Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Mitovi i legende   Čet 14 Apr - 22:48

Шта су митови?

Приповијести које припадају митолошкој традицији могу се посматрати из различите перспективе: мит можемо опажати као пуко приповедање, као религиозно сведочанство, као антрополошки документ и као још много тога. У сваком случају, коју год перспективу да одаберемо, истину је о миту немогуће сагледати ако занемаримо контекст у којем се мит рађа и развија. Митско приповедање припада предзнанственом мисаоном устројству у којем емотивна компонента преовлађује над чистом рационалношћу.

Размишљајући о томе како настају земљотреси, древни људи зацијело нису себи постављали питања која им је диктирала радозналост или апстрактна жеља за знањем. Свака природна појава која им је могла угрозити живот, изазивала је у њима запрепаштење и ужас, а страх се од непознатога могао одагнати само уз помоћ снажних симбола који су се првенствено обраћали људској машти, а не интелекту.

Ако се нека опасност, дакле, може изразити кроз симбол, онда је могуће и да креирате симболе са супротним предзнаком уз помоћ којих ће се негативни ефекти неутралисати. Погледајмо, на пример, мит о Глускапу и изворском змају где је моћни и опаки змај утеловљење суше. Спас пак доноси позитиван јунак, јунак у којем се синтетички изражава дух целог народа и којег тај народ, у случају потребе, може призвати служећи се одговарајућим обредима.
Има и других функција мита, као што су функције које се вежу уз питања о човекову постојању: о поријеклу живота и смрти и о космичком реду (међу нашим се примерима на то односе Пастир и Ткаља, Изанаки и Изанами, Изида и Озирис те Како је постао човек), или пак оне које се односе на друштвено устројство (пример је за то прича о Хијавата и пет племена). У сваком случају, такво се функционисање мита увек одвија кроз симболичко-имагинативан вид, а управо се у тој тачки древни свет сусреће са савременим.

Данашње друштво је засигурно прожето научно-рационалним начином размишљања, но емотивно се човеково устројство током времена у бити није много променило. Стога се митови, премда у промењеном облику ис промењеним садржајем, и даље стварају. Довољно је погледати лакоћу с којом се славне особе из света спорта, филма или политике често преображавају у симболе целе нације па чак и целих нараштаја. Дечји је свет у још већој мери преплављен митолошком активношћу. дете, суочено са светом који му је већим делом непознат, а кадшто му се чини и пун претње, ствара слике којима ће се заштитити, неживим предметима придаје вољу, трага за извесношћу апсолутних моралних норми, родитељске забране тумачи као праве правцате табуе. Не треба се, према томе, чудити што митолошке приче толико фасцинирају дете.

Митови, још и више него бајке, детету помажу у тумачењу сложености света. Реч је о тумачењима која се с временом мењају, зависно о развоју рационалности и спознаје, но која су у датом тренутку неопходна за усмеравање уравнотеженог интелектуалног и
емотивног сазревања. Ако, прочитавши причу Најдужи Манков дан, дете заиста поверује у то да се Сунце може ухватити конопцем, у питању је тек привремено увјерење чија је судбина да ускоро буде превладано, но које у овом тренутку представља нешто разумљиво. А управо та разумљивост омогућава развој когнитивних способности, и то онде где би чисто научно објашњење само изазвало збрку. (Детету би вероватно било много теже поверовати у чињеницу да се Земља, која се њему чини изузетно чврстом, окреће око Сунца).

Избор прича у овој књизи првенствено је прилагођен деци. Но, поред свог културног циља, циља који се састоји у томе да нам омогући упознавање са најважнијим митовима из Старога и Новога света, овај избор читаоцу пружа и прилику да се суочи са сопственим уверењима, да схвати и надвлада сопствени страх те да напослетку открије неисцрпну поезију у свему што постоји.

У сваком се делу света приповедају приче које говоре о пустоловинама митских јунака. Сваки народ на земаљској кугли има своје легенде које су се вековима преносиле од једнога нараштаја до другог. Читање митова сакупљених у овој књизи омогућиће ти да у једном маху упознаш многе крајеве. Kада упознаш ове странице богате симболима и значењем, пред тобом ће се отворити врата која ће те увести у културу и предају бројних и далеких народа те они за тебе више неће имати тајне.

Промотри картографски материјал који овде видиш и замисли узбуђења која ћеш доживети захваљујући овим митовима. Од легенде о Икару коју можда већ познајеш, па до дела нордијских јунака и открића чаробнога значења што га у себи носе симболи индијанских племена. Пут који те чека бит ће дугачак и пун чаролије.

Митови народа из целог света постаће тако и твоје власништво и помоћи ти да прошириш своје знање и изван граница света који те свакодневно окружује.


Poslednji izmenio wild filly dana Sre 16 Nov - 12:06, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Legenda o kralju Arturu   Čet 23 Jun - 11:24

LEGENDA O KRALJU ARTHURU

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kralj Arthur bio je britanski kralj koji je vladao oko 500. godine. Arthur je jedan od najpoznatijih likova keltske mitologije. Bio je legendarni kralj srednjovjekovne Britanije i heroj jedne od najuzbudljivijih i često prepričavanih legendi. Prema njoj je rođen u Tintagelu, u pokrajini Cornwall kao sin kralja Uthera Pendragona i Igraine, žene vojvode od Tintagela. Legenda kazuje kako je vještac Merlin imao svoje prste u prevari koja je dovela do susreta ovo dvoje, ali je kao nagradu zahtijevao produkt ove unije, biće koje će on uzeti za svog štićenika, brinuti se za njega i podučavati ga. S vremenom je Arthur postao kralj Britanije te uz pomoć i potporu njegovog savjetnika Merlina držao dvor Camelot i bio vođa Vitezova okruglog stola.

Vitezovi su jahali u avanture na mjesta gdje su mogli postizati junačka djela, no njihova najvažnija misija je bila potraga za Svetim Gralom, prema kršćanskoj legendi, sretan pehar iz kojeg je Isus Krist pio na Posljednjoj večeri.

Arthur je imao 15 godina kada je njegov otac Lether Pendragon umro i bio pokapan na Stonehengu. Arthur je zatim okrunjen za kralja u Silchesteru. Nije bilo osobe koja je mogla nadmašiti Pendragona i mnogi su se veliki baruni borili za tron. Merlin je potaknuo nadbiskupa Canteburyja da pozove sve velikaše u London gdje je on pripremio ogroman kamen s mačem zabodenim u njega. Natpis oko mača je govorio sljedeće: „Onaj tko ovaj mač izvuče iz kamena i nakovnja , pravi je rođeni kralj cijele Engleske.“

No, premda su mnogi pokušavali, nitko nije uspio izvući mač iz kamena sve dok mladi Arthur nije došao i to učinio. Odmah je okrunjen za kralja i tako pobijedio svoje rivale u serijama borbi. U knjizi „Povijest britanskih kraljeva“ je s jedne strane bila opisivana kao najuspješnije djelo fikcije ikada napisano, a s druge strane bila optuživana kao zločin nad povijesnom istinom. On piše kako je Arthur sa svojim mačem Caliburom, koji je bio iskovan u Avalonu, porazio Škote i osvojio Irsku, Norvešku, Island, Dansku i Francusku u kasnijim varijacama mač dobiva ime Excalibur. Merlin i Arthur su otišli do jezera , kada je iz njegova središnjeg dijela izronila ruka držeći mač, on je pripadao Gospodarici Jezera koja ga je potom dala Arthuru. Kada Arthur umire i biva odnesen na Avalon, mač je vraćen u jezero.

Vrlo su proturječne priče o kralju Arthuru i o potrazi za Svetim gralom, za kojeg se mislilo da ima veliku moć izlječenja. U potragu za Gralom otišli su i sir Galahad, sir Percival i sir Bors. Došli su do dvorca Grala okruženog jalovom pustopoljinom i otkrili da Sveti kalež čuva ranjeni, nepokretni čuvar Kralja ribara. Samo na točno postavljeno pitanje koje se odnosi na Gral, Kralj ribara će ozdraviti, zemlja će se obnoviti, a oni će dobiti Gral. Sir Galahad je postavio točno pitanje, pa su trojica vitezova brodom odnijeli Gral u Sveti grad na Istoku koji se zvao Sarras, gdje je Galahad okrunjen za kralja. Precivala se vratio u Dvorac Grala, a Borsu Camelot. Daljnja sudbina Grala je nejasna zbog brojnih urota, posredovanja križara, katara itd.

Arthur se ženi sa Guinevereom, a kao svadbeni poklon od svog tasta dobiva okrugli stol koji ima 150 mjesta za sjedenje. Njegova sestra se udala za Lotha, vojvodu od Lothiana, i s njim imala dva sina, Gawaina i Modreda. Kasnije priče kažu kako je sam Arthur, ne shvaćajući kako je Lothova žena zapravo njegova sestra, spavao s njom i tako začeo Modreda. Upravo je ovaj incest doveo Arthura i Okrugli stol do propasti, onako kako mu je prorekao Merlin.

Kada je Arthur shvaio da su njegova žena Guinevere i njegov vitez Lancelot zaljubljeni, nije o tome želio nikome govoriti zbog svoje privrženosti Lancelotu. Ali Modred i Agravaine su mrzili Lancelota i izravno ga optuživali, ravno kralju u lice, a tužbe za preljub i izdaju bile su otvorene za javnost. Arthur nije imao izbora već je naredio Modredu da zatvori Lancelota, no ovaj uspijeva pobjeći u posljednjem trenutku. Neki vitezovi su otišli s Lancelotom, a drugi su ostali vjerni Arthuru, te na njegovu pohodu sa Gawainom u Francusku, protiv Lancelota, mnogi su hrabri vitezovi poginuli na obje strane. Modred, koji je ostao u Engleskoj privremeno vladati, pokušava ugrabiti krunu, a s njom i Guinevere. Arthur se vraća i u velikoj bitci traži Modreda, te ga konačno ubija kopljem. Ali kako ne bi bilo ružičasto, Modred zadaje smrtonosni udarac Arthuru. Sir Deivere mu predlaže da dođe do jezera i po njegovim uputama baca mač natrag u jezero, kojeg je prihvatila izronjena ruka, a potom ponovo nestala u dubine.

Vilinski brod dolazi po Arthura i odnosi ga na Avalon, zemlju besmrtnih heroja. Tradicija kaže da je Glastonbury taj mitski otok Avalon. 1191. godine, monaci su tu iskopali hrastov lijes iz 4 m dubine za koji su tvrdili da je Arthurov. Natpis koji je pronađen na olovnom križu unutar lijesa sadržavao je: „Ovdje leži pokopan kralj Arthur zajedno sa Guineverom, njegovom drugom ženom na otoku Avalon.“ Također je rečeno da je na Arthurovoj grobnici pisalo: „Ovdje leži Arthur, nekadašnji i budući kralj.“ Kosti su kasnije prebačene u gradsku crkvu, ali je grob uništen u doba engleske reformacije a kosti su nestale.




mysterywithus.com








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 8 Avg - 20:01

MERLIN - KARIZMATIČNI, NEDOSTIŽNI ČAROBNJAK

Nakon što je nekoliko stoljeća igrao istaknutu ulogu u keltskoj legendi, Merlin se ponovno pojavio u 12. i 13. stoljeću, otkada se opisuje manje-više onakvim kakav je i danas.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Geffroi de Monmouth, velški učenjak, biskup i autor djela Vita Merlini (Merlinov život) iz 1148.g., i Robert de Boron, anglonormanski pjesnik koji je koncem 12. st. napisao Merlina, zaslužni su za obnavljanje Merlinova lika, koji se do tada smatrao bretonskim prorokom iz keltske legende; pretvorili su ga u sina demona i djevice, pridodali mu nadnaravne moći, i uveli u legendu o kralju Arturu, čak navodeći njega, a ne Artura, kao osnivača vitezova Okrugloga stola u 6. stoljeću.

Merlin se navodno rodio u Walesu oko 470.g., nekoliko godina prije Artura. Otac mu je bio rimski sudac, a majka vestalka (djevičanske svećenice posvećene rimskoj božici ognjišta Vesti), koja se kasnije povukla iz reda. U Rimskom se carstvu takav čin kažnjavao smrću pa je Merlinova majka, kako bi spasila život, tvrdila da je bezgrešno začela, te sucima objasnila da su dijete koje nosi odabrali bogovi. Kada se dijete rodilo, nazvala ga je Ambrozije, što znači besmrtan (budući da je ambrozija mitska hrana bogova).

Ambrozije je kasnije postao Merlin, a bio je ne samo bard, pjesnik, glazbenik i pjevač, već i druid, vidovnjak, čarobnjak i savjetnik Ambroziju Aurelijanu, kraljeviću koji je oslobodio britanski otok suprotstavivši se, negdje koncem 5. st., kralju i protjeravši njegove saske saveznike.

Prema legendi, britanskog su kralja jednoga dana njegovi vidovnjaci i čarobnjaci upozorili da mu se prijestolje našlo u opasnosti. Tvrdili su da je osoba za to odgovorna zapravo zao duh koji se suprotstavlja njegovim namjerama pod krinkom dječaka rođenog bez oca. Vladarevi vojnici krenuli su u potragu za tim djetetom te pred kralja doveli Ambrozija, budućeg Merlina, koji je tom prilikom iznio svoje prvo proročanstvo. Pred kraljem, njegovim vidovnjacima i čarobnjacima, otkrio je da se ispod zamka nalazi veliko jezero, te da je na njegovu dnu školjka u kojoj su dvije zmije: jedna crvena, a druga bijela. Kada su se njegove riječi pokazale točnima, školjku su razbili, a zmije oslobodili. Bijela je potom žestoko napala crvenu i u tri ju je navrata gotovo nadvladala. No crvena je nakon nekog vremena ipak stekla prednost i otjerala bijelu zmiju. Ambrozije je objasnio da bijela zmija simbolizira stijeg kralja i njegovih saveznika Sasa, a crvena britanski stijeg. Predvidio je i da će, nakon što ih izdajnički kralj triput nadvlada, Briti napokon ustati i protjerati tiranina i njegove barbare. Tako je doista i bilo, te je, prema legendi o Arturu, to proglašeno prvim Ambrozijevim čudom i prvim pravim proročanstvom. I tako je britanski bard postao druidom Merlinom.

U keltskoj legendi druid nije bio tek svećenik koji štuje drveće, izvore, stijene, mitska šumska stvorenja i duhove vatre, zraka, zemlje i vode. On je ujedno i liječnik, iscjelitelj, filozof, astrolog, čarobnjak, vidovnjak, pjesnik, glazbenik i učitelj, a imao je i značajan utjecaj u politici. Stoga se Merlina smatralo ključnim likom druidizma. Ostalo su učinile mašta i fantazija.

Nakon smrti Ambrozija Aurelijana, kraljevića koji je oslobodio Britaniju, Merlin je postao bardom njegova nasljednika, kralja Artura, kojemu je bio i vidovnjak, astrolog, čarobnjak i politički savjetnik. Pomagao je kralju tijekom junačkoga otpora, rata koji je koncem 6. st. opustošio zemlju, i tijekom kojeg su Briti, koji su se sklonili u Wales i u Cornwall, sa sjevera zemlje protjerali barbarske horde Sasa, Juta i Angla, koje su zauzele njihov otok. Pobjede kralja Artura bile su toliko dojmljive da su začudile njegove suvremenike, koji su ih pripisali njegovim nadnaravnim moćima.

Potkraj života, približno oko 560.g., Merlin je bio svjedok bratoubilačkog rata između velških i škotskih Brita, no ovoga je puta bio nemoćan. Ta je epizoda imala kobne posljedice po njegovo duševno zdravlje, kao i po njegovu vjeru u ljude. Vratio se u divljinu i nedugo zatim umro kao pustinjak negdje u šumama Cornwalla, okružen duhovima prirode. Druid, prorok i čarobnjak Merlin postao je junak legendi, a pretskazao je, između ostalog, rođenje kralja Artura, otpor Brita i poraz barbarskih osvajača.

Legenda se ubrzo proširila i izvan britanskog otočja, širom kršćanskoga svijeta. Nedugo nakon Arturove i Merlinove smrti papa Grgur Veliki poslao je nekolicinu redovnika benediktinaca da pokrste Brite. Tijekom stoljeća koje je uslijedilo, potraga za svetim Gralom pridala je novu dimenziju legendi o Arturu i Merlinu, postavši tako glavnom težnjom i ciljem vitezova Okrugloga stola. Kršćani su legendarne podvige arturovskih junaka isprepleli s biblijskim pričama, da bi na taj način lakše širili nauk o Kristu.

(D. Colin)








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Shadow dana Ned 9 Dec - 0:00, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 8 Avg - 22:03

Zmajevi - legendarna mitološka bića

Simbol zla, ponekad i dobra, zmaj predstavlja misteriozne sile kojima se čovjek mora suprostaviti.Zmajevi su bili čudesna bića koja su u većini slučajeva rigali vatru. Imali su pandže lava, krila orla i moćni rep kojim su mogli nanesti veliku štetu (čitaj: massive damage).Prikazivani su drugačije u kineskim legendama, grčkim mitovima i srednjovjekovnim kršćanskim legendama. Kad kada je imao stotinu glava leđa oštra poput britve i tijelo prekriveno čvrstim ljuskama, uvijek je inspirirao teror i onaj tko bi ga ubio imao je zagarantiran status heroja-spasitelja. Iznad svega bio je čuvar blaga. Čuvao je Zlatno runo; uspavala ga je Jasonova voljena Medea. Čuvao je i vrtove hesperida gdje su rasne poznate zlatne jabuke; garancija vječnosti. Zmaj je zapravo bio čuvar besmrtnosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ZLO

Kao inkarnacija Sotone, zmaj se mogao zvati Leviatan. Predstavljao je mržnju i zlo, ignoranciju i tamu. Postoje dokazi o postojanju legendi o zmajevima na obalama Rhone između Arlesa i Avignona, u Normandiji blizu Villedieu-lrs-Roches te na otoku Batz. Bio je to ubojica koji je terorizirao zemlju, ali uvijek je postojao heroj koji je na kraju, poslje strašne i teške borbe, prekinuo klanje.

DOBRO

U Indiji zmaj je bio iskonski princip, poistovjećen sa riječju Agni ili Prajapati. Jahali su ga besmrtnici i posvetio je vodu iz koje je sve što je stvoreno, izronilo. Njegova snaga bila je fantastična i bio je simbol moći kineskih careva te keltskih naroda.
Svi koji su čitali Tolkinovog Hobbita sjetit će se strašnog zmaja Smauga, koji je čuvao blago i bio opak tip. Jedva ga ubiše ...
Mnoge legende pričaju o zmajevima i o borbama heroja sa zmajevima. Mogu se naću u svakoj religiji svijeta a ja ću vam ovdje spomenuti samo neke za koje sam ja čula.
Na primjer, spominje se sveti George, svetac zaštitnik Engleske, koji je spasio princezu od zmaja ubivši ga kopljem. Njegovo junaštvo je prikazano i na slici desno.
Jedna druga engleska legenda govori o kralju koji je živio sa svoje dvoje djece, kćerkom Margaret i sinom Childeom. Kad sin otputuje na more, otac upozna jednu čarobnicu i oženi se njom. Zloj maćehi je jako smetala ljepota kraljeve kćeri pa ju je pretvorio u užasnog zmaja koji je uništavao sve što mu se nađe na putu. Jedini način da se čarolija prekine bio je da Childe poljubi zmaja tri puta, i kad je to učinio zmaj se ponovo pretvorio u Margaret a ta čarolija je u isto vrijeme zlu čarobnicu pretvorila u žabu.
Postoji još jedna jako poznata germanska legenda o junaku Beowulfu, ona se doduše ne odnosi baš točno na Englesku ali ja sam je čitala u sklopu predmeta Engleskoj književnost pa sam je se sjetila. O njoj su čak snimljeni i filmovi. Legenda kaže (dobro, ispočetka nema puno veze sa zmajevima ali mislim da je u redu da je ispričam cijelu) da je Beowulf na poziv danskog kralja Hrothgara došao u njegovo kraljevstvo da bi ubio čudovište Grendela koje je ubijalo Hrothgarove podanike. Beowulf je naravno ubio Grendela, a poslije i njegovu majku i tako spasio Dance. Beowulfu je zahvalni kralj dao svoje prijestolje i Beowulf je u miru vladao 50 godina. I sad se tu pojavljuje zmaj koji počinje uznemiravati kraljevstvo jer mu je netko ukrao blago koje je čuvao. Beowulf u pratnji dvanaest prijatelja kreće ubiti zmaja, ali ga zmaj rani i svi prijatelji osim jednog ga napuste. Na kraju Beowulf uspije ubiti zmaja ali i on pogiba. Eto, nemaju sve legende happy end.
U hebrejskoj mitologiji postoji priča o hebrejskom proroku Danielu i njegovoj borbi sa zmajem. Priča kaže da je Daniel bio vjeran pomoćnik babilonskog kralja. U to vrijeme su Babilonci smatrali da je zmaj bog i molili su mu se. Da bi im Daniel dokazao da zmaj nije bog i pokazao im u kojeg boga oni zapravo trebaju vjerovati, pobijedio je zmaja u borbi i ubio ga. Time im je dokazao da je zmaj samo jedno smrtno biće i da mu se ne trebaju moliti.
Također postoji i priča o grčkom junaku Perzeju. Perzej je letio nad Etiopijom uz pomoć svojih krilatih čizmica. Daleko dolje na obali Crvenog mora spazio je prelijepu djevu vezanu za stijenu. Spustio se do nje i ona mu je ispričala da se zove Andromeda, i da je kći vladara Etiopije. Strašni vodeni zmaj je uništavao njihovu zemlju pa je proročica preporučila kralju da žrtvuje Andromedu zmaju. Perzej koji se zaljubio u Andromedu, odmah je odletio do njezinog oca i predložio mu da će otići ubiti zmaja i spasiti njihovu zemlju ako mu kralj obeća dati Andromedu za ženu. Kralj je pristao na Perzejev zahtjev. Taman kad se Perzej vratio do Andromede da joj priopći sretnu vijest, zmaj je strašno ričući izletio iz vode. Prema legendi, Perzej je iz borbe sa zmajem izašao kao pobjednik i od tada je Andromeda postala njegova žena.
U jednoj drugoj legendi spominje se grčki bog Apolon koji je ubio zmaja Pythona.
U skandinavskoj mitologiji postoji priča o čovjeku koji se pretvorio u zmaja. Zvao se Fafnir i bio je moćan, pohlepan i nasilan čovjek. Imao je čarobne moći. On je ubio svog oca i ukrao obiteljsko blago. Onda se pretvorio u zmaja i proveo je cijeli život čuvajući to blago. Njegov brat Regin zamolio je junaka Sigurda da ubije Fafnira i vrati obiteljsko blago. Međutim, sam Regin je planirao ubiti Sigurda nakon što ovaj vrati blago. Sigurd je saznao da Fafnir svoj brlog i blago napušta samo kad ide na obližnju rijeku popiti vode. Iskopao je rupu na putu koji je vodio do rijeke i sakrio se u nju. Kada je Fafnir prelazio preko te rupe Sigurd mu je odozdo zabio mač u srce i ubio ga. Onda je ispekao Fafnirovo srce i pojeo ga. Na taj način je stekao mogućnost da razumije govor ptica koje su ga upozorile da ga Regin želi ubiti. Tako je Sigurd na kraju ubio Regina i zadržao blago.
U Srbiji postoji legenda koja kaže da je tamo postojala jedna jako moćna čarobnica koja je jednom uhvatila zmaja i zarobila ga. Međutim, njen muž, koji je bio smrtnik, slučajno ga je pustio na slobodu. Zmaj je tada uhvatio čarobnicu i odnio je u svoj brlog. Tamo ju je držao zarobljenu dok nakon mnogo mjeseci njen muž nije došao, ubio zmaja i nju oslobodio.
Ali nisu svi zmajevi uvijek bili zli, niti su sve legende o zmajevima pričale i o junacima koji su ih ubili. U azijskoj državi Burmi (sada Myanmaru) postoji legenda o tome kako je nastao prvi rubin. Legenda kaže da je prije 2000 godina u Burmi živio zmaj koji je izlegao tri jaja. Od jednoga jajeta je postao kineski car, od drugoga vladar neke druge vjere, a od trećega je nastao rubin iz Burme.
Također postoje i priče u kojima zmajevi nisu glavni "likovi". Čula sam za jednu priču koja potječe iz Francuske o zlom duhu (ja bih pretpostavila ženskom) koji se zvao Le Succube. Ona je putovala zemljom na svom zmaju i zavodila je mlade pustolove da bi ih na kraju ubila poljupcem. Također jedna legenda govori čarobnici Marini koja je živjela u čarobnoj palači u Kijevu. Njen je ljubimac isto bio jedan zmaj. Ona je zavodila mlade junake koji su bili ubojice zmajeva i pretvarala ih je u volove i svinje. Ali jednom kad nije bilo njenih stražara nju je zaveo jedan junak i odsjekao joj glavu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

DOBRI ZMAJEVI

MJEDENI ZMAJEVI - ta vrlo inteligentna bića žive u pješčanim pustinjama. Prilično su prijateljski i vole pričati, ali su prilično sebični. Visoki su do 30 stopa. Njihovo je oružje plin za uspavljivanje, ili plin koji izaziva strah.

BRONČANI ZMAJEVI - obitavaju u podzemnim brlozima blizu velikih mora ili oceana. Često preuzmu oblik neke životinje da bi promatrali što ljudi rade. Brončani zmajevi su veći od mjedenih. Mogu dostići i do 42 stope u visinu. Postoje dva oružja koja oni koriste - grom ili plin koji odbija.

BAKRENI ZMAJEVI - oni nastanjuju razna kamenita područja i vole topliju klimu. Jako su inteligentni, ali i prilično sebični. Obično dostižu do 36 stopa u visinu, a njihova oružja su mlaz kiseline ili plina koji izaziva letargiju.

ZLATNI ZMAJEVI - mogu živjeti u bilo kojem klimatskom području, ali njihovi brlozi su uvijek od čvrste stijene - bila to pećina ili dvorac. Iako su ljubitelji plemenitih metala i dragog kamenja, a hrane se biserima i draguljima, zapravo su pravedni i dobri. Mogu preuzeti oblik životinje ili čak čovjeka. U tim oblicima ih najčešće srećemo. Visoki su oko 54 stope i jako su, čak možemo reći natprosječno inteligentni. Njihova oružja su ili mlaz vatre ili mlaz plina klora.

SREBRNI ZMAJEVI - oni se obično nastanjuju na planinskim vrhovima, u oblacima i na sličnim povišenim mjestima. Kao i zlatni zmajevi, i oni se mogu pretvoriti u životinju ili čovjeka. Dugački su 48 stopa, i također su vrlo inteligentni. Njihova oružja su mlaz leda i oblak paralizirajućeg plina.

PLATINASTI ZMAJ ILI BAHAMUT - Kralj dobrih zmajeva. Živi u ogromnoj utvrđenoj palači iza istočnog vjetra. On skoro četvrtinu svog vremena provodi lutajući zemljom u obliku neke životinje ili čovjeka. Najveći je od svih zmajeva, visok je čak 72 stope. Sedam velikih najodanijih i najsposobnijih zlatnih zmajeva su Bahamutovi čuvari, prijatelji i savjetnici. Oni žive s njim u njegovoj palači. Bahamut koristi tri oružja - mlaz mraza, oblak pare koja svakog koga dotakne pretvori u plinovito stanje i soničnu vibraciju od koje se meta raspadne.

ZLI ZMAJEVI

CRNI ZMAJEVI - crne se zmajeve obično može naći u močvarama i barama, iako ih ima i u raznim podzemnim brlozima, jer uvijek traže duboke i mračne pećine da se u njima nastane. Visoki su do 30 stopa i imaju prosječnu inteligenciju. Oni ubijaju tako što na žrtvu ispljunu kiselinu.

ZELENI ZMAJEVI - zeleni zmajevi izabiru podzemne pećine blizu ili u divljim šumama. Zmajevi te vrste imaju jako zlu ćud. Nisu nešto pretjerano inteligentni i dostižu visinu do 36 stopa. Njihovo oružje je oblak otrovnog plina.

CRVENI ZMAJEVI - obično se mogu naći u visokim brdima ili u planinskim područjima. Svoje brloge prave u podzemnim pećinama ili na sličnim mjestima. Jako su pohlepni i škrti. Od svih zlih zmajeva, ova vrsta je najgora. Visoki su 48 stopa i posjeduju visoku inteligenciju. Oružje crvenih zmajeva je vatra.

BIJELI ZMAJEVI - bijeli zmajevi preferiraju hladna područja za stanovanje. Njihovi brlozi su obično u ledenim spiljama ili dubokim podzemnim pećinama. Iako nisu inteligentni kao drugi zmajevi, jednako su zli i pohlepni. Visoki su samo 24 stope. Njihovo oružje je led.

KROMATSKI ZMAJ ILI TIAMAT

- Tiamat vlada prvom nizinom od Devet Paklova gdje okuplja sve zle zmajeve. Mrzi sve što je dobro, a obožava okrutnost i gomila zlato. Rijetko izlazi iz svoje spilje, ali ponekad dodje na Zemlju da tamo ostavi novog zmaja ili da pronadje još blaga. Tiamat ima pet glava, crna, crvena, zelena, plava i bijela. U isto vrijeme može žrtvu napasti sa svih pet glava, ubosti sa repom i bacati čarolije. Svaka glava ima oružje koje imaju niže vrste zmajeva te boje. Sve Tiamatove glave mogu se regenerirati, a regeneracija traje 24 sata. Kada je u svojoj spilji s njim su uvijek i njegovi stražari - po jedan crni, zeleni, crveni, bijeli i plavi zmaj. Tiamat je najinteligentniji od svih zlih zmajeva i dugačak je 60 stopa.

Izvor:sodifferent.blog.hr








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 8 Avg - 22:07

Zmaj je mitsko biće, uglavnom predstavljeno kao velika zmija ili gmizavac sa magijskim i drugim moćima. Veruje se da su legende o zmajevima nastale nezavisno u raznim kulturama, pa su stoga i predstave o zmaju nešto što zavisi od kulturnog okvira u kome se krećemo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dok su u zapadnoevropskoj tradiciji mahom predstavljeni kao zla bića, u Kini su zmajevi generalno dobri.

Reč zmaj je kod svih Slovena istog porekla kao i reč „zmija“. Kod Srba, Hrvata i Slovenaca to je zmaj, u istočnoj Srbiji zmej, kod Bugara i Rusa zmeй, u Makedoniji zmev, zmeh, na češkom zmek, na poljskom zmij itd. Koriste se još i izrazi drakon, drokun, baziliško (Jadran), zatim šarkanj (Podravina, Banat, ali i Mađari koriste identičnu reč), pozoj, pozojak (Zagorje, Prigorje, Slovenija), ždrokun (Dubrovnik), vojas, vojaš, vilozmaj, kačak, mulavar, lintver, voz, drak (Slovenija), latawiec (Poljska), ažder, zlina, nosak, poloz.

Predstave o izgledu zmaja kod Slovena variraju čak i u okvirima istog područja. On može u potpunosti imati oblik velike zmije, ili imati i četiri noge, a takođe može i ne mora imati krila. U nekim pričama se govori o zmaju koji se od čoveka razlikuje samo po tome što ima veću glavu i oči, a ispod pazuha krilca, a u drugim o nemani ljudske glave i zmijskog tela. Ponekad zmaj bljuje crvenu ili modru vatru, a iz očiju mu mogu sevati varnice. Često ali ne uvek je prekriven krljuštima čija boja varira od zlatne do bele, ima kandže na nogama, a po nekim pričama telo mu je uvek vlažno. Razni opisi navode i sasvim neuobičajene karakteristike koje zmaj može imati: jednu nozdrvu, dlakavo telo, petlovu krestu i perje; tri, sedam, devet ili dvanaest glava; a kada leti može izgledati kao velika ptica iz koje kuljaju varnice. Po jednom verovanju zmaj je nevidljiv za sve sem za devojke u koje se zaljubi, pred kojima uzima ljudski oblik. Otelotvorenje zmaja mogu biti tzv. „zmajevite“ životinje: vo, pas, ovan, bivo, konj i petao.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zmajevi u keltskoj mitologiji

Keltski zmajevi najčešće imaju četiri noge, krila i bljuju vatru. U zapadnoj kulturi se danas ovaj tip zmajeva najčešće podrazumeva pod rečju zmaj uopšte.

Zmajevi u skandinavskoj i germanskoj mitologiji - Lindvormi

Lindvorm izgleda kao veoma velika zmija sa dve ili bez nogu, uglavnom ne bljuje vatru, ne leti i bez krila je (što mu je glavna razlika od Viverna). Simbolizuje kugu, ili ređe rat. Verovalo se da Lindvormi jedu stoku, ali je sa druge strane smatrano da donose sreću onome ko ih vidi. Među najpoznatijim lindvormima je zmaj Fanfir, koga je pogubio legendarni heroj Sigurd.

Zmajevi u hebrejskoj i hrišćanskoj mitologiji

Zli zmajevi se često javljaju u hrišćanskoj mitologiji. u „Otkrivenju Jovanovom“ 12:3-12:4 javlja se crveni zmaj koji ruši zvezde sa neba („I pokaza se drugi znak na nebu, i gle, velika crvena aždaha, koja imaše sedam glava, i deset rogova; i na glavama njezinijem sedam kruna; I rep njezin odvuče trećinu zvijezda nebeskijeh, i baci ih na zemlju.“) kao simboli Satane i palih anđela što se i razjašnjava u 12:9 („I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koji vara sav vasioni svijet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njezini zbačeni biše s njom“).


U Knjizi o Jovu (40-41) na opis Behemota nadovezuje se detaljan opis Levijatana (u prevodu Đure Daničića „krokodil“), morskog zmaja iz hebrejskih mitova koji je navodno stvoren petog dana postanja: „(...) Krljušti su mu jaki štitovi spojeni tvrdo, blizu su jedna do druge da ni vjetar ne ulazi mađu njih. Jedna je za drugu prionula, drže se i ne rastavljaju se. Kad kiha kao da munja sijeva, a oči su mu kao trepavice zore. Iz usta mu izlaze lučevi, i iskre ognjene skaču. Iz nozdrva mu izlazi dim kao iz vreloga lonca ili kotla. Dah njegov raspaljuje ugljevlje i plamen mu izlazi iz usta. U vratu mu stoji sila, i pred njim ide strah. Udi mesa njegova spojeni su, jednostavno je na njemu, ne razmiče se. Srce mu je tvrdo kao kamen, tvrdo kao donji žrvanj. (...) “

Zmajevi u kineskoj mitologiji


Kineski zmaj u verovanjima simbolizuje sreću i prosperitet, otelotvorenje je kosmičke sile jang i božanstvo je voda. Kinezi sebe smatraju potomcima zmaja. Za razliku od evropskih predstava zmaja kao vatrenog bića, kineski zmajevi su povezani sa vodom i vladaju vodopadima, rekama, morima i jezerima. Oni takođe kontrolišu vreme i izazivaju kiše.

[You must be registered and logged in to see this image.]

wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 8 Avg - 22:19

Demoni

U religiji, narodnim predanjima i mitologiji, demon je natprirodno biće, ponekad Božija tvorevina koje je uopšteno opisano kao zloduh (mada van monoteističkih vera ne mora biti zao) ili bjes. Veruje se da se demon može prizvati i kontrolisati, što se uglavnom postiže magijskim ritualima. Takođe se često pominje da demon „opseda“ nekoga ili da je ušao u njegovo telo, pod čime se podrazumeva da je za postupke te osobe odgovoran demon ili više njih, a ne sama osoba.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U staroj Grčkoj reč demon (stgrč. δαίμων - duh, više biće) nije imala negativnu konotaciju: Platon, na primer, u Gozbi kao demona označava čak i Erosa (ili Erota), starogrčko božanstvo vezano za ljubav i žudnju. Sa druge strane, u monoteizmu demoni su uvek zlih namera i kušaju ili opsedaju čoveka. Ekvivalenti dobrih starogrčkih demona mogli bi se možda donekle pronaći među hrišćanskim anđelima, jer su bića stvorena od Boga. Najpoznatije pominjanje demona u hrišćanstvu verovatno je u Novom Zavetu, kada Hrist isteruje demone iz posednutog čoveka poslavši ih u krdo svinja mesto u ništavilo, time oslobađajući čoveka, i pokazujući samilost čak i prema demonima.

U današnje doba se verovanje u demone često smatra sujeverjem, mada postoje mnoge religije koje propagiraju veru u njihovo postojanje, kao i ona verovanja koja ih shvataju kao metafore ili simbole, a ne stvarna bića. Verovanje u demonske sile danas je najizraženije u neopaganizmu.

Hrišćanstvo propoveda da demoni postoje i da imaju određenu moć, ali da samo od volje čoveka zavisi da li će ga demon nadvladati ili ne. Verujući, čovek ima veću vlast od demona, jer kao zaštitnika ima Boga, Njegove svetitelje i anđele. Onaj čovek koji napusti Boga i odbacio zaštitu anđela čuvara, uvek dobije jednog ili više demona pratioca.

Demone su također zvali vragovima, ili palim anđelima. Demonski zavodnici žena su se zvali incubi; muškaraca succubi. A potomke takvih incubi demona i žena se smatralo vješticama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U Knjizi postanka čitamo o anđelima koji opće s "ljudskim kćerima". Mitovi drevne Grčke i Rima izvještavaju o bogovima koji se prikazuju ženama kao bikovi, ili labudovi ili zlatna kiša i u tom obliku ih oplođuju. U jednoj ranoj kršćanskoj tradiciji, filozofija ne proizlazi iz ljudskog genija nego od demonskih spletki, od palih anđela koji odaju nebeske tajne svojim ljudskim bračnim drugovima. Izvještaji sa sličnim elementima pojavljuju se u svim svjetskim kulturama. Usporedno s incubima pojavljuju se arapski djinn-i, grčki satiri, hinduistički bhut-i, samoanski hotua poro-i, keltski dusii i mnogi drugi. U jednoj epohi opsjednutoj demonima, bilo je lako demonizirati one kojih se bojimo ili ih mrzimo. Tako se govorilo da je Merlinov otac incubus. Isto se govorilo za Platona, Aleksandra Velikog, Augusta i Martina Luthera. Povremeno cijele narode - na primjer Hune ili stanovnike Cipra - njihovi neprijatelji optuže da njima gospodare demoni.

U talmudskoj tradiciji arhetipni succubus je Lilith, koju je Bog stvorio iz prašine, zajedno s Adamom. Ona je istjerana iz Raja zbog neposlušnosti - i to ne Bogu, nego Adamu. Sve otada, ona provodi svoje noći zavodeći Adamove potomke. U drevnoj iranskoj i mnogim drugim kulturama, vjerovalo se da noćne izljeve sjemena prouzročuju succubi.


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 8 Avg - 22:26

Demoni kroz istoriju


Antička Grčka

Vjera u demone je bila proširena u starom svijetu. O njima se mislilo više kao o prirodnim nego natprirodnim bićima. Hesiod ih često spominje. Sokrat je opisivao svoju filozofsku inspiraciju kao djelo osobnog, dobroćudnog demona. Njegova učiteljica, Diotima iz Mantineje, govori mu (u Platonovoj Gozbi) da je "Sve demonsko posrednik između Boga i smrtnika. Bog nema izravni kontakt s čovjekom." I nastavlja: "samo kroz demonsko postoji doticaj i razgovor između čovjeka i bogova, ili u budnom stanju ili u snu."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Platon, najčuveniji Sokratov učenik, pripisivao je veliku ulogu demonima: "Niti jedna ljudska priroda ojačana velikim moćima nije u stanju srediti ljudske poslove" rekao je "a da ne bude preplavljena drskošću i krivnjom..."

Ne dajemo govedu da bude gospodar goveda, ili kozi da gospodari kozama, nego smo mi nadmoćna rasa koja njima vlada. Na sličan način Bog, u svojoj ljubavi spram čovječanstva, nad nas postavlja demone, koji su nadmoćna rasa, i oni se s velikom lakoćom i užitkom za sebe, a i ništa manje za nas, brinu o nama i daju nam mir, poštovanje, red i pravdu, nikad ne zakažu i čine ljudska plemena sretnima i ujedinjenima.

On je čvrsto poricao da su demoni izvor zla, i prikazao je Erosa, čuvara seksualnih strasti kao demona, a ne boga, "koji nije ni smrtan ni besmrtan, ni dobar niti zao." Ali svi kasniji platonisti, uključujući neoplatoniste koji su snažno utjecali na kršćansku filozofiju, smatrali su da su neki demoni dobri a neki zli. Njihalo se ljuljalo. Aristotel, čuveni Platonov učenik, ozbiljno je razmatrao ideju da su snovi djelo demona. Plutarh i Porfirije smatrali su da demoni, koji nastanjuju gornji zrak, dolaze s Mjeseca.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kršćanstvo

Rani crkveni oci, unatoč tome što su upijali neoplatonizam iz kulture koja ih je okruživala, žudjeli su za time da se odvoje od "poganskih" sustava vjerovanja. Naučavali su da sve poganske religije štuju demone i ljude, i oboje pogrešno shvaćaju kao bogove. Kada se Sv. Pavao žalio (u Efežanima VI, 12) o zloći na visokim mjestima, on nije mislio na korumpiranost vlasti, nego na demone koji žive na visokim mjestima: Jer mi se ne borimo protiv krvi i mesa, nego protiv kneževina, protiv sila, protiv vladara svjetske tame, protiv duhovne zloće na visokim mjestima.

Otpočetka, puno se više mislilo pod pojmom demona, negoli što podrazumijeva poetska metafora o zlu u ljudskim srcima.

Sv. Augustin je bio jako uznemiren demonima. On navodi pogansko mišljenje koje je prevladavalo u njegovo doba: "Bogovi zauzimaju najviša područja, ljudi najniža, a demoni srednja područja... Oni imaju besmrtnost tijela, ali strasti su im zajedničke s ljudima." U Knjizi VIII Božje države (otpočete 413.), Augustin upija ovu drevnu tradiciju, zamjenjuje bogove Bogom, demonizira demone, tvrdeći da su svi, bez iznimke, zli. Oni nemaju nikakvih vrlina. Oni su izvor svog duhovnog i materijalnog zla. On ih zove "zračnim životinjama... koje žude nanositi zlo, kojima je potpuno tuđa pravednost, koji su natečeni od ponosa, blijedi zbog zavisti, vješti u zavođenju."


Oni mogu tvrditi da nose poruke između Boga i čovjeka, prerušavajući se u božje anđele, ali ovo držanje je zamka kojom nas pokušavaju namamiti u vlastitu propast. Oni mogu poprimiti svaki oblik, I znaju mnogo stvari - "demon" znači "znanje" na grčkom - posebice o materijalnom svijetu. Ma koliko bili inteligentni, nemaju milosti. Oni vrebaju "uhvaćene i prevarene duhove ljudi" pisao je Tertulijan "prebivaju u zraku, zvijezde su im susjedi, saobraćaju s oblacima."

Srednji vijek

U 11. stoljeću, utjecajni bizantski teolog, filozof i sumnjivi političar, Mihael Psellus, opisao je demone ovim riječima:

"Ove životinje žive u našem vlastitom životu, koji je pun strasti, jer oni su prisutni većinom u strastima, a njihovo prebivalište je materija, a takav im je i položaj i stupanj. Iz tog razloga i oni su podložni strastima i čvrsto su uz njih vezani."


Neki Richalmus, opat Schoenthala, oko 1270. godine napisao je cijelu raspravu o demonima, bogatu iskustvom iz prve ruke: on vidi (ali samo kada su mu oči čvrsto zatvorene) bezbrojne zlobne demone koji zuje oko njegove glave poput zrnaca prašine - a i svih drugih ljudskih glava.

Unatoč učestalim valovima racionalističkih perzijskih, židovskih, kršćanskih i muslimanskih nazora na svijet, unatoč revolucionarnom socijalnom, političkom i filozofskom vrenju, postojanje, velik dio karaktera, pa čak i ime demona nije se izmijenilo od Hesioda do križarskih ratova.
Kuliminacija straha od demona [uredi]

Opsjednutost demonima počela je dosizati vrhunac kada je, u svojoj čuvenoj Buli iz 1484., papa Inocent VIII. objavio:

"Došlo je do naših ušiju da pripadnici oba spola ne izbjegavaju odnose sa zlim anđelima, incubima i succubima, i da uz pomoć njihovih vradžbina, i čarolija, bajanja, čini i zazivanja, guše, istrebljuju i uništavaju ženski porod."

Isto tako, oni stvaraju brojne druge nevolje. Ovom Bulom Inocentije je otpočeo sa sustavnim optuživanjem, mučenjem i smaknućima bezbrojnim "vještica" po cijeloj Europi. One su bile krive zbog, kako je to Augustin opisao, “zločinačkog miješanja s nevidljivim svijetom”.

Unatoč tome što je Bula spominjala "pripadnike oba spola", nije iznenađujuće što su smaknute bile većinom djevojke i žene.

Mnogi vodeći protestanti narednih stoljeća, unatoč svojim razlikama spram katoličke crkve, prihvatili su gotovo identične poglede. Čak i humanisti poput Desideriusa Erasmusa i Thomasa Moorea vjerovali su u vještice. "Napuštanje čarolija" rekao je Johne Wesley, utemeljitelj metodizma "je u biti napuštanje Biblije". William Blackstone, čuveni pravnik, tvrdio je u svojim Komentarima engleskih zakona (1765.):

"Nijekati mogućnost, a kamoli postojanje čarobnjaštva i vještica je izravno kontradiktorno Božjoj riječi u raznim paragrafima i Starog i Novog Zavjeta."



"Prepoznavanje" demona u čovjeku

Papa je zadužio Kramera i Sprengera da napišu preglednu analizu, koristeći svo akademsko oružje kasnog petnaestog stoljeća. Uz pomoć iscrpnih citata iz biblije, iz djela starih i novih učenjaka, oni su stvorili Malleus Maleficarum (Malj za vještice), ispravno opisan kao jedan od najužasnijih dokumenata ljudske povijesti. Thomas Ady, u Svijeći u mraku, osudio ga je kao "skup zlobnih doktrina i izuma", "stravičnih laži i nemogućih stvari", koji služi da bi se prikrila "njihova besprimjerna okrutnost od ušiju svijeta." Ono na što se Malleus zapravo svodi je da ako si optužen za čarolije, onda si vještica. Mučenje je nepogrešivo sredstvo za demonstraciju ispravnosti optužbe. Optuženi nema nikakvih prava. Ne postoji mogućnost suočavanja s tužiteljima. Malo je pažnje poklonjeno mogućnosti da je optužba podignuta iz nečasnih motiva - recimo, zbog osvete ili ljubomore, ili pohlepe inkvizitora koji su u vlastitu korist rutinski konfiscirali imovinu optuženih. Ovaj tehnički priručnik za mučitelje također sadrži i metode kažnjavanja sračunate da oslobode demone iz tijela žrtve prije no što je proces "ispitivanja" ubije. S Malleusom u ruci, i zajamčenim papinim hrabrenjem, inkvizitori su se počeli pojavljivati po cijeloj Europi.

Inkvizitori su zapošljavali tragače za vješticama, takozvane "ubadače", koji su primali zgodnu premiju za svaku djevojku ili ženu koju bi predali na smaknuće. Nisu imali nikakva razloga da budu oprezni u svojim optužbama. Obično su tragali za "vražjim znakovima" - ogrebotinama ili madežima - koji, nakon uboda iglom niti bole niti krvare. Jednostavan trik šakom često je prikazivao iglu kako tobože duboko prodire u vještičino tijelo. Kada nije bilo "vidljivih znakova" bili su dostatni i "nevidljivi". Pod vješalima, jedan je "ubadač" priznao da je doveo do smrti dvijestotine dvadeset žena u Engleskoj i Škotskoj, za dobit od dvadeset šilinga po komadu".

Demoni danas

U naše vrijeme, vještice i zlodusi se nalaze kao normalna pojava u dječjim pričama, istjerivanje demona se još uvijek provodi u rimokatoličkoj i drugim crkvama, a zastupnici nekog kulta još uvijek optužuju za čarobnjaštvo ritualne običaje drugih kultova. Još uvijek koristimo riječ "pandemonij" (doslovce, svi demoni). Više od pola Amerikanaca izjavljuje u anketama da "vjeruje" u postojanje Đavla, a deset posto kaže da je komuniciralo s njim, kao što je to redovito govorio i Martin Luther. U "priručniku za duhovno ratovanje" iz 1992. godine Rebecca Brown nas obavještava da pobačaj i izvanbračni seks "gotovo uvijek završe u demonskoj zarazi"; da su meditacija, joga i ratne vještine smišljene zato da bi nedužni kršćani bili zavedeni da služe demonima; i da rock muzika nije "nastala samo tako" nego da je to bio pažljivo zamišljen plan samog Sotone. Ponekad "su vaši voljeni demonski vezani i zaslijepljeni". Demonologija je još i danas dio i prateći element mnogih iskrenih religija.

wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji put izmenio Shadow dana Ned 9 Dec - 0:03, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Legende   Pon 8 Avg - 22:54

Legenda (lat. ono što se ima pročitati, štivo) je u srednjem vijeku, pobožno štivo, najčešće životopis nekog sveca, koji se čitao u crkvi ili samostanskoj blagovaonici za vrijeme jela (u našim krajevima takvi su se tekstovi obično nazivali čtenija, čtenja, štenja )

Legenda je prastarog postanka, djelomično se poklapa sa mitom i proizlazi iz težnje da se činjenična građa, historijska tradicija ili prvotni oblik nekog prikaza preobrazi i obogati sadržajima fantazijsko-emocionalne vrijednosti. Stare predaje o osnucima naselja, seobama, ratnim pohodima, katastrofama, uglednim vođama i vladarima, mudrim državnicima i zakonodavcima, pustolovnim pomorcima, glasovitim ljepoticama, junačkim borcima, smjelim buntovnicima itd., književno su se staložile i legendama kojima su protkane Ilijada, Odiseja, Mahabharata, Ramayana, egipatske Sinuheove zgode, židovske Pentateuh, babilonski ep o Gilgamešu, budistička Tripitaka, perzijska Zend-Avesta, kineska Shu-king, Vergilova Eneida, Ovidijeve Metamorfoze i druge.

S pobjedom kršćanstva, legende se počinju stvarati oko ličnosti i događaja religioznog značaja: mučenika, pustinjaka, svetaca, misionara, crkvenog prelata, vladara, osnivanja crkava i samostana itd. Prve kršćanske hagiografske legende pojavljuju se već na prijelazu u srednji vijek (Djela Apostolska, Djela Mučenika, svetačke biografije Atanasija, Jeronima, Grgura iz Toursa). Među zbirkama legendi iz kasnijeg srednjeg vijeka posebno mjesto zauzima Zlatna legenda (Legenda Aurea), čiji je autor genoveški biskup Jacobus de Voragine (oko 1230-1298); ona se stoljećima širila u bezbrojnim prijevodima i preradbama, a neki likovi i motivi te zbirke nadahnuli su mnoga kasnija književna djela kao i likovna ostvarenja (čarobnjak Kristijan, sv. Juraj, sveti Kristofor, božji čovjek Aleksije i drugi).

U svakidašnjem govoru riječ „legenda“ obično označava izmišljen ili nepouzdan povijesni ili fantazijom iskrivljeni događaj, ali pridjev legendaran označava i nešto što je znamenito, dostojno da bi bilo ovjekovječeno legendom (legendaran junak, legendaran pothvat).


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 8 Avg - 22:59

Eldorado

[You must be registered and logged in to see this image.]
Zlato indijanskog kralja Zipe, od koga su Španci preuzeli mit o Eldoradu.


Eldorado (El Dorado) je legenda koja potiče od južnoameričkih Indijanaca. Po usmenom predanju, Eldorado je kraj sa ogromnim bogatstvom u zlatu. Kao takav, bio je glavna meta španskih konkistadora u 15. i 16. veku, kojima je reč El Dorado postao sinonim za blagostanje i bio glavni cilj više ekspedicija, čiji rezultat je bio uglavnom otkrivanje novih zemalja u Novom svetu.

Eldorado - od legende do mita

Mit o Eldoradu započet je oko 1530. u kolumbijskim Andima, gde je konkistador Gonzalo Himenez de Kesada (šp. Gonzalo Jiménez de Quesada) naišao na Indijance plemena Muisko. Tamo su čuli priču od indijanskih starešina, koju je kasnije u Kitou proširio Sebastijan de Belalkazar, naravno u malo ulepšanoj, dokićenoj verziji sa elementima preterivanja, da bi priča bila privlačnija. Tako je priča o Eldoradu dobila mitske dimenzije. Prvenstveno je označavala zlatnog čoveka a ne zlatno mesto (šp. El indio dorado - Indijanac od zlata, šp. El Rey Dorado - Kralj od zlata).

Kao izmišljeno mesto, Eldorado je postao bogato kraljevstvo tog Kralja od zlata. Fascinirani pričom, Fransisko de Oreljana i Gonzalo Pizaro su 1541. poveli su slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon, na kome su i otkrili reku Amazon, koju je Oreljana celu preplovio.

Iako Španci nikad nisu našli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko blago koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike (Inkama, Astecima i ostalima). Zlato su odneli u Španiju, šta je vrlo loše utjecalo na špansku ekonomiju zbog visoke inflacije.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Karta jezera Parima (17. vek), gde se navodno nalazio Eldorado.

Ekspedicije

Priče su se i inače menjale i transformisale vremenom, a ni priča o Eldoradu nije bila izuzetak. Transformacija legende u mit, od kralja u zlatu do kraja u zlatu, imala je veliki utjecaj na evropske kolonizatore, naročito na Špance.

Najpoznatija ekspedicija je bila ekspedicija konkistadora i istraživača Fransiska de Oreljane i Gonzala Pizara 1541.

Godine 1541-1545 nemački baron Filip fon Huten (nem. Philipp von Hutten) je organiozovao još jednu ekspediciju. Njegova potraga za Eldoradom dovela ga je u Venecuelu.

Godine 1569. Gonzalo Himenez de Kesada (šp. Gonzalo Jiménez de Quesada) je organizovao još jednu ekspediciju koja je krenula iz Bogote.

Engleski plemić Sir Valter Roli (engl. Sir Walter Raleigh) nastavio je potragu 1595., a u svojoj knjizi smestio je Eldorado negde uz reku Orinoko (današnja Venecuela). To mesto je bilo na kartama moreplovca i istraživača, sve dok njegovo nepostojanje nije dokazao Aleksandar fon Humbolt (nem. Alexander von Humboldt). Ponovna ekspedicija Sira Valtera Rolija krenula je 1616., kada je bio oslobođen iz zatvora u Londonu sa obećanjem da će potražiti Eldorado uz reku Orinoko. I ta ekspedicija nije uspela, štaviše, u njoj je ubijen njegov sin.

Pričalo se, da je u Eldorado ušao neki Španac po imenu Martinez (1531.), mornar Dijega de Ordaza (šp. Diego de Ordaz), nakon što je njegov brod potonuo.



wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 8 Avg - 23:06

Ceremonija "Zlatni čovek"

Priča ili bolje legenda o ElDoradu jedan je od najjačih mitova vezan uz «Novi svijet» . Legenda koja se po prvi puta pojavila četrdesetih godina 16.stoljeća. Sve su priče o njemu zapravo potekle iz indijanskih priča o kralju koji je bio toliko bogat se mogao prekriti zlatom tokom određenih ceremonija. U centru priče o ElDoradu su riječi koje su meðu Indijancima imala značenje «Zlatni čovjek» a to je bio upravo taj je poglavar «El Hombre Dorado», bio je to naziv Meksičkog kralja, poglavara naroda Muisca za kojeg se govorilo da je bio prekriven zlatnim prahom. No kasnije je ElDorado zauzeo svoje mjesto kao bajkoviti grad od zlata, antikna, izgubljena metropola naroda Inka. Kada je narod grada Manoa izabirao novog kralja, održavala se određena ceremonija na vodama jezera Guatavita. Jezero se pokazalo mistično, mirno kao ogledalo, savršen geometrijski krug. Okruženo uniformnim neplodnim brežuljcima. Legenda je opisivala dno jezera pokriveno neizrecivim bogatstvima koja su preci starih Muisca tamo odbacili. Narodu Muisca je jezero bilo sveto. Njihov je narod vjerovao da u jezeru živi duh žene prethodnog poglavara njihova naroda, koju je tamo zatočilo zlokobno čudovište. Osobiti ritual koji se održavao na jezeru bio je dio saznanja novookrunjenog kralja. Neposredni svjedok tih događaja Rodrigues Freyle, koji je priču čuo iz usta svojeg prijatelja Don Juana nećaka zadnjeg poglavara naroda Muisca opisao je to ovako: «Ceremonija je imala biti početak ustoličenja novog vladara naroda. Prije njenog početka, budući vladar morao je provesti neko vrijeme odvojen od svijeta. Zatvoren u hramu bez žena, a zabranjeno mu je bilo jesti sol i paprenu hranu te izlaziti van danju.»

«Prvo putovanje koje novi kralj mora proći, trebalo je biti putovanje preko velikog jezera Guatavita gdje će darovati i prinijeti žrtvu demonu kojega je narod štovao kao njihovog gospodara i boga. Tijekom ceremonije koja se održavala na jezeru, izradila se splav koju se uljepšavalo i dekoriralo sa najljepšim stvarima koje su imali Na nju se stavljalo četiri upaljena svijećnjaka u kojima se palilo mnogo aromatičnih trava te smole i mnoge druge parfeme. Dim incensa pokrio je svijetlo dana. Jezero je bilo široko i duboko tako da je brod sa visokim bokovima mogao ploviti kroz njega, prepun bezbrojem muškaraca i žena obučenih u perje, sa zlatnim ukrasnim tanjurima i krunama…» «Budući kralj prekriven je blatom dok mu se pušući kroz lulu zlatnom prašinom pokriva tijelo. Tada se nasljednika skine do gola i premaže ljepljivom zemljom u koju se pomiješala zlatna prašina tako da je nasljednik bio potpuno prekriven tim metalom. Postavili bi ga na splav na kojoj bi ostao nepokretan a do njegovih nogu bi se stavljalo zlato i smaragdi da ih daruje bogu. Na splav bi se sa budućim kraljem ukrcalo i četiri poglavara optočeni krunama, draguljima, ogrlicama i naušnicama od čistog zlata. I oni su kao i nasljednik bili goli i svatko je nosio svoje darove. Kako bi splav napustila obalu, počela bi muzika truba, flauta i drugih instrumenata zajedno sa pjevanjem koje bi streslo planine i doline sve dok splav ne bi došla do sredine lagune gdje bi dignuli zastavu kao znak šutnje.»

«Nasljednik bi tada predao svoj dar izbacujući u središte jezera hrpu zlata, a poglavari koji bi ga pratili učinili bi isto to za svoj račun. Tom bi ceremonijom novi vladar bio priznat kao vladar i kralj.»

Sebastian de Benalcazara

1533. g.Francisco Pizarro španjolski osvajač krenuo je u osvajanje novog svijeta južno od Cajamarce i poslao svog časnika Sebastiana de Benalcazara da otprati nađeno blago nazad u luku San Miguel. Benalcazar je tada čuo za nedozvoljeni upad na španjoski teritorij te je sam pokrenuo isto tako nedozvoljen pohod na grad Quito 1534 g. Nakon uspješnog pohoda Benalcazar zaposjevši je Quito od tamo pokrenuo malu ekspediciju na područje današnje Kolumbije. Vjeruje se da je zapravo bio prisiljen napustiti Quito da izbjegne uhićenju Francisca Pizarra koji je načuo za njegovu ekspediciju. Kada je tih godina počela kružiti priča o ElDoradu i njegovim bogatstvima, Benalacazar je stao tvrditi da je ElDorado bio od početka njegov cilj, nadajući se tako da će tom tvrdnjom postaviti pravo na grad u slučaju da ga netko pronađe. Benalcazar je prešao čak natrag u španjolsku gdje je žestoko zastupao tvrdnju da se grad mora nalaziti u njegovom teritoriju. Španjolsko poglavarstvo nagradilo ga je kraljevskom potvrdom o ekskluzivi toga područja, dok se zlatni grad ElDorado pokazao ništa više od mita.

Walter Raleigh

Sir Walter Raleigh možda je najpoznatiji od svih sanjara koji je isto tako izgubio život u traganju za legendarnim ElDoradom. Raleigh je tragao uporno za zlatom ElDorada ciljajuæi da će kada ga nađe vratiti se u domovinu Britaniju i postati vladar. Engleski avanturist i pisac, miljenik kraljice Elizabete I koja mu je 1585 dodijelila viteški status, optužen je bio za izdaju sa strane Jamesa I kraljičina nasljednika. Raleigh je bio zatočen u Londonskom tornju te uskoro osuđen na smrt. Izmeðu 1584 i 1589 pokušao je osnovati koloniju u blizini Roanoke Island (današnjoj sjevernoj Karolini) koju je on tada imenovao Virginija, no tamo nije on sam nikada kročio. Već 1595 predvodio je ekspediciju u predjele današnje Guyane u Južnoj Americi, ploveći po rijeci Orinoco u srcu Španjolskog kolonijalnog carstva. Svoju ekspediciju opisao je u knjizi «The Discoverie of Guiana» izdanoj 1596 g. Priče Indijanaca i španjolski dokumenti uvjerili su ga u postojanje ElDorada, neviđenom gradu od zlata negdje u unutrašnjosti Južne Amerike. Otkrio je zapravo nekoliko zlatnih rudnika no nitko nije podržao njegov projekt o koloniziranju toga područja. 1596 krenuo je zajedno sa Robertom Deverouxom, earlom od Essexa na neuspješan pohod na španjolski grad Cadiz. 1597 g. isto tako su zajedno krenuli na ekspediciju na Azore. Raleigh je još uvijek želio eksploatirati dobara Guyane navaljujući da je taj dio zemlje bio darovan Engleskoj sa strane njenih starosjedioca još u 1595-oj. Sa kraljevom dozvolom krenuo je na drugu ekspediciju u istom području obećavajući da će otvoriti zlatan rudnik ne vrijeđajuđi time španjolsko carstvo. Na putu su ga nažalost ispriječile mnoge nesreće. Groznica je Raleigha spriječila da vodi svoje ljude niz rijeku. Njegov drugi časnik Lawrence Kemys zapalio je Španjolsko uporište no nije naišao na zlato. Raleighov sin Walter umro je tokom ekspedicije. Vrativši se neobavljena posla Kralj James I osudio ga je 1618 na smrt. Ubrzo je i Walter Raleigh pao u zaborav, no mjesto blagodati nastavilo je živjeti i preraslo u legendu o ElDoradu. Slijedeća dva stoljeća ekspedicije su se nastavile u Andama i džunglama Amazone. Nitko se nije vratio sa izvješćem o pronalasku niti jednog jedinog komada sjajnog metala.

Možda u legendama ima i istine. Ali da li je stvarno moguće da je legendarni ElDorado, zlatni grad iz bajke zaista postojao? Prema nalazima arheologa Lima Pontifical Catholic University, jest, a spominjali su ga čak i Jesuitski misionari Populacije Inka zvali su ga «Paititi», a ElDorado Španjolci. Mitski grad prema legendi bio je zadnje utočište Inka kada su pobjegli sa svojim dragocjenostima pred Španjolskim conquestadoresima 1532 g. Mario Polia, talijanski arheolog koji podučava na Lima's Pontifical Catholic University, pronašao je antikni dokument koji opisuje grad čiji su zidovi bili pokriveni zlatnim lišćem.

«Paititi nije samo mit, taj je grad zaista postojao. Pronašli su ga krajem 16. stoljeća Jesuitki misionari Isusovačke udruge.» Tako je naveo Polia u zadnjem izdanju arheološkog teksta Archeo. Još jedan antikni tekst naznačuje mogućnost postojanja zlatnog grada, «Izvješće o čudu koje se dogodilo po Božjem milosrđu u kraljevstvu Paititi». Tekst je dio zbirke nazvane «Peruana Historia» (povijest Perua), a čuvan je u Romaničkom arhivu Isusovaca. U tom je tekstu naveden nevjerojatan susret svećenika Andree Lopeza sa žiteljima Paititia. Citat iz teksta kaže «..nevjerojatno zdrav grad optočen zlatom, srebrom i dragim kamenjem.»

Prema izvješću, svećenik je izvijestio Papu o otkriću i tražio dopuštenje da posveti i evangelizira područje. Polia vjeruje da Vatikan zapravo nikada nije odao točnu lokaciju Paititija, zlatnog grada bojeći se poplave zlata i masovne histerije vjernika. El Dorado je privlačio mnoge istraživače tijekom posljednjih pet stoljeća. Među njima je poznati Britanski istraživač Sir Percy Harrison Fawcett, koji je krenuo u potragu za Paititijem 1925. Druga je nedavna ekspedicija koja je krenula 1972, Amerièka ekspedicija predvođena Bob Nicholsom i 1997 ekspedicija Norveškog antropologa Lars Hafksjolda.

Zadnji istraživač koji je krenuo u potragu za legendom je Jacek Palkiewicz, bolje poznat po otkriću pravog izvora rijeke Amazone 1996 g. Palkiewicz je prije nekoliko mjeseci otputovao u neistražene džungle rijeke «Madre de Dios» na istraživanja, odakle će krenuti na sistematsko traženje u lipnju ove godine uz pomoć tehnologije «State of the art» Palkiewicz je nedavno izjavio za Dicovery News «Već dvije godine radim na ovom projektu. Čak sam prilično siguran da sam otkrio poziciju slapa i jezera koje prema legendi vode u Paititi. Velike su šanse da ću naći El Dorado.» No Polia je zapravo skeptičan prema njegovoj izjavi. A sam je izjavio da njemu to zvuči poput još jedne neutemeljene izjave. Polia je uvjeren da Paititi nije u zoni rijeke Madre de Dios, područje koje su do sada sve ekspedicije istraživale. Brian S.Bauer, asistent profesora na antropološkom sveučilištu Illinois, Chicago jedan od vodećih stručnjaka civilizacije Inka, isto je skeptičan prema Palkiewiczovom istraživanju

Dali je moguće da je ElDorado postojao prije doba Inka? Zapravo u travnju prošle godine nevjerojatno otkriće britanske, američke i peruanske arheološke ekspedicije pokazalo je da je jedan ElDorado koji se pojavljuje još prije civilizacije Inka, izmaknuo pohlepi španjolskih conquestadoresa. Njihova je potraga donijela na svijetlo dana velike količine zlata i blaga sakrivenog u grobnicama koje su stare više od 1000 godina. Ruševine bi pripadale gradu prije civilizacije Inka u središnjem Peruu. Jedna od dvije grobnice, najveća je do sada otkrivena u Americi. Ovo otkriće bi moglo uvelike doprinijeti studijama o pretkolumbovskim civilizacijama. Prema britanskom časopisu «Independent», učenjaci koji su uz pomoć ultrazvučnih sondi već otkrili još dvanaest grobnica u toj zoni, uvjereni su da grad poznat među arheolozima pod imenom Sican sakriva stotine kostura i tisuću dragocjenosti Najveća grobnica formirana je od bunara dubokog više od 15 metara. U njoj je nađeno 24 ljudskih kostura, jedan muški, najvjerojatnije princ od otprilike 25 ili 30 godina i 23 žene od 20 do 25 godina. Na kosturima većine nađeni su tragovi nasilne smrti kao što su udarci u lubanju i slomljeni vrat što ukazuje na mogućnost da su žene žrtvovane da bi princa otpratile na drugi svijet. Takvi podaci uvelike pridonose proučavanju kultura tih naroda i njihovih običaja.

U toj istoj grobnici nađena je prelijepa kruna od zlata i bakra, pozlaćena maska sa očima od ambre, par rukavica isto tako pozlaćenih i ogrlica od dragog kamenja u više nizova. U manjoj grobnici nađeni su kosturi jednog muškarca, dvije žene i dvoje djece, mnogo kila zlata i drugih dragocjenosti. Cijeli kompleks koji su arheolozi otkrili osim grobnica obuhvaća i jednu piramidu u jednu platformu. Vjeruje se da je sve to bilo dio glavnog grada, države od prije doba Inka koje se prostirala i obuhvaćala veći dio Čilea i Columbije..
Sve te antikne legende, priče i predaje starosjedioca latinske Amerike, ceremonije naroda Muisca krunidbe zlatnih kraljeva i druge dale su život legendi o ElDoradu i nevjerojatnim blagodatima koje leže na dnu jezera Guatavita. Pokušaji da se jezero isuši započeli su gotovo odmah nakon što se prvi puta dočulo za njih. Danas okolni brežuljci nose zanimljiv usjek koje je Antonio Sepulveda, Bogotanski trgovac urezao kada je 1580 g. pokušao isušiti jezero kako bi otkrio mitsko blago. Usjek je ostao vječni spomen na taj pokušaj koji je tragično završio. Pokušaj isušivanja jezera obustavljen je kada su se izdubljeni brežuljci urušili i ubili mnoge radnike. No čak i da je zlato bilo pronađeno, pripalo bi tada Španjolskom Kralju Philippu II. Mitski ElDorado ukljuèuje zlatom posute zidove, krovove, alate i ostale dragocjenosti. Ali nikada nećemo doznati dali je taj legendarni zlatni grad zaista postojao, ili dali je stvarno bio samo san španjolskih doseljenika u potrazi za blagostanjem i srećom. Moguće je da je nekada bilo mnogo zlata u južnoj Americi i da se našavši ga novopridošlima raspalila mašta i preko priča starosjedioca počeli zamišljati grad toliko velièanstven i nevjerojatan koji je sav od suhog zlata te je kroz njihovu maštu nastao grad o kojem su mnogi sanjali i mnogi još uvijek sanjaju. Manoa, Paititi.. ili ElDorado. Koji je stvaran? Mnogi su dali život da ga pronađu, a taj će mit i dalje golicati maštu mnogih ljudi na svijetu i ostati će metafora koja nam označava potragu za boljim sutra…

magicus.info








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

Master
Master


Muški
Poruka : 30494

Učlanjen : 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 9 Avg - 17:10

Вештица


[You must be registered and logged in to see this image.]


Вештица (или вештац) је особа која се бави вештичарењем. У митологији се вештице сматрају бићима које поседује натприродне и магијске моћи и обично се замишљају како лете на метли. Чест пратилац вештице у бајкама је црна мачка.

У прошлости, многе особе су оптуживане да се баве вештичарењем и под таквим оптужбама прогоњене и убијане. У већини случајева то су биле жене , а једна од најчувенијих и најсуровијих казни била је спаљивање на ломачи. И данас, у виду неопаганизма постоје оваква веровања, као и људи који себе називају вештицама и вешцима.


Вештица у словенској митологији


Код свих Словена, првобитно је била преанимистички хтонични демон, као и вампир и она је, по својој природи и функцијама женски корелат вампира. Вештице су, претрпеле велике промене од оних првобитних, па до савремених схватања и веровања. Оне су првобитно биле демони само једне уже сродничке заједнице да би касније биле жене које које у себи имају ђаволски дух, које ноћу излазе из гробља па море децу. За разлику од вампира који углавном сише крв, вештица се храни људским срцима и џигерицом.

Ове особине и функције су изворне и све се могу пронаћи код других индоевропских народа, нарочито су сродне са грчким и римским стригама (које су се јављале у облику ноћних птица док се вештице инкарнирају у лептира). Реч вештица, са особеностима које представља, искључиво је словенска и као таква је заједничка за све балканске словене.

Према руским схватањима, вештице се могу сврстати у две групе, док се код веровања Срба оне могу поделити на три групе. У прву групу би спадале вештице у најпримитивнијем и правом (изворном) значењу: то су женски демони манистичког порекла које устају из гробља у којем живе преко дана, а ноћу нападају људе и децу и ваде им срца или џигерицу, којом се хране. У другу групу долазе демонске жене, које су или са рођењем донеле способност да буду вештице или су је стекле касније на тај начин што их је у занат упутила старија вештица. У трећу групу би долазиле извесне старе жене које се називају вештицама, али које нису у правом смислу вештице, него су обичне врачаре.

За одбрану од вештица најчешће су коришћене басме и утуци. Најјачим утуком се сматрају бели лук и глогов колац. Често је употребљаван рог који се палио, а у приморју се против сумњивих вештица «бацају рози» (упиру испружени мали прст и кажипрст, док су остали прсти савијени).

У неким босанским пределима се за заштиту од уласка вештице у кућу користи и нож, одоздо забоден у оквир врата или прозора. Веома ефикасним су се сматрали со и покушај стварања савеза са вештицом употребом еуфемизама.

//- Вештици која уђе у кућу ваља дати парче хлеба по коме су посута три зрнца соли, па не може ништа наудити -\\


Баба Јага

Понекад је у словенској митологији вештица називана и Баба Јага (рус. Ба́ба-Яга́, срб Баба Рога, мак Баба Рога, буг. Ба́ба Я́га, пољ. Baba Jaga). Она је чаробница која живи у шуми, у изби постављеној на кокошије ноге. Око ове куће је ограда од људских костију и лобања, уместо браве су вилице оштрих зуба. Реза је људска нога, а кључ - рука.

Баба Јага хвата јунаке и прождире људе, а у пећи пече украдену децу.

Најчешће је замишљана као ружна старица огромних груди, слепа или болесних очију.

У неким причама се помиње да се кућа неће окренути и приказати врата док се не изговоре чаробне речи. Према неким теоријама колиба на кокошјим ногама заправо је интерпретација уобичајене конструкције номадских народа у Сибиру, Уралу и Тунгузији, намењене чувању залиха од животиња. Колиба без врата или прозора поставила би се на високе стубове од дрвећа који су личили на кокошије ноге. Сличну али мању конструкцију користили су у Сибиру за фигуре богова које су једва стале у кућу, као што у бајкама Баба Јага испуни унутрашњост колибе.


[You must be registered and logged in to see this image.]
*Баба Јагина колиба*


Спаљивање вештица у историји

Током средњег века у многим католичким земљама Европе постојали су закони против вештичарења, који су били један од начина борбе против јеретика. Најчешће су осуђиване жене, а казна је била спаљивање на ломачи. Прво велико спаљивање вештица одиграло се 1482. године у Севиљи.[3]

Спаљивање вештица

Остаци познатих јеретика, грешника и »вештица« често би по судском налогу били после спаљивања уситњавани и разбацивани по ђубришту.[4] Скелет индивидуе, оптужене за вештичарење, по закону званом »Акт Вештичарења« (Witchcraft Act) спаљен 1582. године у енглеском месту Свети Осит (St. Osyt, Brightlingsea), откривен је у релативно добром стању, иако је био изложен пламену и великим температурама које ломача може развити и био положен у земљу пре више од четиристотине година. Антрополози, који су анализирали пронађене остатке, препоставили су да је тело било непотпуно спаљено и да су сродници при инхумацији успоставили анатомски распоред остатака.

Најпознатији лов на вештице одиграо се 1692. године, када је деветнаесторо људи у америчком граду Салем, у држави Масачусетс, осуђено на смрт. Салем је тако постао град који се касније и у филмовима, позоришним представамаи литератури користио као инспирација за приче о вештицама, а данас се тамо налази и музеј Артур Милер је 1953. написао чувени комад инспирисан вештицама из Салема.

У Кенији је, иако су распрострањене различите афричке религије, ислам и хришћанство, и данас веома изражен страх од магије који је кулминирао у мају 2008, када је у области Кисии, полиција је ухапсила 19 људи осумњичених да су спалили једанаесторо сународника које су оптужили за вештичарење.


[You must be registered and logged in to see this image.]
*Спаљивање вештица*


Спаљивање вештица у Србији

У Србији се прогон вештица дешавао пре два века. О томе се може судити на основу сачуваних докумената којих није много. Оно што се зна јесте да су наводне вештице биле изузетно озлоглашене у народу и са њима се неретко веома окрутно поступало. Према сачуваним записима публицисте Тихомира Р. Ђорђевића, у селу Жабарима у Поморављу су извесну Пауну, по Карађорђевој заповести, привезали уз ражањ и пекли је „међу две ватре“. У време Карађорђевог устанка, Антоније Пљакић, руднички војвода, испекао је насред Карановца неку бабу за коју је чуо да је вештица. Осим спаљивања, дешавало се да вештица буде убијена из пиштоља или ножевима, као што је у то време био случај са маћехом неког Петра Јоксића из Тополе. Постоји прича да је у децембру 1846. године дошао турски буљубаша у село Брдо и да су му се тамо сујеверни сељаци пожалили да им једна баба „мори“ децу. Буљубаша је батинао бабу, али и њене другарице које је ова у очајању оптужила да су такође вештице. Батинама су биле излечене од вештичарења, а за труд буљубаша је добио новчану награду. Било је још примера гоњења вештица. Кнез Средоје из Солутуше је обавестио кнеза Милоша да је 1824. године један човек убио неку бабу зато што је вештица. Кнез је добијао извештаје да су жене због оптужби да су вештице пребијане и забранио је Србима да туку жене. Тако је 1822. године заштитио извесну баба Христу из Божурње, у Крагујевачкој нахији, за коју су сељани говорили да је вештица и намеравали да је убију. Његова наредба је била да нико не сме да се усуди „да је и најмање додирне, а камоли да је и даље назива вештицом, јер она то није“. И у Црној Гори је било „лова на вештице“. У селу Крњицама у Црној Гори су пре 150 година посумњали да је једна жена вештица, па су је одвезли на језеро и бацили у воду. Пошто није потонула, то је био сигуран знак да је вештица.


Савремено вештичарство

Крајем прошлог века наступа прави процват неопаганизма и вештичарства, у жељи да се очува континуитет древних традиција често се користе многи пантеони из различитих времена и култура. Насупрот раширеној представи вештица које пију крв, велики број савремених вештица изражавају приврженост природи и животињама, па су вегетаријанци.

Вештичарство сматра живот сваког појединца као свети дар и наглашава испреплетаност свих ствари, како видљивих тако и невидљивих. Стицање знања о магијској употреби биља је саставни део обуке сваке вештице.


[You must be registered and logged in to see this image.]
*Вештичји скуп у В. Британији 2005. године*


Ноћ вештица

Ноћ вештица (енгл. Halloween) је светковина која се у појединим земљама прославља 31. октобра, а скраћеница је од Свето вече уочи Свих Светих или енгл. All Hallow's Eve или енгл. Hallow Eve. Слави се највише у Ирској, САД-у, Канади, Аустралији и Новом Зеланду.

Овај празник је карактеристичан по костимима које облаче деца и тража слаткише од одраслих. Куће и дворишта се украшавају изрезбареним бундевама.

Порекло овог празника датира још од античке келтске светковине „Samhain“. Келти, који су живели на просторима данашње Ирске, славили су своју Нову годину 1. новембра. Ноћ пред Нову годину славили су „Samhain“. Веровали су да се тада духови враћају на земљу узрокујући проблеме и уништавајући усеве. Келтски свештеници градили су огромне ломаче где су се људи окупљали како би спалили усеве и животиње као жртве келтским божанствима. У току прославе носили су костиме, углавном од животињских глава и коже.


[You must be registered and logged in to see this image.]
*Уобичајен симбол уочи Ноћи вештица*


Wikipedia
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sre 10 Avg - 0:55

Robin Hood


Robin Hood je središnji i legendarni junak niza srednjovjekovnih engleskih balada. U najranijim pisanim izvorima iz sredine 15. stoljeća opisan je kao krvoločan pohlepan pljačkaš. Kasnije je Robin Hood u anglo-saksonskoj poeziji postao plemić-domoljub u anglo-saksonski borbi protiv Normana. Konačno mu se u 19.i 20. stoljeću mijenja lik u borca za socijalnu pravdu, koji oduzima bogatima i daje siromašnima. Bio je pobunjenik, odmetnik, iz Šervudske šume koja se nalazi u blizini grada Notingema (Nottingham) u Engleskoj. Njegovi najveći neprijatelji su Princ Jovan bez Zemlje(Prince John) i šerif Notingema.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prema srednjovjekovnim baladama, Robin Hood zajedno sa brojnim suborcima, uključujući i Little Johnom Will Scarletom živi skriven u Sherwood Forestu kod Nottinghama. Kasnije nastaje romantična ljubav s Marianom. Nije utvrđeno, je li Robin Hood postojao kao stvarna povijesna osoba. Mada se još nisu svi uspeli složiti oko toga da li je Robin Hud postojao ili ne, većina ipak smatra da se radi o stvarnoj istorijskoj ličnosti s kraja XIII i početka XIV veka.
U modernoj kulturi Robin Hud je prikazivan kao aristokrata koji je postao odmetnik nakon što mu je engleskii kralj Džon oduzeo posede. Robin se ujedno bori protiv kralja Džona koji je nezakonito preuzeo vladarski tron rođenom bratu kralju Ričardu I Lavlje Srca koji se nalazio u krstaškom ratu ujedno pljačka bogate i daje siromašnima.

Robina po povratku na tron rehabilituje zakoniti kralj Ričard Lavlje Srce i proglašava Robina prvim grofom od Hantingtona.

[You must be registered and logged in to see this image.]


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sre 10 Avg - 1:08

Lilit

[You must be registered and logged in to see this image.]
Lilith, slika Johna Colliera iz 1892. godine

Lilit (hebr. לילית), ženski demon, prva Adamova žena koja je, poput njega, stvorena iz zemlje te je na osnovu toga zahtjevala ravnopravnost s njim. No kako se nije uspjela izboriti za jednak položaj, u ljutnji je napustila raj. Bog je poslao tri anđela po nju kako bi je vratio Adamu, ali ona se odbila vratiti pa ju je Bog prokleo.

Najčešće se opisuje kao lijepa žena duge crvene kose s donjim dijelom tijela u obliku zmije.

Babilonska mitologija

U babilonskim mitovima nazivana je djevom uništenja, koja krade djecu, osobito žensku u dobi od dva do tri tjedna, zavodi i ubija muškarce koje sreće na raskrižjima.

Jevrejska mitologija

Lilit je važnan lik u jevrejskoj demonologiji. Prvi put spominje se oko 700. pr. Kr., a simbolizira mračni aspekt božice Majke. Predstavlja Adamovu prvu ženu koja je, budući da je stvorena na isti način, tražila ravnopravnost s njim. Kada nije uspjela u tome, bijesno je naputila Eden. Tada se Adam požalio Bogu na njen odlazak, pa je Bog poslao tri anđela (Sanvi, Sasanvi i Semangelaf) da je vrate natrag. Našli su je na obali Crvenog mora i zaprijetili joj da će svakog dana umrijeti stotinu njene demonske djece (lilim) ukoliko se ne vrati Adamu. Ona je odbuila vratiti se pa ju je Bog prokleo. Otada, Lilit je postala demon koji mrzi čovječanstvo i ubija djecu i zavodi muškarce.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kasnije je postala ženom Samaela koji je u obliku zmije zaveo Evu. Nakon što je Adam s Evom prognan iz raja, Lilit je još jednom spavala s njim i tako rodila zloduhe Sedime. Druga njena djeca nazvana su Lilini, a imala su ljudsko tijelo, stražnjicu poput čereka i krila.

U Bibliji se ne spominje izrijekom, iako neki znanstvenici navode pojedine odijeljke koji bi se mogli odnositi na nju, međutim za to nema potvrde. Češće je zastupljena u postbiblijskoj literaturi, gdje se spominje kao demon noći (od hebr. "layil", noć).

Srednjovjekovni mitovi

U srednjovjekovnim mitovima, Lilit je postala noćni demon koji leti noću u obliku sove i otima djecu. Prema vjerovanju, ako se dijete smijalo za vrijeme sabata ili mladog mjeseca, značilo je da se igralo s Lilit. Također, vjerovalo se da Lilith spava s usnulim muškarcima



wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 12 Avg - 21:14

Legenda o zlatnom gradu

Kada su stigli Spanci posle Kolomba (Pisaro i Kortez) i poceli osvajanje Juzne Amerike, Indijanci su im se suprotstavljali kako su znali i umeli...

Iako su bili u velikoj brojcanoj prednosti, bili su neuporedivo slabije naoruzani od Spanaca, losiji ratnici i nisu mogli da im se ozbiljnije suprotskave, iako ima plemena koja nikad nisu bila pokorena od nikoga (naprimer ratoborno pleme Karibe, po kojem su i more i sva ostva i obala dobili ime).

Kada vec nisu mogli da uniste Spance vojno, Indijanci su pribegli lukavstvu: znajuci za spansku pohlepu za zlatom izmisli su pricu o EL DORADU, zlatnom gradu u kome je sve od zlata: i kuce i plocnici i sve ostalo...Taj grad su navodno napravila neka davno izumrla indijanska plemana...


El Dorado se nalazio negde u najguscoj dzungli i mocvari, niko nije znao tacno gde..

I pohlepni Spanci su progutali udicu: masovno su kretali u dzunglu da traze Zlatni grad..Odlazili su u zlatnoj groznici...i nikada se vise nisu vracali... Nestajali su u zivom blatu dzungle.. Jer tropska dzungla je cudo prirode: u njoj vlada neobicna mistika, gde sve cega se masite je otrvno, bode, stipa i ujeda, od prekrasnih Difenbahija do zmijica koje sa drveca padaju za vrat i totalno su smrtonosne...O krpeljima, skorpijama, komarcima, slepim misevima, anakondama, krokodilima svih velicina - da i ne pricamo..

Da li ste se nekada zapitali zasto u J. Americi nema velikih zivotinja kao recimo u Africi?
Zato sto bi im brzo kojekakvi insekti, gmizavci imali sisari isisali svu krv..
I tako, bajka o EL DORADU je ubila vise spanskih okupatora nego svi Indijanci zajedno...Jos i danas ubija ljude...

Na mestu gde bi trebao biti El Dorado, na teritoriji Venecuelanske Amazonije, nalazi se najstravicniji zatvor na svetu. Koga posalju tamo, vise se nikad ne vraca. U Venecueli zvanicno ne postoji smrtna kazna, ali postoji El Dorado.. Tamo se umire polako, ali sigurno..

Kada bi me, ne daj Boze, osudili da treba da idem tamo zbog nekog velikog greha, sve sto imam dao bih za samo jedno uze: da se obesim...












[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet 12 Avg - 21:30

Legenda o Ratnicima duge

"Kada svet bude umirao podićiće se novo pleme svih boja i svih vera. To pleme će se zvati Ratnici Duge i staviće svoju veru u akciju, a ne reči."
U prošlom stoleću jedna stara mudra žena iz Kri Indijanske nacije, zvana "Oči od Vatre" imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo kakvo znamo prestaće da postoji. Doći će vreme kada će čuvari legendi, priča, kulturnih rituala i mitova i svih Drevnih Plemenskih Običaja, biti potrebni da nas povrate u zdravlje, čineći zemlju ponovo zelenom. Oni će biti ključ čovečanstva za opstanak, oni su "Dugini ratnici".

Doći će dan buđenja kada će svi ljudi svih plemena formirati Novi Svet Pravde, Mira, Slobode i prepoznavanja Velikog Duha.

"Dugini ratnici" će širiti ove poruke i učiti sve ljude Sveta. Učiće ih kako da žive na "Način Velikog Duha". Reći će im kako se današnji svet odaljio od Velikog Duha i da je zato Zemlja "Bolesna".

"Dugini ratnici" će pokazati ljudima da je Veliki Duh pun ljubavi i razumevanja i kako da načine Zemlju ponovo lepom. Ti ratnici će dati ljudima principe ili pravila da slede da bi učinili svoju stazu od svetlosti u svetu. Ti pricipi će biti od Drevnih Plemena.
"Dugini ratnici" će ljude učiti drevnoj praksi o Jedinstvu, Ljubavi i Razumevanju. Oni će učiti harmoniji među svim ljudima na sve četiri strane sveta.

Kao drevna plemena, oni će učiti ljude kako da se mole velikom Duhu sa ljubavlju koja teče kao prelepi planinski potok i utiče stazom u okean života. Još jedanput, oni će biti sposobni da osete radost u
osamljenosti i društvu. Oni će biti slobodni od jadne zavisti i voleti čovečanstvo kao svoju braću, bez obzira na boju, rasu ili religiju. Osetiće kako im sreća ulazi u srca i postaće jedno sa čitavom ljudskom vrstom. Njihova srca biće čista i zračiće toplinom, razumevanjem i poštovanjem za čitavo čovečanstvo, Prirodu i Velikog Duha.

Oni će još jedanput napuniti svoje umove, srca, duše i dela najčistijim mislima. Tragaće za lepotom Oca Života - Velikog Duha!
Naći će snagu i lepotu u molitvama i usamljenosti života.

Siromašni, bolesni i sa potrebama biće paženi od braće i sestara sa Zemlje. Ova praksa postaće ponovo deo njihovih svakodnevnih života.

Onaj koji će voditi ljude biće odabran na stari način - ne po političkoj
struji, ili ko govori najglasnije, ko se hvali najviše, ili po imenu ili po blaćenju, već prema tome čija dela govore najviše. Oni koji pokažu svoju ljubav, mudrost i hrabrost i oni koji pokažu da mogu i koji su radili za dobro svih, biće izabrani za lidere ili Poglavice. Biće izabrani po svojim "kvalitetima" a ne po sumi novca koju koriste. Kao brižne i odane "Drevne Poglavice" razumeće ljude sa ljubavlju i gledati da se deca obrazuju sa ljubavlju i mudrošću svojih bližnjih. Pokazaće im da čuda mogu biti ostvarena, da se izleči svet od bolesti i povrate njegovo zdravlje i lepota.

Zadataka ovih "Duginih ratnika" će biti mnogo i velikih. Biće zastrašujućih planina ignorisanja da se osvoje i naići će na predrasude i mržnju. Oni moraju biti odani, nepokolebljivi u njihovoj snazi i snažna srca. Oni će naći voljna srca i umove koji će ih slediti na ovom putu povratka "Majke Zemlje" lepoti i izobilju - ponovo.

Taj dan će doći, nije dalek.










[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 13 Avg - 21:55

Vukodlak

Vukodlak (poznat i kao likantrop ili čovek-vuk) je mitološko biće, i predstavlja čoveka koji se u noći punog meseca pretvara u vuka. Veruje se da ima sposobnost brzog zaceljivanja rana i da ga mogu ubiti jedino srebrni meci.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nemački drvorez: vukodlak, 1512.


Poreklo vukodlaka

Još u šamanizmu, javlja se težnja za stvaranjem duhovnih veza između čoveka i različitih životinja. Svi narodi su imali neku životinju za totemsku, za koju su verovali da od nje potiču. Mnogim narodima je vuk bio totemska životinja: Neuri, Srbi, itd.

Grčki pesnik Ovidije, u svojoj knjizi Metamorfoze, zabeležio je legendu o arkadijskom kralju Likaonu koji pravi gozbu u čast Zevsa, ali pripremljenu od ljudskog mesa i zbog toga ga Zevs pretvara u vuka. Po imenu kralja Likaona, i legendi o kralju Likaonu i Zevsu, nastaje i pojam likantropija.


[You must be registered and logged in to see this image.]
Psoglav, Nirnberška hronika (1493.)

Prema grčkom istoričaru Herodotu, postojao je narod Neuri koji su živeli u blizini Skita (otprilike na teritoriji današnje Poljske) i kojih su se Skiti plašili jer su verovali da su to vukodlaci.

Za Psoglave, rasu ljudi sa glavom psa, se veruje da su bili ljudožderi. Od tog naroda potiče i sveti Kristofer

U nordijskom folkloru još postoje legende o ratnicima Berzerkerima. Pre nego što će otići u bitku, ratnici su se oblačili u medveđe i vučje kože, po čemu su i dobili svoje ime koje na starom nordijskom jeziku upravo to i znači - ljudi koji su obučeni kao medvedi. Kada se ratnik obuče u kožu medveda ili vuka, verovao je da je duh te životinje ulazio u njega i da je postajao ta životinja. Tokom bitke, upadali su u trans tokom kog se nikoga nisu plašili, nisu osećali nikakav bol, dobijali su nadljudsku snagu i nikada se nisu hteli predavati

Jedan vizantijski car je opisao da su se Berzerkeri u borbi borili kao divlje, neustrašive zveri.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mit o vukodlaku

U srednjem veku su veštice bile povezane sa vukodlacima i verovalo se da mogu da se pretvore u vukodlaka pomoću magičnih formula ili oblačenjem vučje kože.

U mnogim zemljama se zna za vukodlake: Francuska (loup-garou), Grčka (lycanthropos), Španija (hombre lobo), Bugarska (varkolak), Turska (kurtadam), Češka (vlkodlak), Rusija (oborotenь), Ukrajina (vovkulak(a), vurdalak(a), vovkun, perevertenь), Poljska (wilkołak), Rumunija (vârcolac), Škotska (werewolf, wulver), Engleska (werewolf), Irska (faoladh ili conriocht), Nemačka (Werwolf), Holandija (weerwolf), Danska/Švedska/Norveška (Varulv), Norveška i Island (kveld-ulf,varúlfur), Galicija (lobisón), Portugal i Brazil (lobisomem), Letonija (vilkolakis i vilkatlakis), Litvanija (vilkatis i vilkacis), Andora (home llop), Mađarska (Vérfarkas and Farkasember), Estonija (libahunt), Finska (ihmissusi and vironsusi), i Italija (lupo mannaro).

[You must be registered and logged in to see this image.]


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 14 Avg - 21:20

Nav

Navi su opšteslovenski demoni, a u mitologiji oni su oličenje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno demona koji su nastali od duša mrtvorođene i nekrštene dece. U bugarskim predanjima zamišljani su u vidu ptica koje, uz zastrašujuće krike, u tamnim noćima obleću oko kuća i napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrštenci ili nevidinčići, a zamišljani su kao velike ptice sa dečjim glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrštenu decu i dojilje. Stočari posebno strahuju od nekrštenaca, koji kravama, ovcama i kozama oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamišljani su u ljudskom ili životinjskom vidu, a nazivaju se poterčuk, odnosno latawiec.

wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 14 Avg - 21:27

Svarog i Svarga

Svarog predstavlja jedno od najviših božanstava Slovena. On nije bio moćan kao neki drugi bogovi kao na primer Perun, ali je on zato smatran gospodarem bogova. Nekad se smatra i inkarnacijom Roda. Svarog je otac i stvoritelj bogova. On je posle Roda nastavio stvaranje sveta. Postavio je dvanaest stubova na koje je posle naslonio nebeski svod. Iskovao je zvezde. Zvezdano nebo je zapravo točak koje obrće Svarogov brat Perun i sadrži dvanaest zodijaka, koji simbolizuju dvanaest glavnih božanstava. Iskovao je Sunce i postavio ga je na nebo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prema legendi, kada je Svarog završio sa stvaranjem sveta, odveo je svoju ženu Boženu Vidu (prema nekim legendama njegova žena je bila Lada) na zemlju da joj pokaže svoje delo. Dok se Svarog divio svom delu, Vida je zaspala pod granama jednog stabla. Sanjala je kako svetom hode stvorenja slična Svarogu i njoj. . Kada se probudila, rekla je Svarogu šta je sanjala. Svarog joj odgovori da je i on mislio da upravljanje svetom prepusti zemaljskim bićima nalik na njih. Svarog ode do dva stabla i načini od njih ljude. Ti ljudi su bili su nemi i bez života. Jednom je Svarog udahnuo život, drugom Vida. Od hrasta kome je Svarog udahnuo život nastade muškarac, kome dadoše ime Dobravko, a od lipe kojoj je Vida udahnula život nastade mlada žena kojoj dadoše ime Ljubljanka. Svarog im je namenio dužnost da načine potomstvo koje će živeti na zemlji i koje će samo krojiti svoju sudbinu. Tako Svarog završi stvaranje sveta. Svarog je iskovao prvu burmu za bračni par i postao time zaštitinik braka. Naučio je ljude kako da obrađuju čelik.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prema nekim legendama Svarog je čekić upotrebio i pri stvaranju zemlje da bi Altirske planine prestale da rastu. Nakon toga, od iskri uzrokovanih udarcem po vrhu Altirskih planina nastali su mnogi bogovi.


Svaroga su zvali i Višnji ili Svevišnji (tako Srbi i dalje nazivaju sada hrišćanskog boga). Predstavljao je gospodara bogova i upravnika vasionskog poretka. Bio je gospodar Svarge. Reč Svarga, Swarga na sanskritu znači nebo, raj, nisko nebo. Svarga je u hinduizmu raj u kome borave pravični pre svoje reinkarnacije. Kod Slovena je Svarga predstavljala nešto poput sveta bogova i mrtvih, slično nordijskoj Valahali. Takodje se pominje Irij kao deo Svarge, što je predstavljao raj, odnosno vrtove u Svargi.
Vasiljev je izneo tezu o poreklu Svarogovog imena, koja jednostavno razdvaja ime Svarog na Svar (tj. Sunce) i –og (sufiks sa koji ima značenje mesta) što bi značilo da je Svarogov domen mesto na kom Sunce živi tj. Vaseljena. Time se naznačava i njegova uloga o čuvanju Vaseljenskog, odnosno poretka svemira i prirode.
Svarog je poštovan i kao bog Sunca, čuvar vatre i zaštitnik kovača. Međutim, uloge boga Sunca i boga vatre preuzimaju njegovi sinovi. Daždbog postaje bog Sunca, a Svarožić bog vatre i ognjšta (dokumentovano kod Istočnih Slovena). Ipak, nije sigurno da li je Svarožić jedno božanstvo ili predstavlja sve Svarogove sinove. Svarogova moć nad vatrom je identifikovana i kao generativna i seksualna moć vatre. Generativna, ona koja rađa, jer je on stvoritelj, a seksualni nagon i strasti imaju metaforične osobine vatre.
Svaroga je kao simbol predstavljao kolovrat, Slovenska svastika (simbol sunca) sa osam krakova. Na statuama Svarog je bio predstavljan sedeći, na prestolu, poput kralja. Na prsima je imao orla, a u rukama dva žezla koja su imala izgled Sunca. Na glavi je često imao šlem sa bivoljim rogovima. Ostali bogovi su bili ispred njega. Dan posvećen Svarogu je bio utorak. Najznačajniji praznik posvećen ovom božanstvu je padao verovatno na 22. decembar (doba zimskog sunovrata). Kasnije su mnogi običaji vezani za solarni kult, koji je pripisivan Svarogu, počeli da se praktikuju u doba Božića. Treba napomenuti da je datum Božića odrežđen prema rimskom prazniku koji se zvao Saturnalije, praznik posvećen bogu Saturnu, koji je trajao nekoliko dana i obuhvatao i zimsku kratkodnevnicu. Nakon zimske kratkodnevnice (24-25. decembar) Rimljani su u okviru Saturnalija slavili praznik posvećen nepobedivom Suncu i taj datum je uzet za dan Božića. Sami obredi koji se praktikuju na Badnji dan i Božić kod Srba i pojedinih drugih slovenskih naroda pokazuju koliko su ovi praznici bliski solarnom kultu. Sloveni su verovali da se u vreme zimske kratkodnevnice rađa mlado Sunce, koje je trebalo ojačati. Praktikuje se niz radnji, poput paljenja badnjaka i potpaljivanje grana šljiva uz rečenicu ,,Ja te potpalih, a ti da mi rodiš’’. Ova rečenica na prvi pogled izgleda kao da se bakljom koja se prinosi šljivi zapravo preti. Međutim bakljom se potpaljuje mlado Sunce i traži od njega da donese plodnost u sledećoj godini. Badnjakom se takođe ojačava Sunce i potpaljuje. A kako je Svarog solarno božanstvo, te sve radnje su namenjene njemu. Svarog i Svarožić su tu u odnosu velikog boga Sunca i malog božića Sunca. Na Božić se rađa Svarožić i počinje da jača. Samo ime Božić potiče od toga da se tad rađa mali bog. Kasnije je hrišćanstvo preuzelo taj termin da bi time označilo praznik posvećen rađanju Isusa, koji zapravo nije u potpunosti bog, već bogočovek. Takođe trebalo bi napomenuti da Sloveni smatraju Božić najznačajnijim praznikom, iako je ceo mit hrišćanstva zasnovan na Hristovom vaskrsnuću. Ovaj fenomen zapravo govori koliko je solarni kult kod Slovena ostao jak.
Svarog je posedovao i veliki kovački čekić. Takođe, Svarogovo kultno mesto bilo je i ognjište i uz njega su se često vršili obredi posvećeni Svarogu. Od životinja predstavljao ga je najčešće orao. Od biljaka bilo mu je posvećeno pre svega žito. U Svaroga su se Sloveni često kleli i ta reč je morala biti ispunjena. Sem toga, prilikom sklapanja bratstava, mira i drugih važnih društvenih i političkih dogovora, Sloveni su se zaklinjali Svarogom i Suncem. Reč data Svarogu je imala mnogo veće znaćenje od reči datih drugim bogovima. Verovatno je to zato što je Svarog bio ipak čuvar reda, kako nebeskog tako i zemaljskog.



Nikola Milošević/starisloveni.com








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Ned 14 Avg - 21:35

PERUN


Perun je bog pravde, rata i oruzja, groma i munje. Prikazivan kao sveto drvo - hrast, cije grane i kora predstavljaju zivi svijet nebo i zemlju, a korijenje podzemlje, svijet mrtvih.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stari Slaveni su vjerovali da grmljavina nastaje kada Perun izleti iz svojih dvora u kociji. Vjerovalo se je da se pojavljuje u proljece kako bi donio kisu, ucinio zemlju plodnom, otjerao oblake i donio suncevu svjetlost. Perunovo oruzje su strijele/munje.

Nosi sjekiru, a katkad i cekic. Sjekiru baca na zle ljude i duhove koja se uvijek vraca u njegovu ruku. Prikazivan je kao grub covjek s bakrenom bradom.

Prinosili su mu zivotinjske zrtve na svecane dane. Kada je zivotinja bila zrtvovana, vjernici su zivotinju trebali pojesti, jer je ona bila prozeta manom ili bozjom snagom, te će na taj nacin citava grupa biti obredno ojacana.

Njegovo ime nalazimo i u nazivu perunika (iris), katkad zvanoj i bogica (bozja biljka), za koju se vjerovalo da raste na mjestu gdje Perun udari munjom.

Perun je zamišljan kao grub čovek sa bradom koji živi na nebu. Smatralo se da on tokom oluja putuje po oblacima u svojoj kočiji i baca munje na Zemlju, a da grmljavina potiče od kloparanja točkova kočije. Perun je imao još jedno oružje, veoma neobično: mitske zlatne jabuke. U mnogim slovenskim izvorima zlatna jabuka je bila talisman potpunog uništenja. Delovi odeće govore da se radi o ratniku u oklopu, što je slučaj sa većinom slovenskih bogova. Postoje predstave Peruna sa kamenim maljem u ruci kojim gađa i pretvara u kamen sve čega se dotakne. Takođe, postoje predstave Peruna sa lukom, koji se nekad poistovećivao sa dugom, a kad bi njime gađao, strele bi se pretvarale u munje. U Perunovom vlasništvu bile su i zlatne jabuke. Na ovo ukazuju neke narodne pesme:


„... Te izvadi tri jabuke zlatne
I baci ih nebu u visine...
... Tri munje od neba pukoše
Jedna gađa dva djevera mlada,
Druga gađa pašu na dorinu,
Treća gađa svata šest stotina,
Ne uteče oka za svjedoka,
Ni da kaže, kako pogiboše.“


Osobine

Perun je bio i borac protiv suša. Jedna teorija govori da je on imao uticaja na kišu, a druga da je na kišu uticaj imala Dodola, Perunova žena. Bilo kako bilo, on je sigurno po tom pitanju mogao da učini mnogo.

Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Vezan je za pravdu kao i svako božanstvo koje je povezano sa planetarnom sferom Jupitera. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života krivokletnika, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka (Nestorova hronika, Sbornik Paisijev, Sofijski Sobor), pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu. Perun bi tako trebalo da kazni i prokune svakog ko bi prekršio ono što je dogovoreno.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bog gromovnik

Peruna kao boga neba ne treba mešati sa Svarogom (koji je takođe bog neba, ali u smislu Vasione), jer je njegov domen tzv. nisko nebo odnosno ono što je unutar Zemljine atmosfere. Prema tome u njegov domen spadaju oblaci, gromovi i padavine.

Primera o Perunovoj vezi sa gromom ima mnogo, ali to najbolje pokazuje primer iz Prekomurja gde se kaže: Perun je udario, sa značenjem Grom je udario. Među Srbima se smatralo da se ne valja krstiti dok grmi, jer bi se mogao privući grom.


Bog nepogoda i borac protiv suša

Perun je kao solarni bog proslavljan tokom leta, verovatno negde oko ilindana ako ne i na sam ilindan, kada suša već ozbiljno počinje da ugrožava useve zbog čega su mu se Sloveni i obraćali za pomoć. Njemu je posvećen ceo ciklus dodolskih običaja kojima je prizivana kiša koja je u to doba (tokom leta) najčešće bila strahovita oluja praćena munjama ili kao tzv. letnja kiša (koja se pojavi iznenada i traje vrlo kratko) koje je starim Slovenima morala delovati kao dar bogova.


„Da zarosi sitna rosa
oj dudula mili Bože!
Oj Ilija daj Bože daj!
Oj Ilija moj Perune!
Daj Bože daj, daj Ilija daj“
(Refren dodolske pesme iz okoline Gnjilana)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sveti Ilija kao Perun Gromovnik.

Sveti Ilija je po preuzimanju hrišćanstva preuzeo ulogu Peruna. Ova zamena počela je još sa prvim prodorom hrišćanstva među Slovene i može se nazvati opšteslovenskom. Sveti Ilija je odgovarao hrišćanskim misionarima zbog blizine datuma kada se proslavljao sa onim na koji se proslavljao Perun, a nije isključeno i da je proslava svetog Ilije pomerena na Perunov dan.

Sutradan ujutru Igor sazva (grčke) poslanike i ode na brdo na kojem je bio kip Perunov i tu položi zakletvu sa svim svojim glavarima koji behu nekršteni, a Rusi hrišćani položiše zakletvu u crkvi sv. Ilije.

(Iz Nestorove hronike, sklapanje mira između Rusa i Grka 945. godine.)

Četvrtak - Perunov dan

Perunu je, kao i ostalim bogovima gromovnicima indoevropskih mnogobožačkih vera, bio posvećen četvrtak koji se i dan danas među nekim Slovenima naziva perenden (perendean), perundan.

O vezi četvrtka i božanstava groma najbolje svedoče primeri iz evropskih jezika:

Donnerstag (nemački) od germanskog Donera (Donner).
Thursday (engleski) od nordijskog Tora (Thor).
Jeudi (latinski) od latinskog Jupitera (Jupiter).

Hrast i perunika - Perunove biljke

Hrast je drvo posvećeno Perunu, jer se verovalo da grom najčešće u njega udara, a ostaci ovoga se i dan danas mogu videti širom Srbije jer su hrastovi najčešće birani za drva zapise. Ostale je zabeleženo da su u Perunovim svetilištima gorele večne vatre koje su održavane hrastovinom, a onoga kome bi se ta vatra ugasila čekala je smrtna kazna. Ovaj običaj vuče korene iz davnina, još iz vremena kada ljudi još nisu znali sami da zapale vatru, već su se morali oslanjati na tzv. nebesku vatru (udar groma) koja je verovatno udarala najčešće u hrast, nakon čega su ljudi bili primorani da je održavaju da bi sebi olakšali opstanak.

Drvo, hrast, u kome boravi gromovnik se u Srba zove grm. Tako se i ogroman hrast ispod koga se okupiše ustanici da se 23. aprila 1815. (po starom kalendaru) podignu protiv Turaka zove takovski grm. No njega jednog dana udari grom i rascepi na pola, te sad na njegovom mestu stoji spomen Knjazu Milošu i ove reči uklesane:


„Ovaj grm će vreme da osuši
I kameni stub će da poruši
Ali Srbija večito ostaće
I Miloša ime spominjaće“


Grmovi su imali značajnu ulogu u životu Srba. Stoga ne čudi što su se ispod njih održavali sabori, okupljali hajduci i ustanici (Takovski grm, Kočin grm, Hrast u Lipovcu, Viševcu, Markovcu). Danas u Šumadiji ima još oko 50 grmova sa obimom stabla preko 4 m i starošću preko 200 godina.

Perunika ili Bogiša je usko vezana sa Perunom na šta ukazuju i njeni nazivi. Ova veza se vidi u običaju zvanom Bogiša zabeleženom u Dubrovniku u kom se osveštava perunika ili bogiša koja se nakon toga čuva u kući da bi je štitila od groma i da bi se njom lečili bolesnici.
[uredi] Nestorova hronika o Perunovom kumiru kod Kijeva

O postavljanju:

„980. godine postavi Veliki Knez Vladimir idole na brdu više svoga dvora u Kijevu: Peruna sa srebrnom glavom i zlatnom bradom, i Horsa i Dažboga i Striboga i Semargla i Mokošu.“


O rušenju:

„988. godine zapovedi Knez Vladimir da privežu Peruna konju za rep, i da ga tako svuku do ispod Boričeva u potok; zatim naredi dvanaestorici ljudi, da ga tuku batinama. Dok su ga oni tako vukli potokom, nekršteni narod nad njim plakahu... pošto su Perunov kip dovukli do Dnjepra, bace ga u vodu. Vladimir je rekao svojim slugama: Ako se gde zaustavi odgurnite ga od obale dok ne prođe vodopad, a onda ga ostavite. Vetar ga donese do jedne obale, koja se od tada prozva Perunova obala, i koja i danas nosi to ime.“



wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Uto 16 Avg - 1:28

Poruka caru s neba



MILANSKIM ediktom iz 313. godine, hrišćanstvo je postalo slobodna religija u Rimskom carstvu. Motiv za priznavanje hrišćanstva, prema verovanju, nalazio se u tome što je tadašnji imperator Konstantin Veliki (306-337) u odlučujućim bitkama “pobeđivao u znaku krsta”. Legenda kaže da se uoči čuvene Milvijanske bitke, sa daleko moćnijim neprijateljom Maksencijem, na nebu pojavio svetlosni krst sa porukom: “Sa ovim znakom pobeđuješ“. Posle pobede, Konstantin je proglasio mir u celom svetu.

U vreme ovih događaja hrišćanstvo je bilo izuzetno rasprostranjeno. Mnogi hrišćani imali su ključne položaje u državi, mada su se izlagali opasnosti od progona. Prema kasnijim tumačenjima, Konstantin je dozvolio hrišćansku veroispovest, zato što nije želeo sukob sa njima. Konstantin je upamćen i po Prvom vaseljenskom saboru, održanom u Nikeji 325, na kojem su se crkve prvi put dogovorile o hrišćanskoj dogmi. Saborom je hrišćanstvo prvi put postalo zvanična religija, a Konstantin dobio reputaciju “prvog hrišćanskog cara”.
Godine 313. u Mediolanumu (Milano) su se sastala dva preostala vladara imperije - Konstantin i Licinije, kako bi se dogovorili o daljem savezu. Tada usvajaju Milanski edikt. Prof. dr Aleksandar Jovanović ukazuje da postoje mnogobrojne nedoumice oko ovog dokumenta, pa, čak, i mogućnost da je predstavljao dopis razaslat upravnicima provincija: “Edikt je možda fikcija, ali činjenica na koju se odnosi jeste neprikosnovena.” To potvrđuje i Licinijev opis ovog događaja: “Kada smo se ja Konstantin Avgust i ja Licinije Avgust sreli u Mediolanumu pod srećnim znakom i započeli diskusiju o svemu što se tiče opšte dobrobiti i bezbednosti, procenili smo da se ono što će biti najvažnije za većinu ljudi odnosi na regulisanje bogosluženja: treba da damo pravo hrišćanima i svima ostalima da slobodno slede bilo koje pravilo vere koje odaberu, tako da koje god božanstvo bilo ustoličeno na nebu, može da bude naklonjeno nama i svima onima koji su pod našom vlašću.”

Konstantin je postepeno prihvatio hrišćanstvo. Posle faze obožavanja Apolona, okružuje se hrišćanskim biskupima, daje posebne povlastice crkvi, gradi hrišćanske hramove. Do te mere se udaljio od paganstva, da je prilikom proslave svog jubileja odbio da se popne na Kapitol da bi podneo žrtve pred hramom Jupitera. Toliko je promenio religijsku politiku da 319. godine objavljuje Edikt o poštovanju paganskih vera. To se ranije podrazumevalo. Sve dok nije pobedio Licinija (koji se okrenuo protiv njega) i postao jedini vladar imperije (326. godine), njegova politika prema paganima bila je promenljiva. Posle toga, jednom vladaru, bila je potrebna jedna vera!

Časni krst

Konstantin je bio energičan, hrabar i popularan vojskovođa. Ratovao je na mnogim frontovima - više puta je pobedio Franke, Alemene, Sarmate i Gote. Postoji legenda prema kojoj je, pored Časnog krsta koji je pronašla njegova majka Jelena, još jedna relikvija, vezana za Hristovo raspeće, dospela do njega. To je koplje sudbine, kojim je rimski centurion Gaj Kasije, kasnije sveti Longin, ne mogavši da podnese Isusove užasne muke, kratkim zamahom prekratio dramu. Za onog ko ga poseduje, govorilo se da drži sudbinu čovečanstva. Po predanju, Konstantin se ove relikvije dokopao pobedom nad komandantom tebanske legije Mauricijusom. Kažu da je koplje nosio u svim pobedonosnim bitkama i da je njime mahao na Saboru u Nikeji. Zapisano je da je govorio: “Sledim njegove stope i vidim ga hoda ispred mene”. Godine 321, 7. marta, Konstantin je doneo zakon: Nedelja je proglašena za dan odmora! Jedna od njegovih odluka bila je i da se ukinu gladijatorske borbe.

Stolujući u Sirmijumu (321-326) planirao je da tu sagradi novi grad, ali ga je močvarno tle odgovorilo od te namere. Događaj koji je usledio, verovatno je još više uticao da odustane. Pogubio je svog sina Krispa. Navodno, razlog je bila urota, koja nikad nije dokazana. Potom je ubio i njegovu maćehu i svoju suprugu Faustu, okrivljujući je za Krispovo smaknuće. Posle njihove smrti, odlučio je da podigne novu prestonicu. Izabrao je mesto Vizantion na Bosforu. Budućem Carigradu (Konstantinopolju) postavljen je temelj 4. novembra 326. godine.

Carska riznica

Konstantinove ambicije u pogledu završetka gradnje bile su velike. Želeo je da u godini posvećenja grada proslavi dvadesetpetogodišnjicu dolaska na vlast. Sagradio je sve ono što je potrebno velelepnoj prestonici - carsku palatu, trgove, hramove, kupatila, javne zgrade. Tu su bile i bazilike, svetilišta - hrišćanska i paganska. Doneo je najlepša umetnička dela iz svih delova carstva. Prenet je stub iz Delfa, koji su Grci podigli u znak pobede nad Persijancima kod Plateje 479. godine p.n.e. Stub je kasnije postao simbol otpora grada protiv Turaka. Na velikom trgu Filadelfion stajala je skulptura četiri nekadašnja tetrarha, kojom je Konstantin želeo da naglasi nastavak tetrarhije. Ukradena je i preneta u Veneciju 1204. godine. Od tada se nalazi tamo.

Posle samo četiri godine gradnje, Konstantinopolj je završen. Posvećenje grada usledilo je 11. maja 330. godine, a proslava 25-godišnjice Konstantinove vladavine 25. jula iste godine.

Nekoliko godina pred smrt, na uzvišenju koje nadvisuje ceo grad, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola. Tražio je da se pronađu mošti svih 12 apostola i da se sahrane u crkvi. U centru ovog zdanja predvideo je spostveni grob na kome bi pisalo: “Konstantin - jednak apostolima”.
Mnogobrojni spomenici i građevine sa našeg tla, neposredno ili posredno su povezani sa Konstantinom. To se posebno odnosi na njegov rodni Nais, koji je prema svedočanstvu “veličanstveno ukrasio”, tako da se kasnijim vizantijskim hroničarima grad činio Konstantinovom zadužbinom. Njegov carski kompleks Medijana po svom bogatstvu mogao je da se meri sa najvećim carskim rezidencijama tog doba. Dosadašnjim istraživanjima otkriveno je osamdesetak zgrada, među kojima su bile i raskošne vile ukrašene vrhunskim mozaicima, šetalištima, sa fontanama i termama. Konstantinov rodni grad bio je u rangu njegove prestonice - Konstantinopolja. Medijana je dugo skrivala mozaik izuzetne lepote.



novosti.rs








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pon 5 Sep - 13:34

Rusalke


    Rusalke su ženski vodeni demoni. Obično su zamišljane kao lepe devojke, duge, riđe, raspletene kose.  Nisu nosile nikakvu odeću. Rusalka postaje devojka koja je utopljena, a u nekim oblastima se smatra da su to devojke utopljene pred svoju svadbu ili one koje nisu imale pogrebni obred. Boravile su u blizini reka i to samo za vreme takozvane Rusalne nedelje – Trojičke nedelje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

      Rusalke su ziveli pod vodom, u dvorcima. Bile su pod vlašću Vodenog Duha. Rusalke su imale svoju caricu, koja ih je predvodila na put na kopno i koja se vozila u zlatnim kočijama. Prizivala je ostale rusalke trubom. Kraljica se zvala Diva,Divka, Divšina i Dana. To je bila carska kći koju je maćeha utopila. Izlaze iz vode samo za vreme Rusalne nedelje i to na nedelju dana. Bile su predane muzici, prevanju i igranju. Loše su raspoložene prema ljudima, a naročito ne vole žene. Ukoliko bi neko video rusalke, mogao bi ostati nem ili dobiti zanos igranja, koji se smatrao najgorom kaznom od rusalki. Pri ovom igranju bi dolazio zamor do smrti. Zanos igrom i pesmom bi trajao sve dok su rusalke na kopnu. O ovakvim zanosima svedoče i pisani dokumenti iz 14. veka. Takođe, smatralo se da rusalke donose mnoge neizlečive bolesti.  U vreme Rusalne nedelje ljudi su se držali određenih zabrana, kako ne bi uvredili rusalke ili došli s njima u dodir i tako dobili od njih neku kaznu. Bilo je zabranjeno peti se na drveće, jer se smatralo da dok su rusalke na kopnu da često borave u krošnjama drveća. Zabranjeno je bilo raditi u vinogradima ili raditi bilo kakav posao vezan za zamljoradnju. Rusalke su dolazile u vreme Rusalne nedelje da daju potrebnu vlagu poljima, tako da bi taj rad mogao da omete rusalke. Ovo je vazilo pogotovu za sredu u Rusalnoj nedelji. Smatralo se da tamo gde su rusalke igrale kolosve raste bujnije nego na drugim mestima. Zabranjeno je bilo ženama da peru i prosipaju vodu na bilo koji drugi način, jer bi to moglo uvrediti rusalke i one bi udavili te žene. Zabranjeno je bilo spavati na podu. Ova zabrana je vezana za verovanje da duša u toku sna napušta telo, pa bi u toku sna telo mogla zauzeti rusalka ili neki drugi duh. Tada bi ljudi postali opsednuti i kroz njih bi govorila rusalka. Nije trebalo u Rusalnoj nedelji šišati ovce jer bi ovce ,,ošantavile“ a ljude bi napala bolest zvana rusa. A i za druge bolesti koje su se dešavale u Rusalnoj nedelji se govorilo da je obolelog čoveka ,,uhvatila rusalija“. Ukoliko bi se sadila paprika ili paradajz u Rusalnoj nedelji verovalo se da će im opasti cvet i neće uspeti.

    Ukoliko bi neko morao da prekrši zbog nečeg zabrane, kao efikasno sredstvo protiv dejstva rusalki se smatrala trava pelin. U tom slučaju čovek bi sa sobom nosio pelin, koga su se rusalke plašile. Takođe, ukoliko čovek jede beli luk, se smatralo da neće moći doći pod dejstvo rusalki. U nekim krajevima su svaki dan tokom Rusalne nedelje ljudi jeli pelin. Takođe, kao zaštita je mogao da posluži magijski krug iscrtan nožem. Ukoliko bi neko video rusalke, a ne bi imao pelin kod sebe mogao je nožen na zemlji iscrtati krug, koji rusalke ne bi smele da pređu. Verovalo se da se rusalke plaše i noža.

    Rusalke su dolazile u utorak, čime je počinjala rusalna nedelja i povlačile su se sledećeg utorka. Priređivali su se obredi dočekivanja i izgnanja rusalki. Obično su u ovim obredima učestvovale žene, koje su u ritualne svrhe poistovećavane s rusalkama. Obredi u Rusalnoj nedelju su se zvali rusalje i kranjice. Sreda u Rusalnoj nedelji se nazivala kriva sreda. Verovalo se da sve što se zasadi te nedelje će rasti krivo i da će kasnije zakržljati. Četvrtak u rusalnoj nedelji se nazivao zeleni četvrtak. On se strogo praznovao i nije smelo ništa da se radi. U hrišćanstvu Rusalna nedelja je postala praznik Duhovi, odnosno konkretno praznik rusalije je preimenovan u duhovi. Duhovi su praznik koji ima mnogo paganske zaostavštvine, ali taj praznik ne traje čitavu nedelju. Rusalna (duhovska) nedelja predstavlja simbiozu hrišćanstva i paganizma. Praznovanje rusalija u Srbiji je prvi opisao Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homitijan kad je zabranjivao ovaj praznik.

    Po mestu stanovanja vile su se delile na primorkinje i zagorkinje, a rusalke kao vodeni demoni ili vile su dobile svoje ime od slovenskog ruslo – reka. Takođe one su imale riđu kosu, a za riđokose se i danas kaže da imaju rusu kosu. Kao što se ženama prema boji kose kaže da su plavuše ili crnke, rusalke su mogle biti mitska bića ruse kose.
    Kako su u matrijarhatu žene bili nosioci poslova u zemljoradnji, samo žene su mogle biti zadužene za plodnost zaseva. Tako su rusalke, po tradiciji, napuštale svoje vodena skrovišta i obilazile useve i škropile ih vlagom da bi usevi bili bolji. O tome svedoči i verovanje da je bilje bolje raslo na mestima gde su rusalke igrale.



wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Sangril ili sveti Gral   Čet 15 Sep - 12:47

[You must be registered and logged in to see this image.]

Priča o Sangrilu
ili svetom Gralu jedna je od najrasprostranjenijih srednjovekovnih legendi, a potiče od keltskih mitova. Po predanju, Gral je posuda korišćena za vreme Tajne večere, ali i posuda u koju se slila krv iz Hristove slabine, nakon što ga je probo jedan od stražara kako bi proverio da li je Isus zaista izdahnuo. Smatra se da ga je u Britaniju doneo Josif iz Arimateje, bogataš koji je sahranio Hrista i osnovao hrišćansko naselje u Glastonberiju. Posuda blagostanja i ponovnog rađanja se kasnije zagubila i odatle je potekla čuvena potraga za svetim Gralom koju su predvodili vitezovi kralja Artura.

Priča je sve više ličila na bajku kako je odmicalo vreme. Verovalo se da je pehar i dalje u Britaniji i da ga čuva Kralj ribara, koji je ranjen i nepokretan. Njegov oporavak zavisio je od uspešnosti okončanja potrage. Crkva, kao ni na ostale mirakule, nije blagonaklono gledala na te priče, ali mudro je dozvoljavala hrišćanske verzije keltskih mitova, koji imaju važno mesto u srednjovekovnoj imaginaciji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Грал или Сангрил, била је света посуда из мита о Артуру током средњег вијека. По предању то је била посуда из које је Исус пио током посљедње вечере. Такође се вјеровало да је у њу исцурила Исусуова крв послије убода копљем током распећа.
Њу је у Британију донио Јосиф из Ариматеје, богаташ који је сахранио Христа, или његов зет Брон са својим сином Аланом. Гарл је увијек био повезиван са раним хришћанским насеобинама у Гластонберију. Предмет који је повезан са Гралом било је копље. Сер Галахад је употребио своју магичну моћ како би излијечио мистериозног владара, „Обогаљеног краља“, који је лежао између живота и смрти у свом дворцу. Међутим, изгледа да је сер Персифал био први витез који је видио
Грал, а само у каснијим верзијама Галахад је постао једини који је био довољно вриједан да га у потпуности види у визији.


Грал је био изгубљен, али се вјеровало да је још увијек у Британији, па се претпостављало да је сакривен негдје у земљи због гријехова тог времена. Заиста, само присуство свете посуде било је довољно за већину витезова да започну праведан начин живота.

По свом невиђеном доласку у Камелот, витез сер Гавејн се заклео да ће пронаћи мјесто и сам Гарл за себе. Многи витезови Округлог стола су се заклели на сличан начин узнемиривши краља Артура, који се забринуо да ће тако изгубити најбоље борце. Али једини је сер Галахад успјешно обавио задатак и умро у миру. Пошто је држао Грал сопственим рукама, душа младог витеза напустила је тијело и „велики број анђела однио је на небо.“ Грал је без сумње представљао тијело и крв Исусову, пошто је Јосиф из Ариматеје користио Грал као дио сакраменета за сер Галахада, „који је дрхтао када се његово смртно тијело загледало у духовне ствари.“ Такође је речено да је сер Галахад био потомак истог Јосифа, „првог хришћснског бискупа.“

[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]



Ипак, остала је знатна количина келтске магије у овом хришћанском миту. Када се свети Грал, прекривен бијелим платном, појавио у Камелоту, испунио је одају краља Артура најљепшим мирисом, па су витезови Округлог стола јели и пили као никад раније. То је уствари био ништа друго до келтски колдрон благостања.  Када је, на крају потраге, Грал постао „тијело ашег господа“, оно што је сер Галахад , по наговору Јосифа из Ариматеје, узео из грала, осигурало је његов духовни опстанак. Ово очигледно посуђивање из келтске митологије значило је да црква никад није у потпуности прихватила Грал као хришћански симбол.

Велика поопуларност прича о Гралу приморала је цркву да покаже одређени степен толеранције, али су свештеници увијек били свјесни Гралове повезаности са прехришћанским светковинама.


[You must be registered and logged in to see this image.]











[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sre 5 Okt - 0:08

JEDNOROZI

Uprkos uvreženom mišljenju da jednorozi potiču iz evropskih mitologija, istina je nešto drugačija. Činjenica je da legende o jednorozima možemo pronaći širom sveta. O kojoj god da se kulturi radi, u pitanju je vitak, prelep beli konj sa spiralnim rogom na čelu. Ipak, naravno, postoje i neke razlike. Na Zapadu se uglavnom smatra prilično divljom životinjom koju je teško videti, a može biti i opasna po ljude. Naprotiv, na Orijentu je jednorog miran, nežan, a verovalo se i da predskazuje sreću. Izgled mu je i tamo manje-više isti kao u zapadnim varijantama s tim što je nešto manji i ima jareću bradicu. U Japanu ga nazivaju Kirin, a u Kini Kilin.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U evropskom predanju, jednoroga prvi put zatičemo kod grčkog istoričara Ktesiasa, 398. godine pre nove ere. Prema njemu, jednorozi su naseljavali Indiju. On ih je opisao kao ogromne bele konje sa crvenom glavom i plavim očima kao i sa rogom na čelu koji je dugačak oko pola metra. Proučavaoci smatraju da je on, čuvši priče raznih putnika, u mašti stvorio životinju koja je neka mešavina između nosoroga i antilope.

Uvreženo je verovanje da rog jednoroga ima isceliteljske moći. Ukoliko se samelje, njegov prah je sjajan protivotrov, a leči i mnoge zarazne bolesti. Povremeno se čak sreće i verovanje da vaskrsava mrtve. Smatra se da ova verovanja potiču iz jedne srednjovekovne legende po kojoj su se sve životinje jedne noći okupile oko jezera. Voda je bila otrovana i one nisu mogle da je piju sve dok se nije pojavio jednorog koji je jednostavno uronio svoj rog u jezero i voda je ponovo postala sveža i čista. Zbog ovoga su i mnogi vladari iz tog perioda organizovali prave hajke na jednoroge kako bi mogli da naprave sebi pehar od njihovog roga.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Smatralo se da jednorozi vode usamljenički život, da obitavaju u dubokim šumama u blizini neke vode u kojoj mogu da se ogledaju. Hrane se nežnim lišćem, a verovalo se i da su besmrtni, ali da imaju neprijatelje i mogu biti ubijeni. Njihovi glavni protivnici su, prema legendama, zmajevi, harpije i himere. Vekovima su simbol nevinosti, ali i iskrenosti te su ih mnoge srednjovekovne plemićke porodice stavljale na svoje grbove.

Istina o jednorogu


Njegov je mitoloski izgled ovakav: belo ili zagasito zuto krzno, vitko misicavo telo, kratka razigrana griva, hitrina i cilost u pokretima i, ono najvaznije, poduzi uvrnuti rog koji izrasta iznad ociju...

Kada bi uistinu na nasoj planeti ziveli jednorozi, oni bi verovatno na nas ostavljali veoma prijatan utisak. Elegantna zivotinja laganog hoda, vitkog tela, duge grive, ponosita vrata, plemenitih krupnih ociju. Hitra i neukrotiva. U svakom slucaju, jednorog zacelo ne bi ni izdaleka izazivao onakvo cudenje, kakvo je, u vreme osvajanja Australije, u 18. veku, izazivao kengur. Jer, ako se izuzme rog, jednorog je po svim ostalim telesnim karakteristikama, na ovim prostorima, uobicajna i vec videna zivotinja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zbog toga je umesno postaviti pitanje: da li je jednorog postojao u proslosti i otkud mitovi o njemu?

Na ovo je pitanje u opsirnoj temi pokusao da odgovori ugledni nemacki mesecnik "Peter Moosleitners Magazin", iz kojeg koristimo najzanimljivija saznanja.

Otkrice slovackih radnika

O jednorogu se pise vec vise od 3000 godina. Autori su najcesce ljudi od znanstvenog i drustvenog ugleda, kojima se mora verovati. U njihovim ocima, jednorog je uistinu postojao. I to ne samo u antickom vremenu, vec i mnogo kasnije. Cak i u dvadesetom veku!
Godine 1905, slovacki su radnici, prokopavajuci novo okno, u jednom rudniku, otkrili vise neobicnih zivotinjskih kostura za koje se pretpostavilo da su ostaci legendarnih jednoroga. Povod za takvu tvrdnju skrivao se u cinjenici da su neke od kostiju licile na duge, lako zakrivljene rogove. Glasina je bila tako uverljiva da su neki radnici zagonetne kosti krisom odneli kuci i pretvorili ih u prah, iskreno verujuci u drevna predanja da prah od jednorogova roga predstavlja lek cudesnih svojstava.
Kada je vest napokon stigla do sveucilisnog Instituta za istrazivanje starina, u selu je preostalo jos samo nekoliko neostecenih krivih kostiju. Znanstvenici su ih podvrgli temeljitoj analizi i uskoro dosli do nedvojbenog zakljucka: radilo se o kostima davno izumrlih mamuta!
Ali u proslosti je bilo i pojedinaca koji su se sreli sa zivim jednorozima.

Sto su videli nemacki hodocasnici?

Ktesias, glasoviti lecnik perzijskog suverena Artaxerxesa Mnemona, izvestava oko 400. godine pre nove ere, o pojavi nekog grozomornog rogatog bica koje zivi u Indiji, dok je najsvestraniji grcki filozof Aristotel (384-322. pr.n.e) opisivao jednoroga kao zivotinju, koja ima nerascepljena kopita.
Godine 1483. kroz Svetu su zemlju putovala trojica nemackih hodocasnika: otac Bernard Breidenbach iz Meinza sa svojim pratiocima, uglednim grofom Solmsom i fratrom Felixom Faberom.

U svom zanimljivom izvescu trojica hodocasnika se zaklinju kako su 20. rujna, dok su s jednog brezuljka blizu Sinajske gore, promatrali sasuseni pustinjski krajolik, u daljini ugledali neobicnu zivotinju. U pocetku su mislili da je rec o kamili, ali ih je njihov vodic, neki sinajski beduin, odmah ispravio, rekavsi da se radi o jednorogu! U svojim zabileskama s puta po Africi, jedan drugi svetski putnik i hodocasnik, Talijan Ludovico Barthema, tvrdi da je u etiopskom gradu Zeila video citavo krdo jednoroga, ali njihovom neobicnom izgledu nije posvetio niti jedan redak. Barthema je, takoder, tvrdio da je u svetom islamskom gradu Mecci (Saudijska Arabija) u jednom parku video dva jednoroga, poklon etiopskog suverena sultanu od Mecce. No, ono sto su videli drugi misionari, putopisci i istrazivaci prevazilazi i najuzbudljivije izvjestaje o postojanju jednoroga...


UMETNICKA VIZIJA:
Skladan, elegantan i ponosit, samo su neke od karakteristika o kojima se govori u prastarim legendama

SIMBOL NEUKROTIVOSTI I SLOBODE:
Price o jednorogu zabilezene su i u najstarijem epu Mahabharati, a izvestaji antickih istoricara, hodocasnika i putopisaca govore o zivotinji kojoj je nemoguce prici.



domaci.de








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sre 26 Okt - 10:07


Davo u telu kraljice


Na području Fenikije, početkom 9. veka pne cvetalo je snažno carstvo. Vladar Tira Etval uspeo je da znatno proširi granice svoje zemlje. U Bibliji se pominje kao sidonski car jer je ovaj važan grad bio pod njegovom kontrolom, kao i skoro čitavo područje Fenikije. Njegova ćerka Jezavelja otelotvorenje je zlog i podmuklog biblijskog ženskog lika. O njoj u Starom zavert govore Prva i Druga knjiga o carevima

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jezavelja je bila žena Ahava, kralja Izraela od 869. do 850. godine. U to vreme, došlo je do podele ranije jedinstvene države na Izrael i Judeju. Feničanska princeza sledila je božanstva iz svoje zemlje, pre svega Vaala, što je kolokvijalni naziv za Hadada, semitsko božanstvo kiše, gromova i plodnosti. Iz ugla biblijskih autora, strana kraljica koja obožava idole najveća je pretnja očuvanju monoteizma i vere u pravog
Boga. Čak je, možda, Jezavelja bila i sveštenica feničanskog panteona.

Pod njenim uticajem, kralj Ahav je gradio svetilište za Vaala u Samariji jer je ona ostala dosledna svom verovanju i odbila je svaku pomisao da primi veru i shvatanja muževljeve sredine.


Politički brak Ahava i Jezavelje doneo je ogromnu trgovinsku i bezbednosnu korist. Izrael je dobio pristup feničanskim lukama a Feničani ka važnim putevima. Ali Izraelićani nisu blagonaklono gledali na mešovite brakove, pogotovo između pripadnika toliko različitih kultura. Jezavelja je, međutim, želela da iskoreni jevrejsku veru pa je pobila mnoge proroke dok je stotinu njih spasao Avdija, upravnik dvora kralja Ahava.

Zatim je na scenu stupio prorok Ilija, izazvavši stotine Vaalovih proroka da dođu na planinski venac Karmel, u severnom Izraelu. Ilija je uspeo da umoli Boga da žrtveni bik bude spaljen a da on sam ne zapali vatru, što nije pošlo za rukom Vaalovim
paganskim sveštenicima. Time je narodu dokazao postojanje jedinog pravog
Boga. Zatim su svi Valovi proroci, po Ilijinom naređenju, poklani.
Prema biblijskom tekstu, bilo je 850 starešina feničanskih kultova koje je sledila i Jezavelja. Izvodili su bizarne rituale, padali u ekstazu - ali im to nije pomoglo do dozovu svog boga. Jezavelja je bila odsutna tokom ovih zbivanja.

Nagrada za Ilijine postupke ogleda se u kiši kojom je Bog okončao dugogodišnju sušu. Ljutita Jezavelja, pošto je od supruga Ahava saznala šta se zbilo, zapretila je Iliji da će ga stići ista sudbina kao i njene paganske proroke. Uplašeni Ilija se sklonio na planinu Horiv za koju mnogi veruju da je Sinaj.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Karakter ove opasne žene rasvetljava i slučaj Navuteja koji je držao vinograd pokraj kraljevske palate. Navutej je odbio ponudu kralja Ahava da proda svoj vinograd, na šta je imao pravo prema verskim zakonima. Ahavu je ovo teško palo jer je planirao da taj vinograd uklopi u celinu dvorskog kompleksa. Ali, Jezavelja se pokazala daleko energičnijom i preduzimljivijom od supruga. Ona je osmislila zaveru kako bi Navutej bio ubijen, čime je omogućeno preuzimanje vinograda. To joj je i pošlo za rukom i kraljev hir da se dočepa zemlje odneo je prevagu nad verskim pravom Jevreja. Ovo je bilo u skladu sa feničanskim običajima ali nikakoi sa poretkom države u kojoj je postala kraljica.

Posle svih ovih zbivanja ponovo se pojavljuje prorok Ilija koji, pri susretu sa Ahavom, predviđa da će Jezavelju prožderati psi. Nakon što je Ahav umro, kratko je vladao Ohozija koji je takođe ubrzo preminuo i na presto je došao Joram. Oba ova vladara bili su Jezaveljini sinovi sa Ahavom. Prorok Jelisije je, međutim, naredio jednom od svojih sledbenika da miripomaže Juja za kralja Izraela, što je pandan krunisanju u kasnijim vremenima. Juj je pre toga bio starešina u Joramovoj vojsci.

Juju je naređeno da istrebi potomke Ahava i Jezavelje, što je osveta za Jezaveljine grehe. On je pogubio Jorama strelom a telo ostavio na Navotejevoj zemlji. Juj je okarakterisao Jezavelju kao ženu lakog morala koja se bavi vradžbinama. Do današnjihg dana ona je doživljavana kao razvratnica i na taj način predstavljena u
raznim umetničkim delima. U Bibliji se ovako gledište ne potkrepljuje primerima. Čak se vidi njena odanost suprugu Ahavu.

Kada je Juj pošao da je ubije, nije pobegla niti pokušala da to izbegne već se mirno ulepšavala i gledala kroz prozor. Prema nekim tumačenjima, ona je to činila da bi zavela Juja i obezbedila sebi mirnu budućnost kao deo njegovog harema.

Kada je Juj ušao, Jezavelja je počela da mu se ruga poredeći ga sa uzurpatorskim kraljem Zimirijem koji je vladao samo sedam dana pošto je prethodno ubio kralja Ilu. Ovo demantuje teoriju da je pokušala da zavede Juja i napravi paralelu sa ubistvom
svog sina Jorama. Zatim je došlo do bacanja Jezavelje kroz prozor. Jujovo naređenje su izvršili njeni evnusi. Potom je sledilo naređenje da je sahrane. Ali, bilo je suviše kasno jer su psi pojeli najveći deo tela.

Uprkos mračnoj predstavi Jezavelje u Bibliji,ne sme se izgubiti iz vida njeno dostojanstveno držanje pred neizbežnu smrt a zapostavlja se u velikoj meri Ahavova krivica i sve prebacuje na uticaj žene. Nađen je veliki broj pečata sa natpisima na hebrejskom. Od hiljada ovakvih predmeta svega 35 pripada ženama, što proizlazi iz
patrijarhalne prirode tadašnjeg društva.

Neki naučnici smatraju da je i Jezavelja imala svoj pečat. Početkom šezdesetih godina prošlog veka, pažnju stručne javnosti privukao je pečat čiji je izgled objavljen u jednom od vodećih izraelskih arheoloških časopisa. Na pečatu je slovima hebrejskog jezika pisalo Jezaveljino ima ali je veći broj arheologa ostao skeptičan da je reč o kraljici iz Biblije.

Kasnije paleografske analize pokazale su da ima određenih razlika u pisanju imena u Svetom pismu i na pečatu. To su razlike oko pravila pisanja za grleni izgovor. Pečat je luksuznog izgleda, veličine oko 3 cm od vrha do dna. Ima egipatske simbole koje su
koristili i Feničani. Deo pečata je oštećen. Po jednoj hipotezi, u tom oštećenom delu su slova koja nedostaju da bi se to poklapalo sa Jezaveljinim imenom u Bibliji. Pečat ukazuje na kraljičine težnje da imabožanski status što je u velikoj meri uzrok složenog religijskog sukoba vezanog za Jezavelju.

Oliver Klajn

izvor:planeta.org.rs
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Sub 28 Jan - 17:07

Legenda o kedru

[You must be registered and logged in to see this image.]


O kedru postoji jedna prelepa altajska legenda...
...Žitelji Altaja imali su veoma poseban odnos prema kedru. To drvo smatrali su božanskim i čuvali su ga. A kada su se pod njim odmarali, ili noćili, trudili bi se da ga nikako ne povrede. To nimalo nije iznenadujuce. Kedar je drvo koje ih je hranilo, oblačilo, grejalo i pouzdano čuvalo od nepogoda. Kedar - je živo biće...

...Nekada davno, vraćajući se iz lova kroz tihu, kedrovu tajgu, umorni lovac se ispružio ispod starog razgranatog kedra i zaspao. Taj kedar je bio toliko star, da je sav bio u vijugama i izbočinama, prekriven mahovinom, i čvornovatih grana, a na zemlji, ispod krošnje, nalazile su se četine koje su otpadala godinama... Lovac je bio toliko umoran da nije čak ni razvukao šator, niti je spremao hranu. Legao je na predivnu postelju od četina i čvrsto zaspao.

Pre nego što je svanulo, probudi ga nečiji jecaj i tihi razgovor. Lovac se iznenadi, i poče da osluškuje. To je bio razgovor između starog kedra, i još jednog, ali mladog koji je rastao pored njega. Stari kedar je jecao, žaleći se mladom, kako ga je snaga napustila i kako ne može više da se drži.

Mladi kedar ga tobože zapanjeno upita: "Pa, što ne padaš, o tome si mi juče govorio?!". "Da, - odgovori stari kedar, - juče sam se sasvim pripremio da padnem, ali ispod mene je legao da spava umorni čovek. Mogao bih da ga ubijem".

Iznenađenom lovcu kome bi žao starog kedra, ustade, čvrsto zagrli nekada snažno stablo, zahvali mu za gostoprimstvo, i pomeri se u stranu.

Zaljulja se stari kedar i sa uzdahom olakšanja pade na zemlju. Još jednom mu se pokloni lovac i produži dalje...

Od davnih vremena priča se o Drvu Sveta, čije korenje učvršćuje zemlju i umiva se u svetim vodama podzemnog carstva, a čije stablo obavija zmija - simbol spiralnog kretanja energije, dok mu je krošnja usmerena ka Kosmosu...

U najstarijoj nama poznatoj civilizaciji, kod Sumera - to drvo je kedar.

Majka sveta reče Tvorcu: "Iskre Ognja Tvog Duha mogu da pruže spasenje, ali ko će ih sakupiti i omogućiti nam da ih upotrebimo?" Tvorac odgovori: "Drveće i trave će sačuvati iskre moje, ali kad iskre otpadnu, neka Kedar i njegove sestre u toku cele godine čuvaju prijemnike Ognja"...

Kedar, kao Sveto Drvo Života - poštovala je najstarija, najzagonentnija i izgubljena u stolećima civilizacija, koja je dala život celom savremenom svetu - civilizacija Sumera.

Nositelji tajnih sakralnih znanja Sumera, verovali su da je Bog stvorio kedar kao simbol moći, veličine i besmrtnosti koji bi služio kao sakupljač kosmičke energije na Zemlji. I zbog toga je on dobio sveto pravo da ima različita lična imena u zavisnosti od mesta na kom raste i od namene - religiozne, izleciteljske, građevinske, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji i od zlata. Sve to potvrđuju glinene tablice stare oko 7000 godina koje su pronađene u arheološkim iskopinama starog sumerskog carstva.

Glava sumerskog panteona, Bog Ea, koji je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari dostojnom čoveku. A najvažnije što je darovao ljudima - bio je Život. Njemu su pripadali svi plemeniti metali, i njega su smatrali za pokrovitelja kovača, zanatlija, kulture, umetnosti i nauke. Takav je bio i Kedar - pored Ea, i on je označavao lepotu (voda je kod Sumera označavala nešto veličanstveno i prelepo), stabilnost, besmrtnost (neki Kedrovi mogu da žive i do 2000 godina), zdravlje (tj. život), snagu, procvat (razvoj kulture, umetnosti i nauke), božanski ponos i veličinu. Potražnja kedra u Starom svetu bila je tako velika, da se u najstarijem "Epu o Gilgamešu", pominje čudovište, koje čuva kedrovu šumu od onostranih nasrtaja. Božansku kedrovu štafetu Sumeri su preneli i na druge narode.

Drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 - 1350 godina p.n.e.), a takođe i mnogobrojni predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra.
Iako su ta otkrića stara više od tri hiljade godina, iznenađujuće je da su ostali u odličnom stanju jer nije samo sačuvana struktura napravljena od drveta, nego i suptilni, nežni miris. U Starom Egiptu, kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Zahvaljujući kedrovom ulju, sve do danas su se sačuvali neprocenjiv egipatski papirus.

Feničani su od kedra gradili galije, a i Asirci su ga takođe koristili. Flotu od kedra je izgradio i legendarni biblijski car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram i svoj ogromni carski dvorac napravio samo od kedra, a za taj dragoceni materijal je morao da da dvadeset gradova. Drvo gofer, od koga je Noje izgradio svoj kovčeg - u stvari je bio kedar sa Bahreinskih ostrva.

Neminovni atribut posvećivanja careva stare Iranske države, Horasane, bila je čaša kedrove smole. Kod druida, tajanstvenih šumskih, keltskih, paganskih


[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Mitovi i legende
» Mitoloska bica.mitovi i legende
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
» Mitovi o psima
» Mitovi i legende
Strana 1 od 9Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-