Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Naučne novosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 385

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Naučne novosti   Pon 27 Avg - 16:23


Planeta Jupiter

Jupiter, najveća planeta u Sunčevom sistemu, gasovita je, većinom od vodonika i helijuma, te nema čvrste površine kao Zemlja. Tajna Jupiterovih obojenih pojaseva riješena je u studiji o međudjelovanju između atmosfere i magnetnih polja, objavili su australijski naučnici.
Slično Zemljinim vazdušnim strujama, koje su ključne za vrijeme i klimu, nekoliko snažnih vazdušnih struja kreće se od zapada prema istoku Jupiterove atmosfere i usput nosi oblake amonijaka koji formiraju obojene pojase u nijansama bijele, crvene, narandžaste, smeđe i žute.
Donedavno je bilo malo poznato što se događa ispod Jupiterovih oblaka.
“Naučnici su dugo raspravljali koliko duboko vazdušne struje dosežu ispod površine atmosfere Jupitera i drugih gasovitih divova te zašto se ne pojavljuju u unutrašnjosti Sunca”, rekao je Navid Konstantinu, šef istraživanja na australijskom univerzitetu.
Džefri Parker, saradnik studije, rekao je kako njihova teorija pokazuje da struje potiskuje snažno magnetno polje. “Gas u unutrašnjosti Jupitera je magnetizovan, stoga smatramo da naša nova teorija objašnjava zašto struje idu toliko duboko ispod površine atmosfere gasnog diva, ali ne i dublje”, kazao je Parker.
Nazad na vrh Ići dole
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 385

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Pon 27 Avg - 16:24

Najstarije galaksije u svemiru

Astronomi sa Instituta za računarsku kosmologiju na Durham univerzitetu i Harvard-Smithsonian Centru za astrofiziku, našli su dokaze da su najslabije satelitske galaksije oko orbite naše galaksije Mliječnog puta među prvim galaksijama koje su nastale u našem Univerzumu.

Naučnici koji rade na ovom istraživanju opisali su nalaz kao “izuzetno uzbudljiv” objašnjavajući da je pronalaženje nekih od najstarijih galaksija u orbiti oko Mliječnog puta “ekvivalentno pronalaženju ostataka prvih ljudi koji su naselili Zemlju”.

Nalazi istraživačke grupe ukazuju na to da su galaksije, uključujući Segue-1, Bootes I, Tucana II i Ursa Major I, zapravo neke od prvih galaksija ikada formiranih, za koje se smatra da su starije od 13 milijardi godina.

Dr Sownak Bose, u Harvard-Smithsonian Centru za astrofiziku, u saradnji sa Dr Alis Deason i profesorom Carlos Frenkom na ICC Univerzitetu Durham, identifikovao je dvije populacije satelitskih galaksija oko orbite Mliječnog puta.

Prva je bila vrlo slaba populacija koja se sastojala od galaksija koje su se formirale tokom “kosmičkih mračnih doba”. Druga je bila nešto svjetlija populacija koja se sastojala od galaksija koje su stvorene stotine miliona godina kasnije, u periodu kada je vodonik jonizovan intenzivnim ultraljubičastim zračenjem koje su emitovale prve zvijezde, bio u stanju da se ohladi u masivnu tamnu halo materiju.

Njihovi nalazi su objavljeni u Astrophisical Journalu.
Nazad na vrh Ići dole
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 385

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Pon 27 Avg - 16:25

Gravitacioni talasi

Prije nešto više od 100 godina, tačnije 1915. godine, Ajnštajn je objavio svoju opštu teoriju relativnosti, koja objašnjava gravitaciju. Ona tvrdi da masa – sva materija, planete – privlači drugu masu ne zbog neposredne sile, kako je tvrdio Njutn, već zbog toga što sva materija – svi mi, sve planete – pravi nabore u fleksibilnoj tkanini prostora – vremena. Mase se kreću zato što vide ukrivljenost prostora – vremena i prate male krivine.

Godinu dana nakon toga, Ajnštajn je izveo zaključak da gravitacioni talasi postoje, a da nastaju kada se mase kreću, kao na primjer kada dvije zvijezde kruže jedna oko druge i stvaraju nabore u prostoru -vremenu koji odnose energiju iz sistema, a zvijezde se kreću jedna prema drugoj. Takođe je procijenio da su ovi efekti toliko mali da nikada neće biti moguće da se izmjere.

Međutim, Gabriela Gonzales je sa više od 1000 naučnika radila mnogo decenija i tek 2015.godine po prvi put otkriveni su gravitacioni talasi. Prije mnogo vremena, u veoma udaljenoj galaksiji – dvije crne rupe su se okretale jedna oko druge, najprije veoma sporo, ali dok su emitovale gravitacione talase postajale su sve bliže, ubrzavale se, sve dok se, kada su se okretale brzinom sličnoj brzini svjetlosti, nisu spojile u jednu crnu rupu koja je imala masu 60 puta veću od mase našeg Sunca, ali sabijenu u prostor od 360 kilometara. Ova posljedica je proizvela gravitacione talase koji su ostatku univerzuma prenijeli vijest o ovom kosmičkom zagrljaju.

Kada su ovi gravitacioni talasi prošli pored Zemlje, što se desilo 2015.godine, proizveli su razlike u svim rastojanjima – rastojanjima između svih nas – svako ponaosob se malo razvukao i skupio. Na primjer, razdaljina između Zemlje i Sunca se promijenila za jedan prečnik atoma.

Sada se postavlja pitanje kako se zapravo ovo može izmjeriti?

U Sjedinjenim Državama su izgrađena su dva interferometra, dužine po četiri kilometra. Jedan se nalazi u Lingvistonu u Luzijani, u prelijepoj šumi,dok je drugi smješten u Hanfordu u Vašingtonu, usred pustinje. Interferometri imaju lasere koji putuju iz centra kroz četiri kilometra vakuma, odbijaju se u ogledalima a zatim vraćaju, mjereći na taj način razliku u udaljenosti između krakova. Ovi detektori su veoma osjetljivi – oni su najprecizniji instrumenti na svijetu. Četrnaestog septembra 2015.godine naučnici su uočili na oba detektora signal u ciklusima koji se pojačavao u amplitudi i učestalosti, a zatim se smanjivao. Signal je bio isti na oba detektora, pokazujući gravitacione talase. Prilikom dešifrovanja ovih talasa zaključeno je da upravo potiču od crnih rupa koje su se spojile u jednu prije više od milijardu godina.

Preuzeto sa Ted talk’s
Nazad na vrh Ići dole
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 385

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Pon 27 Avg - 16:26

Teorija gravitacionog efekta kvantnog vakuma na provjeri, dr Dragan Hajduković, intervju
Nazad na vrh Ići dole
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 385

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Pon 27 Avg - 16:29

Stvoren je 3D-model koji ilustruje agoniju supernove

Masivna zvijezda završava svoj život najstrašnijom kataklizmom u prirodi – eksplozijom supernove. Zvijezda osuđena na smrt raspadne se u eksploziji, a izbačeni gasovi sijaju još hiljadama godina jureći kroz okolnu međuzvjezdanu sredinu.

U toku eksplozije supernove, zvijezda zasija stotinama miliona puta jače nego do tada. U maksimumu može biti sjajnija od cijele galaksije. U termonuklearnom paklu koji raskida zvijezdu, nastaju svi teški elementi. Gvožđe u našim krvnim zrncima vodi porijeklo od supernove koja je eksplodirala prije nastanka Zemlje i Sunčevog sistema.

Novi trodimenzioni model koji ilustruje proces umiranja zvijezde pretvarajuću je u supernovu razvili su naučnici na Univerzitetu u Arizoni Dejvid Arnet (David W. Arnett) i Kejsi Meakin (Casey Meakin) u saradnji sa Maksimom Vijalijem (MaximeVialley) iz Instituta za astrofiziku Max Planck.
Slika1 1. Multiskalna struktura turbulencije. Trodimenziono turbulentno miješanje slojeva kiseonika (16O, plava boja) koji sagorijeva. Pepeo (32S, žuta boja) izlazi iz osnovnog jezgra (narandžasta boja). Bijelom bojom prikazane su granice računarskog modela.

Raniji računarski modeli zasnivali su se na pretpostavci da se elementi u zvijezdi nalaze u slojevima, s najtežim elementima u centru, koji gravitacionom silom privlače lakša jezgra, što zvijezdu čini još gušćom. Nakon emisije neutrina, zvijezda postaje još gušća. Proces se nastavlja sve do trenutka eksplozije svemirskog tijela. S obzirom na masivnost i istovremenost svih tih događaja, naučnici ih nisu mogli poređati u linearni niz.
Slika2 2. Snaga savremenih računara omogućila je ILES (implicit large eddy simulations) modeliranje, s rezolucijom dovoljnom da prikaže turbulentne tokove u 3D. Uočavaju se novi fenomeni koje ne predviđa standardna teorija evolucije zvijezda koja koristi MLT (mixing-length theory).

Trodimenzionalni model Arneta, Meakina i Vijalija je radikalno drugačiji od ranije postojećih: on govori o postojanju turbulencije unutar zvijezde, uzrokujući da ona ispušta materijal u prostor i prije konačne eksplozije.

I ovdje se, prema riječima naučnika, u centru nalaze teški elementi, a dalje od centra su – lakši; međutim, oni se miješaju. Kako se približava eksplozija, tokovi tih materijala se pomiješaju i zvijezda počne da izbacuje pomalo materijala, dok se konačno ne dogodi finalna eksplozija.

Stvorena je nova slika predsupernovske faze zvijezde, koja je dinamičnija i zanimljivija nego prethodne. Teorijske analize modeliranja obećavaju dublje razumijevanje nukleosinteze i kasnije faze evolucije masivne zvijezde do eksplozije supernove, kao i miješanje i sagorijevanje u zvijezdama, što je meta današnjih astroseizmologa.

Stvarna lekcija moderne astronomije nije da su naša tijela beznačajna, nego da je ljudski um moćan.

Izvori:

New 3D Model Illustrates Death Throes of Supernovae,
Nazad na vrh Ići dole
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 385

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Pon 27 Avg - 16:30

Elektronski brkovi

Naučnici sa Univerziteta Kalifornija u Berkliju su napravili lake, visoko-senzitivne ,,elektronske brkove” koji mogu da detektuju veoma blage dodire ili povjetarac. Napravljeni od mješavine ugljeničnih nanotuba i čestica srebra, brkovi bi mogli da se upotrijebe za bolju komunkaciju između ljudi i mašina, kao i za robotsku ,,kožu”, koja bi omogućila robotima da bolje ,,osjete” okolinu oko sebe i da na taj način poboljša njihovu navigaciju.

Brkovi pomažu životinjama oko navigacije i osjećaja. Oni mogu otkriti veoma male promjene u vazduhu koje ukazuju životinjama na stvari koje ne mogu da vide. Novi elektronski brkovi, ili e-brkovi bi mogli da budu najbolje rješenje u pogledu težine i veličine u poređenju sa  prirodnim životinjskim brkovima. Brkovi su napravljeni premazivanjem tankih elastičnih vlakana, napravljenih od PDMA polimera, mješavinom ugljeničnih nanotuba i nanočestica srebra. Opne od ugljeničnih nanotuba formiraju provodnu mrežu koja može da se udubi i vrati u početni položaj bez oštećenja. Srebrne nanočestice povećavaju provodljivost mješavine i čine je vrlo osjetljivom na naprezanja.

Osjetljivost na naprezanje i električna otpornost su unaprijed podešeni odnosom koncentracija ugljeničnih nanotuba i čestica srebra u mješavini. Kada se mehanički djeluje na brkove (dodirom ili povećanjem pritiska), oni se savijaju i njihova otpornost se znatno mijenja. Propuštajući struju kroz brkove, naučnici su mjerili promjenu električne otpornosti, a samim tim i promjene u savijanju. Ovaj dizajn se pokazao kao deset puta osjetljiviji od prethodnih pokušaja da se detektuju male promjene pritiska.

Osim primjena u robotici, ovi senzori bi mogli imati i nekih primjena u medicini, za praćenje krvnog pritiska i otkucaja srca.
Priredio Pronin kolegijum za fiziku
Nazad na vrh Ići dole
zwezdana

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 260

Lokacija : Zemlja, reka, vetar, svetlost, mi i ptice

Učlanjen : 09.08.2018


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Pon 15 Okt - 9:07

Kada je atom postao kvant

Milenijima atomi su predstavljali fantome čije se postojanje tek naslućivalo ali su tvrdoglavo ostajali nevidljivi. Verovalo se da su dalje nedeljivi, pa su tako i nazvani, prema grčkom 'nedeljiv'. Početkom 20. veka fizičari su znali da atomi u sebi nose naelektrisane delove. Model kojem se najčešće pribegavalo sastojao se od pozitivno naelektrisane lopte 'pudinga' sa negativno naelektrisanim 'šljivama', elektronima. Sliku je pokvario Ernest Raderford 1911. kada je ustvrdio da je pozitivni 'puding' sav zbijen u gusto jezgro, ili nukleus, a da su 'šljive', elektroni, uokolo na distanci.

Raderfordov atom još više je zbunio naučnike, budući da se sve kosilo za zakonima fizike. Suprotna naelektrisanja se neumoljivo privlače i elektroni bi po sili zakona trebalo da u spirali završe u pozitivno naelektrisanom jezgru za manje od milisekunda, (pa i ako ne bi, njihova uzajamna negativna naelektrisanja izbacila bi ih iz orbita). Ali atomi su nekako uspešno udomljavali i negativna i pozitivna naelektrisanja.

Ovaj paradoks rešio je Nils Bor tačno pre sto godina kada je uspešno spojio standardnu fiziku sa novom kvantnom teorijom iz koje je dalje razvijen model strukture atoma.

I više od toga. Pomirio je teoriju sa eksperimentom, razumeo je osnove atoma i kako se povezuju u molekule. Objasnio je i do tada misteriozno ponavljanje svojstava hemijskih elemenata koja se uočavaju na periodičnoj tablici. Najvažnije, otkrio je fundamentalnu ulogu kvantne fizike u realnosti koja nas okružuje.

Iako su tehnički detalji Borovog modela ispali pogrešni, značajan je njegov pristup posmatranju atoma, a to je da se oslobodimo zaključaka na koja nas navodi zdrav razum i ne zanemarujemo čudna pravila kvantne teorije. Bor je za razliku od svojih savremenika uvideo da je prihvatanje kvantne fizike ključ za rešenje sakrivenih tajni prirode. Dok je kvantna konfuzija druge bacala u očaj, Bor se uputio stazom koja ga je vodila u 'šumu', i kada se staza račvala na dve putanje išao i jednom i drugom ali ostajući jedan putnik. Insistirao je da poznavati realnost znači prihvatati istinu i uzajamno nespojivog.

U dekadama nakon njegovog opisa atoma, Bor je bio i vodič i tumač među fizičarima koji su se bacili na istraživanje čudnog novog kvantnog sveta. Kako je primetio J.R.Openhajmer, u razvoju moderne kvantne fizike, "Nils Borov duboko kreativan, istančan i kritički duh predvodio je, ograničavao, produbljivao i konačno preokrenuo stvar".
Otac atoma

Borova uloga u razotkrivanju tajni atoma počela je 1913. kada serijom od tri stručna članka udara temelje novoj atomskoj nauci.

Bor "je prvi utro čvrst i trajan put ka razumevanju strukture atoma i njegove dinamike", napisao je fizičar Abraham Pais u Borovoj biografiji, Niels Bohr's Times (1991), i "u tom smislu možemo ga smatrati ocem atoma".

Kao i svi očevi, Bor se ponosio svojim čedom ali nije bio slep da ne vidi njegove mane. Od početka je uviđao da je njegov model suviše jednostavan da bi obuhvatio svu složenost realnosti. Ali bio je ubeđen da se atom može objasniti samo kvantnom fizikom. "I u tome je naravno ključ Borovog uspeha", kaže istoričar nauke J. Heilbron (John Heilbron), sa Kalifornijskog univerziteta, Berkeley.

Da se mora pribeći kvantnoj teoriji Bor je uvideo dok je pripremao doktorsku disertaciju 1911. Našao je da se elektroni koji prenose struju ponašaju drugačije od onih koji su vezani za atome, i to sasvim neobično u odnosu na zakone mehanike klasične fizike.

"Shvatio je da ne postoji način kojim bi se pomoću klasične fizike objasnilo ponašanje elektrona u metalima", kaže fizičar Alfred Goldhaber sa Stony Brook Univesity, New York.

Razna rešenja nagoveštavala su da bi se problem mogao objasniti primenom Maks Plankove kvantne ideje, uvedene 1900. Na osnovu eksperimenata sa toplotnim zračenjem, Plank je zaključio da se energija sa toplog objekta emituje samo u nedeljivim paketima, kvantima, nalik pojedinačnim zrncima u pesku. Nekoliko godina kasnije Ajnštajn je ustvrdio da sva zračenja, uključujući i svetlost, ne samo da se emituje nego se i prenosi u 'paketićima', (kasnije nazvanim fotoni), mada se za svetlost znalo da putuje kao talas.

U prvoj deceniji 20. veka samo je nekoliko naučnika ozbiljno prihvatilo Plankovu ideju, a još manje ih je verovalo Ajnštajnu. Ali Bor jeste. Dok su drugi osuđivali kvantne kontradiktornosti, on ih je istraživao. Zahvaljujući okolnostima u kojima je odrastao i bio vaspitavan, spremno je izlazio u susret svim izazovima.

Rođen je u Kopenhagenu 1885. u akademski obrazovanoj porodici, u bogatom intelektualnom okruženju. Od malena prusustvovao je večernjim raspravama između njegovog oca, fiziologa, i porodičnih prijatelja, među kojima je bilo fizičara, filozofa i filologa. Bor je upijao multikulturalne ideje nasleđene u danskoj istoriji i geografiji, na raskrsnici između Nemačke i Engleske. Kao deci, njemu i bratu Haraldu, otac je čitao naglas Getea, Šekspira, Dikensa. Nils je konzumirao danske autore kao što su Kieregaard, Hans Kristian Andersen, čitao nezavršeni roman Poul Martina Mollera (Kierkegaardovog mentora) Adventures of a Danish Student. Bora su duboko doimale rasprave pune dilema i kontradikcija, i bile lekcije o jeziku i logici na koje se vraćao u životu.

Već od ranog školovanja do studentskih godina na kopenhagenskom univerzitetu svojom briljantnošću privlačio je pažnju profesora i kolega. "Porodica i prijatelji, kao i učitelji, prepoznavali su redak duh koji je nosio u sebi, videli u njemu mislioca koji zadire u dubine i širine, te su mu izlazili u susret na sve načine da bi razvio svoje sposobnosti", kaže Heilbron.

U naučnom obrazovanju Bor je jednako prihvatao nemačku sklonost ka teoriji i matematici i britansku koja se više bavila eksperimentima. Iako skloniji teoretskom radu, za postdoktorske studije odabrao Kavendiš laboratoriju u Kembriđžu, meku britanske eksperimentalne fizike u to vreme.



Istorija atoma

Ideja o atomu kao osnovnom gradivnom sastojku materije je stara. Grci su mu dali ime, atom, ali njegova struktura i uloga u svemu što nas okružuje je skorašnje otkriće.


Uživao je u magiji Kembriđža, kako u laboratoriji tako i u samom mestu. Igrao je fudbal i unapređivao znanje engleskog jezika čitajući The Pickwick Papers, uz pomoć malog crvenog rečnika koji je kupio, ali najviše je voleo rasprave sa J.J.Tomsonom. Tomson je bio na čelu laboratorije, uvaženi naučnik koji je otkrio elektron, ali Bor je nalazio propuste u njegovom radu u vezi elektrona metala. Tomson je gotovo nezainteresovano prelazio preko Borovih primedbi. Krajem 1911. Bor sreće Raderforda, koji mu prenosi novosti sa konferencije u Briselu na temu kvanta. Ubrzo posle tog razgovora Bor prelazi na University of Manchester i pridružuje se Raderfordovom timu.

I u Mančesteru Bor se u početku i dalje bavi elektronima, uključujući beta čestice koje je otkrio Raderford. Ali ubrzo shvata da se tajne radioaktivnosti kriju u samom jezgru. Tako se njegova potraga za istinom okreće ka samom atomu.

Početkom 1912. Bor radi grozničavo i s uspehom. "Već se bacio na posao, ispituje svaki aspekt atoma, namerio se da pronađe sve što je moguće," rekao je Goldhaber. U junu Bor piše bratu:"Čini mi se da sam pronašao nešto malo o strukturi atoma". Skromno rečeno, jer ispostavilo se da je otkrio da kvantna fizika 'drži' atom.

Bor nije bio prvi koji je pokušao da primeni kvantnu fiziku na atome. Ali jeste prvi koji je ukazao na to kako ona može da 'radi'. Ustvrdio je da ispravna teorija stabilnog atoma mora da ima broj sa dimenzijom dužine koja bi korespondirala sa veličinom atoma, kao što dužina viljuške uslovljavlja veličinu točka na biciklu. Do broja razumne dužine za atomsku viljušku bilo je moguće doći jedino primenom ključnog broja u kvantnoj teoriji a to je Plankova konstanta, u kombinaciji sa električnim nabojima i masama elektrona i jezgra.

Razumevanje kako kvantna fizika objašnjava ponašanje atoma nije išlo pravolinijski. Za svoj model atoma Bor je primenio klasičan matematički pristup a onda u to dodao kvantnu fiziku na četiri specifična načina. Dva su se odnosila direktno na Plankovu teoriju zračenja, uključujući tehničke aspekte energija elektrona. Druga dva bila su inspirisana procesima sakrivenim u misterioznim mahinacijama Borovog zagonetnog uma.

Prvi je, često slavljen kao krucijalni sastojak u Borovom modelu atoma, da elektroni mogu okupirati samo izvesne određene orbite oko jezgra. U svakoj takvoj dozvoljenoj orbiti elektron poseduje ugaoni momenat jednak umnošku Plankove konstante podeljen sa 2 pi. Sa takvim ograničenjem Bor je mogao da objasni zašto se iz vodonikovih atoma emituje svetlost samo u izvesnim vrlo specifičnim bojama, ili frekvencijama. Emitovana svetlost korespondirala je sa elektronom koji 'skače' sa jedne dozvoljene orbite na drugu.

Od mnogih zbunjujućih aspekata Borovog atoma, ovaj je bio najjači. Prema standardnoj fizici frekvencija svetlosti trebalo bi da zavisi od toga koliko dugo elektronu treba da napravi orbitu oko jezgra, što je njegova orbitalna frekvencija. Ali ako elektroni emituju svetlost dok kruže, Bor je primetio, atomi bi zračili svetlost sve vreme, a to se ne dešava. Otuda Bor zaključuje da elektroni okupiraju ne-zračeće orbite dok je atom u stanju 'mirovanja', razdvaja frekvenciju svetlosti od frekvencije orbite.

"Ovo je izmaklo tlo pod nogama mnogim fizičarima, koji su pretpostavljali da bi ovaj fenomen unutar atomskih procesa mogao biti povezan direktno sa kretanjima u mikrosvetu", rekao je Heilborn na sastanku Američkog društva fizičara u aprilu.

Druga Borova pametna opaska ponudila je ideju kako da se premosti jaz izmeđe kvantne i klasične fizike. Elektron daleko od jezgra, rekao je Bor, imao bi frekvenciju emitovane svetlosti blizu klasičnoj predikciji. Pošto su udaljene orbite međusobno blizu, orbitalne frekvencije su skoro jednake. Tako da skok sa jedne na drugu emituje frekvenciju skoro jednaku orbitalnoj frekvenicji. To je na drugi način rečeno ono što znamo za velike objekte, kvantni efekti bili bi suviše mali da bismo ih primetili - ključni deo konačnog razumevanja kvantne realnosti.

Sastav atoma

Da bi objasnio zamešateljstvo klasične fizike sa kvantnom teorijom Bor je ponudio toliko objašnjenja da sve nije moglo da stane u jedan stručni rad. Zato objavljuje seriju od tri rada pod jednim naslovom "O sastavu atoma i molekula" u Philosophical Magazine. U prvom delu, koji je objavljen u julu 1913., pomoću spektra boja koje emituje vodonik, opisao je kvantna pravila za orbite elektrona i kvantne skokove atoma vodonika. U drugom delu opisuje raspored elektrona u krugovima oko jezgra složenijih atoma, što je bio prvi korak ka objašnjenju periodične tablice elemenata. U trećem opisuje kako atomi formiraju molekule sa zajedničkim elektronima.

Reakcije na Borovu teoriju bile su pomešane. Dok su jedni nalazili da je ideja genijalna, drugima je bila nerazumljiva. Ajnštajn je bio zaintrigiran ali ne i ubeđen. Ali kada su jednim eksperimentom potvrđena Borova predviđanja, da su neke boje u spektru svetlosti za koje se mislilo da su vodonikove zapravo došle iz helijuma, Ajnštajn više nije sumnjao. Kada su mu javili za taj eksperiment, rekao je "Ovo je veliki pomak, Borova teorija mora da je tačna".

Ali Bor je znao da je njegova teorija tek tračak uvida u realnost, i da ima manjkavosti. Uspešna je, verovao je, najvećim delom zahvaljujući jednostavnosti vodonika. Tokom naredne decenije pokušaji da se isto primeni na složenije elemente nisu davali rezultate. Konačno 1925. Verner Hajzenberg, mladi nemački fizičar koji je studirao na Borovom institutu za teoretsku fiziku u Kopenhagenu, osmislio je novi matematički pristup koji je dao prave odgovore. Hajzenbergov rad obeležio je rođenje moderne kvantne mehanike.

Negde u isto vreme, eksperimentima se utvrdilo da se čestice nekad ponašaju kao talasi, i obrnuto. Ervin Šredinger konstruisao je talasnu verziju kvantne teorije, koja se uskoro pokazala kao ekvivalent Hajzenbergovoj čestičnoj verziji. Hajzenberg je 1927. otkrio slavni princip neodređenosti: nemoguće je tačno izmeriti par svojstvava istovremeno, kao na primer položaj čestice i njen impuls.

Još jednom će Bor objasniti paradoks. Na predavanju 1927. predložio je princip komplementarnosti. Svetlost može biti čestica ili talas u zavisnosti koji eksperiment ćete izabrati. Možete utvrditi položaj elektrona, ili njegov impuls, kako već osmislite eksperiment. Ne možete i jedno i drugo istovremeno.

Borova komplenemtarnost poslužila je kao temelj Kopenhagenškoj interpretaciji kvantne mehanike. U popularnim raspravama ovaj pristup je stavljao u prvi plan ulogu posmatrača u razotkrivanju stvarnosti, poenta u prepirkama mnogih fizičara i danas. Ali Bor nije o njoj govorio na taj način, kaže filozof nauke Don Howard sa Univerziteta Notre Dame. Hajzenberg je bio taj koji je u fokus stavio ulogu posmatrača.

Borovo viđenje bilo je mnogo suptilnije. Insistirao je na tome da svojstva kvantnog sistema nemaju tačno značenje pre nego što budu izmerena. Ali merenje je zahtevalo instrument za merenje koji komunicira sa kvantnim sistemom. Jednom kada se ta komunikacija uspostavi, instrument za merenje i kvantni sistem imaju istoriju, postaju 'povezani', u modernoj terminologiji. Pa kako je onda uopšte bilo moguće razgovarati o svojstvima kvantnog sistema?

"Na ovom mestu Bor dobija krucijalnu ideju u svom razmišljanju", rekao je Howard na susretu fizičara. Ako definišete eksperiment koji želite da izvedete, možete da upotrebite rezultat da opišete svojstvo kvantnog sistema kao da ima tačnu vrednost, čak i ako nema tačnu vrednost bez merenja. Naravno, ne biste mogli da pričate o svim svojstvima sistema odjednom, treba da izaberete šta da merite.

"Za Bora, dva svojstva kao što su položaj i ugaoni momenat su neophodni za kompletnu vrednost sistema i njegovog ponašanja", rekao je Howard. "Ali o njima možemo da govorimo samo o jednom po jednom, ne oba istovremeno, zato što moramo da imamo tačno definisana svojstva sistema samo u kontekstu u kojem to svojstvo može da bude izmereno." A konteksti merenja za položaj i ugaoni momenat su fizički nespojivi."To je bio jak razlog zašto nismo mogli simultano da govorimo o ispravno definisanim vrednostima za položaj i dobro definisanim vrednostima ugaonog momenta", rekao je Howard.

Višestruke istine

Borov jedinstven pristup kontradiktornostima potiče od njegovog pogleda na svet i istinu od rane mladosti. U stvari, njegova istraživanja kvantne nauke otvorila su put ka mnogo širem pogledu na realnost koja nas okružuje.

"Najveće zadovoljstvo koje mu je donelo istraživanje na polju kvantne fizike u domenu šire filozofije bilo je otkriće da više istina dolaze...u komplementarnim parovima", rekao je Heilbron.

Nedavno su objavljena Borova pisma verenici, Margareti Norlund, koja je pisao u vreme istraživanja atomovog modela. U njima Bor navodi razne vrste istina, one u propovedima, u velikim književnim delima, naučne istine, za koje vidimo da se sve razlikuju ali su važne. "To je nešto što me jako doima, što mogu gotovo nazvati svojom religijom - istina je sve što ima vrednost ".

Heilbron u ovom vidi paralele sa četiri metoda koji uvode kvant u atom - mnogo je istina, nisu sve konzistentne.

"Mada se razlikuju u fizičkom sadržaju, ponekad su u konfliktu sa matematikom, ali Bor je verovao da mu trebaju sve", kaže Heilbron. "Ove četiri formulacije Boru nisu samo služile da odredi granice svojim nagađanjima. Verovao je da svaka sadrži element istine i da stoga ima obavezu da ih sve uzme u razmatranje, tj prihvati čak i kada su protivurečne. Princip inkluzije po svaku cenu postao mu je gotovo religijsko pravilo".

Standardnu religiju Bor nije simpatisao. Majka mu je bila Jevrejka, koja nije upražnjavala religijske običaje, otac ateista Luteran. Kao momak, Niels je pokušao da prihvati religiju ali je ubrzo zaključio da ona ne može da prođe test logike i nauke. Kada je to u jednoj prilici predočio ocu, ovaj se samo nasmejao. Ovu epizodu je opisao verenici, "Moja hrabrost je urlala u meni, divljački, divljački, konačno sam znao da sada i ja umem da razmišljam".

Heilbron vidi u ovom začetak Borovog izuzetnog intelektualnog puta.

"Ohrabrujući osmeh čoveka kojem se divio najviše na svetu učinio je da oseti da pripada nekolicini koji misle slobodno, neovisno od standardnih uverenja koja vladaju u njihovoj klasi ili kulturi, vremenu ili mestu", primećuje Heilbron.

Ohrabren, ne samo da je razmišljao već je to činio način kako drugima nije padalo na pamet. Za njega je klasična fizika u uđžbenicima "daleko od istina mikrosveta koliko i konvencionalna religiozna ubeđenja od stvarnog značaja života", rekao je Heilbron.

Bor je prihvatao uvrnutost kvantnog sveta ne kao jeres koju treba izbegavati, već kao ključ rešenja problema. Mirnoća sa kojom je prilazio kontradikcijama omogućila mu je da formuliše objašnjenja kvantnih paradoksa koja su izdržala test eksperimenata, mada mnoga nakon njegove smrti 1962. godine.

Pred kraj života Bor je uvažavan kao najveći atomski fizičar na svetu. Još uvek se smatra da je drugi veliki fizičar svih vremena, odmah posle Ajnštajna. Legenda o njemu se razvijala 1920-tih i 1930-tih godina, kako su mladi naučnici svih naroda dolazili na studije na njegov institut u Kopenhagenu. Upravo tu je sredinom 1930-tih formulisana prva jasna slika fizike unutar atomskog jezgra. Uskoro potom, u saradnji sa američkim fizičarem Đžon A. Vilerom, Bor je izašao sa teoretskim objašnjenjem procesa nuklearne fizije. Borov atom je tada konačno u potpunosti konstruisan.

Viler je jednom rekao kako je želeo da studira u Kopenhagenu zato što je Bor video dalje u budućnost nego ostali. Kako je to Boru polazilo za rukom zbunjivalo je druge na skoro isti način na koji su atomi zbunjivali fizičare pre Bora. Njegovo prodiranje u kvantnu stvarnost bilo je misteriozno koliko i čudna mešavina kvantne i klasične fizike u vodonikovom spektru.

Možda će, kaže Heilbron, njegova lična prepiska od skora dostupna javnosti, ponuditi materijal za nove spekulacije o Borovom geniju ili intelektualnoj kreativnosti generalno.

I dodaje:"Njegov genije se možda neće ponoviti. Jer, kako je Ajnštajn jednom rekao, neverovatno je da se um kakav je Borov uopšte pojavio."

Nazad na vrh Ići dole
Meseceva sala

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 93

Lokacija : U zvizduku vrba

Učlanjen : 18.08.2018

Raspoloženje : Ko godisnje doba


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Sub 8 Dec - 11:59

Zvuk sa druge planete happy
Lender InSight je 1. decembra snimio zvuk vetra na Marsu. Vetar je u oblasti Elysium Planitia, gde je InSight sleteo, duvao brzinom od 16 – 24 km/h i izazvao je vibracije opreme lendera. Ove vibracije registrovao je seizmometar koji se, trenutno, nalazi na lenderu a vrednosti registrovanih frekvenci bile su blizu opsega koji čovek može da čuje.

U sledećem video snimku prvo možete ta čujete originalnu verziju (za koju su potrebni dobri zvučnici, sa jakim basom) a ako to nemate u nastavku je verzija prilagođena laptopovima i mobilnim telefonima.

Uživajte u zvuku sa druge planete
Nazad na vrh Ići dole
Meseceva sala

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 93

Lokacija : U zvizduku vrba

Učlanjen : 18.08.2018

Raspoloženje : Ko godisnje doba


PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   Sub 8 Dec - 12:00

LIGO detektovao nove gravitacione talase

Pre nekoliko dana LIGO kolaboracija objavila je otkriće četiri nova događaja – izvore gravitacionih talasa.

Registrovani događaji nose oznake GW170729, GW170809, GW170818 i GW170823. Svi izvori gravitacionih talasa registrovani su julu i avgust 2017. godine (format oznake GWgod_mesec_dan) i događaji nastali su kao rezultat sudara po dve crne rupe.

GW170818 registrovali su detektori LIGO i Virgo samo jedan dan nakon poznatog GW170817 – sudara dve neutronske zvezde.
GW170729 je nastao kao sudar najvećih, do sada registrovanih, crnih rupa. Ovaj događaj izazvao je sudar crnih rupa od 50 i 35 solarne mase, pri čemu je nastala nova crna rupa od 80 solarnih masa, a ostatak mase pretvoren je u energiju gravitacionih talasa.

Do sada su gravitacioni talasi registrovani iz 10 izvora, od čega je devet puta registrovan sudar crnih rupa a jednom sudar neutronskih zvezda.

Poslednji registrovano događaji zabeleženi su tokom drugog “run-a” LIGO detektora. Tokom prethodnih meseci LIGO nije radio već je u toku bila priprema za novi, 3 “run” i početak prikupljanja novih podataka planiran je za proleće 2019. godine.

Fotografija: umetnička vizija sudara crnih rupa (Credits: LIGO)
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Naučne novosti   

Nazad na vrh Ići dole
 
Naučne novosti
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Naučna fantastika
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Vreme nauke :: Prirodne nauke-