Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vladan Matijević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:16

Vladan Matijević rođen je 1962. godine u Čačku, u čijem predgrađu i danas živi. Osamnaest godina je radio u fabrici bazne hemije, od 2005. zaposlen je u galeriji Nadežda Petrović u Čačku.

Počeo je sa pisanjem poezije, njegove pesme štampane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo.

Do danas je objavio dvanaest knjiga, većina je imala više izdanja. Prevođen je na francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.

O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od pedeset kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Josipa Babela (2004) i Olgice Rakić (2010). Pisac i urednik Aleksandar Gatalica, snimio je 2016. za RTS polučasovnu emisiju Književni dijalog sa Vladanom Matijevićem. Radio Beograd Drugi program emitovao je njegovu radio-dramu Postvidovdanski boj (2014) u režiji Slađane Kilibarde.

U jednom intervjuu izjavio je:

Wikiquote „Umetničko stvaranje, pisanje posebno, nije sportsko takmičenje koje čoveka obavezuje na sve bolje rezultate. Da bi se od njega živelo mora se misliti na tiraže i objavljivati bar jednom godišnje. Ja to ne mogu. Živeo sam za pisanje, ali ne i od njega, i ne vidim kako bi se to moglo promeniti?! To je moja sudbina.“
(―)
Živi u Čačku.
Dela
Ne remeteći rasulo (pesme, 1991)
Van kontrole (roman, 1995, nova verzija 2013)
R. C. Neminovno (roman, 1997)
Samosvođenje (pesme, 1999)
Prilično mrtvi (priče, 2000)
Pisac izdaleka (roman, 2003)
Časovi radosti (roman, 2006)
Žilavi komadi (drame, 2009)
Vrlo malo svetlosti (roman, 2010)
Memoari, amnezije (eseji, 2012)
Pristaništa (priče, 2014)
Susret pod neobičnim okolnostima (roman, 2016).

Nagrade
Andrićeva nagrada 2000. godine za knjigu priča Prilično mrtvi.
Ninova nagrada kritike 2003. godine za roman Pisac izdaleka.
Nagrade Zlatni hit liber i Zlatni bestseler 2004. za roman Pisac izdaleka.
Nagrada Meša Selimović 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Borisav Stanković 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Isidora Sekulić 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga 2012. godine za knjigu eseja Memoari, amnezije.
Nagrade Stevan Sremac i Danko Popović 2014. godine za knjigu priča Pristaništa.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:18

Predstavljanje romana Vladana Matijevića "Susret pod neobičnim okolnostima"
Susret pod neobičnim okolnostima" je nesvakidašnji roman o ljubavi i veri, o posrnulom anđelu i demonima, o poimanju sudbinskog i nebeskog.

“Šund i kič su osvojili našu stvarnost. Prave vrednosti su zatrpane njima i skoro da su neprimetne. Stvarnost sve više liči na rijaliti program. Nevidljiva kamera prati nas, nepoznati režiseri montiraju naše živote. Ali svaki čovek može da stvori svoj mali svet, svoje ostrvo na kome će slušati muziku koju voli, čitati dobre knjige, gledati dobre filmove, i ostvarivati kontakte sa sebi sličnim ljudima stvarajući tako arhipelage..” navodi Vladan Matijević.

U razgovoru učestvuju Predrag Petrović, Vladan Bajčeta i autor, a urednik je Vesna Kapor.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:19

“Razgovori o ljubavi (prema čitanju)“ na brodu “Cepelin“. Povod za gostovanje su dve nagrade koje je ove godine Matijević dobio za zbirku “Pristaništa“ i izlaska njegovih izabranih dela u zrenjaninskoj “Agori“.
U razgovoru učesvuju nagrađivani autor, domaćin festivala Đorđe Randelj i Nenad Šaponja, književni kritičar i direktor “Agore“.

Vladanu Matijeviću za knjigu pripovedaka “Pristaništa” pripala je nagrada “Danko Popović“, a ova zbirka je i prema odluci žirija za dodelu Nagrade “Stevan Sremac“ najbolja prozna knjiga u 2014.

Priče iz ove zbirke Matijevića odlikuju se, navodi se u obrazloženju žirija, “crnim humorom, groteskom i karnevalizacijom pomoću kojih autor otkriva tragiku svakodnevice, ali i pronalazi snagu da joj se nasmeje”.

- Većina priča su ispovesti junaka od kojih je savremeni svet stvorio marginalce u duhovnom i(ili) socijalnom smislu. U njima su registrovane značajne društvene promene koje je doneo novi poredak, a koje negativno utiču na sve segmente života običnih ljudi, iscrpljenih i poraženih, ekonomski i duhovno - stoji u obrazloženju žirija koji je razmatrao više od sto prispelih romana i zbirki priča.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:21

Anđeo, deficitarno zanimanjesonja ćirić "DRUŠTVO KOJE SE NEPRESTANO BOJI DA IM SE POTOMCI NE PREUČE, DA NE NAUČE NEŠTO ŠTO IM U ŽIVOTU NEĆE TREBATI, NEMA PERSPEKTIVE. MORA SE IMATI U VIDU DA SISTEM OBRAZOVANJA JASNO POKAZUJE ČEMU NEKA DRŽAVA TEŽI NA DUŽE STAZE. DA LI ŽELI JEFTINE SLUGE, DA LI BESPOGOVORNE RATNIKE, DA LI GRADITELJE ZIDOVA, ILI MOŽDA IPAK MOSTOVA"
Susret pod neobičnim okolnostima, nedavno promovisani roman Vladana Matijevića, deluje kao da ga nije napisao isti čovek koji je napisao romane Vrlo malo svetlosti, Časovi radosti, Pisac izdaleka, R.C. Neminovno, i obe verzije Van kontrole. Naime, najnoviji roman je o onome što nam se dešava zbog ljubavi i duše u nama, a prethodni su o onome što nam se dešava zbog onog oko nas.

Osim navedenih šest romana, Vladan Matijević je napisao još toliko knjiga poezije, priča i eseja. Dobio je verovatno sve prestižne književne nagrade, pa i Ninovu za roman Pisac izdaleka. Živi u Čačku, gde je i rođen i gde radi u Galeriji "Nadežda Petrović". Roman Susret pod neobičnim okolnostima objavila je beogradska izdavačka kuća "Laguna".

"VREME": Na osnovu teksta odštampanog na zadnjoj korici vaše nove knjige, čitalac stiče utisak da ga između korica čeka ljubić o ženi koja veruje da će joj se javiti muškarac koga čeka ceo život, iako vaš roman nije isključivo o tome. Šta mislite o ovakvom načinu privlačenja pažnje, o ovakvoj reklami?

foto: vesna petrović
VLADAN MATIJEVIĆ: Svi smo bili u prilici da čujemo kako mladi ljudi danas prepričavaju sadržaj nekog klasičnog književnog dela. Na primer: Romeo i Julija se gotive, a matorci su im iz različitih gangova... No, Šekspir zbog te interpretacije nije manje Šekspir, njegovo ime je i dalje simbol pozorišta. Od druge polovine 20. veka postoje diplomirani stručnjaci za marketing u svim oblastima života. Reklama je postala najveća potreba čoveka, on ne zna ni koju pastu za zube da koristi, ni kakvu hranu da jede, ni u kakvom krevetu želi da spava dok mu to ne objasni reklamni stručnjak. Primećujem da je danas naročito važno da je nešto jeftino. I zato je sve postalo jeftino. Takvi su i naši životi. Još malo pa će i oni ići na rasprodaju. Sa pojavom interneta fenomen reklamiranja dostigao je vrhunac. Ako hoćemo da pročitamo šta se događa u Siriji, kakva je sudbina izbeglica, usput ćemo saznati i gde možemo jeftino da letujemo. Izbeglice i letovanje. Rat i odmor. A što se tiče moga romana, i za mene je on najpre ljubavni. U stvari, to sam želeo da bude. Moje četiri prethodne knjige, bile su mračne, ozbiljne i angažovane, pa sam želeo da napišem duhovit ljubavni roman, da svoje čitaoce, ali i sebe samog na neko vreme poštedim naše stvarnosti, da predahnem od politike. Naravno, nije Susret pod neobičnim okolnostima samo romantična priča, dotičem se u njemu i sumornih tema, prvenstveno nehumanog odnosa našeg društva prema starim ljudima. Ali i verom. A kako sve to spakovati u jednu rečenicu i pritom zainteresovati potencijalnog čitaoca? Svakako, nije lako predstaviti roman sa malo reči, pa zato moramo razumeti i marketinške stručnjake, ali i one mlade ljude koji rečima iz svog oskudnog rečnika prepričavaju Šekspira.

Govoreći rečnikom savremenih karakterizacija, tema vaše nove knjige bi priličila nekoj spisateljici. Andrić je pisao o Gospođici, Flober o madam Bovari, Euripid o Medeji, pa to njihovim savremenicima nije bilo ništa čudno. Molim za komentar.

Ne znam otkuda je danas uvreženo mišljenje da žena bolje poznaje žene od muškarca, da o ženi bolje pišu žene. Pa muškarci su ti koji čitavog života posmatraju žene, analiziraju ih, pokušavaju da ih razumeju, da ih zavedu, u njihovu psihu da proniknu. Ja sam u Časovima radosti pisao o Maci Aksentijević, devojci ovog vremena, u ovom romanu pišem o starici Ani Žeželj i njenoj kćerci Mileni, o njihovom međusobnom odnosu. Pomenuta dva romana pisao sam u trećem licu, ali postoje priče koje sam napisao u prvom licu, u ženskom rodu. Za mene je to bio spisateljski izazov. Stavljajući sebe u ulogu žene, ili deteta, ili marginalca, ili ministra u vladi, gledam stvarnost iz meni nepoznate tačke i na taj način, između ostalog, pokušavam da dočaram tuđe živote, ujedno i da razumem i objasnim drugačija shvatanja i postupke.

Ana Žeželj, glavna junakinja vašeg romana, izuzetno je usamljena, pa ipak, usamljenost joj lepo stoji. Kako se to radi u životu?

Usamljenost je stanje koje biramo, a na samoću smo primorani. Dakle, usamljenost je izbor, a samoća je nužnost. Mislim da su se ta dva pojma u 21. veku toliko približila da ih nije lako razlikovati. Moja junakinja je i jedno i drugo, kao što su i drugi ljudi u našem vremenu. Da li su mladi ljudi, koji sede u parku, svako zagledan u svoj mobilni, usamljeni ili sami? Sve su prilike da se čovek 21. veka mora učiti samoći, jer je čitav njegov napredak vodio ka njoj. Samoća je i jedna od cena slobode. Lične ili tuđe. I dok je nekad izolacija bila kazna, u savremenom svetu izolacija se sve češće shvata kao sloboda. U ovom veku komunikacija na daljinu, virtuelnih poznanstava i istih takvih prijateljstava, čovek je definitvno izolovan i sam. On ima na hiljade prijatelja koji mu nikada neće pomoći da premesti ormar iz jedne sobe u drugu.

Za loš fizički i mentalni život Ane Žeželj krivite njenu kćerku, dakle mlađu generaciju. Da li je to metafora? Da li su nova pokolenja odgovorna što, recimo, gradovi nisu lepi i što država nije razvijenija nego što jeste?

Ana Žeželj je primer osobe koja je živela onako kako je htela. Njeni izbori su bili rizični, atipični, slobodoumni, ona do poslednjeg daha nije odustala od svojih postulata. Sve govori da je ona na kraju zadovoljna svojim životom, zato i osuđuje kćerku što živi konvencionalno, što poštuje pravila patrijarhalnog, provincijalnog života. Nikako ne mislim da je Anina kćerka kriva, niti mislim da su mladi ljudi danas krivi za bilo šta, kao što ni stariji nisu krivi. Svako je odgovoran za svoj život. Na novoj generaciji je da se izbori za život po svojoj meri. Naravno da to nije lako, jer postoji nasleđe koje je teško, jer se ljudima na ovim prostorima stalno dele loše karte, jer državni aparat određuje pravila koja nisu previše humana. Ali, mladi ljudi moraju da se snagom svog duha i energijom mladosti izbore za bolje, kao što i mi jednom moramo razumeti poruke koje nam oni šalju. Uz to, moramo zajedno s njima naći odgovor na pitanje ko su to oni mladi, i ko smo to mi stari. To je pitanje koje traži pošten odgovor, za koji su potrebne duboke samoanalize. Naše društvo, nažalost, nije spremno za to, a moralo bi biti, jer će za nas sutra biti kasno, a oni će već sutra biti mi.

Da li u knjizi ima ličnog iskustva? Mnogi detalji navode na to pitanje.

Ima ličnog iskustva. Svaki književnik piše svoju autobiografiju, nekad svesno, nekad ne, nekad u većoj meri, nekad u manjoj. O čemu inače pisati, ako ne o onome što nas muči, plaši, raduje, uzbuđuje, zasmejava… Naravno, sve je to dopunjeno imaginacijom. A te granice između stvarnog i izmišljenog su tanke, pritom i strogo čuvane tajne. Neću valjda otkriti da li je postojala Maca Aksentijević? Zar je sada važno da li su zaista postojale ili su bile plod piščeve mašte, madam Bovari, Ana Karenjina, Nastasija Filipovna, Lolita…

"Dobar je naš dinar", smatra vaša junakinja. "Otkako znam za sebe, dinar stalno devalvira, ali se još uvek za nekoliko njegovih desetica može kupiti pivo." Ovo je sveprisutan način rezonovanja u nas. Koje su mu vrline i mane?

Vrlina onoga ko tako gleda na stvari je što se ne žali, nego na stvarnost gleda sa vedrije strane. Vrlina toga je i sposobnost da se pomiri sa onim na šta ne može da utiče, da prihvati pojave onakve kakve one jesu i da u njima pronađe prostor u kome može da ostvaruje svoje potrebe, drugim rečima – da uživa, što nije mala stvar. Hedonizam je kod starih Grka bio oblik naučnog mišljenja koje je užitak smatralo vrhovnim dobrom i ciljem ljudskog delovanja. Mana je što takav pogled i ta osobina vode u pasivnost, u opštu neaktivnost, u kojoj atrofiraju svi mehanizmi duha, a među prvima propada nagon za buntom protiv stanja u kome se čovek nalazi.

Junaci vaše knjige, u gradu u kome ste ih nastanili, u jednom momentu prolaze Bulevarom Vuka Karadžića. U prestonici ne postoji bulevar tog imena. Da li je to vaša poruka vladajućoj nekulturi?

Radnja mog romana je smeštena u mali srpski grad u kojem postoji bulevar sa tim imenom, a da u Beogradu takvog nema, nisam znao. To što se tako ne zove nijedan bulevar u prestonici, nije lepo, ali ni strašno. To se lako može ispraviti, svakako mnogo lakše nego što se može opismeniti naše stanovništvo. Kod nas su i mnogi ljudi sa fakultetskim diplomama neobrazovani i nekulturni. Imena bulevara i ulica slabo pomažu, nije nam pomogao ni auto-put Bratstva i jedinstva.

Anđeo Milinko, drugi glavni junak knjige, vodi računa o Srbiji zato što je kažnjen. Šta smo toliko zgrešili da nas i nebesa izbegavaju?

Anđeo Milinko nije imao sreće pri parcelizaciji zemljinog šara, pa smo mu dopali mi, ovakvi kakvi smo. Ne mislim da smo kao narod loši, ni da smo grešili više no drugi narodi, mislim da je problem što ne vidimo svoje greške, što tvrdoglavo istrajavamo u njima. Ponašamo se kao razmaženo namćorasto dete koje udara glavom o pod i druge okrivljuje za svoj bol. Anđeo Milinko je nemoćan da nam pomogne, pa je zato i sam sklon posrnuću.

Milinko brine o narodu koji je, po vama, "nekada važio za najreligiozniji u Evropi", a sad se to ne može reći ni za sveštena lica. Za mnoge je sad "krst imao istu važnost kao i venac belog luka". Zašto je verujući narod postao paganski?

Smatram da pisac ne treba ništa da konstatuje, niti da objašnjava. To u svojim delima ne činim ni ja. Ja samo postavljam pitanja. Ne tvrdim da smo postali paganski narod, niti da krst i venac belog luka danas imaju istu vrednost, ja pitam imaju li. Ako imaju, trebalo bi razmisliti da li je to dobro ili je loše, šta iz toga može proizići. Onaj ko to negira, trebalo bi da razmisli otkuda je nekom, u ovom slučaju meni, tako nešto palo na pamet. Pisac ne treba da je mudar, on treba da uoči i izloži problem, koji će mudri posle razrešiti.

U knjizi navodite i da su se "srpski popovi posvetili građevinarstvu i drugim preduzetničkim poslovima", da "političarima listom kače na grudi crkvena odlikovanja, voze najskuplje modele automobila i u kafanama s pevačicom u krilu dočekuju zoru". Eksplicitna kritika Crkve, za razliku od, recimo, kritike države, nije česta pojava u književnosti. Zašto?

Valjda su pisci religiozni, pa se boje nebeske kazne. Šalu na stranu, ono što pouzdano znam jeste da onda kada tone brod, tone i brodska sala za koncerte i brodska kapelica. Ako je naša država u krizi, a ona to jeste, onda su u krizi i skupština i bolnica i škola i pozorište i Crkva… Da bi se pristupilo saniranju problema, tu krizu treba osvetliti i što vernije prikazati, iz svih uglova. Pisci su osobe koje to najbolje umeju, i ja sam se u svom ljubavnom romanu naprslina na našoj Crkvi samo dotakao, što ne znači da se u nekom sledećem neću baviti njome mnogo studioznije i namrštenije.

U knjizi ste napisali da je nekad bilo dovoljno anđela, a da su sad deficitarni ne samo zato što se po prirodi stvari ne razmnožavaju, nego i zato što su ih demoni nadjačali. Da li, po vama, zlo pobeđuje dobro?

Na početku da konstatujemo da dobro ne pobeđuje baš na svim izborima. Mene i moju generaciju su učili da pobeđuje, da dobro u poslednjim sekundama uvek postigne trojku, i ta zabluda, koja vodi u letargiju i neaktivnost, sve nas je skupo koštala. Svašta smo preko glave preturili, dok nismo shvatili da nije tako. Rat između dobra i zla neprestano se vodi. U svakoj tački zemljine kugle, u svakom čoveku pojedinačno. Na nekom ratištu dobro stoji bolje, na nekom je zlo u velikoj prednosti.

Prednost demona o kojima pišete, a oni žive u poslednjem veku, jeste što su tehnološki napredniji. Anđeli su u tom pogledu na nižem nivou. Šta to znači?

Ni sam pouzdano ne znam. Verovatno svoju tehnološku zaostalost podsvesno pravdam time što je pripisujem anđelu, a pošto zazirem od ljudi koji vrednost čoveka cene prema brzini njegovog procesora, njihove osobine pripisujem demonima. Možda to nije skroz pravedno, ali živ sam čovek pa koristim mogućnosti koje mi pruža poziv pisca.

"Načitanost i viševekovna žeđ za novim znanjem nisu mnogo pomogle anđelu Milinku", napisali ste. Šta ako vam neko zameri da je to neadekvatna poruka, pre svega mladima?

Ko želi nešto da mi zamera u mojim knjigama, lako može naći na desetine takvih poruka, politički nekorektnih i pedagoški štetnih. To je zato što ja svoje čitaoce ne potcenjujem, što verujem da oni misle svojom glavom. Žeđ za znanjem i samo znanje često nisu od koristi, i šta s tim? Zar je bitna samo korist? Nikako ne dovodim u pitanje važnost obrazovanja. Društvo koje se neprestano boji da im se potomci ne preuče, da ne nauče nešto što im u životu neće trebati, nema perspektive. To je društvo koje je ili nezrelo, ili pak ono koje ne želi pametno, srećno i napredno stanovništvo. Mora se imati u vidu da sistem obrazovanja jasno pokazuje čemu neka država teži na duže staze. Da li želi jeftine sluge, da li bespogovorne ratnike, da li graditelje zidova, ili možda ipak mostova.

Spisateljsku karijeru ste počeli kao pesnik. Pesnici su, kao i anđeli u vašoj knjizi, odavno deficitarni. Retko ko piše poeziju, retko je objavljuje i čita. Kako to tumačite?

Promenio se svet. Sve se vrednuje kroz novac. Pesnici i njihove knjige slabo stoje na berzi. Kad jednog jutra pukne berza i vrednost bude duh, oni što su dole biće gore. Zato ja i dalje pišem pesme. Istina, ne objavljujem ih, ali ih ponekad čitam prijateljima. Uz to se trudim da mi u prozi bude što više poezije, mislim da je to vidljivo, pogotovo u mom poslednjem romanu.

Izložba o Nadeždi Petrović je sad u Zagrebu, što samo znači da se kulturi priznaje moć da popravi narušenu međudržavnu situaciju, ali i stvara utisak da je opet zloupotrebljena, s obzirom na to da joj se malo toga uzvraća.

Naša strategija mogla bi da glasi: ako ne možeš nikako drugačije, onda nastupi kulturno. Ali niko nije izuzet od računa koji se plaća zbog neulaganja u kulturu, od toga što se kod nas simulira kultura. Da li se ona simulira zbog opšte besparice, ili zato što nadležni ne znaju šta je ona, ili sa ciljem koji se zna samo u centrali, svejedno je. Svi koji žive u ovoj zemlji, pa i oni koji misle da društvu kultura nije potrebna, svakodnevno se susreću sa plodovima takvog odnosa. Naša stvarnost je postala nesnosna, svi trpe nasilje i svi ga proizvode. Vidovi nekulture su prisutni na svakom mestu, u porodici, na izletištu, u javnom prevozu, na ulici, u školi, na poslu, ispred šaltera, u skupštini… Možemo mi da zatvaramo pozorišta, festivale, biblioteke, za sada samo po manjim mestima, ali od para koje ćemo uštedeti ubrzo ćemo graditi nove sudove i zatvore, umesto bibliotekara trebaće nam veći broj čuvara reda. Naša kulturna politika dovela je do toga da živimo u primitivnoj sredini, da smo okruženi frustriranim, agresivnim ljudima, i da sami polako postajemo takvi.

S obzirom na to da ste, radeći u Galeriji "Nadežda Petrović", svakog dana okruženi radovima velike slikarke, kako to da niste napisali knjigu o njoj?

Napisao sam jedan tekst, ni sam ne znam da li je to esej ili priča, o njenim dvema slikama, o slici Fasada crkve sv. Marka u Veneciji i slici Valjevska bolnica. Jednom ću ga objaviti i tu ću se zaustaviti. Nadeždine reči, kao i njena dela, i dalje su aktuelni, mi danas imamo iste probleme kao i njena generacija, od njenog doba odmakli smo samo malo ili nimalo. Međutim, ja želim da pišem o vremenu u kojem živim, o ljudima koji hode danas, o njihovim željama, nadama i strahovima. Naše društvo, pogotovo kulturna elita koja inače znanjem i radom nije to postala već je kao takva odnekud postavljena, kulturu shvata kao bogat koktel u slavu mrtvom umetniku. Mi već decenijama ne pokazujemo šta imamo, šta stvaramo, dokle smo došli, čemu stremimo, mi kao neko pleme iz rezervata pokazujemo koga smo i šta smo imali u slavnim vremenima kada smo slobodno lovili divlje veprove i imali moćne poglavice. Tim pristupom zaobilazi se savremena umetnost i sa njom svako promišljanje. Time se, što je naročito važno, izbegava živi umetnik. A njega svakako treba izbeći, on hoće i tanjir supe, i putne troškove, a što je najgore, njemu basta da nešto i kaže. Zbog toga ne pišem o velikim ljudima, ni o velikim datumima iz prošlosti, ne želim da se priključim opštem slavlju.










Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:22

Ajfelov most
Vladan Matijević “Memoari, amnezije”
Uz dodjelu nagrade Kočićeva knjiga

Pjesnik, pripovjedač, romansijer Vladan Matijević uspio je da, čak i u vremenu nenaklonjenom knjizi, kada i na globalnom planu prijeti pandemija nečitanja, skrene pažnju sve malobrojnijih žitelja Gutenbergove galaksije kvalitetom svojih djela. O tome svjedoči značajan broj najvećih literarnih priznanja, nagrada za književna ostvarenja nastala na jeziku sa kojim dijeli ljudsku i stvaralačku sudbinu. U Matijevićevoj kolekciji nalazi se i Andrićeva nagrada za zbirku priča Prilično mrtvi (2000. god.), Ninova nagrada za roman godine (Pisac izdaleka, 2003. god.), dok je roman Vrlo malo svetlosti (2010. god.) osvojio čak tri odličja: nagrade “Meša Selimović”, “Borisav Stanković” i “Isidora Sekulić”.

I sada, u svojoj 50. godini (pisac je rođen u Čačku 1962. god.), Matijević je smatrao da je došlo vrijeme da u punoj životnoj i umjetničkoj zrelosti, sa “visoke tačke” dosegnutog uspona, obuhvati pogledom vremena i nevremena, pejzaže života i stvaranja, iscrta kartu svojih literarnih pohoda, iz tame i tišine, prema visovima otkrivenog smisla ljudske egzistencije koji se, iz sumračja svakidašnjice opterećene borbom za elementarni opstanak, puko preživljavanje i ne nazire. Pisac je zato tu da, poput Danka Maksima Gorkog, svjetlošću svoga srca, svjetlošću koja se rađa i zrije sa bolom, ukaže na mogući izlaz iz tamne šume otupjelosti, osujećenosti, dezorijentacije, samoće, besperspektivnosti, apsurda kao bitnih kvalifikativa egzistencijalne situacije savremenog čovjeka. Pri tom pisac sa strašću želi da, kako sam kaže, “zagrebe” u živo tkivo stvarnosti bez obzira što taj “zarez” i njemu pričinjava bol. Pisac je zaljubljenik i zarobljenik istine.

U najnovijem djelu Matijević je napisao svoje memoare, ono što je doživio, doznao, iskusio idući svijetom, gledajući, slušajući, pamteći, otvorenih očiju i otvorena srca. Naravno, kako se radi o umjetniku kome je stvaranje jedini pravi, autentični sadržaj života, to će memoari otkrivati upravo taj dio njegove ličnosti. To ne znači da će tamnom predjelu amnezije ostati stvari koje bodu oči i sapliću korake uspravnog hoda. Pisac izričito tvrdi da se ne bavi politikom, ali u jednom krajnje ispolitiziranom vremenu u kojem političke konotacije ima čak i izlazak u šetnju, odlazak u prodavnicu ili na roditeljski sastanak, ni on ne može ostati neokrznut. Pisac živi o svome dobu, piše o mnogo čemu: raskopanim ulicama, zastrašujućim fontanama, nebrizi društva za kulturni napredak, mećehinskom odnosu prema knjizi i njenim poslenicima koji, uprkos odsustvu podrške i poštovanja, stvaraju djela značajne vrijednosti, crpeći snagu iz strasne vatre kreativnog ostvarivanja. Stvaralaštvo je, duhovito zaključuje Matijević, neka vrsta ovisnosti, kao i narkomanija, ovisništva kome čovjek ne može (a vjerovatno) i ne želi da se odupre.

Najveći dio memoara otkriva piščevo biće sagledano u odrazu čina stvaranja i faktu ostvarenosti njegovog djela. Njegovo JA je, kao i kod jednog velikog svjetskog majstora lijepe riječi, JA KOJI PIŠEM. Sav je u tekstu: pisac je u rečenicama, njihovom značenju, intonaciji, dinamici, riječima, valencijama njihovog smisla i povezivanja s drugim riječima, glasovima i tišini, najzad njegovoj interpunkcijskoj “signalizaciji” koja je, na naše čuđenje, sama u stanju da otkrije smjerove stvaraočevih interesovanja, karakter i dubinu promišljanja, intenzitet emocije…

“Mnogi me prepoznaju u mojim riječima, u slovima, ćiriličnim i latiničnim, naziru me u zarezu, znaku pitanja, malo ređe u uzvičniku, češće u tri tačke. U poslednje vreme kažu da me nakratko primete i u tački.”

Riječi, iskazi i razmišljanja, pauze u kojima se uzima dah i razmišlja o sljedećem potezu (zarez!), vječita zapitanost o svrsi ljudskog napora u okruženju sveopšte neizvjesnosti (upitnik!), rijetki munjeviti prosjevi spoznaje (uskličnik!), slutnja da sve mogućnosti ipak nisu iscrpljene (tri tačke) i najzad sama tačka – kraj i početak.

Matijević je, vidimo, interpunkcijom i “sitnom prašinom riječi” dao svoj mini- portret, dok je krajiški bard Đuro Damjanović, boem i literarni srodstvenik velikog zemljaka Petra Kočića, svoj naučni kapacitet potvrdio magistarskim radom o zarezima kod Miloša Crnjanskog.

Matijević piše o mnogim relevantnim pitanjima svoje poetike, svojim temama i junacima, stvaralačkom postupku, svojim afinitetima i odnosu prema žanrovskom naslijeđu koje u doba postmodernizma sve više gubi oslonac i opravdanje u savremenoj književnoj produkciji.

Pisac izričito tvrdi da nije za modernizam po svaku cijenu, te da je pristalica tradicionalnih vrijednosti. On zna, npr., da je vrijeme velikih romana prošlo, da su, kako je pisao još Gaset, velike teme iscrpljene, ali taj podatak ga ne brine. Svjestan je da nema ničeg apsolutno novog pod suncem, da se novina poznatih stvari otkriva drugačijim osvjetljenjem i oneobičavanjem ugla gledanja i fokusacije nekog starog pitanja, te da se upečatljiv efekat može postići izmijenjenom formulom poznatog. Stvar je u mašti i hrabrosti.

S tim u vezi Matijević tvrdi, a svojim djelom to i pokazuje, da nema problema s pronalaženjem tema koje, kao što je svojevremeno tvrdio i Momo Kapor, traže njega.

Interesantna su i originalna piščeva zapažanja o priči koja svojom malom svjetlošću, poput iskri, obasjava djelić ljudske tame. Mene je naročito dojmilo piščevo minuciozno i nadasve duhovito sagledavanje romana, složene strukture u kojoj se, kako reče jedan kritičar, ogleda kosmos u nastajanju, fuzija atoma u uzbudljivu složenost i neodredivost svijeta.

“Roman će”, piše Matijević, biti “sastavljen od mnoštva priča povezanih i nepovezanih. Svaka priča će sadržavati još manje, i sve tako dok ne stignemo do rečenice koja će i sama biti priča za sebe. U stvari, roman će ličiti na veliki moderni grad čijim ulicama možemo ići bez mape, ili sa njom, kako god želimo, ali pri tom moramo biti spremni da prihvatimo nemogućnost ovladavanja njime, što će reći, u slučaju romana, da nikad nećemo potpuno ovladati njegovim tekstom, ma koliko po njemu tragali. I moći ćemo neprestano da tragamo i uvek ćemo u njemu iznalaziti nešto što nam je u prethodnom čitanju promaklo.”

Upravo u tome što nam je promaklo i pored naše usredsređenosti da do toga ne dođe ili ga bude što manje, leži bogatstvo izrečenih ili nagovještenih sadržaja ove knjige koja zahtijeva obavještenog, “vertikalnog” čitaoca.

Inteligentna, edukativna ili neobavezna, zabavna, duhovita, šarmantna, ozbiljna i ironična, autopoetična i sasvim lična, knjiga će okupiti čitaoce i zadržati njihovu pažnju bez obzira na nijanse ili drastične različitosti njihovih književnih afiniteta, jer ona te različitosti podstiče, ali i objedinjava svojim nesvakidašnjim bogatstvom.

nikola vukolić








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:23

Vladan Matijević: Ako započnem svoj sunovrat, voleo bih da ga osetim pre drugih

Sredinom novembra uručena vam je nagrada „Stevan Sremac“ za zbirku priča „Pristaništa“ (Agora, 2014.) Ona će se pridružiti nizu književnih priznanja koja ste do sada dobili. Da li nagrade imaju samo simboličku vrednost, ili poseduju i neku praktičnu važnost?

Nagrada pomogne piscu da lakše izlazi na kraj sa svojim sumnjama i avetima, sa pitanjem ima li smisla pisati i može li se do smisla doći, ali one pomažu samo na ograničeno vreme. Ako je nagrada novčano pristojna, pomogne mu i da neko vreme bezbrižno piše, ili da se izbavi iz finansijske krize. Dugo sam verovao da nagrade otvaraju put ka većem broju čitalaca, više tako ne mislim. Istina, Ninova nagrada omogući knjizi da nađe nove čitaoce, ali pisac se već sa sledećom knjigom vrati na čitaoce koje je imao i pre nje. Dobro, piscu na glavi ostaju i lovorovi venci, ali ne umeju svi da ih nose, ni da se njima ponose.

Kao dominanti motiv prvog ciklusa pripovedaka u „Pristaništima“ javlja se preteća i zloslutna slika grada. Šta ti gradovi koje košmarno opisujete govore o nama koji u njima živimo?

U dvadesetom veku čovek je definitivno postao biće koje živi u gradu. On neprestano traži što veći grad i stremi da se odseli u njega. Želi u njemu da se sakrije, ili da ga osvoji. Samim tim čovek više ne poznaje ni mir, ni tišinu; čim zađe Sunce, neonsko osvetljenje bije u njegove oči. U Pristaništima sam opisao i posrnuli grad, i moderan grad koji se razvija i po svakom kriterijumu postaje sve silniji, i antički grad obrastao u travu i bršljan. Ali sam na kraju ipak poručio da grad ne čine zidovi, ni krovovi okupani suncem, već pijani pesnici za kafanskim stolom.

U pripoveci znakovitog naziva „Srpska priča“ pratite sudbinu srpske porodice Milišić kroz ceo XX vek, do današnjih dana. Šta ona govori, kao jedna efektna i literarno uobličena povesna studija, o prirodi odnosa Srba i njihove istorije?

Osnovni cilj mi je bio da prikažem neprekidno kruženje, neprekidno ponavljanje grešaka, življenje sudbine predaka, prisustva iste tragedije, onda stagniranje i nesazrevanje našeg čoveka. Kroz istoriju jedne porodice želeo sam da opišem život u Srbiji. Ne znam da li sam uspeo u tome. Pritom se pitam i koliko smo mi kao narod zreli da se suočimo sa prošlošću i sa sadašnjošću. Lakše je žmuriti, kriviti druge. Mene jako zanima da li će u budućnosti biti srpske književnosti. Da bi bilo nje, mora biti srpskog jezika, a da bi bilo njega, mora biti nas.

"Pristaništa", Vladan Matijević, Agora, 2014.
“Pristaništa”, Vladan Matijević, Agora, 2014.

Čini se da u vašoj prozi uvek spretno odlazite do same ivice erotičnosti, ali tekst uspevate da sačuvate od pada u pornografiju. Da li postoji za vas ta granica i da li mislite da je ona važna?

Bojim se pada, ali svejedno mi je da li ću pasti u pornografiju, u banalnost, u foliranciju, ili u kič. Dok mislim o svojoj rečenici i svom stilu, dok pišem čistog srca neću pasti nigde, pa ni u pornografiju, bez obzira koje ću reči upotrebljavati i kakve scene ću opisivati. A ako započnem svoj sunovrat, voleo bih da ga osetim pre drugih i da u sebi nađem snage da na vreme prestanem da objavljujem.

U vašem govoru na dodeli nagrade rekli ste da živimo u društvu „koje guši svoje mogućnosti“ i „ne koristi svoje resurse“. Kako smo došli u takvu situaciju?

Ne znam šta je tome najviše doprinelo. Možda to što ne prepoznajemo ljude koji su sposobniji od proseka, ili naprotiv to što ih prepoznajmeo, ali gajimo sistem odabira negativnih vrednosti, da li naša sebičnost, kukavičluk, da li bolesna želja da posle nas bude potop.

Ne postoji književna vrsta u kojoj se niste oprobali: pesme, priče, drame, romani, eseji… Da li je roman velika matura spisateljstva, ili je ipak najteže „skrojiti“ dobru pesmu? I da li mislite da se književnost spontano kreće ka jednom velikom poništavanju svih membrana između književnih vrsta i žanrova?

Recept da se napiše dobro delo ne postoji, zato je sve podjednako teško. Što je najgore, ono što je presudno ne zavisi od pisca. A što se tiče membrane između žanrova, kod mene su one propustljive još odavno, i sve su propustljivije. No, gde će umetnost već sutra krenuti ja ne mogu pretpostaviti. U drugoj polovini dvadesetog veka izgledalo je da će krenuti u pravcu koji pominjete, više nisam siguran da umetnost nije zaokrenula na drugu stranu. Da ostavim po stranu sve agresivnije pitanje da li je čoveku u dvadeset prvom veku potrebna umetnost, pošto ja mislim da jeste. Možda jesu mrtve grčke muze, ali nije ljudska žudnja za njima, kao ni potreba da jednako preispitamo sebe i svoj život.

Nakon poslednjeg sajma knjiga u Beogradu, na kojem smo se suočili sa novim fenomenima šund literature, počelo je da se govori o knjigama i književnosti “bez književnosti”. Kako vama izgleda savremena književna produkcija, u kakvom je stanju?

Ukoliko je čitavo naše Društvo postalo taoc vulgarnosti, nemorala i šunda, onda je sasvim očekivano i normalno da se to odrazi i na našu izdavačku produkciju, i na Sajam knjiga u Beogradu. Sećam se vremena kada su se čuli ratni bubnjevi i bilo je normalno da na Sajmu dominiraju štandovi Vojske i Policije, da se nagrađuje nacionalistička literatura, da izdavači budu u maskirnim uniformama, a urednici u narodnim nošnjama. Ali, sećam se i vremena kada smo pretili da najzad postanemo ozbiljna i kulturna država, kada su se naši izdavači takmičili koji će imati bolje urednike, bolje dizajnere, ko će angažovati veće pisce, ko će angažovati bolje prevodioce, ko će iz inostranstva dovesti značajnija imena na svoj štand. Šansa nije iskorišćena. Sada je državna politika da svi izađu na tržište i tamo se dokažu, jer misle da je tako svuda u svetu, i onda je sasvim razumljivo što se štampa i prodaje to što se štampa i prodaje, ono što zadovoljava primitivne i vulgarne, jer njih je svakako više nego obrazovanih i sofisticiranih, i na kraju će ovde samo to i opstati. Da li to zaslužujemo?

(pitanja: Danilo Lučić)








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:24

Pisac Vladan Matijević: Stvarnost liči na rijaliti, prati nas nevidljiva kamera, a nepoznati režiseri montiraju naše živote. "Susret pod neobičnim okolnostima" govori o sudbinskom i nebeskom
POSLE dve godine pauze i zapažene knjige priča "Pristaništa", koja je osvojila nagrade "Stevan Sremac" i "Danko Popović", Vladan Matijević (1962) se oglasio novim romanom "Susret pod neobičnim okolnostima", u izdanju "Lagune".
Jedan od najcenjenijih savremenih srpskih pripovedača i romanopisaca dobitnik je Andrićeve nagrade za knjigu priča "Prilično mrtvi", NIN-ove nagrade za roman "Pisac izdaleka" i priznanja "Meša Selimović", "Borisav Stanković" i "Isidora Sekulić" za roman "Vrlo malo svetlosti", i prevođen je na francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik.

U "Susretu pod neobičnim okolnostima" piše o poimanju sudbinskog i nebeskog i još jednom pokazuje zašto njegove knjige dobijaju najznačajnije književne nagrade, zašto o njima pišu ugledni književni kritičari, zašto se toliko čitaju i prevode na strane jezike. Po prvim ocenama kritike, ovaj roman je svakako "još jedna potvrda da postoje autori sposobni da čitaocu prirede nezaboravnu svečanost".

Matijević u svojoj dvanaestoj knjizi predstavlja priču o ženi koja čitavog života čeka jednog muškarca i njenoj veri da će on doći ili je nazvati telefonom.

- Ovo je roman o njenoj nakaradnoj veri u Boga, o njenom odnosu prema kćerki, komšinici Bosi, životu, moralu... U romanu se govori i o palanačkom životu i njegovim zamkama, ali, svakako, najpre o ljubavi, i to ne običnoj, već sudbinskoj, onoj koja ima moć da obeleži ceo život i usmeri ga u pravcu koji može voditi u stradanje - kaže, za "Novosti", Matijević.

NEZNALICE BRINU O KULTURI
* Kako se kultura drži u ovo vreme?
- Kulturu treba gajiti i negovati da bi ona davala plodove. One koji su danas zaduženi za brigu o njoj odlukuje nezainteresovanost i neznanje. Ipak, verujem da će zahvaljujući velikom broju posvećenika i stvaralaca ona opstati.
* Šta vas je podstaklo na pisanje ove priče sa posrnulim anđelom Milinkom i gospođom u godinama Anom Žeželj, u glavnim ulogama?

- Na pisanje me je podstakla želja da napišem duhovit roman u kome ima i fantastike. Želja da se na neko vreme sklonim od angažovanih tema i naše svakodnevice zatrovane estradom i politikom. Da živim u nekoj bogatoj, uređenoj zemlji, verovatno bi svi moji romani bili poput ovog i poput romana "Časovi radosti" iz 2006. godine.

* Kakvo je lice te svakodnevice?

- Šund i kič su osvojili našu stvarnost. Prave vrednosti su zatrpane njima i skoro da su neprimetne. Stvarnost sve više liči na rijaliti program. Nevidljiva kamera prati nas, nepoznati režiseri montiraju naše živote. Ali svaki čovek može da stvori svoj mali svet, svoje ostrvo na kome će slušati muziku koju voli, čitati dobre knjige, gledati dobre filmove, i ostvarivati kontakte sa sebi sličnim ljudima stvarajući tako arhipelage.

* Kako ste stvorili lik Ane Žeželj, ko je ona?

- Ana Žeželj je kapriciozna, namćorasta, ratoborna starica. Ona se pod mojim perom sama stvorila.

* Iako je drugi junak, anđeo Milinko, načitan i pun znanja, živi u biblioteci, voli Gogolja, Bulgakova i Brjusova, loše se kotira u svom anđeoskom svetu. Ukazuje li to na sličnost odnosa među ljudima?

- Svet anđela i demona i naš svet, u mom romanu, nisu paralelni svetovi već jedan isti, tako da svi funkcionišu po istim zakonima i običajima. Čitaoci će moći da vide da i među anđelima ima zamršenih i komplikovanih odnosa.

DEFICIT ANĐELA
- Nekad je bilo dovoljno anđela, pa je svaki čovek imao svog zaštitnika. Kasnije se situacija pogoršala, kao i u većini drugih stvari. Anđeli se, jasno, nisu razmnožavali, a ljudima je parenje neprestano bilo na pameti. Zbog toga se pojavio deficit anđela, ali i zbog činjenice da se njihov broj osetno smanjio. U večitom ratu koji se vodi između njih i demona, oni su imali gubitke. Anđeli jesu bili jači u borbi prsa u prsa, ali u poslednjem veku demoni su bili tehnološki napredniji. Zato su anđeli dobijali sve veće okruge i sve više ljudi na revers - piše Matijević u romanu "Susret pod neobičnim okolnostima".
* Njemu je, kao po kazni, pripala Srbija u nadležnost, u kojoj, kako kažete, ima jako malo pravih vernika, računajući i sveštenike. Znači li to da smo paganski narod?

- Tako tvrdim u romanu, ali ne znam u kojoj meri je stvarno tako. Naravno da ima dosta pravih vernika, kao što ima i ateista, mada smatram da onih koji misle da su vernici, a svojim delima i mislima to ne demonstriraju, ima najviše.

* Kako savremeni čovek doživljava veru, da li mu je potrebna?

- Živimo u teškim vremenima, čoveku je potrebna vera, svakako neki oslonac, smisao, izvor snage, a na svakom pojedincu je da otkrije šta mu to pruža.

* Kako pronalazimo taj oslonac?

- Ni u jednom vremenu nije bilo lako pronaći smisao i oslonac, tačku otpora besmislu i patnji. Za Dekarta je sumnja bila najvažnija, a za Kamija pobuna. Jedan je rekao: "Sumnjam, dakle postojim", drugi je rekao: "Bunim se, dakle postojim". Vernicima je lakše nego onim ljudima koje stalno muči sumnja i onima koji imaju potreba za pobunom. Gde će se pojedinac svrstati, zavisi možda i od njega samog, mada u to nisam siguran.

* Koliko nam je mesta ostalo za čistu ljubav?

- To je stvar individue. Ali treba imati u vidu da je anđeo Milinko odabrao da se skloni u kuću žene problematičnog života i karaktera, zato što je ona više od bilo koga u srcu gajila ljubav.

* Sa kojim demonima se danas borimo i kakvi su nam izgledi?

- Naši izgledi nisu sjajni, ali posedujemo iskustvo, kako naše tako i ljudskog roda. Onih koji su živeli i borili se pre nas i kojima takođe nikad nije bilo lako, što je zapisano u mnogim knjigama.


* Uspeva li dobra književnost da bude sastavni deo naše svakodnevice, ili joj se okrećemo samo tokom kratkotrajnih godišnjih odmora, na plažama?
- Kvalitetna književnost jeste više nego ikad potisnuta, zatrpana što lošom što lakom književnošću, ali postoji, kao što postoje i ljudi koji je prate. Istina, čovek sve manje ima vremena za sebe i prave vrednosti, što je apsurdno kada se uzme u obzir da čovek neprestano pronalazi aparate i uređaje koji treba da mu olakšaju život. To je veliki problem čoveka ovoga veka, koji je na putu da postane rob. Ali ubeđen sam da će urođena potreba za slobodom naterati ljude da se probude, a zatim pobune i nađu rešenje.

* Ima li kultura u Srbiji svog anđela zaštitnika?

- Ti zaštitnici srpske kulture su posrnuli, ali verujem da će jednom stati na zdrave noge, poput anđela Milinka, i da će takvi dati snage našoj kulturi.

* Može li kod nas da se živi od pisanja?

- Malo je zanimanja od kojih danas može ljudski da se živi.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:25


Vladan Matijević - VRLO MALO SVETLOSTI, roman
Vrlo-malo-svetlosti-2izd-2011O PRIHVATANJU I NEPRIHVATANJU, SUROVO I DUHOVITO

Novi roman Vladana Matijevića, Vrlo malo svetlosti, surov i duhovit u isto vreme, stastoji se iz tri priče koje prate živote i snove naoko različitih likova - američke istoričarke umetnosti Hilari, bivšeg ministra u Vladi pre političkih promena u Beogradu Milutina Čabrinovića zvanog Antracit i apsolventa filozofije Djordja Istine - do juče uspešnih, a sada poraženih ljudi.Ono što ih spaja jesu snovi, ali i činjenica da svi oni žive u svetu u kome su poremećene vrednosti i u kojem ne mogu da se prilagode, niti da opstanu. Njihova bekstva su možda očekivana - beže u maštu i u snove, ali ovi se pretvaraju u noćne more, u veća ili manja ludila.

Kroz životne angažmane ovih junaka, neprilagođenih i, na koncu, poraženih, isplivava suptilna analiza kraja 20. veka, moderne umetnosti, političkih procesa, religije, sveta beznađa, sveta u kojem je novac biva presudnom merom stvari.

«Ovim (odličnim!) romanom, Matijević značajno preinačava svoj ugled «ironičnog poete»: iako su njegovi junaci klovnovski bizarni, njihove (i ničije) patnje nisu trivijalne.»

Vesna Trijić, Blic

«Dosledan poetici svojih dosadašnjih dela, Matijević je napisao roman u kojem je izuzetno uspešno spojio grotesku, crni humor, onirizam i suptilan društveni aktivizam u literarnu celinu koja je vrlo snažna i zaista univerzalna metafora početka veka u kojem živimo, kako u Srbiji, tako i globalno.»

Mladen Vesković, Politika

«Izlazeći iz registra unisonosti i izvesne izražajne monotonije, najnoviji roman Vladana Matijevića uspeva, upravo zahvaljujući svojim stilskim i kompozicionim višeglasjem da dohvati priželjkivani prostor dvosmislenosti (ili možda trosmislenosti). U tom podsticajnom prostoru ironija više ne odzvanja samo kao prepoznatljiva energija (samo)izrugivanja, nego i kao sugestivni eho što se nepogrešivo vraća samom piscu, odnosno čitaocu, podsećajući ga na to da umeće pripovedanja može da umakne populističko-komercijalnim prohtevima, a da pri tome ne zabasa u hermetičnost i nezanimljivost. Stoga i neće biti netačno ako se kaže da je Vrlo malo svetlosti dosad najzreliji i po svoj prilici najuspeliji roman Vladana Matijevića.»

Tihomir Brajović, NIN

«To što je u naslovu, ipak, vrlo malo svetlosti a ne vrlo mnogo mraka, budi nadu da ćemo se probuditi i spasiti svetlost u drugima i sebi. Posebnom spregom sadržine i forme, Matijevićev novi roman, baš kao i prethodni, krči nove staze srpske proze!»

Danijela Kovačević-Mikić, Zlatna greda

«Roman Vrlo malo svetlosti će biti verovatno dalek onima koji književnost posmatraju kao nastavak televizije drugim sredstvima, ali će biti lep čitalački događaj za one malobrojne, hrabre čitaoce, koji se ne boje mraka, ni onoga što on skriva.»

Slobodan Vladušić, Večernje novosti

«Ova knjiga predstavlja odlično koncipiran i izveden roman, eminentno modernog senzibiliteta. Njegov temeljni pesimizam autor veoma uverljivo izlaže, provocirajući time čitaoca na aktivan pristup, analizu i određivanje prema tako zasnovanom pripovednom postojanju.Mislim da je upravo ta snaga provokativnosti najznačajniji kvalitet ovog romana, kojim

nas Vladan Matijević podseća na to da književnost i te kako ima načina da ostane relevantna i važna za savremenog čitaoca. »

Ivan Radosavljevic, Polja

«Knjiga o porazu V.Matijevića pretura po našim izgužvanim i neupotrebljivim biografijama, kao po lanjskim snegovima stoleća koje je deponiju I inače uzvisilo do stepena ikonostasa neprikosnovene banalnosti. Surovost materijalne rasvete čitav naš ututkani fasaderski svet laži zaista čini krivim, takoreći zločinačkim. Predumišljajk nije uvek stvar dogovora. »

Draško Ređep, Večernje novosti

Nije uobičajeno u zemlji Serbiji, ali moram da kažem iskreno: to je za mene najbolji srpski roman u 2010. godini – kao beskompromisno oštra slika opšte apokalipse. Tri antiheroja Matijevićeve povesti ispovestima upečatljivo predočavaju posrnuli svet na samoj ivici mraka – i otud svetlo u naslovu.

Vasa Pavković

Nagrade: 'Meša Selimović', 'Borisav Stanković', 'Isidora Sekulić'








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:26

Pisac izdaleka

Roman se poigrava s romanesknim konvencijama i tradicionalnim ali i postmodernim strategijama pripovedanja. To je šendijevska priča o piscu-šarlatanu Džoniju Glintiću, koji ima fiks-ideju da se proslavi kao romansijer i osvoji prestižnu književnu nagradu Srpske fabrike šećera. Rugajući se i starim i novim literarnim postupcima, velikim i malim mitovima našeg književnog živ ...more








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:27

Vladan Matijević objavio je novu verziju romana R. C. Neminovno, u izdanju beogradske izdavačke kuće Laguna. R. C. Neminovno je roman o sredovečnom provincijskom opštinskom činovniku Radomanu Civriću. Njegov život se odvija po ustaljenom ritmu izmedju kuće i kancelarije ispunjen običnim, svakodnevnim ritualima i malim zadovoljstvima. Ali, kada u njegovu kancelariju dođe nova, mlada koleginica Slobodanka Kiš, više ništa neće biti isto. Svet koji je Radoman Civrić, zvani Neminovno poznavao i voleo promeniće se dramatično. Opsesivna ljubav i dah provincije koju udišu junaci romana, neminovo će izazvati nesreću.

Roman R. C. Neminovno, Vladan Matijević prvi put je objavio 1997. godine.

Vladan Matijević (1962) je rođen u Čačaku. Do sada je objavio šest romana, dve knjige priča, dve zbirke poezije, knjigu eseja i knjigu drama.
Jedan je od najnagrađivanijih savremenih srpskih proznih pisaca. Za knjigu priča Prilično mrtvi dobio je Andrićevu nagradu, za knjigu priča Pristaništa dobio je nagrade Danko Popović i Stevan Sremac.
Za roman Pisac izdaleka dobio je Ninovu nagradu, a za roman Vrlo malo svetlosti nagrade Meša Selimović, Isidora Sekulić, Borisav Stanković.
Za knjigu eseja Memoari, amnezije, dobio je nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga. Prevođen je na franuski, nemački, italijanski, španski i ruski jezik.
Živi u Čačku. Zaposlen je u Umetničkoj galeriji Nadežda Petrović kao urednik edicije o likovnoj esejistici i kritici Ravnoteža.

Književna kritika o romanu R. C. Neminovno Vladana Matijevića:

Osnovna prednost Vladana Matijevića jeste što je zanimljiv za čitanje. Nikada, a pogotovo danas, to nije bila mala prednost. On se oslanja na različita iskustva proze koja nastavlja poetiku istorijske avangarde, ali momenti vitlanja poetičkom i žanrovskom svešću ne opterećuju čitaočevu recepciju, niti ometaju lak hod kroz njegov roman.
Dragan Hamović, Letopis Matice srpske, Novi Sad

Uzrečica neminovno, što je glavni junak koristi kao univerzalnu formulu- objašnjenje svega što se događa, označava junaka bolje nego nejgovo važeće ime i prezime. Tako je i sa naracijom u ovom romanu: ona bolje označava junakovu stvarnost neo uobičajeni, diskurzivni govor.
Stojan Đorđić, Književna kritika, Beograd

Autorov humor je opor, bestidan i nemilosrdan, i u njemu ima onog tako značajnog iskustva ivice, ne akademske, već životne, geografske i najzad književne.
Slobodan Vladušić, Reč, Beograd

Knjigu Vladana Matijevića R. C. Neminovno moguće je čitati na nekoliko različitih načina (groteska, butada, sotija, satira, kolaž tekstualnih i vizuelnih atrakcija, aleksandrijski melanž…) ali će definitivni ishod svih mogućnosti neminovno biti određen osećanjem metastaziranog apsurda (apsurda bezlično sive, predimenzionirane, anonimne, provincijalne svakodnevice) u koji, kao u vakuum krajnjeg besmisla, greznu svi junaci, više lutke, više prikaze i karikature, nego stvarni likovi sa dušom i karakterom.
Mihajlo Pantić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20050

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    Pon 11 Jun - 17:30

Vladan Matijević
Pesma iz rukavca

< Atila Balaž: Ostrvo | Atila Balaž: Ostrvo dva, uz melodiju rukavca >

Vreme je teklo, pomalo i Tisa, obuzimali su me strahovi da ću čuti pesmu rečne vile i sve sam se više noću pripijao uz baku, i njuščicu zabijao pod njen pazuh, i uši stiskao uz njene grudi, dok umiren tišinom i omamljen ženskom toplotom ne bih zaspao. U snu sam sanjao da plovim dalekim morima i tragam za tajanstvenim ostrvom, i pri tom sam riškao i tražio najtoplije mesto u krevetu. Ali, jedne noći deda je upalio lampu i sa nas dvoje zbacio ćilim, iako sam sekund pre bio znojav i snen, odmah sam uzdrhtao skroz razbuđen. Dedine oči su kurjački sevale, promuklim glasom je naredio da od sada spavam u drugoj sobi ako neću da me zakolje. Nameravao sam prvo da se pobunim, pa da molim, ali baka mi je rekla da ne kušam njegovu ljubomoru, ni njegovu strpljivost. Njega su pečile zmije i on je preživeo, kuršumi su mu izbušili stomak i grudi, njemu ništa nije falilo, njega je i Tisin vir vukao na dno, on je isplivao ne skinuvši ni gunj, ne izuvši čizme, tvoj deda je slušao pesmu rečne vile, ništa mu nije bilo, vratio se kući sa otetom ženom slomljenih krila. Njemu niko ništa ne može, imaj to na umu. Prećutala je baka, ali ja sam se sećao da je deda preživeo i napad podivljale krmače, mada ne bi da sa sobom nije uvek nosio nož. Tog dana sam ostao bez majke, dugo je umirala u krilu moje bake. Morao sam biti poslušan, od pesme što mami u smrt bila je strašnija oštrica noža, sa ćebetom u naručju zaglavio sam na vrata prazne gostinske sobe, nikad pre korišćene, ispraćen tužnim pogledom bakinih garavih očiju i osmehom požutelih dedinih zuba.

Vreme je teklo, pomalo i Tisa. Baba je sve predanije hranila, mazila i češkala svinje, noću je sve češće samo u spavaćici odlazila u njihov obor, deda je svakog dana oštrio nož, iako su zima i vreme svinjokolja bili daleko. Ja sam se zaključavao u sobi i ležao u ćošku s upaljenom lampom, i s voskom u ušima, sluteći da pčelinji vosak nikom nije pomogao, pa neće ni meni. Neprestano su me opsedale priče o rečnoj vili, o radoznalom čika Atanasiju. Živeo sam u paničnom strahu da ću iz Tisinog rukavca čuti pesmu kojoj neću moći da odolim. I nisam se usuđivao da zaspim sve dok jutro ne bi svanulo i dok ne bi zasmrdeo izmet sa obuće moje zadihane bake, koja se raskopčane spavaćice vraćala u kuću.

Moja snaga je cvetala, pomalo i Tisa. Moj strah nije jenjavao, ali počeo je da budi veliku radoznalost. Neprekidno sam se pitao kakva je to pesma, kako je moj deda uspeo da je čuje i vrati se živ, još i sa nekom devojkom pod miškom. Prvo sam prestao noću da stavljam vosak u uši, onda sam otvorio prozor, onaj okrenut ka Tisinom rukavcu. Slušao sam tišinu sve do jutra, ponekad sovu ušaru i skvičanje mladih svinja. Verovao sam da pesma rečne vile govori o lepim ženama, o njihovoj podatnosti, opijen maštanjima neumorno sam masturbirao. Više me nije opominjala nesrećna sudbina čika Atanasija kojeg su mrtvog našli u čamcu sa glavom u vodi. Kada su je podigli prvo su videli da nema oči, a zatim zaleđen osmeh velike sreće, kasnije su utvrdili da mu je i srce iščupano. Patos je škripao, deda je sve nervoznije šetao, tako se više nije moglo živeti. Svake noći sam iznova donosio odluku da krenem u rukavac, ali nisam imao smelosti da je ispunim. Međutim, moje seme je prskalo na sve strane, postajao sam sve odlučniji i sve sigurniji da će doći momenat kad ću se otisnuti od obale. Bilo je jutro, ja sam zaspao i usnio kako ulazim u čun i krećem Tisom, onda sam shvatio: ja sam ušao u čun i krenuo usnulom Tisom.

Ludilo u meni bilo je veliko, Tisa je bila široka, ili se pak ulivala u more. Dugo sam plovio, došlo je i podne, obale se nisu videle, bilo je sve vrelije, iznad mog čamca galebovi su leteli. Stiglo je i veče, i noć, i drugi dan, još topliji nego prethodni, kopna nije bilo na vidiku. Dani i noći su se smenjivali, najednom sam video zeleno ostrvo sa belom stenom što se okomito spušta u vodu. Ozaren nadom pristao sam uz obalu, pored nasukanog broda, probijenog boka i slomljene katarke. Na kopnu je drveće bilo ogromno, trava se njihala jarko zelena i visoka. Čuo se cvrkut ptica, prekidan njihovim kricima što su sličili na ljudske. Probijao sam se napred dok nisam stigao do malenog naselja u čijem središtu se nalazio veliki prazan kavez, načinjen od dugačkih tankih stabala. Skriven u šiblju gledao sam kolibe od pruća i njihove bezbrižne stanovnike.

Muškarci su bili isti, svi od sorte kojoj sam i ja pripadao. I žene su bile iste, lepotice garavih očiju, bujnih grudi. Sve su ličile na moju baku, samo što su imale krila, istina mala i slaba, za letenje izvesno neupotrebljiva. Meni je postalo jasno koju devojku je moj deda doveo na silu i odakle, kao i to zašto su mu sevale oči svaki put kada bi me video. Muškarci su ždrali, pili i igrali šah, žene su se zabavljale, jele voće i dodirivale se pupcima. Onda je jedna od njih prelepim glasom zapevala setnu pesmu o narodu koji izumire, o krilatim ženama koje su umele da vračaju, o njihovim nevernim muškarcima koje su one iz osvete pretvorile u svinje, o bačenom prokletstvu da rađaju svinjoliku decu. I ja sam tada shvatio da je moja baka u stvari moja majka, i da je moja majka u stvari moja sestra, i da moj deda pripada rodu ljudi, koji su pobednici i neprikosnoveni vladari na zemlji, našoj dobroj zemljici koju oni natapaju krvlju. Zato naše žene tim strašnim ljudima kopaju oči i vade srce, kad ih namame sebi. Pesma nije prestajala, ženin glas je bio sve umilniji, ali sva tela su se kao po komandi okrenula na istu stranu. U mene su radoznalo gledale bezbrojne oči, ja sam stajao na čistini. Znao sam da nemam razloga da se skrivam, ako su reči pesme istinite, ako o sebi ispravno sudim.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vladan Matijević    

Nazad na vrh Ići dole
 
Vladan Matijević
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» VLADAN DESNICA " PROLJEĆE IVANA GALEBA "
» Vladan Desnica
» Vladan Dobrivojević
» "Proljeća Ivana Galeba" Vladan Desnica
» Odabrani književni textovi
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-