Prvolikom nevinom prvinom,
Na narečju ljepšem od života,
Na kome je Gospod svijet stvaro.
Dok nemaše drugoga jezika
Na kome je to bolje rečeno!

Šta će novo ako imaš staro
Prije sebe i nas napisano,
Koje ti je svak napamet znao,
Pa se možeš pridružit precima
Iste pjesme istim riječima
I suzama na istim mjestima!
Kome treba kakva druga knjiga
Taj i nije iz ovog naroda!

Ko je jedno a sada je drugo
Niko ne zna šta li će još biti
I svoje je mrtve pogubio!
Kud s Njegošem poslije Njegoša?
Da onako nije zagrmio
Mogli bismo mucat ispočetka!

I nijesmo amo ubježali
Da živimo ni da ostanemo.
Nije nama grob zemlje — imanje.
Toliko smo s obuće otrli.
Njesu nam grsti prlje — njive
Đe ne može roditi ni ručka.
Toliko smo o vratu nosili
Da na svoje mrtve usipamo.
Toliko smo pod nokte imali
Kad u ovaj utek uskočismo
Uskim putem s velikim bremenom
Da svojijem jezikom zborimo!

Nije nama tor repova — živo,
Niti koto kačamaka — žito,
Slamka slame i struk trave — pića,
Konak drva — drvljanik i gora,
A naviljak držgore — mrčava!
Kamen u dom — način i mobilje,
Divokoza — mal, rogato blago,
Koš — žitnica, krošnja — okutnjica,
Kapa zrna — frut, rod i godina!

Nije za nas boljiglava — cvijet,
Suza vode — izvor, curak — potok,
Podlanica — polje, pleće — vjera,
Stega — zakon, gudure — sloboda,
Prava ruka — najveća vještina,
A oružje — pčele i kamenje!
Pramen magle — nebo, put — stopanik,
Dvije sablje — vojska i rod narod,
A pedeset krša — otadžbina!

A kamoli da je put — putevi,
Vjera — vjere, a narod — narodi,
Voda — vode, a cvijet — cvijeće!
Sve je u njoj jedno i jedito,
Jednopono, cijelac, unina,
Prepunano smole i natoke.
Tu množine nikad nije bilo!
..
Nijesu nam njedra šljiva — voće,
Niz jagoda, ćuba s trešnje — stima,
U Kotor ih na komad prodaje.
Ni postelja — obojak na uvo
Prije no te granama pokriju.
Nit je naše jelo — crkavica,
Divlji šipak za slavu načinješ.
Đeca jedu o gladi zidove,
Mladi kamen i kvasne litice.
Naša muka valja za pričešća.
Niti su nam međaši — granice,
Čiju svaku stopu s jsdne stope
Dužim prutom možeš odbraniti.
Šta će međe kada nema zemlje
No dubimo da nas više stane
I sanduke uspravno spuštamo!

Nijesu nam katuni — gradovi,
Ni šančevi — kule i dvorovi,
Ni mišare i megare — kuće!
Nijesmo se za ovo rađali,
Ni živjeli, niti umirali,
Ni ginuli da bi sačuvali
Što nam niko ne bi ni uzeo!

Kako li su ljudi dvobojaši
Na pušnice spali pozemljuše?
Otkud vitez da visi o gori
Đe se rosom sa lišća umiva,
A košulju na mravinjak drži
Da se tako od vašiju brani?
Ljudurina u skit bez prozora?
Gorostasnik u potleušicu?
Gorolomnik u truloj utvrdi
Đe mu kiša pada u kašiku?
Poglavari u dubirozima
U maleni bivak ko lobanja
Da bi svaki mogo uprtiti!

Kakvi su to kućići bez kuća,
Divnogorci, plemići, vlastela
Što još nije kuće načinjela
A nije im ni jedna dovoljna!

Bogatstvo je naše neđe drugo
I čeka nas kad se povrnemo.
Mjesto stvari — nosimo utvari.
Što imamo — to nam je za puta.
Ođe će se rađamo i mremo
Tu smo samo od danas do sjutra
Evo pešes stotina godina
Vazda spremni da se povrnemo!

Turčin ode okle je i došo
Pa na svojoj zemlji sada klanja.
Njin Padiša mrtav kući dođe,
A naš Care iz groba ne usta.
Ne odosmo namo ni onamo,
Polumjesec više nas ostade.
Krst na Nebu nikad ne izgrija.
Ostadosmo u zbjeg bez Turaka.
Pećine nam postadoše kuće.

Sad je naša domovina svuda,
A kome je svuda — on je nema.
Šta li može biti žalosnije
Od izgnanog vojnika i kralja?
Đeneral je sličan posilnome,
Ko je koji samo oni znaju.
U njihova prava i činove
Jedino se oni razumiju.
Samo oni kojim naređuju
Znaju šta se odigralo s njima.
A što duže žive izagnani
Sve su gori i neprirodniji
I sve ih je teže objasniti.

Brodolomnik na pustu ostrvu
S navikama prije brodoloma.
Sa oružjem iz onih vremena,
S činovima poraženih vojni
Sa potporom srušenih prestola,
Sa zaplećem nestalih država
I pravima iz bivših zakona.
Pod zakletvom Caru koga nema.
S tragovima velike nesreće
Koja ih je ovamo dovela.
S zahtjevima, stavom i nadama
Kao da se ništa nije zbilo.
Tu čekaju na obnovu Carstva
I zauzmu prijašnje stolice.
Ko carević u prosjačke rite
Što uporno tvrdi da je carev,
A svi mu se smiju i sprdaju.
Što se više ljuti i zaklinje
Sve mu manje i teže vjeruju.
Toga dvora više niđe nema,
Neki kažu — nije ga ni bilo,
A svi znaju da ga neće biti.
Svaki drugi kraj je poginuo!
On jedini za to nije čuo!

Vrijeme je ponajdublja voda.
Najgore se onaj utopio
Ko u njegov kotlovar potone.
Vrtivoda ta koga nasvoji
Zadovijek neće izroniti.
Kad izroni — grdan ga izranja
Vas ga svijet prstom pokazuje,
Ko pepeo minulih vremena,
Kao sliku nekadašnjih ljudi,
Ko ostatke nestalih svjetova,
Ko privide i žive mrtvace.
---------------------------

Niko nije nije ono što je bio.
Najgore su prošli Crnogorci.
Crnogorci — samo Crnogorci,
A s tom strukom više posla nema.
Ponosni su jer su Crnogorci
To se rađa, ne zarađuje se!
Dosta im je što su Crnogorci
To se čuva, a ne postaje se!

Sve što biva šta je pri onome
Što je nekad bivalo i bilo?
Što je bilo ko da nije bilo,
Kamo sreće da nije ni bilo!

Niti ima novoga života,
Nit se može završiti stari.
Niti može postat niti prestat,
Ni da bude niti da ne bude,
Ona ne zna ni ko je ni šta je,
Postoji li il je vjerovanje?

Srećni sine od nesrećne majke,
Na nesreći opštoj ko se sreći,
Na raskuću ko kuću okući,
Nikada mu neće biti srećna,
Da je srećna bila bi čija je!

Ko pristane da je rob i sluga
Nikad dobra sluga neće biti.
Svako će joj neku manu naći.
Kad se liši vjere sirotinja,
Odrekla se onoga što ima
I postala puka sirotinja!
Onda joj se lako odreć svega
I za male pare sve prodati.
Od svega joj samo preostane
Nešto malo poduže crijevo
Od golcite gladi izduženo!

Da je neko drugi ko mi što smo
Ko bi mu se od nas slađe smijo?
Ko li bi ga više prezirao?
Ko bi bolje to od nas umio?
Zamisliti sebe ne možemo
Kao one s kojim se sprdamo,
A više im no sebi sličemo!
Da je iko što i mi činio
Samo mi mu ne bi oprostili!
Bože, da smo iotkoga jači
Bili bi mu najviši krvnici!

Prvo bjehu ljudi i junaci,
Pa sinovi ljudi i junaka,
Pa unuci
I bijele čele,
Pa sve dalje
I dalje
I gore
Od negdanje slave i junaka!

Bješe hrabra,
Slobode ištuća,
Nepokorna,
Viteška
Pa Černa,
Na kraju je postanula crna,
A crna je jer je saždevena!

Crna crna crna
Gora gora
Crna gora
Sve crnja i gora
Dok postade crna, Crna Gora!

Crna Gora —
Da nema kud crnja,
Crna Gora —
Da ne može gora!

Da nas ne bi, svijet ne bi znao
Da postoje gordi konobari,
Podvornici s hajdučkim brcima,
Podajnici s čontom među oči,
Prevjerice s korotnim kapama,
Prelivode s dignutim glavama,
Podrepnice usavardačene,
Ponosnici posteljoizdavci,
Planinštaci smršteni laskavci,
Podložnici glasni japajajci,
Potkožnici s krupnijem grlima,
Praznozbori nemaništenici,
Krburani s glatkim riječima,
Pridvorice koje podmiguju,
Ispršeni kicoši što prose,
Obretnici i pokajanici,
Jednoumci i zaduženici,
Bukalice tmore ćaskalice,
Naburena kosmata cunjala,
Izdajnici u narodnoj nošnji,
Nejakima ne daju preda se,
Pred jakima sa glavom poda se,
Mrdočeli pripuzni podljudi,
Kezizuba nebraća, odljudi,
Uz gusle će molbu podnijeti,
Dvostruk oro ko čoček igrati,
Đecu vješat a vlast poštivati,
Moleći se Bogu dvoličiti,
Lelečući nešto šićariti!

Sva je naša priča dopričana.
Nikakvoga produžetka nema.
Nit se može nov početak naći,
Nit je valja prepričat drukčije.

Zadovijek sa njom je svršeno.
Preci za nas nemaju zavjeta.
Njihovo se domislit ne može.
Sa nama je njima ugašeno.

Oni su nam odista očevi
Mi nijesmo njihovi sinovi,
Postali smo kao luda đeca
Svak nam može bit otac i vođa.

Da nas ima —
Kao što nas nema,
Da možemo —
Ko što ne možemo,
Da hoćemo —
Kao što nećemo,
Da sve nije —
Onako kako je,
Da je dao Bog —
Kao što nije,
Pa da jesmo —
Kao što nijesmo,
I da nije bilo —
Kao što je —
I da oće biti —
Ko što neće,
Tako bi se nanovo rodili,
Ime i crn obraz osvetlali!
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:12

KADIĆI I PETROVIĆI

Vi znate onu priču
O Kadićima i Petrovićima,
Koja se još priča,
A počela je pre onoga dana
Kad je Todor Kadić
Ubio knjaza Danila Petrovića.

Danila zvanog Vojvodič srpskoj zemlji,
Što je uveo arač na verige,
Gole krše i prazne kuće,
I zakon —
Da pravi može platiti za krivoga.

Što je uputio poslanicu Brđanima:
"I nemojte da blejite,
Jer ako vam tamo dođem,
Neću ostaviti ni kamen na kamenu."

Što nikog nije ostavio
Da ga nije potegao za nos,
A noću se oblačio u prnje
I išao kroz narod
Da vidi vole li Gospodara.

Što je hteo da se proglasi za Cara
Dok je čuo da carevi ne prose.

Zeka Malog — koji je vladao očima
U koje niko nije smio pogledati
I verovao da nema te ruke
Koja bi se smela podići na njega.

Možda je i Todor sačekao veče
Da bi se od tih očiju zaklonio,
Ali ga ne bi po noći poznao
Da mu nisu u mraku sjaktale
Dok mu ih je olovom zagasio.

Suđen na smrt i obešen van grada
(Dok je vojska klečala uokolo),
Todor se ispovedao idući vešalima
Kako mu je knjaz u kuću poslao doušnika,
A potom — za reč iz ljute glave istrčalu,
Iza plota postavio krvnika.

A kad mu je iz Crne Gore izmakao
Po tuđinstvu ga kroz Tursku i Ćesarsku
Vrebao dugačkom puškom Petrovića,
Najposle mu i sestru sramotio
I udatu je za drugog preudavo.

I da mu je milo što je oči zaklopio
Tek kad je čuo ko ga je ubio.

Ali Petrović se ne može zameniti Kadićem,
Kamoli Danilo Prvi — Todorom,
Pa su svi Kadići stavljeni na doboš,
Zaziđivani u kuće i paljeni đuture,
Da im se utre ime i uspe voda na vatru,
Da služe za strah i uklin narodu.

Sa knjazom je u crno omastio kapu
Vas Crnogorac i Brđanin,
Nije se pevalo, ni pucalo, ni guslalo,
Sem kad bi smakli nekoga Kadića.

Tako se devedeset i dva puti pevalo za godinu,
Dok se Kadića kandilo utulilo.
Boan Kadića postao je Boan,
Tamo gde je bila Prentina glavica,
Nikao je Danilovgrad.
Davno je bilo
Da se i zaboravilo.

I kad je tu skoro, posle sto godina,
Vršen poslednji popis postojbnika,
Pokaza se kako se priča završila:

Među živima nije bilo nijednog Petrovića,
A više od svih bilo je Kadića.
Kao travka upornica, u grob progledala,
Iščiviljila da joj ne potru početak,
Kao onaj čija se sveća zapalila sama,
A koža sa bubnja ponavljala: živ sam!
Iskrsnuše ispod mnogih prezimena, kapa i vera,

Da objave da nisu nestali i da su Kadići,
Jer da to ne znaju
Zalud bi opstali.

Iza svakog begunca ostane trudnica,
A široki trag od onih koji su zatirani,
Istraživani i iskorenjivani,
Zbog svoga imena i zločina rođenja.

Bio je u pravu onaj koji je postradao
Verujući da mu na pravdi Boga
Ne može niko ništa.
Jezik i ono što diše u jeziku
Staraju se jedino o njemu.
Vreme radi samo za tu istinu
I još nalazi ponekad ponešto
Zbog čega sunce greje.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:13


PRIČA O SVETOM SAVI

Kad je Sveti Sava išao po zemlji,
Još pre svoga rođenja,
Dok se zvao Rastko,
Kao što ide i sada,
Samo ga ne vidimo,
A možda je to bilo i docnije.

Krenuo je Savinim stopama,
Ka Savinom izvoru
Na Savinom vrhu
Kuda i mi idemo,
Jer drugog puta i nema.

Kada je negde oko Savina dana
Naišao Savinom stranom,
Napali su ga psi,
Kao što i sad napadaju
Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta,
Kako je odredio da se i mi krstimo,
Plašeći ih zakonom
Od koga su još više pobesneli,
A ni do danas nisu uzmaknuli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen,
Ali kamenje beše zamrznuto,
Svezano za zemlju studenim sindžirima,
Jer beše jaka zima,
Kao i ove godine,
Kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala,
Savin kuk i Savin lakat,
Po prodolima i jarugama zemlje
Zbog koje je podeljen svet,
Kad je Sveti Sava otpasao mač usta,
Jedino oružje koje je nosio,
A koje je i nama ostavio,
Govoreći ove reči:

— Neka je prokleta zemlja u kojoj su
Paščad puštena, a kamenje svezano.


BOGORODICA TROJERUČICA

Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,
Da bi mi odsečenu šaku zamirila,
Niti da te nosim kući, Svemoćnice,
Da bi zavađenu braću izmirila...

Iščupane su mi ruke iz ramena,
Kuća raskućena, a braća poklana,
Pa siđoh do svog najdonjeg kamena
Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.

Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.

I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:14


OVO I ONO

Bilo ovo i ono
Pa se prepirali:
Bolje je ovo,
Nije nego ono.

Da nije onoga,
Ne bi bilo ovoga.
Moglo je da bude ovo,
A da ne bude ono.

Ovo nikad nije bilo.
I hteli smo ono
Što nikad nije bilo.
Ovo niko ne pamti.
Sad je sve što niko ne pamti.
Ovo se neće preživeti.
Niko vas ne tera da živite,
Svi sami hoćete.

Nikad nije bilo bolje.
Ali do zore može biti
Da nikad nije bilo gore.
Bilo bi bolje
Da je pola gore.

Nema ništa gore
Nego slušati da je ovo bolje.
Samo to da čujem
Eto dosta mi jada.

Crkli ste za ovo,
Sad bi hteli ono.
Kukaćete za ovim,
Ako dođe ono.

Ono je bolje
Pa neka ga nema.
Neće ga ni biti,
Ali biće ljudi.

Neće ni ono biti ono,
Ako ovo produži ovo.
Ovo neće dugo.

Svi da su za ono,
Ne bi stalo ovo.
Ovo samo ide
I nije došlo da ode.

Blago onom
Ko nije iščekao ovo.
Je li ovo ovako
Ili ovo misli
Ko nije za ovo.

Ja nisam za ovo.
Ja sam protiv onoga.
Ja sam dao sina za ovo.
Meni se kuća iskopala za ono.

A ja koji ovo
Slušam i zapisujem,
Ne bih dao nikoga,
Nizašto,
A kamoli sina,
Za ovo,
I ono,
Nego za sinov nokat
Da sve ovo,
I pridar sve ono,
Pa jednom lopatom pregrnuo,
Pobusao i poravnio,
I ovo i ono,
Za oca i sina
I spas svog naroda,
Raspetoga na ovo i ono.


BODEŽ

Po čuvenoj priči
Sa dalekog severa
Lovci na vukove
Bodež sa dve oštrice
Umoče u svežu krv
Balčak pobodu u led
I ostave u snežnoj pustinji.

Gladan vuk
Oseti krv nadaleko
Pogotovu na čistom oštrom vazduhu
Pod visokim mraznim zvezdama
I brzo pronađe krvavu udicu.

Oblizujući smrznutu sukrvicu
Poreže jezičinu
I svoju toplu krv
Lapće s hladnog sečiva.

I ne ume da stane
Dok se ne skljoka
Nadut od sopstvene krvi.

Kad su takvi vukovi
Koji se najteže love
Kakvi li su tek ljudi
Pa i čitavi narodi
A pogotovu naš
Koji se vlastite krvi
Ne može nadostiti
I pre će nestati
Nego se opsetiti
Da će krvav bodež
Ostati
Jedini
Spomenik
I krst
Iznad nas.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:16


POSLEDNJE PITANJE

Od pamtivekova do dan-danas
Neka je beda padala na nas
Gde je kraj izdavanja i prodavanja
Beše pitanje svih pitanja
Al da je kucnuo i Sudnji čas
Shvatismo tek onda kad svi uglas
Zavapijasmo: "Pošto smo danas?"


LAŽNE MI PUTEVE

Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što dišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.


ZATVORENIKOVA PESMA


Zatvorenik iznenada pušten na slobodu
Stoji na livadi ispred tamnice i zaklanja sunce rukom.
Kao gost kome se niko nije nadao
Banuo je i kao grom privukao pažnju svih predmeta.
Čitava je zemlja pod njegovim nogama,
Ali on se boji da bude suviše radoznao
I posmatra tek malo oko sebe.
Na tih nekoliko koraka uokolo primećuje
Da je svaka travka sama i različita.
Svaki trun, ogrebotina na zidu, za njega je upadljiva i značajna.
Svaki pa i najmanji list
Uperio se na njega celom svojom veličinom.
Čak ga i jedan leptir primećuje
I iz čitavih nebesa sleće mu na rame.
Odavno se u zatvorenikovom životu nije desilo ništa značajnije
I on se oseća uvažen i zbunjen.
Zatvorenik sluti da ga neko uporno prati
I samo što je pomerio glavu uočava:
Suncokreti iz obližnjih njiva posmatraju ga
Prvo dugačkim stabljikama koje vire iza plotova,
A onda cvetovima!
A cvetovi prvo žutim lišćem po obodu pa tek onda
Crnim i krupnim semenjem u sredini!
Povrh svega, tu na očigled zatvorenika,
Jato ptica sleti na suncokrete.
To je bilo već malo isuviše
I on protrlja oči.
Da ne govorim o maslačku koji se pomolio
Tu pored sivih nogu bivšeg sužnja
I o celoj zemlji iz koje se pomolio.
Ko bi opisao pogled staroga oraha
Ili oraha i obližnjeg hrasta zajedno
I pogled celoga sveta iz hiljadu oblika i boja
Kao iz hiljadu topova uperenih na usamljenog čoveka —
Koji se sada čudi kako sve to nije primećivao
U ono vreme kad je kao mladić boravio među njima
I kad je kroz najgušće šume pune krila prolazio ravnodušan.
I kada nije primećivao ništa manje od brda ili ptice,
A sada mu se čini da se nikada ne bi ni nagledao njenoga perja.
Zatvorenik shvata da on vidi samo očima,
A priroda svakim predmetom, a svaki predmet celim svojim bićem.
Njega plava boja uočava sasvim plavo, —
Otvoreno žuto otvoreno žuto, crna crnje,
Čak jedna od boja potpuno bezimena nalazi za shodno
Da se izdvoji i da ga posmatra neodređeno.
On sklopi oči i pokuša da se sabere.
Odjednom se zatvorenik koga niko nije sačekao pred tamnicom
Užasnu od pomisli da ga taj svet opet lišava slobode,
Da postaje robom svemu tome što gleda,
Da njegovo divljenje osporava njegovu slobodu,
Da ponosan čovek ne može voleti,
Da se samo menja mesto njegove tamnice,
Oseti se slugom, oseti se sužnjem; —
U polju koje je u zatvoru nazivao slobodom.
Tad gledan iz hiljadu cvetova pade ničice na zemlju.
Pored njega je prvi put posle toliko godina njegova senka
I on je poslednjom snagom miluje.
Čitava priroda ne skida sa njega svoje stražarsko oko
Sve dok ne sklone u zemlju telo pobunjenika
Koji godinama nije video svoje oči.
Njegova glava ležala je okrenuta brdima,
A iza brda, kao pucanj, pružalo se more,
Koje je ovu sliku videlo već mnogo puta
I koje se odavno povuklo u svoje prividne granice
Da dočeka dostojnog pobunjenika
Kome bi služilo i pomoglo
Da ne padne
Makar dok more ne skonča.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:18

BESEDA MATIJE BEĆKOVIĆA N APREDSTAVLJANJU "MEMOARA" PRINCA TOMISLAVA KARAĐORĐEVIĆA U VALJEVU


MONARHIJU NISU UKINULI SRBI, MONARHIJA JE UKINUTA SRBIMA


Veoma sam zahvalan i uzbuđen što mi je ukazana čast da baš u Valjevu kažem koju reč o "Memoarima" kraljevića Tomislava.

Pri jednom susretu pre desetak godina kraljević Tomislav me je upitao šta mislim da bi u ovom vremenu trebalo da radi. "Ništa" odgovorio sam, "dovoljno je da Srbi gledaju Vaš nos i Vaše ruke, stas i crte lica, kako bi se opomenuli Vaših predaka i uverili da je još živ soj iz naše najslavnije kolevke".

■ I odista, gledajući ruke princa Tomislava kojima je zarađivao svoj hleb, setio sam se i stihova Sime Milutinovića Sarajlije: "Naš i Vožde, ore pa se hrani!" I ko se opet gledajući sina kralja Aleksandra ne bi setio reči kojima je Jovan Dučić opisao njegovog oca: "Regent Aleksandar je imao oči vrlo smele, nestrpljive, koje sve osmotre i sve vide za trenutak... Regent je naročito imao lepo skrojena usta, uvek na osmeh, i to osmeh detinjast i čist, dobroćudan, nezagonetan. Imao je glas vanredno lepe boje i zvuka, oboji topli i duševni. Naročito je imao lep kroj ruke i prstiju, ruke pravog efeba. Ovaj čovek silan, gotov na sva rešenja, kojeg sam ne jednom video mirna pored bojne linije, dok je sve naokolo praštalo od mitraljenja i artiljerije, imao je u svojoj pojavi nečeg izvanredno delikatnog i krhkog, skromnog i drugarskog. Umeo je da se od srca zasmeje i da se sav zarumeni na jednu nepredviđenu slučajnost i šalu..."

Da li je Jovan Dučić opisivao oca ili sina?

■ Gledao sam svojim očima kad je kraljević Tomislav izvršio neku vrstu smotre Srba na jednom skupu u Švajcarskoj, a bilo ih je u koloni ne manje od 10.000. Padala je kiša, ali Karađorđević nije zaobišao ni jednu lokvu nego je u jedinim cipelama koje je imao kao gola sablja bez kapi krvi u licu prolazio pored njih. Svima su nam srca bila u grlu, a noge odvojene od zemlje. U njegovoj gestici oživeli su njegovi preci koji su svi bili vojnici i izgnanici, a njegov otac je retko kad i skidao uniformu.

■ Kad su toliki s parama i pasošima odlazili iz Srbije kraljević Tomislav se bez pasoša, državljanstva i imovine vratio u opsađenu Srbiju da zajedno sa svojim narodom proživi možda najteže godine njegove istorije. Izgnanik među izgnanicima, sirjak tužni bez niđe nikoga, još se nije ni na šta požalio, ponašajući se kao plemić u oskudici i kao heroj u bolesti.

■ Kada me je jedan ostrašćeni partijaš priupitao šta ću ja u Krunskom Savetu kazao sam mu da bih radije bio u Savetu kokoške iz kokošinjca Vožda Karađorđa nego u glavnom odboru njegove stranke.

■ I zaista, kad bi se Karađorđeva kokoška obrela u mojim Rovcima, ne verujem da bi joj dopustili da kljuca na bunjištu već bi je uveli u kuću, učinili mesto za trpezom i hranili kao ostale ukućane.

■ Ako je Karađorđe otac moderne Srbije, onda je Srbija prošireno Karađorđevo imanje, a srpski narod umnožena Karađorđeva porodica. Kraljevsko dostojanstvo prenosi se s kralja na njegov narod, zato su Srbi kraljevski narod, a svaki Srbin plemić ako se drži svoje slavske ikone.

■ Postojale su dve Srbije: jednu su osnovali Nemanja i Sveti Sava, pre osam vekova, a drugu Josip Broz Tito, pre pedeset godina. U jednoj je sva srpska istorija nastala, u drugoj je ta istorija nestala. Jedna je na temeljima, druga na kontratemeljima.

■ Na strani 347. "Memoara" princa Tomislava objavljen je možda najsramniji dokument srpske istorije. To je onaj ukaz iz 1947. godine kojim se oduzima državljanstvo i konfiskuje imovina članova dinastije Karađorđević. Kad je ispisan iz Srba, lišen ognjišta i imovine zbog grehova koje je počinio, prestolonaslednik Aleksandar je imao dve godine.

■ U Jajcu je 1943. godine izgubljeno Kosovo, porečeno Takovo, oboren Lovćen i poništen Oplenac. I svi su ti ukazi još na snazi u zakonodavstvu Republike Srbije.

■ Srbi se ubrajaju u retke evropske narode koji imaju četiri dinastije svoje krvi, ali su još ređi, ako ne i jedini u istoriji ljudskoga roda što im je dinastiju i svu državnu tradiciju ukinuo i poništio tuđin i apostata čiji nadimak i partijsko ime znaju, a za prvo ime i prezime nisu sigurni.

■ Da ste regentu Aleksandru, vrhovnom komandantu srpske vojske, pokazali austrijskog kaplara koji je na njega pucao na Ceru i Suvoboru i rekli da će taj useliti u njegovu kuću i da će vladati Srbijom koliko svi Karađorđevići zajedno — i da će ga Srbi decenijama nositi na rukama — Regent bi jedino mogao odgovoriti da taj ne zna Srbe, pa ne zna ni šta priča. A upravo se to dogodilo. Prvi put je jedan narod za svog vođu izabrao neprijateljskog vojnika.

■ Obično čujemo kako su i Grčka i Italija i Francuska i Austrija bile monarhije, pa više nisu pa nije ni Srbija. Ali monarhiju u Grčkoj su ukinuli Grci, u Italiji Italijani, u Francuskoj Francuzi, u Austriji Austrijanci, u Srbiji, međutim, monarhiju nisu ukinuli Srbi, nego je ona ukinuta Srbima. I zato je to aporija: vlast uspostavljena nasiljem i bezakonjem ne može postati legitimna ma koliko trajala. Ni Srbija ne može ostati pravna i demokratska država bez uspostavljanja monarhije.

■ Posle sloma komunizma počela je potraga za alternativom i drugom Srbijom. Već deset godina tu Srbiju svi traže, ali ni vlast ni opozicija ni međunarodna zajednica ne mogu da se sete ni kakva beše ni kako je izgubljena. Bore se za ljudska prava i građanske slobode, pravnu državu i privatnu svojinu, a ne mogu da se sete ni kome su ta prava najpre uskraćena ni čija je imovina prvo oduzeta... Traže nešto oko čega bi svi bili saglasni, ne mogu da se sete ni temelja ni suština ni šta je zajedničko ni šta je nedeljivo, ni kojim aktom smo dospeli na stranputicu na kojoj smo i sada. A bez tih temelja nema druge Srbije, ni raskid sa prošlošću, ni pravne države, ni povratka među narode i ljude. Zato za uspostavljanje monarhije nisu samo monarhisti nego sve demokrate, svako ko je protiv bezakonja, kao načina vladanja i nasilja kao oblika preuzimanja vlasti.

■ Reč je o principu, a ne da li je neko za monarhiju ili nije. O zdravom razumu, pa i o opstanku ili nestanku srpskog naroda. Pomiriti se s tako uspostavljenom republikom značilo bi jednom zauvek reći da laži i nasilju, a ne pravdi i istini.

■ Razume se, republikansko uređenje nije nikakvo zlo, ali Srbija nije bila monarhija samo u dva ropstva, turskom i komunističkom. Republika u Srbiji nema drugog pravnog osnova i političke istorije do prava i istorije komunističke partije.

■ Zato je vaspostavljanje Kraljevine preduslov za raskid s komunističkom prošlošću i najkraći put ka uklanjanju svih sumnji u odanost Srbije istini, pravdi i slobodi. Pitanje monarhije je najmanje stranačko i političko, a ponajviše etičko, teološko i metafizičko, i ono pored zemaljske ima i svoju nebesku stranu. Niko više nema pravo da ćuti, a najmanje srpska Crkva — tvrđava istine, simbol trajanja, čuvar duhovnih vrednosti i jedinstva srpskog naroda, ovo pitanje ne može ni zaboraviti ni ostaviti bez odgovora.

■ Nema nikoga pozvanijeg da na to pitanje odgovori i da odgovor na to sudbonosno pitanje oglasi na sva zvona. I ne samo zato, ali i zato, što su sveta Dvojica, Sveti Sava i Sveti Simeon, postavili temelje i Srpskoj crkvi i srpskoj državi. I ne samo zato, ali i zato, što su srpska Kruna i Oltar neodvojivi, što su srpski kraljevi istovremeno i sveci, mučenici i najveći zadužbinari srpske Crkve. I ne samo zato, ali i zato, što Kralj pri stupanju na Presto prvo odgovara na pitanje "Kako veruješ?", kako bi se volja Božja i blagoslov Crkve našli na Njemu. I ne samo zato, ali i zato, što je Kralj po drevnom običaju onaj koji uručuje Panagiju i uvodi Njegovu Svetost Patrijarha u Tron Svetog Save u manastiru Patrijaršije u Peći. I ne samo zato, ali i zato, što su naši preci vekovima živeli i umirali s verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu, i što se srpskim narodom upravljalo "po Milosti Božjoj i Volji Narodnoj", a prvi put u našem poluveku i bez Milosti Božje i mimo Volje Narodne! Nije slučajno jedan od najslavnijih srpskih Episkopa kazao "Bez Kralje ne valja!"

Hvala vam što ste me saslušali, a kraljeviću Tomislavu što me je svojim "Memoarima" podstakao da izgovorim ove reči.


ZABORAVILI SMO KO SMO

■ Za pedeset godina Srbi i Srbija kao da su zaboravili šta su bili osam vekova. Ustvari, nismo zaboravili ni šta je Srbija ni šta je monarhija, ni ko su Karađorđevići — nego smo zaboravili ko smo mi sami. I da nemamo drugih grehova, osim greha koji smo počinili prema kući Karađorđevića i on bi bio dovoljan za ovoliku kaznu.

izvor:riznicasrpska


Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:20

GOVORIM O SVOM TROŠKU

"Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je jedina krivica koju prihvatam i priznajem"

Matija Bećković je pesnik kome ne nedostaju čitaoci i publika. Isto se može reći za njegovo političko "recitovanje". Jednostavno, Matija ume da kaže ono što hoće, da zavede. Zbog toga ima onih koji vele, pa i potpisuju, da je na ovaj način "kumovao" nevolji u koju su Srbi dospeli.

Na Dan republike — na svoj 60. rođendan — Matija je u Valjevu govorio svoju novu poemu "Kad dođeš u bilo koji grad" koja je, kao i ona po kojoj je postao poznat, posvećena njegovoj supruzi Veri Pavladoljskoj, koja je umrla prošle godine. Poemu je, kao dodatak, objavila valjevska revija "Kolubara".

U prethodno navedenom su povodi za ovaj razgovor.

"VREME": Na 60. rođendan, kao pre 40 godina...

■ Kao pesnik rodio sam se u Valjevu pre 40 godina. Vera Pavladoljska je moja prva poema, i moja prva ljubav. I ne znam baš mnogo onih koji su se oženili svojom prvom ljubavlju. Pomešali su se život i poezija. A poezija je moj život, i moja prva i poslednja ljubav.

Rođen 29. novembra!

■ Uvek sam se družio sa starijima od sebe. Bojim se da ću ubuduće sve teže održavati ovu svoju naviku. Ipak se nadam da neću dospeti u rubriku "najstariji Jugosloven", i da neću doživeti da dajem savete kako sam dosegao toliku dugovečnost. Uostalom, to i nisu neke godine. Bilo je predloga da se u pojedinim krajevima punoletstvo priznaje i lične karte izdaju tek sa 60 godina.

A što se tiče republike Srbije, ona je zaista maloletna pa se tako i ponaša. I ne mora da odgovara, ni po zakonu, za svoje postupke. Dvadeset deveti novembar ne slave one republike koje su toga dana nastale, nego jedino Srbija koja je nestala. Zar to nije originalno.

Jednom ste nam rekli da je ovo po svojoj originalnosti takvo da ne može ni nestati ni na jedan normalan način.

■ Kako je nastalo, tako će i nestati... Možda se sa tom originalnošću malo i preteralo. Sasvim originalno je sasvim neuspelo delo, čini mi se da je rekao Borhes.

Imali ste direktne susrete sa predsednikom Miloševićem. Da li se ova "dijagnoza" odnosi i na njega?

■ Bog zna. Mi nismo iz iste partije, ni iz iste partijske organizacije. I nisam ga pri tim susretima podsećao kako sam ja bio sekretar partije tokom celog studiranja, dok je on bio sekretar samo na jednoj godini. Niti smo bili na per tu...

Mnogi su izneli svoje utiske o predsedniku, kakvi su vaši?

■ On je bio prvi predsednik Republike koga sam video. Nadam se da će biti i poslednji.

Vi ste monarhista, Partije, koje su po programu monarhističke, sve su dalje od te ideje. Bili ste u Budimpešti, na susretu dijaspore i opozicije, nešto se i potpisivalo...

■ Za monarhiju je sigurno narod, a možda nisu političari. I partijsko članstvo, pre nego rukovodstvo. Monarhija je jedini izlaz za sve. Drugog izlaza nemamo, a taj nećemo. Najveće partije su članstvo pridobile zalažući se za obnovu monarhije. Najmanje su ostale najmanje zato što ovu ideju neće ni da spomenu. To je moje mišljenje. Stranke sa dva procenta pristalica nisu za monarhiju zato što monarhiju podržava samo 18 odsto biračkog tela. Recimo da je to istina, u šta sumnjam. Koga još podržava toliko pristalica? Nikoga. I ako monarhija ima toliko pristalica, uprkos svemu što se čini protiv nje, koliko bi ih imala kad bi samo deo te energije založili za nju.

Da budemo kraljevina, to bi bio povratak u srednji vek. Zato uvek govorimo, Švedska, Belgija, Holandija, Engleska... A nikad Kraljevina Švedska, ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Čuvamo im obraz.

Republiku Srbiju nisu uspostavili ni Srbi, ni prijatelji srpskog naroda. Uspostavljena na uvredljiv i nelegitiman način, ona je i ostvarila ono zbog čega je uspostavljena. Srbija se rastala sa sobom i svojom pameću, svojom istinom i duhovnošću, prošlošću i budućnošću... Centar se raspao, veze pokidale i, kako kaže Jejts, "najbolji ni u šta ne veruju, a najgori se nadimaju od žestine".

Spominjanje kralja i kraljevine pola veka je bilo najteže krivično delo i najgora politička kvalifikacija. To je ostavilo traga na sve, pa i na sam srpski jezik koji se zavadio sa sobom i pojmovima. Za pola veka Srbija je zaboravila šta je bila osam vekova. I zato nema ništa neprirodnije nego kad se Republika Srbija poziva na svoju slavnu prošlost, Svetog Savu i Kosovski zavet. Oni koji su pretemeljili i prekrojili joj kapu kažu da su naslednici svojih slavnih predaka i čuvari njihovih ideala. Predsednik car Dušan.

Sastanak u Budimpešti je pokrenuo i ideju monarhije. I svi su bili saglasni. Naročito je bila uzbudljiva podrška tzv. nacionalnih manjina. Videćemo šta će od svega biti, jer je opozicija sasvim preuzela bugarsku gestiku. Klimanje glavom znači ne!

Deset godina se smenjuju Milošević i ovaj režim. Za to vreme, po vama, svi su postali dobitnici, jedino je narod na gubitku.

■ Kao kada biste ulicama, o svom trošku, nosili reklamu Mekdonaldsa, a da vam Mek za to ne da ni kesicu čipsa — tako izgledaju pozivi opozicionih vođa da im se pridružite.

Imamo li mi uopšte opoziciju? Koja bi opozicija dozvolila da je zovu lupeškom, plaćeničkom i izdajničkom? Možda ona bogata, a bogate opozicije, sem kod nas, nigde nema. Ovde se radi o tome da su se različite frakcije komunističke partije pojavile pod novim imenima. Ali, tu promenu smo već videli, i to promena nije. Milošević ih je već tukao, i čak im davao pravo na revanš. Promena je ono o čemu sam govorio. Nijedna druga promena većinu ne interesuje, niti se u nju veruje.

Opozicija veli da je neuspešna i zbog inteligencije, koja je Srbiji nametnula prošlost i nerešeno nacionalno pitanje iz 1918?

■ I komunizam i NATO su se saglasili da je reč o velikoj krivici inteligencije. Ne bih se začudio da ovo pitanje unesu i u testove i utvrde koliko poena donosi tačan odgovor.

Ta "istina" je već kanonizovana. A to objašnjenje je dovoljno samo onom kome objašnjenje ne treba, niti ga interesuje. U polupismenoj zemlji krivi su pismeni. U zemlji u kojoj niko nikog ne sluša i ne zarezuje sve se okrenulo tumbe zbog rečenice koju je izgovorio ili napisao neki pop ili pesnik. Čak i da je tako, mrzelo bi me da se saglasim.

Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je parafraza Tomasa Mana, i jedina krivica koju prihvatam i priznajem.

Vi, nekako, dođete "zgodni" za prozivanje. Samo "potegnu" vaše reči: "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda", "Kosovo je najskuplja srpska reč"...

■ Jad i beda je već i samo uzimanje na ispit zbog neke izgovorene reči, samo to inventarisanje, to hvatanje za reč, to taknuto-maknuto, taj pjesto-šeh dežurnih naganjača i dostavljača... To su oni što još u osnovnoj školi počnu da nekoga prijavljuju kličući "molim, učitelju". Zanimljivo da se povodom pogroma Srba na Kosovu ne čuju onolike organizacije i toliki "pobunjenici savesti" koji su bili tako glasni u Srbiji poslednjih godina. Nije valjda da je onaj isti, ili ono isto, što im je usta otvorilo sada i zatvorilo.

Za mene je istinito ono što je lepo kazano. I neistinito ako se to može reći bolje. Jedino bi me to i pogodilo. Sve što sam rekao, rekao sam o svom trošku i na svoju odgovornost. I nisam ni za jednu od tih izjava ništa dobio, ni stan ni položaj. Što se inkriminisanih rečenica tiče, nemam ništa protiv da mi ih uklešu na grobu. Uostalom, Kosovo nije bilo nikad skuplje, a ni ostatka više nema.

Dragan Todorović

izvor:riznicasrpska
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:21

MI NISMO BIRALI DA BUDEMO SRBI

Kod nas su politicari najslavniji. A kakvi su politicari i kakve su to velicine, najbolje se vidi iz polozaja naseg naroda. Imamo, navodno, velike ekonomiste, ali nikako ne mogu da zamislim velike ekonomiste siromasnih zemalja. To bi licilo kao da postoje veliki botanicari Sahare!

Kada je prosle godine o 29. novembru napunio 60 godina, pesnik Matija Beckovic, u vreme kada je izabran u SANU najmladji srpski akademik, izjavio je: "danas svaki balavac ima 60 godina". Bila je to jos jedna od nebrojenih dosetki autora brojnih poema i pesama kojima neizrecivu car daje autorovo kazivanje. Danas, jednako kao kada je nastala, njegova "Vera Pavladoljska" osvaja nove citaoce, poeme "Rece mi jedan coek" "Ceracemo se jos", "Medja Vuka manitoga", "Ovo i ono"... mogli bi da se govore u nekom non-stop teatru.

Beckovic je cesto medju nasim ljudima u Evropi, Americi i Kanadi. Na pitanje kakav je odnos tamosnje publike prema njegovom delu, pesnik odgovara:

■ Moze se reci da sam se prvi usudio da odlazim medju nase iseljenike u crkvene domove i da tamo ne drzim politicke govore, nego citam pesme. To je sada gotovo postao obicaj, ali kada sam to ucinio prvi put, bila je to velika senzacija i rizican potez. Od tada ja idem za svojim citaocima i tim kontaktima pridajem veliki znacaj. Cini mi se da je to nesto najzdravije sto je ostalo i od nase kulture i od nase politike. A to znaci da nasi ljudi nisu izgubili interes za poeziju, a ta vera u smisao i vaznost poetske reci su vazniji i dragoceniji i od same poezije.

■ Bilo bi zanimljivo kada bi neko prikazao takav skup na CNN-u, a pitanje glasilo: "Ko su ti ljudi i ko je taj koga oni slusaju?" Pretpostavljam da ne bi bilo ni jednog tacnog odgovora. Niko ne bi pogodio da su to Srbi, a da je taj koga oni slusaju pesnik. I da im on ne govori nista drugo nego cita pesme, i da u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo i mi i oni, izmedu tolikih drugih mogucnosti (pozoriste, bioskop, kafic, disko klub) su odabrali da o svom trosku slusaju nekog pesnika. I da, opet, taj pesnik nista drugo ne radi i nicim ne potpomaze svoje reci — ni pricom, ni muzickom podlogom. U toj antickoj situaciji sve je svedeno na rec. A ta rec jos uvek komunicira sa ljudima, nije joj potreban nikakav dodatak i pesnik ima utisak da ne govori u prazno.

Ali, ako progovorite i jednu politicku rec, vec nemate tako celovitu publiku. I tu se krije neka pouka: kultura je ono sto bi moglo da nas drzi na okupu, partijski pesnici i naucnici su samo izdajnici nauke i poezije.

Ovde, u Srbiji, dosta je tesko biti pesnik na nacin koji vi zastupate. Ovde su cesci partijski pesnici i naucnici.

■ Ne moze se reci da se nasi pesnici nisu bavili politikom. Naprotiv. Bilo je cak i kraljeva i gospodara, vladara. A i onih koji su napravili zavidne politicke karijere. Ali, ja ne znam ni jednoga koji se nije zbog toga kajao, ko je mogao sebi da oprosti sto je i jedan stih zrtvovao zbog ne znam kakvog politickog zvanja. Ne znam ocajnijih reci u tom smislu, od onih koje je napisao Ivo Andric. Srecom, u nasem pamcenju nije ostalo kojoj su partiji pripadali Milan Rakic, Jovan Ducic, Slobodan Jovanovic ili Momcilo Nastasijevic. A svi su pripadali nekoj partiji. Cak i Stojan Novakovic koji je bio vodja jedne politicke stranke, nikako nije time ostetio svoj naucni autoritet. Jer, nekako smo uspevali da poeziju ostavimo iznad bilo kakve politike.

Danas i ovde je to, ipak, nemoguce.

■ Meni su ljudi govorili kako im se svidja moja pesma, ali im se ne svidja moja politika, pa ne znaju kako da tu pesmu odbrane od mene. A ja sam uveren da uvek govorim isto - samo je to isto u pesmama uvek bolje, i da se ne bavim politikom i da to cime sam se bavio nije politika. Da je to bio samo pokusaj da se nesto promeni, a cestiti ljudi uvek veruju da je nesto moguce promeniti; pa ih je vrlo lako upecati na taj poziv. Medjutim, pokazuje se da sa njima manipulisu i jedni i drugi, a da je na steti nase pozvanje, ono zbog cega smo rodjeni. I vlast i opozicija slusaju sta govorite, ali niko nece da poslusa. Time sto su vas pustili da govorite, oni ostavljaju utisak da ste vi ucestvovali u onome sto su oni odlucili i da delimo odgovornost. Mislim da se i od vlasti i od opozicije distanciraju bas ljudi kulture. Beograd je u tom smislu, usudjujem se to da kazem, veca evropska prestonica od mnogih vecih i slavnijih. Bolje su posecene pesnicke veceri i knjizevne tribine u Beogradu nego bilo gde u svetu i to od veoma ubedljive i upucene publike. To je potvrdio i Ceslav Milos kada je bio u Francuskoj 7. Bio je zaprepascen pitanjima koja su mu ljudi postavljali i spoznajom da su njegove knjige bile mnogo zivlje kod njegovih citalaca u Srbiji nego kod njega samoga. Solzenjicin kaze da u Rusiji cita pred 200 do 1500 slusalaca. Nedavno sam video u Moskvi jedan njegov slican susret sa citaocima. U Beogradu bi napunio Sava centar. To isto ce vam reci i muzicari i glumci. Pitajte, recimo Nejdzela Kenedija...

Sta cita Matija Beckovic, kojeg je pisca otkrio, koga bi preporucio?

■ Uvek sam citao vise knjiga istovremeno, a uz to pratio ono sto je tek objavljeno. Generalno, sve ono sto sam citao u svojoj mladosti, kao da nisam citao. I koju god od tih knjiga da sam krenuo da citam ponovo, citao sam je kao novu i gotovo se niceg nisam secao. I preporucujem svakome ko misli da je neku knjigu citao, da je procita jos jednom pa ce se uveriti da nije. Velika knjiga je samo ona koja moze da se cita uvek. Ove godine sam, recimo, citao Knuta Hamsuna. Nema tamo ni jedne reci koja je istrulila. To je sama nervatura jezika bez suvisne reci — sama muzika, sama lepota. Jedne iste pesme citao sam stotinu puta i nikada nisam poverovao da sam neku do kraja docitao. Jer, ako nesto u njoj ne ostane neprocitano, pesma je zavrsila svoj zivot.

Citao sam nedavno "Travnicku hroniku", potom sam imao privilegiju da citam prevod eseja V. H. Odna koje ce ove godine objaviti BIGZ. Secam ga se kada je jedan jedini put dosao u Jugoslaviju, na tadasnje Struske veceri poezije, kada je izasao iz aviona, sam, sa nekom torbom o ramenu koju mu je obesila neka avionska agencija koja mu je kupila avionsku kartu, i dizao glavu prema nebu pokusavajuci nekako prema zvezdama da se orijentise gde se nalazi. Mislim da se kod nas pise velika poezija i da nasa publika to oseca. Kao da se u poeziji cuva neka istina i podize standard nasega misljenja i govora. Ljudi su siti splacina kojima su svakodnevno zapljuskivani. Toliko prisustvo publike na knjizevnim vecerima istovremeno je i vrsta kritike nase javne reci koja je do te mere srozana.

Mislite da mali narodi mogu imati veliku kulturu?

■ Ne verujem da mali narod moze imati ista veliko osim kulture. A to je najvaznije. Kod nas su politicari najslavniji. A kakvi su politicari i kakve su to velicine, najbolje se vidi iz polozaja naseg naroda. Imamo, navodno, velike ekonomiste, ali nikako ne mogu da zamislim velike ekonomistie siromasnih zemalja. To bi licilo kao da postoje veliki botanicari Sahare! Ali, zato postoje veliki pesnici malih naroda, jer i mali narodi imaju svoje jezike na kojima se ispoljava njihova sustina i smisao njihovog postojanja. U kulturi je jedino i moguce da mali narod pokaze svoju originalnost. Sve drugo je ujednaceno. Nema vece tragedije od originalnih finansija ili bankarskog sistema, puteva i komunikacija.... To nemate kome drugom prodati.

Srbi su kao mali narod slali svoje najbolje djake da se skoluju u Evropi, ali su se oni kao strucnjaci vracali nazad. Danas je to skoro nezamislivo.

■ Pre dve godine sam putovao u Svajcarsku kod svoje cerke Ljudmile. U avionu izmedu Ciriha i Zeneve prisao mi je jedan mladic i pitao me jesam li ja taj. To je bio jedan Valjevac koji je studirao u Lozani (Matija Beckovic je mladost proveo u Valjevu, tu je zavrsio gumnaziju i krenuo u Beograd, prim, R.S.) On je meni, tu u avionu, ispricao stvari iz Valjeva i nase kulture koje ja nisam cuo, a onda mi je rekao da u Lozani, na razlicitim fakultetima, studiraju, magistriraju, doktoriraju studenti iz Srbije — i to sad u vreme nase izolacije i tragedije. Oni su me pozvali na veceru u jedan restoran u Lozani.

Sve je to podsecalo na ona davna vremena kada su u Evropi studirali nasi najbolji naucnici i umetnici. Takvi se kriju medju ovim danasnjim mladicima i devojkama. Nisam video nikoga ko nije svoju buducnost video u Srbiji. Tako je to Bog uredio. Kao sto je receno da je svaki narod deo bozije promisli, to se moze reci za svakog coveka. I nije niko slucajno rodjen tu gde je rodjen. Nedavno je patrijarh Pavle rekao: "Mi nismo birali da budemo Srbi, ali su neljudi oni koji nam zameraju sto smo to!"

Piše: Radmila Stanković

izvor:riznicasrpska
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:23

POČETAK AGONIJE CRNE GORE

Mi smo jedini u svetu bez prava glasa čak i u svojoj državi. Ukoliko bi Crna Gora postala nezavisna protiv volje svojih građana i državljana, to bio bio njen kraj

BEOGRAD — Venecijanska komisija utvrdila je preporuke za referendum o državnom statusu Crne Gore — da cenzus izlaznosti mora da bude više od polovine biračkog tela i da crnogorski državljani koji žive u Srbiji ne mogu da glasaju.

Tu odluku vlast u Crnoj Gori proslavlja kao svoju pobedu. I to pobedu nad svojim sopstvenim državljanima. Nadam se da će dan kada je doneta ovako istorijska biti proglašen državnim praznikom — kaže za Glas akademik Matija Bećković, član Pokreta za očuvanje SCG, povodom uskraćivanja prava glasa građanima Crne Gore koji žive u Srbiji.

Zar nije neshvatljivo da državljani jedne države ne mogu da odlučuju o njenoj sudbini?

Ovo je originalna ideja. Mi smo jedini državljani u svetu koji su bez prava glasa čak u svojoj državi. Još niko nije utvrdio gde ima više državljana, da li u Srbiji ili Crnoj Gori. Zato ne znam kako bismo mogli priznati državu u čijem stvaranju nismo imali pravo da učestvujemo.

Pokret za SCG se još pre donošenja odluke o pravu glasa građana Crne Gore koji žive u Srbiji obratio "venecijancima" da ispoštuju Ustavnu povelju, a da u suprotnom nećete priznati rezultate referenduma?

Ovakva odluka i ne čudi ako se zna da su neki od članova Venecijanske komisije zapravo najvatrenije pristalice nezavisnosti Crne Gore. Očigledno da i ih tamo niko nije slušao. A da su oni odlučivali — cenzus bi bio trojica. A zamislite da je u toj komisiji bio neko od nas koji se zalažemo za zajedničku državu. Kakav bi to bio skandal! Ideji otcepljenja Crne Gore od Srbije žestoko su se suprotstavila mnoga udruženja i građani koji žive u toj republici. Plemena, među kojima Vasojevići, Bokelji... Raspisivanje referenduma je već početak agonije Crne Gore. A ukoliko bi ona postala nezavisna protiv volje svojih građana i državljana, to bi bio i njen kraj.

Ima li Crna Gora snage da ne dozvoli raspisivanje referenduma koji bi se kosio sa evropskim standardima?

Sve zavisi od opozicije. Činjenica da odluku mora da donese 50 odsto plus jedan građanin. To do sada nikada nisu mogli da realizuju. Međutim, ono što je vrlo važno jeste — nikada nisam čuo da je već kod uspostavljanja države predviđeno da pola birača može biti protiv. A pošto bi se uspostavila, uskoro bi im se pridružila i ona polovina koja je glasala za nju. Sigurno da značajnu ulogu o budućoj Crnoj Gori može da ima Srpska pravoslavna crkva, pre svega Mitropolija crnogorsko-primorska. Istina je da je Mitropolija, i pored nečuvene kampanje koja se protiv nje vodi, još uvek najpoštovanija i najpopularnija institucija u Crnoj Gori. To nije čudi jer je ona "alma mater" Crne Gore i bez nje ona ne bi postojala.


ŠTA ĆE SA OBRAZOM I SUDBINOM


CETINJE — Na svečanosti povodom veka crnogorskog parlamentarizma, Bećković je u besedi upoređivao prilike u Crnoj Gori od pre sto godina sa današnjim.

"Kao što je pre sto godina kralj Nikola prilikom darivanja ustava pisao da je sav kulturni svet i sve Srpstvo uprlo oči u Crnu Goru, tako i danas svi gledaju šta će učiniti Crnogorci sa sobom i svojim obrazom, svojom sudbinom i svojim referendumom". "Da je odvajanje Crne Gore od Srbije tuđinska ideja, najbolje se vidi i po tome što ona danas više pristalica ima među tuđim državljanima nego među svojim. Istina, pre sto godina u Crnoj Gori su svi državljani imali pravo glasa, a to pravo im se odriče sada, naročito onima koji žive u Srbiji, jer su se tamo naseljavali po zakonu spojenih sudova, ne samo pojedinačno nego i kolektivno, ubeđeni da ne idu ni u tuđi narod ni u tuđinu. Sada im se to pravo odriče, najpre zato što ih je mnogo, a onda zato što žive u zajedničkoj državi i što su "terazijski Crnogorci", kako su nazvani još 1907. godine, i zato što znaju da se nezavisna Crna Gora može osnovati jedino protiv volje svojih državljana", rekao je Bećković, prenosi Svetigora pres.

S. Vojinović

izvor:riznicasrpska
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:23

Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   Sub 24 Sep - 17:25

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Matija Bećković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Matija Bećković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)
» Srpski patrijarh
» Matija Beckovic
» Tanja Zubčević Alečković.
» Mira Alečković
Strana 1 od 4Idi na stranu : 1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-