Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Emili Dikinson

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 8:59

Emili Dikinson


1830-1886

Postoji samo jedna fotografija Emily Dickinson, na kojoj je otprilike 17 godina stara, jedna vrste protofotografije iz 1848. (Jedini kengur među svim tim lepim devojkama, kako opisuje samu sebe Emily). Niko više ne zna kako je izgledala kao odrasla osoba, a poslednje dve decenije života samo je najbliža porodica bila u prilici da vidi njeno lice. Emily Dickinson se rodila 1830. godine i umrla 1886 godine. Čitavog života je stanovala u Amherstu, u državi Massachusetts. U roditeljskoj kuci nađena je književna produkcija od oko 1775 pesama i ogroman broj pisama.


Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile 'priređene' od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše 'šašav' materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ''The Single Hound'', u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima.

Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Redigovala ih je Susanina ćerka, Martha Dickinson Bianchi, koja je objavila i druge knjige izbora poezije i pisama, snabdevene biografskim sećanjima na mističnu i doživotnu ljubavnu patnju. Taj sentimentalistički pogled na pisanje Dickinsonove javlja se po svemu sudeći na osnovu brataničinog administratiranja književnog stvaralaštva. Istinski prodor u stvaralaštvo Emily Dickinson došao je izmedu 1920. i 1930. kada su kriticari otkrili kako grublju tako isto prefinjeniju pesnikinju. Kada je Thomas H. Johnson izdao ''The Complete Poems'' 1955, pesme su bile neredigovane. Samim tim je postala vidljiva fragmentarnost i formalna 'iskrivljenost'. Granica između nacrta, beleški, vežbi i gotovih pesama je često nejasna kod Dickinsonove. Možda su stoga toliki pokušali da nadu nove, do sada skrivene pesme u njenom književom stvaralaštvu; u jednoj nedavno objavljenoj knjizi je inventivni urednik izvadio sekvence iz pisama Emily Dickinson i sastavio ih kao pesme. Numerisanje pesama potiče iz izdanja Thomasa H. Johnsona. Različita datiranja pesama se zasnivaju na proučavanjima rukopisa. Johnson je uredio i sabrana pisma Dickinsonove 1958. godine.

'Tajno' i ambiciozno književno stvaralaštvo Emily Dickinson ušlo je u značajnu fazu u periodu od 1858. do 1864. god. U tom razmeđu ona nije bila samo izrazito produktivna, već je stvorila i samosvojan poetski izraz. U to vreme počela je da se izoluje. Od 1850. veoma retko je izlazila iz kuće. Neminovno se postavlja pitanje da li je povučenost Dickinsonove bio znak bolesti. Ali je takođe jednako značajno pitanja nije li joj izolacija omogućila da bude spisateljka. Pošto poezija Dickinsonove ustanovljava poetski univerzum koji u bukvalnom smislu izgleda kao da je iz 'drugog sveta', vredi li isticati da su ove sveobuhvatne pesme plod izolovanja od drugih ljudi. Delimično je to spisateljska izolacija, slična na primer onoj koja je poznata kod Montaignea ili Emanuela Kanta. Izolacija Dickinsonove sadrži drugačiji, možda introvertniji pogled na svet. Ptice na drveću, pčele u bašti ili odeća dečaka koji se udavio pročišćavaju se opisima ljudskog mozga kao nadzemaljskog scenarija, promišljanja Shakespearea kao protokoliste čovečanstva i shvatanje sećanja kao podzemnog staništa.

Kako čitamo Emily Dickinson? Čuveni portret u pesmi Inger Hagerup (norveška pesnikinja), napisanoj oko 1951, govori o dvostrukoj ulozi koja je dodeljena Dickinsonovoj. S jedne strane draga sestra, poslušna ćerka, s druge strane hladni hirurg koji reže svoj sopstveni goli bol. Ova pesma govori o sučeljenosti potpune anonimnosti života i snažne izražajne forme u pesmama koje ostavila za sobom.

Emily Dickinson, koja je po mnogo čemu živela u skladu sa svojim vremenom i svojom klasom - time što je živela povučeno u kuci svog detinjstva - pokazala je svojim pisanjem da je bilo nemoguće izdržati unutar tih uskih granica. Tako se pesme mogu čitati kao 'noćna strana' Dickinsonove, ali i noćna strana ženskosti. Ali ovakvim poređenjem rizikujemo da pojednostavimo pesme. Jer najvrednije u pesmama Dickinsonove jeste kako suvereno nadilaze poznate kategerije i misaone obrasce.

Emily Dickinson je suberzivan pesnik jer preuzima i radikalno ponovo definiše ustanovljeni književni univerzum svog vremena. Kod Dickinsonove se seku religiozne, prirodnonaučne i uzvišeno književne stilske osobine nadvikujući i presecajuci jedne druge. Bitno razliciti tipovi materijala bivaju pricvršceni zajedno dickinsonovskom jezičkom mašinom: skupština se poredi sa nervima, mozak sa nebesima, utopija sa topografijom, i rascep u mozgu sa nerazmrsivim klupčetom. Pesme prave snažan i nepredvidljiv skok između apstraktnog i konkretnog, skladnog i nezgrapnog, profanog i sakralnog. Dickinsonova je podjednako ekstremno senzualna i ekstremno duhovna. To protivljenje da se podredi tradicionalnom jeziku i hijerarhijskim sistemima izrasta u ambiciozan i samosvojan književni projekat. Pesme iskaču iz sebe samih. Stoga je možda Emily Dickinson bila viđena više kao odstupanje, raskid, nego obnova tradicije.

Prema Haroldu Bloomu, nemoguce nam je da prihvatimo Dickinson; poetska prosudivanja se krecu na tako visokom nivou, piše Bloom, da je nemoguce uciniti Dickinsonovu delom naše kulture. A hrabra, ali sklona efektima, istoricarka kulture Camille Paglia prikazuje Dickinsonovu kao ženskog De Sada, vampira, prilagodenog radikalnim osamdesetim godinama: dosadno perverznim u leopradovskim mini suknjama.

Feministicke književne teoreticarke Sandra Gilbert i Susan Gubar su u svojoj prvoj obuhvatnoj studiji o velikim ženskim književnim delima The Madwoman in the Attic, 1979, smatrale da njena poezija - a u izvesnoj meri njena biografija takode - mogu da se shvate kao inscenacija, varijacija samodokazivacke drame kroz koju prolazi svaki (narocito ako je žena) pisac. Gilbert i Guber smatraju da je Dickinsonova pisala u periodu kada je nedostatak ženskih primera i tradicije bio kritican. Nasuprot muškim piscima koji su se utemeljivali kao pisci kroz književna oceubistva, morale su ženske spisateljke da uđu u tradiciju 'sa strane'. Takode, da bi izbegla da piše u senci svojih muških prethodnika, piše Emily Dickinson u svetlu jednog drugačijeg sunca. ''I' am nobody! Who are you?'' Jedna samoponištavajuća izjava ''ja sam niko'' dobija dugo značenje kada je prati pitanje ''ko si ti?''. Takva molba sadrži samosvojan način da se bude niko. Otuda nije dalek put do teatralne Dickinson, koja potpisuje svoja pisma sa 'brat Emily', 'Čika Emily', 'Daisy' ili samo 'Dickinson'.

Veoma često ukazuju pesme na nešto što se ne može prikazati u jeziku, abstraktnu tačku ili nejasno jezgro, kao kad jedno umiruće oko biva ponovo napunjeno a da ne cikne šta to bi - blagosloveno da se gleda.

To može da deluje metafizički, ali je ipak suviše kriptično da bi se čitalo kao religiozna čežnja. Može izgledati kao da se desio preokret [unutar pesme] od impulsa da se piše do završene pesme. Misao se pobunila protiv sebe same, tako da se ono na šta pesma referira gubi. Ono što ostaje jeste jezik koji pokazuje na nešto što ne znamo šta je, nešto što se može pojmiti zamenicom 'it' (to): ''To je bez greške, bez nedostatka - ali veliko - nepovredivo - gorelo je dalje - razrešilo se - i izgubilo se za čovečanstvo''.

Jednovremeno čini Dickinsonova to u-topijsko topičnim; ona ilustruje izraze kao 'Večnost', 'Um', 'Raj'. Pojmovi postaju konkretni u toj meri da pojedine pesme nastoje da rasprave njihovo geografsko mesto u odnosu jednih prema drugima. To apstraktno je bez tela, bez vidljivog oblika, ali Dickinsonova koristi apstraktne pojmove kao da svaki od njih pokazuje na određeno mesto u mozgu; mesto ili oblast koje može da se pokaže, disecira, iseče. Ako je tačno, kako neki smatraju, da umetničko delo postavlja pravila za nešto što još ne postoji, onda su pesme Emily Dickinson ugledan primer za to.



Tone Hodnebo

Sa norveškog: Nataša Popivoda Endresen

















Poslednji izmenio wild filly dana Sre 21 Sep - 9:02, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 8:59

Postoji još jedno nebo

Postoji još jedno nebo
uvek mirno, plavo, vedro,
postoji još jedno sunce
i kroz njega tame zrnce.
Zaboravi sušne šume, Ostine,
zaboravi polja tišine.
Evo jedne male šume
čiji list je boje zelene.
Evo jedne svetle bašte
bez mraza, k’o iz mašte,
i u njoj cveće boje snuje,
čujem pčele kako zuje
brate moj, molim te
dođi do moje bašte!















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:03

KAŽU "VRIJEME BLAŽI"

Kažu "vrijeme blaži",-
Ne čini vrijeme to;
Kroz vrijeme pravo zlo
Ko i tetiva snaži,

Vrijeme je kušnja tek
Za bol, a nije lijek.
Drugačije kad se zbilo,
Ni boli nije bilo.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:05

Jer nisam mogla za Smrt stati

Jer nisam mogla za Smrt stati.
Ljubazno ona stade za me;
U kočiji, uz Besmrtnost,
Nas dvije smo bile same.

Vozismo sporo, Smrt ne zna žurbe,
A i ja se oprostiti
Od posla i od dokolice.
Zbog njene uljudnosti.

Prođosmo školu gdje u igri
Rvu se djeca mala;
Prođosmo žita što nas motre,
Prođosmo sunčan zalaz.

Il bolje, on pokraj nas prođe:
Od hlada rosa zadrhtala.
Jer haljina mi prozračna je,
Od tila tkivo šala.

Pred jednom kućom zastadosmo
- Ko zemlja da je nabubrila -
Jedva se vidjela jer njena
Streha tek hum je bila.

Minuše otad stoljeća
Al svako kraće je, ćutim,
No dan kad shvatih da su konji
K vječnosti okrenuti.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:06

NAPREGNUTO OČEKIVANJE

Raj može biti sasvim blizu,
Tu, u susednoj sobi,
Ako li prijatelj u njoj čeka
Reč sreće ili kobi.

Kakve to snage duša ima
Te može da podnese
Kad vrata škripnu, kada hod
Sve bliži začuje se!















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:08

Da dolaziš mi ti u jesen

Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.

Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se zbude bio.

Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.

Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.

No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:10

Zaboravit ćemo ga srce

Zaboravit ćemo ga, srce,
Noćas, ti i ja!
Ti toplinu smetni s uma
Ja svjetlo što mi da.
Kad molitvu okončaš, reci
Da pamet zatamnim.
Požuri! Ako kasno dodješ
U misli bit ću s njim.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:23

Ja rano ustah, psa povedoh

Ja rano ustah, psa povedoh
I posjetih ja more;
Sirene su iz podruma me
Tad gledat došle gore.

Fregate mi sa prvog kata
Konopljaste ruke pruže,
Za miša držeć mene, koji
Na pijesku dolje puže.

Al ne makoh se, sve dok plima
Kraj cipela mi prođe,
I zali pojas, pregaču mi,
I steznik inoj takođe.

I učini da ko s maslačka
Kap rose ono u trenu
Progutat mene hoće – tada
I ja takođe krenuh.

A ono slijedi; ćutila sam
Da peta mu srebrena
Na mom je gležnju, – cipela mi
Biserjem prekrivena.

Al kad smo grad mi sreli, ono
Baš nikog nije znalo;
Pozdravljajuć me okom, more
Tad vraćati se stalo.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:26

Postoji još jedno nebo

Postoji još jedno nebo
uvek mirno, plavo, vedro,
postoji još jedno sunce
i kroz njega tame zrnce.
Zaboravi sušne šume, Ostine,
zaboravi polja tišine.
Evo jedne male šume
čiji list je boje zelene.
Evo jedne svetle bašte
bez mraza, k’o iz mašte,
i u njoj cveće boje snuje,
čujem pčele kako zuje
brate moj, molim te
dođi do moje bašte!















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:27

Pesma 1568

Nju videti – to je Slika -
Nju čuti – to je Muzika -
Nju znati – to te Pjanstvom puni
Nevinim kao Juni -
Potištenost je – nju ne znati -
Za prijatelja nju imati
To tako bliska toplina je
Ko Sunce šta ti s Dlana sjaje.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 9:28

Pesma br.568

Sve o Ljubavi naučili smo -
Azbuka – Riječi – Prva Glava -
Potom golema Knjiga – potom -
Otkrovenje se – okončava -

Ali Neznanje u očima
Jedno smo Drugom opazili -
Božanstvenije no Djetinje -
Jedno smo drugom Dijete bili -

Dok smo kušali objasniti
Što Nijedno neće pojmiti -
Vaj, ta Mudrost je pregolema -
A Istina je – od sto niti!















Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1164

Učlanjen : 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 21 Sep - 10:53

695


Kao da će More otići –
I dalje More otkriti –
A ovo – dalje – i to Troje
Tek pretpostavka će biti

O Periodima Mora –
Neposjećenih Obalama –
One – Rub Mora budućih –
I to je – Vječnost sama –


******


VI


IF I can stop one heart from breaking,
I shall not live in vain;
If I can ease one life the aching,
Or cool one pain,
Or help one fainting robin
Unto his nest again,
I shall not live in vain.




*********


VIII


A WOUNDED deer leaps highest,
I ’ve heard the hunter tell;
’T is but the ecstasy of death,
And then the brake is still.

The smitten rock that gushes,
The trampled steel that springs:
A cheek is always redder
Just where the hectic stings!

Mirth is the mail of anguish,
In which it caution arm,
Lest anybody spy the blood
And “You ’re hurt” exclaim!
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Pet 28 Okt - 23:40

Da dolaziš mi ti u jesen

Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.

Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se bude zbio.

Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.

Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.

No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.















Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Sre 11 Jan - 16:59

Bože, ja nemam kome reći!
Pa gnjavim kad nevolja krene.
Ja sama - zaboravih Tebe,
A Ti - jel se setiš mene?

Ne dođoh zbog sebe dovde
Drobni me teret ne muči!
Carsko ti prinosim srce
što nemam snage ga vući.
Srce što u svome nosim
čija me slama težina
- čudno - i teže - kad ode
Jel za Te strašna praznina?

Emily Dickinson








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 16 Jan - 16:31

Kao da se igra
ona leži
a život njen
skakuće i beži
s namerom da
se vrati
ali kada -
ko će znati.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 16 Jan - 16:32

Stekla sam to
tako što sam se
penjala polako
hvatajući
grančice koje
rastu između
blaženstva
i mene.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 16 Apr - 8:48

Jer nisam mogla za Smrt stati 

Jer nisam mogla za Smrt stati.
Ljubazno ona stade za me;
U kočiji, uz Besmrtnost,
Nas dvije smo bile same. 

Vozismo sporo, Smrt ne zna žurbe,
A i ja se oprostiti
Od posla i od dokolice.
Zbog njene uljudnosti. 

Prođosmo školu gdje u igri
Rvu se djeca mala;
Prođosmo žita što nas motre,
Prođosmo sunčan zalaz. 

Il bolje, on pokraj nas prođe:
Od hlada rosa zadrhtala.
Jer haljina mi prozračna je,
Od tila tkivo šala. 

Pred jednom kućom zastadosmo
- Ko zemlja da je nabubrila -
Jedva se vidjela jer njena
Streha tek hum je bila. 

Minuše otad stoljeća
Al svako kraće je, ćutim,
No dan kad shvatih da su konji
K vječnosti okrenuti. 


Emily Dickinson
(1830-1886)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:05

Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile 'priređene' od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše 'šašav' materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ''The Single Hound'', u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima.

Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Redigovala ih je Susanina ćerka, Martha Dickinson Bianchi, koja je objavila i druge knjige izbora poezije i pisama, snabdevene biografskim sećanjima na mističnu i doživotnu ljubavnu patnju. Taj sentimentalistički pogled na pisanje Dickinsonove javlja se po svemu sudeći na osnovu brataničinog administratiranja književnog stvaralaštva. Istinski prodor u stvaralaštvo Emily Dickinson došao je izmedu 1920. i 1930. kada su kriticari otkrili kako grublju tako isto prefinjeniju pesnikinju. Kada je Thomas H. Johnson izdao ''The Complete Poems'' 1955, pesme su bile neredigovane. Samim tim je postala vidljiva fragmentarnost i formalna 'iskrivljenost'. Granica između nacrta, beleški, vežbi i gotovih pesama je često nejasna kod Dickinsonove. Možda su stoga toliki pokušali da nadu nove, do sada skrivene pesme u njenom književom stvaralaštvu; u jednoj nedavno objavljenoj knjizi je inventivni urednik izvadio sekvence iz pisama Emily Dickinson i sastavio ih kao pesme. Numerisanje pesama potiče iz izdanja Thomasa H. Johnsona. Različita datiranja pesama se zasnivaju na proučavanjima rukopisa. Johnson je uredio i sabrana pisma Dickinsonove 1958. godine.

'Tajno' i ambiciozno književno stvaralaštvo Emily Dickinson ušlo je u značajnu fazu u periodu od 1858. do 1864. god. U tom razmeđu ona nije bila samo izrazito produktivna, već je stvorila i samosvojan poetski izraz. U to vreme počela je da se izoluje. Od 1850. veoma retko je izlazila iz kuće. Neminovno se postavlja pitanje da li je povučenost Dickinsonove bio znak bolesti. Ali je takođe jednako značajno pitanja nije li joj izolacija omogućila da bude spisateljka. Pošto poezija Dickinsonove ustanovljava poetski univerzum koji u bukvalnom smislu izgleda kao da je iz 'drugog sveta', vredi li isticati da su ove sveobuhvatne pesme plod izolovanja od drugih ljudi. Delimično je to spisateljska izolacija, slična na primer onoj koja je poznata kod Montaignea ili Emanuela Kanta. Izolacija Dickinsonove sadrži drugačiji, možda introvertniji pogled na svet. Ptice na drveću, pčele u bašti ili odeća dečaka koji se udavio pročišćavaju se opisima ljudskog mozga kao nadzemaljskog scenarija, promišljanja Shakespearea kao protokoliste čovečanstva i shvatanje sećanja kao podzemnog staništa.

Kako čitamo Emily Dickinson? Čuveni portret u pesmi Inger Hagerup (norveška pesnikinja), napisanoj oko 1951, govori o dvostrukoj ulozi koja je dodeljena Dickinsonovoj. S jedne strane draga sestra, poslušna ćerka, s druge strane hladni hirurg koji reže svoj sopstveni goli bol. Ova pesma govori o sučeljenosti potpune anonimnosti života i snažne izražajne forme u pesmama koje ostavila za sobom.

Emily Dickinson, koja je po mnogo čemu živela u skladu sa svojim vremenom i svojom klasom - time što je živela povučeno u kuci svog detinjstva - pokazala je svojim pisanjem da je bilo nemoguće izdržati unutar tih uskih granica. Tako se pesme mogu čitati kao 'noćna strana' Dickinsonove, ali i noćna strana ženskosti. Ali ovakvim poređenjem rizikujemo da pojednostavimo pesme. Jer najvrednije u pesmama Dickinsonove jeste kako suvereno nadilaze poznate kategerije i misaone obrasce.

Dickinson potpisuje svoja pisma sa 'brat Emily', 'Čika Emily', 'Daisy' ili samo 'Dickinson'. Veoma često ukazuju pesme na nešto što se ne može prikazati u jeziku, abstraktnu tačku ili nejasno jezgro, kao kad jedno umiruće oko biva ponovo napunjeno a da ne cikne šta to bi - blagosloveno da se gleda.

To može da deluje metafizički, ali je ipak suviše kriptično da bi se čitalo kao religiozna čežnja. Može izgledati kao da se desio preokret [unutar pesme] od impulsa da se piše do završene pesme. Misao se pobunila protiv sebe same, tako da se ono na šta pesma referira gubi. Ono što ostaje jeste jezik koji pokazuje na nešto što ne znamo šta je, nešto što se može pojmiti zamenicom 'it' (to): ''To je bez greške, bez nedostatka - ali veliko - nepovredivo - gorelo je dalje - razrešilo se - i izgubilo se za čovečanstvo''.

Jednovremeno čini Dickinsonova to u-topijsko topičnim; ona ilustruje izraze kao 'Večnost', 'Um', 'Raj'. Pojmovi postaju konkretni u toj meri da pojedine pesme nastoje da rasprave njihovo geografsko mesto u odnosu jednih prema drugima. To apstraktno je bez tela, bez vidljivog oblika, ali Dickinsonova koristi apstraktne pojmove kao da svaki od njih pokazuje na određeno mesto u mozgu; mesto ili oblast koje može da se pokaže, disecira, iseče. Ako je tačno, kako neki smatraju, da umetničko delo postavlja pravila za nešto što još ne postoji, onda su pesme Emily Dickinson ugledan primer za to.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:06









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:08

DA DOLAZIŠ MI TI U JESEN


Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.
Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se bude zbio.
Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.
Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.
No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:10

DA DOLAZIŠ MI TI U JESEN


Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.
Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se bude zbio.
Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.
Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.
No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:11

JER NISAM MOGLA ZA SMRT STATI

Jer nisam mogla za Smrt stati.
Ljubazno ona stade za me;
U kočiji, uz Besmrtnost,
Nas dvije smo bile same.

Vozismo sporo, Smrt ne zna žurbe,
A i ja se oprostiti
Od posla i od dokolice.
Zbog njene uljudnosti.

Prođosmo školu gdje u igri
Rvu se djeca mala;
Prođosmo žita što nas motre,
Prođosmo sunčan zalaz.

Il bolje, on pokraj nas prođe:
Od hlada rosa zadrhtala.
Jer haljina mi prozračna je,
Od tila tkivo šala.

Pred jednom kućom zastadosmo
- Ko zemlja da je nabubrila -
Jedva se vidjela jer njena
Streha tek hum je bila.

Minuše otad stoljeća
Al svako kraće je, ćutim,
No dan kad shvatih da su konji
K vječnosti okrenuti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:13

Pesma br. 1251

Tišina je sve što nas plaši.
U glasu - Spasa je klica -
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:15

Pesma br. 1251

Tišina je sve što nas plaši.
U glasu - Spasa je klica -
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   Čet 4 Jun - 13:20

pesma Emili Dikinson "Jer po smrt poći nisam mogla" koju ću na osnovu tematskih sličnosti porediti sa filmom Sedmi pečat švedskog reditelja Ingmara Bergmana.
Status spisateljica anglosaksonske književnosti, iako ima čvrst temelj i kanonizovan status u okviru sopstvene književne tradicije, u drugim kulturama, a najviše smem da pišem u ime svoje, ima problematičan status, nedovoljno ozbiljno shvaćen.  Kada je reč o umetnicama 19. veka, čitaoci o njima poseduju predstave kao o autorkama sentimentalnih romana čiji su protagonisti mahom naivne junakinje koje pravolinijski pohode društvenene lestvice, dosežući na taj način pravdu za sebe, iskupljujući tako sve životne neprilike kroz koje su morale proći.
Oprečna mišljenja i postoje da iznova reafirmišu status umetnika, da ga na taj način revitalizuju i da u postojećim osenčenjima, odrede približnu nijansu njegovog značenja i značaja. Takvi pesnici odnosno umetnici uvek su sa  “permanentno nedovršenom sudbinom”, to su  “pesnici čije delo ne prestaje da se preobražava u duhu generacija čitalaca i tumača, otkrivajući u tom preobražaju nove prostore, za novi sluh i nova prepoznavanja.”*
Rođena 10. decembra 1830. godine u mestu Amherst, država Masačusets, Emili Dikinson retko je napuštala, ne svoj grad, već i svoje dvorište. Mnogi mitovi vezuju se za njenu svakodnevicu i uobičajene dnevne rituale (kontaktiranje sa poznanicima isključivo preko pisama koje bi im slala uz kutiju uvek istih kolača, koje je opsesivno, iz dana u dan iznova pravila, sakupljanje bilja za svoj herbarijum, isključivo nošenje bele odeće, velika privrženost svom psu, itd), ali njima se ne mogu dovoljno i dobro objasniti sva značenja njenih 1775 pesama koje su pronađene po njenoj smrti zaključane u drvenoj kutiji.
Za  života pesnikinja je objavila svega nekoliko pesama koje su urednici ispravljali i koje se nisu uklapale u ondašnje poetske norme u pogledu forme i stiha, nametnute od strane urednika i kritičara. Njene prve tri zbirke posthumno su objavljene između 1890. i 1896, i odmah su postigle izvanredan uspeh. Tačan prepis njenih pesama postao je dostupan čitaocima tek 1955. godine koji je u tri izdanja objavio Tomas H. Džonson.
Emili Dikinson u svom se delu koristila metaforama svojstvenim engleskim metafizičkim pesnicima 17. veka, dok su pojedine njene pesme svojim idejnim i tematskim segmentima najbliže poeziji Vilijama Blejka. Kamil Palja u svojoj  knjizi Seksualne persone, umetnost i dekadencija od Nefertite do Emili Dikinson, poglavlje o američkoj pesnikinji  nazvala je  Madam de Sad iz Amhersta, opisujući istu sledećim rečima: “Voajerizam, vampirizam, nekrofilija, lezbijstvo, sadomazohizam, seksualni nadrealizam: madam de Sad iz Amhersta još uvek čeka da je njeni čitaoci upoznaju.”**
Kompleksnost stila Emili Dikinson, i sav mogući semantički potencijal istog, postao je prepoznatljiv tek senzibilitetu 20. veka. Forma njenih pesama sažeta je i precizna, stoga je njen odnos prema sadržaju izuzetno strog. Moguća značenja njenih tema izuzetno su opsežna, ali su smeštena u lakonski strogu i kratku formu. Zagonetne elipse, ponavljanje starog anglo-saksonskog pravila pisanja imenica velikim slovima, isprekidanost stihova stalnim crticama neke su od opštih mesta poetskog izraza Emili Dikinson.
Američka pesnikinja potvrdila se stvaralaštvom zagonetnih sadržaja – slikovitih, i posredstvom nedvosmislenih empirijskih predstava jasnih, ali zato beskrajno dvosmislenih i neodredivih zahvaljujući njihovim mogućim značenjima.  Agnostičke nedoumice, teme večnosti, smrti, vaskrusnuća, podozriv i subverzivan odnos prema protestantskim dogmama, takođe, neke su od čestih tema njenog rada. Iste pronalazimo i u stvaralaštvu Ingmara Bergmana, koji je kao i Emili, bio protestant. Sigurna sam da je to religijsko učenje imalo vrlo snažan uticaj na njihovo stvaralaštvo.
U postupku raščlanjivanja anatomske strukture umetničkog dela prvo teba poći od osnovnih formalnih osobina, od primarnog sloja, isprva pre oku, nego duhu upadljivog. Pesma koju danas analiziram – Jer po smrt poći nisam mogla sastoji se od šest strofa koje sve imaju po četri stiha.  Pesma je dobila naziv po svom prvom stihu da bi se kritičari lakše organizovali u obimnom opusu umetnice koja nije davala naslove svojim delima.


Because I could not stop for Death –
He kindly stopped for me –
The Carriage held but just Ourselves –
And Immortality.
*
We slowly drove – He knew no haste
And I had put away
My labor and my leisure too,
For His Civility –
*
We passed the School, where Children strove
At Recess – in the Ring –
We passed the Fields of Gazing Grain –
We passed the Setting Sun –
*
Or rather – He passed us –
The Dews drew quivering and chill –
For only Gossamer, my Gown –
My Tippet – only Tulle –
*
We paused before a House that seemed
A Swelling of the Ground –
The Roof was scarcely visible –
The Cornice – in the Ground –
*
Since then – ’tis Centuries – and yet
Feels shorter than the Day
I first surmised the Horses’ Heads
Were toward Eternity –
*****
Jer po Smrt poći nisam mogla –
On po mene  došao je rado –
Sami smo bili u Kočiji –
Besmrtnost i mi.
*
Vozili smo sporo – Nije mu se žurilo
Ostavila ja sam
Svoj posao i dokolicu svoju,
Zbog Njegove Uljudnosti –
*
Prošli smo Školu – pod Odmorom
U Krugu – trsila se Djeca –
Prošli smo Polja s kojih zurilo je Žito –
Prošli smo Sunce što je zalazilo –
*
Ili točnije – Ono prošlo je Nas –
Rosa je od studeni zadrhtala –
Jer Haljina mi kao Koprena tanka –
Moj šal – od samog Tila-
*
Stali smo pred Kućom nalik
Zemlje Oteklini –
Jedva vidio se Krov –
Vijenac Krovni – u Zemlji –
*
Otad – prošla su Stoljeća – a ipak
Kao da nije prošao ni Dan
Kad shvatila sam da Konjske su Glave
Okrenute Vječnosti –

Pesma, smatram,  ima dosta sličnosti i vrlo je uporediva sa kasnijim umetničkim delom, filmom Ingmara Bergmana Sedmi pečat. Razlika u starosti između pesme i filam iznosi jedan vek. No, i pored izvesne vremenske distance  koja ih deli, pomenuta dela poseduju zajedničke komponente, iste motive, ista rešenja.
Kao i film, i pesma sadrži junaka koji je personifikacija smrti. On (u oba dela Smrt je muškarac, što je vrlo indikativno, jer Smrt ne mora nužno biti muškog pola) dolazi po drugog junaka odnosno ženski lirski subjekt u trenutku kada film odnosno pesma počinje. Na izvestan način, oba umetnička dela počnju onda kada se život junaka završava. Dakle, kao i film, i pesma počinje krajem. U tom smislu odgovarajuća (parafrazirana) biblijska parabola za ovu situaciju bila bi: Zrno mora umreti da bi rod rodio. Junak mora umreti da bi delo nastalo.
I kao što je čitanje na izvestan način putovanje, tako je i ljudski život, odnosno ono što je od njega ostalo, predstavljen u pesmi kao putovanje. Motiv putovanja, direktno aludirajući na Servantesovo delo Don Kihot, jedan  je od glavnih motiva Bergmanovog filma čija se čitava radnja odvija “na putu”. Ispostaviće se, u oba dela podjednako, da je to putovanje, u stvari, putovanje k smrti koje podrazumeva različite simboličke etape. Motiv zajedničkog putovanja Viteza i Smrti poznat nam je sa srednjovekovnih i renesansnih grafika.
U pesmi Jer po smrt poći nisam mogla  Smrt dolazi po ženski lirski subjekt kočijama koje su zapravo slika pokretnog kovčega.  Junakinja Dikinsonove, za razliku od Bergmanovog Viteza, naivna je i olako pristaje na ponuđeno putovanje. U filmu mi prisustvujemo konstantnoj borbi i (uzaludnoj) težnji Viteza da se odupre konstanti umiranja. Vitez upravo zahvaljujući svojoj mudrosti i inteligenciji (otuda motiv šaha, u tradiciji to  je igra najmudrijih, strpljivih, inteligentnih) uspeva da odloži svoju smrt, ali ne zadugo. To odlaganje podrazumevalo je putovanje koje je doprinelo još većem strahu, još većoj rezigniranosti, još dubljim religijskim i egzistencijalnim nedoumicama.
Junakinja Dikinsonove bez ikakvih filozofskih spekulacija pristupa pozivu jer je njena naknadna kontemplacija tj filozofska spekulacija o počinjenom postupku zapravo sama pesma. Ona sa udaljene vremenske distance, nakon svršenog čina, piše o događaju, o etapama svog umiranja. To nije slučaj sa Bergmanovim junakom jer mi ne saznajemo od njega šta se na kraju zbilo, već ishod njegove sudbine saznajemo posredstvom Lude koji vidi Viteza kako zajedno sa svojom družinom na horizontu igra u kolu. To je ona čuvena scena sa kraja filma, jedan od najupečatljivijih i najcitiranijih kadrova filmske umetnosti. Ista, suštinski ista scena, pojavljuje se i u pesmi Emili Dikinson.
Pesma implicitno postavlja pitanje da li je konačan ishod putovanja od života ka besmrtnosti moguć jedino posredstvom smrti. Dosezanje besmrtnosti potvđuje se postojanjem same pesme odnosno glasa naratorke, koja je uprkos svom odlasku na putovanje, padu preko ruba zemlje, zalasku iza Sunca, i dalje prisutna i piše nam iz perspektive sadašnjosti o prošlom događaju. Put pesnikinje ka besmrtnosti jeste put prevazilaženja telesne smrtnosti i propadljivosti,  duhovnom i stvaralačkom besmrtnošću.
Kao što je ironijom kroz čitav film prožet dijalog Viteza i Smrti, tako je ironijom prožeta i ova pesma. Ona je upadljiva već u drugom stihu kada junakinja, pošto sama nije smela  da prizove Smrt u svoje društvo, za nju tj. njega kaže: On po mene došao je rado/Vozili smo sporo/Nije mu se žurilo. Slično je i u Bergmanovom filmu – Smrt ne žuri, On pušta Viteza da ga iznova pobeđuje u partijama šaha, znajući da uprkos izgubljenim bitkama, na kraju, On će dobiti rat.
Junakinja naglašava da je za sobom ostavila Svoj posao i dokolicu svoju. Ljudski život, aktivnosti kojima je upotpunjen i smisaono oblikovan ovde je jezgrovito sažet i sveden na dve reči – posao i dokolica. Prva etapa njenog putovanja odnosi se na prolazak pored škole, gde u krugu, junakinja zajedno sa svojim pratiocem posmatra decu kako se igraju. Simbolika kruga upućuje na kolo, na ples smrti,Danse Macabre, na isti onaj kakav vidimo na kraju Bergmanovog filma. Škola je metafora samog života, deca u njenom krugu od početka igraju u kolu smrti svojim delovanjem. Čovekov život nije ništa drugo do pravolinijski hod ka zalasku. Ono što ga čini kružnim jeste njegova pripadnost Prirodi i njenom (kružnom) kretanju.
Geometrijska figura kruga ima značajan semantički potencijal u ovoj pesmi  – vreme prirode je kružno, za razliku od čovekovog koje je pravolinijsko. Putovanje naše junakinje je kružno, a ne pravolinijsko kako se isprva čini. Tako je i sa čitanjem same pesme. Mi pravolinijski klizimo kroz tekst čitajući ga, ali, mi mu se i iznova vraćamo, jer je to najčešći čitalački ritual kada je u pitanju dobra poezija. U tom smislu slika kruga ima dvostruko značenje – krug je smrtnost, ali i povratak; krug je reafirmacija života, čitanja, mišljenja. Lirska junakinja pridruživši se Smrti, vraća se da napiše pesmu. Krug koji na početku pesme vidimo jeste razočaravajuća slika, ali sa druge strane, ohrabrujuća i u funkciji nagoveštaja povratka.
Drugi prizor odnosi se na žitna polja – Prošli smo Polja s kojih zurilo je žito.Slika žita priziva učenom čitaocu u sećanje mit o Demetri i Persefoni, mit o smeni godišnjih doba, mit o umiranju i vraćanju, mit o semenu i plodu. Svo izraslo žito nalik je nemim posmatračima, senkama u Hadu koje zure u dvoje prolaznika, unapred znajući kraj njihovog druženja. Žito, takoođe, u um priziva i srp – jednom će neko te stabljike požnjeti. Srp, odnosno kosa, jedan je od prerogativa smrti i sudnjeg dana.
Naredna etapa odnosi se na prolazak iza Sunca koje je zalazilo. Sunce zalazi – lirski subjekti zalaze. Na ovaj način, kruženje se opet implicitno nagoveštava. Sunce kada zađe naredno što će učiniti je da se opet pojavi, opet će osvanuti. Tema kruženja, kakvu na specifičan način obrađuje Emili Dikinson, prisutna je i u poeziji Vilijema Vordsvorta – konkretno, u ciklusu pesama o Lusi. Isti motiv više puta pojavljuje se i u slikarstvu Kaspara Davida Fridriha. Tako je i u Bergmanovom filmu. Svim pomenutim umetnicima zajedničko je da stvaraju junake koji pošto zađu (umru), očekuju da na horizontu ugledaju svanuće (tj nadaju se vaskrsenju, besmrtnosti, večnosti).
Zašavši iza Sunca, pavši preko ruba, svetlost se menja, junakinji postaje hladnije što ona i predočava stihovima: Jer Haljina mi kao Koprena tanka – / Moj Šal – od samog Tila. Haljina u koju je junakinja odevena, zapravo je posmrtna odora, ona u njoj podseća na Poovu živu sahranjenu mladu koja nam svojim prisustvom evocira prizore gotskih priča.
Simultanost odnosa prostora i vremena u ovoj pesmi dovedena  je u pitanje. Dok putuje (dok živi ili umire) junakinja je konstantno u prostoru, ona i njen pratilac prolaze konkretnim predelima koji se smenjuju. Smenjivanje predela podrazumeva smenjivanje časova; prostorna dinamika uvek podrazumeva vremensku. Izrazprošli smo u stihu Prošli smo Sunce što je zalazilo upravo svedoči o simultanom proticanju vremena i prostora. Zašavši iza Sunca, junakinja je i dalje u prostoru, ali tada shvata da vreme ne protiče, da vremena nema: Otad – prošla su Stoljeća – a ipak / Kao da nije prošao ni Dan. Konačno, junakinja i njen pratilac  zastaju pred kućom nalik / Zemlje oteklini –  , zapravo – oni zastaju pred grobnim mestom. Oni zastaju  u tmurnom i jalovom krajoliku u kome lirska junakinja konačno shvata atemporalnost kojoj je izložena i još melanholičnije i rezigniranije poručuje shvatila sam da Konjske su Glave / Okrenute Vječnosti -.Dakle, konjske glave nisu je vodile ka smrti, nego posredstvom Smrti, ka Večnosti koju je potvrdila napisavši pesmu.
Nalik filmskom scenariju, puna dinamike, izrazito narativna, više nego atmosferična, ova pesma izaziva nedoumice. Koje je njeno pravo značenje? Moje tumačenje samo je jedan od mogućih odgovora, ništa više od toga. Mogućnosti za interperetacije ove pesme brojne su, i na ovom mestu mi pravimo krug, opet se vraćajući na stav Ivana V. Lalića, prvog priređivača i prevodioca poezije Emili Dikinson na srpski jezik. Njeno delo, misao posredstvom njega poetski uobličena, ne prestaje da se preobražava, da fluidna, protejski izmiče našim naporima da je konačnom analizom i konačnim zaključkom dovršimo.
Pravo i veliko umetničko delo iznova nastaje i ono kao takvo treba iznova da bude invetivno i afirmišuće, da u ponovnom čitanju osetimo napredak i metamorfozu – koliko sopstvenog bića, toliko i sveta kojim je naše iskustvo uslovljeno.
Novi prevodi, ujedno su i nova tumačenja, nove reinterpretacije, nova otkrivanja. Sa poverenjem u pesničku moć, u – da parafraziramo Helderlina – ono što traje, nadamo se novim prevodima poezije Emili Dikinson na srpski jezik.
 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Emili Dikinson   

Nazad na vrh Ići dole
 
Emili Dikinson
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Emili Dikinson
» Emily Dickinson
» Emily Bronte
» Najgledanije TV serije svih vremena
» Egzorcizam
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-