Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Rajko Petrov Nogo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:28

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:28

"Epitaf za M. S.", "Jovan Dučić. Epitaf" i "Budi mene miran" (Branku Ćopiću)

1. 0 .
O razlozima zbog kojih je, zbog političkog pritiska, sa ukupno četiri stotine hiljada duša, od Drugog svetskog rata do početka osamdesetih XX veka, morao da napusti zavičaj, Nogo je ponešto, doduše dosta uopšteno, bez dragocenih pojedinosti, rekao u tekstu "Zašto smo Drinu prebrodili" (prvobitno objavljenom u "Politici" od 11. marta 1989. godine.): "Ama nije zaludu Andrić pisao da se u Bosni svaki dram nježnosti dušom plaća. Kod tolikih lopova i bitangi koji su ovoj zemlji o glavi radili i rade, nas su — po šumama i gorama naše zemlje ponosne — snimali, prisluškivali i špijali, a onda nam, dušu na pamuk vadili, saslušavali i ponižavali. Članove partije naročito. Da su naivni, da će jednom uvidjeti kako su ta dva beogradska emisara došla da izvrše aneksiju. Znaju li oni da su to srpski pjesnici. Znaju li oni šta je Beograd. I tako dalje i tome slično. A pošto ja nisam bio član partije, mene su zamijenili sa jednim kriminalcem na koga sam im ličio! Preventivno. E kad već ni batine ni razgovori ne dadoše rezultate, počeše priviđenja. Da smo u bosanskim šumama spremali kongres. Da nas na Sinjajevini čekaju Đilas i Ćosić… I što ću vam duljit lakrdiju, ja se bogami uživjeh u tu stvar, pa pun neke avetne visine iz oholosti pregazih Drinu i kao prekaljeni konspirativac ovdje spremih tajni referat o paradigmi našeg izgona, tj. 'Epitaf za M. S.', koji je baš tih julskih dana, bog da mu dušu prosti, preminuo…" Uz ovaj, pesnik je napisao još dva odlična epitafa, oba u sonetnoj formi ("Budi mene miran", posvećen Branku Ćopiću, i "Jovan Dučić. Epitaf"). Na ovim trima pesmama pokušaćemo da pokažemo način na koji Nogo, polazeći od konkretnog povoda, od smrti trojice istaknutih umetnika reči, gde bismo, logično, očekivali da pesme završe u prigodnoj, nekrološkoj evokativnosti, koja bi učas zaokružila kroki portret, 'nadgrobije', majstorski nadrasta konkretan povod nastanku pesme, završavajući u univerzalizovanim iskazima, koji, osim što ponešto (značajno) govore i o pokojnicima i o onome ko im sastavlja "epitaf ovaj sumoran", svagda nešto zanimljivo kazuju i o životu i o umetnosti. O "pošljednjem vremenu i stidu" u kojem smo živeli i živimo — ponajviše. Epitafi za Mešu Selimovića i Jovana Dučića su lirske rasprave i polemičke odbrane, a onaj za Branka Ćopića obeležen je zgranutošću ne samo pisca epitafa nego i čitave prirode (ispranih šafrana i ječma u klasu) nad smrću pesnika, koji je samoubistvom rešio konflikt između lirskog principa življenja i stvaranja (čiji su pomalo protivrečni simboli i zobnica vedrine i crni zavoj smijeha i Jutro plavog sljeza), na jednoj, sa surovošću i podaničkom školom zbilje (o beton se sasu), na drugoj strani. Ono što je zajedničko ovim epitafima jeste ili osećanje stida samog lirskog subjekta pesama nad onim što se dešavalo pomenutim piscima ili pak takvo osećanje Dučića i Ćopića, tako da su u sva tri epitafa ključne reči:
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:29

1. 1 .
U prvom katrenu "Epitafa za M. S.", s glagolom u aoristu na početku pesme (Zatukoše ga) i daktilskom (trosložnom) rečju kamenjem (na kraju stiha), koja će se rimovati sa rečju znamenjem u trećem stihu prvog katrena, lirskog junaka (Mešu Selimovića) ubili su zemljaci (braća rođena). Da ne bi bilo nedoumice koju reč zemljaci može da izazove (zemljaci — oni koji su iz iste zemlje, iz istog kraja), pesnik dodaje bližu odredbu: braća rođena, iz koje se da zaključiti da je ovde reč o zemljacima sunarodnicima. Zašto? Zato što su se oni na taj način preporučivali vlasti, dajući dokaz svoje beskrajne odanosti novoj, komunističkoj veri i sekti. Dokaz mora biti neoboriv i neporeciv. Lako je, brale, simbolično ili stvarno, svejedno, ubiti nekoga (ipak) tuđega (Srbina ili Hrvata), ubij ti svoga, pa tek si onda naš. Kainaveljija se traži. (A Kain je Avelja, misli se, pre ubio iz zavisti nego iz mržnje!) Mada su se, ko zna, među takvu — Crnjanski bi rekao: crnu braću (tj. bratiju) — gurali, samopreporučivali i samopredlagali mnogi Srbi i Hrvati. Prva dva stiha prvog katrena ostaju u sferi čistog biografizma i samorazumljivosti. Tu je reč o faktima na koj a se pesnikov glas oslanja transendirajućom epifonemom: "Kamenje osta znamenjem / da je sloboda rođena." Polustih "da je sloboda rođena" ovde znači i: sloboda (za one koji kamenuju), i to sloboda od svega: od svih moralnih obzira ponajpre, budući da je teško pretpostaviti da je sam Selimović osvojio slobodu istrpivši kamenovanje. A motiv nepočinstva vlasti — juče i danas — u Nogovoj je lirici stasao do pesnikove opsesivne teme a da se on, u ovom ili onom obliku preliva iz jedne u drugu njegovu pesničku knjigu, dokazuje i pesma "Na cvjetnu nedjelju" iz Lazareve subote: "U živom pijesku beščašća / U podaničkom avaju / U samicama svevlašća / ja smjerno primam naforu / Ovih što prvo ubiju / A onda nad rakom ridaju." Ti stihovi kao da još jednom, ovoga puta gotovo konačno i neopozivo, objašnjavaju na koje, kakvo i čije shvatanje slobode ("slobode") pesnik misli u epitafima (posvećenim) Meši Selimoviću i Jovanu Dučiću. Ali, mnogo više od toga, ovi epitafi svedoče o unutarnjem jedinstvu Nogovog pesničkog sveta i dela, jednako pesničkog koliko i kritičko-esejističkog, jer je pitanje slobode i morala jedno od temeljnih pitanja Nogove književne umetnosti. Dok piše o tragici raskolništva u srpskoj starijoj ili novijoj istoriji, politici i kulturi (ili političkoj i kulturnoj istoriji), pesnikova moralna supstanca je aktivirana do usijanja: "Rastu grančice vrbove / Iz bombe stida u grudima" ("Na cvjetnu nedjelju"); " — Ako sam to što sam Zrno Stida Ništa" ("Budi mene miran").

Pratimo li pesnikove aksiološke stavove iz pesama ovakve tematsko-motivske i idejno-stilske orijentacije, a njih je podosta, uočavamo da Nogo dosledno govori i piše da bez etike nema nikakve estetike i on je, istrpivši mnoge, pre svega ideološki zapenušane napade upravo zbog ovakvih stavova, ostao dosledan, rado prihvatajući "trnov venac" primedaba da su takva shvatanja tobož prevaziđena, da pripadaju konzervativnim piscima i da su ona izraz romantičarsko-nacionalnih zabluda. U poslednje vreme, što je do juče bilo nezamislivo, na meti takvih prigovora nije samo pesnik, nego čak i oni kritičari koji dele pesnikova estetska i ljudska uverenja.

Drugi katren razvija pesničku sliku tog kriminalnog, političkog i simboličkog, ritualnog ubistva, konkretizacijom instrumenata smrti ("Zatukoše ka kocima"), dok se bližom, samo naizgled vremenskom odredbom ("Licem na bele poklade"), koja je, u stvari, konfesionalna (katoličko-pravoslavna), u naš u svest prizivaju bogati, šaroliki običaji iz narodnog (crkvenog) kalendara: 1. a. U katolika je to vreme od Sv. Triju kraljeva do početka korizme (Pepelnice), praćeno maskaradama, plesovima i igrama, mesopust, mesojeđe, karneval. b. Poslednji dan uoči korizme, pokladni utorak, fašnik. 2. u pravoslavnoj crkvi dan uoči posta, s primerom iz J. Veselinovića: Neka se nabavi koje jagnje… Sutra su Petrove poklade. Biće zanimljivo da u drugom katrenu analiziramo stihove "Dođu ubice s ocima / Za pomen da mu pokade". Ovi oci svakako nisu sveti oci kaluđeri iz naše narodne epske pesme, ali jak ironični naboj ovih stihova, koji slika licemerje ubica, upućuje na inspiratore i naručioce ovoga ritualnog smaknuća: reč je o gradskim ocima, o "partijskoj ulemi", o dvorskim savetnicima ("dvorski folklor", rekao bi pesnik) i narodnim dušebrižnicima.

Čitava pesma je, u stvari, jedna društvena skaska, iz koje i ssm pesnik, budući da se našao u istoj egzistencijalnoj klopci, izvlači naravoučenije, i "na sličnoj sramnoj zastavi" umiče crnoj bratiji "od zavičaja umoran". Među ljudima i među zverima. Pesma je vanredno plastično, uz nužna preterivanja u izboru "instrumenata i mehanizama smrti" (kamenovanje, koci), sažela duhovnu situaciju jednog vremena u kojoj se, sred prese inženjera ljudskih duša i derviša nove vere, našla svaka božja ptičica koja neće da peva u lažljivom horu, u "ružnoj graji inače hvaljenih ptica", kako bi rekao Miljković.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:29

1. 2 .
Sonet "Jovan Dučić. Epitaf" izdvaja se među Nogovim sonetima ne samo po šestercima, kojima kao da se sugeriše kratko, odsečno, stakato ritmovanje, slično udarima dleta majstora kamenoresca dok u nadgromni kamen useca pismena za "v(j)ečnuju pamjat", nego i po vanredno plastično izvajanom unutarnjem portretu Dučićevom, koji je, u pesmi "Povratak", za života sanjao da se, makar mrtav, posle "pedeset i sedam godina u tuđoj glini" (R. P. Nogo: "Oči na oba sveta", Suze i sokolari ) vrati u onaj rodni "grumen gline užežene". Aludirajući na Dučićeve poznate stihove iz pesme "Moja poezija" ("Mirna kao kamen, hladna kao sena"), Nogo je, već u prvom katrenu svoga epitafa Dučiću, u kontrastnim slikama, ocrtao pesnikov pravi profil: "Spolja gord i dalek / Iznutra pun sačme / Vratiće se navek / Mračan u dumače." Zbog poznatih okolnosti u kojima je živeo u emigraciji dok je njegov narod krvario u još jednoj klanici velikoga svetskoga rata, koji je u našem slučaju istovremeno poprimio i obrise krvavih unutrašnjih, pre svega ideoloških obračunavanja sa neistomišljenicima u večnom ratu gvelfa i gibelina, Dučić je (bio) "Iznutra pun sačme". Već leksički, izborom turcizma sačma (sitna okrugla olovna zrna kojima se pune patrone lovačkih pušaka, kako se ova reč objašnjava u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika, a koju Škaljić u Turcizmima u srpskohrvatskom jeziku s razlogom dopunjuje: veličina zrna bira se prema veličini divljači za koju se metak sprema), pesnik (kao da) sugeriše značenje hajke na krupnu divljač. Stoga ta sačma i nije ona razumljiva pesnikova žuč kao logičan odgovor jednog srpskog rodoljuba u izgnanstvu, nego je ona u njega sručena spolja, kao dalekometna sačma propagande, kojom je pesnik ranjavan i ubijan. Uprkos tome, pesnik će se, makar i mrtav, uspravan vratiti "mračan u dumače". Iako drugi katren počinje stihom ("I pod kamen leći"), njime se, kao kadencom, ako ga shvatimo kao opkoračenje, budući da su u sonetu, doktrinarno-preskriptivno govoreći, jedino dozvoljena opkoračenja u katrenima, ne i ona iz katrena u tercete, završava slika pesnikovog povratka u zavičaj. U tom slučaju, tri preostala stiha iz ovoga katrena ("Sa nakotom noći / Neka gmižu veći / I pod suncem moćni") predstavljala bi sliku i priliku onih koji su sušta suprotnost pesniku. A "nepravda" je očigledna: te "veće i pod suncem moćne" trpe priroda i sunce. Među te veće, očigledno je, iako to pesnik nigde ne kaže, spadaju svi oni koji su na Dučićevom slučaju gradili svoje karijere (O. Davičo, M. Ristić, N. Drenovac, R. Konstantinović). A i noć ovde, očigledno je, nije obična, deskriptivna činjenica iz reda prirodnih znamenja i ritmova same prirode, nego noć istorije i razbratničke, naopake ideologije.

Terceti imaju formu (razvijenog) retorskog pitanja s dva naizgled disjunktivna pitanja-odgovora (formula: je li – ili). A retorsko pitanje je pitanje tek po formi, jer se na njega i ne očekuje odgovor, već se njegovim oblikom sugeriše odgovor, koji je sadržan u stavu samoga pisca. Već u prvom stihu prvog terceta ("Je li ko gvelf tužan") pojedinačna, pesnikova tragedija prevodi se na opštiji, metafizički plan. Pesnički subjekt Nogove pesme, u formi retorskog pitanja, doživljava Dučića kao gvelfa (crkva), dakle, kao pobednika (moralnog). Umesto radosti pobednika, Nogov "gvelf", "Taj knez da ga pamte", tužan je jer "Od slobode kužan". Drugi tercet ("Ili je taj sužanj / Od sramote skružan / U tercet ko dante") predstavlja poentu pesme. A Dante je, kao pesnik Božanstvene komedije i umetnik terceta, uzgred budi rečeno, u srednjovekovnim borbama gvelfa i gibelina, bio na strani ovih drugih.

Rečju, i u ovom sonetu je do punog izražaja došla Nogova moć lirskog portretisanja (zasnovanog na dihotomijama) i sažimanja istorijskog i pojedinačnog iskustva u sonetni oblik.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:29

1. 3 .
Sonet "Budi mene miran", čiji naslov skriveno citira jednu "u običaj uzetu reč" Kočićevog Simeuna Đaka (iz pripovetke "Istiniti zulum Simeuna Đaka"), predstavlja Nogovo "slovo zemljačke odanosti" Ćopiću, kako je ssm pesnik napisao u eseju "Vitez tužnog lika". Pri kraju toga teksta, u kojem su objedinjena Nogova esejistička razmišljanja o Ćopićevoj poeziji, dečjoj i nedečjoj, o Orlovima, Doživljajima Nikoletine Bursaća i o Bašti sljezove boje, Nogo piše: "Da svaka svjetlost i prozračnost ima i svoje mračno naličje, uz uvodno pismo Ziji Dizdareviću, svjedoči i izvodna, surova priča 'Zatočnik'… 'Zatočnik' je nagovijestio drugog i drugačijeg, sumornog i gorkog pisca. Ali o 'mrkim ubicama s ljudskim licem' Ćopić je odbio da priča. Žalio se, pred kraj, da je pogubio pola rječnika, da ga 'u jatima napuštaju reči'. Bez djedove topline i bez rječnika — svoga jedinog pribježišta — Ćopić je odbio i da živi. U suton 26. marta 1984. Branko Ćopić je na strahotan način okrenuo leđa ovom našem svijetu." Zbogom lijepi i strašni živote!

Rečeno je već, ali neće biti na odmet da se ponovi: Nogova empatička i evokativna moć gotovo je bez premca u savremenoj srpskoj poeziji. On je od onih pesnika koji ne piše pesme dok višestruko ne apsolvira spoljne, iskustvene podsticaje nastanku pesme, dok ih ne odživi, dok ih ne prooseća i dok se sam pritisak vanpesničke stvarnosti ne pokori obliku i "milosti uobličenja". Proverimo to i na primeru pesme epitafa "Budi mene miran". Prva reč u sonetu epitafu "Budi mene miran" jeste pokazna (pridevska) zamenica (atributski upotrebljena): "Onaj grob u žitu gdje leži djed Rade". Koji onaj? Kao da pesnik ovom zamenicom upućuje na nešto što je prostorno (podjednako) udaljeno i od prvog, govornog lica (ovde: pesničkog subjekta), i od drugog, lica kojem se govori, kojem se pesnik obraća (adresat u pesmi, čitalac). Međutim, zamenica onaj ovde je upotrebljena anaforski (unazad) i ona se odnosi na nešto što je (iako nepomenuto, jer to je i prva reč u pesmi), poznato iz prošlosti, što je već svima dobro poznato. A poznato je iz pesme i istoimene knjige "Grob u žitu", koju je Ćopić objavio 1951. godine. Međutim, Nogo ne aludira na (onaj) grob u žitu (iz Ćopićeve pesme "Grob u žitu") u kome (u humci kraj ceste u hitnji načinjenoj) leži "Jagoda, djevojka prkosna, narodna kćerka ponosna", nego na grob gdje leži d(j)ed Rade, "Ko u svojoj kući na seoskom groblju". I odredba "na seoskom groblju" nije samo priloškoodredbeni atribut (kuća na seoskom groblju), nego se to seosko groblje jednako odnosi i na Ćopićevu knjigu pesama (Seosko groblje), koja je, poznato je, sramno prećutana, jer u doba visokog modernizma — budući da književni službenici i esejistički mandarini nisu mogli da je udenu ni u jedan veštački konstruisan pretinac — mnogima kvarila račune. Ne i pesniku i kritičaru Rajku Petrovu Nogu, koji je o toj knjizi napisao: "Kao nezavršena priča ili nedopričana bajka, kao razgovor iza groba, Ćopićev umjetnički svijet našao je smiraj u tanušnoj ali izvrsnoj, surovo prećutanoj zbirci pjesama Seosko groblje. Kao na slikama naivaca, kao u pečalnim krajputašima, ove Ćopićeve lirske humke i prostosrdačni epitafi i nisu pjesme nego ikone koje je, izgleda, piscu naslikala ona seoska skitnica iz Bašte sljezove boje, onaj slikar-ikonorisac. Umjesto svetitelja, s njih nas gledaju Đukan s lululicom, Lopov Mikailo, Policajac Todor, Poljar Jovan, Bezimeni Mladenac, Vesela Ženica… To je najljepše i, bože mi oprosti, najživlje groblje u našoj poeziji. U njemu Ćopićeve komšije, poznanici iz djetinjstva i likovi iz njegovih knjiga vode slične razgovore na onome kao i na ovome svijetu, samo nekako lakše i slobodnije i bez ovozemnih stega… Ovo seosko groblje najbolje se vidi ako se gleda iz bašta sljezove boje. Na njemu su se okupili, da počinu, isti oni dobri ljudi koji su se za života u bašti okupljali. Da je bilo malo sreće i reda, kao što ne bi, s njima bi uz djeda Rada počivao i Branko Ćopić."

Taj isti, grob u žitu (gdje leži djed Rade) strpljivo je čekao da primi i samog Ćopića ("hudo božije čeljade"), i to onda kada mu "crni konjanici i vrani gavrani" (iz usmenog nasleđa, isti oni na koje je aludirao Ćopić u posveti Ziji Dizdareviću s početka Bašte sljezove boje opominjući se Lorkinih stihova "Crni su im konji, crne potkovice") pozoblju "svu od mjesečine zobnicu vedrine". Zobnica vedrine ovde figurira kao drugo ime za onaj zavičajni zlatonosni prtljag iz kojega je Ćopić čitavog života, kao čarobnjak, već po potrebi, 'vadio' priče "o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima" ili se gnjurao u dim rata nalazeći surove bojovnike golubijeg srca, žureći da ispriča "zlatnu bajku o ljudima", uvek, međutim, strepeći od činjenice da se po svetu umnožavaju "crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri", "mrke ubice s ljudskim licima". Ili, kako bi rekao Nogo u epitafu Ćopiću: "Crn zavoj smijeha i božur na rani / Nosimo vo vjeki svi mi preko drine." Zavoj (smijeha) je crn jer se ispod Ćopićevih poslednjih priča u Bašti sljezove boje (ali i u nekim ranijim, ako ih pažljivije čitamo), uz lirizam i dobroćudni humor, koji je, poznato je, znao da završi i u razornoj satiri i jeretičkim pričama, uvek nazirala seta, nostalgija i ona, disovski rečeno, boja prolaznosti stvari. Slikom božura na rani Nogo kazuje da je ta rana davnašnja, da je praosnovna i da je koliko zbog izgubljenog carstva na Kosovu (jer: Zemaljsko je za malena carstvo) toliko i zbog visokomoralnog kosovskog zaveštanja i samožrtvovanja za ideal slobode (A nebesko uvjek i dovjeka). Kao što to i biva u Nogovim pesmama epitafima, i u ovoj su mnoge reči, pojmovno i afektivno, bliske vokabularu pesnika čiji lik oživljava. U ovom epitafu za Ćopića, uz navođene sintagme (grob u žitu, djed Rade, seosko groblje, jutra plavog sljeza, hudo božije čeljade, Snaga Podaništva), atribute (isprani šafrani, ječam u klasu, one noći nevesele), posebno mesto u pesmi pripada tačnom izboru glagola (pozoblju, zgranuo, se sasu), na kojima i počiva pesnikov stav prema činu Ćopićeve smrti, prema Ćopiću kao čoveku i piscu: Jutro plavog sljeza o beton se sasu.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:30

BELEŠKA UZ PESMU "LAZAREVA SUBOTA"

Poznato je da u Nogovoj poeziji s nacionalnim motivima ono univerzalno u njoj jeste sama poezija, a ne nacija ili sama nacionalna mitologija, jer Nogo ono partikularno, pojedinačno iskustvo transcenduje, eliot(ov)ski shvaćenom, "poopštenom emocijom". Još preciznije: Nogove pesme o likovima i znamenjima iz nacionalne istorije i kulture ne duguju mnogo veličini i značaju samih pesničkih motiva i njihovom ekskluzivizmu, već, pre svega, intenzitetu umetničkog procesa.


2.1.
U Pogovoru Lazarevoj suboti (1989) Novica Petković je u tekstu "Dva Lazara" pokazao na koji način pesnik Rajko Petrov Nogo, počevši od kompozicije do razmeštaja pesama u knjizi, služeći se udvajanjem perspektiva, novozavetne i kosovske (davnašnje i današnje), od hotimičnog protkivanja pesama paganskim supstratom, stiže do ukrštenih slika koje ponekad znaju da zbune nevičnijeg čitaoca i kritičara. Prvi i drugi stih u prvoj strofi (katrenu) pesme "Lazareva subota": "Legao da si Lazare / Ko proštac nasred ledine", podržani naslovom pesme, naš 'horizont očekivanja' usmeravaju prema biblijskom, novozavetnom Lazaru, a drugi i četvrti ("Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine") na srpskoga čestitoga kneza, Lazara Hrebeljanovića. Njima je dozvan i Njegoš, odnosno reči Vuka Raslapčevića da "ne valja se biti kukavica" jer su one "šćeri Lazareve". A da će u kadenci ove strofe doći do obrta nagovešteno je inverzijom na početku pesme: (?) "Legao da si Lazare…" (?) "Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine". Čitava zavisna, objekatska (izrična, deklarativna) rečenica uz glagol kazale (s načinskim poređenjem: "Ko proštac nasred ledine"), došla je inverzivno na sintaksički jako mesto: na početak, a glavna na kraj (na intonaciono povlašćeno mesto). Ali to nije sve. Inverzijom su obeležene i glavna ("Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine") i zavisna rečenica ("Legao da si Lazare" umesto: Da si legao Lazare), jer je apozicija (Kosovke šćeri jedine), kojoj je, sistemski, mesto iza imenice (subjekta), premeštena iza predikata (kazale) pred kojim se našao objekat (nam). Očekivani, uobičajeni, stilski neobeležen red reči, bio bi (?): Kukavice, kosovke šćeri jedine, kazale (su) nam da si, Lazare, legao ko proštac nasred ledine, s tim što se ovaj redosled može varirati, pa vokativ (Lazare) može doći na različita mesta u rečenici.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:30

2.2.
I, uopšte uzev, u ovoj pesmi, koja kao da je poručena za jednu temeljniju lingvostilističku analizu, pored svih — sintaksičkih, ritmičkih i značenjskih — ukrštanja, preklapanja i simetrija, ima i suptilnog leksičkog kolorisanja, budući da su 'patinom presvučene' neke, za sugerisani smisao vrlo važne reči: umesto plurala kćerke / ćerke, ovde su: šćeri, arhaičnija i u dubljim vremenskim nanosima pronađena reč, bliža narodnom govoru, bliža onoj Njegoševoj slici, uostalom; umesto (aorista) vaskrnu / vaskrse — upotrebljen je crkvenoslovenskoj tradiciji bliži (ob)lik glagola: voskrese; umesto kolac — proštac; umesto pšenica — šenica, koja ne lista tajno, nego tajom. A time da je mati (umesto arhiseme majka) Cvijeti istkala, kao da je, ne samo zbog izmene glagolskog vida (tkati, nevsršeni gl. vid — istkati, svršeni gl. vid), u potku ove slike, nekako mimogred, položena mala oda čudotvornim, preobražavajućim rukama majčinim i čitavom narodnom vezu i veziljama, jer ova pesma sjajno korespondira sa Nogovim stihovima iz pesme "Uspavanka": "Mati mjesečinu uvodi u stan / I u brdo niti čunak raspjevan", s tim što je i slika uvođenja "mesečine u stan" dvosmislena jer leksema stan, iako ovde pre svega znači razboj za tkanje, može da označava i prostorije za stanovanje. Uz ovaj, u pesmi, u dva pretposlednja distiha, imamo još jedno tkača, još jedno tkanje: "Pauk mjesečinom po kućištu tka / Buji-paji čedo uz tebe sam ja." Podsećamo da je u Nogovoj pesmi "Hromi Hefest" (Zimomora) za Prirodu rečeno da je vezilja "svega živog". A na istom razboju (reči) jedan takav izvrstan artifeks i tkač je i pesnik Rajko Petrov Nogo.

Osnovna, najjača inverzija čitave Nogove balade jeste u tome što se ova, naslovna pesma, našla na kraju knjige. Zbog svega, ovaj prizor odiše istinskom dramatikom, koja će tek na kraju pesme biti razrešena grafički malo udesno pomerenim stihovima: "Sestre te prokazale / I braća te izgone". Umesto ranijih osmeraca, poslednji stihovi su skraćeni u sedmerce. A sestre i braća smo mi današnji, koji smo, kako je primetio Novica Petković, izdali oba Lazara. Polazeći od Biblije, od kosovskog mita, smestivši, kako misli Petković, na magare Lazara umesto Hrista, prikazujući ga u dvema srednjim strofama kao novozavetni lik, uz pomoć jedne običajne slike iz detinjstva ("Od Lazareve subote / Mati Cvijeti istkala") s podtekstualno nagoveštenom (jer, pretapanjem slika, vremena i likova) pripremljenom mogućnošću da umesto Vitanije naslutimo Kosovo polje, Nogo je i u ovoj pesmi potvrdio svoj pesnički talenat i izuzetno literarno umeće. Ono profetsko u ovoj pesmi ("Sestre te prokazale / I braća te izgone"), možda preuranjeno za vreme kada je ona prvi put objavljena (Život, Sarajevo, 1988, god. 37, knj. 74, str. 17—28) a ona će se, sa nizom drugih pesama — ukupno ih je 24 — naći u istoimenoj knjizi (1989), kao da se ove, 2008. godine, obistinjuje "na ubavu, na polju Kosovu". Dobra poezija, zna se, oduvek prethodi istoriji.

Osvrćući se na značaj Lazareve subote u Nogovom pesničkom razvoju, Svetozar Koljević je napisao: "Taj uzlet je bio moguć, dakako, zahvaljujući daru i slučaju, ali opet i zahvaljujući potki po kojoj su tkane tri osnovne niti od kojih su izvezene sve ove pesme. Tu je, kao prvo, biblijska nit Lazareve smrti i vaskrsenja; kao drugo, s njom povezana, nit kosovskog mita i porazu i potonjeg ustajanja iz mrtvih; kao treće, mit lične i porodične sudbine pesnika koji ostaje bez svog gnezda da bi ga savio u poeziji. Lična sudbina vaskrsava biblijski i kosovski mit kao živu pesničku reč. To se najpotresnije vidi u završnoj pesmi 'Lazareva subota'"
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:30

SMISAO I MESTO PESME "KNJIGA O JOVU" U "NEDREMANOM OKU"

Za početak razmatranja o Jovu, u potpunosti ćemo, prema Biblijskom rečniku (Zlatousti, Beograd 2002, str. 93) Radomira Rakića navesti odrednicu: Jov — Knjiga o Jovu — 18. knj. Starog zaveta. To je knjiga pesama i mudrosti, pisana oko 500 godine pre Hr. Njene 42 glave ne sadrže ništa iz istorije Izrailja. Uglavnom je posvećena problemu stradanja nevinog / pravednog čoveka. Knjiga stoji sama za sebe među drugim knjigama Starog zaveta. Ne zna se ni ime pisca. Početak i kraj su u prozi, ali je veći deo u stihu. Smatra se klasikom jevrejske i svetske dramske književnosti."

Nogova pesma "Knjiga o Jovu" (u slobodnom stihu ili pesma u prozi) i nije drugo do ponegde doslovan, delom i preinačen citat, zapravo niz Jovovih nezgodnih pitanja Bogu, ali sva ta pitanja slede posle udivljenih Jovovih opisa božje moći: "Ao svete mio i premio / Krasno li te višnji udesio", rekao bi Branko Radičević, a Nogo i citira ove Brankove stihove u tekstu "Brankov ditiramb". A Jovova pitanja su ovakva: (1) "Imaš li važnijeg posla / nego da mene pohodiš"; (2) "Šta je čovek / Da ti je toliko važan"; (3) "Kad ćeš skinuti pogled sa mene / I svoj prut od mene odvratiti"; (4) Šta sam ja da sam ti toliko važan / da me svakog dana pohodiš / nadzorniče ljudi"; (5) "Ako čovek umre reci / Hoće li opet živeti"; (6) "Zašto zli u životu ostaju / jesi li i njih sazdao". Od ovakvih pitanja, na koja, izvan onih doktrinarnih, nema opštezadovoljavajućih odgovora, samo su gori i teži naizgled uzgredni Jovovi "opisi", stanja u kojem se on nalazi, zapravo vrednosne ocene sopstvene, egzistencijalno krajnje ugrožene a moralno neranjive pozicije: (1) "Zbrčkao si me / Oko mene si ogradu podigao / U sinove mi udaraš"; (2) "Tavna senka pala mi po kapcima / Ne daš mi da dođem do daha" i (3): "Ako ne ti / Ko onda". Iako naizled gole konstatacije, tek ovo su prava, najteža Jovova pitanja, izgovorena u punoj, čistoj veri s primesom klonulosti.

Sva ova pitanja, na Jovova usta, u ovoj pesmi postavlja sam pesnik, ne više u sopstveno, već u ime čitavog jednog naroda, čija se istorijska sudbina najbolje izražava biblijskom parabolom o stradalnom i pravičnom Jovu. Od svih onih pitanja, na koja se vekovima (da li i uzalud?) strpljivo i smerno čekaju odgovori, možda je i ponajteže ono "U sinove mi udaraš", jer kao da se krajnji smisao tog prekora i neoprosta ipak ne tiče Boga koliko samog Jova, koji Bogu iskreno prašta, ali, očigledno je, on ne prašta sebi što je Bogu oprostio ono što živ čovek, uprkos nepokelebljivoj veri u Boga, nikome i nikada ne može (i ne sme!) oprostiti: U sinove mi udaraš! Ne samo u ovoj pesmi — koja nije od najboljih pesama u Nogovoj knjizi, ali je veoma značajna za značenje celine — nego u čitavom lirskom spevu Nedremano Oko, neizrečeni a prisutni negde u dubinskim slojevima, kao podloga, lebde stihovi "ja od boga, od starog krvnika" iz srpske junačke epike. Duhom suptilne ironije već su bili obeleženi stihovi pesničkog subjekta iz Nogove pesme "Izvještaj Vladike Zahumsko-Hercegovačkog": "Srbi su ti ko krompiri Pod zemljom su bolji / Niču gdje ih zatrpaju sve po Tvojoj volji." I baš kao što Radomir Rakić zapaža da "Knjiga o Jovu stoji sama za sebe među drugim knjigama Starog zaveta", i za Nogovu pesmu "Knjiga o Jovu" — sudeći po mestu i ulozi koju joj je pesnik namenio u celini knjige Nedremano Oko, mogli bismo reći da "stojeći sama među drugim pesmama Oka", kao jedan od opštijih amblema knjige, mnogostruko kodirana i različnim oblikotvorno-stvaralačkim postupcima uopštena značenja knjige kao celine, prenosi na jedan univerzalniji, nadtepmoralni, metafizički plan, na kojem se, udvojene i opalizovane po smislu, ističu figure raspeća (prveshodno Isusa, pesnikovog stradalnog naroda, a onda i samog pesnika kao dvojnika Oka Nedremanoga), (udvojene) figure Bogomajke, pesnikove majke a da sve to, i još štošta drugo, gotovo neizrecivo, na poetičkom planu objedinjuje onaj molitveni ton, katkad blago korigovan finim, subverzivnim, otrežnjujućim prosevima ironije, koja ovde nipošto i nikada nije nikakvo poslednje utočište nadmenih, praznoglavih cinika, nego mislećih i osetljivih vernika. Vernika u reč božju i u lekovite moći poezije.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:30

VEDRINA UDESA

Rajko Petrov Nogo ušao je u srpsku poeziju "na divljem jelenu", srdit što svijet nije sazdan po njegovoj mjeri. Taj gnjev i mladalačka jarost nisu mu donijeli samo bogate lirske plodove, nego i slavu buntovnika (s razlogom), uz sve neprilike koje su, skoro redovno, pratile protivnike "najboljeg od svih svjetova". A taj je svijet ponajviše ličio na ono prase koje je iznutra pojelo vlastitu kuću — uvjereno da je sva od kupusa. U toj "gozbi" stradale su mnoge temeljne vrijednosti naše kulture, pa, sasvim razumljivo, i poneka rana Nogova pjesma, građena više na stavu nego na doživljaju.

Kao priznati čelnik jedne izuzetne pjesničke generacije koja je jurišala u istoriju i Nogo je, skoro obredno, prizivao da se nešto krupno i sudbonosno desi u "mrtvaji veka", u "tmastoj nebitnici" i "ništa-nedogodizmu". Ta žudnja za višim smislom, za puninom doživljaja, grozničava potraga za čvršćim životnim i poetičkim osloncima najizrazitija je upravo u Nogovim ranim stihovima. Ima u njima i brđanskog inata i hajdučkog junačenja pomiješanog sa mladobosanskim, odnosno šezdesetoosmaškim zanosom; ima čas zatomljene, čas otvorene i sarkastične čegrsti sa jednim vremenom i njegovim obmanama; ima u tim pjesmama i "oštrih zuba" i bodlji napolje okrenutih, što je neke kritičare navelo da ovu poeziju uvedu u plitku priču o tzv. kritičkom i angažovanom pjesništvu. Možda bi oni i bili u pravu da se iz Nogove poezije od početka ne čuje i onaj drugi, tiši i žalobniji glas iz naših poratnih sirotišta i internata, iz "svijeta magnezija i inja", glas kojem će se iz "mahovine djetinjstva" odazvati i razrušeni dom i posječena šuma i "brat koji je zaboravio govoriti". Taj glas će, mnogo godina kasnije, zabugariti "nad kućištem punim zove".

Bilo kako mu drago, valja reći da je Rajko Nogo već u "Zimomori" posijao sjeme svog budućeg lirskog rasadnika koji će njegovati, uporno i brižno, kao malo ko od naših savremenih pjesnika. Tu zatičemo autora bogatog jezičkog dara, visoke artističke svijesti i oblikovnih mogućnosti, tu prepoznajemo i neke osnovne karakteristike njegovog pjesničkog postupka i lirsku narav, tako reći: duboku ukorijenjenost u tradiciju, vezani, nešto komotniji stih, moćnu frazu, jasnu misao i tačan izraz. Odatle se nazire i onaj put koji će pjesnika odvesti u potragu za očevom slikom i smislom istorije, što su, možebiti, i osnovni, da ne kažem opsesivni motivi Nogove poezije koja jeste "od ovoga sveta", ali je po nalogu sudbine neprestano zagledana i u svijet umrlih.

Tako se, primjera radi, pjesnikovo sirotinjstvo, iz pjesme u pjesmu, prepliće sa opštim osjećanjem napuštenosti u svijetu koji je, još ranije, ostao bez Boga i Duha, bez Nade i Vjere.

Otuda nije čudno što pjesnik ovakav svijet doživljava kao "čovjekoliki haos" i "čarno bezakonje", gdje se nasilje začinje već u "zulumima djetinjstva" koji će se voljom zlog demijurga, pred našim očima, razviti u apokaliptičke prizore "pošljednjeg vremena". U takvom svijetu pjesma je najprije stvar hormona, pa rabota nedostojna mladosti koja je "uvek protiv svega", da bi u suočenju sa "surovim čudesima" postala "što i platno Bolanom Dojčinu", viteški čin, dakle, što je nekada davno, da ne kažem u sretni vakat, i bila. I za Rajka Noga pjesma je etički koliko i estetički čin, ona "tačka otpora" u kojoj se zgušnjava pjesnička energija i ukrštaju silnice koje isijava naša tradicija tj. kultura. U središtu te kulture nalazi se kosovska tragedija, odnosno kosovsko opredeljenje kao njena duhovna i moralna suština. Iz dubine tog udesa i takvog opredeljenja potiče i ona vedrina kojom je iznutra obasjana Nogova poezija pa i ona pjesma u kojoj kaže: "nije sve propalo kad propalo sve je", iako zna daje većina naših zanosa "za lipovog kenjca slavu / i za gusle javorove". Mada ni to nije tako loše pošto su i lipa i javor apotropejske biljke.

Vjerujem da, na drugoj strani, ne treba posebno objašnjavati kako se i zašto Nogova pjesma preobrazila u molitvu i tužbalicu, u epitaf i onaj krstonosni sonet koji nas i svojim grafičkim oblikom pokušava spasiti od onoga o čemu govori. A Nogo se u sonet nije sklonio iz hira niti iz pretjerane lakomosti na ljepotu forme, nego, rekao bih, iz dublje poetske nužde. Jer, sonet je, među lirskim oblicima onaj strogi i naprašiti svetac koji pjesnika čuva od banalnosti u doživljaju i proizvoljnosti u izrazu, on bodro i pouzdano "prečišća svijet na rešeto". Sonet je, uz to, forma dugog pamćenja i onome ko ga piše omogućuje da se u svakom trenutku sjeća svih svojih slojeva, kako bi rekla Isidora Sekulić. Sve je to Nogu omogućilo da u svojim sonetima onako zvučno, u melodijskom rasponu od infantilnog do biblijskog, upreda "lično i predačko", da uspomene iz djetinjstva pretapa u mitske i istorijske slike, a ove u svakodnevne "dokumentarne detalje".

Spuštajući se niz "lestvice soneta" ovaj će pjesnik stići do neslućenih dubina ličnog i kolektivnog pamćenja i jezičkom čarolijom oživjeti ne samo čuda i znamenja našeg razorenog patrijarhalnog svijeta, nego i neke od ključnih mitskih, religijskih i istorijskih simbola. Samo se iz dubine ličnog udesa, uz izuzetnu evokativnu snagu, mogu bez patetike prizvati slike poput one u kojoj se "zagrljeni u distihu", pojavljuju kosovski nebesnici i pjesnikovi umrli ukućani. Na isti način i iz sličnih razloga priziva i sve ono silno bilje i zvjerinje da nekom zaumnom rodbinskom prisnošću utoli zimomoru siročeta, moralnu tugu i da spere stid i sramotu "pošljednjeg vremena". A u tom vremenu Nogova poezija već dugo i jasno odjekuje, čemu svakako doprinosi i činjenica da ovaj pjesnik piše i "celu" i "lepu" pjesmu, ne tražeći od čitaoca da je dopisuje. U njoj nema ni "rđave agitacije za prozu", ni tragova nasilja nad jezikom, na šta će mu ovaj bogato uzvratiti i omogućiti da iz našeg izvaljenog duhovnog stabla, kalemarskom vještinom, "istjera" neke od najboljih i najživljih izdanaka ovovremene srpske lirike. A što je pjesnikov slučaj postao, ako ne baš "slučaj celoga sveta", a ono srpskog, svakako; što se njegova metafora prometnula u životnu činjenicu - "to je dala sreća jal nesreća", naročito ova druga koja Nogovu pjesmu neprestano puni surovim sadržajima, kao što se pune i naša sirotišta. A sad bi, valjda, trebalo reći i neku o pjesnikovoj profetskoj moći, proročkim vizijama, futurističkim projekcijama... Možebiti da ima i toga, ali meni se čini da je stvar mnogo jednostavnija: ko je jednom živio u tamnom vilajetu - sve je vidio. Taj ne mora ni da gata ni da izmišlja.

Đorđo Sladoje
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:31

KRAJ NAMETNE GROMILE

Gdje nam je bila kuća za noć je nikla šuma
Ne šuma nego crkva zvjezdano kube neba
Od najviše planine do agarjanskog druma
Od svatovskoga groblja do peksinova greba
Niz klance i jaruge niz ponore i drače
Gdje crnorizac gavran još poje i kad gače
U toj prostranoj porti humke su golubnjače
Sjajkaju u zreniku čim se nebesa smrače
U vilovome dolu prisluživo sam i ja
Na kruni od kitine srebri se krst od inja
Nereci vjetar puše to huji liturgija
Borova kaluđera i jela monahinja
Kraj nametne gromile čitaj kad ozgo sine
Zd. leži grešni dijak rašović od starine
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:31

PRIVIĐENJA

Tu ničega nema Sve je izmišljeno
Stvarna je tek ljubav bede i nebesa
Golotrba deca u plast slažu seno
Suzno konjsko oko ni muve ne stresa

Sitan biser zmije niz otkos poteče
Jastreb zacijuka I vrane u nizu
Siromaštvo sveto O ubogo veče
Ako igde ovde vi ste Bogu blizu

Ako igde ovde priviđenja treba
Klisure i klanci Zimi vuci viju
I orlovi suri kradu bogu dane

Zulumi detinjstva Na sred vedra neba
Kroz oblak progoni tanku bedeviju
Sa zagorja lomna ljutica bogdane
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:31

KENOTAF

Čovek se vraća kući u domovinu reči
A reč unazad hodi u postojbinu bola
U kući koje nema po svu noć neko ječi
Mirišu bor i javor i rastopljena smola
Ne mogu tamo ući vazda me neko spreči
A za ruku me vodi onoj koja se zbola
Tvoj grob sam koga nemaš što šoboće i zveči
I suvi bor i javor i zaleđena smola
Stalno se vraćam kući po žeravicu reči
A ugljen sam u vodi nad ničim tuja tmola
Kako ću tamo ući kad ostanem bez reči
Zna ona što me vodi A već me nema pola
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:32

JEČAM I KALOPER u velikoj bašti


TREĆA STROFA

U Luki Stani nismo poboli krst. Ne znamo gdje je zakopana. Ni Vide ne može znati.

Staninu sliku nemamo. Onu sa lične karte Ljubica odnijela. Tamo na Varduši, u Humnini, u zemlju je propala. Na raspustu sa tetkinog lica majku smo dozivali. Otkako je i Ljubica umrla, majku iz oblaka čupamo.

Evo je nad naćvama. Lice joj ne vidimo. Samo ruke. Brašno prosijava. Jednolično pjeva sito u njenim pirgastim rukama. Kao kad nas dvojicu ljuljuška u zipkama. Sipa kroz prozor brašno nebesno. Iz sita snijeg sjećanja.

Tijesto diše, pukće, kvasa. Prekipjeće. Bucmast obraščić mati naša u zdjelu vraća. Štipne, prekrsti, pa zapreće. Na ognjištu, na krovu sača, sjajkaju zvjezdice žara. Na nebu sunce. Pod sačem sunčević. Kada je sunce za oblak zašlo, sunčevića je otpretala.

Što si se, lažo lažljiva, tako raskokodakala. Gdje sneseš, tu ne kokodačeš, skitaro. Đabe prevrćeš i kolutaš očima. Znam da je tamo gdje kradom pogleduješ. Znači, u jaslama. Tu li si ga, pirgava, poturila.

Jaje je pjena, pahulja, u riđim majkinim rukama. Vrh je iglom probola. I pobožno ti dodala. Piješ naiskap.

Prvo je po vratu pomiluje. I po hrbatu. Poturi kravljaču. Čučne. Ruke umije. I sise na vimenu ovlaži. Onda stidljivo, tanko, pa u sve snažnijim mlazevima muze. Puni se, pjenuša kravljača. Joč, mila moja. Mirna. Tako ti je sa nama. Trpi i ćuti. Kao i ja. Na ženskom jeziku mati s Jablankom razgovara. Vazduhom se širi mliječna svježina. Jomuža.

Sad ćeš telca pod nju pustiti. Sad će telac na prednje noge kleknuti. Sad će u vime glavom da udara, udara. Ljoke. Sad će vas obojicu Jablanka zalizati. U jednoj ruci mati nosi kravljaču. U drugoj tebe na prsima. I ti i telac dojite. I oba repom vrtite.

Ustaj, pićuladijo. Ora je da luk sadimo. Od rane zore gredice vas čekaju. Da vidimo kakvu ruku imate. Svak svoje da zalijeva. Ja ću i Pešovo i svoje. Samo da mraz ne sprži. Da maća ne sparuši. Ajde, Bože pomozi. Sitno sjeme paradžika pjegave ruke zemljicom zašuškaju. I vrh zavrnu u čevrntu. Hoćemo da odmah nikne.

Bdijemo nad gredicama. Tanka, kosa, uspravna, debela, brže-bolje smandrljaj. Pa u vrt. Gdje iz zemlje radosna božja slova proviruju. Za noć po koljence narastu. Najposle drvenkasti ududučeni đedovi. S klobucima na vrhu. Tim Turcima smo drvenom sabljom čurbane odsijecali. Majka se ljugila.

Kad baštu plijevi, ona i sa korovom razgovara. Potamo se, zvoncaro. Ti baš u rasad navrla. Prelivodo. Vrći se onom s kim si i dosad ćosala, polegušo.

Mati je pričom vrt umivala. Od tog govora bašta je blistala.

Ne. Niste za pokazivanje. Ovako smandrljane, jesmo li vas iz krtičnjaka izrovali. Glave nemate. Samo trup. A i on baburast. Niste vi odavde. Zato vas u trap sklanjamo.

Trap je u kući. Iz trapa bije zemljan hlad. Kad spustiš poklopac, na nj stavi tronožac — sve kako je i bilo. Ko li se tu sakriva.

Smežurani, kad vas iz luga ispreću, iz ruke u ruku hukću. F-u-u, f-u-u- Ture zeru kajmaka. Fu-u-u, f-u-u. Otkako su nas tim fuom opržili, samo iz njene ruke, mačjim oprezom, gricnemo. Kad nikog nema, prislonimo uvo na poklopac. U mraku, meškolje se.

Kad zima prođe, na svjetlo danje iznesu taj gomolj. Proklijao. Po toj klici-bradici znaš da im je zemlja omilila. Tad mrca spuste u kućicu, pa zagrnu. Taman kada si zaboravio, niknula cima. Sa cime sine cvijet. Okolo sve obasja. Vaskrsli kumpijer.

Ni majka nije ovdašnja. Već iz Humnine. Tamo gdje raste zanovijet. Stano, zovu je samo kada su sa njom. Kad nisu, kažu Umka. Iza leđa nekad vele i Erka. Umka se drukčije oblačila, drukčije govorila, drukčije hodala. Ovdje, u planinama, u lednim zimama nije nosila sukneno. Samo prteno. Zapijeva dok govori. U svakom snijegu lako je poznati njen hod, erkaćki razmaknut. Eno joj još stopala u nametu iz koga me je otkopala. Djecu ne tuče šakom, šamarom, kao druge. Ne. Švićka oputom. Da nas naoposlom naoputi.

Ove krajeve znala je samo ljeti. Tada Umljaci izgone stoku u Ječmeni, u Rajski do, na Gvozno i na Krbljine pod Treskać. Ljeto je namamilo. I Pešovi brkovi. Duge i teške zime nije obiknula. Ni ove ljude, mrke i zadrte. Ponekad smo je zaticali kroz prozor u neku daljinu zagledanu.

Koliko li je Pešo od Umke stariji. Ne pitaj. Nije ni ona u prvoj mladosti. A ti jesi. Kako ću biti kad se ovim Erkama i garibi poženiše. Cura se dokopaše ćoravi, ćopavi i sakati, đuturumi i udovci. Za koga da se udaš. Tamo dolje kod njih u oba rata sve listom izginulo, u jame pobacano, a kao za inat samo se ženskadija rađa. Erke, sestro moja, ne biraju. Birasmo mi, pa poustasmo. Ne lijegala kraj starca, ma muška ne poznala. Lijegala, ne lijegala, one kuće djecom napuniše. A nas svak ćuška.

Kada sunce sine, sinula bi i ona u divljoj kamilici. Golemo sunce ozgo, ozdo stotinu sunašaca. A u sredini — veliki suncokret. Žuti se Pešov do. U dolu šušti ječam. U ječmu crvene bulke. Oko kuće neven i kaloper. U kući suvi bosiok za gredama. Kad je umrla, nismo kosili travu. Da ne pokosimo sjenku kojom nas je kratko milovala.

S koga su na rođenju jedva zgulili košuljicu, nijedna mu odjeća ne valja, koža mu je vazda naježurena.

Ostriže, opere, raščešlja, ogrebena, isprede, isplete, naveze, otka. Gledali smo kako se iz vunene pjene namotavaju klupka. I kako sunčev konac mati u svoju pređu udijeva. Sve što obučemo, nazujemo, ustaknemo, sve što je njenom rukom tvoreno, i postavljeno, štitilo nas je od uroka. A opet, kome su na rođenju jedva zgulili košuljicu, i onu đurđevsku, od snijega, koža mu je nezacijeljena. Nema bezbolnog svlaka.

Goli i sami došli smo u izgšnšvo.

Čim su nam pod grlom puljku spučili, na nju je samoća progledala.

Zajedno smo a svak u svome ćošku, usamljeni, otkako je u banju zamakla. Otac se smrači. Brat zaboravi govoriti. Zamrsi nam se pređa. Uzaludno ja tkam od jednog do drugoga. Kuća bez majke šuplja je i rasuta.

Vrati se blijeda, izbolovana. Oko nje se širio rezak a slatkast, zagušljiv miris pomade za reumu. Teško se kretala. U suton zapinjemo za strašilo od stana na kome je do juče tkala. Ubudžačeni preslica i vreteno. Iz nedopletenog priglavka bocka jež igala.

Izroni stotinu poslova koje je, da ne vidimo, obavljala. Sad neke jedva preko nas posvršava. O čemu je ranije ćutala, sada se raspričala. Kad Peša nema, svoga se kraja naširoko sjećala.

Sve ovo da upamtite, da mi se ničemu ne iznenadite kad u Humnini budete tražili ujaka. Da ćemo uskoro tamo hoditi, odnekuda je znala. I da ona neće biti sa nama. Tvrda na suzi, kao da se oprašta, skoro bi zaplakala: Bog ubio puške klete što ubiše Domazete. Nije jednog već dvojicu, i Milana i Novicu. O našim ujacima, koji su mladi izginuli, u Hercegovini se pjesma pjevala.

Šta su kraljevi žandari među crvenima tražili. Ko će im sada na Šćepan Polju kosti poznati u zajedničkoj grobnici sa Švabama. U Ljubinju biste imaju. A groba nemaju.

Kao da nisu ni rečene, te bi Pešove riječi prećutala.

Od Stoca do Vlahovića nismo išli nego se verali za ujakom. I za majkinim glasom. Još nismo sami. Još nekoga imamo.—
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:32

ČETVRTA STROFA

... neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata. I svih zaboravljenih lica.

Goli i sami došli smo u izgnanstvo. U njenoj mračnoj utrobi mi nismo znali lice naše majke; iz tamnice njenog tela došli smo u neiskazanu i nesaopštljivu tamnicu ovoga sveta.

Ko od nas poznaje svoga brata? Ko je od nas u srce svoga oca zagledao? Ko od nas nije ostao zauvek zatočen u tamnici? Ko od nas nije zauvek stranac i sam?

~

O pustoši gubitka, u vrelim lavirintima, izgubljen, među sjajnim zvezdama na ovom najzamornijem tavnom ugarku, izgubljen! Sećajući se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki lnst, neka nepronađena vrata. Gde? Kada?

O izgubljeni, i vetrom oplakivani, Duše, vrati se.


Tomas Vulf, Pogledaj dom svoj, anđele
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:32

Ne tikaj u me

Rajko Petrov Nogo savremeni je pesnik, najpoznatije ratno siroče u srpskoj književnosti. Rođen u Hercegovini. Izgubivši oba roditelja tokom Drugog svetskog rata, odrastao je u sirotištima, ali to nije uticalo na njega tako da bude ogorčen i nesretan. Njegovo srce prepuno je razumevanja i ljubavi za čoveka, i malog čoveka-dete, za svoju otadžbinu, za svoj narod i književnu tradiciju svog naroda. Sve to su i teme njegove poezije. Već naslovi nekih od mnogih zbirki poezije koje je napisao i za njih dobio pregršt nagrada, svedoče o tome kakve ga teme zanimaju: Lazareva subota, Na kapijama raja, Hajdučija, Ječam i kaloper u velikoj bašti Ratka Lalića, Nedremeno oko... Napisao je i dve zbirke poezije za decu: Rodila me tetka koza, Koliba i tetka koza.

Njegova poezija na najlepši način čuva najnežnije i najliričnije slojeve srpskog jezika, ali zbog toga taj pesnički jezik nije hermetičan i nerazumljiv. To je jezik srca koji svako razume. Stari naš jezik, kojim su pisani nadgrobni zapisi sama je suština našeg današnjeg jezika, te ga nije teško razumeti.

Za ovu priliku nismo izabrali njegove najpoznatije stihove, niti dečije pesme, nego jedno pesničko svedočanstvo kako zapisi anonimnih pisaca iz naše prošlosti mogu biti motiv i inspiracija za pesnički čin. Zato knjiga Ne tikaj u me sadrži paralelno, zapis iz prošlosti, obično epitaf, a pored pesma R.P. Noga nastala na osnovu tog zapisa. Ta svojevrsna paralelna pesma često nema vidljive veze sa donetim zapisom, jer je pesnička imaginacija pokrenula nove slike iz istorije, iz života onog koji je zapis ostavio, a ponekad iz potonje istorije pa i svog života. Grob je svetinja u mnogim civilizacijama i verama. Otuda naslov zbirke nosi naziv po jedno epitafu, što bi na savremenom jeziku glasilo: Ne diraj me! U nadgrobnim zapisima bezimenih i imenovanih, pesnik vidi i svu tragiku i svu veličinu njihovog života, ponekad i duhovitost i on ih na svoj način dopisuje, pokušavajući da pesničkom imaginacijom razvije što više slika koje bi život naših predaka približile nama danas. ... [ОШ "Свети Сава" Бачка Паланка]


* * *

Pesnički poduhvat "Ne tikaj u me" Rajka Petrova Noga sačinjen je od soneta, koji su protkani citatnim kolažima iz "kamenih knjiga" dalekih predaka. I početni iskaz svakog od Nogovih soneta uzet je iz odabrane građe stećaka, pretežne pisane ostavine srednjeg veka u Hercegovini i Bosni, ali ovde "groboslovni" motivi sežu i do novijih vremena i stradalnih jama. Razgovor između sveta živih i davno umrlog srpskog sveta zapadno od Drine otkriva neslućene bliskosti. Do nas, posredstvom tih epigrafa i njihovog produbljenog pesničkog imaginiranja, dopiru glasovi svakidašnjih života i udesa, sa tegobama koje delimo ili prepoznajemo i mi potonji. Dokumentarni podtekst, oličen u datim snimcima pomenutih kamenih spomenika, daje i uverljivost i razgoreva tajanstvo ovoga izuzetnog obraćanja drevnosti zemlje sa koje pesnik potiče. [Autor teksta nepoznat]
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:33

AKO PITAŠ ZA ME

Davno ti sam lego gde tišina veje
A bezvremen celac poravnava međe
Gde ponoćno sunce nikoga ne greje
A rasuti mesec jedva diže veđe
Ovde gde ne niče i kada se seje
Preko čega senka Tvorčeva ne pređe
U predelu u kom malo ko zna gde je
A otkud je došo seća se sve bleđe
Mramornik i sečac žalobno narisa
Jelena i srnu A zbog mog imena
U kamene daske useče i pisa
Bogomnačrtana ćirilska pismena
Obriši taj puhor tišine i tame
Lakše mi je ležat ako pitaš za me
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:33

NE TIKAJ U ME

Ja knez Vlać Bijelić vlastelin i proče
Dojahah na Belcu sa Kosova ranjen
U Svetom Lazaru ležim ispod ploče
Grešan i truležan i sa zemljom sravnjen
Človeče ako te slovima optoče
U lavri gde greh je ktitorima smanjen
Zovi kako hoćeš to što smrću poče
Ako ti grob tiču nijesi saranjen
Ne ne tikaj u me orni čitaoče
Lažima gospara iako si stravljen
Dva Lazara ako u ropca ukroče
I robac je zarnom svetlošću preplavljen
Na baštini svojoj a tvoj Vladaoče
Ja knez Vlać Bijelić vlastelin i proče
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:33

U SAVINOM SLOVU

S razmirne krajine do Svetog Lazara
Niz nebesku strmen i pesmu kosovu
Silazim ti gospo do smrtnog pazara
Gde god sam zagibo padoh na Kosovu
Uz Belca ti šaljem urok-poklisara
Koji drži ključe duše u okovu
Naredi kaznacu da ne žali para
Širi staru crkvu ko da krojiš novu
Čuješ li vozara Ustalog Lazara
I Usekovanog na Polju Kosovu
Kako nemo poju ko dva vaskrsara
U očevoj crkvi zapevku kosovu
I kako sjajkaju svetlošću kvazara
Vlać i Vuk Bijelić u Savinom slovu
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:33

SUNČEVIĆ

Grejalo je juče
Sad iz mraka veje
Gde mlad mesec uče
Da sja a ne greje
Život je već buncam
Pod stećkom iz jame
Ono malo sunca
Između dve tame
Ništi hudi plamen
Žiće u nebiće
I razdraba kamen
Ali još ne sviće
Sunce ogrejano
S nama zakopano
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:34

IMANJIĆ

Na zbornoj gomili či bi ovaj kamen
Čiji li je sada či li neće biti
Kneza Imanjića još sam čitljiv znamen
Pre nego se saspem pročitaj me i ti
Nikad nemah mnogo ali mi ne nesta
A delih svakome kome se podoba
Pa i ti kad odeš sa ovoga mesta
Ako tako nemaš imaćemo oba
Belopčeljanine koji prašiš reči
Pokamenovane krstate i tvoje
Groboslov pravedne od grabeži leči
I zato ne hajem kada me posvoje
Onaj koji čeka dan što će se zbiti
Zna čiji je bio čiji neće biti
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:34

VISOTA

Ja sam se odavno spremao za ovo
Bez imena da se u smrti zaklonim
Sad kad sam pod krstom ne treba mi slovo
U krstu je svako slovo od iskoni
Među pravednike uzneše me crvi
Tu sad čekam sunce i končinom živim
Zemljo svima ista moj mramore sivi
Jednom razapeti zar su uvek krivi
Ma ko da si Krsto ovo je prilika
Ti ako si mrtav duša ti je živa
Po grobu mi čepa na megdan zaziva
Razjaren što nemam imena ni lika
Zar ne vidiš da si mrtav za života
Glasnu se iz Luke Bezimen Visota
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:34

KOLENOVIĆ

Za svoju gospodu
Molih se Gospodu
A sad gledam stišan
Iz krsta u nišan
Moj je kamen malen
Moja raka plića
Ja nisam od ića
Od kolenovića
Juče je za juče
A danas za danas
Spasioci uče
Šta je bolje za nas
Koji brzo uče
Prvi se poturče
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:34

SVETI VASILIJE

Rodna kućo crkvo stoletna košćelo
Pospani kamene s koga koze brste
S polja ili mora okle letiš pčelo
Kada pisne bajam a rozgve se krste
U mom rukosadu tijom vodoplavnom
Gde oko čokota ribe se zapletu
Pa kao za Onim jato krene za mnom
Da nasiti gladne u posnome svetu
Sve dokle Ždrijelo ne usrkne vodu
A žeženo sunce grm i travku sprži
Za nebo zavezan usnuh u Gospodu
A još vidim da se cvet na vresku drži
I polje i more zeleno i pusto
Da još jednom vidim Zbog toga sam usto
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:35

SA RODOM SAM RAŠČISTIO

Sa rodom sam raščistio
saznao sam tajne stvari
tata me je izmislio
al ne mari al ne mari

Krio sam se u stomaku
kad sam bio sasvim mali
beše lepo u stomaku
dok me nisu prepoznali

Otad više mira nemam
strine ujne ah te žene
taman htedoh da odremam
da vek mine iznad mene

Rađaj se već viču na me
baš ih briga što sam mali
pristao sam sve zbog mame
da je ne bi rasplakali

Sa rodom sam raskrstio
razumem se u te stvari
znam ja dobro gde sam bio
al ne mari al ne mari
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16460

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   Pet 10 Avg - 15:35

KAD DOĐETE NA ZAGORJE

Išao sam s tatom i ja
na Zagorje na Borija

Kraj hajdučkog pustog druma
dočeka nas tužna šuma

Zamirisa smola gusta
melemima od avgusta

Presipa se zlato sunca
na rogove mladog junca

i na boru vrh litice
šuška srce veverice

A sazreli bukvar žita
hor pilića kad pročita

i pod strehu pored točka
sakrije ih majka-kvočka

i u duplju stare jele
kad se skriju divlje pčele

prvo glasno pa sve tiše
šta nam onda šapću kiše

Šta romori šuma pusta
mirisima svog avgusta

glasno će vam reći borje
kad dođete na Zagorje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Rajko Petrov Nogo   

Nazad na vrh Ići dole
 
Rajko Petrov Nogo
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Rajko Petrov Nogo
» Romantično godišnje doba
» Otrovne biljke
» Stanislav Petrov - čovjek koji je spasio svijet
» Mihajlo Petrov
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-