Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Reke teku dalje

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 8, 9, 10, 11  Sledeći
AutorPoruka
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Uto 5 Jun - 21:11

"Čovjek bez mašte je čovjek bez krila.
(Muhammad Ali)"








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Uto 5 Jun - 21:11

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Milan Kundera








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 6 Jun - 15:26

Врата
Слушај како само лупају тим вратима, као да су туђа и као да су сами на ливади, а не у солитеру. Шта се свађају кад не умеју да се свађају онако, културно, тихо, а не ово, као ратно стање. То су ови са осмог спрата. И увек, некако, у ово време. Он би у кафану, она му брани, онда крене свађа и на крају он бесно излети.
А сад ће и они са десетог да крену. Како знам? Па знам. Сачекај мало. Аха, Шта сам ти рекла. Како не чујеш? Ма слушај, звони цела зграда, аха, ето, сад и ти чујеш. Сад ће и он. Не, он не иде у кафану, он је још гори, он има неку, ма вуку се као црева већ трећу годину, цео солитер их већ зна. Иде на вечеру, не може маца да ручка сама. Пази сад, охо, први пуцањ вратима, па задршка, па ће сад да се врати да јој каже да купи прње и да неће да је затекне кад се врати и... ево га, други пуцањ вратима. Да, да, већ три године он два пута лупа на одласку и већ три године тера жену од куће. А онда, негде пред зору у неком другом солитеру опет пуца вратима, само тамо пре другог пуцња не тера никог, него се враћа да каже како он дефинитвно одлази и шта се он петља са којекаквима кад га онаква жена, онаква лепотица чека кући, па се онда овде уфуња као пребијен мачор.
Шта како знам? Ето, знам, чули људи па причали. То је испричао муж оне са другог спрата, ма оне што је стално на степеништу, к'о да нема стан, ма она риђа што је стално са виклерима. Е, то је испричао њен муж и све је било у реду док овој није синуло, а шта је овај њен радио пред зору у том солитеру, е то је била комедија. И пуцала врата. Само, тај њен је пукао вратима тад и никад више. Кажу да сад мирно живи у оном солитеру.
Е, овај пуцањ није свађа, али, ако не поправе та врата, ја ћу да се посвађам са њима. Аман, да годинама нису у стању да поправе једна врата. Ако, бре, ниси мушко, а ти зови мајстора. Па јесте. Шта ту има. Ови бар лупају вратима зато што се свађају, не лупају зато што је муж шоња па не уме ништа да среди.
Колико је то сати? Ух, сад ће да пукне на седмом, па ће да се одазову врата са трећег. На седмом је онај мали, сад, није баш ни мали, други гимназије, он је почео од скора да лупа вратима, кад излеће на састанак са девојком, а на трећем је она малецка, сад, малецка, малецка, али уме и она да залупи врата. Чим пукне на седмом, пукне и на трећем. Па добро, нек пуца, кад се деца воле. Ако, нека се воле, само да се не свађају. А, и другачије пуцају врата кад пуцају због љубави.
Намћор овдашњи
(необјављени текст потписан као Тодора Манојловић)








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 6 Jun - 15:26

KRATKA PRIČA
Dopustite da se predstavim. Zovem se Priča, Kratka priča.
Piše me jedna žena, ime joj je…ups - ne znam. Ja sam veoma kratka i imam, hihi, kratko pamćenje. Moglo bi se reći da sam malo ograničena. Pa što? Nitko nije savršen. Ali ja sam tek na početku svog puta i još mogu puno postići - da me objave na raznim mjestima i spominju u encik…cik…onim jako debelim knjigama, valjda ste svi čuli za njih. Možda, tko zna, jednog dana u dalekoj budućnosti? Hihi, samo sanjarim…
Ne, nisam ja isprazna sanjalica, koja priča bez veze, kao mnoge moje pomodne kolegice.
Za razliku od njih, ja sam usredotočena. Imam jasan cilj pred očima. Životna mi je želja sudjelovati u jednom natječaju za kratke priče.
Osim toga, želim mir u svijetu i ljudska prava. I srdačan pozdrav ugroženim vrstama, koje su u izumiranju.
Kao što vidite, imam štošta važno za reći. A kada bih pobijedila na natječaju, iznijela bih svoju poruku u javnost. Dala bih doprinos zajednici, iako sam kratka. Uostalom, znam za kolegice koje su kraće od mene, a veoma su uspješne i utjecajne. Na primjer - neke koje je napisao onaj Bor…Borg…hihi, ne mogu se sjetiti. Nema veze, ionako svi znaju za njega.
I što sam ono htjela reći?
Da, valjda se primjećuje da imam dara? Uz malo sreće, mogla bih izraziti neku veoma posebnu i duboku misao. Štoviše, mislim da hoću, baš sad…eto…tek što nisam…Što? Moja spisateljica kaže da sam gotova?!? Kako? Da joj je dosta?
Ne mogu doći k sebi, zgražam se! No, ako je tako odlučila, u redu! Mislim, požalit će ona, ali neka joj bude!
Otići ću. Evo, odlazim. Kog bogovi vole, umire mlad. Dragi čitatelji, znam da nisam bila najbolja priča u vašem životu, ali sjetite me se ponekad, u dugim zimskim noćima i kad miris proljetnog cvijeća probudi novu ljubav u vašim srcima i… No dobro, idem, idem…Može još dvije riječi? Ne? Pih!

L. Fair








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 6 Jun - 15:27

Robert Falgam - neobicne misli o obicnim stvarima

Sve sto treba da znam naucio sam jos u vrticu

Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
sve sto treba da znam o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucio sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucio:
Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – vidi.
Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.

Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 6 Jun - 15:29

Dajen Lumens - Dok te gledam kako spavas

LJubljeno moje dete, usunjala sam se u tvoju sobu da bih te za trenutak posmatrala kako spavas i ravnomerno dises.Oci su ti sklopljene, lice spokojno, a meke plave kovrdze uokviruju tvoje heuvimsko lisce. Pre nekoliko trenutaka, dok sam sedela nad svojim papirima u radnoj sobi, rastuzila sam se razmisljajuci o proteklom danu. Posao mi vise nije drzao paznju, zato sam dosla da s tobom razgovaram u tisini, dok se ti odmaras.
Jutros sam bila nervozna dok si se razvlacio i polako oblacio, govorila sam da je vreme da prestanes da budes takav sporac. Izgrdila sam te jer si zaturio svij bon za rucak i prekorno te pogledala kad si prosuo malo hrane po kosulji. "Zar opet?" - uzdahnula sam, vrteci glavom. Ti si se bezazleno smesio i rekao: "Cao mamice!"

Popodne sam obavljala telefonske razgovore dok si se ti igrao u svojoj sobi, glasno pevajuci i gestikulirajuci, sa svim svojim igrackama poredjanim u smesne redove po krevetu. Nervozno sam ti dala znak da prestanes da galamis i nastavila da razgovaram jos citav sat. "Odmah da si uradio domaci" - prosiktala sam kasnije kao narednik - "i prestani da gubis vreme." "Dobro mama" - rekao si s grizom savesti i seo za svoj pisaci sto, s olovkom u ruci. Posle toga je u tvojoj sobi zavladao mir.

Uvece, ja sam radila za pisacim stolom, a ti si prisao oklevajuci. "Hocemo li veceras citati pricu mama?" - upitao si, s nadom u glasu. "Ne veceras" - odgovorila sam ostro - "soba je jos uvek u neredu! Koliko puta cu jos morati da te podsetim?" Otisao si u svoju sobu vukuci noge i pognute glave.Ubrzo si se vratio i provirio u moju sobu. "Sta sad hoces?" - upitala sam ljutito.
Nista nisi rekao, samo si doskakutao do mene, obavio mi rucice oko vrata i poljubio me u obraz. "Laku noc mamice, volim te" - bilo je sve sto si rekao i cvrsto me zagrlio. Nestao si istom brzinom kao sto si i dosao.

Posle toga sam dugo sedela pogleda prikovanog za pisaci sto osecajuci kako me obuzima griza savesti. Kada sam to izgubila dnevni ritam, pitala sam se, i po koju cenu? Nisi ucinio nista cime bi izazvao takvo moje raspolozenje. Bio si samo dete koje je ispunjavalo svoj zadatak da raste i da uci. Ja sam se danas izgubila u svetu odraslih, u svetu odgovornosti i zahteva i ostalo mi je veoma malo energije za tebe. Ti si danas postao moj ucitelj,s tom neizdrzivom potrebom da utrcis i poljubis me za laku noc, cak i posle ovog mucnog dana u kome si sve vreme morao da ides na prstima zbog mog raspolozenja.

Sada, dok te gledam kako cvrsto spavas, strasno zelim ovaj dan pocne ispocetka. Sutra cu sebe castiti sa isto toliko razumevanja koliko si mi ti pokazao danas, da bih mogla da budem prava mama - da ti se toliko toplo osmehnem kad se probudis, da te ohrabrim posle skole, da ti procitam neku vedru pricu pre spavanja. Smejacu se kad se ti budes smejao i plakacu kad ti budes plakao. Podseticu sebe da si ti dete, a ne odrastao covek, i uzivacu u tome sto sam tvoja mama. Dirnuo si me svojom tolerantnoscu, zato sam dosla u ovaj kasni cas da ti se zahvalim - tebi, dete moje, ucitelju i prijatelju moj, za dar tvoje ljubavi.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 6 Jun - 15:29

Smelost - Pety Hansen

Dva semena leze jedno pored drugog u plodnom tlu u prolece.

Prvo seme kaze:
Zelim da rastem! Zelim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Zelim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleca.Zelim da na svom licu osetim toplotu suncevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kaze:
Plasim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na sta mogu da naidjem u tami. Ako se probijam kroz cvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, sta ako otvorim svoje pupoljke, a puz pokusa da ih pojede? A sta ako pocnem da cvetam, a dete me iscupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da cekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je cekalo.
Jedna koka koja je ceprkala po basti, trazeci hranu, pronasla je seme koje ceka i odmah ga pojela.

Zivot guta one koji se boje.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Uto 12 Jun - 12:08

Sve što imamo je Dar!. Život. Ljubav. Vjera. Nada. Svijet je samo ono što od toga stvorimo. Svijet je i to kada odbacimo ono što nam je dato. Svijet je ono što nosimo u sebi.

Ljubav. Najuzvišenije ljudsko osjećanje. Pokretačka snaga čovjeka i svijeta. Svijet i čovjek u svijetu su savršeno smišljeni i izgrađeni na temeljima ljubavi. Ali čovjek ne bi bio čovjek da nije grešan i da ljubav ne preobražava u ljubomoru iz koje proizilaze zavist, pakost i sva najrđavija ljudska osjećanja.

Vjera. Data nam da se održimo u životu. Da naučimo kako treba živjeti. Da oplemeni dušu i čisti srce. Ali čovjek ne bi bio čovjek da nije grešan i da vjeru ne preobražava u besmisao i glupost.

Nada. Ono što nas sve označava ovakvima kakvi jesmo. Donde dokle je naša nada stigla, dotle smo i mi kao ljudi stigli. Ali čovjek ne bi bio čovjek da nije grešan i da ne ruši i tuđe i svoje snove i da nadu ne pretvara u očaj i beznađe.

Svijet stvarnosti u svačijem oku je samo ono što nosi u srcu. I ono što vidimo u sebi uvijek ćemo vidjeti i oko sebe.

Danica Radović








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Uto 12 Jun - 12:08

Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati, a mogu se baciti nepročitani.
Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom ili dobro jutro!
On znači do viđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, sjeti me se, ili srećan put!
Poljubac je zalog sreće, sjećanje, laž, obećanje ili dug sa kamatom.
Vjesnik radosti ili nesreće.

Kroz poljubac jedno naše tijelo odlazi u naše drugo tijelo.

Milorad Pavić








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Uto 12 Jun - 12:12

"Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne posjeduje, niti dopušta da je posjeduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi..".








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 21 Jun - 13:12

10 junakinja ruske književnosti koje morate upoznati

Nedavna BBC-jeva ekranizacija romana Rat i mir je inspirisala mnoge TV gledaoce da obrišu prašinu sa svoje stare kopije Tolstojevog remek-djela i još jednom ga pročitaju. Oni koji se usuđuju, zavedeni sjajem Nataše Rostove, da kopaju dalje kroz ogromni svijet ruske literature u potrazi za drugim nezaboravnim ženskim likovima, možda ne znaju odakle početi.



Gdje početi? Ne tražite dalje.

Ovo može biti vaš vodič za otkrivanje ruskih književnih junakinja. Znamo da su sve srećne junakinje jednake, ali svaka nesrećna je nesrećna na svoj način. Ali u ovome je stvar: U ruskoj književnosti, srećni likovi su rijetki.

Zapravo, ruske junakinje dijele naklonost da stvari učine težim za sebe. I to je u redu, jer njihova ljepota kao književnih likova proističe, u velikoj mjeri, iz njihovih tragičnih sudbina.

Karakteristike junakinja ruske književnosti su ove:

Njihove priče nisu o pobjedi nad preprekama tako da mogu živjeti sretno do kraja života. Kao čuvari ruskih vrijednosti, ruske junakinje znaju bolje; znaju da je život više od sreće.


Tatjana Larina, Evgenije Onjegin
U početku, beše Tatjana. Ona je Eva ruske književnosti. Ne zato što je prva nego zato što Puškin zauzima jedinstveno božansko mjesto u ruskim srcima. Svaki Rus sposoban je da izrecituje cijele poeme oca ruske književnosti (i, nakon par votki, mnogi će to i učiniti).

Puškinovo remek-djelo, Evgenije Onjegin, zapravo je mnogo više priča o Tatjani nego o Onjeginu. Za razliku od Onjegina, koji živi po modernim bajronističkim principima, Tatjana, mlada i nevina djevojka iz seoske sredine, prikazuje suštinu i čistoću zagonetne ruske duše.

Ana Karenjina, Ana Karenjina
Za razliku od Tatjane, koja odolijeva iskušenju zvanom Onjegin, Tolstojeva Ana Karenjina odlučuje da napusti i muža i sina i pobjegne sa Vronskim.

Mnogo se pisalo i govorilo o tome šta je Anin grijeh, odnosno izvor njene tragične sudbine, a jedan od mogućih odgovora je da ona strada zbog sebičnog pokušaja da zadovolji svoje romantične i seksualne želje.
Sonja Marmeladova, Zločin i kazna
Sonja je jedna u nizu „svetih bludnica“ Dostojevskog. Ona ne ostavlja Raskoljnikova nakon što sazna za njegov zločin. Zajedno kreću na put spasenja, zajedno čitaju Bibliju i zajedno tumače priču o Lazarevom vaskrsenju.

Mnogi književni kritičari okomili su se upravo na lik Sonje, tvrdeći da je ona previše idealizovana i nerealna, kao Aljoša u romanu Braća Karamazovi. Za lik Sonje vezani su i melodramski elementi Zločina i kazne.

Nataša Rostova, Rat i mir
Nataša je svačiji san. Pametna, vesela, spontana. Nataša je zabavna. Ako Puškinova Tatjana izgleda previše dobra da bi bila istinita, Tolstojeva Nataša izgleda stvarna, živa. Dijelom zato što pored njenih mnogih kvaliteta, ona ume da bude i hirovita, naivna, koketna, čak i da zadirkuje.

U Ratu i miru, Nataša se prvi put pojavljuje kao šarmantna tinejdžerka, koja zrači radošću i vitalnošću. Sa novim uspjesima i godinama, uči lekcije koje joj život donosi, smiruje svoje promjenljivo srce i postaje mudrija. Neuobičajeno za ruske junakinje, ona je nasmijana i nakon više od hiljadu stranica.

Irina Prozorova, Tri sestre
Na početku Čehovljeve drame Tri sestre, Irina, najmlađa, zrači i puna je nade. Dok su njene starije sestre nezadovoljne životom u provinciji, plačljive i neraspoložene, Irina je naivna duša ispunjena beskrajnim optimizmom. Ona sanjari da se vrati u Moskvu, gdje će pronaći pravu ljubav i gdje će svi biti srećni.



Međutim, kako nema priliku za odlazak u Moskvu, Irina shvata da bi mogla zauvek da ostane u selu. Kroz Irinu i njene sestre, Čehov pokazuje kako je život dugo ređanje dosadnih trenutaka, koji su povremeno prekinuti kratkim mlazevima radosti.

Irina provodi vrijeme rastrojena beznačajnim stvarima, sanjareći o boljoj budućnosti, ali postepeno prihvata beznačajnost svog postojanja.
Liza Kalitina, Plemićko gnijezdo
Liza je mlada, naivna i čistog srca. Nalazi se između dva udvarača: mladog, zgodnog i veselog oficira i starijeg oženjenog muškarca. Ona se jasno opredjeljuje za bijedu, odlazi u manastir, prihvata život požrtvovanosti i oskudice.

Njene reči su: Sreća nije za mene.

Margarita, Majstor i Margarita
Bulgakovljeva Margarita je neobična junakinja. Ona je izvor energije za Majstora, postaje, kao Sonja za Raskoljnikova, njegov iscjelitelj, njegova ljubavnica, njegov spasilac.

Margarita traži pomoć od Satane za Majstora, i nakon dogovora, ona je konačno sa svojim dragim, iako ne na ovom svijetu.

Olga Semjonova, Draga
U Dragoj, Čehov govori o Olgi Semjonovoj, zaljubljenoj i nježnoj duši, jedinstvenoj osobi koja živi da bi volela. Sirota Olga postaje udovica. Dva puta. Ostavši bez čovjeka kog voli i bez razloga da živi, osamljuje se, a jedino društvo joj je mačka.

Tolstoj je napisao da je u Dragoj Čehov slučajno stvorio najdraži ženski lik. Prema Tolstoju, Olga je oličenje mogućnosti ruskih žena da bezuslovno vole, a to je vrlina nepoznata muškarcima.

Madam Odincova, Očevi i djeca
U djelu Očevi i djeca Ivana Turgenjeva, Madam Odincova je usamljena žena, barem po standardima svog vremena. Iako je napravljena kao sporedan lik, Madam Odincova je to prerasla i postala je neka vrsta pionira među heroinama u književnosti.

Suprotno od drugih ženskih likova, koji su potčinjeni obavezama nametnutim od strane društva, Madam Odincova je bez djece, bez muža i bez majke i tvrdoglavo ističe svoju nezavisnost.

Njeno odbijanje podsjeća na Puškinovu Tatjanu.

Nastasija Filipovna, Idiot
Nastasja, junakinja djela Idiot, u pokušaju da se oslobodi svoje sudbine ne može da pobjegne od osjećaja krivice koji će baciti sjenku na sve njene odluke i zbog kog polako polazi ka svom tragičnom kraju.

Ona se nalazi u nekoj vrsti nervnog rastrojstva. Doživela je mnogo uvreda, poniženja i bola. Nastasja skoro zaboravlja da ipak ume da voli.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pet 22 Jun - 17:49

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Ništa cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec možda ili ne Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Cuj cuj Izgleda d apreko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nade objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam roden na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno vece u siromašnoj kuci
Sad znam zašto sam roden
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Šta li jegore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam ucinio sve što sam izgledao da sam
Lišce lišce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice Svaki covek je samo
Videni cvet a šta sam više nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Ništa drugo
A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Ništa drugo
Roden sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Louis Aragon








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 25 Jun - 18:16

Arthur Schopenhauer,Misli
Bogatstvo je nalik na morsku vodu; što je više pijemo, to smo žedniji.
Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje.
Čast je, objektivno gledano, mišljenje drugih o nama, a subjektivno, naš strah od tog mišljenja.
Čoveku koji je intelektualno viši od drugih, samoća pruža dvogubu korist; prvu, što je sam, i drugu, što nije s drugima.
Čovek pun duha i u potpunoj se samoći izvanredno zabavlja svojim mislima.
Da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati vlastitu.
Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina.
Divljaci se uzajamno proždiru, a pitomi se uzajamno varaju.
Druževnost spada u najopasnije, možda čak i ubitačne sklonosti, budući da nas dovodi u dodir s ljudima od kojih je većina moralno hrđava a intelektualno tupa ili izopačena.
Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, poduzetnom duhu, sretnom temperamentu, vedrom umu i zdravom telu.
Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće.
Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga s kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati.
Ko želi da se njegovoj reči poveruje, neka je izrekne hladno i bez strasti.
Lepota je otvoreno preporučeno pismo koje za nas unapred pridobija srca.
Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom.
Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni.
Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo, mada je sasvim sigurno, da našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo.
Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla.
Mladima bi glavni predmet učenja morao biti taj da nauče podnositi samoću: ona je naime izvor sreće i duševnog mira.
Najsigurniji način da ne postaneš vrlo nesretan je taj da ne zahtevaš biti vrlo sretan.
Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o toj slasti i kratkotrajnim užicima i da ne govorimo. Što više, zdravlju treba sve podrediti.
Neko je, recimo, mlad, lep, bogat i cenjen, pa se pitamo, kad želimo da ocenimo njegovu sreću, je li zbog toga vedar; ako je, naprotiv, vedar, sasvim je svejedno je li mlad ili star, uspavan ili grbav, siromašan ili bogat: on je sretan.
Nijedna laž nije toliko drska da se neki anonimni recenzent ne bi mogao njome poslužiti: pa on nije odgovoran.
On je vrlo nedruštven, to gotovo već znači: On je čovek velikih sposobnosti.
Ono što nas najneposrednije usrećuje je vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji!
Ono što se zna ima dvostruku vrednost ako se ujedno za ono što se ne zna priznaje da se ne zna.
Oženiti se znači svoja prava prepoloviti, a obaveze poduplati.
Prijatelj svih nije ničiji prijatelj.
Prijateljima lako opraštamo pogreške koje nas ne pogađaju.
Pušemo balone od sapunice što duže možemo i što veće možemo, iako dobro znamo da će se raspršiti.
Razum može zameniti gotovo svaki stepen obrazovanja, ali obrazovanje ne može zameniti razum.
Religija je štaka za loše državne ustanove.
Retko se nalazi ono što je pravo, a još ređe se ceni.
Samoća je sudbina svih značajnijih duhova.
Slobodno vreme većine ljudi ispunjeno je ili čulnim uživanjima i ludorijama ili dosadom i tupošću.
Spojiti uljudnost s ponosom pravo je majstorstvo.
Sudbina meša karte, a mi igramo.
U samoći bednik oseća svu svoju bedu; veliki duh svu svoju veličinu.
U starosti čovek se bolje čuva od nesreće, a u mladosti je bolje podnosi.
U svakom je slučaju bolje da se razboritost pokaže onim što se prešuti nego onim što se kaže.
U svetu uglavnom caruje zlo, a glavnu reč ima glupost.
Vera je kao i ljubav: ona se ne da nametnuti. Zato i jeste uzaludan svaki trud da se ona državnim merama uvede ili učvrsti.
Vere su kao vatra: njima je, da bi svetlile, potreban mrak.
Verovanje i znanje odnosi se jedno prema drugome kao ptice na vagi: koliko se jedna spusti, toliko se druga digne.
Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja.
Zašto su obični ljudi tako društveni i prilagodljivi? Zato što lakše podnose druge nego sebe.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 4 Jul - 6:47

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 4 Jul - 11:25

Zvali smo to zagrljeno spavanje. Šest sati nepomičnog grljenja u snu. Grčevitog držanja jedno za drugo, kao da su potresi, kao da nas otimaju. Kao da nisu...Šest sati nepomičnog grljenja u snu. Tako se spava samo jednom u životu. S jednim u životu. S jednom u životu. Svima ostalima okreneš leđa nakon izvjesnog vremena, gurneš guzicu u krilo, kosu u usta, masirate se lopaticama, gurkate koljenima, joj vruće mi je od tebe, pomakni se malo, vučeš mi deku, đe ćeš sad, bolan moram pišat, žedan sam, ima boks na televiziji. I to je dobro. Tako mora biti. Zagrljeno spavanje ne sluti na dobro. Nitko ne može biti toliko privilegiran cijeloga života. Samo šest sati. Dovoljno za dosmrtni krater u duši i vječne, slučajnom prolazniku nevidljive modrice od grčevitog držanja jedno za drugo."








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 4 Jul - 15:28

Tamo gde reke nemaju ime
Vrati me u jutra kada nije bilo tragova, nek zamiriše misterija u svom originalnom obliku, kakva je bila dok je još uvek bila važna, tako nepoznata, dok još uvek nismo odlučili da krenemo dalje, da se probijamo kroz korov pravo u nestale imperije; to mi nedostaje, i malo rose na lišću dosta je da se setim davnih očiju, planina što još uvek posmatraju; nek zamirišu mora u svom originalnom obliku, ispunjena samo vatrom života koji gori; priroda nam je u prirodi, iz zemlje ne rastu okovi, i kada se mogućnost pojavi, vrati me u jutra kada nije bilo tragova, da prošetamo malo i brzo se vratimo, da ne uprljamo misteriju, da ne ostavimo tragove.

Andrija Jonić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Čet 5 Jul - 9:05

" Lovemarks ili Jos jedna knjiga o zbunjenosti " Zana Poliakov
Pisati "Jos jednu knjigu o zbunjenosti" rizican je i neizvestan poduhvat. Jer nasuprot autorkinoj filozofiji "posmatram ali ne osudjujem i prosudjujem", citaoci su oni koji i te kako znaju da osudjuju. Ovde pre svega mislim na onaj deo citalacke publike koji do sada nije imao prilike da se susretne sa Zaninom ekstravagantnom i genijalnom darovitoscu. Tim istim ljudima, emotivno ogoljena Zana, lisena straha od kritike i gresaka jer "greske zapravo (i) ne postoje", moze se uciniti kao suvise slobodna i neobicna figura naseg ,jos uvek u velikoj meri, konzervativnog drustva, sredine zeljne "modliranosti" i same "ustirkane duse". Verujem da je to bio razlog za ostru i neprimerenu reakciju kritike koja je "Lovemarks" jos pre samog objavljivanja, poput knjizevne Inkvizicije upisala na spisak Zabranjenih knjiga...
No, istinski se nadam da ce i novi citaoci, bas kao oni koji su do sada upoznali ili dotakli deo Zanine duse, shvatiti njenu pravu vrednost i iskrenu poruku koju je ovom knjigom poslala. Necu reci delom jer sam sigurna da je njena ideja bila da zabavi i ponudi zanimljivu i drugaciju stvarnost. To je ona Zana koja se veselo osmehuje sa stranica nudeci svoju pazljivo odabranu play listu, spisak omiljenih filmova i nekoliko pogleda na police u svom kupatilu. Domisljata i detinjasto kreativna,to je Zana Poliakov. Zena koja nikoga ne ostavlja ravnodusnim.
Pisuci "Lovemarks", ucinila je ono sto je cini tako prepoznatljivom i ljudima bliskom. Pomesala je javno i privatno, work &play, bis &pleasure. Nije se libila da svoju pricu napise bas onakvu kakva ona i jeste, bez eufemizama i u duhu ispovesti. Mozda smo je zbog toga i doziveli tako licnom. "Take it personaly" kako Zana porucuje.
Citajuci, na momente, imala sam utisak da iznenada osetim i fake Zanu, drugaciju od onoga sto ona zapravo i jeste, zenu sa cijih usana cujem samopromotivne recenice toliko netipicne za Urednicu Zivota, onu koja harizmom i prirodnoscu osvaja svet. Ali ubrzo shvatam da pod senkom Gospodina Dzina sve dobija drugacije obrise i izvorno pulsirajuca i sireca energija biva blokirana i zarobljena. ("Koliko samo bivsih jedna zena moze da podnese?") Sve do dolaska Poeticnog Gospodina.happy
A "poezija ulazi u nas zivot kroz vrata beznacajnih sitnica". Recima Zanete Bredso. Nadahnute,nadarene i kreativne. Van i na listovima "Lovemarks"-a.
Taj njen prepoznatljiv stil pisanja i jezik koji cu slobodno nazvati - digitalnim, nekome mogu zazvucati too modern, posebno zbog miksovanja domacih i engleskih reci i fraza. Ali bez tog neobicnog spoja ova knjiga bi izgubila na autenticnosti i postala suprotno od onoga kako ju je autorka videla i dozivela. Kao slavljenje zivota, odu proslosti i ljubavnom bolu jer "kad rane zarastu, ostaju oziljci". A oni vrede daleko vise od svega materijalnog, kratkotrajnog i prolaznog jer nose iskustvo.
Ono koje se ne moze procitati u knjigama ili nauciti vec ono koje se mora osetiti.
Lovemarks, put su u bolje sutra.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pet 6 Jul - 20:01

Njen grad
Baš kao i svi prethodni, i taj poslednji put počeo je istim rečima. Rečima za koje sam se oduvek plašio da bi jednoga dana mogle postati istinite.
„Zbog čega si ponovo tu? Zar ne vidiš da ovo sunce hladi, zar ne vidiš da ovde nikoga nema? Koliko puta treba da ti ponovimo, koliko ti ponavljanja treba da kreneš drugim putem? “
„Ne znam, nešto se dešava, na ovom mestu gde je nekada bilo cveće sada je suvo, ispucalo tlo. A ja… ja sam samo želeo da vidim boje.“
„Boje? Kakve boje? Oduvek si gazio po ispucalom tlu.“
„Ne… to nije istina!“, uzviknuo sam bespomoćno „evo, poneo sam i osmeh… ona će mi ga uzvratiti ! Samo me pustite da prođem, pustite me u njen grad!“
„U redu“, odgovoriše staze „pustićemo te, ali znaj, svaki korak je jedno očekivanje! Zato dobro pazi… pazi na korake, po lošem tlu očekivanja se lome…“

***

Prelepa, ali beživotna ulazna kapija još uvek se trudi. I to je sve. Čak su mi i početne, retko ugažene staze to potvrdile. Njen grad nema stanovnika. Prazan je poput najpraznije tišine, čak i najtanji zvuk žali sebe što se čuje, ona to ne oseća pa hoda dalje noseći najtužniji grad od svih gradova sa sobom. Ona ne oseća. Upravo zbog toga ni njen grad nema osećanja. Na svakom obeležju ime je izgrebano i zaboravljeno, zgrade su visoke, a htele bi da budu više, ciljevi su zacrtani, ali iako su ostvareni, podsećaju na zgrade. Izgubljena je. I šta da radi? Ona ne vidi znakove sopstvenoga grada. I kada neko poseti njen grad, brzo se u njemu izgubi ne znajući da li je zaista na pravom mestu i da li su njegovi koraci zaista potrebni tim ulicama. Kad neko pokuša da doda neku novu boju, boja brzo spadne, ne zadržava se ništa iskreno i čisto. Ona, zapravo, i ne zna šta želi od sopstvenoga grada. I tako, povremeno – dogodi se. Neko zaista ostane, ali nikada u boji, nikada na sigurnom, iako ulica dobije njegovo ime, iako se javi taj osećaj da svi parkovi i svi trgovi žele nekoga da vole. Tužni su oni koji veruju da je taj grad njihov. Taj grad je samo svoj, a možda ni to nije. Možda je ničiji, onako poput nje, baš onako kako i ona nikada ničija bila nije. Taman je to grad. Vidi se kroz njene oči. I da se sruši ništa ne bi niklo. U praznoj lepoti, zapravo, ništa i nije ostalo.

***

Staze su bile u pravu. Jedva sam izdržao. Ranjenih stopala teturao sam se ka izlazu. A onda, kada sam već bio dovoljno priseban da saslušam, rekle su mi još nešto, sve uglas, poput hora koji odzvanja:
„Kada stvoriš iluziju o nekome, time stvaraš još jednu osobu, taj duplikat u tvom umu živi kao neostvarena želja. Tamo je neguješ, pričaš sa njom, u zatvoru sopstvenoga uma kroz iluziju veruješ kako znaš šta prava osoba misli i oseća. Pritom, ne primećuješ da život ide dalje, zamišljene godine prolaze dok ti i dalje stojiš u mestu. Shvataš li sada? Cveće koje si video, ono nikada nije postojalo…“

Shvatio sam. Ponekad istina ume da bude teža od same iluzije. Zbog toga je se ljudi i plaše. Želeo sam da nije tako, želeo sam da ostanem, ali, baš kao i sam život, morao sam da nastavim dalje. A ona? Znala je to. Negde duboko u sebi pokušala je da me vrati. Međutim, sa koje god strane posmatrali staze, one uvek vode napred. Mi smo ti koji zamišljamo strane. Da li ću se vratiti? Ne. Tada sam poslednji put poljubio prošlost. U samo nekoliko koraka premotao sam sva lepa sećanja i za sobom ostavio svoj poslednji osmeh, dve-tri neispunjene želje i jedan grad. Njen grad.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 11 Jul - 19:59

I najveća knjiga, manja je od pretenzije i nadanja uloženih u nju.
A čak i najmanja ljubav, veća je od najsmelijih nadanja i svega što smo uopšte kadri uložiti u nju.
Zato su se knjige oduvek mogle porediti i - uvek će moći; kakva god bila, uvek će moći da se zamisli, pa i napiše - bolja. Knjiga je sektor stvarnosti koji ima svoj uzor, koji se, prema uzoru, i sazdaje i iz uzora nastaje.
A ljubav se, zbog toga, ne može gradirati i - nikada neće moći; kakva god bila, niti će biti moguće da se zamisli, ni da se doživi - veća i potpunija. Ljubav je ona stvarnost, koja nema nikakav uzor, stvarnost koja se odnosi samo prema sebi i sama sobom u potpunosti pokriva.
Ona je iz onog reda apsolutnih pojava, kakve su celina, ništa, smrt."

Ferid Muhić, “Štit od zlata“








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sub 21 Jul - 18:13

Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо


Џон Еткинсон Гримшо рођен је 9. септембра 1836. године у Лидсу. Један је од најпознатијих сликара викторијанског периода енглеског сликарства. Испрва бива под утицајем пре-рафаелита да би убрзо пронашао сопствени стил. Песници чијим се делима одушевљавао и која је илустровао били су Лонгфелоу и Тенисон, а сликар који се дивио његовој уметности, онај који је, као и касније Васил Кандински, своје слике насловљавао као да су у питању музичка дела (композиција, хармонија, симфонија, ноктурно) био је Џејмс Мекнил Вистлер. О њиховој музици у неком од наредних текстова.

Препознајемо шест тематских целина у опусу Џона Еткинсона Гримшоа. Прву чине рани радови под утицајем пре-рафаелитске уметности, слике чија је тема митолошки или историјски приказ. Друга тематска целина односи се на приказ ентеријера, као и женске фигуре која је окружена многобројним предметима. Трећа се односи на Гримишоову (очигледну) фасцинацију кућама које су грађене пре доба у коме је стварао, вероватно у 18. веку. Основне су им одлике величина, реч је о вилама, као и позиционираност у ванградски предео, мистериозан и загонетан пејсаж двосмислене светлости. Оне ме асоцирају на куће које се помињу у причама Едгара Алана Поа. Стога, није случајно што су послужиле и редитељу Тиму Бартону као могућност за реконструкцију доба у коме се поједини његови филмови одигравају. Четврта тематска целина, такође од велике помоћи већ поменутом редитељу, јесу прикази улица, најчешће покрај докова Лондона, Ливерпула или Лидса. Не знам колико су француски импресионисти били упознати са делом енглеског сликара, али паралелу међу њиховим радовима могуће је успоставити. Слике булевара, специфичан третман светлости, отвореност потеза четкице оку посматрача, динамичност заједничке су компоненте дела поменутих уметника. Пету тематску целину у опусу сликара сачињавају прикази бродова у луци, вероватно стварани, између осталих, и под утицајем сликарства, цртежа и акварела Вилијема Тарнера. Шеста, и последња тематска целина коју сам уочила, она која ће бити предмет овог текста и која стоји у вези са претходна два, односи се на приказе малих уских улица, као и пејсажа којима су окружене. Оно што је од почетка стваралаштва одлика овог сликара јесте третман и приказ саветлости која доприноси особеној атмосфери.

Најбоље би било пустити дела да говоре сама за себе. Цитирајући између слика одређене пасусе Флоберовог дела, видећемо како се она лако допуњују и говоре једно о другом много више него што ми то можемо овим текстовима.

Ох, то блиједо зимско сунце! Оно је жалосно као успомена на срећу. Окружени смо сјеном, погледајмо како гори наше огњиште: жеравица је на површини покривена великим црним испреплетеним цртама, које се чине да куцају као жиле, које прожима неки други живот; почекајмо да дође ноћ.
Ускоро ме обузме жеља да љубим, зажелио сам љубав неизмјерном пожудом; сањао сам о њеним мукама, свакога сам се часа надао неком болу који би ме испунио радошћу. И мислио сам више пута да сам успио, хватао сам у својој мисли прву жену која ми се учинила лијепа, и говорио сам себи: „To je она коју ја љубим“, али успомена коју сам хтио о њој сачувати блиједјела је и губила се умјесто да расте; осјећао сам, уосталом, да се силим на љубав, да играм пред својим срцем комедију која га не може заварати, а то ме је разочарање испуњало дугом жалошћу; ја сам готово жалио за љубавима којих нисам ни имао, а онда сам сањарио о другима којима бих желио да испуним душу.
Постоји једно доба живота, сјећате ли се тога, читаоче, кад се човијек обијесно смијеши, као да има сјелова и зраку; срце је сасвим набрекло од мирисава лахора, крв удара вруће у жилама и кључа као пјенушаво вино у кристалној чаши. Ви се будите сретнији и богатији него дан прије, устрепталији, ганутији; слатки се флуиди дижу и спуштају у вама и божански вас прожимају својом опојном топлином, стабла савијају под вјетром своје крошње у меканим кривуљама, лишће трепери једно над другим као да се разговара, облаци се склижу и откривају небо, на којем се смијеши мјесец и одражава се одозго у ријеци. Кад ходате вечером удишући мирис покошеног сијена, слушајући кукавицу у шуми, гледајући звијезде које падају, ваше је срце, није ли тако, чишће, прожетије зраком, свјетлошћу и модрином неголи спокојни обзор на којему земља додирује небо у мирном пољупцу.
Отада сам живио само у безграничном идеалу, те сам, слободан и летећи без запрека, облијетао као пчела да купим на свим стварима оно чиме ћу се хранити и живјети; кушао сам да откријем у шумовима шума и валова ријечи које други људи не разумију, и отварао сам ухо да слушам откривење њихова склада. Састављао сам од облака и од сунца големе слике, којих ни један језик не би могао исказати, а исто сам тако и у људским дјелима наједном опажао одношаје и супротности који су ме забљештавали својом сјајном језгровитошћу. Каткад ми се чинило да уметност и поезија отварају своје бескрајне обзоре и да једна другу обасјавају властитим блијеском; изграђивао сам палаче од црвена бакра, пењао сам се вјечито на ведро и радосно небо по стубишту облака, мекших од паперја.

Ишао сам рубом ријеке, увијек сам волио воду и благо гибање валова који се гоне; ријека је била мирна, бијели су лопочи дрхтали уз ромор воде, валови су одмицали полагано одвијајући се једни над другим; у средини су се са отока спуштали у воду бокори зеленила, чинило се да се обала смијеши, чуо се само мрмор валова.
Настајао је тужан склад између извањске природе и мене. Како би се моје срце стезало кад би вјетар звиждао у бравама, кад би фењери бацали своју слабу свјетлост на снијег, када бих слушао псе како лају на мјесец!
Ја бих се смијао благо и готово низашто, као болесници који који се опорављају. Каткада би ме обузимала њежност према моме псу, и ја бих га волио са жаром; или бих отворио какав стари ормар да опет видим своје старо ђачко одијело и сјећао би се дана кад сам га први пут обукао, мјеста гдје је оно ило са мном, те бих се губио у успоменама на све своје проживјеле дане. Јер, успомене су слатке, биле оне жалосне или веселе, свеједно је! А најжалосније су још најугодније за нас, зар у њима није сажета бесконачност?
На том је мјесту било неколико великих стабала, свјежина блиске воде и хладовине развесељавала ме, и ја осетих да се смијешим. Као што и муза, која је у нама, шири носнице и упија лијепе звукове кад слуша неку хармонију, исто се тако нешто неодређено раширило у мени, да би упило неку свеопћу радост. Гледајући облаке, који су се ваљали небом, баршунасту тратину обале, коју су жути траци сунца, слушајући шум воде и шуштање вршака стабала, који су трепетали, премда није било вјетра, сам, узбуђен и миран у исти мах, осјећао сам да се онесвјешћујем од разблуде под тежином те природе пуне љубави, и ја станем љубав да дозивам! (…) Испружио сам се на маховини подно стабала, желио сам још већу малаксалост; био бих волио да се загушим под ружама, да се сломим под пољупцима, да будем цвијет којим вјетар дрма, обала коју ријека натапа, земља коју сунце оплођује.

Цитати:

Гистав Флобер, Новембар, Три приповетке, превод Тин Ујевић, Миленко Видаковић, Свјетлост, Сарајево,








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Ned 22 Jul - 9:08

„Коњске су главе окренуте Вечности“: Смрт у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана


Scena iz filma „Sedmi pečat“ Ingmara Bergmana

Статус списатељица англосаксонске књижевности, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен. Кад је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвенене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују, и да у постојећим осенчењима одреде приближну нијансу његовог значења и значаја. Такви уметници увек су са „недовршеном судбином“, то су „песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавањa“, пише Иван В. Лалић, један од преводилаца поезије Емили Дикинсон.

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њене дневне ритуале: разговор са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је, из дана у дан изнова правила; сакупљање биља за свој хербаријум; ношење беле одеће и приврженост свом псу. Сви они морали су за пуританску, младу и наивну Америку, речено језиком Хенрија Џејмса, изгледати чудно. Ипак, њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених хиљаду седамсто седамдесет пет песама.

За живота песникиња је објавила свега неколико песама које су уредници исправљали. Већина их је постхумно објављена између 1890. и 1896, а тачан препис истих постао је доступан читаоцима тек 1955. године. Камил Паља у књизи Сексуалне персоне, уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, објављеној почетком деведесетих година 20. века, поглавље о америчкој песникињи назвала је Мадам де Сад из Амхерста, описујући исту следећим речима: „Воајеризам, вампиризам, некрофилија, лезбијство, садомазохизам, сексуални надреализам: мадам де Сад из Амхерста још увек чека да је њени читаоци упознају.“

Комплексност стила Емили Дикинсон, и могући семантички потенцијал истог, постао је препознатљив тек сензибилитету 20. века. Форма њених песама је сажета и прецизна. Могућа значења њених тема су опсежна иако су смештена у лаконски кратку и строгу форму. Загонетне елипсе, понављање старог англосаксонског правила писања именицa великим словима, испрекиданост стихова сталним цртицама неке су од општих места поетског израза Емили Дикинсон.

Америчка песникиња потврдила се стваралаштвом загонетних садржаја, сликовитих, и посредством недвосмислених емпиријских представа јасних, али зато бескрајно двосмислених и неодредивих захваљујући њиховим могућим значењима. Агностичке недоумице, теме вечности, смрти, васкруснућа, подозрив и субверзиван однос према протестантским догмама неке су од честих тема њеног песништва.

У поступку рашчлањивања анатомске структуре уметничког дела теба поћи од основних формалних особина, од примарног слоја. Песма Јер по смрт поћи нисам могла састоји се од шест строфа које имају по четри стиха. Песма је добила назив по свом првом стиху да би се критичари лакше организовали у обимном опусу уметнице која није давала наслове својим песмама.

Јер по Смрт поћи нисам могла –
Он по мене дошао је радо –
Сами смо били у Кочији –
Бесмртност и ми.

Возили смо споро – Није му се журило
Оставила ја сам
Свој посао и доколицу своју,
Због Његове Уљудности –

Прошли смо Школу – под Одмором
У Кругу – трсила се Дјеца –
Прошли смо Поља с којих зурило је Жито –
Прошли смо Сунце што је залазило –

Или точније – Оно прошло је Нас –
Роса је од студени задрхтала –
Јер Хаљина ми као Копрена танка –
Мој шал – од самог Тила –

Стали смо пред Кућом налик
Земље Отеклини –
Једва видио се Кров –
Вијенац Кровни – у Земљи –

Отад – прошла су Стољећа – а ипак
Као да није прошао ни Дан
Кад схватила сам да Коњске су Главе
Окренуте Вјечности –

Превео Симо Мраовић

Песма има сличности и упоредива је са каснијим уметничким делом, филмом Ингмара Бергмана Седми печат. И поред временске дистанце која дели песму и филм, она поседују заједничке компоненте, исте мотиве и – различита решења. Као и филм, и песма садржи јунака који је персонификација смрти. Он (у оба дела Смрт је мушкарац) долази по женски лирски субјект односно филмског јунака у тренутку када песма односно филм почиње. На известан начин, оба уметничка дела почињу онда када се живот јунака завршава. Дакле, као и филм, и песма почиње крајем нечијег живота. У том смислу одговарајућа библијска парабола за ову ситуацију била би да зрно мора умрети да би род родио. Јунак мора умрети да би дело настало.

И као што је читање начин путовања, тако је и људски живот, или оно што је од њега остало, представљен у песми и на филму као путовање. Мотив путовања, директно алудирајући на Сервантесово дело Дон Кихот, један је од главних мотива Бергмановог филма чија се радња одвија на путу, док витез и његов паж путују кугом опустошеним пределима јужне Шведске по повратку из крсташког рата и Свете земље. У оба дела подједнако путовање са Смрћу подразумева различите симболичке етапе. Заједничко путовање Витеза и Смрти познато нам је са средњевековних и ренесансних графика одакле оба уметника, могуће је, преузимају мотив.

У песми Јер по смрт поћи нисам могла Смрт долази по женски лирски субјект кочијама које су симболичка слика покретног ковчега. Јунакиња Дикинсонове, за разлику од Бергмановог Витеза, наивна је и олако пристаје на понуђено путовање. Током филма, гледалац присуствује константној борби и узалудној тежњи Витеза да се одупре Смрти. Он захваљујући својој мудрости и интелигенцији (отуда мотив шаха у филму који је, такође, позајмљен из традиције) успева да одложи своју смрт, али не задуго. То одлагање подразумевало је путовање које је допринело још већем страху, још већој резигнираности, још дубљим религијским и егзистенцијалним недоумицама.

Јунакиња Дикинсонове без икаквих филозофских спекулација приступа позиву јер је њена накнадна контемплација о почињеном поступку заправо песма коју читамо. Она са удаљене временске дистанце, након свршеног чина, пише о догађају, о етапама свог умирања. То није случај са Бергмановим јунаком јер гледалац не сазнаје од њега шта се на крају збило, већ од Луде, кључног карактера ренесансног света, али не и поетског света Емили Дикинсон. Исход Витезове судбине сазнајемо посредством Луде који га види како заједно са остатком дружине на хоризонту игра у колу. У питању је danse macabre, чувена сцена са краја филма, један од најупечатљивијих и најцитиранијих кадрова филмске уметности. Суштински иста сцена, појављује се и у песми Емили Дикинсон.

Песма поставља питање о бесмртности. Филм тематизује питања о смислу живота, о могућности вере да допринесе отклањању страха од смрти и од, пре ње, егзистенцијалне празнине. Досезање бесмртности потврђује се постојањем песме, односно гласа нараторке, која је упркос свом одласку на путовање, паду преко руба земље, заласку иза Сунца, и даље присутна и пише нам из перспективе садашњости о прошлом догађају. Пут песникиње ка бесмртности јесте пут превазилажења телесне смртности и пропадљивости, духовном и стваралачком бесмртношћу. Тај резултат, међутим, немамо у филму. Дакле, наивност и прихватање су водили ка резултату. Знање и сумња, изгледа, нису.

Као што је кроз читав филм дијалог Витеза и Смрти прожет иронијом, тако је иронијом прожета и ова песма. Она је упадљива већ у другој строфи када јунакиња каже:

Возили смо споро – Није му се журило

Слично је и у Бергмановом филму: Смрт не жури. Он пушта Витеза да га изнова побеђује у партијама шаха, знајући коначни исход.

Јунакиња наглашава да је за собом оставила Свој посао и доколицу своју. Људски живот, активности којима је употпуњен и смисаоно обликован овде је језгровито сажет и сведен на две речи: посао и доколица. Прва етапа њеног путовања односи се на пролазак поред школе, где у кругу, заједно са својим пратиоцем посматра децу како се играју. Симболика круга упућује на коло, на испреплетеност корака живота и смрти, плес какав видимо на крају Бергмановог филма. Школа је метафора живота, деца у њеном кругу од почетка играју у колу смрти својим деловањем. Човеков живот није ништа друго до праволинијски ход ка заласку. Оно што га чини кружним јесте његова припадност природи и њеном кружном кретању.

Геометријска фигура круга има велики значењски потенцијал у овој песми. Време природе је кружно, за разлику од човековог које је праволинијско. Путовање наше јунакиње је кружно, а тако је и са читањем песме. Ми, читајући га, праволинијски клизимо кроз текст, али му се и изнова враћамо, јер је то најчешћи читалачки ритуал када је у питању оваква поезија. У том смислу слика круга има двоструко значење: круг је завршетак, али и могућност повратка (Циљ је био тамо одакле смо кренули, пише Т. С. Елиот). Лирска јунакиња тек придруживши се Смрти пише песму.

Други призор односи се на житна поља: Прошли смо Поља с којих зурило је жито. Слика жита призива у сећање мит о Деметри и Персефони, мит о смени годишњих доба, мит о умирању и враћању, мит о семену и плоду. Сво израсло жито налик је немим посматрачима, сенкама у Хаду које зуре у двоје пролазника, унапред знајући крај њиховог дружења. Жито, такође, у ум призива и срп – једном ће неко те стабљике пожњети. Срп, односно коса, један је од прерогатива Смрти.

Наредна етапа односи се на пролазак иза Сунца. Када Сунце залази тада и лирски субјекти залазе. На овај начин кружење се опет наговештава јер Сунце после заласка опет свиће, опет се појављује. Зашавши иза Сунца, павши преко руба, светлост се мења, јунакињи постаје хладније што она и предочава стиховима:

Јер Хаљина ми као Копрена танка –
Мој шал – од самог Тила –

Хаљина у коју је јунакиња одевена заправо је посмртна одора, она у њој подсећа на Поову живу сахрањену младу.

Време, то је мој простор, писао је Гете. Симултаност односа простора и времена у овој песми доведена је у питање. Док путује јунакиња је константно у простору, она и њен пратилац пролазе конкретним пределима који се смењују. Смењивање предела подразумева смењивање часова, просторна динамика подразумева временску. Стих Прошли смо Сунце што је залазило сведочи о симултаном протицању времена и простора. Зашавши иза Сунца, јунакиња је и даље у простору, али тада схвата да време не протиче, да времена нема:

Отад – прошла су Стољећа – а ипак
Као да није прошао ни Дан

Најзад, јунакиња и њен пратилац застају.

Стали смо пред Кућом налик
Земље Отеклини –
Једва видио се Кров –
Вијенац Кровни – у Земљи –

Заправо, они застају пред гробним местом. Они застају у тмурном и јаловом крајолику у коме лирска јунакиња коначно схвата атемпоралност којој је изложена и меланхолично констатује:

Кад схватила сам да Коњске су Главе
Окренуте Вјечности –

Дакле, коњске главе које вуку њене кочије (опет алузија на грчке митове о Хаду и Персефони, али и антрополошку константу коња као хтонских бића у многим митологијама света) нису је водиле ка смрти, него посредством Смрти, ка Вечности коју је потврдила написавши песму.

Налик филмском сценарију, пуна динамике, наративна, атмосферична, ова песма изазива недоумице. Могућности за интерперетације су бројне, и на овом месту правимо круг, враћајући се на став Ивана В. Лалића, првог приређивача и преводиоца поезије Емили Дикинсон на српски језик. Њено дело, мисао поетски уобличена, не престаје да се преображава, да протејски измиче нашим напорима да ју коначном анализом довршимо.

Препоруке:

Камил Паља, Сексуалне персоне. Уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превод Александра Чабраја, Zepter Book World, Београд, 2002.

Камил Паља, Сломи, сруши, спржи, превела Вивијана Радман, Postscriptum, Загреб, 2006.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 30 Jul - 19:05

...volim kad ljudi ne vole one koji i nijesu za voljenje...kad nijesu za bilo kakav obrt traženja lijepog i dobrog u čovjeku.Nemam ništa da pružim zloćama i osudjujem sebe kad od 'registrovanih' zloća želim dobrice nagovještavati...kako,-kad ih bog obilježio...ovih dana sam opet pao na ispitu psiho_pronizljize...
...zato i postoji kovanica,- samo ti Radovane nemoj mi o nekom govoriti da je 'dobar čovjek'...
...uvijek me rastuži pad nekog ko je porastao u mojoj blizini ali izgleda da ni sam nemam predstavu o dobroti ili je tražim medju odrednicama koje ne pripadaju poljima kojima Homo sapiens hoda...

...tako Sensej se bori sam sa sobom...








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sub 11 Avg - 8:56

Književnost kao predložak za film – Slučaj Patriše Hajsmit:
Cena talenta
Film Kerol Toda Hejnsa po mnogim ocenama spada među najbolje filmove
ove godine. Petostruko je nominovan za Zlatni globus i jedan je od
oskarovskih favorita. Ova drama, snimljena po romanu Cena soli Patriše
Hajsmit, samo je najsvežiji egzemplar sjajnog filma snimljenog po
proznom predlošku iz pera ove književnice preminule pre dvadeset
godina, čija su dela voleli i Hičkok, Vim Venders, Klod Šabrol, Entoni
Mingela...
Ima umjetnika iz čijih se životnih navika naslućuju demoni koji ih progone. Takvo prokletstvo
poslije njihove smrti zna da postane tek vrelo za anegdote, manje ili više bizarne. Patriša Hajsmit
(1921–1995) je još za života, osim kao književnica, stekla slavu kao teška, usamljena i
mizantropski nastrojena osoba, potpuno posvećena pisanju. Nikad joj nije ponestajalo inspiracije i
ideja. U dnevnik je jedanput zapisala: "Imam ideje kao što pacovi imaju orgazme." Njen biograf
bilježi da je pisala tri ili četiri sata svakog jutra, a kad bi joj dobro išlo u tom je intervalu znala da
napiše i dvije hiljade riječi. Pušila je praktično cijelog života, najmanje paklu Goloaza dnevno,
redovno je ispijala silne količine votke, a jela je skoro isključivo slaninu, pržena jaja i zobene
pahuljice. S takvim navikama je, eto, doživjela solidne sedamdeset i četiri godine. Obožavala je
mačke i uzgajala puževe. Napisala je više od dvadeset romana i nekoliko desetina kratkih priča.
Među književnim sladokuscima je od početka imala visoku reputaciju. Grejem Grin je u
predgovoru za jednu njenu knjigu zapisao: "Gospođica Hajsmit je pisac kriminalističkih romana
čije knjige čovjek može ponovo iščitavati mnogo puta. Malo je onih za koje se takvo što može reći.
Ona je spisateljica koja je stvorila svoj svijet – klaustrofobičan i iracionalan svijet u koji čitalac
svaki put ulazi sa osjećanjem lične opasnosti."
NEZNANKA I HIČKOK: Ono što je posebno
karakteristično za Patrišu Hajsmit jest činjenica da njeni
romani već, evo, skoro sedam decenija kontinuirano
inspirišu velike režisere. Svoj prvi roman Neznanci u
vozu Patriša Hajsmit objavljuje 1950, kad je imala
dvadeset devet godina. Već iduće godine, Alfred Hičkok
po tom romanu snima čuveni istoimeni film. Na
scenariju je, između ostalih, radio i Rejmond Čendler.
Nije ovo jedina ekranizacija romana prvenca
Hajsmitove, ali je ubjedljivo najbolja i najčuvenija. Svoj
naredni roman Cena soli, Patriša Hajsmit objavljuje
1952. godine pod pseudonimom Kler Morgan.
Lezbejska tematika u ono je vrijeme bila mnogo
kontroverznija nego danas, pa se autorka nije usudila da
svoju već izraslu reputaciju ugrozi potpisavši roman
pravim imenom. Već neko vrijeme, međutim, roman se
u novim izdanjima štampa sa imenom Patriše Hajsmit
na koricama. Takav je slučaj i sa srpskim izdanjem
(Samizdat, Beograd, 2014; preveli sa engleskog Ivan
Radosavljević i Aleksandra Rašić). Upravo po ovom
romanu Tod Hejns je snimio ovogodišnji filmski hit
Kerol.
RIPLIJEVE
KNJIGE: U
periodu
između 1955.
i 1991.
godine, u
intervalu koji
pokriva
trideset šest
godina, što
će reći
lavovski dio
njene
spisateljske
karijere,
Patriša
Hajsmit je uz
ostalih dva
tuceta knjiga
objavila i pet
romana o
svom
najslavnijem
književnom
liku i
antologijskom protagonistu književnosti dvadesetog vijeka uopšte – Tomu Ripliju. Počelo je 1955.
godine s romanom Talentovani gospodin Ripli, nastavilo se sa Riplijem ispod zemlje (1970) i
Riplijevom igrom (1974) te Dječakom koji je slijedio Riplija (1980) da bi saga završila 1990. sa
Riplijem ispod vode. I filmičnost Toma Riplija je jako brzo prepoznata. 1960. godine Rene Kleman
snima film U zenitu sunca u kojem Toma Riplija igra Alen Delon. 1977. godine, Vim Venders
ekranizuje Riplijevu igru pod naslovom Američki prijatelj. Riplija je igrao Denis Hoper. Godine
1999, Entoni Mingela se vraća Talentovanom gospodinu Ripliju sa filmom pod istim naslovom.
Glavnu ulogu je igrao Met Dejmon. Godine 2002. Lilijana Kavani snima Riplijevu igru (po
istoimenom romanu) sa Džonom Malkovičem u naslovnoj ulozi. Dosad posljednji filmski Ripli je
Bari Peper iz Riplija ispod zemlje Rodžera Spotisvuda. Ima nečeg indikativnog u tome kako je,
kako je vrijeme prolazilo, sociopatska priroda Toma Riplija sve više postajala popularna. Rene
Kleman je onomad promijenio jednu od osnovnih karakteristika raspleta, odnosno činjenicu da se
Ripli izvlači nekažnjeno. To se Hajsmitovoj nije dopalo, ali bilo je valjda u duhu vremena. U
kasnijim verzijama gledaocima je valjda bilo normalno (i skoro poželjno) da se talentovani ubica
izvuče.
MINERVINA SOVA: Ovo, međutim, nije sve. Još su neki njeni romani pretočeni u solidne i
odlične filmove. (Brojne televizijske adaptacije ovdje svjesno ne pominjemo.) Klod Otan-Lara je
1963. godine snimio film Ubica po romanu Hajsmitove Šeprtlja, Mišel Devil je 1981. ekranizovao
Duboku vodu (sa izvrsnom Izabel Iper u glavnoj ulozi) dok je 1987. Klod Šabrol snimio Sovin huk
po istoimenoj knjizi. Prošle (2014.) godine, Hosein Amini je snimio film Dva lica januara po
istoimenom romanu Patriše Hajsmit sa Vigom Mortensenom i Kirsten Danst u glavnim ulogama.
Za života je Patriša Hajsmit znala da požali zbog činjenice da pojedini uticajni elitisti
kriminalističku prozu smatraju inferiornim žanrom. Napisala je kako misli da bi knjig
Dostojevskog da su objavljene u dvadesetom vijeku bile nazvane krimićima te da bi ga izdavači iz
komercijalnih razloga nagovarali da ih skrati. I mada pravi znalci nikad nisu dvojili o literarnoj
vrijednosti njene proze (uz već citiranog Grejema Grina vrijedi navesti i stav Rasela Harisona koji
je njena djela poredio sa Sartrovim i Kamijevim), kako godine prolaze njezina reputacija uporno i
kontinuirano raste. Ima to veze zasigurno i sa filmovima snimljenim po njenim knjigama. Jer nije
da u istoriji književnosti nema pisaca čija su djela doživjela veći broj ekranizacija, ali teško da
uopšte postoji drugi pisac koji može da okupi toliko jaku "filmsku reprezentaciju".
Muharem Bazdulj








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 13 Avg - 10:27

Duša moderniteta -teror


LABUD

Viktoru Igou

Menja se Pariz, al’ se u mojoj seti ništa
Pomaklo nije! Sve mi u alegoriji leži,
predgrađa stara, nove palate, gradilišta,
i svaki dragi spomen od stene mi je teži.

Berton Pajk, Grad u književnosti








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 13 Avg - 10:29


Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:

„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“

Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:

„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“

"Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   

Nazad na vrh Ići dole
 
Reke teku dalje
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Reke i jezera Srbije
» Najlepše reke sveta
» Reke Srbije
» Kako preboleti raskid veze -Furaj dalje!!!
» STARA KNJIŽEVNOST
Strana 9 od 11Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 8, 9, 10, 11  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-