Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Nenad Živković - SkySeeker

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:25

POKUŠAJ TREĆI

Do železničke stanice su išle zajedno, ne progovorivši ni reč. Kao da su u onom histeričnom erotskom zanosu rekle sve što su imale da kažu. Išle su polako, sve lakše i lakše, da stignu što kasnije, a stanica kao da je žurila ka njima dvema. Tu su, stigle su. Sa očima punim suza, izgrlile su se, izljubile…
Čuvaj se, Ana. Molim te…
Ne brini ništa… Sve će biti u redu… Duva vetar… - gleda prema oblacima. - Pazi da ti ne nazebe guza. - Aludirala je na to da je Sneža svoje gaćice poklonila njoj, još jednom očajnički pokušavajući da se našali. Bujica suza, grlo koje odbija poslušnost, zatvorilo se, začepilo, pa ne propušta više ni kap vazduha, nema se više šta reći, došlo se do kraja. Dakle… svako svojim putem. Ne postoje putevi kojima se večito ide, niti mesta na kojima se večito ostaje. Putuje se da bi se stiglo, ostaje se da bi se iznašli novi putevi, i sve tako u krug. Pisak lokomotive, trzaj, pokret. Krenula je… polako… brže… još brže… najbrže… sve dalje… i dalje…

Otišla je.

Zauvek.



***

Ponekad ni sami ne znamo koliko je naša nesreća velika, dok ne pokušamo da pobegnemo od nje. Zakači se za nas i ne pušta. Kad bi moglo da se pobegne od nevolja, koliko bi tek izbeglica bilo. Ali, ne! Ne, ne i ne! Nevolje, u stvari, beže ka nama. Od večitog bekstva nema bežanja.

Sedela je u kupeu, glave zabačene unazad, i dala se u razmišljanje, mada to nije želela, ali misli su tu, valja im udovoljiti da bi one udovoljile nama. Najzad sama! Potpuno i bezuslovno. U vozu, obično, neko gleda kroz prozor, neko razgovara ako ima s kim, svako ima svoje razloge da bude ili ne bude tu. To su oni koji znaju gde idu. Zagledaju put, sve ih interesuje, sklapaju poznanstva, makar i privremena, kad stignu, a znaju da će stići, da imaju o čemu da pričaju. Za Anu to nije bio put, već stajanje u mestu. Mestu koje se sasvim slučajno kreće. Vozovi idu, ljudi putuju, ona ostaje. Ostaje jer, gde god da stigne, tu je pošla, gde god se zaustavi, odatle je krenula. Sve je u pokretu, samo je ona prikovana za vreme i prostor. Sivilo ideja, mrtvilo boja, mala, jedva primetna strepnja, šta je iza onog brda? Nešto sigurno jeste. Hajde da vidimo, tamo još nismo bili.

Iz polupospanosti je trzaju vrata kupea na koja ulazi dečak. Oh, bože! Pa to je onaj iz bolnice. Ne, nije! Jeste, on je! Nije, jeste, nije, jeste… Kako samo liči… To lice, te oči… Ma, smiri se, Ana, hrabrila je sebe u sebi. Očekivala je da neko od starijih uđe za njim, nije bilo nikoga. Samo on. Pomogla mu je da unese kofer, čak veći od njenog, da se udobno smesti. Mališan nije ništa govorio, ali izraz zahvalnosti je cureo iz bistrih zenica. Dodirnula ga je lagano, kao senku, nije znala kako dalje, kao da se za tren uplašila.

Sedeli su jedno naspram drugog, ispitivački, ćutke. Njegove krupne, svetle oči nisu se skidale sa nje. Zurio je netremice, bez reči, bez pokreta. Čak je i u tunelu osetila kako je pomno prate.
Zašto me tako gledaš? - Pokušala je da prekine, skoro neprijatno ćutanje.

Ćutao je i dalje. Ćutao i gledao, nekako duboko zamišljen, kao da nije bio prisutan. Izgledao je kao lutka u izlogu koja čeka da ga neko okrene na leđa, pa da kaže: “mama”. Ana je mahala rukama ispred njegovih divnih očiju. Ništa.
Hej, momče! Lepi! Medeni… Čuješ li me?

Trgnuo se iz bunila, pomalo uplašen, kao da je zatečen u nečemu što nije smeo a eto, uradio je.
Ništa… Onako… Izvinite… Oprostite, molim vas… - Laka smušenost davala mu je dodatnu ljupkost.
Ma, ništa, medeni, nema veze. Možeš da me gledaš koliko hoćeš, samo mi se učinilo da nešto nije u redu, pa sam htela da ti pomognem, ako mogu. Evo, uzmi ovo, da ti ne bude dosadno. - Ponudila mu je časopise koje je kupila usput, a koje nije ni pogledala.
Ne, hvala. Ne volim da čitam kad putujem.
A šta voliš da radiš kad putuješ?
Ništa. - Slegnuo je ramenima i produžio da gleda kroz prozor, dok je ona smišljala novi način da privuče njegovu pažnju. Išlo je teško, bio je zaključan, začauren, nedostupan. Još neko vreme su zajednički ćutali. S vremena na vreme, Ana bi mu nudila razne sitnice da ga privuče, da ga zaiteresuje. Opet uzalud. Mala brava bila je zablindirana bolje od srednjovekovnih zamkova. Za momenat je skrenuo pogled sa prozora prema njoj. Tračak nade. Gledali su se oči u oči. Lagana jeza prošla joj je celim telom. Taj pogled, taj poznati sjaj u zenicama. Negde ga je videla. I to ne jednom. Da, to je! To je onaj isti pogled koji je videla u ogledalu. Gledajući njega, videla je sebe. “Smiri se, Ana, dovedi se u red! Pogledaj se našta ličiš!”, Tešila se u sebi. A on? Smirenim pokretima izvadio je iz svoje torbe dve jabuke, jednu ponudio njoj, a drugu zagrizao sam, i dalje ne govoreći ništa. Žvakao je jabuku ravnomerno, gledajući ispred sebe u nju, ili kroz nju, teško je pogoditi.
Ne sviđa ti se moja haljina? - Pokušala je ponovo, pomalo nezgrapno. Čvrsto je rešila da istraje, samo se plašila da negde ne prenagli.
Ne znam. Ne razumem se u haljine. - Najzad je bar nešto rekao.
Da se upoznamo. Ja sam Ana… - pružila mu je ruku žvaćući jabuku.
Znam. - Odgovorio je gotovo nezainteresovano, nastavljajući svoj mali ritual jedenja jabuke.
Znaš?! Kako znaš? - Bila je iznenađena.
Pusti me da legnem… tu pored tebe… pa ću ti reći sve što te zanima.
Pa dobro… Dođi… Dođi slobodno. - Da, baš to je želela sve vreme, samo nije umela da se izrazi, a on je to tako hladno izustio.

Bacio je ogrizak jabuke kroz prozor, legao pored nje, i stavio glavu u njeno krilo. Milovala ga je po svilenoj kosi, osećajući kako je meka, i kako je topla, i kako je… ma nije važno, samo nek je tu. Ni sada nije trebalo ništa govoriti, ali sada je bila srećna, mnogo, mnogo srećna. Imala ga je u svojim rukama, samo malo, samo tren, tu je, ne sme ga ispustiti. Držala mu je ruku na stomaku, osećala kako diše, ruka se u ritmu dizala i spuštala.
Obećao si mi nešto. Obećao si da ćeš mi reći kako znaš moje ime.
Znam sve o tebi… znam zašto si u vozu… Znam odakle dolaziš, znam i gde ideš… Znam sve o tebi. - Ležao je na leđima, u njenom krilu, gledao je pravo u oči, i tako sigurno i samouvereno izgovarao reči, preteške za njegov uzrast. Gledala ga je zbunjeno, ne usuđujući se da previše zapitkuje da ne bi pokvarila trenutak, taj jedinstveni trenutak kad se osetila ispunjena, sa osećanjima kakvih odavno nije imala. Ova slika je previše slatka, i tako nestvarno lepa da se ne sme olako ispustiti.
Je l’ ti hladno? Hoćeš da se pokriješ?
Ne… Ne treba ništa, hvala. Nije mi hladno.

Prislonila je svoj obraz na njegov. Bože, kakva milina. Obraz, koža, topli dah iz usta, dete… Dete… Dete…
Dobro je da me nisi odbacila, tako si mi trebala.
Ja! Ja tebi trebala?!
Da, baš ti, baš meni.

Sve što je govorio za nju je bilo misterija, ništa nije razumela, nije se ni trudila. Ovo se nikada ne sme završiti, nikada! Pričao je u zagonetkama, predstavljao je misteriju, najslađu misteriju za njena čula, nije se trudila da pronikne u te tajne, jer sve ovo je imalo draž samo kao tajna. Ne moramo da razotkrijemo svaku tajnu, ne moramo sve da saznamo, da ne uništimo njegovo veličanstvo - maštu. Bez te mašte, bez iluzije, bez izvesne doze tajnovitosti, sve bi izgledalo previše prosto, a prostota ubija kao dosada. Opusti se, Ana, ne idi dalje, ne tragaj, ne vrebaj, ne lovi, pusti da budeš ulovljena, makar se i kajala, uživaj, uživaj u svakom deliću svekolikog poimanja svega postojećeg. Ovo danas može biti sutra, a može biti i juče, svejedno. Ako je prolazno, hvala mu, bilo je čarobno, ako je neprolazno, opet mu hvala, čarolije su neprolazne.

Opet ga je milovala po kosi, štipkala, prepuštala se zanosu, emocijama. Njegove tople reči trgoše je iz transa:
Volela bi da sam ti sin! - Izgovorio je to tako da se nije znalo da li je pitanje ili konstatacija.

Zbunila se, po ko zna koji put. Opet je pogodio u skriveni deo nje. Otvarao ju je kao tašnu, i iz nje izvlačio šta je hteo, a da nije mogla da mu se suprotstavi. Gledala ga je netremice, vlažnim očima. On je, tako sićušan, bio samouveren; ona, tako velika, nesigurna i zbunjena.
Eto vidiš da znam sve o tebi. Nemoj ništa da se plašiš. Evo, ja ću da budem tvoj sin, ako hoćeš. Zamisli da si me sad rodila… - Govoreći to otkopčao je dva gornja dugmeta njene haljine, bez stida, izvadio obe dojke, jednu bradavicu stavio u usta i vukao iz nje kao novorođenče. Od silne zbunjenosti nije se branila, nije ni pokušavala da ga spreči, bila je kao opčinjena, kao hipnotisana, ona u njegovim rukama, a ne on u njenim, on je gospodario situacijom, i radio šta je hteo, a ona… ono što je morala.
Zbog ovoga su te izbacili iz bolnice, zar ne? - Opet te njegove proročke reči. Opet je čitao kao knjigu, i opet je bila nemoćna. - Ne brini ništa, odavde te niko neće izbaciti. - Anđeoski osmeh razlio se po celom kupeu i obojio ga blagim tonom smirenosti.

Kvasio ih je pljuvačkom i znojem izvesno vreme, naslađivao se, uživao, uživala je i ona, žmurela je, disala ravnomerno, stid je brzo nestao, ostalo je samo neko čudno, neizmerno zadovoljstvo. Kada ih se zasitio izvadio je iz svoje torbe peškirić, pažljivo ih obrisao kao da su od porcelana, i vratio ih nazad na svoje mesto. Mazila ga je kao malu životinju, ljubila ga nekontrolisano po celom telu, pa opet ljubila, stiskala, mazila…

A oči! Da ste samo videli taj pogled. Koliko sjaja sabijenog u tako malom prostoru. Dva Svemira, dva sunca na jednom licu, tako bezazlenom, a tako svemoćnom. Koliko energije treba da se sabije u jednom hiljaditom delu milimikrona da se dobije prostor bez vremenskih ograničenja, da se pretvori u večnost, u celinu bez početka i kraja? Gledali su se čisto, bez drhtaja, upijajući se jedno u drugo, stapajući se međusobno, njoj su dve iskrene suze potekle niz obraze, on je bio hladan, nasmejan, veseo. On je tešio nju nemuštim jezikom. Ekstremni ljubavnici, bludnici, ili slučajni sapatnici? Izliv ćutanja, potreba za milovanjem, za onim iskonskim isceljujućim dodirom, dva magnetna pola, dve iste supstance, razdvojene u atome, pomešani, hoće li ikada moći da se vrate nazad, svakom svoje. Osećala je kako sa njim u naručju prolazi kroz zidove, ljulja se na vetru, hoda po kiši, peče se na suncu, sa njim može sve, i ništa joj ne pada teško. Gledaju istim očima, slušaju istim ušima, dišu istim plućima. Sve je isto, i sve je tako različito.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:26

POKUŠAJ ČETVRTI
Reći ću ti nešto. Moraš… moraš mi verovati. - Gledao je anđeoskim pogledom, još samouvereniji nego do sada. - Imaćeš sina… pravog sina… Tvog sina. Imaćeš i mnogo mleka… toliko mleka da nećeš znati šta ćeć sa njim.

Zadrhtala je. “Svog sina… I mnogo mleka…”. Srce joj je zaigralo, a on je delovao tako… tako… opet nema reči.

U jednom momentu ustao je i krenuo prema izlazu.
Gde ćeš? Kud si krenuo?
Odmah dolazim. Idem do wca. - Provukao se kao igla kroz dva putnika, i nestao. Čekala ga je sa nestrpljenjem, čekala, čekala… pola sata, sat… nije se pojavljivao. Pozvala je konduktera i zapitala ga:
Izvinite, molim vas! Gde je onaj dečak… onaj sa ovog mesta?
Koji dečak?! - Kondukter je gledao začuđeno.
Pa… onaj, što je tu sedeo.
Gospođo… Gospođice… ovaj… ovde nije sedeo niko sem vas. - Gledao je ispod obrva sumnjičavim pogledom.
Nemojte, molim vas! Ovde je sedeo jedan dečak, zajedno samnom.
Koji dečak? Kako se zvao?

Stvarno, kako se zvao? Satima su pričali, ležali, sedeli, voleli se, milovali se, a nije se setila da ga pita za ime.
Ne… Ne znam… Nisam se setila da ga pitam…
Pa, dobro. Koliki je, koliko je imao godina. Možete li bar da ga opišete? - Nastavljao je kondukter preturajući po papirima u fascikli.

A šta ćemo sad? Ni to nije znala. Pa ona, u stvari, ništa ne zna o njemu. Od njega je saznala sve o sebi, a o njemu ništa. Detaljno ga je opisala, rekla je sve što je znala i čega je mogla da se seti. Ispalo je na kraju, da se nije sećala ni kako je bio obučen, ni koliko je bio visok, ni kakvu boju kose je imao… ne, ništa. Pa ona ga je samo u oči gledala, a te oči se ne mogu opisati, one se moraju doživeti, bože moj, kako glupa situacija. I to malo slasti što iskrsne pred njom, kao tračak svetla, ne zna da zadrži, već ga, poput ogledala, prosleđuje dalje, a ona ostaje zbunjena i sama u gomili nerazumevanja i sumnjičavih pogleda. Blokiraju se sva čula, pa niti je šta videla, niti je šta čula.

Kondukter je strpljivo saslušao nepovezane rečenice, na kraju je samo odmahnuo glavom.
Ne, gospođice, prevarili ste se! Pogotovo što mi ne primamo maloletne putnike bez pratnje odraslih, to vam je valjda jasno! Doduše, dogodi se da nam se klinci provuku, deca k'o deca, ali… Mi ih na kraju uvek nađemo. - Sklapao je svoje knjige. - Ne, ne, ništa… žao mi je, verujte. - Nemoćno je širio ruke.
E, sad ćete da vidite! - Setila se. To je to! Setila se dvoje putnika pored kojih je njen saputnik prošao, uzela je konduktera za rukav, i odvela ga pravo pred njih. Međutim, ni oni se nisu ničega setili. Zaklinjali su se da takvog dečaka, ovde u vozu, nisu videli. Ali Ana se nije predavala. Prosto je naterala konduktera da obiđu celu kompoziciju. Sve su obišli, svaku prostoriju, svaki kutak, svaki vagon… ništa. Apsolutno ništa! Raspitivali su se kod svih putnika, ne vredi, isti odgovor. Umorna i rastužena vratila se do svog kupea. Tada joj je palo na pamet da je on izašao praznih ruku, a kada je ušao imao je poveliki kofer kod sebe. Sećala se, bio je veći od njenog. Sa novim elanom pretraživala je po kupeu. Bar nešto da nađe, bar krpicu jednu, bilo šta. Ništa! I opet, i opet, i opet… Samo njene stvari, od njegovog kofera ni traga. Pa, da li je moguće! Kondukter je i dalje stajao pored nje.
Gospođice, nemojte se ljutiti, ali… da zovem lekara? - Svi samo pominju lekara. Svi misle da je bolesna.
Ne… Ne… Ne treba, dobro mi je.
Jeste li sigurni?
Da, da, sigurna sam.

Kad se uverio da je sve u redu, izašao je. Ostala je sama.

“Majko moja, šta je to samnom!” - Podbočila se rukama spremna da zaplače. - “Bio je tu, videla sam ga! Dirala sam ga, ljubila, milovala… Bio je tako umiljat, tako… Pa nisam valjda sve ovo sanjala, zaime boga! Gospode, šta mi to radiš!”

Uzdržala se da ne zaurla na sav glas.

Eto vidiš Ana, ne može se pobeći. Je li ovo bila izvrnuta slika tebe same? Izrazito manji broj godina, suprotni pol, sve zna o tebi… pa naravno, kad si to ti, tvoje ja u ogledalu. Sve ukazuje na to, ali razum neće ili ne može da prihvati. Setila se još nešega. Kad se uverila da je sama, opipavala je prstima svoje grudi ne bi li našla kakve tragove na njima. Bilo je manjih ožiljaka nokata, ali kome to da pokaže? Pa to mogu biti njeni nokti. Čak i tragovi zuba su njeni. Sisala je samu sebe iz očajanja, je li to moguće? Izgleda da jeste. Posle toga bi je definitivno proglasili ludom. Gde su svedoci? Gde su dokazi? Nema ničega. Zar nekoliko ogrebotina, koje je mogla sama sebi da nanese, mogu nešto da znače? Mogu. Da je zadrže na lečenju. Beži, Ana, beži! Što više bežiš, sve manje stižeš. Proždire te sećanje, misao, želja… proždireš samu sebe. Kada te progone drugi, uvek postoji mogućnost da pobegneš, ali ko je ikada pobegao od samoga sebe. Fascinacija, iluzija, imaginacija, izrasli su na svakom pedlju tvoje kože, kao lišajevi, kao morske alge. Koje je od ona dva deteta bilo pravo? Ono u bolnici ili ovo ovde, u vozu? I šta je uopšte ovde, a šta tamo? Gde? Kada? U kom pravcu? Legla je, stavila hladne obloge na čelo, i opustila se. “Samo me opet ne spopadne groznica?” - razmišljala je. Uspela je nekako da zaspi. Želela je da se nikada ne probudi. I buđenja su izgleda inkarnacijska. Budimo se i budićemo se sve dok ne zaslužimo miran i spokojan san.



MEĐUPOKUŠAJ PRVI

Stigla je. Nije se raspitivala ni gde, ni kada. Kad se beži bez cilja, svako mesto je početna i krajnja stanica. Izašla je omamljena, iscrpljena, činilo joj se da svi samo u nju gledaju. Prevarila se. Zaustavila se pored jedne bandere i ispovraćala, a da niko nije ni pokušao da joj se nađe. Pomoći niotkuda. Mučnina, jeza, stid, a biti sam, potpuno sam pored tolikih ljudi oko sebe. Ona za njih nije postojala. Opet košmar, a kad je ulazila u voz, bežala je od njega. Koji to vozovi mogu da nas odvoje od nas samih? Za takvo bežanje potrebna su dva voza; jedan za telo, drugi za patnju i sve što uz to ide. Ta dva voza, pa makar išla i brzinom svetlosti, sigurno bi se negde sudarila, i… buuuuum!!! Telo i patnja; nađu se oni gde ih nigde nema. Znaš li Ana, koliko aviona, vozova, brodova, automobila, putuje u svakom trenutku, i svi oni nekud beže, a svet je ipak pun očajnika. Jadna je svest koja u podsvesti na nalazi saučesnika, već samo neprijatelja. Pokušaj da staneš, da razmisliš. Osvrni se, pronađi se. Negde tamo u daljini, videćeš svoj lik, svoje telo kako prilazi tebi samoj. Lepo ćete se pozdraviti, izljubiti, kao stari dobri znanci, imenjaćete lepe želje i ć produžiti ruku pod ruku. Ne, ne osvrći se, Ana! Samo to ne, to nikako! Nije važno šta je iza, sad je važno samo ono što je ispred tebe. Ti si jedna i jedina. Eva bez Adama, od tebe počinje svet, pretvori se u zmiju, skini košuljicu, zagrizi jabuku, pretvori se u vučicu, grizi, ujedaj, izroni polako iz magme nepostojanja, iz plodove vode, porodi samu sebe, diši, stenji, plači…
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:26

POKUŠAJ PETI

Otkad je sveta i veka ljudi razmišljaju o pojmu vremena. Da, sve će jednom biti objašnjeno, samo ne vreme. Uzdah, pokret, minut, sat, godina, vek, obmana ili samoobmana?

Već je šest puta Zemlja napravila pun krug oko Sunca otkako je u iznajmljenoj kućici, negde na putu za nigde, otkako se začaurila, i rešila, (eh, rešila! Šta uopšte čovek rešava!), da ostatak života provede sa svojim najboljim prijateljem - samoćom. Neka vrsta metamorfoze u obrnutom smeru. Najpre je bila leptirica, pa gusenica, sada je ličinka (lutka u nečijim rukama). Biti sam, i ostati sam samo to i ništa više. A, tu je i ogledalo! Ono isto ispovedačko ogledalo kome je poveravala sve svoje tajne. Ona ista obrnuta, a za nju tako normalna slika - leptir, gusenica, lutka - više joj nije smetala. Sve jednom pređe u naviku. Stala je ispred njega, svog vernog druga, tražeći odgovor: je li sada šest godina starija, ili šest godina… Šta? Mlađa, lepša, mudrija? U kom pravcu pokazuje ovo ogledalo? Neka ga za sada tu, još će se njih dvoje družiti.

Uzela je ležaj na rasklapanje, izašla u dvorište sa puno zelenila i raznovrsnog cveća, zbacila sve sa sebe, ovde nije imala koga da se stidi, oslobodila se ljušture, i prepustila letnjim sunčevim zracima. Svesna da je sama, dok su se krupne kapi znoja slivale niz litice izazovnog tela, dopuštala je pticama i insektima da uživaju, neka ih, neka se naslađuju. Vrelina dana prelivala je sliku u očima, sve se ljuljalo, razlagalo na atome, na još sitnije čestice, oblikovalo u bezobličnu masu, i opet spajalo u svoju prvobitnost.

Iznenada, čula je glas, glas ni iz čega, glas iz dubine zemlje, iz Vasione, ko zna odakle, tek… glas.

Instinktivno je rukama pokrila golotinju. Zaboravljeni stid izronio je iz dubine.
Ko je to? Ko ide? - Lakša doza straha. Osvrtala se oko sebe. - Ko… ko je to? Zvaću policiju… - Kakva policija, kakvo vrištanje? Skamenila se, zanemela.

Stajao je pred njom kao najlepši bog iz grčke mitologije, moćno i svedmoćno; sa nabreklim mišicama na prekrštenim rukama, stajao je bez glasa, bez pokreta, podupirući zemaljsku kuglu nogama, držeći nebeski svod na širokim ramenima, dubokim, razdirućim pogledom prosipao je munje po okolini. Polako Ana, budi mirna, budi staložena. Razmisli dobro, ne žuri, ne podleži panici. Gledala ga je zbunjeno, netremice, ispitivački, pravo u oči. Gledajući ga bez glasa, zaboravila je na svoju golotinju, ruke su same kliznule niz hladno telo, potoci znoja niz leđa, sve gubi smisao u ovom nestvarnom trenutku. Što je više stajala i gledala, sve se više opuštala. Odbrambeni mehanizam je zatajio, nije se više branila. I on je bio bez ičega na sebi. Opet obrnuta slika, je li to opet ona? Ili on? Ali, ko je on? Lik iz ogledala? Fatamorgana? Halucinacija? Nije mogla da se odupre, nije ni želela. Kad već nije mogla da se ponosi stvarnošću, neka se bar nestvarnost ponosi njom. Neka bar negde bude ona, takva, kakva je. Prilazili su, doplivavali jedno drugome, tiho, lagano, bez koraka, bez kretnji, kao namagnetisani, nemoćni, a tako svemmoćni. Opijena, našla se u njegovim rukama, kao zrak svetla, kao pramen magle, upijala se u njegove oči, udisao ju je kao česticu prašine - bože, kakve oči, kakvo lice, kakva snaga! - činilo joj se da će se onesvestiti, ali ne… ako je ovo san, on mora potrajati što duže, što više, nikada ne sme prestati, nikada, nikada, nikada…

Odmakla se korakdva od njega, odmeravala ga kao muzejski eksponat, kružila oko njega, ispitivala ga milimetar po milimetar, proždirala ga požudnim, halapljivim očima, ne propuštajući ni jedan detalj ovog ubojitog tela, gromada otkinuta sa neke druge planete. - Divno! Božanstveno! Veličanstveno! - Mislila je to, ili urlala iz sveg glasa. Čučnula je da ga bolje vidi, proučavala ga, kakve sante, kakvi komadi, šta je priroda u stanju da napravi. Prislonila je dlanove na njegove grudi, srce… odjekivalo je, cepalo Svemir, razdiralo njeno biće u paramparčad. Vrtela se oko njega kao oko Sunca, samo on i samo ona u čitavom Kosmosu…

Opet se našla u njegovom naručju, laka kao senka; neka… neka mi radi šta god hoće, neka me polomi, neka me rasturi, sada sam samo njegova i ničija više, mislila je, šaputala, ili… želela. Da, želela je to i samo to, samo njega, danas, sada, ovde… Car golih telesa, sami u prirodi, sami u Vasioni, jedini u prostoru i vremenu, dve polovine jednog istog bića - višeg, natprirodnog bića - slepljeni, srastali su jedno sa drugim, utapali se jedno u drugo, uživali u izlivu snage, prosipali je nemilice, prosipali znoj, seme, pljuvačku, sve izlučevine, kao rudiment života, kao večiti početak… Bacao je u vazduh, do zvezda, i dalje, još, i još, i još…! Dodirivala je prstima planete, asteroide, komete, sve je to bilo tu, nadohvat ruke… Dočekivao je na snažnim mišicama, ne dočekivao, sletala je sama, meko, bezbolno, neosetno… - Ne, ne, ti nisi tu, ti ne postojiš! Ti moraš postojati, moraš, moraš! Moraš! - Šta više jeste od onoga što nije? Vrištala je, ječala u sebi, od slasti, od naslade, od zadovoljstava. To bezglasno nadvisuje glasno ako postoji želja, a postoji više od želje, potreba, nagon, strast… Osetila je plimu u utrobi, ljutu, oporu, krvavu, jezivo bolnu, beskrajno slatku, još, još, još, nikada nemoj prestati, nikada! Ulazio je on u nju, ili ona u njega, i jedno i drugo, još, još, još…! Boli, boli, boli…! Neka boli, još, još, još…! Samo bol može satrti bol, još, još još… Grudi su se nadimale kao da će pući, glava se širila, oši sažimale zvezde u jednu tačku, ma neka sve popuca, još još još…! Niz osvetljeno lice krupne kapi suza, slatke suze, još, još, još…! Niz telo znoj, med medeni, još, još još…! Utroba se širila, razdirala, cepala, još, još, još…! Urlaj Majko Prirodo, urlaj Ženo Nebeska, satri me, uništi, neka bude zauvek, neka me ima i neka me nema, samo još neka potraje, još, još, još… oooooooh! Kako je to lepo! Kako je to divno, još, još, još…! To si tražila, to si čekala milion godina, sve što se sakupilo u jednom veku neka se slije sada i ovde, u ovaj sekund za nezaborav, za narednih hiljadu godina, i neka traje, traje, traje… Ne, ne…! Ne odlazi, molim te, ne idi…! Ostani tu…! Još malo, još samo malo…! Neeeee! Ne sada… još sekund, još tren… o, bože…!

Sada je već glasno plakala, ležeći ne leđima, razapeta ispod nebeskog svoda u smiraj dana, glave zabačene unazad, umorna, iscrpljena, pokušala je da sastavi misao, rečenicu, bilo šta:
Ako sada odeš… A… ako sada odeš… - Nije imala snage. Onesvestila se.

Od dodira hladnog vetra brzo je došla k sebi. Konture “njega” još su stajale tu pored nje, u zenicama, u izmaglici. Podigla se u sedeći položaj, tama se već uveliko spustila, noć bez meseca, prohladna, osvežavajuća.
Još… Još si tu… - Pokušala je da ga dodirne, ali ne… lažna slika sve više se udaljavala, tiho, lagano, kao senka, klizila je u daljinu nezadrživo, nema više dodira, nema uživanja, nema više ničega. Sve je dalje i dalje… zatamnjivalo se, klizilo, nestajalo, a negde, iz dubine noći, čuo se glas. Moćan glas poput grmljavine:
Neka ova utroba izbaci plod ljubavi…! Neka iz ovih grudi potekne mleko, i neka to mleko teče potocima…! Neka ova glava bude dovoljno mudra…! Neka ovo telo sačuva čistotu…!

Ustala je i pobegla u sobu. Stala je pred ogledalo i zgranula se. Lice ispijeno, kosa raščupana, telo izgrebano, krvavo… živi leš, vampir, valjda ovako izgledaju duhovi, mislila je. Razbila je ogledalo golim rukama, iz šaka je šiknula krv, u ušima tajac, sve se utišalo, stalo. Još par sekundi je lebdela, a onda je kugla koja je za tren prestala da se okreće, dobila ubrzanje, i svom snagom se zalepila za njena leđa. Orkestar zrikavaca, jeka tame i bolne tišine, golo, krvavo i mokro telo. Sklupčala se u oblik fetusa, rukama stezala stomak ispunjen vatrom, jecala je, cvilela, trzala se nemoćno. Jeziv bol u stomaku i glavi terali su je na povraćanje. Gledala je kako iz nje izlazi mokraća pomešana krvlju, a da nije mogla da je zaustavi. Celim svojim bićem razlivala se kao tečnost, razmazivala po podu, pretvarala u želatinsku masu, topila se i - bila je svesna apsolutno svega. Dobauljala je četvoronoške do kupatila, još jednom se ispovraćala, onako naprazno, sa malo pene i dosta gorčine, polila se ledenohladnom vodom, dokotrljala se do sobe, bacila na krevet i - zaspala.



***

Ujutru, kada se probudila, imala je šta da vidi. Krenula je u potragu da ispita šta se to noćas desilo. Razbijeno ogledalo, ogromna mrlja mokraće i krvi, bili su tu, kao nemi i surovi svedoci. Pazeći da se ne poseče na komade stakla, izašla je na dvorište. Gumeno crevo za tuširanje, prebačeno preko grane, još je kapalo. Pogažena trava sa jasnim tragovima, kao da se tu vodila neka bitka. Raskomadani delovi odeće, mokri i blatnjavi, uzela ih je sa dva prsta gadljivo, kao da nisu njeni, i odbacila ih na drugu stranu. Sve je tu, ništa nije nedostajalo. Vratila se još jednom u sobu, sručila se u krevet i još jednom gorko zaplakala. A mislila je da je gotovo sa tim! Gotovo? Sa čim?

Pa, ko si ti Ana, da kažeš kad je gotovo? Kad bi bar nešto zavisilo od nas - ej, bar nešto! - ni mi sami ne bi izgledali tako kako izgledamo. Hoćeš da pobegneš? Da se sakriješ? Da nestaneš? Ne daš muškarcima da uživaju u tvojim čarima, da se naslađuju, ignorišeš ih, prezireš? Koga se to stidiš, njih ili sebe? Misliš da muškarci o tebi ne znaju ništa? A zidovi? A drveće? A ptice? Zar ne vidiš da oni samo u tebe pilje? Čitaju te, proučavaju, prenose sa kolena na koleno, ti si već u svim čitankama, probodena čiodom u svim učionicama, na tebi se studira, polaže i pada na ispitima zrelosti. Svaki list na drvetu, svaka ptica, svaki cvet, svi se oni opijaju tvojim sokovima, još više tvojim bolom, oni su te sinoć tukli, silovali, lomili, mučili… Secirali te komad po komad, nerv po nerv. Ne, ti nisi bila žaba na eksperimentalnom stolu, ovo je bilo nešto mnogo uzvišenije, nešto suptilnije, nešto što ćeš, možda, shvatiti, ali ne danas. Danas za to nemaš ni volje ni hrabrosti. Danas si sasvim običan instrument, a sutra… jednog dana… bićeš element, sredstvo, bićeš. Sutra ćeš biti, danas još nisi.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:26

POKUŠAJ ŠESTI

…Tu kao da se nešto proslavlja. Muzika, ples. Ko zna da pleše? Dame biraju. Dame, obučene u čistu, prozirnu svetlost, biraju svoje, od po nekoliko planeta sazdane partnere, koji ih s lakoćom okreću u ritmu muzike. Jedne bacaju do kraja Vasione, druge dočekuju na rukama; i svi su tako nasmejani, i svi su tako veseli. Iz kristalnih dojki kristalizovanih devojaka curi mleko i razliva se po Kosmosu; lica su im bela, i zvezde su bele, i sve je belo; a muzika je sve jača, i sve lepša, i sve umilnija, ne vidi se odakle dolazi, ko je stvara, ko je izvodi, gde su instrumenti. Po mlečnom putu odvija se ples - ples neviđene lepote. “Neka iz ovih grudi poteče mleko, i neka teče potocima…!” - ne vidi se ko to govori, ali čuje se. Plesači u mleku do kolena, ritam nebeskog valcera, sve je besprekorno u svojoj čistoti. Hej! Pa tu ima i poznatih lica, maši im Ana, maši! Eno Sneže, Ana…! Sećaš se Sneže, tvoje najbolje drugarice! Hej, evo i dece! Gledaj kako plivaju u mleku, i smeju se. Samo im se povremeno vide ljupke glavice i gole guze, ne možeš ih razlikovati; o, kako su slatki, tako su medeni, beli, penušavi… dodirni ih Ana, uzmi ih, liži…! Da ima malo čokolade ili vanile, kakav bi to sladoled bio, pogledaj samo kakvi su…! “Ostavi našu decu…! Ovo su naša deca, čuješ li, naša deca…! Rađaj svoju decu, našu ostavi na miru…! Beži odavde, beži kučko prokleta…!!!” Opet se ne vidi ko to govori, ali čuje se, tako jasno i razgovetno. Beži Ana, šta ćeš ti ovde! Ti nisi njihova, oni nisu tvoji, nije da te ne vole, nije da te ne razumeju, ali ti si… ti si… nekako drugačija, ti si ovde uljez, strano telo. Oni imaju svoju muziku, i svoje partnere, i svoju decu, a šta ti imaš? Šta je tvoje? Ko tebe voli? Ko će sa tobom da pleše? Ništa što je ovde nije tvoje, baš ništa! Ti im samo smetaš, kvariš im igru, kvariš im decu svojim nečistim rukama, nisi ravnopravna sa njima, rađaj svoju decu pa radi sa njima šta hoćeš; deca Vaseljene, rođena na mlečnom putu, ne pripadaju tebi, pusti ih neka se raduju, neka plešu…! Svetlost se gasi, rasplinjava, pa gde odlaze svi ovi ljudi? Hej, ljudi stanite… gde ćete…! Hoću i ja sa vama! Rodiću… hoću, rodiću! Molim vas, pustite me sa vama… molim vas, preklinjem vas…! Stanite, ne odlazite… rodiću, i biću sa vama…! Stanite, ne ostavljajte me samu…! Stani Snežo, zar me i ti napuštaš, zar me baš svi ostavljate…! Urlaj Ana, urlaj do mile volje, ne pomaže ti ništa. To su dva sveta, gotovo je Ana, gotovo… jednom i zauvek; oni odlaze, nestaju, čile, iščezavaju…

***

Otvara oči. Ona ista soba, i onaj isti smrad, sve je isto. Otišla je pod tuš, istuširala se uz laku drhtavicu, vilica joj podrhtavala, cela je bila kao uključena u struju. Voda joj je sada prijala.



MEĐUPOKUŠAJ DRUGI

Donosimo hiljadu odluka, pogrešimo hiljadu i jedan put, i na kraju sve ispadne kako ne treba. Bar jedna odluka mora biti prava. Negde se nešto, po zakonu verovatnoće, i pogodi. Ana je donela odluku. Čvrstu i nepokolebljivu. I činilo joj se - pravu. Krug negde mora da se zatvori, kadtad. Svet nije shvatio tebe, ili ti njega, svejedno, tek… niste se našli. Zbogom svete, zbogom svima! Putovalo se, nije da nije, vreme je da se stigne. Konačno i zauvek. Raširila je ruke u kadi i opustila se. Iz rasečenih vena, polako, kap po kap, tekla je krv. Prljavština i smrad u sobi pretvaraju se u prijatni ambijent. Ništa joj više nije smetalo, ništa je nije uzbuđivalo. Trajemo onoliko koliko možemo. Svićkamo, treperimo, palimo se i gasimo, skupljamo i širimo, tek… trajemo. Sklopila je oči, gubila svest. Svest? O čemu? O životu? O smrti? O smislu svega što je okružuje? Pa ta svest je i gurnula u provaliju. Da nije nje, te svesti, bila bi lažno srećna - ali srećna! Videla je sebe, svoje telo, kako lebdi do plafona, lako i lepršavo, kao mehurić od sapunice, poigrava se sa zemljinom težom, sad sve može, sad je gospodar, sada je sve u njenim rukama, i sada joj je bilo lepo… mnogo lepo…
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:27

POKUŠAJ SEDMI

Ulazila je u hodnike, prolazila kroz zidove, dodirivala ih rukama, koračala lakim korakom, prelazila ogromne razdaljine u deliću sekunde… tu je, sve bliže i bliže… ulaz ili izlaz, evo me, stižem…
Ana! Ana! Probudi se! Hej Ana, čuješ li me…! - Osetila je hladne obloge na čelu, lagano šljapkanje dlanovima po obrazima…

Otvorila je oči, uplašena, uzbuđena, videla je nad glavom poznato drago lice. Da, to je ona, Sneža! Šta je sad? Sa koje je sad strane? Ne, nema sumnje, to je… oni isti zidovi, i ona ista poznata lica, i ona ista bolnica, iz koje je jednom pobegla; jednom i - mislila je - zauvek.
Ka… kako si me pronašla…? - Polako joj se bistrilo u glavi. Pokušala je da sastavi rečenicu.
Krivac se uvek vraća na mesto zločina, zar ne? - Snežinim licem zračio je onaj poznati osmeh, osmeh koji je tako silno volela, i koji joj nikada nije izlazio iz glave. A oko nje poznate koleginice, smeju se i šale.
Htela si da nam pobegneš, a zloćo! E pa, ne može to tako, od nas se ne može pobeći tako lako. - Šalile su se odvažno, kao da među njima nikada ništa nije bilo.
Pa, mala moja devojčice… je li ti sad bolje?

Ana je gledala, još uvek zbunjena, ne verujući da se opet vratila tamo odakle je krenula. Zar je svet tako mali?
Deset dana se mi mučimo sa tobom, ženska glavo! Deset dana urlanja, vrištanja, padanja u komu, vraćanja, pa opet sve ispočetka. Ali, neka… vredelo je. Samo kad si se ti nama vratila. A bilo je, boga mi, povucipotegni… - Nastavljale su sve u glas. Oči su joj se sklapale od umora, uzbuđenja i iscrpljenosti.
Pustimo je da se odmara, imala je tešku noć. - Izašle su i ostavile je samu. Povezivala je u glavi, razvrstavala, sklapala delove u celinu koja se odmah drobila, sve dok nije zaspala. A zaspala je tako da se probudila tek sledećeg dana.

Ali i sledećega dana one su bile tu. Sa onim svojim osmesima, reklo bi se iskrenim, još uvek raspoložene i vesele.
Pa, kako je danas naša bolesnica?
Hajde, guske jedne, sklonite se odatle! Celog života joj zagorčavate život!
Celog života joj zagorčavamo život! Ala si izmislila rečenicu, svaka ti čast!
Šta ti bi, Ana? Smo smo se šalile, pa…
'Ajde, dosta!!! Sad to nije važno.

Ana je izgledala puno bolje. Gledala ih je zadovoljno, čak uzvraćala osmehe. Nešto se promenilo, i to vrlo ozbiljno. Osećala je to.
Bravo Ana, uspela si! Ne znamo kako, ali uspela si! - Čula se jedna od njih. Ana nije znala o čemu se radi. Šta je to uspela? Da se vrati među njih? He!
Polako rospije, polako! Da ne uplašimo našu devojčicu! - Smirivala ih je Sneža. - Zar hoćete da opet padne u komu?

Opet tajac, ko zna koji po redu. Iz tih tajaca uvek se rodi neko novo zlo. Imale su nešto da joj kažu - ili joj se samo učinilo - i to je malo uplašilo. Ćutale su nekoliko sekundi, a onda je Sneža preuzela inicijativu.
Znaš, Ana… Moramo… hoćemo… želimo… u stvari, trebalo bi… da ti nešto kažemo. Nešto vrlo važno. - Sad se već jasno video strah na Aninom licu. - Ne brini, nije ništa opasno. Naprotiv, to je nešto jako lepo, nešto… mnoooooogo lepo. - Napetost je rasla. - Eto, ustanovili smo… kako da ti kažem… i to je sto posto sigurno… možeš da nam veruješ… moraš da nam veruješ… - Sneža je skretala pogled u stranu. Koleginice su joj davale podršku, pogledima su je terale da nastavi. - Pa, mila moja, čestitam! Za koji mesec postaćeš mama. I to dobra mama, nadam se! - Ana se uznemirila. Zar opet prave viceve na tu temu. - Psssst! Nemoj ništa da govoriš. Mi ćemo da govorimo, a ti samo ćuti i slušaj. I to pažljivo slušaj. Kako smo te našli nije važno, važno je nešto drugo. Ti si, htela ti to ili ne, u drugom stanju. Da, da, baš tako. U drugom stanju. I to već četvrti mesec. Znači, još samo pet meseci i… zvaćeš nas kod sebe da častiš, i da ti budemo kume… a mi da ti nosimo poklone, razumeš? O, bože! Jedva čekam taj dan!

Znači to se promenilo. Sada si, Ana, ravnopravna sa njima, sada si deo njih. Je li to opet neko bunilo, deo nekih suludih fantazija, je li to istina? Klimala je glavom odrečno, ne verujući i ne shvatajući. Buran aplauz, kao na nekoj pozornici, čestitanja, poljupci, bili su previše stvarni da bi se u njih sumnjalo. Pozornica? Predstava? Hoće li se već jednom završiti, ili tek sada počinje? Ko je sad u glavnoj ulozi? Zvuči neverovatno ali, tako je! Opet ti, Ana! Može li… sme li neka predstava da prođe bez tebe. Ne, naravno! Evo te opet na bini. Prvo su mislili da si loša glumica, pa su te izviždali; sada su one loše glumice i to ti ne smeta, jer ne moraš više da glumiš, možeš da skupljaš aplauze. A možeš i da im se keziš do mile volje. Sad si ti u glavnoj ulozi. Srećan povratak filmska divo!
Razvratnice mala! Ko zna s kim se to ona… tamo po belom svetu. - Pokušavale su da budu duhovite. - Čim nije sa nama neko vreme odma’ pravi gluposti!
Je li, Ana. Sme li da se zna… ako nije tajna… ko je taj srećnik? - Nastavile su u veselom tonu.
Samo bez insinuacija, molim! - Odgovarala je Sneža umesto nje. Ako ne budemo pažljive, neće nam reći, a to bi stvarno bilo strašno, zar ne? Hajde bludnice, govori… ili hođeš da te stavljamo na muke, a ti znaš da kod nas uvek svi progovore! Dakle?
Ne vredi da vam govorim. Nećete shvatiti… a ni razumeti. - Prve reči od srećnog povratka. Govorila je tiho, ali govorila je.
Da, da, kako da ne! Mi inače ne znamo ništa o tim stvarima! Nauči nas, molim te!
Mi jesmo malo blesave, ali toliko baš glupe nismo! - Govorile su uglas. Tema ih je sve više "hvatala".
Ne, ne, nego… Ni ja ne razumem… Ni meni ništa nije jasno… verujte.
Kako da ne. Ti si tako mlada… i naivna… i nevina… he, he, he! Lažljivice jedna mala. Našla si koga ćeš da farbaš!
Pa dobro, u redu! Zato smo tu. Da ti objasnimo šta ti nije jasno. Ti samo nama lepo sve ispričaj, potanko, u detalje… a mi smo tu da damo završnu reč. Hajde počinji, ne muči nas više, zaboga!
Tako je, tako je! Pogotovo nas ti "detalji" najviše interesuju. Tu nemoj ništa da preskočiš! Ha, ha, ha!
Ne… Nemojte se ljutiti, ali žao mi je. Ne mogu… ne mogu sada. Jednom, možda… ali sada ne. Ne mogu, shvatite.
Daj Ana, kako možeš! Zar ne vidiš da umiremo od znatiželje! Ako nam se bilo šta desi, mislim… ako umremo od znatiželje, ti si kriva da znaš!
’Ajde, ’ajde, bestidnice, idite radite. Zaradite tu svoju bednu platu, umesto što mi zlostavljate najbolju drugaricu! Gubite se! Nestanite već jednom! Iš, iš, kokoške nijedne! - Terala ih je iz sobe Sneža.
Dobro, de… što se odma’ ljutite. Pazi Ana… šapni ti njoh, a ona će posle nama, je l’ važi?
Ne brini, nećemo nikome da kažemo!
Samo da imamo o čemu da pričamo uz jutarnju kaficu, ništa više!

Izašle su u veselom raspoloženju. Sneža i Ana ostale su same. Milovale su se pogledima, dlanovima, ljubile se iskreno, sestrinski.
Pa… Lepotice moja… Imaš li nešto da mi kažeš?
Ne znam Snežo, ne znam. Tek sad ništa ne znam. Samo mi reci… Je li “ono” istina?
Koje "ono"?
Pa, “ono”… Znaš već…
Ne znam. Pitaj slobodno, sve što te zanima.
Pa to… da sam…
Šta da si? Nisam te razmela. - Terala je da bude otvorena.
Pa da sam trudna?
A to? E to ono nije nikakvo “ono”! I tu nema nikakve misterije, i nikakve sramote. Shvati Ana, shvati dušo moja. Kaži sebi glasno i jasno: “Ja sam trudna! Rodiću, i imaću bebu!” I videćeš, biće ti lakše. A to “ono”…to je živa istina. Jeste Ana, jeste i gotovo. Sve smo proverili, i sve je u najboljem redu, veruj mi.
Dobro, dobro… Verujem ti.
Hoćeš da te ostavim samu, da se središ malo?
Ne, ne smetaš mi. - Duboki uzdah olakšanja. - Reci, jesam li vas dobro namučila?
Lagala bih ako bih rekla da nisi. Jaka si ko kobila, svu si me izubijala. Ali vredelo je… Nemaš pojma koliko sam srećna…
Kako ste me pronašli?
Uglavnom teško. Policija, istraga, svedoci… da ti ne pričam, sad je sve to prošlo i šta te se tiče kako.
Kažete da sam ovde deset dana?
Danas ti je jedanaesti.
A… koliko sam bila odsutna?
Šest godina. Šest dugih godina. Nema dana da nisam mislila na tebe.
Eeeeh! - Opet uzdah olakšanja. - Ležim ovde i ne verujem. Ništa ne shvatam. Gde sam? Ko sam? Sve mi je tako nestvarno… tako… ne znam…
Ne muči se više! Pusti, naviknućeš se, ima vremena. - Gledale su se kao majka i kći posle dugog rastanka.
Moram ti reći… - šapnula je Ana - …upišala sam se.
Znam. Sve vreme samo to i radiš. Da smo sipali u Dunav sve ovo što si ispišala, već bi odavno preplavio ceo grad. - Zamenila joj je mokru postelju a zatim, kao i onda kada su se rastajale, svukla svoje gaćice i dala ih njoj. - Evo. I ne daj svakom nestašku da zaviruje u njih!
Pa zar takvo mišljenje imaš o meni?
Pa… ne znam baš. A ovo ovde… - dodurnula joj je stomak - …od pasulja sigurno nije. A od čega je…
Samo dok se ja dignem iz kreveta, videćeš ti svoga boga!
Samo se ti digni, pa de se opet porvamo kao nekad.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:27

POKUŠAJ OSMI
Pokazaću ti nešto. Nećeš da se uplašiš?
Posle svega… Ništa me više ne može uplašiti.
Sačekaj me tu. Dolazim za sekund. - Sneža je izašla i pola minuta kasnije se vratila sa mršavim i ispijenim dečakom u naručju. - Znaš ko je ovo?

Ana ga je gledala nekoliko trenutaka bez reči, a onda joj je jedna suza kliznula niz obraz, pred prizorom ispred sebe.
Sećaš se… To je ona mališan… onaj tvoj mladi ljubavnik zbog koga su te izbacili odavde… Ma, sećaš se sigurno.
Bože! Da li je moguće! Pa, zar je on… - Htela je da kaže “zar je živ”, ali se suzdržala u poslednjem trenutku. Ali on je odmah znao o čemu se radi, i sasvim mirno odgovorio:
Ne, nisam mrtav. Čekao sam tebe. - Bacio joj se u zagrljaj.
Kako si porastao… Kako si lep… - Sve to nije bilo tačno. Iscrpljen teškom bolešću bio je istrošen, smežuran, sama kost i koža, mala avet. Tada je imao šest godina, sada ih ima dvanaest, ali se to na njemu nije primećivalo. Vreme za njega nije postojalo, samo bolest koja ga je ispijala. Ipak… taj pogled… i taj dodir… ima tu nečeg tako veličanstvenog… tako neopisivog…
’Ajde, lezi tu pored nje, pa se vas dvoje slatko ispričajte do mile volje. - Sneža ih zašuškala pokrivačem i ostavila same. Neko vreme su se gledali, mazili, disali jedno drugom u lice, procenjujući koliko se ko promenio, smišljajući šta da kažu. A ćutali su. Ono što se ćutanjem može reći, ne može se izraziti ni sa milion reči. U tom toplom vazduhu koji im je tekao iz grla, ima toliko toga neizrecivog. Ćutanje, kucanje srca koje se moglo čuti, lagani dodiri najpre vrhovima prstiju, a onda celim dlanovima, isijavanje zenica, isparavanje tela, sve ih je to ispunjavalo milinom i zadovoljstvom. Mala, krhka, smežurana ruka instinktivno se našla ispod pidžame, napipala tople grudi, i brzo se trgla kao oparena. Uplašio se da je uradio nešto što nije smeo, nešto što bi moglo sve da pokvari, ali njen pogled i njen osmeh su ga ohrabrili. Reči su bile suvišne, ipak ih je izgovorila:
Slobodno. Nemoj ništa da se plašiš. Sve što je moje, to je i tvoje.

Sa olakšanjem, vratio je ruku ispod bluze, stiskao grudi, iz sve snage koju nije imao, zarivajući nokte u meso. Osetila je bol koji joj je neizmerno prijao.
Izvini… Da li te je bolelo… - Glasić mu je podrhtavao.
Ma, ne! Nije me bolelo. Ne brini ništa, samo nastavi. Nemoj da prekidaš. Reci mi… Jesi li sve vreme bio ovde. Mislim, u bolnici. - Pokušala je da započne kakavtakav razgovor.
Da, sve vreme. Čekao sam tebe.
Mene?!
Da, tebe. - Malo po malo, oslobodio se početnog uzbuđenje i počeo da priča. Ispričao joj je sve od trenutka kada su se rastali. Sve o njoj, tačno u detalje, ne ispuštajući ni jedan jedini. Slušala ga je zapanjeno, otvorenih usta, ne dišući. Niko ništa nije znao o njoj, a on je znao sve. Pa čak i ono što ni ona sama nije bila sigurna o sebi, već je samo naslućivala. Apsolutno sve! Kraći zastoj u pričanju. Popili su sok koji im je bio pri ruci. Prosuo je nekoliko kapi na izvađenu dojku, i polizao je.

Nastavili su priču. Dugo, raznovrsno, ponekad se šaleći, ponekad ozbiljno. Svoju seansu začinjavali su maženjem, ljubljenjem, lizanjem. Kao divlja mačka koja se upravo okotila pa sada čuva svoje mladunče. U jednom momentu on je spustio glavu na njene grudi, kapi znoja, suza i pljuvačke pravili su joj lokvicu. Učinilo joj se da ne diše, nije osetila topli zadah iz usta, podigla mu je glavicu, srce joj je brže zakucalo, zaledila se. Još par sekundi ga je proveravala, nije bilo sumnje. Ležao je na njoj, nepokretan, miran. Mrtav. Vrisnula je da je cela bolnica jezivo djeknula.

Ulaze dežurni lekar, sestra i Sneža. Već površnim pregledom ustanovljeno je da je smrt posledica bolesti. Leukemija je već bila u poodmakloj fazi, i dosadašnja ostajanje u životu, spadalo je u pravo medicinsko čudo. No, sada se desilo ono što se očekivalo već godinama. Ana je bila u šoku, drhtala je, plakala, teško se povratila.
Smiri se, dušo moja, smiri se. Shvati Ana, to je moralo da se desi svakoga minuta. On je i do sada bio fenomen. To smo svi očekivali, znali smo… Tako je moralo da bude. - Tešila ju je Sneža koliko je mogla.
Ne, Snežo, ti ne razumeš. To… to niko ne razume… - Jecala je. - On… on je čekao mene. Da, samo mene, pa… pa da umre. To nije normalno, to… to ne može biti… ja… Opet sam ušla u nešto, opet… zar opet… zar opet…!
Ne pričaj gluposti, mala moja! Razmisli malo, sredi se ženo božja. Pa ne možeš do kraja života uništavati sebe, pobogu!
Snežo, on… on je sve znao… sve… shvataš li, sve…
Šta sve? Šta je on to mogao da zna?
Sve. Ispričao mi je sve… kao na dlanu. - Malo po malo, kroz plač i jecaje, Ana joj je ukratko ispričala sve što je i on ispričao njoj.
Jesi li sigurna u to što pričaš? Da nisi ti njemu, u stvari, sve to ispričala? Pazi dobro… Dobro razmisli, ovo su opasne stvari.
Nemoj, Snežo… Nemoj, molim te. Znam šta govorim, moraš mi verovati. Neko mi mora verovati, neko me mora shvatiti! O, bože… poludeću, ako već nisam.
Ne boj se, nećeš poludeti. Nas dve ćemo to sve da sredimo, nema da brineš. Samo polako, mala moja, samo polako. Da vidimo prvo odakle da počnemo. Videćeš, na kraju se sve dovede u red, samo kad čovek sve pravilno sagleda, i ne pravi paniku. A ti si takav paničar, lutko moja, tako znaš da izludiš čoveka, da to nije normalno. Hajde, smiri se, za početak. Važi?



MEĐUPOKUŠAJ TREĆI

Smirila se koliko je mogla. Dobila je injekciju za spavanje i odspavala dobar komad dana. A kada se probudila, pokušala je još jednom da sagleda sve prethodne događaje. Rekli su ti da si u četvrtom mesecu. Pa kada se to onda “ono” desilo? Opet su ti se vremena preklopila. Nema veze, vratila si se, Ana! Gde? Kuda? Kome? Znaš li sada sa koje si strane i ko su ovi ljudi oko tebe? Tvoji spasioci ili tvoji mučitelji? Oni su te sada primili, sada si njihova nečista savest. Zašto? Osećaj stida? Iz lažnog kompleksa superiornosti prešli su u još lažniji kompleks inferiornosti. Sada ti možeš ono što su one nekad mogle, a što im je i onda i sada značilo samo kao izraz egoizma, bahatosti, lažnog morala. Samo… sada si ti u prednosti, njih je vreme pregazilo, i sada one puze, kleče, umiljavaju se. Kada je trebalo bili su zveri, beskrupulozno, neumoljivo, nepopustljivo, a sada? Sada su pitome domaće zverke, sada će ti lizati stopala - ispuniti svaku, i najmanju želju - zakon krda, seti se, Ana. I sve je to neophodno i tebi i njima, samo su se one bolje uklopile, a ti si htela da budeš izvan šablona. Nema toga, Ana! Svi smo mi u šablonu, svi smo ukalupljeni, nema izlaska iz te prese! Možeš da plačeš i da se smeješ koliko hoćeš, ništa ti to ne pomaže. Uklapaj se Ana, ukalupi se već jednom! Ovaj dečak je znao sve o tebi, i onaj u vozu je znao sve o tebi, i koliko još ljudi zna sve o tebi, a jedino ti misliš da si usamljena, i da te niko ne poznaje. Neko je tu u velikoj zabludi. Seti se priče o caru Trajanu i kozjim ušima. Dok ćutiš uporno, ti - takva kakva si - lebdiš u eteru, živa bića te udišu kao kiseonik. Što više ćutiš oni sve više znaju o tebi. Tvoja misija na zemlji je mnogo složenija, i ti je moraš do kraja odraditi. Vlakna tvog blistavog tela apsorbuju čitavu Vaseljenu, ona te hrani, ne vredi Ana, tvoje telo najmanje pripada tebi samoj, ono je tu zbog drugih, nemaš prava da ih ostavljaš bez tog izvora svetlosti, oni će ti možda nešto dati u zamenu, ti naravno nećeš biti zadovoljna, ali ti nisi važna, važno je ono što zrači iz tebe; a ono što nosiš u stomaku, je li to tvoje? Ili si ti samo konzerva za čuvanje semena, ko zna čijeg, i iz kojih dimenzija. Školjka iz koje će neko izvaditi sadržinu, a tebe, ljušturu, odbaciti; i to što izađe iz tebe, našta će ličiti? Hoće li imati dve ruke, dve noge, hoće li umeti da voli i da mrzi? Želela si ga, seti se Ana! Seti se koliko si prepatila što ga nemaš, a sada kada je tu ono te plaši, dovodi u nedoumicu, ali šta je tu je, dobila si ono što si tražila. Nemoj reći da nije tako! Začepila si im usta, neka je, čije je da je, tvoje je Ana, samo tvoje i ničije više. Stisni zube, ne plači, dosta je bilo plakanja; izmeni ponekad, u svojoj glavi, redosled stvari, i neka bude ono što nije - a mora da bude - pusti malo prirodu, i one oko tebe, da upravljaju tobom, budi kormilo koje će neko drugi držati u rukama, prepusti se, udahni duboko, plivaj Ana, plivaj, ne brani se, ne opiri se, smisao prodiranja kroz stvarno i nestvarno nije u opiranju, već u usmeravanju, maši rukama, diši ravnomerno, radi nogama i rukama i stići ćeš već negde, kad stigneš odlučićeš šta dalje, sada plivaj, veslaj, plivaj, veslaj, plivaj, veslaj…



NEŠTO KAO POKUŠAJ

Insistirala je da je puste kući, odmah. Bar malo, bar jedan dan. Vratila se u stan koji joj je Sneža sačuvala i održavala. Tapete, nameštaj, miris prašine, poznata atmosfera. Sve je tu, sve je kao nekad. Ipak je najlepše vratiti se kući.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:30

POKUŠAJ DEVETI

Već je mesec dana otkako je izašla iz bolnice. Krpljenje, šivenje, kupovanje knjiga i drugih potrepština, kupovanje časopisa o dojenju, rađanju, sva se predala, svim svojim bićem, tim zadovoljstvima. Trudila se da što manje razmišlja o minulim danima, što više o budućim. Sneža je najviše vremena provodila kod nje, čak je i spavala sa njom, bez straha da će biti raznih govorkanja, htela je da joj se nađe, i nije se odvajala od nje. Pratile su kako stomak raste, kako se plod razvija, svaki pokret, svaki trzaj, a pošto su najčešće bile same, prepuštale su se svojim erotskim zabavama. Ponekad su čak i preterivale u sablažnjivosti, ali to ih je zabavljalo, to ih je činilo srećnim, i toga se nisu odricale. Štipanje, ujedanje, cepanje komada odeće, hodanje bez ičega na sebi po kući, to ih ispunjavalo posebnom snagom, zamišljale su da su jedine na kugli zemaljskoj, da su same samcate, pa čemu onda moral? Živeti i uživati u življenju, to treba znati. Neka se stidi ko nema prijatelja da pred njim raskine sa stidom.

Vreme trudnoće brzo je isteklo. Inače vreme brzo prolazi ako se plač i smeh pravilno rasporede. Porodila se lako, bezbolno, ne pustivši ni glasa. Slušala je tolike jauke, krike, stekla predstavu o nečemu strašnom, posmatrala je užas na licima žena pri samoj pomisli da će se poroditi, a gledaj sada. Ništa lakše, i ništa lepše. Nema sumnje, ljudi vole da plaču, čak i onda kad treba da su srećni. Postoji bol koji se čeka.

Muško! Sin! Njen sin! Uzela ga je ruke, digla ga visoko, i zavikala na sav glas:
Plači sine moj, plači! Sada si moj, i samo moj! Jednom i zauvek! - Plakala je i ona zajedno s njim. Koleginice su bile tu da bučno i razdragano proslave.
Evo vam beštije, ovo je samo za vas! - Okrenula je tek rođenog krvavog sina prema njima, u tom času, baš kao namerno, ispiškio se u njihovom pravcu. - Svečano pišanje, vama u čast. Živeli!!!

More oduševljenja, cika, galama. Niko se nije ljutio na njene šale. Podojila ga je tu, pred svima, neka gledaju, neka se naslađuju, neka vide da i ona to može. Grudi su joj pucale od mleka, a ona od sreće i radosti.

A kada bi ostala sama, ne… Ona više nikada neće biti sama. On je tu. On koga je ona rodila. Može li se dvaput roditi? Može! Osećala je to, znala je to. Ona je njega rodila, a on nju… preporodio. Ko je tu kome udahnuo život? On njoj ili ona njemu? Eto Ana, rodila si dva bića u jednom; rodila si njega… i sebe u njemu. U svom zanosu odlučila je da Sneži ispriča sve, čak i ono što je skrivala u svojim najdubljim hodnicima uma. Događaje u iznajmljenoj kućici, svaki detalj, baš sve. To nikome nije pričala. Bojala se da joj neće verovati. Ali, sada joj je svejedno da li će verovati ili neće. Neka se smeje ko god hoće, nek’ misle šta hoće, ona je sada srećna i više je ništa ne može povrediti.
Bludnice jedna. Razvratnice! - Šalila se Sneža nakon završene priče. - Eh, što bih ja da upoznam tog tvog dasu.
Šta će ti? Pa ti imaš dve zlatne ćerkice.
Imam ćerke, ali nemam muža. Zaboravljaš da sam ja razvedena.
Toliki muškarci oko tebe, a ti… razvedena? Svašta!
Pa da uzmem bilo šta? Tek tako…
Ne bilo šta. Ti još možeš da biraš…
Je l'? A tebi ono najslađe!
Pa naravno. Ima stvari koje se nikome ne daju.
I nisi me pomenula pred njim baš ni jednom?
Šta ti pada na pamet? Ja sam bila toliko oduševljena da…
Da si na mene zaboravila? Džukelo jedna nezahvalna.
Joj da znaš kakav je to bio doživlja… - pravila se važna.
Pa, dobrode, ne bih ti ga pojela. - Strgla joj je haljinu i izvadila grudi. - Samo mala pozajmica…
Ne, ne i ne! Ni ja tvog muža nisam dirala.
Pa diraj ga, ko ti brani! Eno ti ga, pa radi sa njim šta god hoćeš, baš me i to zabole!
Ma nemoj! Sad kad si ga potrošila: “eno ti ga!”. A jok, ne može. Nađi sebi drugog, šta me se tiče! - Uživala je u milovanju.
Ih! Nisam znala da si tolika cicija!
Sve možeš da mi tražiš! Sve, samo ne njega! - Bacila se na nju razdražena, počele su da se rvaju po širokom krevetu. - Ako ga samo pipneš, oči ću ti iskopati! Srce ću ti pojesti za vešeru, razumeš bestidnice?
Urlaj koliko hoćeš, ništa ti ne vredi! Ako ga samo nađem… Napraviće i meni jedno, pa makar ti crkla od ljubomore!
E, pazi da ga ne nađeš! - Jednim brzim pokretom stavlja ruku u njene gaćice. - Hej! Pa on ovde ne bi mogao ni da uđe!
Šta kažeš!? E, sad si stvarno preterala! Sad si definitvno mrtva! - Sneža je stiskala iz sve snage praveći se kao da će je zadaviti. - Povuci reč! Povuci reč, stoko bez repa, ili si mrtva!
Ne, ne, ne, ne… Nikada! - Ana je uzvraćala odmerenim ujedima.
Hej, pa ti nisi normalna! Odgrizla si mi sisu, skotuljo!
Sisu?! Pa gde ti tu vidiš sisu? Moraću da kupim mikroskop za te tvoje sise!
Što si đubre! Šta im fali?
Pa, fali im to… što ih nema. Ne vide se.
E, sad si najebala! - Skočila je na ju. - Govori kučko pokvarena, ima li ih ili nema! Ako samo još jednom slažeš… - Stiskala je sve jače.
Pa, dobro… - Stenjala je Ana. - …Ima ih, ima… Udavićeš me, sotono…
E, tako te volim. - Sneža je popustila stisak.
Ima ih, naravno. Samo su nekako… nevidljive. Redak primer… - Nije dovršila rečenicu, pobegla je u kupatilo.

Erotskoj igri između njih dve nikad kraja. Šta god da su radile uvek, i uvek, su se vraćale toj igri. Biti slobodan, biti raskalupljen, biti mimo svih uštogljenih, staromodnih principa. Ko je propisao te principe? Ko je sebi uzeo za pravo da nam kaže kako da se ponašamo, i šta je moralno, i šta je pristojno? Zakoni, norme, propisi, sve je tu. Za koga? Čemu? Sme li se izvan tih normi? Sme, i te kako! Ko preskoči tu granicu i ostane čist, sve su kuće njegove, svi su mu putevi otvoreni, može sve, sve od njega zavisi.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:30

PRVI POKUŠAJ IZ OČAJANJA

Rastao je kao trska iz vode - činilo joj se da vidi kako raste - a njene grudi nisu splašnjavale. Dečaku je već pet godina, a u njenim grudima mleka sve više. Iz podsvesti je čula: “Neka iz ovih grudi poteče mleko, i neka teče potocima…”. I teklo je. Kao nabujala reka, silno, nezaustavljivo. Lekari su nemoćno slegali ramenima. Doduše, preporučivali su - kao moguće rešenje - amputaciju, našta se ona zgražavalala. “Samo bi da seku, samo to znaju, ništa drugo…” - govorila bi sebi i drugima. Ne, to ne može! Jednom obeležen, zauvek obeležen, ali zašto? Pa bila je žena kao i svaka druga! A ne, Ana! Ti nikada nisi bila žena kao sve druge, seti se, razmisli! Ipak, odlučila je da svoj teret nosi do kraja. Ovoga puta nema bežanja, nema predaje. Nije ovo više ona Ana, koja se lako predavala, popuštala i bežala. “Plakala si dok si bila prazna, sad plačeš što si puna, šta ti uopšte hoćeš. - Govorio bi neki unutrašnji glas. “Tebi nikada ugoditi. A ne! Sada ćemo malo drugačije!” - komunicirala je sama sa sobom, sa svojim drugim ja. Kada je sin prestao da sisa dojke su je pekle od najezde mleka, sve dok ih ne bi ispraznila u lavabou. No, ovoga puta to je bio sladak bol. Boli kad ima, boli kad nema. Boli kad može, boli kad ne može. Neka boli, Ana! Kad si sve ovo do sada izdržala, izdržaćeš još taj jedan drhtaj!

A njen “Mesečev Sin”, kako su ga u šali prozvali, i nisu bili daleko od istine, otimao se iz sopstvene kože, nicao, cvetao kao najlepši cvet, ređao godinu za godinom, koprcao se i nogama i rukama, svakim danom menjao boju, izgled, visinu, težinu, preskakao je brda i doline, mamio uzdahe… A ponos njegove majke, može li se to opisati? Ona je rasla zajedno sa njim, ona se menjala, ona je cvetala, bujala, sve kako i on. Razgranao se do dvanaest leta, a da nije ni primetila. Procvetao je tu, pred njenim očima. Sa njim je delila sve svoje tajne, trudila se da bude što otvorenija, što iskrenija. On je bio njena ispovedaonica, njena inspiracija, izvor sa koga se napajala, razlog njenog postojanja. Volela je tako, uveče, da ga stavi u krilo, da ga mazi, i dugo, dugo da priča sa njim o svemu i svačemu. Nije štedela ni reči, ni vreme, ni trud, sve je podredila njemu, i samo njemu.
Nešto te muči, mama? - Upitao je jednog dana u jednoj od takvih seansi.
Ničta… Ništa… Onako, malo sam se zamislila…
Muči te to što si drugačija od drugih? To što još uvek imaš mleka? - Govorio je hladno i staloženo, pokušavajući da započne razgovor na tu temu. - Ne treba to da te muči. Ti si i dalje najlepša i najbolja mama na svetu, veruj mi, ozbiljno ti kažem. Ja sam ponosan na tebe i srećan sam što imam baš takvu mamu. - Da bi je utešio i dokazao da mu ne smeta ništa što je njeno, izvadio je jednu dojku i posisao je. Toplo mleko klizilo mu je niz grlo. On je uživao, a ona se osvrtala da ih neko ne posmatra. "Opusti se, Ana, šta te briga? Neka gleda ceo svet, neka svi vide. Nekada nisi mogla, sad možeš…", čula je reči u glavi. Ne, nije se stidela, i neće se stideti. Zažmurela je i zamišljala onaj dan kad ga je rodila, i kako ga je dojila, i kako ga je povijala, i sve joj se to vraćalo u sećanje, vrlo plastično i uverljivo, i sve je to iznova uzbuđivalo, kao prvog dana. Ceo život je samo jedan dan koji se beskonačno puta vraća. Bila je svesna da će ga jednom izgubiti. Jednom neće biti samo njen. On i nije rastao za nju, već za druge žene. Negde tamo, neke devojčice, neke pčele rastu samo za njega, za ovaj cvet. A on, sve što je veći, sve je manje njen, i treba iskoristiti svaki ovakav blaženi trenutak. Neka je i to nemoralno, neka je i to… Ma, neka je! Neka ide do đavola sve! Njoj je bilo lepo sada, a osećala je da je i njemu lepo. Sada, ovoga časa. Samo ovaj trenutak je važan. Eh, kad bi moglo ovaj trenutak da pretvori u večnost.
Hajde da se kupamo. - Predložio je on.
Ti i ja, zajedno?
Da. Ti i ja, zajedno!

Ušli su u kadu prepuštajući se vreloj vodi. A tu, u kadi, odavali su se uživanjima, prskali se, igrali, cičali, lepili se jedno uz drugo, upijali, pripijali se kao alge, koža uz kožu, telo uz telo. U momentu, u zanosu, odlučila je da mu ispriča sve. Sve o njoj, i sve o njemu. Možda sada nije bio pravi trenutak, ali ona je bila u takvom raspoloženju, da je mogla, činilo joj se, sve da mu razjasni. Uostalom, kadtad će morati sve da mu kaže. On ima pravo da zna. Ako je do sada sve delila sa njim, neka zna i ovo. Ako ne shvati danas, shvatiće sutra, prekosutra. Život je čudna pojava, možda sutra neće moći ništa da mu kaže. Uostalom, jednom će on, možda, razumeti i više od nje same. On će razmišljati trezveno i staloženo, njegov mladi i neiskvareni mozak imaće više vremena za to ako mu se sve na vreme kaže. Ona je uvek bila u raznim psihološkim stanjima, teško je povezivala, još teže donosila zaključke. On je u prednosti ceo jedan život. Slušao je pažljivo, dok je ona izlagala svoju verziju, kao na nekom saslušanju, trudeći se da ne izostavi ni najmanji detalj. Sedeli su u kadi sat, sat i po, dva sata, tri, četiri… mleko iz grudi se mešalo sa već ohladnelom vodom, prislonio je svoje nejake grudi uz njene, trljao se mlekom i sapunicom, i slušao. On je slušao, ona je pričala. Kada je završila, duboko je uzdahnuo ne govoreći ništa, a onda su izašli iz kade, obrisali se, ušli u sobu, i legli na krevet. Ležali su oboje na leđima, i ćutke razmišljali o tek završenoj priči, svako na svoj način. Još jedan kamen sa srca je skinut. Još malo, pa cela planina. Tišina puna tajanstvenosti, slatka tišina. Par sekundi, sati, dana, vekova, ko zna koliko dugo.
Ne govoriš ništa. - Ona je prva prekinula tišinu.
Ne. Razmišljam.
Veruješ li mi?
Verujem. Apsolutno sve ti verujem. - Gledao je pravo u oči urezujući svoje reči u njen mozak. - Znam da si to jednom morala da mi kažeš. Ja sada povezujem, ne mogu tako brzo…
Jednog dana ćeš ti shvatiti ovo bolje od mene. Ti si na vreme saznao. Duže ćeš razmišljati, više ćeš razumeti. - Time je više sebe tešila nego što je njega hrabrila. Bojala se da mu nije prerano opteretila svest. Ma, nije! Uostalom, gotovo je. Rečeno se ne može vratiti. Ni reči ni meci ne biraju žrtvu, žrtva bira njih. Zbacio je svoj ogrtač, uvukao se u njen, i zalepio svoje vlažno telo uz njeno. Nema više razloga da ga se stidi. Stegla ga je čvrsto, njega koga je otpatila i odbolovala, kao retko koja majka, iscedila ga iz sebe, istisnula iz svojih žlezda, sada ga je upijala u kožu, kao da je želela da ga vrati nazad, u sebe, tamo je njemu mesto, u njoj, u njenim dubinama. Sada kada je tu, i kada je osećala da neće još dugo - još malo, još samo malo i zgrabiće ga druge, i više neće biti njen - opet one iste zle slutnje, nikako nije mogla da ih se oslobodi. Stiskaj ga još jače Ana, to parče svetla je tvoje još, možda, samo danas - dani prolaze, a noći su duge i neizvesne - ali znaj Ana, i ti si ga od nekog pozajmila, moraš ga nekome dati, moraš ga vratiti, još neko s njim mora biti srećan, uživaj, kao što će i drugi uživati, prepusti se ovom trenutku praiskonskog greha, kad bude odlepršao taj grh će biti vatrica na kojoj ćeš se grejati kad ti bude najteže, niko ne zna ono što ti znaš, voli ga Ana, pusti neka te dira, neka se naslađuje, ovo malo sreće što ti leži na grudima otkinuto je od tvog mozga, tvoja krv, tvoje meso, ova pluća su tvoja, i ovaj dah u njima je tvoj, ne stidi se Ana, vreme stida je već daleko iza tebe… dojke su nezaustavljivo kapale, kao da se i one raduju, svaki deo tela uživa zasebno, oslobodila se straha - svesno nesvesna i nesvesno svesna, sve se to nekako izmešalo - grlila ga, ljubila, bacala u vazduh i puštala da padne na meku postelju, sad su delili ista saznanja, i ona je zbog toga osetila neizrecivo olakšanje, tek sad je bila istinski srećna. Otvorila se pred njim, evo me, sine moj! Tu sam, takva kakva sam, ali - tu sam! Dva čista gola tela isparavala su lagano, nekontrolisano srećna, nedopustivo i besramno opuštena.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:30

DRUGI POKUŠAJ IZ OČAJANJA

Dva Sunca, dve biljke koje se hrane jedna drugom, jedna bez druge mrtvilo i pustoš, jedna drugoj izvor života. Njen sin, njen “Mesečev Sin”, sin iz dalekih prostranstava, sin Vasione, doklizio je u njenu svest i podsvest i tu se materijalizovao, atom života iz večnog međuplanetarnog kruženja. Kristal iz njene zenice, zgusnuti uzdah iz njenih grudi…
Hajde da sredimo kuću! Vidi kakav smo lom napravili, kao da nas je stotinu!

Ustao je, zauzeo pozu atlete, pravio se važan.
Šta kažeš, a? - pokazivao je mišice.
Pa, sad… Kad ovi mišići ojačaju, kad ovaj stomačić ispadne napolje, dok porastu brkovi i brada… - Kako je govorila tako ga je dodirivala prstima - …pa dok ove koščice ojačaju, pa porastu zubi da mogu da grizu, pa onda dok ovo “vrapče” poraste i postane moćna artiljerija, bogami… biće to muškarčina za divljenje. - Ocenjivala ga je pažljivo, deo po deo, sa nekom posebnom nasladom.

Laskale su mu ove reči, bio je presrećan, ali ne i ona. Gledajući kako se oblikuje i raskrupnjava, postajala je svesnija da ga time sve više gubi. Pomešani radost i tuga, to uvek ide zajedno. Za koju godinu neće biti tog bisernog smeha. Šta će ga zameniti? Ništa! Osećala je da jedan slučajni kosmički bljesak, pošto se odbio od kugle zemaljske, nastavlja dalje po svojoj, unapred zacrtanoj putanji, i da postaje sve manji. Bio je sve dalji, nepristupačniji, zver sa ogromnim čeljustima, željan mesa, zabave, uživanja. Željan krvi, krvi života, krvi mora i neba. Ne ljuti se Ana, ti si bila deo svog krda, on odlazi u svoje. Ova snažna muskulatura više nije tvoja. Ne vredi ti da se koprcaš, da govoriš kako je on tvoj sin, da si ga ti rodila… Da, tačno je. On jeste tvoj sin. U jednom periodu bio je i više od toga. Taj period je sada samo u kori mozga. Isperi mozak, o~isti ga od naslaga, ostavi u njemu samo ono najlep{e – sliku o njemu.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:31

POSLEDNJI POKUŠAJ

Sneža je već u godinama; kosa bela, oči ispijene, naborana koža. Njih dve, Ana i Sneža, počele su da liče. Svi ljudi - na početku i na kraju - strahovito liče međusobno. Razlikuju se samo u sredini života, ko zna zašto, valjda zato da ne bi bilo zabuna, kraj i početak ionako nisu bitni. Ležale su jedna pored druge, ne govoreći puno. Toliko toga su već jedna drugoj rekle, poznaju se u treptaj oka. Često bi tako “meditirale”, ležeći zajedno, svaka sa svojim mislima, a kao da su telepatski komunicirale. Razumele su se. Reči su im postale suvišne, ponekad su ih, čak, i opterećivale. Ostala su još samo sećanja - kusur života.

Seti se, Ana…

…seti se kupanja, krika, bola, seti se kako se rodio, a kao da nije, ispao je nekako čudno, neosetno; seti se… ležala si u bolnici raskrečenih nogu, disala duboko, i nisi se plašila, iščekivala si nešto strašno, nešto veličanstveno, a kao da se ništa nije desilo; seti se… žmurela si, nikog nisi želela da vidiš, neka oni gledaju tebe. Hej, Ana! Pa oni su te prevarili, podmetnuli su ti nepostojeće dete, svi su oni bili lažni, i lekari, i porodilište, i koleginice, i Sneža je bila lažna, svi su oni došli iz neke druge dimenzije da eksperimentišu sa tobom, a sve je ipak bilo tako stvarno; seti se… jesu li svi videli isto što i ti, ili su se pretvarali tebi da udovolje, sebe da iskupe? Gde je on sada? Nema ga, nije kraj tebe, pamtiš li otiske zuba, pamtiš li težinu, ko zna koliko, neprospavanih noći, pamtiš li dodire jezikom, blaženi pogled, kasno si ih pročitala, ali neka, pusti ih neka misle da su uspeli da te prevare, podvali jednom i ti njima, bez obzira na sve oni su te ipak voleli; sada dok razgrćeš tamu, i saznaješ ono što oni ne znaju, pronađi način da im oprostiš. Opusti se Ana, već nekoliko miliona godina ljudi misle da znaju istinu, ti je upravo noćas dodiruješ svim svojim čulima - tebi se nudi u svoj svojoj lepoti, ulazi ti u dušu, u matericu, upravo porađaš istinu. Reci, je li ti sad bar nešto jasnije?
Ana čuješ li me! Ana, Ana, šta ti je?! - Tajac. Poslednji tajac koji još nikoga nije mimoišao. Kada se on nađe na putu, svi bi da mu se uklone, ali…

…izdahnula je. Lako kao uzdah, kao povetarac.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:31

NAJZAD POČETAK

Gledao je on, “Mesečev Sin”, nju, koju su svi zvali Sneža, i kleknuo pred tim oronulim kostima sa dubokim strahopoštovanjem:
Zbogom, majko! - Baš tako, “majko”. Razlika izmeću nje i njegove majke vremenom je zalečena.
Zbogom… - pauza, mûk - …sine.

Pratila ga je kako odlazi u noć, kako se stapa sa mesečinom, kako se razliva, čili, mesečina ga usisava, i njime osvetljava put, od sad pa nadalje, on će osvetljavati put, svake noći svojim bićem, sa svojih osamnaest, ili možda osamnaest hiljada godina, vreme gubi smisao pred važnošću trenutka, vreme kao opsesija, kao varka… i on u njemu, u tom vremenu, u toj sveopštoj prevari koju niko ne može da zaustavi.

Šta se krije iza onog plašta? Rasparajte ga, neka nam se već jednom sruči na glavu. Težak je, mnogo je težak…

kao svaki početak.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:32

POČETAK NA KRAJU SVEGA



Evo ga! Stoji na sred mokre ulice, zaogrnut lakom izmaglicom, na svojim ogromnim plećima drži kišu, pronicljivim pogledom - pogledom iskusnog trgovačkog putnika - mirno i ravnodušno odmerava svet ispred i oko sebe, pršti kiša pod jakim vojničkim cokulama, vojnički šinjel prosleđuje kapi ka tvrdom asfaltu, gusta brada i brkovi se presijavaju od vlage, crni šešir zadržava vodu, pa je prosipa po ramenima, i sve to kao da ga se ne tiče, maše rukama dok hoda, prate ruke neki nevidljivi ritam, sasvim lagano obazire se oko sebe, avetkontura klizi kroz sumorno jutro, a grad spava blaženim snom. Pogled s leđa izaziva strah od nepoznatog, pogled spreda strah od poznatog, od onog što se potiskuje i skriva u najdublje dubine, strah od stvarnosti.



***
Jesi li nekad video onog čoveka?
Nisam.
Je l’ on uvek bio sam?
Jeste.
Kako znaš?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Ulazi u kućicu na kraju (ili na početku) grada, skida šešir i šinjel i spušta ih na otoman u uglu polumračne prostorije, vojničke cokule odzvanjaju po tvrdom podu, čvornovatim šakama baca prazne boce, tanjire i čaše zajedno sa stolnjakom u kantu za otpatke, zagleda oronule zidove, na jednom od njih visi drvena maska, maska afričkih vračeva prekrivena paučinom, na ivici kredenca tanka knjižica, stihovi davno zaboravljenog pesnika, stolica bez naslona nemoćno leži prevrnuta, ispravlja je i seda, škripi stolica pod njim, oči mu klize po svakom detalju, i sve to kao da ga se ne tiče, vadi iz unutrašnjeg džepa bočicu ruma i lagano ispira grlo dok ga stonoge, bubašvabe i pauci ispituju, avet-kontura ide polako ka izlazu.



***
A jesi li ti video onog čoveka?
Mislim da jesam.
A je l’ uvek bio sam?
Mislim da nije.
Kako znaš?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Stavlja u usta cigaru koju još nije zapalio, miluje po kosi jednog od dvojice dečaka koji ga gledaju znatiželjno, daje mu prašnjavu knjigu pokupljenu sa kredenca, ulazi u opusteli restoran, sprema kajganu od osam jaja i velikog komada slanine, pljuje ovlaženu cigaru na pod, i lagano počinje da jede, ni jednog trenutka ne prestajući da se obazire oko sebe, kao da nekog očekuje, jede nožem i posmatra, kožne čizme se cede i prave lokvu, kolone mrava ulaze mu u tanjir, još jedan gutljaj ruma, još jedna nezapaljena cigara, jedan od dečaka skuplja hrabrost da mu priđe, kreše šibicu i pali mu cigaru, koliko dugo nije osetio ukus duvana, klima glavom u znak zahvalnosti, okreće im leđa i odlazi.



***
Šta misliš, ko je ovaj čovek.
On je napisao ovu knjigu.
Otkud znaš?
Piše na njoj.
Šta piše?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Prilazi polurazrušenoj kući iz koje se širi jeziv smrad prašine i memle, prilazi ženi sa detetom na sisi, uzima dete, nežno ga spušta ne postelju, cepa već pocepane krpe sa nje, uzjahuje prljavu ženu koja stenje pod snažnim muškarcem, i ne pokušavajući da pruži otpor, ***** nezapaljenu cigaru, ko zna koju po redu, mrak se već uveliko spustio, tek poneka sveća pucketavo dogoreva na drvenim policama, uzima dete, isto onako nežno, i vraća ga nazad, majci, spušta kraj nje umašćenu novčanicu, rasteruje cokulama pse lutalice, ne dozvoljava da dodirnu ni njega ni ženu sa detetom na sisi, odlazi u hladnu noć bez trunke mesečine, na tamnoj pozadini samo je njegovo tamno telo zjapilo kao crna rupa u Kosmosu.



***
Je l’ to bila njegova žena?
Izgleda da jeste.
A dete?
I dete je njegovo.
Otkud znaš?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Budi se grad ne sluteći ništa, kao po komandi, svi u isto vreme, goluždrava deca jurcaju se po tvrdim i do zemlje spaljenim dvorištima, nage žene peru veš u mutnoj vodi, starci se bestidno prazne iza nečeg što podseća na drvo, suncu se više niko ne raduje, svaka senka zalepi se za tlo ostavljajući novi crtež, mapu za pokolenja koja neće doći, jer ovo je poslednja generacija - poslednja deca, poslednje žene i poslednji starci - iza njih nuklearni ratovi, užas i smrt, a ispred njih… on, u svom vojničkom šinjelu, i vojničkim cokulama, sa nezapaljenom cigarom među kristalnobelim zubima, starci ga ne primećuju, deca mu se raduju, žene odmeravaju znatiželjno svaki detalj na ovom čudnom biću, i svi }ute.



***
Šta će sada biti?
Izgleda da je on naš.
Kako znaš?
Liči na nas, ljude.
I oni ranije su ličili?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Stoji samouvereno i ponosno u svoj svojoj veličini, iza leđa mu kostur broda nasukanog pre toliko vekova, ukrtio se od stajanja, pred njim potomci zaboravljene posade, skida vojnički šinjel, cokule, i šešir, sve skida sa sebe, je li se to vratio, toliko čekani, a već pomalo zaboravljeni, sin božji, ili je on poslednji u nizu prevaranata što im se nesebično daje u ime sebičnog hira, tek - poslednji čin drame nečega što je tinjalo, i što je samo sebe uništilo, i što se tako gordo zvalo život, poslednji trzaj ili početak, poslednji preživeli vojnik u zalutalom stadu, još samo da nikne cvet, i ptica da zapeva, i mrav da zagolica, još samo… još tako malo treba, još samo malo…



***

Kako je lep.

Je l’ on sada naš?

Jeste. On je sada samo naš.

A kako ćemo sa njim…?

Ne sećam se.

Ni ja.



***

Evo ga! Žena je opet zagrizla jabuku, pustila je glas od sebe, stavila je zmiju oko vrata i pogledala vojnika kako se ne sme, razapnimo ga na krst, neka otpati sve naše grehe, a onda mu uzmimo obraz, i bol, i stid, i sve mu uzmimo, i pustimo neka se mešaju krv, seme i voda, mleko u dojci nepoznate žene, i greh neka bude, i blud, i razvrat, Satana neka uzme svoj deo a nama šta ostane, i sve neka bude k’o nekad, samo neka ne budu ove senke što na ljude liče, i ova zatamnjena svetlost, neko tu svetlost mora da nadvisi, poneki preživeli vojnik nađe se uvek da započne novi ciklus - ciklus rađanja i umiranja, evo ga, počinje…

***

Hoćemo li uspeti?

Moramo?

Koliko ćemo čekati?

Ne znam.

Šta ćemo roditi?

Ne sećam se.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:33

GRAD ŽENA

U nekoj napuštenoj kući, negde iza horizonta, stvarao je čovek bez nogu, čovek bez imena, u tišini ratova, u dubini beznađa, da ga niko ne primeti, stvarao je svoj grad. Nezadovoljan čovečanstvom, činilo mu se da bi mogao da ima svoj grad.

Dizao je kule koje su se rušile, gradio kuće koje su se samospaljivale, postavljao stražare koji bi odmah umirali na zidinama, ređao ciglu do cigle… Ništa nije vredelo.

Jednog dana pogledao je u svoj notes. Dragana, Marina, Svetlana, Tanja, Marija, Olivera, Nataša, Vera… Stvorio je Grad Žena, prepun ljubavi, topline, mora, biljaka, riba…

Svaka žena je jedan grad, a on je imao grad gradova.

One se nisu poznavale, ali su saosećale kao da su bliznakinje. Pitale su jedna za drugu, molile ga da ih međusobno upozna. A on ih je ljubomorno čuvao samo za sebe. Pisao im pesme, erotske priče, ljubavne drame, eseje…

Da. U jednoj zabačenoj kući postoji još uvek Tvorac Grada Žena, najlepšeg grada na svetu.

Ne može ga niko naći jer se u njemu kuće ruše same, stakla se lome, straže umiru, voda se smiruje u reci…

Samo on, Tvorac Grada Žena, može da dopusti da se u njega zaviri. Ali on je ljubomoran, boji se za svoj Grad, ne dopušta da ga iko učvrsti, matrijalizuje, jer sve što se materijalizuje sklono je propadanju.

* * *

Matori razvratnik odlazi u ništavilo - iz kojeg je potekao…

Naručite mu pesmu mrtvih galebova i poneku školjku…

Da sluša more i gleda svoj uspavani Grad…
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:33

NA GOLOJ LEDINI



Usne su jedini parni organ koji se ne deli na levi i desni, već na gornji i donji, i to im daje neku posebnu moć, prioritet nad ostalim delovima tela. Dok je gledam kako dok leži na postelji njene usne idu levo i desno, i vuče me da svoje usne ukrstim sa njenim. Ne smem ništa da pokušam, shvatiće me pogrešno, izgubiću i ovo malo zadovoljstva koje trenutno imam. Usne. Sočne, jarko crvene, nadmoćne. Kako mrdne njima baca me u depresiju. Stiskam šake, šapućem u sebi, plašim se da me ne čuje. Ima ona i oči, u koje tek, ne smem ni da zavirim, jer će me pročitati. Usnama još mogu i da zavaram, očima ne. Podšišali su je kratko da joj kosa ne smeta, da mogu i ja nju da pročitam, a ne samo ona mene. Greška! Iza te kose mogao sam i ja da se sakrijem. Sada smo na goloj ledini. Ima posekotinu na obrazu, i modricu ispod oka, i rupu u nozi, i ranjeno telo… koliko je samo ljudi stradalo spašavajući ovo divno stvorenje, a ja ga izlažem sramoti svojim bludnim pogledima. Ljubav je strašno lako pretvoriti u svinjariju, ali joj leka nema. Lepa, ružna, slepa, odana, ukleta, pristojna, nepristojna… ljubav. Nešto šapuće, bunca u snu ili razmišlja poluglasno, drhtim. Okreće glavu, gleda me… drhtim još jače… neću izdržati… onesvestiću se… Usne mrdaju, kako me izluđuju. Hladno je. Već mesecima ne greju. Sestra medicinska je uvija u ćebad, ja plačem u sebi. Ne mogu joj pomoći, a želim. Gleda me kroz trepavice, da li išta razaznaje? Ne znam samo kako je moguće da smo u istoj sobi. Jesam li ja u ženskoj, ili ona u muškoj sobi? Njima to više ništa ne znači, trpaju gde koga stignu. Svesna je, zenice su joj čiste. Zna gde je, ali ne zna zašto. Oblizuje usne, one iste usne koje bih i ja polizao. Svaki rat je imao svoje princeze, i svoje kraljice, za koje je vredelo ratovati, jedino ih ovaj nema. Zato je jedino ovaj rat proglašen za besmislen i nepotreban. Nema očiju, nema usana, nema ženskih grudi zbog kojih je trebalo probosti muške junačke grudi. Trza se. Usne joj poplavele, sestra joj daje injekciju, još jedan laki trzaj. Sve je uzalud. Sestra je rutinski pokriva po glavi, šta se moglo uradilo se. Otkrivam joj lice da ga vidim još jednom. Suza? Da, moja suza, na njenoj ledenohladnoj koži. Šta bih dao da je obrnuto. Odnose je. Žmurim, i vidim. Sočne, požudne usne kako mi prilaze, a mi sami. Sami na goloj ledini.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:34

VRUĆA ČOKOLADA



Ispitivaće me neko vreme, daće mi par dijagnoza, a da ni sami neće biti sigurni u njih, posmatraće me, razmeniće iskustva i - pustiće me. Savršeno ubistvo, ubistvo gde ubica postaje žrtva, a žrtva, bar prećutno, preuzima ulogu krivca. Zar je baš morala da se rodi sa takvim očima, i sa tim licem, i sa ovim usnama, zar je baš morala… jeste, ona je kriva. Rođeni smo da se gledamo, mazimo, ljubimo… A ona? Neće ni tajni znak da mi dâ, kao da me nema, moram je ubiti, nema joj spasa. Crne kožne pantalone, tesno pripijene uz telo, sjajnocrna kožna jakna naglašava liniju grudi, sve je uobličeno kao pod presom; siguran korak, plameni pogled ne odstupa ni za milimikron u stranu, nema mi druge… ili ću ubiti ja nju, ili ona mene. Duga smeđa kosa, ne bi se reklo da je farbana; lepe, tamnosmeđe oči, tople i beskrajno umiljate, ne bi se reklo da su šminkane; ništa na ovom umetničkom delu nije docrtavano, sve je tu, i sve je tako daleko od mene, ubiću je, i gotovo! Velikim kristalnim zubima zagriza kiflu, žvaće je smireno i opušteno, kao da se ništa oko nje ne događa, kao da je niko ne gleda, a zna kučka koliko je proždrljivih ala guta očima, zar to nije dovoljan motiv da je ubijem? Ako je ne ubijem ja ubiće je neko drugi. Zar da to zadovoljstvo prepustim drugome? Pruža mi šolju vruće čokolade - znači: ipak zna da postojim - ruke joj meke, dobro negovane, primećujem da joj nokti nisu lakirani, dobacuje mi osmeh pun samilosti, sažaljeva me, neće mi biti žao kada je budem ubio. Baš ni malo. Zagledam je pažljivo. Ne znam gde da zarijem nož, ne znam gde da uputim hitac, a da ne oštetim ovaj remek delo prirode, ovu božju lepotu. Čak i da me ne osude drugi, osudiću samoga sebe. Žena se može ubiti, priroda ne sme. Za trenutak je bila puna osećanja, učinilo mi se i ljubavi, prema meni, a sada… tako hladno okreće mi leđa i gubi se u daljini. Vruća čokolada postaje još vrelija u mojim rukama, u ušima mi koračnica, želudac osećam u grlu… ne, neću je ubiti. Ovde je previše motiva, i previše razloga, a ja sam hteo da to sve bude samo moje, i da niko ništa ne primeti. Koliko njih će mi tek pozavideti ako je ubijem, reći će glasno: "Ubica, zlikovac…!", a šaputaće izmeđe sebe: "Ako, neka je ubio! I treba… zaslužila je…!". Ne… neću je ubiti. Neka i drugi grcaju, neka crkavaju. Ja sam od nje dobio vruću čokoladu, mnogi neće ni to. Jedna od retkih Snežâna je prošla, ostalo je puno malih patuljaka. I jedan princ - sa šoljom vruće čokolade u rukama.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:34

VINOGRAD



Na stolu je bila korpa srednje veličine sa vrlo ukusno raspoređenim voćem. Dve banane, limun, jedna jabuka, šljive… ali domaćin je bio najviše ponosan na krupan grozd crnog "Hamburga” za koji je on kategorično tvrdio da je rodio usred vreže "bele tele", kako se nazivala jedna od vrsta belog grožđa koja je uspevala u njegovom kraju. I tada je počelo kolektivno ismejavanje, omiljeni sport ovog podneblja. Komšije su ga zapitkivale da nisu slučajno i te dve banane ubrane na šljivi ili, u najmanju ruku, da nije to neka specijalna vrsta muških banana, "bananci koji rodevaju samo u tvojoj avliji, i nigde više u svetu”. Tražili su mu "mustru", molili ga da im okreše vinograd, ili bar da prođe kroz njega, zakerali su, smišljali i izmišljali, cvileli, prenemagali se. A mogao je dobri starina ništa da im ne kaže, mogao je da ćuti, mogao je… ali nije. Uostalom, zašto da im ne kaže? Zaslužili su da znaju, a to što ne veruju - njihov problem. Živimo u doba nevere i neverstava, a svi ovi, u principu dobri ljudi, čak i da su sedeli ispod vreže i gledali kako "Hamburg" raste gde mu nije mesto, opet bi sve udarili na sprdnju, jer… što ne ide, ne ide, pa neka je i stoput tako. Ja sam mu jedini verovao, a čestiti starina je video iskrenost u mojim očima. On nije znao da čita knjige, ali znao je da čita ljude, i tu ga niko nije mogao nadmašiti. Nisam ga ispitivao kako je to postigao, nisam mu se rugao, samo sam jeo zrnevlje, i terao pčele koje su nas opsedale. Ćutao sam.

– Vidiš, sinko… - započeo je - i u Nemačkoj postoji grad koji se isto zove kao i ovaj grozd. Hamburg. A ovi naši majmuni što se klibere, radije bi čistili govna u tom Hamburgu, neg’ što bi okopavali vinograd ovde, na svome. Tamo su ih nekada prisiljavali da rade, sad idu dobrovoljno. Zapamti sinko… - ovo mi je poslednje naglasio - …govno je govno, a grožđe je grožđe, i u tuđini i kod kuće. Ali čovek nije svuda čovek, zapamti.

Od tada ga nikada više nisam video živog. Umesto cveća na grob sam mu položio mali grozd crnog grožđa. Setih se njegovih reči: “čovek nije svuda čovek…”, ali može ostati čovek i kad ga više nema. Ko kaže da ga nema? Ima ga u mom srcu… i u svakom zrnu mog vinograda. Njegovog vinograda, kojeg mi je ostavio u nesleđe. I reči za pamćenje.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:34

SREĆA

Idem po tvrdom kamenju, dobro opremljen, naoružan i tehnički i ideološki, idem da branim… šta da branim, sunce ti…?! - Pa ovde sam nekada lumpovao sa društvom. Od koga da branim? Od okupatora!? - Pa ja sam za njih okupator, agresor… i šta ono beše još? - Pa lepo! Sad dva okupatora idu da brane jednu te istu teritoriju.

More ****** li im majku Hrvatsku… Čekaj stani…! A šta ako taj u koga budem pucao nije Hrvat? Pa bivša Hrvatska je puna Srba! Boga mi tu nešto nije u redu. A zna li onaj tamo šta sam ja po nacionalnosti? Zna, đavola! K’o i ja što znam o njemu. Pedeset godina te niko ne pita ni ko si, ni šta si, a onda, tek onako: šlem, ranac, puška u ruke i - cepaj burazeru!

Cena slave je uvek visoka ako ne postoje makar tri razloga da se za nju pogine. Tri razloga? Da me ubiješ ja ne vidim ni jedan jedini. Jebeš mi sve ako znam zašto sam ovde!

Javim se dobrovoljno za streljački stroj. Uhvatili smo jednog dezertera. Pitao me komandir zašto se baš ja javljam.
Kako: zašto?" - zabezeknem se ja. - "Pa ja sam mu najbolji prijatelj! Znamo se još iz školskih dana! Ko će to bolje da uradi od mene!"
A, tako! E pa, onda u redu. Može, zašto da ne!"

’Ajde fala bogu da jednom vidim u koga pucam. Do sada sam sve puc’o u prazno. Ne znam ni u koga, ni zašto. Ovde je bar sve jasno. Imam metu, imam razlog, sve čisto k’o suza. Moj prijatelj se neće uvrediti. Pa Srbi smo, majku mu! I on bi za mene to isto učinio! Ili ja za njega, ne znam tačno ko tu kome čini, ali nije bitno.

Roditeljima smo javili da je hrabro poginuo na frontu, i da smo ga proglasili za narodnog junaka. Majka je cvilela, otac je bio ponosan. I ja sam bio ponosan na svog najboljeg druga. Bože moj kako je malo potrebno da čovek bude srećan.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:34

OPKLADA



Da se od stida u zemlju propada, kao što kažu, zemlja bi samu sebe progutala. Ona (nek' joj se ime otćuti) nije imala razloga za stid, a sada je tu, bestidno ležala, dok su je zagledali, rutinski, profesionalno, raščerečenu, spremnu za seciranje. Za nju se više ništa nije moglo učiniti, ali od nje itekako. To što je izrešetana šrapnelima nije njihova krivica, ni to što će poživeti još nekoliko sati. Možda i duže, ko zna? "Treba se nadati, svaki minut je dragocen”, šaputale su oči kojima je sve ovo tako prirodna stvar. Dežurna sestra ju je oprala pažljivo, namazala mastima, tešila je koliko je znala i umela. (Čudo jedno kako čovek čoveka zna da ujede za srce, kako zna rečima da ga baci u očaj, a kad treba da ga ohrabri ili uteši - tako je nemoćan i slab.)

Ležala je na leđima, zagledana u plafon, u neku onespokojavajuću belinu.
O čemu razmišljaš? - trgao ju je muški glas. Pogledala ga je hladno, pažljivo ga odmerila od glave do… Bože moj! Bio je bez obe noge. Jedan od onih hrabrih junaka što su branili otadžbinu, a sad se otadžbina brani od njihovih zlih pogleda, čuvajući ih na skrovitom mestu.
Ništa… Onako… - pokušala je da sastavi rečenicu.
Lepo izgledaš. Ne ljuti se ali… sviđaš mi se.
Gledaj pažljivo… Još koliko noćas, a sutra…
Šta sutra? Još ćemo se mi gledati, ko zna koliko dugo.
Ne vredi ti to… Sati su mi odbrojani… Sutra idem na operaciju… Da se još malo uče na meni… A onda prelaze na tebe.
Imaš li nekog od rodbine?
Baš nikog. Nema ko ni spomenik da mi podigne.
’Oćeš da se kladimo?
Šta da se kladimo?
Da ćeš ostati u životu.
Ne budi lud!
Nisam lud. Znam šta govorim. Evo, ako preživiš da se udaš za mene, a ako ne… ja ću ti podići spomenik. Je l' važi?
Gde god sam došla nailazila sam na ludake, ali… ti si najveći. - Nasmešila se. - U redu prihvatam. Neću dugo čekati da dobijem opkladu.

Odlazio je u kolicima prema vratima.
Hej, čekaj! Kako se zoveš?
Saznaćeš pred matičarem. Neka to za sada ostane tajna.
A ako dobijem opkladu… Kako ću saznati tvoje ime?
Potrudi se da je izgubiš! Nećeš se pokajati! - Nestao je iza vrata.

Disala je lakše i smirenije. Možda on nije ni postojao. Zar je to sada važno? Neko me voli. Neko želi da ostanem u životu.

Zaspala je. Sa koje god strane da se probudi mir u duši je postignut.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:35

MAJMUNSKA POSLA



Majmun je čoveku dao i mozak, i razum, i prste, i naučio ga kako se čisti banana. Sad mu se čovek odučuje, uči ga da računa. Kad majmuna naučite da broji to ne znači da majmun “vuče” ka čoveku - već da čovek "vuče" ka majmunu. Kao da majmunu treba da zna koliko je 3+3. Ne bi to trebalo ni čoveku da nije majmuna koji mu zagorčavaju život. Običan majmun i ne pomišlja da bude čovek, običnom čoveku se tako često dogodi da ispadne majmun. Ipak, majmun je majmun samo u svakodnevnim, životnim situacijama. Ali, kad zagusti, majmun zna da bude čovek - i te kako. Nevolje su te koje ih zbližavaju. Ipak, ma koliko čovek čoveku, bar ponekad, izgledao kao majmun, majmun majmunu nikad neće izgledati kao čovek. Ne zato što majmun ne zna da odsvira Mocarta, već zato što čovek ne ume da se vere uz drvo. Majmun je majmun i na zemlji i na drvetu; čovek je čovek samo na zemlji, čim se popne na drvo svaki majmun može da mu bude učitelj. Čovek se spustio na zemlju, majmun je ostao na vrhu, pa ko je tu sad pametniji? Učimo se da stremimo ka vrhu, a sve više tonemo ka dnu. Kad majmun nauči da čisti pomorandžu, čovek mu se divi. A on je to znao i pre nego što se priroda gorko poigrala, i jednu vrstu majmuna pretvorila u čoveka. Jedna čovekova ženka bacila je svoje dete u kontejner. I ne pokušavajte ovo da objasnite bilo kom majmunu, on to sigurno neće razumeti. Ne zato što ne zna kako se otvara kontejner, već zato što je majmun, i što je previše glup da bi tako nešto mogao da prihvati u svojoj majmunskoj glavi. Majmunska posla!
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:35

REDA MORA BITI



Ako te ne bude bilo, ima da te nema, to da znaš!

Niko ne umire tek onako, što mu se umire.

Svak’ umire da bi mu neko doš‘o.

I ja sam za života bio drugima,

Pa je red da i meni dođu drugi.

Kad bi’ znao da mi niko neće doći

Ne bih umro, makar živeo hiljadu godina.

Sad živim za inat onima što mi viču:

"Dabogda umro! Dabogda crk’o!"

A posle ću da umrem za inat onima što mi viču:

“Nek’ živi! Zaslužio je da se muči!"

Biće po mome, pa kako god bude!

Živeo ja, ili ne živeo…

Sve ću da uradim zbog drugih!

A ne dođu li mi… Kukala im majka!

Svu noć ću im u san dolaziti!

Neće mi se, majci, vazduha nadisati!

Krvi ću im se napiti, gde me nigde nema!

Šta sam se ja otrošio idući drugima,

I sad da negde satrunem,

I da mi niko ne dođe… ne ide to!

Ima da mi dođe i koga znam, i koga ne znam!

Pola od onih kojima sam ja bio - ne znam!

Ali ne mogu da kažu da im nisam bio!

Pola od onih koje znam, a kojima sam bio,

Oči bi mi iskopali da im nisam bio!

Ja znam za red!

Idi svakome, nadaj se svakome, ne boj se nikoga.

Umreti se mora. Pa kad već mora…

Reda mora biti!

A, vala, ću ja više sa’raniti njih,

No oni mene!

‘Oću, svega mi!

I to je valjda neki red!
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:35

KAMEN TEMELJAC



Izvesni gospodin sapleo se, pao, i polomio nogu. Problem je u tome što se sapleo o kamen temeljac, koji je postavljen šezdesetih godina ovog sumornog veka na izdisaju. Sada on ne zna koga da tuži. Država koja ga je postavila više ne postoji, mada se svim silama upinje da dokaže kako ona živi, makar u našim srcima Onda je bilo lako. Jedna stranka, mnogo kamena temeljaca; danas je mnogo stranaka - jedan kamen temeljac. Ne znaš koga pre da gađaš. Kako sad podeliti jedan kamen temeljac na toliko stranaka? Znači - nema tužbe. Smemo li onda kamen temeljac da upotrebimo za gađanje pasa lutalica? Nipošto! Nema smisla ubijati nedužna stvorenja zbog gluposti naših predaka. Kamen temeljac bi nam pao sa srca, samo da znamo kako da ga upotrebimo. Da ga stavimo na kupus? A čiji je onda kupus? Ako se ne zna čiji je kamen temeljac, neće se znati ni čiji je kupus. Na svaki kamen temeljac trebalo bi uklesati ime onoga ko ga je postavio. Neka ga bar njegovi naslednici upotrebe za nešto. Bilo kako bilo, tek - za svaki nadgrobni spomenik treba položiti bar po jedan kamen temeljac. To je pravi način da sebi obezbedimo mesto u istoriji. Kamen temeljac, a ne kupus - to je prava stvar.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:36

LEKTOR

Neko je ukrao list iz knjige, iz nekog dobrog, poznatog romana. Neko, ko je bio potpuno nepismen, svojim nepogrešivim njuhom procenio je da je baš taj list suvišan.
Pismenom čoveku trebaju decenije da spozna delić suvišnosti, nepismenom je dovoljan sekund da ispravi grešku pismenog.
Recite mi, molim vas, kada bi se pismen čovek, dosetio da u list od knjige, zamota jedan dobar cigar duvana?

POTOP

U velikom gradu, jednog jutra, milion dečaka i devojčica se dogovori da se istovremeno upiški, usred grada.
I sad je potopljen ceo grad: Vožači automobila veslaju; umesto autobusa idu hidrogliseri; muškarci idu na posao u čamcima; žene, razgolićene, plivaju na kafu kod komšinice; deca, umesto fudbala, igraju vaterpolo; šalteri rade samo na višim spratovima; đubretari i odžačari, u ronilačkim odelima, traže dobrovoljni prilog; privatne radnje su na splavovima; turisti pecaju ribice…
Bilo kako bilo, tek - grad funkcioniše.
Jedino kurve čekaju da deca odrastu.
Jedino deca ne znaju da kurve vladaju svetom, i da će ih taj nestašluk, jednom, skupo koštati.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:36

IMAO SAM TE

Sedam na panj otežale glave
Gledam pčele na cvetu
Vile igraju oko mojih nogu
Tu je negde i moja duša
Odsjaj mene kojeg
Samo ja vidim
Osećam… Šta osećam?
Pesak pod nogama
Pesak u zubima
Pesak u očima
I sam postajem pesak
I nestajem…
A imao sam te
Znam da sam te imao
Oči, nos, visoko čelo
Usne. Kakve si usne imala
Satkane od najfinijih laži
Kad se smeju kao da plaču
A kad plaču kao da se smeju
A zubi, grizu li?
Ne! Ujedala si jezikom
Srcem, očima, pokretom
Zubi su ti činili osmeh lepšim
Imao sam te, znam!
Osećam da sam te imao
Crno vino klizi niz grlo
Klizi mi kroz šake
Sve mi se prosulo
U neko bunilo… ne znam
Sve znam… I ništa ne znam…
Znam samo da sam te imao
I da si mi nekud iscurela
Vidim te u kapi rose
Ispod duge, na oblaku
U mlaku, u divljoj jagodi
Vidim te…
Jeste… Ti si to…
Znam da sam te imao
I one večeri
Kada grejah promrzle ruke
I kada sam ti vidao rane
Ljubio da brže prođu
I dok sam te čuvao
Od urokljivih očiju
Od zlih jezika, od tišine
Od galame i prostakluka
Znam, znam, znam…
Imao sam te
I na ovom panju
Tu sam te imao
Znao sam da te imam
Znati ne znači imati
Zakasneli bljesak
Mozak je sagoreo
Razorilo ga saznanje
Saznanje…
Da sam te imao.

JEDNO CELO

A ja sam samo hteo seme da posadim
Seme, zemlja i telo
Postaju jedno celo
I celo postaje prah
Prosej me tvojim ženskim prstima
Posadi me u dubine sebe
Zalij me ženskom sujetom
Biblija gori iznutra
Prsti je drže, svest odbacuje
Napravi greh, zgreši samnom
Seme lopova izrodiće pisca
Koji će pokrasti svu mudrost
Seme pisca ne daje plod
Jer neće biti čak ni lopova
Koji će ga čitati.
A hteo sam samo da doprem
Do tvoje ženskosti
Posadi me u dubinu sebe
Zalij me ženskom sujetom
Ne daj mi da prsnem pre vremena
Ne daj mi da sagorim
Loži me polako
Zrno po zrno
Kao po kap
Zemlja, seme i telo
Sve se stapa u jedno celo.

KRAJ

Arčim svoj poslednji bes
Nisam više nizašta
Noge su me izdale
Ruke utnule
Telo oronulo
Sve se srozalo na nivo svesti
Puki trenutak
Pucanj
Iluzija je mrtva
Iluzija?
Ta devojka, najlepša na svetu
Dok mi se vrzma po mozgu
Sve joj je dozvoljeno
I krupne laži
I sitne prevare
I odsjaj u magli
I putokaz u najcrnjem tunelu
Njoj, i samo njoj
Sve je dozvoljeno
Arčim svoj poslednji pramen
Noge uz pomoć štapa
I nekog nebeskog kanapa
Čine svoj poslednji trzaj
Kad se smiri bes
I drhtaj vilice, tihi vapaj
Nemušti jezik svedoka
Što strada zbog onog što je video
Mora biti likvidiran, mora!
Znači da sam stigao
Šaka peska na plamen
Šaka zemlje na lice
I prerani kraj je ipak samo…
Kraj.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:36

LAKU NOĆ!

Spavala si…
U jednom trenu nešto je zakucalo
Tu, ispod tvog jastuka. Srce?
Ili nečiji zaboravljeni časovnik?
Nije! Časovnik nije sigurno!
Vreme više niko ne računa.
Evo ga opet! Kucanje je sve glasnije!
Zašto bi srce kucalo kada nikoga
Ne voliš? Srce ne ukuca uzalud!
Ma, ipak je časovnik! Jer, samo on,
Samo ta glupa stvar kuca uzalud!

Setila si se…
Za rođendan sam ti poklonio sat
Ručni sat od čistoga zlata, a ti,
Umesto na ruci, eto ga pod jastukom.
Ne, nije sat! Razmisli bolje. Rekla si
Da vreme više niko ne računa.
A to što kuca sve glasnije i glasnije
Probuđena savest; nema šta drugo
Okreni se na bok i nastavi da spavaš
Srce je varljiva, a sat kvarljiva roba,
A možda je obrnuto. Laku noć!



LEDENA DAMO!!!

Za čim si plakala noćas
Nisu te učili da lepota ne prašta
Decu na vreme uče da mrze
Ali nisi dete nikad bila
Niko nije toliko velik
Da se ne sakrije u listu trešnje
I niko toliko sitan
Da ga ne pronađu orlušine
Čije blato otresaš sa cipela
Čije seme nosiš u utrobi
Čije prste kriješ u nedrima
Vetar te se ne seća
Još samo reka, verna drugarica
Čuva stope u prolazu
Čuva prolaznu neprolaznost
Spavaj mirno, Ledena damo
Zvao sam te nekada tako…

A kakvu je, samo, moć zapažanja imala
Kad me ugledala odmah me prepoznala
Po kućnom ljubimcu.
Moja, Ledena Damo !!!


LIK NA OBALI

Zamoči prst u svoje ništavilo
Lizni pa reci glasno
Je li gorko ili slatko?
Jesu li vredela hodanja kroz maglu
Jeli obmana dobila oblik
Lažni smisao i smislena laž
Šta je na početku, a šta na kraju
Povuci prstom po pesku
Za trenutak budi umetnik
Krik iza leđa te prati
Tvoj krik što čeka momenat
Da mu se prepustiš
Jednom si i ti bio vapaj
Ženi što drhti na obali
Da si samo smogao snage
Onaj krik bi ustuknuo
Za trenutak budi čovek
Upri pogled u njen lik
I daj se matici, neka te ima
I matica je žena što vapi
Uzmi svoj ponos i venčaj se s njim
Lik na obali je već izbledeo
Krik iza leđa te je sustigao
Odbor za doček je tu
Zamoči prst u svoje ništavilo
Stid je vodič kroz minsko polje
On poznaje sve prečice
Sa njim ćeš stići -
Do nekog lika
Na nekoj obali.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   Ned 10 Jun - 19:37

NE GOVORI NIKOM…

Seti se kako smo jednom
Nebom kotrljali stene
Gurali okeane golim telima
Kad požuda krene
Paramo je noktima
Ne damo da stane
Po prostranstvu se ganjali
Pssssssssssssssst
Ne govori nikom…
Šta smo noćas sanjali.

Znaš li zašto se ljute
Zveri balave nad tobom
Zašto repovima vodu mute
Hoće da prožderu sve pred sobom
Zavrišti jednu cepaj atmosferu
Neka se još više žderu
Od zlih očiju smo se sklanjali
Pssssssssssssssst
Ne govori nikom…
Šta smo noćas sanjali.

Mlekom života uzburkaj strasti
Usnama ljubi, jezikom šaraj
Utrobu para vrelina slasti
Želim da vrištiš, jače, jače…
Ako ti ovi dodiri znače
Uroni još više sebe u meni…
Tela smo moćno prislanjali
Pssssssssssssssst
Ne govori nikom…
Šta smo noćas sanjali.

A kad se probudim opet, iznova
Jednog meni nepoznatog dana
Iz tih poludelih snova
Iščupaću tebe – veštice raspevana…


NE VUCI ME ZA MISAO

Ne vuci me za misao
Iščupaćeš je sa sve korenom
I nećeš znati da je upotrebiš
Ne može se misao tek tako u zemlju
Ništa tako ne pali telo
Kao naga žena u vodi
Ali to je grešna misao
Lepota je greh
Kad se nađe na površini
Ne pokušavaj da je dodirneš
Ne vuci me za misao
Izvućićeš pepeo
I gasove, i smradove svakojake
Misao je vulkan
Za usplamtele duše
Ne pali je, ne traži đavola
Ne vuci me za misao
Svaka grančica saplete težaka
Tona zlata na leđima
Dobro bi mu došla
Misao je ta koja ga nosi i sputava
I zato…
Ne vuci me za misao
Ništa nije tako promenljivo
I tako postojano
Kao misao
Prokleta misao
Opet mi izmiče
Uvek mi izmakne u poslednji čas
Ne vuci me za misao.


NEŠTO KAO SAN

U polutamnoj sobi
Ispunjenom prahom
Rasplinjavam se
Uzlećem u nepoznato
Vidim svoje ukrućeno telo
Kako bespomoćno leži
Neka ga -
Vratiću se po njega.

Tražim te po Mlečnom putu
Trebaš mi, Dragana!
Sačinjavam te od Zvezdane prašine
Mešam sa duginim bojama
Oplođavam ti misao
Željom za radjanjem
Zgušnjavaš se
Poprimaš oblik voljenog lika.

Lepljivim jezikom vezujem te uz sebe
Ne dam da mi izmigoljiš
Stiskaš me izmedju nogu
Vaseljenu zalivam muškim semenom
Svako zrnce jedna planeta
Glava mi puca od tišine
Praznim se u vremenu koje ne traje
U prostoru koji ne poznajem.

Ispijam ti oči,
One niču još plavlje
Odgrizam ti usne
One cvetaju još mednije
Odgrizam ti dojke
One bujaju još sočnije…
Budi me telefon
Opet sam u svojoj ljusci.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Nenad Živković - SkySeeker   

Nazad na vrh Ići dole
 
Nenad Živković - SkySeeker
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nenad Zimonjić
» Nenad Mirković
» Radmila Živković
» Nenad Grujičić
» Omnibus "Video V. Poezija" (Natalija Ž. Živković) - online
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-