Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Reke teku dalje

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 10, 11, 12
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:23

Neki od nas odustaju od života, tek uz rezignirani uzdah. Drugi se malo bore, a onda izgube nadu. A treći – među njima i ja – nikad ne odustaju. Borimo se, borimo i borimo. Borimo se bez obzira na cijenu bitke, na pretrpljene gubitke, na nevjerojatnost uspjeha. Borimo se do kraja. Nije to pitanje hrabrosti. To je nešto u nama, nesposobnost odustajanja. Možda najobičnija glupa glad za životom?
Yann Martel, Pijev život








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:23

"Ili je sve stvarno, ili je sve izmišljeno; ili je sve, u isto vreme, i stvarno i izmišljeno; što znači da nije važno o čemu se piše: važan je sam čin pisanja, važno je pripovedanje, važna je priča."
- D. Albahari








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:23

"Čak i ako ga gledate loše,
predeo nije ružan,
možda je loše oko vaše."
- Ž. Prever








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:24

"Obećala je da će doći ako bude lepo vreme. Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama. Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi. Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima. Bojao sam se da preko noći ne izbije rat, jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak..." Matija Bećković








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3488

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:24

Vreme nikoga ne ceka. Iskoristi svaki tren, jer on nema cenu.. Podeli ga sa svakom
osobom do koje ti je stalo…i taj tren će postati još više neprocenjiv.

( sa FB )
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:24

Pokušajte da u svim okolnostima sačuvate parče plavog neba iznad svoje glave.
M.Prust








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:24

Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli . Naučićeš da
sanjaš . Da lečis dodirom . Da zadaješ mali , da bi ublažila
veliki bol.
M.Pavic








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:25

Krenite ovog jutra odlučno i čvrsto!
Neka vam se čini da svojim koracima okrećete Zemljinu kuglu."~D.Radović








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:25

Кажу да нема јаче школе од мајчине речи и да је сваки човек дете док му је жива мајка.
Матија Бећковић








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 6 Dec - 16:25

More ima plimu i oseku ,
mesec biva mlad i uštap ,
vreme ima leto i zimu ,
a istina se ne menja i
ne prolazi .
Džibran








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 20 Dec - 11:36

Senke

Na zidu iznad bara pretrpanog flašama različitih boja kroz koje se provlači dim cigareta i lenja melodija sumornog popodneva stoji veliki neonski natpis. “Orakulum“. Mesto gde se bogovi igraju ljudima, odeveno u neupadljivo ruho prosečne birtije.

Za okruglim stolom u uglu, najdalje od vrata, jedna naspram druge, gore dve cigarete u okrugloj, iskrzanoj pepeljari. Jedna je damski tanka, po rubovima joj utisnuti tragovi karmina. Druga kratka, skoro dogorela, stisnutog, izmrcvarenog filtera.

Elegantna ženska ruka poseže za cigaretom. Uska, negovana šaka i primireni crveni lak. Diskretan sat. Klizećim pokretom cigaretu prinosi usnama u boji laka i dim sa njih krivuda ka gruboj muškoj ruci sa tetovažom na kojoj se note u tananim oblicima ženskih tela povijaju za melodijom.

-Još sviraš? – glas joj je odmereno smiren sa dodirom napetosti u donjim registrima. Tamo gde se očitava duša.

-Zar bih ikada mogao da prestanem? – njegov se poigrava tom napetošću, obgrljava je i začikava, na prevaru poziva u igru. – Znaš i sama kako je… neke se priče nikada ne završavaju…

-A za neke je bolje što se na vreme završe – odseca ona suptilne tri tačke na kraju rečenice, ne dozvoljavajući joj da preraste u sliku.

On pali novu cigaretu. Ona otpija gutljaj vina iz svoje čaše. Tišina raste u kratkim trzajima skazaljke na njenom satu.

Kroz maglu prostorije se prolama munja kikota. Oboje se okreću prateći zvuk. Nekoliko stolova dalje, vitka, bosonoga devojka zvonko se smeje oblizujući usne dok pokušava da sa njih skine penu od piva iz čaše mladića koji je očarano gleda.

Zvuk radja sliku. Slika im postidjeno saginje glave i sklanja poglede. Ona gleda na sat. On odsečnim pokretima otresa pepeo sa cigarete. Dim koji se uvija oko njih i lenjo se penje u visinu oblikuje prizor jednog drveta, odmah iza gimnazijske zgrade, i dvoje mladih, dugokosih i bezbrižnih, koji sede priljubljeni jedno uz drugo i dele jednu cigaretu, dodajući je posle svakog povučenog dima, i krišom osluškuju ne bi li čuli zvono za kraj časa… a onda odlučili da ga zanemare, i ostanu tu gde jesu…

Ona otpija još jedan gutljaj vina i uvežbanim pokretom namešta pramen kose koji se buntovno otrgao oštrim linijama surovo uokvirene frizure, kratke i praktične. Na putu prema stolu, ruka joj na trenutak zastaje, u iznenadjenom prisećanju pokreta kojim je nekada davno njemu sklanjala kosu sa lica. Njen pogled prati njegovu razbarušenu opuštenost, zamršene uvojke na čelu i vratu, tračak nemira zaboravljen na kragni karirane košulje.

-Čuo sam da si se udala…

-Jesam. Pre šest meseci.

-Nadam se da si srećna…

-Jesam. Što ne bih bila?

Ona se nelagodno pomera na stolici na kojoj sedi i nervoznim pokretima sklanja nevidljive mrvice prašine sa svoje besprekorno bele košulje. Gleda na sat, naglašavajući taj pokret.

-Izvini, stvarno bi trebalo da krenem, već kasnim… Drago mi je što sam te videla, posle toliko vremena. – Pruža mu ruku, ustajući užurbano. – Javi se ponekad, baš bih volela, da se dogovorimo, pa da dodješ kod nas, selimo se taman u novi stan…ili da se nadjemo ponovo negde…

Zadihano ostavlja nezavršene rečenice u vazduhu, potrešena od hladnoće njegove ruke. On je prati pogledom, zagrcnuto pokušavajući da proguta reči koje mu se gomilaju u grlu gušeći ga. Odmahuje rukom, rasterujući slike i trepće privikavajući se na realnost strogog poslovnog kostima i bezdušnih špicastih cipela sa bolno visokom štiklom.Da, javiću se… Mada ne verujem da ćemo se ikada zaista više pronaći…

Već okrenuta licem ka svetlosti koja dopire sa vrata, u polupokretu odlaska, naglo se okreće ka odjeku njegovih reči. Pogledi im se sreću negde na polovini tog predugačkog puta i samo na tren, ponovo se prepoznaju. Ona sleže ramenima, stresajući sa njih izmaglicu sećanja, ispravlja ledja i visoko podignute glave stupa na vreli pločnik pod suncem koje nemilosrdno briše svaki trag senki na njenom licu.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 20 Dec - 11:41

Umetnost žongliranja i umetnost bežanja od žonglera


Mogu li sve što želim naći u jednoj osobi?



Jedan prodire dublje nego što sam znala da se moja duša krije, drugi mi otkriva da poznajem tajne filozofiranja, treći me uči slušanju, četvrti uvek ima jedno rame za mene, peti je dodir i senzacija, šesti je tu u sred noći, ako zatreba, sedmi će se rado glupirati sa mnom, sa osmim delim nezaborav i uspomene, deveti je poruka preko telefona, deseti racionalnost i samouverenost… i tako unedogled…

A meni nije dovoljno. Meni je uvek sunčanija druga obala.

Odavno sam već počela da se pitam da li tražim previše? Možda treba da prihvatim, tako iscepkane, sve njih, onoliko koliko mogu da ih dobijem, i da sklapam puzzle koji bi mogao da se zove zadovoljstvo? A šta ću sa onim derištem u meni, koje još nedoraslo veruje u to da moja duša ima svoju drugu polovinu? Da ga zavaram delićima slagalice, pa tako da je, zajedno, uporno, sklapamo, iz svih tih komadića koji su tu? I da se ne ‘zamišljam’? Da ne pesničarim?

A šta ako mi moja ‘polovina’ odluta, dok se ja zavaravam ‘polovičnim’ polovinama? Šta ako je propustim? Ako odustanem na pola koraka udaljena od njega? A on nosi u sebi sve što i znam i ne znam da želim…








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 20 Dec - 11:43

Igračke za odrasle

Obožavam da čitam. Knjige su za mene oduvek bile svet van sveta, svet za bežanje, svet za sakrivanje, svet za rešavanje problema, svet za kreiranje problema. Svaka životna situacija je vezana, bez izuzetaka, za doživljaj koji sam imala čitajući odredjeno delo. Na stranu to što sam blizanac u horoskopu, uvek imam bar po tri započete knjige, za svako moguće raspoloženje i stanje svesti. Jedna je uvek ‘teška’ književnost, nešto što se čita sporo, zahteva koncentraciju i dosta razmišljanja. Nešto što oplemenjuje. Druga je, potpuno suprotno, laka literatura, neka knjižica ‘bez mozga’ – jer se čita upravo tako – u punom autobusu, dosadnoj sednici, u sred gužve u kancelariji. Nešto što ne zahteva usresredjenost na tananost misli, već samo predstavlja ‘vezivanje’ za trenutni tok radnje. Nešto poput brze hrane. Instant gratifikacija. Bez pravog zasićenja, već samo trenutno ispunjenje potrebe. Treća… treća je uvek negde izmedju. Treća je izbor naklonosti i slučajnosti. Slučajno otvorena u biblioteci na rečenici koja mi je odzvonila u glavi. Pročitana prva rečenica u prepunoj knjižari, uz nemogućnost da je ostavim. Pronadjena. Ja nju, ona mene. Nekad se guta, u dugim, žednim gutljajima, bez pauze, bez disanja, tako da realnost ostane blokirana, ostavljena da sačeka da izronim…. Nekada se gustira, rečenicu po rečenicu, sliku po sliku…kao omiljeni slatkiš, da što duže traje.

A sa njima se menjam i ja. Nekada sam praznoglavo zagrcnuta nad srceparajućim scenama, nekada uzdignuta u neslućene visine od same jačine izraza, nekada kvazi-umetnički zapanjena ‘Zašto ovo nisam ja napisala?’, a nekad iskreno uključena u sociološke, kulturološke ili filozofske zapitanosti…

Nešto poput ozbiljne poslovne žene, u dosadnom sivom kostimu sa dosadno uštikranom košuljom…i crvenim čipkastim vešom ispod…Pa se pitam…koliko slojeva svi mi krijemo? Koliko različitih osoba?

I koliko njih pokušavamo da pomirimo, kako bismo saznali šta u stvari želimo? Da li je neminovno da se svaki čin našeg života odigrava sa različitim glumcem u naslovnoj ulozi? Da li onda upadamo u onaj neopisivi kliše i bivamo diplomate u kancelariji, kuvarice u kuhinji, tigrice u spavaćoj sobi? Ili pomešamo uloge, pa zakuvamo u kancelariji i diplomatišemo u spavaćoj sobi? I opet se poklanjamo stereotipnim predstavama?
Kada zaista znamo da smo ono što same želimo da budemo, a ne ono što drugi žele od nas i za nas?

Previše lako bi bilo okriviti sredinu i vaspitanje za sve. Isto kao i pobeći u priču o ‘muškom’ svetu koji nije krojen po meri žena. Kada sliku umanjimo tako da u krupni plan stane samo osoba, bez pravila i izuzetaka, šta ostaje? U krajnjoj liniji – sreća – kao najlakši odgovor, a istovremeno i nešto što je nekada tako teško definisati, odrediti mu okvir i granice, uslove i preduslove.

A sada sam već zalutala… i otišla predaleko od onoga što sam zapravo htela da kažem. Da pitam. Koliko nas sve što nas okupira, oduševljava, zaokuplja, zanima, ostavlja bez daha i bez reči, nervira, rastužuje… sačinjava? Da li svaki dan predstavlja novi okvir u kom možemo da budemo različiti koliko želimo u svom mikrokosmosu? Da možemo da izaberemo, kao omiljenu kombinaciju boja za odevanje, pravac u kom ćemo sebe tog dana formirati? I sutra odbaciti, ili nastaviti?

Danas sam obična, nezanimljiva, usporena i raspoložena za limunadice i sapunice. Danas mi se ne izlazi napolje i ne priča sa ljudima koji su mi dragi. Danas bežim od obaveza i odgovornosti. I neću da budem racionalna i ‘smislena’. Danas kupujem sladoled i jagode.

A sutra?








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 20 Dec - 11:46

Etida

nteresantno je koliko smo različitih načina komuniciranja izumeli. Na koliko samo različitih nivoa ljudi mogu da se povežu, da pronadju jedni druge i taknu onu tananu liniju koja razdvaja sagovornika od prijatelja. A opet, koliko god bili maštoviti u nalaženju i osmišljavanju putanja koje nas vežu, mnogo nam je lakše i mnogo češće uspevamo da pronadjemo stranputice, ćorskokake i sporedne staze koje nikuda ne vode.

I onda dolazimo do čudnovatosti ljudske rase kojoj je podaren govor kao magična nit koju kidamo i cepamo i vezujemo na pogrešnim mestima, pa pronalazimo beskrajno mnogo načina da se ne razumemo, ili da se pogrešno razumemo, i da udarimo glavom o zid, čak i da prodjemo kroz zid…

Nije ni čudo… Koliki samo put jedna misao treba da predje, od uma govornika, formirana u reč, do uma sagovornika, primaoca reči…i sa koliko praznog vazduha treba da se izbori, sa koliko drugih reči i zbunjujućih značenja….jedna slabašna reč samo. A nasuprot njoj stoje sve naše nedoumice, sumnje, kompleksi, neznanja i dileme.

A ume da bude moćnija od bilo čega drugog, znamo to svi i previše dobro, možda se zato tako strahovito naoružavamo i borimo, puštamo svoju podsvest da postavlja barijere i granice.

I onda, stigoh nekako do poente…
U sred svega toga, nadjemo se povremeno u nekoj od oaza, na mestu osmišljenom za komunikaciju (kakva strašna reč, a koliko lepih stvari krije!). Koliko samo mogućnosti za greške u čitanju! Koliko samo prilika da napisanoj reči dodamo svoju intonaciju i svoj akcenat, provučemo je kroz svoju prizmu razumevanja, i u celoj toj igri izgubimo zaista ono što je ‘pisac hteo da kaže’. A ipak se igramo…
I evo, od danas imam svoj delić prostora za igru u cyber-svemiru. Pa ću lepo da raširim svoju ljuljašku, ovde u bašti, pod rascvetalom trešnjom, i da sačekam prolaznike, dočekam posetioce, i čak napravim prostora na ljuljašci, ovde u hladu, za ponekog ko bude dovoljno bitan i dovoljno hrabar da predje sve one barijere i krene pravim puteljkom…








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 20 Dec - 12:06

Negde pod kožom, tamo gde je duša tečna, postoji jedno ogledalo. U njemu se ogledaju sve naše staze, one kojima nismo krenuli mnogo jasnije i svetlije od onih već poznatih. Ponekad, ako se zagledamo dovoljno, možemo da vidimo odsjaje drugih u svom ogledalu. A ponekad, kada se ogledalo zamuti i smrači, njegov mrak nam boji oči i usporava pokrete.

Svako ogledalo je čarobno. Samo treba da pronadjemo način da otkrijemo čaroliju. Ona se krije, često nedostižna, iza mirnog odbleska sjaja. Ponekad dugo, dugo stojimo zagledani u njega tražeći da nam otkrije sledeći korak, šta je iza okuke. Ponekad nam se samo, neočekivano, otvori i obasja nas. A onda, tu su i noći u kojima uzaludno plovimo tražeči prolaz u svet duhova koji se u ogledalima krije, efemeran, a tako prisutan u nama.

Nakon toga dolaze jutra, dolaze budjenja i dečije duše u nama koje se igraju odblescima sunca na ogledalu i pozdravljaju bliska im ogledala, šalju blistave signale svojim odrazima u svetu van sopstvenog epidermisa. Onda hvataju, svojim ogledalima kao mrežama, sunčane bogove i mesečeve boginje i čuvaju ih dugo tamo, verujući da će njihova svetlost privući druge svetove, druge svetlosti.
A kada nam sjaj pobegne iz ogledala, onda se krijemo u njemu. Onda ronimo duboko pod srebrnim okovima sopstvenog ogledala, i sva druga nam izgledaju kao oslobodjenje… a sopstveno – kavez!

Oblikuje nam život, i oblikuje se prema našem životu. Menja boju, formu, mesto. Ali uvek je tu. Sa njegove druge strane vidimo i zamkove i nedostižne svetove. Vidimo sebe kakve priželjkujemo. Vidimo svetlo za svoju tamu, i senku za svoj sjaj. Oba istovremeno, onako kako samo iza ogledala može da postoji.

Krije mračne čežnje koje ne želimo da vidimo. Senke srca koje prete da nas preplave ako im pridjemo. Tamnu, daleku obalu prema kojoj se tek ponekad usudimo da zaplivamo. I kada uzlećemo, u njemu padamo. Zato svaki pad znači početak jednog leta.

Otvara nam se u snovima. Tamo je slika jasna, odsjaj čist. Ali vrlo retko nam ostavlja sliku koju smemo da ponesemo sa sobom u javu. U toj igri bez senki nema vremena, nema granica, nema osećaja prisutne realnosti, nema ograničenja brzine kojom naša svest sme da putuje.

I kada se probudimo, kada kročimo na jasnu svetlost realnog… možemo samo da tražimo nekoga ko ima ogledalo nalik na naše. Nekog čije ogledalo se ogleda u našem. A kada ga nadjemo, čak i ako ode za nekim drugim odblescima i drugim daljinama, čak i ako nam se ogledalo rasprsne na stotine komadića, da znamo da smo u svim tim delovima mi sami, kompletni, potpuni…

I da su sva naša ogledala čarobna.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32100

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pet 15 Feb - 10:52

Godina smrti Rikarda Reiša

Nosač podiže kačket i zahvaljuje, taksi naglo kreće, vozač želi da mu kažu, Kuda, i to pitanje, tako jednostavno, tako prirodno, savršeno primereno mestu i okolnostima, zatiče putnika nespremnog, kao da je činjenica da je kupio kartu za put u Rio de Žaneiro bila i ostala jedini mogući odgovor na sva pitanja, čak i na ona teška, koja su svojevremeno nailazila samo na ćutanje, a sada, čim se iskrcao, uvideo je da taj odgovor nije dovoljan, možda zato što su mu postavili jedno od dva sudbinska pitanja, Kuda, drugo, još gore, bilo bi, Zašto.
(...)
Ovaj dan je završen, ono što je od njega preostalo lebdi daleko nad morem i izmiče, pre svega nekoliko sati plovio je Rikardo Reiš tim vodama, a sada mu je sav horizont ono što ima nadohvat ruke, ti zidovi, nameštaj koji odbija svetlost kao neko crno ogledalo, i umesto potmulog brektanja parnih mašina, čuje šapat, žamor grada, šest stotina hiljada osoba koje uzdišu, neki krik u daljini, sad i neke lake korake na hodniku, ženski glas koji kaže, Odmah dolazim, te reči, taj glas, mora da je sobarica. Otvara jedan prozor, gleda napolje. Kiša je prestala. Svež vazduh, vlažan od vetra koji je došao sa reke, ulazi u sobu, potiskuje ustajali zadah što podseća na prljavo rublje zaboravljeno u nekoj fioci, hotel nije kuća, treba to imati na umu, u njemu se talože svakojaki mirisi, nečije preznojavanje u nesanici, nečija ljubavna noć, pokisli kaput, prašina sa cipela očetkanih pred odlazak, a zatim dolaze sobarice da presvuku krevete i počiste, ostaje i njihov ženski miris, nema načina da se to izbegne, sve su to znaci naše ljudske prirode.
Ostavio je otvoren prozor, pošao da otvori i drugi, i, okrepljen svežinom, samo u košulji, s nekim naglim poletom poče da raspakuje kofere, za manje od pola sata ih je ispraznio, preneo njihov sadržaj na odgovarajuća mesta, u fioke komode, cipele u ormarić za cipele, odela u šifonjer, crnu lekarsku torbu u jedan mračan ugao ormana, a knjige na policu, ono malo što je poneo sa sobom, nešto klasične latinštine koju je već prestao redovno da čita, nekolicinu razlistanih engleskih pesnika, tri-četiri brazilska autora, portugalskih jedva tuce, i među njima jednu koja je pripadala biblioteci Hajland Brigejda, zaboravio je da je vrati pre nego što se iskrcao. U ovo doba dana, ako je irski bibliotekar primetio njen nestanak, neće štedeti debele i teške optužbe na račun luzitanske otadžbine, zemlje robova i lopova, kao što je rekao Bajron, a sad ponavlja O’Brajen, iz tih sitnih uzroka, lokalnih, obično se izrode velike i dalekosežne posledice svetskih razmera, ali ja sam nevin, kunem se, to je bila samo puka zaboravnost, ništa više. Odloži knjigu na stočić kraj uzglavlja, da je pročita do kraja, ovih dana, ako bude imao volje, zove se The God of the Labyrinth, njen autor je Herbert Ken, pukim slučajem takođe Irac, ali ime, ono zaista nije puka slučajnost, jer bi se bez velikog ogrešenja o izgovor moglo pročitati kao Kem, obratite pažnju, Ken, Kem, pisac koji je izašao iz anonimnosti samo zato što ga je neko pronašao na Hajland Brigejdu, ali sada, ako na brodu ne postoji drugi primerak, imamo još jedan razlog da upitamo, Kem. Zaveli su ga dosada putovanja i privlačan naslov, lavirint i njegov bog, o kom li je to bogu reč, kakav je to lavirint, kakav lavirintski bog, a na kraju se ispostavilo da je to samo običan policijski roman, otrcana priča o ubistvu i istrazi, zločinac, žrtva, ili možda obratno, ako žrtva može da postoji i pre zločinca, i napokon detektiv, sve troje saučesnici smrti, a dužan sam da vam kažem i to da čitalac policijskih romana jedini stvarno preživi priču koju čita, uostalom, svaki čitalac i čita bilo koju priču kao da je upravo on jedini stvarno preživeli.

Preostalo je još da sredi papire, one hartije sa stihovima, među kojima najstarija nosi datum dvanaestog juna hiljadu devetsto četrnaeste, uoči samog rata, Velikog, kako su ga kasnije krstili i nazivali sve dok nisu izmislili drugi, veći, Učitelju, blagi su svi sati koje gubimo, ako u njihov gubitak, kao u vazu, postavimo cveće, a malo kasnije zaključuje, Iz života odlazimo mirni, čak i bez griže savesti što smo živeli. Nisu napisani tako, jedan za drugim, svaki red pokorno nosi svoj zaseban stih, ali mi ih čitamo na taj način, uzastopno, jedino sa prekidima koje nameću disanje i ritam, a najnoviji rukopis nastao je trinaestog novembra hiljadu devetsto trideset i pete, prošlo je mesec i po dana otkako je napisan, još je svež, i kaže, U nama nebrojeni žive, ako mislim il’ osećam, ne znam ko to misli il’ oseća, ja sam samo mesto na kojem se misli i oseća, i premda se tu ne završava, mogao bi se slobodno završiti, budući da izvan misli i osećanja ne postoji više ništa. Ako sam ja samo to, misli Rikardo Reiš, pročitavši navedene stihove, ko to sad misli ono što ja mislim, ili mislim da mislim na mestu gde se odvija moje razmišljanje, ko to oseća ono što ja osećam, ili osećam da osećam na mestu gde se moja osećanja javljaju, ko se služi mnome da bi osećao i mislio, i od onih bezbroj osoba koje u meni žive, koja sam ja, ko sam, Kem, koje su to misli i osećanja moji u tolikoj meri da ih ne mogu podeliti ni sa kim drugim, šta sam to ja a što drugi nisu, što nisu bili ili neće biti. Skupio je hartije, dvadeset godina, dan za danom, list po list, sklonio ih je u jednu fioku malog pisaćeg stola, zatvorio prozore, i pustio toplu vodu da se umije. Bilo je tek nešto više od sedam sati.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   

Nazad na vrh Ići dole
 
Reke teku dalje
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 12 od 12Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 10, 11, 12

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-