Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Stefan Milenković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Stefan Milenković   Sub 19 Maj - 15:37

Рођен је у породици Зорана Миленковића, виолинисте, и Лидије Кајнацо, пијанисткиње италијанског порекла.[1] Прве часове виолине давао му је отац још кад је имао три године. Три године касније имао је први наступ као солиста са оркестром.[2] Године 1984. отпочела је његова интензивна музичка каријера. Од петнаесте године је живео у Италији, одакле је пореклом његова мајка.[3] Свирао је за америчког председника Роналда Регана на Божићном концерту у Вашингтону 1987. и за совјетског председника Михаила Горбачова у Београду 1988. године. Године 1991. слушао га је папа Јован Павле Други. Свој хиљадити наступ имао је 1993. године у Монтереју у Мексику.

Након што је 1994. као најмлађи дипломац дипломирао на Универзитету уметности у Београду позван је да студира на Школи Џулијард у Њујорку, где је радио са Дороти Делеј, а од 2003. године и предавао.[4] Наставио је да изводи бројне концерте и 2000. године постао је изборни члан Перлмановог музичког програма. Године 2003. именован је за дописног члана Школе Џулијард.[5]

Стефан Миленковић је професор на факултету музике Универзитета Илиноиса у Урбани и Шампејну, одсек гудачких инструмената.[6] Такође је од 2012. гостујући професор на Факултету музичке уметности у Београду.[7]

Стефан Миленковић свира виолину Giovanni Battista Guadagnini из 1783. године.[8] Његов млађи брат по оцу, Теофил Миленковић такође је успешан виолиниста
Jaroslav Kozian International Violin Competition (бивша Чехословачка) - прва награда
Rodolfo Lipizer Competition (Италија) - прва награда
Ludwig Spohr International Violin Competition (Немачка) - прва награда
International Paganini Competition (Италија) - друга награда
Tibor Varga Competition (Швајцарска) - друга награда
Yehudi Menuhin Competition (Уједињено Краљевство) - трећа награда
Queen Elisabeth Music Competition (Белгија) - дванаеста награда








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Stefan Milenković   Sub 19 Maj - 15:40

Postaću otac kad deci budem mogao da poklonim dovoljno vremena i pažnje
Posle intimnog venčanja na plaži na Ki Vestu 2014. Stefan Milenković (39) i njegova supruga Gorica Grozdanić odlučili su se na reprizu svečanog čina za porodicu i prijatelje. Odlučni u nameri da svoju sreću podele s najbližima, violinista sa svetski uspešnom karijerom i gitaristkinja organizovali su drugo venčanje i svadbeno veselje u San Pjetro in Karijanu u blizini Verone.

– Kako su naši roditelji emancipovani, nisu nam zamerili što ih nismo pozvali kad smo sklopili brak na najjužnijoj tački Sjedinjenih Američkih Država, na Ki Vestu, bez prisustva svedoka. To je bila naša želja i oni su je poštovali. Još tada smo imali plan da priredimo i drugo venčanje na kom bi bile i naše porodice – otkriva Stefan za “Gloriju” i nastavlja: – Slavlje smo upriličili u San Pjetru in Karijanu 2. jula 2016. Napravili smo genijalnu žurku koja je bila sve samo ne klasično svadbeno veselje. Moj mlađi brat Filip, koji je diplomirao slikarstvo i svira bubnjeve u četiri benda, doveo je dva di-džeja koji su sa pločama iz sedamdesetih stvorili odličnu atmosferu. Bilo je predivno. Mala intimna večera, potom ples. Nismo imali sveštenika, ali smo zato bili obučeni kao mladenci.
Iako je, poput Gorice, i njegova prva supruga Ana Aznavurijan bila iz muzičkog sveta, Milenković tvrdi kako partnerke nije birao po profesionalnoj bliskosti s njim.

– Nikada nisam smatrao da moja devojka ili supruga mora da se bavi muzikom. Štaviše, bilo je u mom životu onih koje nisu imale nikakve dodirne tačke s njom, čak su bile i nemuzikalne. Privlačila me je raznovrsnost, kada devojka drugačija. A ono što uvek očekujem od partnerke jeste da ima razumevanja za ono čime se bavim. Gorica je diplomirala gitaru, ali je potom završila i školu za biznis i shvata sve aspekte ovog posla, koji nimalo nisu laki. Ja sam na putu skoro dvesta dana u godini, što znači da često nismo zajedno. Treba to prihvatiti. Pripreme za koncert, putovanja i vežbanje lakše podnosim ako je uz mene osoba koja me podržava. To definitivno ne može biti neko ko ima standardni posao od devet do pet.

Pored obostranog razumevanja i poštovanja, gitaristkinju poreklom iz Banjaluke i violinistu spaja i strast za adrenalinskim sportovima, među kojima skakanje s padobranom zauzima specijalno mesto.

– Možda je Gorica u poslednjih nekoliko godina zapostavila padobranstvo, ali u biografiji ima skoro sto skokova, a ja šest stotina. Oboje volimo i motore. Prvi put sam Ameriku prokrstario na motoru sam, drugi put s njom u društvu. Ona je vozila svog dvotočkaša, a suludo je bilo što je pre toga sa njime prešla sto kilometra. Pamtim, spremili smo torbe i ja sam je pitao: “Jesi li sigurna da to želiš? Mnogo je to sati vožnje, osam-devet dnevno. Sedi iza mene, voziću ja”. Odgovorila je: “Ne, ja idem svojim motorom”. Prvih desetak dana joj je trebalo malo da uhvati ritam, da uđe u formu, ali onda je sve bilo besprekorno. Iskreno, ona, kao i ja, nije skroz normalna.

Bez obzira na to što vodi dinamičan stil života ispunjen putovanjima, nastupima i ekstremnim sportovima, Stefan sve češće razmišlja o potomstvu.

– Naravno da mi je to na pameti, to je prirodno, ali za sada ništa ne planiramo na tom polju. Nisam siguran da bih trenutno mogao da se posvetim vaspitavanju i podizanju klinaca. Postaću otac kad budem siguran da deci mogu da poklonim dovoljno vremena i pažnje. U čemu je poenta ako tate nikad nema. Voleo bih da budem roditelj, a ne da se samo tako zovem. Sad, da li sam spreman da budem otac, ne bih smeo da tvrdim, ali osećam se spremnijim nego ranije. Imao sam utisak, pokušaću da pronađem pravu reč, da dosad nisam bio pogodan. Deca su divna, smisao su života, i ja na njih gledam kao na potencijal koji naš svet može učiniti boljim.
Pored neverovatnog talenta i dečačke šarmantnosti, srpski violinista poseduje besprekorne manire. Bivšoj supruzi, čelistkinji Ani Aznavurijan, s kojom je u vezi i braku bio deset godina, uputio je čestitke kada je čuo da se porodila.

– Ana danas ima dvoje dece. Naravno da sam je zvao. Ostali smo u veoma korektnim odnosima. Upoznali smo se kad smo bili veoma mladi i proveli deceniju zajedno. To je dugačak vremenski period u kojem se ljudi menjaju, posebno ako se nalaze u dvadesetim godinama.

Razmišljanja s dvadeset i trideset godina nisu ista. Došlo je do udaljavanja, i kada se prisetim tog vremena, ne bih ja tu mnogo toga menjao, i ne mislim da je bilo šta bilo greška. Ona ima svoj život, ali i dalje smo ljudska bića, i tako treba da ostane, iako razlaz veoma lako zatruje odnose dvoje ljudi. Ranjivi smo, a rastanci često znaju da budu bolni i tužni. Ali, ako uspete da suzbijete ružno i sećate se samo lepog, sve može proteći civilizovano i dostojanstveno.
Pošto mu je violina posle skoro četiri decenije druženja postala najbolja prijateljica, ne pada mu teško da vežba satima svakog dana.

– Da li sam se zbog nečega pokajao? Pa, nisam. Sada je prekasno za to. Violina i sviranje su sastavni deo moje ličnosti i nisu izbori koje sam napravio kad sam imao neku odgovornost ili zrelost, recimo sa 18 godina. Ipak, da mogu da vratim vreme, malo bih sve usporio, pogotovo u tim najmlađim godinama. Fokus bi bio na usavršavanju i izgrađivanju violine i muzike, školi i normalnom životu. U suštini, nikad nije kasno da se doda gas do kraja, a sad, da li će to dati maksimalni efekat, to čovek ne može da zna. Ja sam sa devet godina već svirao 100 koncerata godišnje. To bih možda malo drugačije postavio, dok, s druge strane, ostatak mog života verovatno ne bi izgledao ovako. Kriva vremena je relativna. Kad god se neko pozabavi temom šta bi bilo kad bi bilo, dolazi se do paradoksa. Ako pomeriš jednu kockicu ili zarez, sve može da ima potpuno drugi tok.

Prve note Stefan je odsvirao na klaviru. Posle pet dana otac mu je doneo violinu. Sa tri godine je uveliko nastupao, sa šest je odneo pobedu u Češkoj, potom je svirao za papu, Ronalda Regana, Mihaila Gorbačova.

– O najranijem detinjstvu znam po onome što su mi pričali roditelji. Pokušao sam sa klavirom, trajalo je pet dana, videli su da me kao struktura i mehanika ne privlači, pa je otac rekao: “Okej, hajde da probamo s violinom”. Da, zvuči suludo i skoro nemoguće. Da li je bilo prerano? Pa, i jeste, i nije. Ukoliko vas to interesuje, pet minuta dnevno sviranja nije strašno. Mnoge moje kolege su počele sa nekoliko minuta vežbanja dnevno. Violina je veoma komplikovana. Potrebne su godine da bi se savladala, zbog čega nije loše krenuti u ranom detinjstvu.

Uspešan pedagog svoje učenike usmerava da krenu pravim putem i uči ih da najpre budu dobri ljudi, pa tek onda dobri violinisti. Stefan predaje na Univezitetu Ilinois u Čikagu.

– Nikada nijednom studentu nisam rekao da nema talenta. To je surovo i nepotrebno, a ne može ništa da promeni. Ne treba osuđivati nešto što ne može da se promeni, bez obzira na to koliko je tačno. Moj posao je nadgledanje da studenti pronađu svoj put i rade ono što vole i prema čemu osećaju strast. Da li je to violina, nije toliko ni bitno. Moj je zadatak da im pomognem. Prvo se radi sa osobom, pa tek onda sa violinistom. Dalje zavisi od njihove motivacije.

/Ivana Šaronjić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Stefan Milenković   Sub 19 Maj - 15:40

Ne mrzim bivšu suprugu
Slavni violinista Stefan Milenković otkriva zašto njegov brak s Anom Aznavurijan nije mogao da opstane, priznaje da između njega i bivše supruge danas ne postoji mržnja, ali i da sebi ne može da priušti emotivne oscilacije
Slavni violinista Stefan Milenković (33) održao je nezaboravan koncert 22. oktobra u Beogradskoj filharmoniji i pred publikom koja je karte za ovaj spektakl kupila mesecima ranije s nestrpljenjem očekujući da čuje maestralnog virtuoza. Umetnik je u srpskoj prestonici ponovo nastupio 6. novembra kada je prisustvovao proslavi upriličenoj povodom tri decenije klasične muzike, a 25. decembra će na scenu izaći sa čuvenim gitaristom Vlatkom Stefanovskim. Uspeh na poslovnom planu ovog markantnog muškarca koji nakon razvoda ponovo intrigira brojne dame, nije nimalo narušen rastankom od čelistkinje Ane Aznavurijan s kojom je bio u sedmogodišnjem braku. Uprkos razvodu, bivši supružnici ostali su u prijateljskim odnosima, a Milenković ističe kako ni sam nije siguran da li je ljubav ponovo kročila u njegov život, pošto takvo osećanje nije moguće objasniti. U ekskluzivnom intervjuu za Story, Stefan otkriva kako se u njemu spajaju neverovatne krajnosti koje ga podjednako motivišu i priznaje da se u ljubavi predaje do kraja svog bića.

Story: Da li danas osećate posledice zato što ste kao dečak morali da propuštate brojne vragolije i često toplinu porodičnog doma menjali za hotelski smeštaj?

- Dok su se moji vršnjaci igrali, morao sam da vežbam, ali s druge strane, kada su oni išli u školu, ja sam obilazio svet, igrao video-igre i posećivao radnje sa igračkama u raznim zemljama, što su u tom momentu bile beneficije. Ipak, imao sam relativno normalno odrastanje, a kada je reč o školi, dosta sam izostajao sa nastave i učio na putovanjima.

Story: Da li vam je bilo teško zbog toga što ste od najranijih dana bili izloženi javnosti i koliki pritisak to nosi sa sobom?

- To ponekad umora. Napregnem se i pomirim sa sudbinom kada sam na ovim prostorima jer je u Srbiji to specifično i preterano. Ne znam da li bih voleo da tako živim i verovatno bi mi brzo dosadilo. U Americi je situacija drugačija i medijska pažnja usmerena je jedino pred koncert. Taj način života mi ne prija. Ne volim da pazim gde idem i kako se oblačim jer su to psihoze koje nisu deo moje ličnosti. Nikada nisam želeo da budem celebrity.

Story: Jesu li vam roditelji pomagali da vas slava koju ste doživeli kao dete ne ponese u periodu odrastanja ili vam to jednostavno nikada nije bilo blisko?

- I jedno i drugo. Imam takmičarski duh i postojanost u radu, što je oduvek bila moja prednost. Roditelji su me pre svega orijentisali na rad. Malo sam ekstremista u tom smislu, pa dok radim ne mislim ni na šta drugo, ali kada završim, volim da se probudim i ne razmišljam o violini, tada mi je potrebna distrakcija.

Story: Sa klavira ste prešli na violinu kada ste imali dve i po godine, uz pomoć oca Zorana, takođe violiniste. On je deceniju i po ostao vaš učitelj, da li vam je to bila otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?

- Mislim da nije bilo lako, pogotovo za njega. Treba naći pravi balans između discipline i strogoće, a on je bio odličan u menadžmentu normalnog života i balansiranju svih drugih stvari. Ozbiljno sam shvatao violinu, taj trening je bio naporan, ali mi nije padao teško. Jednostavno sam srastao s tim, želeo sam da sviram dobro, a to je podrazumevalo vežbu. Kada sam dobio prvi aplauz, uvideo sam da mi ide, a posle toga sve je bilo lakše.

Story: Da li je između vas i vašeg tri godine mlađeg brata Filipa, slikara i bubnjara, postojalo rivalstvo?

- Mi smo oduvek bili bliski i rivalstvo nije postojalo. On je išao u drugu školu, a i svoju karijeru usmerio je u drugom pravcu. Verovatno je među nama bilo nekih emocija koje je trebalo balansirati, ali ništa više u odnosu na druge ljude. S njim sam najbliži od čitave porodice.

Story: Što svirate kad ste dobre, a što kad ste loše volje?

- Kada sam dobro raspoložen, sviram violinu, a ako nisam, isto sviram violinu. (Smeh) Najčešće ne sviram ništa. Ne razmišljam na taj način i sebi ne mogu da priuštim oscilacije kada je reč o mom emotivnom stanju i radu.

Story: Da li ikada slušate narodnjake i odlazite li u kafane?

- Zavisi od toga kako se osećam, nekada mi se sluša džez, drugi put etno ili ambijantalna muzika… Što se tiče narodnjaka, kod nas ta muzika ima negativnu konotaciju, ali ona je u stvari etno, a to je karakteristika svake zemlje na svetu. Ne mogu da kažem kako tražim narodnjake i idem na mesta na kojima se oni slušaju, ali nekada se i tu nađem. Međutim, nemam potrebu da zadovoljavam taj deo moje ličnosti.

Story: Čini se da volite sportove koji podižu adrenalin, skačete padobranom, upražnjavate jogu, a trenirate i borilačke sportove? Možete li za sebe da kažete kako ste čovek kontrasta?

- Padobranstvom se opuštam od joge. (Smeh) Oduvek su me zanimale nindže, sviđalo mi se njihovo odelo, a kasnije sam u Njujorku upoznao majstora borilačkih veština koji me je trenirao i uživao sam u tome. Padobranstvo je ušlo u moj život pre tri godine, ni sam ne znam kako. Plašio sam se visine, ali sam se vremenom od tog straha definitivno izlečio. Imam 320 skokova, a skačem i dalje. To je jedinstven i neopisiv osećaj i često se zapitam kako je ljudskim bićima uopšte dostupan jedan takav san u kome učestvujete i živite. Jednom sam odlučio da skačem pred sam zalazak sunca i to da legnem na leđa i tako padam. Bilo je magično, uživao sam u divnom pejzažu okupanom u bakarnu boju, a pošto sam gledao nagore, već su se videle zvezde i Mesec. Pomislio sam da mi neće biti žao ako u tom trenutku umrem. Za razliku od padobranaca, ljudi žive u iluziji kako mogu da kontrolišu način i vreme smrti i da bezbednim življenjem mogu da odgode krajnji trenutak. U suštini, to je nemoguće i na takve stvari ne možemo da utičemo. Ja sam to prihvatio, vreme na ovoj planeti je limitirano, pa nastojim da to proživim maksimalno, a ne da bitišem u strahu i da mi kvalitet življenja bude slab.

Story: Da li ste plahovit čovek ili imate blagu narav?

- Dosta sam izbalansiran. Definitivno imam temperament, ali sam isto tako sposoban i da kontrolišem svoje emocije.

Story: Jeste li emotivni i šta ste sve spremni da uradite za ženu koja vam je u određenom momentu važna?

- Bez dama u našem životu nema ništa i žene su mnogo kompletnije od nas muškaraca. Mi možda znamo da se usredsredimo na neke druge stvari, ali žene su od vitalnog značaja. Najveća mana muškaraca jeste to što misle da su superiorni, ali istina je da smo mi na jednom nižem stepenu razvoja i uvek ćemo biti.

Story: U kakvom ste danas odnosu sa bivšom suprugom Anom Aznavurijan? Kada ste shvatili da vaš brak nema budućnost?

- Uvek sam za civilizovan odnos među ljudskim bićima, bez obzira na sve što se desilo. Imali smo fin brak, ali zbog našeg poslovnog ritma nije bilo moguće da ostanemo zajedno. Ako želite tradicionalan brak, ne možete imati dvoje koji se bave netradicionalnim zanimanjem i stalno putuju. To može da se održi jedno vreme, ali u suštini nije izvodljivo. Nije posredi ništa lično s tom osobom, u pitanju su okruženje i dinamika života. Mi smo danas u normalnim, prijateljskim odnosima. Ne mrzim tu osobu, kao ni ona mene. Shvatam da mnogi ljudi koji su emotivni mogu da se osećaju povređeno i uvek za sve krive drugu stranu. U tom slučaju, takvu osobu zaista možete lako da povredite jer je ranjiva, tada sve postaje veoma negativno, ali ne mora da bude tako.

Story: Da li ste trenutno emotivno ispunjeni?

- Kao i u muzici, u tom slučaju može se pričati o tehnici, ali u suštini nemoguće je pričati o samoj umetnosti i objasniti šta stoji iza neke slike ili nastupa. Isto tako, nemoguće je objasniti i ljubav.

Story: Kome se pravdate i umete li da kažete izvini kada pogrešite?

- Umem da kažem izvini, pošto mislim da bi to čovek trebalo da nauči jer mora umeti da sebi prizna greške. Lepo je rekao Mark Tvejn: Stvari koje nas najčešće dovode u nevolju, nisu stvari koje ne znamo, nego one koje mislimo da znamo sigurno i koje nisu tačne. To mi padne na pamet pre nego što nešto kažem ili se zalažem za nešto, pa uvek dobro razmislim da li je to stvarno tačno.

Story: Da li ste zadovoljni proteklim koncertom u Beogradskoj filharmoniji i koliko se radujete dolascima u Beograd?

- Bilo je fenomenalno i Kolarac poseduje intimnu atmosferu idealnu za muziciranje. Međutim, za mene je poseban doživljaj da sviram pred beogradskom publikom jer poznajem mnogo ljudi i pre samog početka vlada atmosfera koja me bodri i pomalo plaši.

Story: Imate li, poput nekih inostranih zvezda, listu želja kad negde nastupate?

- Nemam. Smatram da nekada ti zahtevi imaju više veze sa željom da se osećate kao poznata i važna ličnost, nego sa samom potrebom da u sobi imate dvesta vrsta voća, paštetu, ćurku na ražnju... Ko će to da jede?! Jednom sam u Americi iz zezanja tražio sniker bar i menadžer mi ga je obezbedio. Bila je to odlična fora, ali svuda prvo dolazim zbog sviranja, a ne da bih jeo.

Story: Planirate li da posle koncerta odete na odmor ili se vraćate obavezama?

- Vraćam se u Ilinois gde radim kao profesor violine na Univerzitetu Ilinois, a u Beograd ponovo dolazim 6. novembra kada ću nastupiti u Sava centru povodom trideset godina ozbiljne muzike. Posle toga idem nakratko u Ameriku, a potom se vraćam u Evropu gde ću sa Radio televizijskim orkestrom Slovenije svirati u Ljubljani i Trstu.

Story: Jeste li strog profesor svojim studentima?
- Zahtevan sam, ali sve to nekako stavljam u ambalažu humora jer je moja ličnost takva. Oni osećaju kako želim da im pomognem, nekima prija da ste strogi i maltene vam ne veruju ako im dajete mnogo komplimenata, dok drugi očekuju podršku i pohvale. Mislim da generalno naginjem prema strožem pristupu i u toj profesiji ako želiš da uspeš moraš da budeš emotivno i psihički stabilan. Ko je previše mekan i ne može da podnese kritiku, neće preživeti.



Moni Marković








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Stefan Milenković   Sub 19 Maj - 15:42

Moj dom je kod mame u Jove Ilića

Kad zgazim u Ulicu Jove Ilića, onda znam da sam u Beogradu, kaže nam Stefan Milenković, s kojim smo šetali krajem gde živi njegova majka Lidija.
Stefan Milenković je u svoj rodni grad doleteo iz Čikaga, gde živi poslednja četiri meseca, da bi sa ansamblom “Tango Compas” održao, ispostaviće se, fantastičan koncert u Sava centru.

- Čikago je svetska metropola - priča dok mu se osmeh širi licem. Svirao je na najvećim svetskim scenama, na svim meridijanima, ali sada smo na Voždovcu, beogradskom kraju, koji ga asocira na toplinu porodičnog doma. Pokazuje gradilište preko puta Fakulteta političkih nauka, pita od kada se tu nalazi.

- Letos sam prošao ovde i nije bilo ovih dasaka i skela - primećuje.

Stefan već 24 godine ne živi u Srbiji...

- Ovaj kraj me asocira na porodičnu toplinu i zaštićenost koju sam osećao u detinjstvu. Znam da ću za par minuta biti kod mame kući, a tada priči nikad kraja. Čujemo se mi često, ali kad god dođem u Beograd iz sveta, mama ima hiljadu pitanja, a iskren da budem ja jedva čekam da joj ispričam sve što je zanima - kaže Milenković.

Prolazimo pored maminog komšiluka, on nam napominje da je sličan osećaj imao kada je kao klinac vozio skejt na platou ispred „Beograđanke“.

- Taj plato je zapravo pravo dvorište mog detinjstva. Tada smo živeli u centru grada i bez obzira što sam rano u životu bio “poznat”, bio sam u stvari klinac čija mašta je vozila skejt sto na sat. Taj osećaj dečačke bezbrižnosti imam u Ulici Jove Ilića kada krenem kod mame - iskren je Milenković.
Već godinama živi u Americi. Prvo je predavao violinu u Njujorku na prestižnoj muzičkoj školi „Džulijard“, a odnedavno je profesor na Univerzitetu Ilinois u Čikagu. U novu životnu avanturu upustio se sa verenicom.

- Još uvek otkrivamo Čikago. Pre neki dan smo bili na baletu “Krcko Oraščić”, zatim otišli na martini u jedan od “Spikizi” barova koji su poznati još iz doba prohibicije i Al Kaponea. Sledećeg dana obišli smo gradski zoološki vrt, gde su sada postavljena neverovatna novogodišnja svetla koja su spektakl sam za sebe. Možda je najbolje obići grad motorom. Još nisam uspeo da vidim neki meč Bulsa. Čoveče, za Bulse je igrao Majkl Džordan. Tome treba odati poštovanje - kaže Milenković.

U Čikagu ima dosta Srba, zbog čega taj grad zovu najvećim srpskim gradom posle Beograda. Milenković nije imao kontakte sa zvaničnim predstavnicima naše zajednice ili Srpske crkve tamo.

- Upoznao sam neke ljude iz Srbije u Čikagu koji redovno idu u crkvu, ali niko sa mnom nije kontatktirao. Znam da mnogo naših ljudi živi tamo i svakako ću sam inicirati kontakte s njima. Potrudiću se da organizujemo neki humanitarni koncert... Videćemo, ima vremena, tek sam stigao - kaže Milenković.

Zbog svog avanturističkog duha i da bi održao fizičku spremu i koncentraciju toliko neophodnu za mnogobrojne natupe, uvek se redovno bavio različitim sportovima. Trenirao je kombat-sambo, specijalnu borilačku veštinu koja je bila propisana svim pripadnicima KGB-a, kik-boks, skakao iz aviona... Sada je njegov izbor joga.

- Radim aštanga vinjasa jogu. Ona je veoma fizički zahtevna, baš kako ja volim. Joga je jedina fizička aktivnost koja ima i taj duhovni element koji je meni isto potreban. To me uvek resetuje na neki način, vraća u centar. Jer kad spavaš sat-dva, kad toliko putuješ... Na primer, prošlog juna sam u Beograd sleteo iz Njujorka u dva, a proba je bila u tri. Sledećeg dana koncert, kamere..., a narednog dana u šest ujutru let nazad preko okeana. Bez brige o telu, stres se nagomila veoma, veoma brzo. Već posle pet-šest dana takvog ritma telo je umorno, glava je umorna. Sa jogom balansiram i to mi spasava život - kaže Stefan.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Stefan Milenković   Sub 19 Maj - 15:49

Imamo preduslove da budemo veliki, zabavan i produktivan narod

Prvog dana Nove godine družili smo se sa violinistom Stefanom Milenkovićem i u prijatnom okruženju jednog kafea na Kosančićevom vencu, sa pogledom na Savu, pričali o njegovom Beogradu, raznim izazovima i lepotama današnjeg života, muzici i snovima, letenju i (prvom) sunčanju prošle godine...
Razgovor je, nekako, krenuo od joge. To je praksa vežbanja i disanja koja ima za cilj jedinstvo tela, uma i duha a kojom se Stefan bavi već nekoliko godina unazad. „Ja bih voleo da svi rade jogu, život bi bio mnogo lepši”, kaže on.


Da li vam joga pomaže u sviranju?

- Pomaže mi generalno u životu. U sviranju ti treba koncentracija, energija za sve ono oko koncerta, za putovanja, nekad za zgusnute medijske obaveze. Sve to zahteva jedan optimalan nivo energije, a to se retko dobija lumpovanjem. Ja ne verujem u neprirodne ili veštačke metode, droge i alkohol nikada mi nisu bili interesantni. Verujem da mi imamo u sebi sve što treba da živimo optimalno. Samo, to nije prekidač. To treba negovati. Najčešće negujemo loše navike, nesvesno, godinama i decenijama i kad odeš na jedan čas joge ili pročitaš jednu knjigu misliš da će sve da se reši. Ima tu mnogo stvari, obrazaca u telu i umu koje treba raspetljati i onda polako dolaziš na svoje. Potrebno je strpljenje.

Pretpostavljam da ta disciplina lakše pada nekome ko od malih nogu svakodnevno vežba (violinu)?

- Jeste. Bez toga nema ništa. Ali ne znam nijednu branšu u kojoj možete da budete dobri bez discipline, predanosti i kontinuiteta. Čak i oni koji imaju 100 odsto prirodnog talenta i sve što urade je automatski genijalno, ne mogu bez tog stalnog rada.


Vama muzika, odnosno sviranje, i dalje ne predstavlja napor ili obavezu?

- Muzika je izazov, zapravo, violina je izazov. Muzika je jedna stvar ali se ona iskazuje kroz instrument koji je izuzetno težak. Da bi se to održalo na istom nivou potrebna je disciplina i namera, i to je kao jedna vrsta joge. Neko me je pitao kada znam da sam odsvirao na vrhuncu, kad je to taj nastup? To je ono kada se sve kockice sklope, kada sve dođe na istu tačku između ideje, energije, onoga koji sluša, kvalitetne sale, kad se sve to spoji u istom trenutku, to je idealno. Kada nema više svesne misli, „Ja ću sad da sviram, evo sviram ovaj deo, aha, ovo je teško...” ali i kada kod slušalaca ne postoji neki korak između nego je sve instant.

Koliko često se to dešava?

- Moj pristup je da svaki put pokušavam tako da sviram. U idealnim uslovima sve teče bez problema, ali to zavisi od mnogo faktora koji se stalno menjaju. Nekada si dobro raspoložen, nekada prosto nije tvoj dan, nekad si odmoran, nekad doputuješ sat pred koncert, imaš samo jednu probu... Moja namera je da svaki put dam 100 odsto na nastupu i to mogu da garantujem. Da li su moj energetski nivo i koncentracija toga dana isto tako na 100 odsto, to ne mogu da garantujem. Samo mogu da se približim idealu i obećam da ću svaki put dati sve od sebe. Primetio sam kod najvećih umetnika sposobnost da ne padaju u očaj ako ne dobiju maksimalni rezultat svaki put jer to je, jednostavno, nemoguće.


Osim držanja koncerata, predajete na faklutetu u SAD?

- Da, između nastupa (smeh). Bio sam na Džuilijardu skoro 10 godina, prvo sam studirao pa onda i predavao a sada sam na Univerzitetu Ilinois u Čikagu.

Kakvi su vam studenti? Kakve su nove generacije muzičara?

- Dobri su. To je dril, na neki način kao da ste u specijalcima poput Navy SEALS. Na njihovom pripremnom treningu otpada 80 odsto kandidata a na klasi, posle prvih šest nedelja, od 38 ostane ih šest. Slično je i kod nas. Svi oni imaju volju, ali pitanje je kakvi su im preduslovi i okruženje (roditelji, poreklo, često i finansijska podloga), da li su mentalno i emotivno stabilni, da li imaju disciplinu... Takvih nikad nema mnogo. A onda postoji veći procenat nekih koji su negde između, solidni su, ali ni sami ne žele da idu do kraja. Nije neophodno da budeš jedino i samo solista, ima mnogo drugih načina da se živi u muzici. Ima i mnogo onih koji traže sebe jer nije prirodno da imaš tako jasno i snažno zacrtanu viziju šta hoćeš da budeš i da si spreman da uradiš šta god je potrebno da bi to bio. Nema mnogo takvih ljudi, inače.Da li to razdvaja odličnog i vrhunskog u svemu, pa i muzici?

- Da. Mnogo stvari mora da dođe zajedno. I sreća je tu faktor. Ali, po meni, ako imate sve ove uslove i pozitivno gurate napred, onda možda imate i preduslov za sreću. Odnosno, malo više sreće. Ima neke istine u onome da sreća prati hrabre.

Da li im vi to sve odmah „saspete” na prvom času?

- Zavisi od osobe. Ne funkcioniše jedan sistem za sve. Najvažnije je, po meni, pročitati tog studenta. Videti ko je kakav kao osoba, ne kao violinista. Lako je čuti nekoga nakon par minuta i videti šta s njim treba raditi tehnički i muzički, ali zaći iza toga i shvatiti ko je on kao osoba je važnije jer je to prečica i do tehnike sviranja i do muzike i do emotivnog otvaranja To je važnije. Na kraju krajeva, mi svi sviramo onako kakvi smo kao osobe: da li smo stidljivi, ekstrovertni, disciplinovani, lenji, opušteni...Kada ste spoznali sve te stvari kod sebe?

- Kada posmatraš sebe, malo po malo te kockice se sklapaju. Isto tako i posmatrajući druge i kroz predavanja. Ja sam počeo dosta rano da predajem, sa 22, na Džulijardu, prvo kao asistent Doroti Dilej a onda Icaka Perlmana pa sam dobio i svoju klasu. Kad gledaš druge, prepoznaješ svoje kvalitete i mane u njima i, polako, za većinu stvari znaš kako da ih rešiš. Ako ne, onda eksperimentišeš. Nekad probaš nekoliko puta nešto što ne funkcioniše, nekad su potrebne i dve-tri godine dok ne shvatiš konačno kako da to rešiš.
U sviranju je većina stvari automatska, a um je kao snop svetlosti koju treba da usmeriš na jednu ili drugu stranu.

Da li ste imali viziju sa 10 ili 15 gde ćete stići sa 40?

- Ne u tom smislu. Nekako sam srastao sa violinom, nisam nikad postavljao pitanje zašto sam violinista i „šta ću da budem” (kad porastem), nego sam jednostavno to bio.


Nikad niste osetili da vam je to nametnuto?

- Nisam nikad imao neku ogorčenost ili otpor u tom smislu Violina mi je bila interesantna, voleo sam muziku i nekako u sebi uvek znao da, ako vežbam, ako sam pripremeljen, da mogu emotivno da se izrazim kroz violinu; to sam razumevao čak i kad sam bio mali, ali na jednom podsvesnom nivou. Sve se to posle nadograđuje, to je samo jedna gruba forma, grubi dijamant u početku, ali ta ideja da možeš da povežeš sebe kao osobu sa onim što radiš, iako je to relativno kompleksno, to oduvek postoji. Sa godinama se to samo otvara, širi, nadograđuje i produbljuje.

Da li ste ikad pomislili da ste se previše žrtvovali zarad muzike? Naročito u tinejdžerskim godinama?

- Ne. Violina je uvek bila sastavni deo mog dana. Iskreno, nije to ludovanje me nije ni privlačilo, čak i kada sam imao šansu za to. Kad smo se preselili u Italiju imao sam 15 godina, i tamo išao prvi put u diskoteku, ali na prste jedne ruke mogu da vam nabrojim koliko sam puta bio. Toliko mi je bilo glasno da, kad sam se vratio, sve mi je zujalo u ušima i pomislio sam, „Čoveče, ovo ne može biti korisno. Ovo šteti”. Nije mi to bio odušak. Ali sam trenirao kik boks i to mi jeste bio direktan ventil. Kada sam prešao u Njujork družio sam se sa mnogo studenata sa ovog podneblja, bilo je tu raznih žurki i provoda, ali ja sam uvek osećao da to mogu da radim jedino ako odradim vežbanje i ono zbog čega ja postojim. Onda imam pravo na provod. Imam skoro osećaj griže savesti. Naša profesija je takva da se stalno izražavamo kroz jedan instrument koji je težak i to mora stalno da se održava.

Imate li još nešto da kažete jedno drugom, violina i vi? Da li je ostalo nešto nedokučeno?

- Bilo bi obeshrabrujuće da ima stvari koje sada ne mogu da uradim na violini, ali, s druge strane, violina je kao neko ogledalo u kojem se ogledaš, no ne direktno već kroz prizmu samog instrumenta i publike tako da se u tome ogleda i sam život. I to je onda uvek fascinantno. To ne može da dosadi.


Stižete li da pratite mlade talente iz Srbije, kako vam se čine kadrovi koji izlaze iz muzičkih škola?

- Imam uvid, da. Definitivno imamo isti procenat talelnta kao bilo gde drugde na svetu. Imamo i te kako dobar profesorski kadar i ti talenti imaju dobre uslove da se dovedu do vrhunskog nivoa. Jedino što mislim da možda fali jeste jedna direktna spona sa svetom i umreženost pa to možda više dobiješ u Beču, Njujorku, Parizu ili Londonu, ali sve drugo je na nivou. U tom smislu ja sam patriota jer mislim da Srbija može da bude velesila violine. Sve ima da to bude. Jedino što treba da gledamo i širu sliku, da oni ne da idu napolje, nego da imaju slobodan prolaz da se za ono što se radi ovde zna i u svetu. Oni neće imati bolje lekcije na Džulijardu nego kod nas. To je moj zaključak, jer sam video mnoge studente koji su na tom istom Džulijardu dobijali lekcije koje su bile retke i užasno pojednostvljene. Nekada je samo reč o brendu. I mi možemo da stvorimo brend, odnosno da ga negujemo i to se u poslednjih nekoliko decenija poboljšalo. Ima zaista dobrih muzičara koji su odavde došli i to može još da se unapredi.

Da li biste se vratili u Beograd, da vam ovde bude baza?

- U poslednje vreme više razmišljam o tome nego pre. Mislim da je to normalno. Postoje ciklusi i u određenim stadijumima života si više vezan za nešto a manje za nešto drugo, ali sada želim da sve više i više vraćam ono što sam naučio napolju ili uopšte u životu. Da vraćam, jer ovaj narod ovde i ti studenti... Neko ko kod nas želi da bude muzičar, to je tri puta vrednije nego kad neko želi time da se bavi tamo gde je to popularno. Ne kažem da kod nas klasika nije popularna, ali nije nešto što prvo padne na pamet ni što se tiče popularnosti ni što se tiče zarade. Dakle, taj koji kaže „Ja hoću da sviram violinu” u Srbiji, on je meni vredniji od bilo koga drugog u svetu i zbog toga mislim da takvima treba pomoći maksimalno.Šta vam najviše nedostaje kad odete a šta vam najviše smeta kada ste ovde?

- Beograd i Srbija imaju genijalan duh. Nedavno sam bio u Leskovcu: divni, topli ljudi, fenomenalna pubika. Mi smo jedan divan narod. Imamo neke stvari na kojima treba da radimo ali generalno imamo preduslove da budemo jedan veliki, zabavan, produktivan narod. I to volim. Ta energija, fenomenalan duh i to mi svi, usotalom, kažu, nisam ja jedini. Ono što mi stvarno smeta je što se svuda unutra *****. To nikako ne mogu da podnesem. Znam da je to jedna tema koja ne može tek tako da se iskoreni ali gledam druge zemlje gde je kultura kafića ili pabova možda i ukorenjenija nego kod nas, u Irskoj, Engleskoj, Italiji, prosto ne verujem da i mi to ne možemo da sprovedemo. Mislim da imamo mnogo više discipline nego što delujemo i da smo u stanju da to dovedemo u red. Imamo genetiku za jak i stabilan život i šteta je da je to ostalo kao nešto gde smo iza Evrope i sveta. To mi baš upada u oči svaki put.

Gde je danas klasična muzika, da li je jednako popularna, da li ima mladih među publikom?

- Ima mladih, mada se dosta toga promenilo zbog društveih mreža i interneta, zbog toga kako ljudi gledaju, stvaraju i plasiraju sadržaj. To je stvorilo novu generaciju koja je srasla s tim pa ti sada postojiš istovremeno sa ljudima koji te prate, nema više klasične vrste promocije. To tako sad mora. To je mentalitet koji živi u lajkovima i sviđanjima, time meri vrednost nečega.
Ali kada dođu na koncert makar ih na sat-dva odvojite od telefona?

- Da, zato što smo i dalje ljudska bića i zato što uprkos tehnologiji koja ubija normalne odnose između nas, i te kako imamo potrebu da idemo na koncert klasične muzike.

Da li ste aktivni na društvenim mrežama?

- Koliko mogu. Ja sam stara škola, sećam se komodora 64... Društvene mreže daju šansu da sam dospeš do hiljada ljudi ali sve više postaje važan marketing a ne proizvod. Nekad mislim da treba biti oprezan da ne preraste u normu da je važnije biti poznat nego dobar (u nečemu). Meni nikad nije bilo tako i nikad neće biti. Ovo je možda samo trenutak iluzije gde je biti poznat isto što i biti dobar. To se dešavalo i pre 200-300 godina za vreme majstorâ violina koji su koristili svoje veze sa grofovima i onih koji nisu. Ništa to nije novo kao ljudska osobina, nego je danas samo uvećano. Naš opseg pažnje je pao. Ljudi ne mogu da se zadrže na nečemu više od 10-15 sekundi, što menja način na koji se prezentuju stvari. Sve mora da bude sažvakano. Ali, to je samo jedan trenutak, koji, kada ga merimo svojim kratkim životima, deluje dugo. No i to će da prođe. Ne može da ne prođe. Nije prirodno, jer mi se ne menjamo brzinom kojom se menja generacija smartfona.

Padobranstvo vam je sada jedan od ventila. Sa koliko metara skačete?

- Sa 4300 metara, što je skoro 15000 stopa, a to je limit za kabine bez kiseonika. Doduše, isto ti je da li skačeš sa 100 ili 1000 metara, ako se nešto desi (smeh).

Koliko traje taj let?

- Minut slobodnog pada što je... mnogo, kao jedan dar, kao da imaš iskustvo sna, da letiš, da si slobodan, da možeš da ideš u bilo kom pravcu, prosto neverovatno. I onda se iz tog sna vraćaš otvaranjem padobrana kojim letiš 5-6 do 10 minuta. Letiš u tišini i spuštaš se. To je taj jedan čudan krug. Ali za mene poetičan.

Niste se plašili, niste razmišljali da li da skočite ili ne prvi put?

- Kako nisam! Samo o tome i razmišljaš, „Šta ću ja ovde?!” Ti i dalje imaš izbor pre izlaska iz aviona - ne moraš da izađeš - ali ipak odlučuješ da izađeš samo s rancem na leđima! To je čudno. Ali, ima tu neke sličnosti sa izvođenjem na sceni. To je velika kontrola, priprema i planiranje pre nastupa a onda ima taj jedan korak u nepoznato, bez obzira koliko ti misliš da znaš šta će da se desi, i dalje je to jedan korak koji mora da se napravi. I više nema nazad. Onda si u trenutku. Tu je idealno. Pošto tek u poslednje vreme učim kako da ne radim ništa, onda je to letenje meni često bilo odmor. Vrsta skretanja pažnje od sviranja. Ja donedavno nisam znao kako da se odmaram a da ne radim baš ništa. Recimo, tek sam prošle godine prvi put u životu probao da se sunčam. I uspeo sam! Na 15 minuta, nisam smeo više, da ne izgorim. Čak sam malo i dobio boju koju sam izgubio za sedam dana. Eto, otkrio sam sunčanje!

Šta ste sebi poželeli za Novu godinu, ima li neki cilj koji ste zacrtali za bližu budućnost?

- Prošle godine mi je želja bila violina i to se ostvarilo. Sada sam fokusiran na maksimalan rad. Koncerti su već posloženi sve do kraja decembra i čak negde aprila 2019. i hoću da maksimalno upotrebim svoju energiju da budem produktivan ne samo u sviranju nego i u svemu drugom. Čak sam razmišljao da možda počnem da pišem i neku knjigu. Videćemo.

Memoare ili nešto drugo?

- Mogla bi da bude i stručna, mogla bi da bude i o životu, mislim da sam premlad za memoare, ali možda jedna kombinacija mog dosadašnjeg iskustva. Moj cilj je da budem što aktivniji. To je cilj i za ovu i za svaku godinu, sve ovo drugo nekako dođe na svoje mesto ako je taj proces živ.
Od koga ste najviše naučili u životu?

- U životu ima mnogo učitelja, teško je izabrati jednog. Neko vam kaže kako treba da živite, neko vam objasni stanje ljudskog bića i to ostaje u vama, ali ponekad je najlepše kada čujete nešto u prolazu, na neočekivanom mestu što u tom trenutku probudi nešto u vama, klikne kao neka duboka istina koju nosite u sebi. Takvi trenuci su najvredniji. Da ne idem dalje u prošlost, pre dve nedelje u Rimu, vozio nas je jedan čovek u kombiju na aerodrom u pet ujutru. Njegov smisao zahumor, zezanje, pevanje uz radio, pozitivnost... tu se vidi koliko je duh jak i koliko naše stanje ne zavisi ni od čega izvan nas. Mogu da citiram i reči jednog modernog gurua, Sadh gurua, koji kaže da svu patnja mi stvaramo sami od sebe. Sad će neko reći, „Pa da, ali šta ako me neko uvredi ili mi uradi nešto loše?” Osim ako vam neko baš fizički ne učini neko zlo, vi ne morate patiti. To pokušavam stalno da vežbam: da živim život bez samostvorene patnje, bez obzira šta se oko mene dešava. Čak i ako me nešto tišti, ako mi je teško, da ne stvaram sam sebu dodatnu patnju. Onda se zaista možete suočavati sa životom na jedan zdrav način, bez obzira na okolinu i okolosti. Uvek imate izbor kako ćete reagovati, a nemate izbor šta će se desiti u bilo kom trenutku. Nije to ništa novo niti je to izmislio Sadh guru, ali može da se primeni svaki dan, može da se vežba i ako to postane vaša istina, može da promeni život.

Violina iz 1783.

Stefan je u avgustu na čuvanje (na neodređeno vreme) dobio jednu veoma vrednu violinu koju je napravio Đovani Batista Gvadanjini (1711-1786). Prvi put je na njoj svirao u Leskovcu krajem godine.

- To je fantastična i istorijski važna violina iz 1783. Pored Stradivarija i Gvarnerija, Gvadanjini se vodi kao poslednji veliki kremonski majstor a ova violina je jedan od njegovih poslednjih radova, nastala u njegovom možda najboljem peirodu. Sviranje jednog takvog instrumenta daje dodatnu odgovornost ali i inspiraciju da vežbate, da imate poseban odnos s njom i brinete o njoj jer ona je postojala 234 godine pre mene i postojaće ko zna koliko vekova posle mene. U sebi ima tu neku misteriju prošlosti. Dan danas majstori ne mogu da reprodukuju taj zvuk, tu akustičku mapu koju ona ima u sebi. Kad svirate različite stvari ili na različit način, dobijate različite dimenzije unutra i to je za mene veoma ezoterično. A i ti majstori su bili tad ezoteričniji nego ovi danas. Sada se se sve ogleda kroz nauku a tada se više gledalo na opservaciju i na neke druge elemente našeg postojanja koji su isto tako važni, ako ne i važniji i moćniji. Te violine u sebi imaju zaista nešto posebno. To vam menja život. I nastupe.









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stefan Milenković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stefan Milenković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Stefan Malarme
» Živojin Žika Milenković
» Stefan Lazarević
» STARA KNJIŽEVNOST
» Srpski manastiri
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Muzika, Film, Net :: Muzika :: Biografije Muzičkih Izvodjača-