Olga Olja Ivanjicki, slikarka, skulptorka, pesnikinja, rođena je u Pančevu, kao ćerka ruskih emigranata. Detinjstvo je provela u Kragujevcu, a u Beogradu je upisala Akademiju umetnosti, gde stiče veštinu za početak umetničke karijere. Iako je upisala vajarstvo, slikarstvu je bila posebno naklonjena. Akademiju je u klasi profesora Sretena Stojanovića završila 1957. godine, a nakon postdiplomskih studija 1962, dobila je posebno priznanje i stipendiju “Fordove” fondacije za nastavak studija u Americi. Godine 1978. bila je pozvana da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije “Artist in Residence” na Rhode Island School of Design.
Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten Muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Gradski muzej Rovinj Bila je jedna od osnivača legendarne grupe Mediala, koju su činili mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori koje je vezivala beskrajna ljubav prema umetnosti.
Olja je osmislila arhitektonski projekat za trgovinski centar u Njujorku (Big Apple Twins). Oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti “Slepi miš”, Johana Štrausa. Sa modnom kućom “Mona” ostvarila je modnu reviju “Tesla” i modnu kolekciju “Njegoš”.
Objavljena dela, "Ogledalo ljubavi", prepiska je Olje Ivanjicki i Leonida Šejka, "Oluja mozgova", razgovori sa Oljom Ivanjicki, koje je priredila Ljubinka Milinčić, "Videla sam pre i posle", pesme i eseji, "Večni uslov", poeme, "Videla sam pre i posle", prva posthumna knjiga
Nagrade i priznanja
Olja je dobitnica mnogih priznanja, između ostalih i Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, kulturno-prosvetne zajednice Beograda, nagrade Zlatni beočug za životno delo kao i nagradu Privredne komore Srbije za saradnju umetnosti i privrede.
Međunarodni biografski centar iz Kembridža uvrstio je Olju Ivanjicki među “Vodećih 500 lidera od uticaja” potom je izabrana za “Međunarodnu ženu godine” i “Vodećih 2,000 intelektualaca sveta”, kao i za “Vodeće žive legende sveta za 2001. godinu” i “Izuzetne pojedince 20. veka”. Tokom 2005. postala je jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike, a krajem 2006. godine je učestvovala u osnivanju “Medial Art” salona.
"Ja ne idem za uspehom nego za trajanjem, ne samo dok sam tu, nego i kada ne budem bila tu. Da sve ostane i traje. To je moj put." Galerija Olje Ivanjicki
U decembru pretprošle godine u hotelu “Slavija” otvorena je Galerija Olje Ivanjicki, kao i prva izložba povodom 40 godina od smrti Leonida Šejke (1932-1970), pod nazivom “Olja i Šejka – Ogledalo ljubavi”. Izložba je bila posvećena umetničkom i ljubavnom paru, a otvorio ju je akademik Matija Bećković, koji je povodom tog događaja izjavio kako mu je čast da otvori izložbu posvećenu paru umetnika, njihovom slikarstvu i ljubavi.
[You must be registered and logged in to see this image.] Rovinjski krovovi, 1966, Olja Ivanjicki i Ljiljana Petrović
Od 15. juna do 21. jula 2013. godine, izložba Olje Ivanjicki “Sazvežđe” gostuje u Zavičajnom muzeju Grada Rovinja. Izložba u Rovinju je memorijalna, priređuje se povodom četvrte godišnjice smrti Olje Ivanjicki, a omogućena je zahvaljujući saradnji sa Većem Srpske nacionalne manjine Grada Rovinja, Generalnim konzulatom Republike Srbije u Rijeci i gospođom Dušankom S. Subotić Homen, koja je do sada mnogo pomogla radu Fonda Olge Olje Ivanjicki organizujući izložbe širom sveta.
Olja Ivanjicki je u svom umetničkom opusu spojila je nespojivo – kosmonaute i renesansu, Ruse i Amerikance, mitove i holivudske dive, interplanetarna istraživanja i humor pop arta, Zemljane i vanzemaljce, sve zajedno u velikoj hronologiji vremena i trajanja. Govorila je da je umetnost pre svega promišljanje, beleženje, življenje svog doba i da pravi mislilac mora da vidi više, da upozori, konstatuje, klasifikuje.
[You must be registered and logged in to see this image.] Olja Ivanjicki u Rovinju, sa prijateljima
Olja Ivanjicki ponekad se zabavljala time da smišlja nazive novih sazvežđa. Tako smo imali Sazvežđe Evinog rebra i Adamovog kolena, Sazvežđe Lemura, Atlantidin kod i razna druga sazvežđa. Kroz svoj stvaralački put, kroz biranje tema i ličnosti koje je unela u svoja dela, Olja Ivanjicki stvorila je jedno novo, posebno sazvežđe kome pripadaju i Žan Kokto, Andre Malro, Andre Žid, Pol Valeri, Leonardo da Vinči, Nikola Pusen i mnogi drugi. Tom zvezdanom društvu Olja je oduvek pripadala, misaono, stvaralački, energetski, a u naše živote unela je zvezdani prah svih svojih dvanaest svemira i nesebično nas njime posula, zauvek, te smo i sami postali deo zvezdanog beskraja.
Izložba Sazvežđe je u okviru projekta “Umetnost bez granica” koji vodi advokat Dušanka S. Subotić Homen za četiri godine otkako je Olja Ivanjicki napustila svoje zemaljsko boravište, proputovala širom planete. Gospođa Dušanka Subotić Homen i Fond Olge Olje Ivanjicki do sada su “Sazvežđe” prikazali publici u Vašingtonu, Njujorku, Parizu, Adis Abebi, Stokholmu, Kotoru, Kruševcu, Prokuplju, Svilajncu, Somboru, Kondželju, Aleksandrovcu
Izložba Sazvežđe stigla je i u Istru, u Rovinj, u mesto koje je bilo dugo godina tačka okupljanja umetnika – slikara, pisaca, kompozitora, koje je bilo letnja oaza stvaralaca iz cele bivše Jugoslavije koji su se ovde družili, viđali i stvarali. Olju Ivanjicki vezivale su za Rovinj uspomene i prijateljstva, u njenom nevelikom stanu u ulici Ulici Kronache broj 4 neretko su se susretali i članovi Mediale i drugi viđeniji rovinjski i beogradski umetnici koji su zajedno sa Oljom Ivanjicki činili posebnu draž i lepotu ovog istarskog bisera. Olja je i među osnivačima danas tradicionalne Grisije, redovno je učestvovala na izložbama Grisije i Likovne kolonije, sve do 1990. godine kada izlaže poslednji put. U svojim beleškama, Olja Ivanjicki je ostavila trag o tome kako je sa pažnjom birala dela za izlaganje u Rovinju. Uvek bi izabrala najbolje iz godišnjeg opusa.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, Olja Ivanjicki je eksperimentisala sa novim tendencijama u umetnosti. Organizovala je nekoliko hepeninga, a jedan, pionirski takav događaj za rovinjsku kulturu zbio se tokom leta 1966. godine na rovinjskim krovovima. Dimnjaci i žensko telo bili su objekti na kojima je Olja slikala. Za Olju Ivanjicki, Rovinj je bio letnje utočište, ezoterični centar sveta zajedno sa Beogradom, a sam boravak u ovom istarskom gradu bio je mešavina beskonačnih druženja, razmene ideja, i hrana za dušu. Kada je kasnijih posleratnih godina govorila o Rovinju, uvek je to bilo sa izvesnom setom, ali uvek u prošlom vremenu, kao o gradu kog više i nema, kao o mestu koje je netaknuto u sećanjima i koje bez nje i njenih prijatelja prosto kao da nije ni postojalo.
Kada je negde posle 2000. godine potpisivala ugovor o prodaji svog stana na Kronache broj 4, advokatu koji je tom prilikom došao u njen atelje rekla je samo: “Hvala Vam što brišete moje uspomene”. U Rovinj više nikad nije došla, svoj izgon iz zemaljskog Raja podnela je kako to samo veliki mogu, bez ljutnje, bez besa, tiho i u sebi. Onako isto kako su nekada njeni roditelji napustili svoju rusku carevinu okrenuvši se nekom novom svetu.
I zato je ova izložba Olje Ivanjicki u Rovinju, u muzeju koji pamti dugogodišnju saradnju sa umetnicom, a i sam poseduje osam Oljinih dela, upravo povratak i prvi korak u uspostavljanju u uspostavljanju kulturne i umetničke saradnje i jednog opšteg pomirenja i zajedničkog koraka napred. Verujemo da bi se Olja Ivanjicki, da je fizički tu među nama i sama veoma radovala ovom povratku u njen i naš, vanvremeni i večiti Rovinj.
Suzana Spasić
U tekstu korišćeni izvodi iz teksta pratećeg kataloga izložbe, autor Dario Šošić, viši kustos Zavičajnog muzeja grada Rovinja
Oljini hepeninzi iz šezdesetih, skupljanje odbačenih predmeta, proglašavanje odbačenih i bezvrednih stvari za umetnička dela, igra sa lutkama kao umetnikovim dvojnicima, rituali spaljivanja dvojnika kao izraz samozaborava, sve je to bio doprinos podsmevanju životu kao otuđenom obliku nove Velike Igre moderne umetnosti. O tome treba razmišljati kada govorimo o Olji Ivanjicki, a ne o nekakvom lažnom glamuru, pomodarstvu, ili o tobožnjoj renesansi savremenog sveta. Nesposobnost tumačenja danas je odraz propasti znanja, invencije i imaginacije.
Olja Ivanjicki je bila učesnik najburnijih godina našeg slikarstva, i ostavila je u tom vremenu višeznačan trag. Bilo je to vreme ideologije u umetnosti, ali i vreme u kojem su obručevi počeli da popuštaju pod pritiskom vrenja drugačijeg osećanja sveta. Toj lomljavi je doprinela i ova slikarka u dva važna trenutka. Prvi je okupljanje umetnika u grupu Mediala, grupu sa jasnim opredeljenjem za integralnog, celovitog čoveka i za jedinstvo suprotnosti u idejama i u umetnosti. Da ove ideje ni do danas nisu pravilno shvaćene i protumačene uverili smo se i ovih dana, naslušavši se fraza, budalaština i gluposti raznih tumača Oljinog rada. Odraz medialne ideje, bolje reći težnje, jer rad na medialnoj slici kao osnovnom cilju podrazumeva rad generacija, putovanje bez kraja, oblik neprekidnog ritualnog pročišćenja (o čemu su potanko i jasno pisali Šejka u svom Traktatu o slikarstvu, Miro Glavurtić i Siniša Vuković u svojim manifestima Mediale), dakle odraz te težnje Olja je prikazala na svojim slikama iz toga doba, a posebno bih izdvojio sliku Teuta. Kao i njeni drugovi-piloti, kako bi rekao suprematista Maljevič, ona nije tragala za likovnim izrazom kao takvim, nego je preko slikarstva tražila put da izrazi egzistencijalne probleme modernog sveta, napustivši pri tom svaku nadu da će se taj put jasno ukazati.
Drugi važan Oljin doprinos našoj savremenoj umetnosti bio je šezdesetih godina, posle njenog boravka u Njujorku. Kod nas je tada nastajao pokret nova figuracija, koji je, nasuprot Mediali, ali pod njenim prepoznatljivim uticajem i refleksom, bio bez posebnog programa, ali jasno izdiferenciranog, ironičnog odnosa prema savremenom svetu, potrošačkom društvu i ideji progresa. I Mediala i nova figuracija su tragale u suštini za istim razrešenjima kada je reč o jednodimenzionalnom čoveku, otuđenom društvu i entropiji tehnologije. Mediala je želela da u čoveku ponovo ujedini i sabere krajnosti, da uspostavi izgubljenu ravnotežu, a nova figuracija da izbaci krik o posledicama napuštenog sklada i postvarenja sveta u hajdegerovskom smislu, a samim tim i robovanja čoveka izumima svog opredmećenog rada, koji se pretvara u đubrište, na čijem prestolju sede tvorci đubrišta savremene umetnosti.
Zahvaljujući Italijanu Enriku Krispoltiju, jedna izložba nove figuracije, na kojoj su izlagali i naši slikari, izazvala je početkom sedamdesetih veliku pažnju svetske javnosti kao povratak poverenja u "vrli novi svet", svet koji je imao sluha za moderno, ali u čijem je stvaralaštvu bila i strepnja od onoga što moderno može da donese čovečanstvu. Ti slikari (Šejka, Olja, Miljuš, Reljić, Otašević, Kalajić, da pomenem nekoliko imena) upozoravali su na "uspon beznačajnosti". Nažalost, to upozorenje je zaglušila buka i panika vremena. Jer, kako je Olja Ivanjicki zapisala u svom Dnevniku 1956–1957, "mogućnost za pronalaženje novog Puta ne postoji; umesto Puta tražimo đubrište, odbačeno i napušteno". Ove reči su u stvari bile sumorno zaveštanje umetnika iz šezdesetih. I ono se ispunilo.
Oljini hepeninzi iz šezdesetih, skupljanje odbačenih predmeta, proglašavanje odbačenih i bezvrednih stvari za umetnička dela, igra sa lutkama kao umetnikovim dvojnicima, rituali spaljivanja dvojnika kao izraz samozaborava, sve je to bio doprinos podsmevanju životu kao otuđenom obliku nove Velike Igre moderne umetnosti. O tome treba razmišljati kada govorimo o Olji Ivanjicki, a ne o nekakvom lažnom glamuru, pomodarstvu, ili o tobožnjoj renesansi savremenog sveta. Nesposobnost tumačenja danas je odraz propasti znanja, invencije i imaginacije. Sa svojim saučesnicima i sagovornicima Olja Ivanjicki se bavila problemima budućnosti, ali mnoge od njih je upravo ta budućnost uzela pod svoje i samlela ih svojim levijatanskim čeljustima, ne ostavivši ni trag jednog zanosa. Budućnost je te tragove ne trepnuvši nonšalantno polizala, a umetnost je ponovo odškrinula vrata novoj ideologiji. Zbog toga strepimo da će vreme koje dolazi isključiti svaku pomisao na ljudsko u umetnosti, na iskrenost, tu zaboravljenu činjenicu svakog značajnog umetničkog dela. Zaborav je mračna perspektiva čovekovih težnji koje se događaju na ivici, sa izvesnošću da će jedino ivica izdržati. Ostalo će se izgubiti u ponorima Malstrema, u prolaznosti, bez one nade koja je već prešla u sarkazam. Nadam se da je to Olja Ivanjicki shvatila.
vreme.com 2.jul 2009.
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
Ned 4 Mar - 18:35
