Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Aleja kulture nas vodi...

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6
AutorPoruka
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 15:57

"Jelda je u Avganistanu prva noc mjeseca dzadija,prva noc zime i najduza noc u godini…Od Alija sam naucio predanja jelde,da se prokleti nocni leptiri bacaju na plamen sveca i da se vukovi penju na planine u potrazi za suncem…
Kad sam odrastao,u knjigama poezije citao sam da je jelda noc bez zvijezda u kojoj nesretni ljubavnici bdiju,trpe beskonacnu tamu i cekaju sunce da se digne i donese im voljene.Posto sam upoznao Soraju Taheri svaka noc u nedelji za mene je postala jelda…
Soraja…Jutarnje sunce moje jelde…"


"Postoji samo jedan grijeh, samo jedan. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. Kada ubiješ čovjeka kradeš život,kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."


''Lovac na zmajeve''- Khaled Hosseini
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 15:57


- Most preko večnosti (R. Bah) -


Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 15:59

Tko piše velike knjige? To nismo mi koji se potpisujemo.
Henry Miller
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 15:59

Strah nas je samoće koja nas okružuje, pa zato dozivamo mrtve i žive u obliku knjiga.
Giovanni Papin
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 16:00

Da bismo dobro razumjeli neku značajnu knjigu, trebalo bi da je svu prepišemo.
Giovanni Papin
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 16:00

Treba vidjeti svjetlo u mrtvim slovima knjige.
Milutin Cihlar Nehaje
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 16:00

Knjiga je – velika stvar ako se čovjek umije njome koristiti.
Aleksandar Aleksandrovič Blok
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 16:01

Najmanje strašno u surovosti čovjeka su njegove surove ruke.
Sylvi Kekkonen
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 16:02

Postoji nagomilana okrutnost u mnoštvu ljudi, premda nijedan pojedinačno nije zao.
George Savile Lord Halifax
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 16:02

Ne govori nikada grube riječi, čak ni neprijatelju; jer one će se neizbježno tebi vratiti, kao jeka što se odbija o stijenu.
Otmjene izreke (Tibet), odlomci iz knjiga propovjednika lamaizma
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 22 Maj - 16:03

Ne ispreda pauk mrežu radi jedne muhe.
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 7695

Godina : 29

Lokacija : Žensko pismo

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : " Potop nije uspeo : ostao je covek "


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Sub 26 Maj - 10:21

Šta Beograd podržava u kulturi u 2018.


Grad Beograd objavio je rezultate godišnjeg konkursa za (su)finansiranje projekata u kulturi za 2018. godinu koji pokazuju da su ponovo ostali bez podrške neki od ključnih aktera na kulturnoj i umetničkoj sceni, ili je svedena na ponižavajući nivo, dok su sredstva odobrena mnogim dosad nepoznatim udruženjima i PR agencijama.

Prema rezultatima Konkursa, objavljenim 23. marta na sajtu Grada, za ukupno 411 odobrenih projekata u kulturi i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, iz gradskog budžeta će u 2018. godini biti izdvojeno oko 116,19 miliona dinara (oko 984.000 evra) za projekte u 13 oblasti. To je za oko 28 miliona dinara više nego što je izdvojeno za kulturu na osnovu godišnjeg konkursa 2017. godine, a odobrena sredstva kreću se u rasponu od 30.000 dinara (oko 254 evra) do pet miliona dinara (oko 42,370 evra), koliko je izdvojeno za aktuelni 15. Beogradski festival igre.

Drugi najveći iznos - četiri miliona dinara, dobila je Beogradska filharmonija za projekat “Besplatni koncert na otvorenom”, koji je održala i 2017. godine na Ušću.

Pojedinačno gledano, najviše odobrenih projekata ima Kolarčeva zadužbina (osam), za koje je ukupno odobreno u različitim oblastima oko 4,7 miliona dinara.

U oblasti književnosti (stvaralaštvo i prevodilaštvo) izdvojeno je 6,29 miliona dinara za 33 projekta, u oblasti muzike (stvaralaštvo, produkcija, interpretacija) 22,4 miliona za 84 projekta, a za likovne, primenjene, vizuelne umetnosti, dizajn i arhitekturu 13 miliona za 59 projekata. Za pozorišnu umetnost odobreno je 13,59 miliona za 64 projekta, a za umetničku igru – klasičan balet, narodnu i savremenu igru (stvaralaštvo, produkcija interpretacija) izdvojeno je 16 miliona za 37 projekata. U oblasti filmske umetnosti i ostalog audio-vizuelnog stvaralaštva izdvojeno je 5,62 miliona za 13 projekata, za manifestacije vezane za filmsku umetnost i ostalo audio-vizuelno stvaralaštvo 3,64 miliona za 19 projekata, za digitalno stvaralaštvo i multimedije 3,4 miliona za devet projekata, za ostala izvođenja kulturnih programa (mjuzikl, cirkus, pantomima, ulična umetnost) sedam miliona za 23 projekta, za kulturno nasleđe 9,9 miliona za 27 projekata, za bibliotečko-informacione delatnosti 420.000 za četiri projekta, za naučno-istraživačke i edukativne delatnosti 12,6 miliona za 33 projekta, za menadžment u kulturi 2,34 miliona za šest projekata.

U oblasti književnosti odobrena sredstva kreću se od 50.000, koliko je dobila, na primer izdavačka kuća “Rrom produkcija” za “Gramatiku romskog jezika”, do 700.000 – koliko je izdvojeno za projekte Matice iseljenika Srbije ili udruženja Grupa 8. Podjednak iznos – po 100.000 dinara izdvojeno je, recimo, za četvrti Čumić Book Fest i sedmi Beogradski festival evropske književnosti.

I u oblasti muzike najmanji odobreni iznos je 50.000 dinara, a uz Beogradsku filharmoniju koja ubedljivo prednjači sa četiri miliona, tu je i Kolarčeva zadužbina kojoj je za pet projekata odobreno ukupno 3,38 miliona, pri čemu je za kulturno-modni događaj “Muzika i moda” odobreno gotovo isto koliko i za Kolarčev podijum kamerne muzike i program “Kako se sluša koncert” zajedno. Koncertnoj agenciji Long play odobreno je 900.000 za “Koncert za Vladu Divljana” u Sava centru i još 350.000 za koncert grupe Galija, dok je svega po 100.000 dinara dodeljeno, recimo, za Međunarodni festival nove muzike “Ring Ring” i 27. Međunarodnu tribinu kompozitora, te 50.000 dinara za projekat “Srpski kompozitori na otvorenim koncertima u Beogradu i Parizu” međunarodno etabliranog LP dua.

U oblasti likovnih, primenjenih, vizuelnih umetnosti, dizajn i arhitekturu odobreni iznosi kreću se od 50.000 dinara do 750.000, koliko je dodeljeno Udruženju za pomoć deci, omladini i porodici za projekat “Ja sam koliko znam” ili Grupi 101 (650.000) za stručni skup i publikaciju u okviru projekta “Enterijer škole u službi sticanja znanja”.

Od galerija je najbolje prošla Drina, kojoj je za sufinansiranje programa odobreno 320.000, nešto manje dobio je Grafički kolektiv (300.000) i Kolarčeva zadužbina (280.000). Takođe, Galerija 73 na Banovom brdu dobila je 200.000 dinara za godišnji program i 300.000 za projekat “Čarolija predgrađa”, dok je Kulturni centar “Čukarica” dobio 400.000 za vajarsku radionicu “Ada”.

Dok je za godišnje galerijske programe u proseku odobreno oko 200.000 dinara, Udruženje građana “Art salon lepih umetnosti” dobilo je čak 750.000 dinara za projekat “Taj divni svet platna”, Centar za osnaživanje socijalno isključenih kategorija građana “4M” 650.000 za projekat “Talenti trećeg doba - mala škola slikarstva i veza”, Udruženje građana “CED rupa” 550.000 za radionice oslikavanja uskršnjih jaja “Nesvršena sfera”, a preduzeće Suzana Perić d.o.o. 400.000 za projekat “Jubilej - 20 godina rada Suzane Perić”.

Između ostalog, likovni kritičar Dejan Đorić, član Odbora Oktobarskog salona, dobio je 220.000 dinara za projekat “Revizija”, Centar za komunikacije Flou 200.000 za projekat “Srpska diva” – dvostruko više od iznosa koji je, recimo, Društvo arhitekata Beograda dobilo za 13. Beogradsku internacionalnu nedelju arhitekture.

Za razliku od njih, podršku za izlaganje nisu dobile galerije poput Ulične, Ostavinske, 12 Hub i galerije Remont, kojoj je odobreno po 100.000 dinara za dva neizlagačka projekta (Dobre navike i Mapa savremene umetnosti Beograda), a prvi put u 18-godišnjoj istoriji nije dobila bilo kakva sredstva za godišnji program.

Među projektima koji nisu dobili podršku je i “Vođenje” Udruženja SEEcult.org - jedinstvena onlajn baza video razgovora sa umetnicima i kustosima koji vode kroz odabrane izložbe u galerijama i drugim izlagačkim prostorima u Beogradu.

Među 64 projekta podržana u oblasti pozorišne umetnosti po iznosima se izdvajaju Udruženje “Lira Media” koje je dobilo 750.000 dinara za projekat “Sveti Sava u aprilu”, koliko i Udruženje građana “Level 9 grupa” za “Moć poezije”. Jedini koji su dobili za “Godišnji program” je Radionica integracije (500.000). Između ostalog, PR agencija “Jakov QmS” dobila je 450.000 za predstavu radnog naslova “Slovenska mitologija za decu”, a Beogradski centar za osobe sa invaliditetom svega 70.000 za inkluzivnu dvojezičnu predstavu “Bajke na znakovnom jeziku”. Takođe, Udruženje dramskih umetnika Srbije (UDUS) dobilo je svega 150.000 za jedinstvene pozorišne novine na ovim prostorima “Ludus”, Cirkusfera 100.000 za manifestaciju povodom deset godina postojanja...

Dok je skoro trećina od ukupnog budžeta za umetničku igru (16 miliona) pripala Dance Councilu – Savetu za igru Srbije za aktuelni 15. Beogradski festival igre (pet miliona), Udruženje baletskih umetnika Srbije (UBUS) dobilo je svega 150.000 za takođe međunarodni 22. Festival koreografskih minijatura.

Među 37 podržanih projekata u toj oblasti su i 6. Međunarodni takmičarski FIDAF festival folklora "Belgrade Award 2018" za koji je KUD "Sveti Sava" dobio 1,6 miliona, “Idemo dalje” KUD "Čukarica" – 1,4 miliona, Takmičarska smotra dečjih ansambala Udruženja "VračArt" 1,2 miliona, “Bojčinsko kulturno leto” Kulturnog centra Surčin 1,1 milion. Udruženje “Škola igre Ašhen Ataljanc” dobilo je ukupno 1,2 milion za projekte “Krcko Oraščić - U čast Marijus Petipa” (800.000) i “U potrazi za snom” (400.000).

Između ostalih, Miroslav Medak PR - Agencija za konsalting i menadžment “United Concert Menagement” dobila je 450.000 za projekat “Nikola i Bojana Peković sa umetničkom porodicom”.

U oblasti filmske umetnosti, među 13 podržanih projekata po odobrenom iznosu prednjače Udruženje građana "BB Art" koje je dobilo 800.000 za projekat kratkih postova o kulturi, te Udruženje građana "Horizont1" 720.000 za izložbu digitalnih fotografija i kratkih dokumentaraca "Neukusu treba reći NE", a Udruženje građana "Persej" 700.000 za projekat "Reci NE nekulturi".

Više nego skromna podrška odobrena je i pojedinim važnim manifestacijama u oblasti filmskog stvaralaštva, kao što su Beldoks (280.000), Festival srpskog filma fantastike (170.000), Slobodna zona i Alternative film/video (po 150.000), Festival studentskog filma i Merlinka (po 100.000), dok je letnji bioskop “Filmstreet” Udruženja građana "Nova ideja" odobreno 300.000, a Agenciji za marketing i trgovinu "New Look Plus" 400.000 za Letnji bioskop na Vračaru, te 250.000 Gradskoj opštini Zvezdara takođe za bioskopske projekcije na otvorenom “Leto na Zvezdari” (250.000).

Među devet projekata u oblasti digitalnog stvaralaštva i multimedije, najbolje su prošli Ljudi za ljude koji su dobili 850.000 za projekat "Uđimo u digitalni svet" i Udruženje građana "Art International" kojem je odobreno 800.000 za “Beokult - digitalni kulturni vodič”.

Među nosiocima 23 odobrena projekta u oblasti ostalih izvođenja kulturnih programa, izdvaja se Gradska opština Rakovica koja je dobila dva miliona dinara za Rakovičko leto (jedan milion), za Dečji uskršnji bazar (600.000) i za Ulicu otvorenog srca (400.000). Između ostalog, Centar za edukativne inovacije dobio je 780.000 za projekat “Pantomimom stvaramo i učimo”, Za lepšu Srbiju za projekat “Radost deci” 700.000, a Udruženje građana "Hos grupa" 650.000 za “Karavan umetnosti”, dok je među onima sa najmanjim odobrenim iznosom Pozorišna asocijacija "Metanoia" koja je za Festival poezije na znakovnom jeziku dobila svega 40.000 dinara.

Među 27 projekata u oblasti kulturnog nasleđa najveći iznos odobren je Romskom napretku za projekat “Kulturno zabavni život Goranca u Beogradu” (1,1 milion), te Udruženju građana “Čuvari ognjišta” za projekat “Festival srpske trpeze” (900.000), te Islamskoj zajednici Srbije za obeležavanje 150-godišnjice (800.000). Između ostalog, Kraljevski red vitezova dobio je 400.000 za “Vitez fest, festival viteške kulture i tradicije”.

U oblasti bibliotečko-informativne delatnosti podržana su svega četiri projekta, od kojih je svega 70.000 odobreno za Bojani Ivanović/Trag itpm Zemun za štampanje knjige Branka Najholda “Bibliografija Zemuna 1817-2000”. Nešto bolje prošao je Savez slepih Srbije koji je dobio 150.000 za “Bibliobus 2018”.

U oblasti naučno-istraživačkih i edukativnih delatnosti najbolje su prošli projekti kao što su “Ogledalo kulture Beograda u medijima” Udruženja građana Epomena (900,000), “Savladaj prvi korak ka preduzetništvu” Udruženja za pomoć deci, omladini i porodici UPDOP (820.000), “Uticaj medija na podizanje nivoa svesti o problemima savremenog načina života” Strateškog centra za vitalnost nacije, “Putovanje kroz filmsku umetnost” PR agencije ''Arietta'' i “Naučimo kroz scenski pokret” Magičnog zrna (po 800.000), “Edukacija za mlade - Veštine komunikacije Express yourself” Udruženja građana Grupa 228 (750.000).

U istoj kategoriji, između ostalog, odobreno je i pola miliona dinara Kulturno-prosvetnoj zajednici Beograda za dodelu nagrade “Zlatni beočug”.

U oblasti menadžmenta u kulturi prošlo je šest projekata, a najveći odobreni iznos je 700.000 dinara – koliko je dobilo Udruženje građana Amadeo za projekat “Kulturno o nekulturi”, dok je najmanji 60.000, koliko je Udruženje građana za inicijative u obrazovanju, kulturi i umetnosti dobilo za projekat “Saznaj, nauči, primeni”.

Rezultati gradskog Konkursa za (su)finansiranje projekata u oblasti kulture u 2018. godini objavljeni su bez obrazloženja, zbirnih iznosa i imena članova komisije, što je bio slučaj i 2017. godine, kada se tek na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, na zahtev Građanskih inicijativa, saznalo ko je odlučivao o predloženim projektima. happy

(SEEcult.org)
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 29 Maj - 12:28

Rečnik simbola: Nar
Objavljeno 28. maja 2018.
Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog nara izraz dobrih želja. Prema vijetnamskoj legendi nar se otvara i pušta stotinu dece. I u Gabonu simbolizuje majčinsku plodnost. U Indiji su žene sokom od nara lečile jalovost.

Hrišćanska mistika prenosi simbolizam plodnosti na duhovni nivo. Svetom Jovanu Krstitelju koštice nara su simbol božanskih savršenstava u njihovim nebrojenim pojavama; zaobljenost toga ploda je izraz božanske večnosti, a ukusnost soka užitak duše koja voli i spoznaje. Nar tako predstavlja najuzvišenije tajne Boga, njegove najdublje misli i najnedohvatnije veličine. I crkveni su oci u naru videli simbol same Crkve. Kao što nar pod jednom korom sadrži veliki broj semenki, tako i Crkva u jedinom verovanju sjedinjuje razne narode.

U Grčkoj je značenje koštce nara povezano sa grehom. Persefona pripoveda majci kako je protiv svoje volje bila zavedena: krišom mi je u ruku stavio slatko jelo – košticu nara i protiv moje volje, silom, primorao me da ga pojedem (Homerova himna Demetri). Koštica nara koja osuđuje na podzemni svet, simbol je kobnih slastiPersefona će, jer ju je pojela, provesti trećinu godine u maglovitim tminama, a preostale dve trećine uz besmrtnike. U mitskom kontekstu koštica nara znači da je Persefona podlegla zavođenju i zaslužila kaznu da trećinu života provede u podzemnom svetu. Osim toga, kušajući košticu nara prekinula je post, koji je zakon podzemnog sveta. Ko god bi tamo uzeo neku hranu, više se ne bi mogao vratiti u boravište živih. Tek je posebnom Zevsovom naklonošću mogla svoj život da podeli između dva područja.

Mada su hijerofanti, Demetrini sveštenici u Eleuzinu, bili tokom Velikih misterija ovenčani granama nara, sam nar, sveto voće koje je upropastilo persefonu, strogo je zabranjen inicijantima, jer je, kao simbol plodnosti, u sebi nosio sposobnost da duše spusti u telo. Koštica nara koju je pojela Demetrina kći osudila ju je na podzemni svet, a kontradikcijom simbola i na neplodnost. Ustaljeni zakon podzemnog sveta prevagnuo je nad prolaznim užitkom kušanja nara.

U persijskom ljubavnom pesništvu nar ukazuje na dojku: obrazi su joj kao cvet nara, a usne kao sok nara; sa srebrnih joj prsa rastu dva nara (Firodusi). Turska narodna zagonetka, koju navodi Sabahatin Ejuboglu, kaže da je verenica ruža neomirisana, nar nerastvoreni.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Fotografija: Natalia Drepina
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 29 Maj - 12:29

Metafore Henrija Džejmsa
Objavljeno 14. maja 2018.


Fridrih Šlegel, nemački pisac i kritičar (u kontekstu romantičarske teorije stvaralaštva ovo je pleonazam jer kritika i jeste posmatrana kao oblik umetničkog stvaralaštva), u jednom svom fragmentu napisao je da u dobroj prozi sve mora biti podvučeno.

Upravo je to slučaj sa romanom Portret jedne dame američkog pisca (sa višedecenijskim prebivalištem u Evropi) Henrija Džejmsa. Ovaj roman smatram, pored romana U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, za najbolji roman koji je ikada napisan, od kako sam žanr postoji.

Ako ovo zvuči pretenciozno i preuveličano, uverite se i sami. Ukoliko bi postojao udžbenik za neki oblik idealnog primera romana, rečenice, stila, vođenja radnje, psihološke karakterizacije, predstave iskustva i spoljnog sveta to bi, svakako, mogao biti ovaj Džejmsov roman.

Čitajući Džejmsa čitalac je primoran da drži olovku u ruci i podvlači. Ja sam, čitajući Portret jedne dame i Evropejce, podvlačila ono što u najširem smislu zovemo metaforom (ona obuhvata alegoriju, poređenje, metonimiju, itd). Podvlačila sam sve moguće oblike stilskih figura kojima je Džejms bio sklon. Milsim da nema sličnih u literaturi.

Smatrala sam da nije potrebno pored predočenih rečenica postavljati engleski original jer je očigledno da je ovaj stil svojstven piscu i da se sam od sebe ponavlja i da ne može biti, kao u pesništvu, plod prevodiočevog ekskursa. Moj primarni cilj nije bio da podvlačim metafore. Ovo je način na koji Džejmsova proza postoji i to sam želela da, umesto uobičajenog odlomka, prinesem pred čitaoce. Jedno potpuno novo viđenje stvarnosti, nov pogled na svet, nove oči koje im pisac daruje.

*
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 29 Maj - 12:30

PORTRET JEDNE DAME

Bio je koristan kao poštanska marka koja na poleđni nema lepka.

Međutim, njegova vedrina bila je samo miris divljeg cveća koje je počelo da niče u ruini njegovog organizma.

Naravno, oholost nosi u sebi opasnost neumerenosti – opasnost držati zastavu razvijenu i posle kapitulacije opsednutog grada; jedno ponašanje koje je toliko neodgovorno da čak i samoj zastavi nanosi sramotu.

Za njenu uobrazilju njena priroda imala je izvesne kvalitete bašte: nagoveštavala je miris cveća, šušanj granja, hladovite senice i druge aleje; i ona je smatrala da sve u svemu to zagledanje u sebe predstavlja izlet na čist vazduh i da poseta odmaralištima duha ne može biti štetna kad se neko odatle vraća s punim naručjem ruža. Ali je često bila opominjana da na ovom svetu postoje i druge bašte sem onih njene zagonetne duše, i da, štaviše, ima vrlo mnogo mesta koja uopšte nisu bašte, već prašnjavi, nezdravi krajevi, ogrezli u jad i bedu.

Ralf je uživao da je naziva „Kolumbijom“ i da je optužuje da je njen patriotizam toliko vatren da smrdi na goretinu.

On je posmatrao zgradu spolja i mnogo joj se divio; zavirivao je kroz prozore u nju i stekao utisak da su i unutrašnje prostorije isto tako lepe. Međutim, osećao je da zgradu gleda samo sa strane i da još nije bio pod njenim krovom. Vrata su bila zaključana i, mada je u džepu imao ključeve, bio je uveren da nijedan od njih ne otvara bravu. Izabela je bila inteligentna i velikodnušna, po prirodi otmena i slobodna; ali šta namerava da radi sa sobom? (Ralf Tačet o Izabeli Arčer)

… i Ralf odmah primeti da je gospođica Stekpol sveža, aktuelna i nova kao prvo izdanje još nesavijenih novina. Od glave do pete ona valjda nije imala nijednu štamparsku grešku. Govorila je jasnim visokim glasom, koji nije bio pun, već samo jak. Pa ipak, kad zauze sa njima mesto u karucama g. Tačeta, njemu se učini da ona nije nimalo tip velikih štamparskih slova, od onog strašnog tipa slova za naslove, kao što je očekivao.

Ti obziri za njega nisu imali veću važnost od cveta koji je nosio u rupici svog kaputa. (Odnosi se na lorda Vorbertona)

Ali mada je bila sva ushićena pruženom prilikom, ona ipak postiže da se povuče u najmračniji kut svoje duše, kao ulovljena divljač u prostranom kavezu.

Moć Kaspara Gudvuda nije značila neku njegovu prednost, već je odražavala duh koji je sedeo u njegovim bistrim očima, kao neki neumorni motrilac kraj prozora.

Priliku da upropasti svoj lepi mladi život. Nikad nije previše brzo, kad se radi o spasavanju jednog divnog ljudskog stvorenja od davljenja. Koliko sam razumeo, reče Ralf, vi prema tome hoćete da ja gospodina Gudvuda gurnem preko palube u vodu za njom? (Razgovor Ralfa i Henrijete Stekpol)

Pretpostavljajući da je njemu zaista mnogo stalo do Izabele, govorio je Ralf sebi, onda on mora da gleda na gospođicu Stekpol kao na trn u peteljci svoje ruže, kao na jednog posrednika kome nedostaje dovoljno takta.

Po neki put uplašila bi se svoje otvorenosti: činilo joj se da nekoj prilično nepoznatoj osobi daje ključ od ladice u kojoj čuva svoje dragocenosti. Duhovni dragulji bili su jedina dragocenost koju je Izabela posedovala, ali utoliko je više vredelo brižljivo ih čuvati.

Naša junakinja sama je važila za osobu od inicijative, i u izvesnoj meri osećala se ponosna na to. Ali ona je – kao da se nalazi sa spoljne strane zida nekog privatnog vrta – obilazila oko njoj nedostižnih talenata, postignuća i pogleda madam Merl.

To je sasvim tačno; svako ima mnogo više posuđa od gvožđa nego od porculana, ali možete biti sigurni da svako ima svoju belegu. Čak i najtvrđi lonac od gvožđa ima neko ulubljeno mesto, neku malu rupu negde. Ja laskam sebi da sam prilično tvrda, ali moram da vam priznam da sam strahovito lupana i ulubljena. Još vrlo dobro služim, jer sam vešto iskrpljena, i jer se trudim da ostanem, što duže mogu u kuhinjskom ormaru…koji miriše na ustajale začine. Ali kada moram da izađem iz ormana i stanem pod jaku svetlost…onda sam, draga moja, pravi užas! (Razgovor između Izabele i madam Merl u kome poslednja govori o sebi i svojim nedaćama)

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebi. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

… ona je imala veliko poštovanje za ono što se obično smatra pristojnošću, a mlada otmena žena bez vidljivih rođaka, njoj se činila kao svet bez lišća.

Život treba lakše uzimati. Nemojte stalno da se pitate da li je ovo ili ono dobro za vas. Ne ispitujte previše svoju savest, inače će da se rasklima kao klavir, po kome se neprestano lupara. Čuvajte je za velike prilike. Ne trudite se suviše da formirate svoj karakter; to je kao da hoćete silom da otvorite uvijen nežan ružin pupoljak. Živite onako kako vam se najviše sviđa i vaš karakter postaraće se sam za sebe. Navijte vaš časovnik na pravo vreme. Stišajte svoju groznicu. Razvijte svoja krila; prhnite uvis. To nikad ne škodi. (Ralf Tačet u razgovoru sa Izabelom Arčer)

Ja se iscrpljujem u sebi, gledam na život kao na lekarski recept. Zaista, zašto da se stalno pitamo da li su stvari dobre za nas, kao da smo bolesnici koji leže u bolnici? Zašto da se stalno plašim da ne postupam kako treba? Kao da to ima neke važnosti za svet da li ja postupam ovako ili onako. (Izabelni odgovor Ralfu)

S vremena na vreme, Izabela bi čula kako grofica, na neku oštroumnu misao svoje sagovornice, tek bubne nešto, kao pudlica koja pljasne u vodu za bačenim štapom. Izgledalo je da i madam Merl uviđa koliko će daleko ova da pliva.

Ja sam potpuno svestan toga da sam zarđao kao ključ koji ne može da se podudari ni na jednu bravu. Podmaže me malo to što mogu da govorim sa vama… ne da uobražavam, naravno, da mogu da okrećem komplikovanu bravu koju, rekao bih, predstavlja vaš intelekt.

Ona se otisla na jednu istraživaču ekspediciju i ja ne verujem da će promeniti kurs plovljenja zbog signala koje joj daje Gilber Osmond. Možda će da uspori brzinu za koji čas, ali pre nego što mi to i primetimo, već će opet da plovi punim jedrima.

Ali ja se slažem s vama da je bolje za nju da ne odlučuje prenagljeno o svom životnom pozivu. Jer promeniti smisao jednog poziva skoro je isto onako teško kao i promeniti oblik jednog nosa: oba su tu, usred nečijeg lica, odnosno karaktera. Mora se početi odnatrag ako se hoće nešto izmeniti.

Ona je sa svoje posete vili na brežulku ponela sliku o njemu. Slika nije bila bogata bojama, ali ona je volela njen blagi ton i onu atmosferu letnjeg sumraka.

Iznosio je svoje ideje kao da se navikao i saživeo sa njima, ma koliko da su one često bile neobične (sve uglačani stari čvorovi, glave i držalje izvanrednog kvantiteta koje mogu, ako zatreba, da posluže kao štap za šetnju, a ne prutići otkinuti u nedostatku boljeg s nekog običnog drveta kojima se posle razmetljivo vitla po vazduhu).

Bila je kao list čiste bele hartije – idealna jeune fille iz starih romana. Izabela se jedino nadala da će tako jedan čist i gladak listić biti ispisan dobrim tekstom. Grofica Đemini takođe je došla u posetu, ali ona je bila nešto drugo. Ona niukoliko nije bila neispisani list; naprotiv, mnoge ruke pisale su po njemu.

Ako gospođica Stekpol ne može da bude mirisna kao ruža, može da bude pažljivo brana kao kopriva.

Ona je mislila na to da se najsrećniji doživljaj njenog života bliži kraju (a tako je gledala na ovo premalo dana u Rimu, koje je romantično mogla da pripiše osobi neke male princeze iz nekog od onih doba raskošnog odevanja, u purpurnom svečanom ogrtaču i sa repom toliko dugačkim da su istoričarima bile potrebne čitave stranice da bi ga opisali.

Njoj navreše suze na oči. Ovog puta one otkriše jačinu potresa koji oseti i koji se njoj učini kao da su zalupljena neka vrata – spreda ili pozadi, ni ona sama ne bi umela da kaže. (Izabelina reakcija na saznanje da je Osmond zaljubljen u nju)

Ona je zamišljala sebi smelije stvari nego da provede zimu u Parizu (Pariz je imao ponešto što ga je činilo sličnim Njujorku: bio je kao neka lepa korektna proza).

Iscrpeno i izlomljeno, ali još živahno i ironično, njegovo lice ličilo je na upaljeni fenjer, iskrpljen hartijom, koji se nesigurno klati.

Izabelina inteligencija imala je da bude srebrna posuda (ne zemljana) koju će on da napuni zrelim voćem, što će joj dati vrednost ukrasa, tako da njihov razgovor bude njemu neka vrsta služene poslastice. On je u Izabeli našao odlike srebra do te savršenosti, da je mogao prstom da kucne po njenoj duši pa da ona zazvuči.

Njegov vidik je širok kao džepna maramica, i to ona mala s čipkastim ivicama.

To gubljenje poverenja došlo je postepeneo; nju je spopala sumnja pre nego što će da se završi prva godina njihovog braka, u početku tako zanosno prisnog. Tek onda su počele senke da se šire. Izgledalo je kao da Osmond gotovo zlonamerno gasi jednu svetiljku za drugom. U početku mrak nije bio mnogo crn, i ona je mogla u njemu da vidi svoj put. Ali je bivao sve gušći i, mada bi tu i tamo postao providan, izvesni uglovi njenog vidika ostajali su neprozirno crni.

On je izgledao kao neki nepoverljivi moreplovac koji čeka da nastupi plima, zagledan u more ali ne otiskujući se na pučinu. U svemu tome ona je videla priliku na koju je čekala. Ona će biti ta koja će za njega porinuti njegov brod u more; ona će biti njegovo proviđenje.

To je jedna mračna, gluha kuća koja guši dah. Osmondov izvanredni duh nije u nju uneo ni svetlosti ni vazduha. Imala je utisak da Osmondov suvereni duh viri na nju kroz jedanmaleni visoki prozor i podsmeva joj se.

Izgledalo joj je da grofica uopšte nema dušu. Bila je kao kakva šarena retka školjka, s glatkom površinom i vrlo rumenim rubom, ali u kojoj je nešto klaparalo kad se zatrese. To klaparanje, to je svakako bio grofičin moralni princip, jedno malo nepričvršćeno zrnce koje se kotrlja u njoj. Ona je bila odviše orginalna da bi bila omalovažavana i odviše nenormalna da bi služila za poređenja.

To je izgledalo kao sudar dva broda usred bela dana. Nije bilo ni magle, ni podzemnih struja da bi služili za izgovor, a ona je jedino želela da plovi što dalje. Međutim, on je naleteo na provu njenog broda, dok su njene ruke bile na kormilu i – da upotpunimo metaforu – lakši brod toliko je bio ulubljen da se posledice toga i sada ponekad osete kad on zaškripi. (Posledice susreta Izabele Arčer i Kaspara Gudvuda)

Dođe i gleda ti kćer kao da je došao da iznajmi stan pod kiriju: proba kvake na vratima, gleda kroz prozor, pokuca zidove i pravi utisak kao da se već nastanio. Ti samo što ne sedneš da pišeš ugovor o najmu. Onda, najednom, pronađe da su mu sobe male, da ne veruje da može da izdrži da stanuje na trećem spratu, da mora da ima jedan piano nobile – i izgubi se, pošto je mesec dana stanovao džabe u jednom malom stanu. (Osmond o lordu Vorbertonu)

Gilbert je rekao Izabeli da nalazi da je to vrlo orginalan čovek, snažan je i ima stila, kao kakav engleski ručni kofer s mnogo kaiševa i pređica, koje nikad neće da popuste, s patent-bravom. (Osmond o Kasparu Gudvudu)

On upita Izabelu da li je i g. Gudvud tražio da je uzme za ženu, i izjavi čuđenje što nije pristala. To bi bila divna stvar, kao da živiš po okriljem nekog velikog zvonika koji otkucava sve časove i njihove delove, i izaziva brujanje gore u vazduhu. On joj reče da voli da razgovara sa velikim Gudvudom. Istina, govorio je, u početku nije bilo prijatno: trebalo je pentrati se uz beskrajne strme stepenice sve do vrha zvonika, ali kad dopreš tamo imaš bar širok vidik i malo svežeg povetarca.

Ti si kao ranjeni jelen koji traži najtamniju senku. (Henrijeta Stekpol Izabeli)

Izabela instinktivno pusti jedan uzvik neprijatnog iznenađenja; oseti se kao da joj je rekao da je izvadio sve zube. (Izabelna reakcija na vest da je Edvard Rozije prodao sve svoje antičke predmete)

Zavidela je Ralfu što umire, jer ako neko priželjkuje počinak, onda najpotpuniji pruža samo smrt. Potpuno iščeznuti, odreći se svega i zaboraviti sve – to je bila pomisao slatka kao vizija kupanja u hladnoj vodi u nekom mramornom bazenu kakvog zamračenog kupatila u nekoj zemlji žarkog sunca.

*
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 29 Maj - 12:31

EVROPEJCI

Ova iznenadna provala elemenata koji se nije slagao sa shemom uobičajenih obaveza u sređenu svest Ventvortovih zahtevala je prilagođavanje onog osećanja odgovornosti koje je predstavljalo glavnu sadržinu te svesti.

Šarlotina mašta nikada nije lutala; ona ju je držala, kako bi se reklo, u džepu, sa ostalim sitnicama koje su joj bile nužne – naprstkom, malom kutijom peperminta, i komadom flastera.

Kakvu ribu očekuje da će uloviti u ovako mrtvim vodama? Ova igra je očigledno bila neprozirna. Avgustina je mogla imati nepoverenja u svoju gazdaricu ali osećanje da tapka u mraku odavala je fizionomija ove mršave, trezvene, ispijene, sredovečne osobe, koja nije imala ništa zajedničko sa idejom Gertrude Ventvort o subreti, najironičnijom grimasom koja je ikada bila upućena na skromne znake spokojstva i izobilja Ventvortovih.

Nije se sećao da mu je u životu išta bilo prijatnije od pažnje sa kojom su slušali ono što govori. To je upoređivao sa velikim komadom čistog sitnozrnastog papira za crtanje na kome će početi da radi akvarel.

On je imao sreću da poznaje mnoge otmene dame pune vrlina, ali mu se sada činilo da je u svojim odnosima sa njima (naročito kada su bile u pitanju neudate dame) posmatrao slike kroz staklo. Sada je učio koliko je staklo smetalo – kako je izopačavalo i mutilo sliku, kako su se u njemu videli odblesci drugih predmeta i primoravali čoveka da se stalno premešta.

To je kompliment, reče Gertruda. Sve komplimente stavljam u štednu kasicu koja ima prorez sa strane. Protresem kasicu i oni zazveckaju. Još nije ni izdaleka puna – svega dva ili tri.

Mislim da je sedeti nekome kao model jedan od različitih vidova dokoličenja, reče gospodin Ventvort. Dragi moj gospodine, uzviknu Feliks, ne možete reći da je to dokoličenje kada dajete jednom čoveku toliko posla.

Ekton je doista bio vrlo razborit čovek – pa čak i nešto više; i zaista gospodinu Ventvortu treba priznati da je onaj moralno sumnjiviji deo njegove pristrasnosti prema Ektonu sadržavao nejasnu senku verovanja da je krajnja vrednost njegovog rođaka izvesna sposobnost na kojoj mu se moglo zavideti; sposobnost da fućka, i to nonšalantno, na sankcije proste razboritosti – sposobnost za neku veću smelost, lepši vid hrabrosti, no što obične prilike zahtevaju.

Formirati mišljenje, recimo po ponašanju neke osobe, za gospodina Ventvorta je dobrim delom ličilo na pokušaj da otključa vrata ključem koji je naslepo uzeo. Izgledao je sebi kao neko ko hoda po svetu sa velikim svežnjem ovih slabo korisnih instrumenata za pojasom. Njegov sestrić, nasuprot tome, samo jednim okretajem otvara svaka vrata, vešto kao kakav lopov.

Ovde je ona, znate, slika izvađena iz okvira.

I laskao je sebi da je njegovo neženstvo branjeno kao tvrđava. Ako je to i bila tvrđava, on je na njoj već odavno porušio spoljna utvrđenja. Uklonio je topove sa bedema; spustio je viseći most preko šanca. Viseći most se ljuljuškao pod koracima gospođe Minter; zašto ga ne bi naglo podigao i nju zadržao kao zarobljenika? Bio je donekle uveren da bi ona postala – bar vremenom, kad bi videla sve prednosti ovog mesta – tolerantan, strpljiv zatočenik. Ali viseći most nije dizan, i Ektonova briljantna gošća uživala je slobodu da odlazi i dolazi.

Jer i pored toga što je bio veoma vezan za svog druga iz Kine, nije doputovao od srca. Činilo mu se kao da su ga izvukli iz pozorišta na pola neke napete drame. Za vreme njegovog odsustva zavesa je bila podignuta sve vreme, i on nije video četvrti čin; četvrti čin koji je bio toliko važan za razumevanje petog. Drugim rečima, mislio je na baronicu, koja mu se, ovako iz daljine činila zaista briljantnom osobom.

Njena razdraženost je, u samom korenu, poticala od osećanja, koje je, mada je uvek tinjalo, iznenada buknulo, da ovo društveno tlo na ovom velikom, njoj nejasnom kontinentu, nije nekako bilo podesno za podizanje onih biljaka čiji je ona miris neobično volela da udiše i kojima je volela da bude okružena – vrsta vegetacije za koju je ona, kako bismo mogli reći, nosila pune džepove semena.

A sada je osećala bes koji spopadne prilično iscrpljenog plivača koji je, kada se približio obali da izađe iz vode, naišao na gladak okomit zid stena, a računao je da će naići na čistu, lepu plažu. Njena snaga je, pod ovim amarečkim podnebljem, izgleda, izgubila moć hvatanja; po glatkom zidu se nije moglo peti.

Svoju sestru u svojoj viziji uvek je video kao mesečev disk kada mu je samo jedan deo osvetljen. Senka na ovoj osvetljenoj površini izgledalo mu je da se širi i skuplja; ali ma kakve bile njene razmere, uvek je cenio mesečinu.

Nije bio veseo posao, u najboljem slučaju ,kuckati po kovčegu u koji je čovek u svrhu sahrane položio siroto malo priznato čedo svog sopstvenog grešnog srca; a taj zadatak nije postao ništa prijatniji zbog činjenice što je duh čovekovog prigušenog sna bio izazvan iz carstva seni neobičnim, odvažnim rečima jednog brbljivog mladog tuđinca.

Njegova blagoglagoljivost, kao ljuljuškanje čamca po dubokom mirnom jezeru, pravila je vrtloge tišine.

Tačno je, Judžinija odvrati, da je čovekov razum žalosno površan. To je postelja bez dušeka.

Izvor: Henri Džems, Portret jedne ledi, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Izvor: Henri Džejms, Evropejci, preveli Vasilija Đukanović i Marko Pajić, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2006.

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Uto 29 Maj - 12:33

Dvosmisleni Džejms
Objavljeno 14. maja 2018.


Američki pisac Henri Džejms rođen je u Njujorku 15. aprila 1843. godine. Džejms je rođen u uglednoj i bogatoj porodici što je doprinelo njegovom izvanrednom obrazovanju, mnogim društvenim vezama, čestim putovanjima, naročito evropskim kontinentom, na kome je proveo većinu svog života. Džejmsov rođeni brat je filozof Vilijam Džejms, takođe uticajna figura kada je u pitanju moderni subjekt i stvaralaštvo.

Džejms je autor mnogobrojnih romana od kojih su najpoznatiji Portret jedne dame, Ambasadori, Zlatna zdela, Krila golubice, ali i novela kao što su Aspernovi rukopisi, Dejzi Miler, Zver u džungli, Okretaj zavrtnja. Džejms preispituje odnos Evrope i Amerike, smeštajući Ameriku i Evropu u kontekst iskustva pojedinca gde je prva uvek mlada i naivna devojka, a druga stara i iskusna, bogata i prepredena dama.

Portret jedne dame, Džejmsovo najpoznatije delo, objavljeno je 1881. godine. Tolstojev roman Ana Karenjina objavljen je samo četri godine pre ovog. To naglašavam zato što je, uprkos istom vremenskom periodu pisanja i objavljivanja, razlika između tradicionalnog i modernog romana ogromna, u toj meri da se Tolstoj izučava na trećoj godini studija a Džejms na četvrtoj. Njegovi romani, jedan od značajnih modernističkih impulsa, obeležili su nova shvatanja romana.

Džejms je bio tvorac veoma neobične fikcije, ali ga je zanimao i način stvaranja književng dela pa nam je ostavio i neke poetičke radove. On je svoja shvatanja romana kao književne forme izneo u eseju Umetnost romana, u predgovorima svojih dela, kao i u mnogim drugim esejima. Glavna inovacija koju je Džejms uneo u roman jeste usmerenost na individualnu, subjektivnu svest likova kroz koju se prelama viđenje realnosti.

Voja Čolanović u pogovoru Džejmsove novele Okretaj zavrtnja (Rad, 1960) ovako objašnjava Džejmsov prelazak sa kratke priče na novelu pa sa novele na roman, istovremeno nudeći čitaocu mogući opis Džejmsovog neobičnog stila rečenice, stila predstavljanja realnosti i događaja:

Najzad, njegov stil, sav u prepletu i spirali, i sklonost ka raščlanjavanju ljudskog karaktera i psihe, njegov istančani smisao za nijanse doživljenog i navika da proširuje naraciju višestranim dramatsko-intelektualnim zahvatom – sve je to moralo, pre ili posle, doći u raskorak sa „grubim receptom kratkoće po svaku cenu“.

Ovaj tekst, sa naslovom koji, po mom mišljenju, najbolje opisuje Džejmosovu umetnost, bio je potreban da bi naznačio osnovne odlike piščevog stvaralaštva, njegova glavna dela, forme kojima je bio sklon, teme koje su ga zaokupljale, narativne tehnike kojima se koristio. Ovaj tekst deo je temata o ovom umetniku koji sam pripremila u saradnji sa Natašom Marković koja je za ovu priliku prevela jedan tekst i ustupila na objavljivanje tri svoja eseja koja se bave odnosom Džejmsa prema likovnoj umetnosti.

U nastavku možete videti slike kuće u kojoj je Džejms živeo dok je boravio u Engleskoj (Lamb House, Rye, Sussex). Njen enterijer svedoči o dobu u kome je pisac živeo, njegovom socijalnom statusu, ali može biti i adekvatna ilustracija prostora kojima se njegovi junaci kreću, predmeta, knjiga, slika i nameštaja kojima su okruženi, a to je Džejmsu, svakako, bilo veoma bitno da kroz svoju prozu naglasi.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Pon 11 Jun - 18:02

Kapetan
Najlakše mi je reći da sam kapetan u švajcarskoj armiji. Ponekad i admiral u njihovoj nepobedivoj mornarici. Ovde u Americi sve može. U svakom slučaju, izgovarajući reč “Hauptmann,“ koju niko, a naročito oni koji ne znaju ni reč nemačkog, ne dovodi u pitanje, jednim udarcem ubijam dve muve (ali u trojstvu): sagovorniku odgovaram na pitanja: “Odakle ste? Koje ste nacionalnosti?“ i “Šta ste po zanimanju?“ Uzgred, niko me još nije optužio da sam Gerhart. Pre nego što sam izmislio švajcarsku fintu, uglavnom sam im govorio da sam iz “sovjetskog bloka,“ što, naravno, nije sasvim tačno, ali me spasava od rečenice “ja sam Rus.“ Reći da sam iz bivše Jugoslavije, sadašnje Srbije ili Borhesovog Ukbara, ne dolazi u obzir, jer sam u zemlji gde ljudi ne mogu da nađu susednu i od njih znatno veću Kanadu na mapi. Kanadski pisac Dani Laferijer, rodom sa Haitija, od koga novinari i kritičari neprestano i nemilosrdno zahtevaju da se izjasni po pitanju nacionalnog ključa, jer ne mogu shvatiti da ima pisaca, a i normalnih ljudi, koji, eto, ne pripadaju samo jednoj zemlji, tvrdi da je japanski pisac. Međutim, on se zeza, i ne trudi se da to prikrije. Jednom (nenaučni skribomanski skup u Montrealu) rekao sam mu da sam i ja japanski pisac, na šta je on, ako se dobro sećam, odgovorio da je to očigledno, kao da mi piše na čelu. Mislim da je na osnovu te dosetke primljen u Francusku Akademiju. Sve u svemu, u sažetoj formi, problem je u sledećem: mi vanzemaljci-neautohtonci-Lepenski Virci ne shvatamo da su pitanja o nacionalnom i profesionalnom identitetu američki, a možda i globalni, verbalni ritual pomoću kojeg (uglavnom) superiorni sagovornik utvrđuje moj rang u klasnoj hijerarhiji. Pa ipak, dugo sam tražio prikladan odgovor—čovek ipak, kako nalaže elementarna dotesanost, mora nešto reći, a meni dostupne varijante (prevodilac, esejista, itd.) nisu prihvatljive, jer su to izmišljene profesije. Ko je ikad sreo prevodioca na ulici? Šta je to esej? Da li Montenj ima zapaženu ulogu u popularnim TV serijama? Na sreću, pali sledeća formula (suludo istinita i sumanuta) : “Radim u Montrealu.” Kraj priče. Još uvek čekam propratno pitanje: “A šta“? Kod nas je, naravno, budući da priznajemo Pirandela kao jedini kolektivni arhetip, ovakav prostodušni verbalni balet davno prevaziđen. Niko nije nije impresioniran švajcarskim formulama. Ni duboko, ni plitko. U našem podneblju, po pouzdanom strukturalističkom šablonu, postoje, u principu, dva odgovora na svako sociološko pitanje: jedan, prihvatljiv, a drugi, da se držimo Aristotelovog logičkog plota, neprihvatljiv. Evo izabranih primera, sakupljenih u zagonetnom periodu 80-tih: “ Šta studiraš u Americi? “ “ Lingvistiku.“ (Ne znamo šta je to, ne znaju ni lingvisti, ali odgovor je prihvatljiv.) “Kod koga radiš tezu? “Kod profesorke Džejn Bergman.“ (Krajnje neprihvatljiv odgovor. Da je bar Ingmar. Pošto je reč o Americi, samo je jedan odgovor tačan: “Čomski,“ iako je dotični, još tada, bio potpuno prešaltovan na “Živ mi Todor“ bistre političke eholalije. Izluđen svim tim pitanjima, morao sam, po povratku u sjedinjeno tmurni vilajet, zatražiti stručnu psihijatrijsku pomoć, što je ovde, mislim na vilajet, neprikosnoven tabu, o kojem se priča do besvesti. Kod nas, s druge strane, psihijatrija uživa, kako mi čini (na mesečini) ugled prepakovane teme za garantovano besciljne razgovore: tragično su minula idilična vremena kad bi mi sagovornik prostački odbrusio: “Psihoterapija je samo za ludake, kao što lepo kaže Hese u Stepskom vukodlaku.“ Nažalost, u vreme ovih razgovora, početkom 80-tih godina, kad sam možda češće dolazio u autentični rimski (na teritoriji Zapadnog Carstva, nikad u Vizantiji, kojom nam stalno ispiraju mozak) grad Singidunum (ne znam kako je sada), pojedini (ne uključujem izuzetke) pripadnici mog tadašnjeg (ne)prirodnog psihosocijalnog mikrokosmosa, bezumno su obožavali slavna imena, grandiozne akademske titulama i televizijski koegzistencijalizam. Ne verujem da je moguće nabasati na takvu megalomaniju u romanima Janka Veselinovića, ukoliko kritičarima nije promaklo nešto u genotekstu, što bi rekla Juliška Kristeva. “Ko ti je psihijatar?” U nastupu razularenog ludila, suzbijam dosadnu maštu, strepeći od neminovog saslušanja: “Bjanka Klajnvulf, iz Trsta (Trst je naš!), Italijanka austrijskog porekla, lepo govori slovenački, predaje psihopatologiju nesvakidašnjeg života na univerzitetu, autor mnogobrojnih radova, doktor nauka. . .“ Odgovor je tačan, što se puke faktografije tiče, ali društveno sasvim neprihatljiv, jer sirotoj, povučenoj, skromnoj Bjanki nedostaje medijski naučni ugled koji je propusnica za televizijsku slavu. Propala bi na modnoj reviji. Primeri otmenijih odgovora su: “Frojd,” “Lakan,” (samo malograđani strepe od bauka anahronizma) i “Juliška Kristeva,“ gorepomenuta, koju ne treba brkati sa sjajnom Karen Hornaj (mnogo pametnija od Frojda, češkog cipova par ekselans), čije je prezime u našem prevodu (sa engleskog!) “Horni.“ Pretpostavljam da je prevodilac, koji očigledno ne zna za Diltaja, u lakanovsku podsvest potisnuo značenje engleske reči “horny,“ što znači “u frču,“ naročito u kontekstu Vinaverove teorije o zečevima. Na kraju, sećam se da u to vreme (opet osamdesete!) nije trebalo brzopleto, ili nepromišljeno—drugim rečima, potvrdno, odgovarati na pitanja o zaposlenju. Kada bi me pitali da li imam posao u Americi, uvek bih priznao, snebivajući se, kao da sam pred Inkvizicijom, da crnčim kao anonimni lektor za engleski jezik na univerzitetu. “Radiš? Dakle, istina je ono što se priča po Beogradu—da si propao u Americi.“
Zoran Minderović

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Pon 11 Jun - 18:03

«Limonov» Junak našeg doba
Mira Popović

Zašto je najnovije delo francuskog pisca Emanuela Karera «Limonov» postalo književni hit u Francuskoj?
Jedno lice traži pisca? Mala aluzija na naslov slavne Pirandelove drame «Šest lica traži pisca» neminovno se nameće posle uvida u najnoviju knjigu francuskog književnika Emanuela Karera «Limonov», koju je objavila pariska izdavačka kuća «P.O.L». Eduard Venjaminovič Savenko, alijas Limonov, toliko je nesvakidašnja, originalna i, naravno, kontroverzna ličnost, a njegov život neobičan, uzbudljiv i bogat, da je skoro neminovno bilo da ga se neki pisac dočepa. Karer (53 godine) učinio je to posvetivši Limonovu blizu 500 stranica svoje dvanaeste knjige, četiri godine posle objavljivanja autobiografskog «Ruskog romana», i na tragu saznanja da je Rusija, koju poslednjih desetak godina redovno posećuje, «neverovatan romaneskni rezervoar», deo sveta «kao stvoren za vanserijske sudbine». Mesec dana posle objavljivanja «Limonova», utisak je da je to knjiga o kojoj se ove književne jeseni u Parizu najviše govori. Kritičari je nepodeljeno hvale, a njen junak, nama po svrstavanju na stranu Srba tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji naročito poznat, ponovo je oživeo u sećanjima Francuza među kojima je živeo osamdesetih godina prošlog veka. Zanimanje za Limonova, onog stvarnog, živućeg, čak, čini se, nadvisuje zanimanje za knjigu i njenog autora.

Ruski Džek London
Eduard Limonov nije ono što nazivamo «pozitivnim likom», što nikako ne znači da takav kakav je, i kakvim ga je Karer prikazao, nema sjaja. Dugačak je spisak poglavlja njegovog života: avanturista, pesnik, bandit u mladosti u rodnoj Ukrajini (rođen je 1943. godine u Dzeržinsku), emigrant u Njujorku, gde je bio i klošar i sobar kod jednog milijardera i gde je iskusio bludne noći spavajući naizmenično sa muškarcima i ženama (sjaj i bedu njujorškog emigrantskog života opisao je u kultnoj knjizi kod nas prevedenoj pod naslovom «To sam ja, Edička»), pa pisac u modi i saradnik komunističkih i levičarskih glasila «Imanite» i «Idiot internacional» u Parizu, «usijana glava» u ratovima na Balkanu, povratnik u Moskvu (posle 1989) i osnivač zabranjene «Nacional-boljševičke» partije, zatvorenik u Lefortovu, gde je (do jula 2003) odležao petnaest meseci pod optužbom za krijumčarenje oružja, pripremu terorističke akcije u Republici Altaj i pokušaj državnog udara u Kazahstanu… Danas, u 68 godina, aktivan je buntovnik protiv režima Putin-Medvedev, poštovan od demokrata u svojoj zemlji i rešen da se iduće godine predstavi na predsedničkim izborima u Rusiji…

Da bi ga što vernije oslikao, Karer koristi i reči «protuva», «varvarin», «bandit», «ruski Džek London» ili «ruski Bari Lindon», ali ga opisuje i kao nekog ko vodi «herojski život», ko se «nikad ne žali» i «nikad ne savija». «Svakako nisam imao nameru da od njega učinim heroja», kaže Karer, «ali Limonov inkarnira herojski način življenja. To je osoba zaljubljena u svoju sudbinu. Zapravo, čitavog svog života ostao je veran predstavi koju je o sebi stvorio kao dečak, čitajući Aleksandra Dimu i Žila Verna.»

I pošto u knjizi govori i o sebi, pišući u prvom licu jednine i poredeći stavove Limonova sa svojim odrastanjem i vaspitanjem (i on je, u istom uzrastu bio zanesen musketarima i svetom Žila Verna), dodaje: «To je upravo suprotno predstavi koju sam ja sebi stvorio o životu tokom kojeg smo, čini mi se, zavetovani da se menjamo, da prevaziđemo dečje ideale. Na pitanje: šta je to junak i šta znači biti čovek, Limonov daje stereotipan i detinjast odgovor i u tome, u toj vernosti sebi, ima, moram da priznam, nečeg lepog i dirljivog». Iako pretenduje da ne zna da li je Limonov heroj ili baraba («on sebe vidi kao heroja, možemo ga smatrati protuvom, a ja se uzdržavam od suđenja», piše Karer), nema nikakve sumnje u ponesenost Karera neobičnom ličnošću Limonova.

Karer poznaje Limonova. Upoznao ga je još daleke 1983. godine, kada ga je kao mladi novinar intervjuisao posle objavljivanja u Parizu njegovog «Dnevnika gubitnika». U to vreme Eduard Savenko uživao je u gradu na Seni reputaciju kultnog andergraund pisca. Pank ubeđenja budućeg junaka svoje knjige otkrio je, kako se sada seća, prilikom davnašnje posete roditeljima, kada je u njihovoj biblioteci pronašao roman «To sam ja, Edička» (u Francuskoj objavljen pod naslovom: «Ruski pesnik više voli velike crnce»). Bila je to knjiga koju je Limonov poslao Karerovoj majci s posvetom «Za Elen Karer d’Enkoz, od književnog Džonija Rotena» (pseudonim Džona Lajdona, bivšeg pank pevača grupe «Seks pistols» i vođe pank pokreta u Engleskoj — prim. M.P). Uvaženi akademik i istoričar, Karerova majka je knjigu prokomentarisala kao «pornografsku i dosadnu», ali je sin, ipak, otišao s njom u džepu.

Susret sa Karadžićem
Majka Emanuela Karera, inače je stručnjak za Sovjetski Savez, a njen otac je Gruzijac. Kao mladi autor Karer se dugo uzdržavao da zagazi u atar svoje neprikosnovene majke, da bi poslednjih godina često putovao u Rusiju, tražio i nalazio inspiraciju za svoje knjige. Tu je ponovo sreo i Limonova.

Preko lika Limonova, Karer je pružio i pregled novije ruske istorije i istorije Evrope posle rušenja Berlinskog zida i utoliko je njegova knjiga složenija, celovitija i današnjem čitaocu bliža i zanimljivija. Napisana je živo, čita se u dahu, kao avanturistički roman. U njoj se često sreće i sam autor koji, kao što rekosmo, o sebi piše u prvom licu jednine, iznosi svoje poglede na savremenu istoriju, dileme i teškoće da zauzme stav u odnosu na složene situacije poput, na primer, rata u bivšoj Jugoslaviji. On tako, pored ostalog, konfrontira viđenje Srba kao isključivih krivaca za poslednje ratove na Balkanu sa fleksibilnijim stavovima o složenosti situacije na terenu i istorijskom nasleđu. Opisuje i čuveni snimak Bi-Bi-Sija na kojem je Limonov prikazan kako razgovara sa Radovanom Karadžićem, a potom puca iz mitraljeza na opsednuto Sarajevo. Kada je ponovo pogledao snimak — zbog kojeg neki smatraju da Limonova treba optužiti za ratni zločin — «ohladio se i napustio je pisanje knjige tokom više od godinu dana». Na njenim stranicama sada se može pročitati da je taj prekid nastupio «ne toliko što se na snimku vidi moj (Karerov) junak kako čini zločin — istina, ne vidi se ništa slično — već zato što je smešan»… i opis Limonova kao «klinca uživljenog u ulogu jakog momka».

Limonov danas živi u Moskvi. Bezmalo sedamdesetogodišnjak, redovno organizuje demonstracije u prilog sloboda okupljanja i izražavanja, sukobljava se sa policijom, biva zatvaran. Zagovornik spoja ekstremno levih i ekstremno desnih stavova, nostalgičan za Staljinovim vremenom kada je, prema njegovom mišljenju, društvo bilo najstabilnije, sebe smatra «jednim od najzanimljivijih političara u Rusiji» i «brojem jedan opozicije». Ako bi došao na vlast, rekao je u intervjuu koji je početkom septembra objavio nedeljnik «Poen», izgradio bi novu rusku prestonicu «u Sibiru, recimo», a Kremlj bi ukazom pretvorio u muzej.

Zanimljivo je da je Limonov, opšte smatran talentovanim piscem i pesnikom (prevodio ga je i Brodski), izgleda digao ruke od pera. «Romansijer u meni ustupio je mesto mnogo zanimljivijim stvarima, jer roman je primaran žanr, prelazna etapa. A pisanje poezije je samo dranje, divlji krik, nema ništa zajedničko s profesijom», rekao je u istom intervjuu. Da li će njegovi čitaoci biti time razočarani, nemoguće je reći, barem ne sa pouzdanošću koja važi za sud da on, kao lik knjige Emanuela Karera, oduševljava francusku publiku. Ko zna, možda će još veću slavu steći na filmskom platnu, ako Karerova vrlo «filmična» knjiga bude ekranizovana. Razmišljanje nije bez osnova, jer su mnoga Karerova dela filmski adaptirana, a jedno — «Školsko zimovanje» — dvostruko je nagrađeno: prestižnim književnim priznanjem «Femina» (1995) i nagradom žirija na Kanskom festivalu (1997).


Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11110

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Misli rađaju patnju


PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   Pon 11 Jun - 18:12


Viktor Hara (Victor Jara, 1932-1973) bio je slavni, najslavniji čileanski narodni pevač i pesnik, pozorišni umetnik, pisac i predavač. Bio je član Komunističke partije Čilea, bio je više puta hapšen, praćen i maltretiran, i onda je potpuno prionuo da pomaže Salvadoru Aljendeu, prvo u predizbornoj kampanji, zatim na vlasti. Sa još dvojicom je priredio staru revolucionarnu pesmu Venceremos (Pobedićemo) da bude himna Aljendeove partije. Viktor Hara nije bio političar: njega je zanimala kultura, njena dostupnost, njena razumljivost, mogućnost da se muzikom komunicira i da se u muzici sretnu misli. To je u Čileu i u celoj Južnoj Americi svakako uspeo još za svoga života. Njegov rad je uistinu obeležio kulturni preporod koji je pratio socijalne projekte vlade.

Tri godine je socijalistički program predsednika Aljendea, sa nacionalizacijom, uređivanjem kredita i privilegija za seljake, poboljšavanjem radničkog položaja, javnih službi i socijalne zaštite nervirao oligrahiju, veleposednike, vojsku, Amerikance – svakoga. Aljende je imao malo saveznika, i među njima je bio i Fidel Kastro. A onda je došlo do najgoreg. Posle iscrpljujućih štrajkova moćnih sindikata, plaćenih sa strane – kao što je bio štrajk kamiondžija, izveden je puč, za koji su Amerikanci znali, ali nisu obavestili legalno izabranu vlast: docnije su objašnjavali da se nisu hteli mešati u “unutrašnje stvari” Čilea. Aljende je ubijen 11. septembra 1973. u vojnom puču u predsedničkoj palati u Santjagu de Čile. Verzija koja danas važi je da se Aljende ubio puškom koju je dobio od Kastra, kada je postalo jasno da je neposredna meta vojnika koji su zauzeli palatu. Viktor Hara je uhapšen verovatno narednoga dana, i odveden na stadion, na kojem je već bilo više hiljada “sumnjivih” građana. Na stadionu su oficiri i vojnici samovoljno birali i mučili pojedince pred drugima – sem odabranih pojedinaca, za koje je bilo pripremljeno nešto gore. Ceo stadion je zapravo ponajviše bio ispunjen ljudima koji su nešto značili, javnim službenicima nove vlade, kulturnom i umetničkom elitom, profesorima, intelektualcima, specijalistima svih opredeljenja. Vojne diktature tačno i unapred znaju ko bi im mogao najviše smetati. Viktor Hara je među njima, kao simbol drugačije politike i kulture, bio istaknuta meta. Svedoci su preneli strašnu sliku višednevnog mučenja: slomili su mu prste, pa rebra, premlaćivali ga, vređali, ponižavali, ismevali. Pre nego što više nije mogao ni da stoji ni da sedi, napisao je još jednu pesmu , strašnu optužbu protiv fašizma, koju su preživeli prijatelji izneli sa stadiona. Viktora su odveli sa stadiona, ne zna se da li živog ili mrtvog. Nekoliko dana kasnije, njegovo telo je bačeno kraj puta u predgrađu Santiaga. Njegova žena je obaveštena, i imala je neočekivanu privilegiju da dobije iz mrtvačnice telo svoga muža. Na obdukciji su u njegovom telu našli 44 metka. Neki svedoci tvrde da su pred kraj oficiri igrali ruski rulet, i da je negde pri četvrtom metku Viktor Hara usmrćen. Smatra se da je Viktor Hara ubijen 15. ili 16. septembra 1973. Imao je četrdeset godina, nekoliko dana do četrdeset prve. Ove nedelje bila je četrdesetogodišnjica njegove smrti.

Viktor Hara je jedna od više hiljada žrtava vojne diktature, koja je trajala do 1990. 1998, Pinočea na zahtev čuvenog španskog sudije Garsona nije izručila Velika Britanija. Tek 2004. je čileanski sudija proglasio bivšeg diktatora sposobnim za suđenje, i proces je započeo, ali je Pinoče umro 2006. Među desetinama zločina je i 28 miliona dolara koje je diktator nakrao… Mnoge žrtve su do danas ostali nepopisane, a mnoga tela nisu nikada nađena. Bar dvojica ubica Viktora Hara srećno i veselo žive u SAD, i američka država neće da ih izruči. Nekima od ubica je u Čileu suđeno 2003, nekima 2009. Udovica Viktora Hara, Engleskinja Džoan Terner, još i danas vodi fondaciju koja nosi njegovo ime, i bori se za suđenje preostalim ubicama svog muža. Napisala je biografiju svog muža, i godinama skupljala snimke, koji su u Čileu bili zabranjeni ili uklanjani sve do kraja diktature. Stadion u Santjagu danas nosi njegovo ime. Pre nekoliko dana, 12. septembra je tu bio koncert Brusa Springstina, koji već odavno nije sveamerički dečko, već ostareli zastupnik američkih radnika. Springstin je na španskom pevao možda najpopularniju pesmu Viktora Hara Ne pevam zbog pevanja, koja se često navodi kao Manifesto, po ploči na kojoj je snimljena.

Viktor Hara je svakako najslavniji predstavnik “nove čileanske muzike”, pokreta koji je označila Violeta Para, koja je izvršila samoubistvo 1967. Viktor Hara je izvesno bio njen nastavljač. Učio je od nje, dobijao njena uputstva gde da traži tradicionalnu muziku. Istraživanje tradicije i davanje političkog značenja toj tradiciji ključno je za ovaj pokret. Viktor Hara je imao sjajan glas, i bio je haotično, ali dobro obrazovan – između ostalog odličan muzičar. Poreklom iz siromašne seoske porodice, uništene alkoholom i bedom, našao se prvo u katoličkom seminaru, a onda u vojsci, i na kraju i na školama. Njegov pozorišni rad bio je vrlo cenjen. U doba kada su ga ubili, bio je predavač na tehničkom fakultetu.

Danas je teško zamisliti koliko je muzika Viktora Hara bila prisutna u delu sveta u kojem živimo, i koliko je blisko bilo osećanje povezanosti sa Čileom. Vesti o štrajkovima i mukama Aljendeove vlade bile su svaki dan na prvim stranicama i u televizijskim novostima. Kada je Aljende pao, jugoslovenske vlasti su dale mogućnost studiranja i života većem broju čileanskih studenata, sa kojima smo onda imali sjajnu priliku da kritikujemo režim koji im je pomogao da prežive. Doba kada su jedna za drugom padale preostale evropske, uglavnom mediteranske diktature – grčka, portugalska i španska – označilo je neprekinuto destabilizovanje južnoameričkih država. Pesme Viktora Hara su za dobar deo evropske omladine bile motiv za angažovanje, bar jednu deceniju.

Viktor Hara je za sobom ostavio veliko delo. Već prvim svojim pesmama izazvao je zanimanje cenzure – posebno pesmom La beata (“Blažena”), o ženi koja se zaljubljuje u svog ispovednika. Pevao je pesme drugih autora, kao što je Basta, ya! (“Dosta više!”) Atahualpe Jupankija, koja je danas planetarni poklič ugnjetavanih, ili “Komandant Če Gevara”. Za Čea je, posle njegove smrti, sam napisao pesmu El Aparecido (“Prikazanje”), u kojoj se Če ne spominje zbog cenzure. Njegove su pesme uglavnom nežne, intimne, i društvena poruka je zato još moćnija. Takva je, recimo, pesma o Kamilu Toresu, kolumbijskom profesoru teologije i sociologije, koji je prebegao u gerilu i bio ubijen u prvom okršaju. Za njim je ostala čuvena izreka: “Da je Isus Hristos živ, danas bi bio gerilac!” Pisao je muziku i pevao pesme Pabla Nerude, koji je umro samo nedelju dana posle njega, možda uz pomoć hunte. Godinu dana ranije, na dodeljivanju Nobelove nagrade Pablu Nerudi, Viktor Hara je pevao i svirao. Među njegovim angažovanim pesmama, verovatno je najlepša Pravo da se živi u miru, koja se odnosi na rat u Vijetnamu. Kada bih morala da biram, bez svake sumnje bih izabrala Sećam te se Amanda, baladu o radničkoj ženi. Kao i većina njegovih pesama, praćena je samo gitarom. Amanda po kiši dolazi pred fabriku da u pauzi na pet minuta vidi svog Manuela. Manuel odlazi da se bori u planine, i nema ga više.

“Ono što vidim, nisam nikada pre video, ono što sam osećao, ono što osećam, rodiće trenutak…”: poslednje reči koje je Viktor Hara zapisao na stadionu.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Aleja kulture nas vodi...   

Nazad na vrh Ići dole
 
Aleja kulture nas vodi...
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljudi koji žive na vodi
» Vežbanje u vodi
» Ukusna jela spremljena na vodi
» Lepenski Vir
» Pop art
Strana 6 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-