Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Reke teku dalje

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 9, 10, 11  Sledeći
AutorPoruka
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 16:56

Reke teku vekovima, a ljudske sudbine se odigravaju na obalama. Odigravaju se da bi sutra bile zaboravljene, a reke će teći dalje.
Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja

Mesto gde se misli roje,secanja bude,natpisi,stihovi,price zapisane secanjem u onom delicu mozga koji nas cesto dotakne..Poneko vidi kraj,a novi je pocetak.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 16:57

Ljudski život je smena sreće i tuge, jednih i drugih trenutaka na obalama, kako piše Kundera. Ma njima se odigravaju ljudske sudbine. Život ne teče kao reka, ne traje vekovima, beskonačno, mada se neki životni trenuci oduže čineći se baskrajno dugim. Trenuci sreće ne traju dugo, takvim trenucima nikada dosta trajanja. Koliko god traju prekratki su. One druge, trenutke tuge i bola bi da skratimo, ali ne polazi to svakom od ruke. Smrt nosi posebno breme tuge.


Imala sam nekoliko dana ispunjenih zadovoljstvom i srećom, a onda je stigla vest o iznenadnoj smrti dragog bića i kao svaka tužna vest, duboko me dirnula.Teško je bilo zaustaviti tugu, provesti ostatak dana kao da se ništa nije dogodilo.Dan se odužio, tuga otegla.


Ponekada bih volela da postoji drugi svet, ili bar da u njega verujem. Onima koji u njega ne veruju smrt pada teško. Sretni su narodi i pojedinci u čijim se tradicijama smrt prihvata mirno.Mi ne spadamo u narode koji su dosegnuli mirnoću pred smrću. Smrt je u našoj tradiciji zadržala težinu. Zato za mrtvima patimo pokatkada nerazumno, upražnjavamo običaje koji su izgubili smisao koji su imali kada su ustanovljeni; na tim običajima se ustrajava a čin smrti nepotrebno čini dodatno onespokojavajućim i deprimirajućim.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 16:58

Mi smo zrno beskrajnog svemira koje, kako životom tako i smrću, održava kontinuitet opstanka. Tako treba posmatrati i prihvatiti jedno i drugo, ljudski život i smrt; kao process prelaska jednog stanja u drugo.Ne mora to stanje biti nikakvo spasenje, nikakav večni život, da bi ga prihvatili normalnim. Jer istina je, i bez posredstva religije, da i najmanji delić našeg tela zaista nastavlja da živi. Naravno da takva misao nije utešna kao ona religijska, ali je dovoljna da se pomirimo sa neizbežnom stvarnošću i okončamo silne patnje nakon odlaska najdražih.


Evo jednog pasusa iz dela Itala Calvina koji govori o tim "teškim životnim pitanjima"i o jednom konačnom broju elemenata čije se kombinacije množe na milijarde milijardi...."
Tu smo uvek negde mi, živi ili mrtvi, naš život je dar jedne od tih kombinacija ali i smrt- jedno bez drugog ne ide.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:02


Italo Calvin,


ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA



..u kom se gosti "gurkaju oko stola koji se polako prekriva kartama, pokušavajući da nađu svoju priču u gužvi tarota.I što priče postaju zbrkanije i klimavije, to raštrkane karte sve češće nalaze svoje mesto u sređenom mozaiku. Da li je ovaj crtež samo rezultat slučaja, ili ga neko od nas strpljivo slaže?"
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:03

"Parsifalova snaga je ta što je toliko nov u životu i tako zauzet činjenicom da je na svetu da mu nikad ne pada na pamet da postavlja pitanja u vezi sa onim što vidi. Pa ipak bilo bi dovoljno jedno njegovo pitanje, jedno prvo pitanje koje bi izazvalo pitanje svega onoga što svetu nikad nije ništa tražilo, i evo kako naslage vekova u prahu na dnu sudova iz iskopina kako se rastvara, ere prignječene među zemljanim naslagama ponovo teku, budućnost dobija prošlost, polen raskošnih godišnjih doba zakopan milenijumima u tresetištima ponovo leti, izdiže se iznad prašine godina suše...

Ne znam već koliko vremena (sati ili godina) Faustus i Parsifal se trude da ispišu svoje staze, tarot za tarotom, na stolu krčme. Ali svaki put kad se sagnu nad kartama njihova priča se čita na neki drugi način, trpi ispravke, varijante, oseća raspoloženje tog dana i tok misli, oscilira između dva pola: svega i ničega.– Svet ne postoji – Faustus zaključuje kad klatno ode u drugu krajnost – ne postoji neka sveukupnost koja se sva odjednom daje: postoji jedan konačan broj elemenata čije se kombinacije množe na milijarde milijardi, malo njih pronađe oblik i smisao i nameće se usred jedne prašine bez smisla ili oblika; kao sedamdesetosam karata iz špila tarota u čijem zbližavanju nastaju nizovi priča koji se odmah raspadaju.

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:04

Kad predponoćnim nebom poleti Air-Lufthansa, gledaću na zemlju, misliti na sve Vas i šaputati "psssssst.....tišina, čuvamo planetu."
Sudbinski let nije nikakav izuzetan let na kom srećemo svoju sudbinu. To je svaki korak života kojim ulazimo u neko drugo sebe. U svakom od njih smo nešto novo i tek kada se sva naša sebstva spoje u
obliku mozaika, na kraju, kad ga ugledamo sklopljenog i osvetljenog, videćemo uzbudljivu, grandioznu sliku sebe, svojih likova u svim vremenima. Integrisano i predstavljeno u jednoj razvojnoj liniji, naše puno ja otkriva nam esenciju sopstvenog života koje nikada nismo bili svesni.Za ovom jedinstvenom esencijom života, "teorijom" svega, neumorno tragaju fizičari. Ja sam svoju esenciju slučajno otkrila. Do nje nije moguće doći mislima već onim famoznim česticama koje nastaju i nestaju, iz ničega. Ali,ako ih pozovete, one će doći. I tada ih ne napuštajte. Držite ih čvrsto jer su najvredniji dar Boga, prirode, života.

Ako se ne vratim do Nove da znate: ili sam pobrkala vremena, ili sam, nestrpljiva kakva jesam, požurila u Novu pre vas, ili sam negde zalutala. Ionako ne znam ni gde sve idem, na koja ću vrata zakucati, pored kojih proći, u koji ću se prikrajak ščućuriti i možda prvi put ugledati nešto,nekog. Slučajno,namerno?Ako me poželite svratite ovde.Ovde su moji tragovi.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:09




Paskal: "Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila."
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:14





Paskal: "Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila."

Danas sam se upitala postoji li razlika u ludorijama, ludovanju, ludosti? Sve je na ovom svetu drugačije, pa bi i ludovanja trebala biti takva. Čini se da je ponešto u ovom našem svetu uprkos razlikama ako ne isto, a ono slično.Zbog te sličnosti možemo da razumemo druge, a kroz druge često i sebe. To je meni opravdanje za ne-ćutanje. Možda će neko nekada pročitati nečiji ispis, pronaći sebe u duhovnim razotkrivanjima energija koje nas uvode u stanja ljubavi, smeha, blesavosti i kojekakvih drugih sitnih ludovanja i smelo se odlučiti za neku ludoriju. Da, da..ja sitne ludosti smatram potrebnim osveženjem duha. No, gde je granica mere? Sve što nije preterivanje. Šta je preterivanje ? To saznanje zna doći kasno i pristigla misao postaje beskorisna.
Ima misli koje nikada ne kasne. Blagotvorno oplemenjuju život izmičući godinama i vremenu. Ne, to nisu irealne misli koje polete ispod pera mudrih i razigraju um, plene do te mere da mogu da Vas gotovo potpuno omame i zanesu.To su naše lične, iskustvom zapečaćene i potvrđene misli.
One o ludosti mogu postati žal za učinjenim. Kažu da je još veća žal za neučinjenim ludostima.
O toj žali govori priloženi tekst ali...pre njega stavljam kratak deo iz slavne Pohvale ludosti. Bio bi veliki propust govoriti o ludosti a ne spomenuti to savršeno delo Erazmusa.

Pohvala ludosti, Erazmo Roterdamski

" Pozovi mudraca na gozbu, i on će pomutiti raspoloženje gostiju ili svojim sumornim ćutanjem, ili neprekidnim postavljanjem sitnih i dosadnih pitanja. Povedi ga na igranku, pa će ti skakutati kao kamila. Povedi ga na javnu predstavu, i on će izrazom lica pomutiti veselje naroda i, kao mudri Katon, biće prisiljen da ode iz pozorišta, jer ne može da odagna svoju mrku ozbiljnost. Ako vodiš razgovor, on lupi iznebuha kao onaj vuk iz basne. Ako treba nešto da kupi, da sklopi kakvu pogodbu, ukratko, ako treba da učini nešto bez čega svakodnevni život ne može teći, reći ćeš da takav filosof liči na panj, a ne na čoveka. U toj meri je on takav da ne može koristiti ni sebi, ni otadžbini, ni svojima, jer je neiskusan u svim običnim stvarima, a u mišljenju i navikama se potpuno razlikuje od naroda."

Na šta liči čovek sa viškom senzibiliteta ????
Bez trunke ludosti nema lepote življenja
Ej ludosti, ludosti..sećam se

Ošamućena umorom legla sam u krevet. Kako mi se to desilo? Još nisam mogla poverovati.Ja sam /za/volela. Zatečena novim saznanjem odlagala sam san. Koje li ludosti !!!!
Ludosti moja, ma ti se poigravaš sa mnom. Uvukla si u igru ljubav koju sam htela da ostavim čistom. Zar nju da ugledam ranjivu, iskustvom uništenu i obesmišljenu. Igrajući se srcem, ludosti moja, ti si me odavno dohvatila i uverila u sebe i svoju snagu. Donela si mi pregršt mudrosti. Uspavavši obazrivost uma donela si trenutačno spasenje. Postala si boginjom mog života, važnijom od same ljubavi. Ti si me zavela, povela, i sada šetam sa tobom rukom pod ruku. Pirujemo nas dve, opijamo se, milujemo, spotičemo. Šta će biti kada se otreznimo i izgubimo sve što smo zajedno stvorile. Kakav će biti svet kada ga ponovo ugledamo? Isti !!! Tek sada vidim da je svet tvoja senka. Sve je ludost. Sve si ti opčarala: i ljubavlju, i mržnjom, i poljupcima i udarcima.

Upotrebi tu snagu, ludosti moja. Izađi iz senke i obgrli drvo „vrhom do neba, do crne zemlje.” Progovori mu o ljubavi i učini da rodi rod, zlatne jabuke. Prekini ćutanje kojim mi šapuće da se u ludosti ide bez putokaza, strasno, strastvenije nego što je dozvoljeno. Razmakni mrklinu koja ga savi u crnog labuda, crno mu perje sakri, al nemoj plamteće crvenilo kljuna i pršteče iskre duše. Htedoh ja sa tobom da razmaknem tamu, crvenilom da obojim perje ne bi li plamtelo još većim žarom, ne bi li žar rastvorio krila, krila uzletela i negde se na jugu spustila. Stopili bi se Ja bela i On crven, u neki od znakova jedinstva o kom priča istok, zamišlja zapad, sever i taj isti jug.
Ipak ne. Napuštam te i odustajem. Zbog ljubavi. Želim je imati čistu.

Ej ludosti, ludosti..što nisi bila upornija.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:15

"Igra je dobrovoljna radnja ili delatnost koja se odvija unutar nekih utvrdjenih vremenskih i prostornih granica, prema dobrovoljno prihvaćenim ali i beziznimno obaveznim pravilima, kojoj je cilj u njoj samoj, a prati je osećaj napetosti i radosti te svest da je ona nešto drugo, nego običan život. Sama svest da je igra «nešto drugo» nego « običan život» ima smisla ako proširuje i prevazilazi granice realnosti, ako poništava nešto od tih granica i umanjuje prisustvo otudjenih socijalnih sila.

On u predgovoru svog eseja Homo ludens kaže: «homo ludens, čovek koji se igra, odaje funkciju isto tako bitnu kao što je rad, i da pored imena homo faber zaslužuje svoje mesto. Tragajući za pojmom igre on nailazi da je latinska reč ludus-ludare izražavala čitavo područije igre, područije neozbiljnoga, privida i poruge. Ona obuhvata dečiju igru, razonodu, takmičenje, liturgijska i uopšte scenska prikazivanja, kao i igre na sreću. U izrazu «lares ludents –ludare znači «plesati». Skup pojmova «pričiniti se nečim» ovde je u prvom planu.

Od te semantičke osnove, po Hujzingi, ludus se udaljuje kada označava javne igre, koje su uživotu Rimljana zauzimale tako važno mesto,
kao i onda kada označava «školu»: u prvom slučaju, on označava takmičenje, a u drugom vežbanje.

ROŽE KAJO: u svom delu Igra i ljudi piše: «u začetku igre postoji neka prvobitna sloboda, potreba za opuštanjem, i ukupno uzevši, žedj
za razonodom i davanje maha mašti. Ta sloboda je je njen osnovni pokretač i tu je poreklo njenih najkompleksnijih i najdoslednije organizovanih oblika. Takva prvobitna moć improvizacije i veselosti, koju ja nazivam paidia, udružuje se sa željom za naobaveznom teškoćom, za koju predlažem nazivb ludus, da bi se došlo do raznih igara kojima se bez preterivanja može pripisati atribut civlizatorske...."

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:16

"Igra se potvrdjuje kao prisnost unutrašnjeg života, kao napor koji menja započeto. Igra može postati pokretač inertne snage. Svet igre privlači zato što se igra suprotstavlja jedinstvu čovekovog života i njegovoj delatnoj praksi. Igra ostaje u području neizvesnog. Nemoćna da se odupre pritisku spoljnih uticaja. Igra čini mnogo da pomogne ljudima da postanu ono što jesu, to što mogu da budu. I kad ima nejasnu formu igra nije senka čovekovih ludosti. Igra je potreba slobodnog čoveka. Ona se stalno nalazi i otkriva. Ako se ne shvati da je cilj igre u njoj samoj, onda se ne shvata ni njena suština, njena svrsishodnost. Igrač u svetu igre otkriva svoju nemirnu subjektivnost i svoju potrebu za putovanjem do sebe nepoznatog. Igra premašuje individuum i sebe samu. Eugen Fink vidi igru kao bekstvo od rada, kao njegovu suprotnost i nepomirljiv kontrast. Igra se potvrdjuje kao prisnost unutrašnjeg života, napor koji menja započeto, oslobadja latentno, poriće naviknuto. Hese kaže da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta....."
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:17

Romansa sa životom

Doživite životnu romansu ..




Za uživanje života morate imati :

- dovoljno ljubavi u sebi;

- dovoljno pameti - da vas glupost ne bi odvela u životarenje, na stranputicu isključivosti racionalizma, ili želje za savršenim ;

- optimizam i istrajnost - da ne bi posustali;

- odlučnost i hrabrost - za izuzimanje stvari koje ometaju;

- kreativnost i maštu - da bi uplovili i ovladali relaksacijom;

- malo detinje duše i čula - da bi doživljavali silovitije;

- osećaj za humor - da bi se životu i ljudima smešili;

- osećaj za lepotu - da bi osetili u sebi punoću okruženja kojim se krećete;

- osećaj za ružno - kao jednu od strana prirode;

- ljubav prema mistici - da bi stvari dobile čarobne obrise


I jos mnogo sitnica koje život čine lepim ..a ja moram da ih preskočim jer nemam vremena.


Brzo rešenje : zavolite nekog!

Uživaćete bez pameti, istrajno, detinje silovito, smejaćete se, biće vam sve lepo, čak i ono što je ružno i do zla Boga mistično


Žurim, kasnim...Želim vam lep vikend.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:18

Ispričaću vam jednu istinitu priču. Pre jedno desetak godina sam sa jednim prijateljem, inače psihoterapeutom, imala zanimljive seanse proširivanja sopstvenih vidika, pre bi se moglo reći, nego klasičnu psihoanalizu. Raspravljali smo o ljubavi i očekivanjima, i patnjama koje očekivanja sa sobom nose. Predložio mi je jadan eksperiment.

Otišli smo na Kalimegdan (Beogradska tvrđava) i ja sam dobila zadatak da priđem nepoznatim ljudima i zamolim ih da mi dozvole da ih zagrlim. U početku sam imala otpor, misleći da je to još jedna od njegovih sumanutih ideja (a bilo ih je na pregršt i ni jedna nije bila sumanuta, samo se na prvi pogled tako činila), tako da sam sa mukom prihvatila da izvršim taj zadatak. Rekao mi je, "ne brini, imamo ceo dan za razbijanje jedne od tvojih iluzija", jedući najveću moguću kesetinu kokica (pleonazam hehehe, ali upotrebljen za što uspešniju vizuelizaciju) koju je usput kupio za nas dvoje.

Sa prvim prolaznikom sa kojim sam se zagrlila, smejala sam se do besvesti, sa sledećim sam već bila zbunjena, sledećeg sam prihvatila samo kao zadatak, i što je zanimljivo, moja osećanja (humor, zbunjenost i obaveza), bili su istom merom uzvraćeni sličnom reakcijom... Posle nekoliko pokušaja, a morate mi verovati na reč koliko je teško nekog navatati za takav poduhvat, a još teže privoleti za iskrenost, počela sam da se otvaram krajnje nesvesno...

Zagrlila sam jednu ženu iskreno, kako kad bi grlila meni blisko biće, i ona se priljubila uz mene, još više, i posle nekoliko trenutaka počela da plače. Pobegla je glavom bez obzira....Mene su te suze neočekivano potresle. Ona nije mogla do kraja, očogledno, da se suoči sa sopstvenom emocijom koja je neočekivano izbila.

Jedan od sledećih učesnika je bio jedan stariji muškarac, koji me je gledao zbunjeno, ali je prihvatio izazov. Grlio me je tako nežno, da sam osetila neizmernu emociju zbližavanja sa nečim što nisam poznavala u sebi. Ja sam se zaplakala. Rekao mi je: Divni ste, ulepšali ste mi dan.

Još jedan slučajni prolaznik se takođe rasplakao, i meni izazvao suze, tako da se taj dirljiv trenutak pretvorio u reči međusobnog zahvaljivanja za zagljaje za kojima je vapila naša duša, a da mi to i nismo znali....

To veče sam kod kuće razmišljala šta se to zapravo desilo tog dana. Osećala sam neizmernu sreću i neko čudno zadovoljstvo ispunjenja. I shvatila sam da je pružanje ljubavi bez očekivanja uzvraćanja, nešto što neverovatno ispunjava našu dušu. I da je davanje zapravo samo čin oslobađanja onog potencijala ljubavi koga nosimo u sebi i koji posle toga traje i traje.... dajemo samo ono što imamo i nosimo u sebi.... I to se ne može potrošiti.

Voljenje iz nesvesne potrebe samo da bi se dobilo isto za uzvrat, nema u našoj duši onu vrednost kao čista, bezuslovna ljubav, teško dostižna, i skoro neshvatljiva....

Verujte mi, iako nikada više nisam ponovila nešto slično, taj doživljaj mi je ostao urezan duboko u srcu, i kad god osetim prazninu, uvek posegnem za sličniom idejom. Nekoj meni dragoj osobi tog trenutkja nešto poklonim, pa bila to i samo topla reč, ili pogled razumevanja, pomilujem svoje biljke u saksiji i poželim im da bujaju od sreće....i onda poletim... od neke nadolazeće energije koja iznenada bane u moj duhovni prostor....

Izvor sa bloga...
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:22

"Trebaš mi"

Hese:
Gde se prijateljski putevi stiču, tu ceo svet izgleda kao zavičaj



Znate li reći trebaš mi ?

Ovu reč ne izgovaramo često premda je neophodna u komunikaciji. Nekoga trebate i neko treba Vas !!! Život nije bajka već pustolovina koja podrazumeva teškoće.  Zato ga umeće života čuva i štiti od onog što ga podriva i unazađuje. Iza reči trebam te može da stoji hiljadu razloga. Jedna od njih je ljubav. Zaboravljamo da ljubav i "trebanje" nisu jedno te isto. Želja da neko koga volite bude pored Vas ne sme da bude bezpogovorna, pogotovo ne zahtev. Očekujući  uzvraćanje ljubavi moramo ostati racionalni jer jedino tako možemo izbeći nezdrave emocije(depresije, razočarenja, bol). Ne smemo zaboraviti da je osnovna pretpostavka ljubavi  zavoleti  i voleti sebe da bi umeo voleti i druge. U traganju za ljubavlju ili u samoj ljubavi moramo spoznati sebe, vladati sobom bez apsolutnih kategorija.

Sa trebanjem je isto.  Potrebno je znati kome i pod kojim okolnostima se ukazuje briga.  Deca i stariji zavise od pomoći. I naravno da im  posvećujemo pažnju. Trebalo bi. U životu se i mi, ostali, nađemo u situacijama kada nam  je kao kap vode, vazduh koji udišemo, neophodno uzajamno razumevanje, nežnosti, pažnja, ljubav. A oko nas …ima  li u tom času nekoga ko će nam to pružiti, kome ćemo reći trebaš mi, trebam te.  Postoji li neko ko će nas čuti, uhvatiti za ruku i zajedno sa nama biti onoliko koliko ga trebamo. Ni više, ni manje. Treba li uopšte reći trebaš mi? Ne trebamo li osetiti da nekome trebamo, da je deo naše ljudske dužnosti da priskočimo nekome  kome trebamo. Nekada je dovoljan  jedan poklonjeni trenutak, pogled, jedna mala rečica. Nekada mnogo, mnogo više.  Imamo na pretek savršenih prijatelja koji su oko nas, na dohvat ruke, a kao da ih nema. Prolaze ne dajući ništa, a traže sve! Onih koji znaju pokloniti sebe je po pravilu malo. Da li znamo dati, a ne samo uzeti?

Averčenko: Kaži mi ko ti je prijatelj, pa ću ti  reći ko si.

I zbor prijatelja je deo naše životne avanture, gotovo uvek na tragu za srećom. Ko zna šta traži naći će. Nažalost, kao  u slučaju svakog izbora  dvoumimo se. Nedoumice su obavezne pratilje traganja i prema njima treba biti pažljiv. Kažu ko nije za sebe nije ni za druge. Velika je to istina.  Krug prijatelja  govori o tome kakvi smo, šta očekujemo od prijateljstva, kome poklanjamo svoje poverenje, kome dajemo, u koga ulažemo i na kraju koga volimo. Možda posle izvesnog vremena shvatimo da uprkos ogromnom ulaganju, želji i ljubavi, sa izvesnim osobama nemamo ništa zajedničko. Iznenadimo se, rastužimo. Desi se da u određenom trenutku otkrijemo ružnu stranu nečije  ličnosti, koja se isprva nije primećivala. Razočaramo se. Pitamo se kako nismo uočili pre. To govori mnogo o nama.

Skloni smo stvaranju životnog sistema na bazi  iracionalnih uverenja. I kada postanemo svesni loših strana naših ukorenjenih shvatanja (sa spiska tradicionalnih normi socijalnog života)  ne usuđujemo se da priznamo, niti promenimo  poredak stvari. Obično se zgražavamo nad tuđim ponašanjem ne dovodeći svoje u istu ravan. "Vlastiti nas gresi zaprepašćuju kad ih vidimo na drugima", primetio je Gete.  Ako i kada  situacija kulminira, suočavamo se sa novonastalom situacijom, ljutimo se što nas je neko izneverio još uvek  ne želeći priznati da smo sami sebe prevarili. Kolika prijateljstva se uspostavljaju i održavaju lažno, zbog koristoljublja, socijalnih statusa. Jesmo li u potpunoj vlasti  neobjektivnog  razmišljanja, negativnih osobina poput egoizma, zavisti, zlobe, ljubomore, surevnjivosti, mržnje kojima unižavamo življenje.  Što realnije uspemo sagledati stvari, to ćemo hodati  čistijim putem, čistijeg srca i  jasnijih računa. Ne kažem da iluzije nisu prelepe. One su nešto drugo, bajke koje povremeno treba odsanjati a zatim se probuditi i živeti realnost.  Nikako ne smeju postati teret, zamena realnog života. Sve ima svoje mesto u životu i sve treba znati prihvatiti i znati nositi.
Imamo život  koji je neprocenjiv dar, fascinacija, čudo, ali mu ne  poklanjamo pažnju valjda zato jer nam je dat i imamo ga. Neodgovorno se razbacujemo prema sebi i drugima: komuniciramo lažima, umesto istinom, ćutanjem i prećutkivanjem umesto otvorenošću, zlom umesto dobrim, mržnjom umesto ljubavlju..

Jaznam reći ne, ne volim te, ne trebaš mi. I znam reći trebaš mi, volim te. I znam voleti i biti prijatelj. Imam malo prijatelja, ostali su poznanici. Na tu reč smo zaboravili.


Razmišljam na brzinu o prijateljstvu :

- zahteva snagu uma,
- visoku savest ,
- podrazumeva slobodu, a ne robovanje,
- prijatelj je čovek, a ne savršenstvo,
- niti čarobni štapić,( kažu da se za želje moramo obratiti deda Mrazu)
- prijateljstvo je takvo kakvo jeste, ne zamišlja se drugačijim,
- ne postoji prijateljstvo bez ljubavi,
- moraš znati voleti i dozvoliti biti voljen,
- ne gradi se na sažaljenju,
- niti na laskanju,
- ne podnosi eksperimentisanje,
- ni pridike,
- niti gubitništvo,

Heler:
Budući da je najjači i najlepši osećaj prijateljstvo, najjača i najlepša ljubav nije ništa drugo nego prijateljstvo spojeno sa žudnjom.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sre 16 Maj - 17:27

MOJI NEMIRI - o kreativnosti


NEMIRI I KREATIVNOST

D a li neko od Vas spada u nemirnu osobu. Da se izrazim preciznije i lepše u dinamičnu. Puni ste optimizma, samopouzdanja, impulsivni ste, volite avanture, putovanja, stalno sanjate odlaske, brzo sve započinjete, istrajni ste i pedantni, ali dozvoljavate sebi da ponekada ne završite započeto jer Vas omete neki nepoznati nemir koji Vas dekoncentriše. Nemirni jeste, ali su Vam potrebni mir, samoća i koncentracija da vladate sobom. Topli ste i osećajni, ali u miru hladni i rezervisani. Zato ste protivurečni ali Vaši ciljevi nisu. Oni su uvek isti i oćiti. Po njima Vas prepoznaju i kada Vas ne razumeju.
A ko ste takvi ne brinite. Zašto bi brinuli? Zato što niste tipični! Zato što Vam tu i tamo kažu da niste "normalni", što skrećete pažnju, nemirom uznemiravate okolinu!
Da, istina je, lepršavim optimizmom izazivate pesimiste, razbijate učmalost, svakodnevnicu. Vi ste pokretna bomba pokreta, smeha, nezajažljivi ste, hvala Bogu normalni! Što reče lord, koga će te imati priliku da vidite i čujete,
"..da je u Vašoj mladosti postojala dijagnoza "nemirka", tj.moderne bolesti ADHD, završili bi ste u ordinaciji lekara."
( ADD znači poremećaj s deficitom pažnje (engl. Attention Deficit Disorder). Ako se doda hiperaktivnost onda se zove ADHD . Pre nego što počnete da lečite dete obavezno pročitajte knjigu dr Johna Virapena “Nuspojava:smrt”. )



Nesposobni smo da se borimo protiv predubeđenja i gluposti jer smo bio-produkti koji i da hoće ne mogu da apsolutno vladaju sobom. Uz to smo, većinom, neznalice. Ne poznajemo i ne poštujemo dovoljno sopstvenu konstituciju, ličnost svakog pojedinog bića, principe socijalnog. Otuda sistem države volju pojedinca koliko priznaje toliko i ne. Za stvoreni državni aparat pojedinac postaje običan broj.
Zaboravljamo da smo društvo mi, a država formalin okvir koji pojedince drži na okupu, jer kao jedinke nismo sposobni da vladamo celinom grupnih ( društvenih) odnosa.

U ime prava svakog pojedinca državni system neka prava daje, a neka oduzima. Poluge na kojima se zasniva upravljanje su zakoni. Količina slobode, koju država dozvoljava, ograničena je.

Bezočnim ljudima ne možete oduzeti ništa. Za njih ne vrede zakoni države, religija, moral, etika, ne priznaju ih i vode čovečanstvo propasti.
Pametni, kreativni, duhom nemirni, takođe smetaju i drugim pojedincima i državi. Iza njih ne ostaje pustoš već plodno tlo. Ti ljudi su razasuti biseri ljudskog roda koje zbog ne prepoznavanja, neznanja često smirujemo, ućutkujemo, pa čak i"lečimo "!

Pošteni i pametni nemirni, ne dajte se!
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Sub 19 Maj - 9:49

"Čudno, toliko su vas odaljili od suštine, da dodir sa sobom izgleda kao otkriće nečeg novog, kao da ste pronašli stranca u sebi. Ne, to ste vi! Vi ste oduvek bili sve! Samo u bolesnom svetu postoje pobednici i gubitnici, više ili manje vredni, ovakvi ili onakvi. Život to ne poznaje. To je sve veštačko!"Jonić -Refren
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:16

Piše: Žarko Petrović

PROLEĆA 1956. boravio sam u Užicu. Pred
odlazak u Beograd, saznao sam da je radio emitovao kompoziciju “Sve moje
jeseni su tužne”, koja se u rukopisu nazivala “Jesenja elegija”. Pevao
je, rekli su - “neki Dušan Jakšić...” Svakoga dana, ovaj snimak se vrti
na radio talasima. Velika radost. Već sam pomislio da ostavim
komponovanje. Ali, eto...
Na železničkoj stanici u Beogradu, dečak
zviždi moje tonove. Čudan osećaj: radostan, uplašen, setan. Zaželeo sam
da moje pesme pevaju ili zvižde ulicama. I, dočekao sam. U Beogradu, na
peronu.
U Balkanskoj ulici, kraj radnje sa minđušama i starim
nalivperima, dva mladića ispravljaju treću strofu ove melodije. Hteo sam
da im pomognem. Ali, bilo bi neukusno...
U restoranu “Prešernova
klet”, kelner zamera što ulazim sa koferom. Neki gosti se okreću za
mnom: neurednost, prašina... U sali, veselo društvo. Alkohol i pesma
ranjavaju im dušu. Jedan momak objašnjava da će otpevati svoju
najomiljeniju pesmu.
Pevam i ja. Ali, pevač je prestao i prišao mi:
“Ej ti, ne znaš da pevaš. Kvariš pesmu. Popij nešto na moj račun i
ćuti...” Pocrveno sam ali i shvatio. Bio sam mlad i neiskusan.
U ponoć,
u
“Prešernovu klet” stigao je književnik i novinar “Večernjih novosti” -
Žika Lazić. Znali smo se. Koliko puta sam mu na svojoj mansardi svirao
ovu i druge još neobjavljene pesme. Rekao je veseljacima ko sam. Veselje
se nastavilo, sa mnom zajedno.
Iz “Prešernove kleti”, krenula je reportaža. Cele noći, obilazili smo beogradske kafane i stigli u “Ruski car”.
U
noćnom baru, u Knez Mihailovoj ulici, svirao je orkestar Jakova Sivča,
koji je iz Ruskog Krstura došao u Beograd da studira prava. Orkestar je
zabavljao grupu pilota. U veselju, isticao se pukovnik Gruber. Po želji,
stalno se slušala pesma o jeseni tužnoj. Kada se saznalo da je u sali
autor ove pesme, orkestar je krenuo u besomučno izvođenje. Na kraju,
Jaša Sivč je bacio i razbio svoju harmoniku, prišao mi i rekao: “Zašto
si ovo napisao? Proklet da si”!
Te noći u “Ruskom caru”, Jaša Sivč je
ostao bez svoje harmonike, a pilot Gruber me nije napustio dve noći i
dva dana. Sve dok nas je snaga nosila.
Pilot Gruber nije među živima,
a Jašu Sivča poslednji put sam video na snimanju njegovih rusinskih
pesama, pre dvadeset godina. Nadam se da je dobro i da svira svoju novu
harmoniku i šeta ulicama Ruskog Krstura.
Iste noći, Žika Lazić je predao rubriku o susretu sa kompozitorom pesme “Sve moje jeseni su tužne”.
Od toga doba, iz Zavičaja, otišlo je mnogo vozova. I vraćalo se, sa novim pesmama o jeseni i žuto-zelenim zanosima...

PORUKA OCA
“OVA
će te pesma mnogo u životu koštati”, rekao mi je otac, kada je prvi put
čuo melodiju i stihove pesme “Sve moje jeseni su tužne”. I nije
pogrešio.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:17

Šezdesetih godina moji prijatelji bili su i Mira Stupica, glumica i
Bojan Stupica, reditelj i arhitekta. Za Miru sam pisao romanse a
komponovao sam i muziku za nekoliko pozorišnih komada u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu i teatru “Bojan Stupica”.
U Jugovu, kod Smedereva,
porodica Stupica imala je svoju vikendicu. Gvozdene stepenice, duge i
strmoglave, vodile su od vrha brda gde se kuća nalazila do Dunava. Onaj
ko se ovako spušta u reku, osećao se kao u filmu strave i užasa. Svoje
boravke u Jugovu sa prijatnim ljudima - Mirom i Bojanom, upamtio sam i
po ovim vratolomnim stepenicama.
Bojan je govorio da ga podsećam na
junaka romana Emili Bronte “Orkanski visovi”, da sve moje pesme odišu
vresom. “Nije ni čudo, Bojane” - govorio sam mu. “Na mojoj planini raste
i miriše vres...”
Često, prvih dana leta, zatekli bi me u Bojanovom domu, uz gitaru. Voleo je kompoziciju “Dođi, planina te zove”.
A u zoru, pre sna ili rastanka, rekao bi mi:
“Hitklife, ništa ti to ne vredi. Sve su ti pesme lepe, ali molim te da se rastanemo uz “Tužne jeseni...”
Kada
bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog “pijanog šarana” ili kranjskih
kobasica, pogledao bih u one maštovite stepenice na putu za Dunavske
vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...
Pedesetih godina bio sam
mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu
dosta se slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač
Vojin
Popović i klavirista Miroslav Rambosek.
Muzičar Rambosek
stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i
svi planinci, Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more
i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu Radio Beograda upoznao
sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan
Jakšić. Ova trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i
razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake nedelje (Rambosek i ja
svakoga dana), nalazili smo se u restoranu “Grmeč” u Makedonskoj ulici,
svako uz svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a
ja, razume se - užičku klekovaču. I tako, godinama...
A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao...
Svake
godine, na dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže.
Prisustvovao sam tom njegovom uživanju. Poslednje godine Bepovog života,
bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci.
Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u “Grmeču”. Uskoro, Bepo
je umro. Dugo sam za njim bolovao. Svima je Bepo nesebično pomagao. I
meni. Bio mi je prijatelj.
Dorćol u Beogradu, 1961. Nekoliko boemskih
kafana radi danonoćno. Veliki broj bdijara završava u “Dorćolu”,
“Starom gradu”, “Doboju”, “Suvoboru”, “Užičkim Kremnama”... Danju i noću
u ulici Dušanovoj broj 24, “dežuraju” - mansarda i klavir. U zoru,
dolaze pisci, slikari, muzičari, glumci, pesnici... Tu je najčešće i
premijerno izvođenje stihova napisanih iste noći u “Skadarliji” ili
“Kleopatri”... Slikar Slava Bogojević ovde završava skice pijanih i
nesrećnih ljudi i žena. Glumci - Olga Spiridonović i Stojan Dečermić,
govore stihove Disa i Rastka Petrovića. Pospani prijatelji, iz velikih
šolja piju crnu kafu, a klavir nijansira daleke čežnje, tiho i
sentimentalno...
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:17

U jesen 1959. u Užicu je održano književno veče Desanke Maksimović i
Stevana Raičkovića. Poklonio sam Desanki svoju gramofonsku ploču sa
pesmom „Sve moje jeseni su tužne“.
„Žao mi je što ja nisam napisala
ove stihove“, rekla je Desanka. Mnogo godina kasnije, Desanka Maksimović
je čula muziku na „Strepnju“ i „Opomenu“ i poručila mi:
„Želim da i dalje sa uspehom komponujete na moje stihove...“
U jednom nostalgičnom raspoloženju, primetio sam da nemam ploču sa pesmom o tužnim jesenima. Setio sam se Desanke:
„Tragam za ovom gramofonskom pločom i želeo bih da je presnimim...“, rekao sam Desanki.
„Pokloniću
vam primerke svojih objavljenih dela i neke originale neobjavljenih
pesama. Vaša pesma je i moje sećanje koje traje. Ne oduzimajte mi tu
baladu i jesen... Ne, nemojte, molim vas!“, zamolila me Desanka
Maksimović.
Shvatio sam: veliko, usamljeno dete, kneginju stiha, uzbuđivali su moji stihovi. Pričalo se da su i Desankine jeseni tužne...
U
„Beogradskim pričama“ Koste Dimitrijevića, glavni junak doživljava
dramu. U restoranu, na Terazijama u Beogradu, za sve vreme ovog sivog
ljubavnog raspleta, orkestar svira „Sve moje jeseni su tužne“.
NostalgiČna
pesma o priči iz mladosti stigla je i na slikarska platna, u sveske i
dnevnike pesnika, nesrećnika ali i onih srećnih poznanstava, u igru
begina i nežnu reč, u duše ucveljenih, ljubavno pobožnih i bolnih osoba,
na perone i autobuske stanice, gde pesma dočekuje i ispraća, u noćna
bdenja boema i skitača duha i tela... Mnogi su boleli i voleli uz ovu
uspomenu. Osećao sam to, video i slušao. I nastavio sećanja o nevinoj i
naivnoj priči o jeseni, kraj klavira.
„Kako
je mlad“, oteo se
uzdah iz hiljadu duša na Kolarčevom narodnom univerzitetu prilikom
izvođenja pesme „Sve moje jeseni su tužne“. Iz šesnaestog reda izašao
sam pred publiku u starom sakou još iz školskog doba i roditeljskog
doma.
Pričalo se: to je čovek zrelih godina, sed, umoran,
tuberkulozan, sklon alkoholu, razočaran, ostavljen u ljubavi, živi na
mansardi u Dušanovoj ulici, sa klavirom. Izuzev mansarde i klavira,
ništa od ovoga nije bilo tačno.
Završio se koncert. Ostao sam na
svome mestu i čekao da svi izađu iz sale i da ostanu samo čuvari reda.
Na kraju sale jedna lepa crna devojka dvadesetih godina, očigledno me
čekala. Pokazala mi je veliku debelu svesku na čijim koricama je pisalo:
Ž. P. - broj 1. Na prvoj stranici ispisani su stihovi jesenje elegije.
Zamolila me je za potpis i otišla. Bilo je to u jesen 1956.
Godine 1990, na Kalenića pijaci, iz autobusa, zajedno sa mnom, izašla je gospođa lepih crta, bledolika i nežnog pogleda.
„Potpišite
mi se ovde, molim vas“, rekla je i okrenula korice sveske na kojima je
pisalo: Ž. P. - broj 19, a onda iz tašne izvadila svesku broj 1 iz 1956.
Setio sam se. To je ona lepa mlada devojka sa Kolarca, sa prve stranice
moga umetničkog dnevnika i njene intimne sveske... To se ne zaboravlja.
Pokušao
sam onako brzo, nervozno, da je nešto upitam. Nisam uspeo. Okrenula se i
otišla. Nisam je više video. Na svoj rođendan, u znaku Škorpije,
javljaju mi se glasovi koji se ne predstavljaju. I ćute. Uvek zaželim da
je među njima i ona devojka sa Kolarca iz 1956, ona žena sa Kalenića
pijace, kojoj ni ime ne znam. Da li još vodi dnevnik o jednom
„bledolikom, usamljenom kompozitoru“?
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:17

Skoro je pedeset godina od rođenja muzike i stihova pesme "Sve moje
jeseni su tužne". Ova pesma živi kao pratilac mnogih života. Mnogi od
onih koje je ona hranila stihom i zvukom, nisu više mladi, a neki nisu
među živima...
Književnik Miloš Crnjanski, jednom me, u našoj dugoj
šetnji, pitao kako je ova pesma napisana, a Branko Ćopić voleo je ovu
pesmu iako ona ni u jednom stihu i tonu nije imala bosanskog humora...
Pesnik,
pustolov, slikar, lađar i boem Slobodan Marković godinama je znao da
luta beogradskom Čuburom i traži "onog kompozitora tužne jeseni", da bi
od njega lično čuo tonove iz godina lutanja generacije...
Šezdesetih
godina, kod "Tri šešira" u beogradskoj Skadarliji, slikar Slava
Bogojević, svojim nežnim bojama i ubrljanim šakama, morao je da zaštiti
svoj ponoćni crtež od jednog pijanog ljubitelja umetnosti koji je hteo
da na silu osvoji, "naslikanu dušu ukletog slikara". I pijani gost i
slikar, zaustavili su se tek onda, kada gitarista Aca poče da peva
jesenje stihove o rastanku...
Zaboravio je slikar Slava Bogojević svoj voljeni crtež i prišao mi: "Zašto ova pesma prijatelju, zašto?"
Nikada nisam saznao šta je ovoga slikara toliko bolelo u ovoj pesmi.
"Zašto
plače autor pesme "Sve moje jeseni su tužne" - uzviknuo je novinar
Radio Beograda novembra 1957, posle moga koncerta u Velikoj dvorani Doma
sindikata u Beogradu. Želeo je da odmah zaustavi talas nove muzike,
mojih nežnih i nostalgičnih pesama koje su pretile da poremete tok
"socijalističkog realizma".
Moji roditelji u Užicu, toga jutra,
slušali su taj otrovni glas sa radija i drhtali. Šta će se dalje
neprijatno dogoditi njihovom sinu?
Uskoro, posle u Velikoj dvorani
Doma sindikata, u restoranu "Stambol kapija" u Vasinoj ulici u Beogradu,
primetio sam da orkestar stalno ponavlja moju već čuvenu melodiju.
Jedan gost ispijao je žestoko piće i tugovao. Bio je to onaj
glasnogovornik sa radija, koji je pesmu i mene, onoga novembarskog
jutra, nazvao dekadentima... Pio je ovaj nesrećnik sve dok me nije
ugledao u uglu restorana. Sa šakama na vlažnim očima, izvinjavao se,
očajan...
Na mojoj planini, umiralo je leto.
Slikar Milić od Mačve
i ja pišemo, slikamo i sviramo. Samo dve srne, sirene i Ljube suznooke,
trče od klavira do kičice i sanjaju život između slike i muzike,
melodije i pinkture...
Na terasu kuće, poslednjih dana avgusta,
doleću listovi breza i jasena. Milić na komku svoje kolibe, skuplja
svoje letnje uspomene, slike...
Na prag kuće stiže jesen i skrivena
priča leta. I još jedan klavirski preludijum. Sećanje i nezaborav. I
pesma "Kada je na planini umiralo leto".
A onda, sklopljene note. Klavir ostaje u samotnom kutku da sačeka i otprati kiše i snegove, nove nostalgične uspomene.
Jesen
nije samo godišnje doba. Ona je muzika duboka, topla ili siva, ali i
hladna ljudska reč, često bolna. Uspomena i opomena ljudima.
Ona stvara i seća. Nema njene tišine. Uvek postoji, diše. Retko se raduje, a često žalosti. Najčešće, jesen je tužna...
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:18

U INTERVJUIMA često govorim: “Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...”
Godine
1958, 23. avgusta na tašmajdanskom stadionu u čast otvaranja
Beogradskog sajma, održan je veliki koncert pred više od 5.000
gledalaca. Mile Bogdanović prvi put peva “Serenadu Beogradu”...
Uskoro, u Beograd dođoše zagrebački prijatelji.
I
Ivo Robić, najpoznatiji vokalni solista Zagreba svih vremena. Prvi
pozdrav Beogradu u velikoj dvorani Doma sindikata bio je glas Iva
Robića:”
...Beograd volim kad sviće...” Godine 1961, u Moskvi i
Petrogradu, Dušan Jakšić pobrao je velike aplauze. Čula se “Pesma
Belgrade”.
Šezdesetih godina, novinar Miro Radojičić priča po
Beogradu da Amerika počinje svakoga dana svoje emisije o Jugoslaviji
pesmom o ljubavi prema Beogradu...
Radio Helsinki, u danima kiša i snega, svira našu melodiju maja i proleća. Sada je 1995. godina.
U
taksiju prema Avali slušam valcer Beogradu i Bobu Stefanovića. I živi
smo: Beograd, Mile Bogdanović, Ivo Robić, Dušan Jakšić i ja.
Na Keju ljubavi u Oršavi, sve tone: grad, sećanje, decenije najlepšeg cvetnog vrta i jedna ruža.
Sve je već pod vodom. Samo jedna ruža prkosi.
Natopljena ljubavlju generacija koje su je negovale i čuvale.
I nikako da potone ova ruža, kao i ona francuska katarka sa grbom grada Pariza na kojoj piše: “Koleba se ali i ne tone.”
Jedan talas, poslednji i podmukli ubica, savio je u usnulu ružu i poslao je u večnu priču o ljubavi i ljubavnicima...
Otputovao sam, sa ružom u srcu i očima u Bukurešt. Tamo je bila Elena.
U Bukureštu, kod cvećarke, našao sam
nežnu, zanosnu ružu koju nazivaju “Marija Kalas”, poklonio je Eleni i rekao: “Ovo je ruža iz Oršave.
Ona ne može da uvene, da umre. Ona traje i posle nas.”
U
Bukureštanskoj operi pevala je Elena Černei, jedna od najboljih Dalida
na svetu. Moju ružu, poljubila je Elena i rekla da će doći u Beograd.
“Sigurno ću doći”, rekla je. “Sviđa mi se tvoja pesma i reč...”
Nikada više nisam video Elenu. Ili nije dao Bog, ili nisu dali ljudi!
Kakva
muzička elita! Gabi Novak, Tereza Kesovija, Nikica i Stipica Kalođera,
Ferdo Pomikalo, Vojislav Simić, Ilija Genić, Jure Robežnik, Dušan
Jakšić, Lola Novaković, Anica Zubović, Majda Sepe, Marijana Deržaj,
Đorđe Marjanović...
Uoči festivala “Beogradsko proleće” 1963. štampa
piše da Gabi Novak prestaje da se bavi pevanjem. Nema pesmu po njenoj
želji... Iste noći, šaljem joj note.
“Hvala, najlepše hvala...”, javljaju se Gabi i Stipica.
Festival je završen. Gabi je pobednik i pesma “Zbogom”.
Pobedu
slavimo u zlatnim kuloarima Beograda, a negde u zoru idem sam na stara
mesta: “Doboj” na Dorćolu, “Užička Kremna” u Dušanovoj ulici i kod
“Zmajka”.
Onako, u crnom svečanom odelu sa peharom u ruci. Oko mene pijani boemi, sviraju rumunski Cigani i peva crna Mariola...
A
onda, odlazim na mansardu u san pobednika, usamljenika i nostalgičara.
Iskreno, postoji kraj svake ljubavi i to je ljubavna smrt, mala ili
velika.
U pesmi, u nekoliko tonova i stihova, autor kaže sve...
Ljubavni brodolom ostavlja trag, a muzika beleži i deli bol rastanka...
Nikada neću zaboraviti Gabi Novak i naš zajednički uspeh.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:18

VREME je da svoj rad sa vokalnim solistom Miodragom Jevremovićem
saberem. Ali, Miki Jevremović mi nedavno kaže: “Neka nas, neka još, rano
je...”
Vokalni ansambl kompozitora Predraga Ivanovića “Stari
tračeri” jedna je duša, topla i harmonična. Aleksandra-Duda Ivanović
sada je prvakinja Beogradske opere, ali onaj glas koji je bojio i zlatio
kompoziciju bio je još jedan orkestar.
A njene saradnice, njih tri,
kao njene duhovne sestre, srebre i pozlaćuju tonove i stihove. Uživali
smo. Miki, “Stari tračeri” i ja.
Ona nije došla kad cvetaju bulke. U
umetnosti je tako: ljubav nikada ne prolazi. Ostaju delo, priča o njoj,
pesma. Oni su i dalje svi zajedno.
Na svakom koraku “vreba ljubav”. I
to ona najopasnija, ljubav na prvi pogled! U prodavnici upoznamo
plemenitu ženu koja prodaje hleb, identifikovanu sa ovim božijim
jestivom... Nekada, zaželimo mir kraj nje i dom u kome će uvek biti
dobro jelo i vruća srpska pogača... Ljubav zaigra svoju igru u
senzibilnom i senzualnom dodiru žene u berberskoj radnji.
Njene ruke
prelaze preko lica i vrata kao predigra dvoje ljubavnika. A nije tako.
Lepo našminkana, u kostimu od svile, koja se nečujno leluja oko tebe,
kreće se kao mačka ili srna... A ruke su joj duge i bele... Zar je onda
čudno zaželeti romansu?
Kažu da vozovi nose radost i strah. Naročito
oni sporoga hoda, vuku ljude kroz gradove, sela i bespuća, lepote i
strahote ljudskoga uma. Oni večno žive i tragaju za vremenom i čovekom
koji dolazi i odlazi sa ovoga sveta.
U vozu, sva se lica promene.
Menja im se osmeh na licu i ukaže zabrinutost. Kao da to nisu više oni
ljudi sa perona. Uđe u njih neka radost ili strah koji ih obuzme zbog
putovanja. U glavama putnika
nisu više njihove misli, već one koje su
ostavili, ili misli onih kojima žele da doputuju. Na licu, ukažu im se
bore ili iznenadni osmeh. Izmeni se boja glasa.
Svako ima svoj voz:
brzi ili spori. Često je i sudbina takva: kakvim vozom putuješ, tako i
živiš, opušteno ili žustro. Peron, železnička blagajna, kolovoz,
lokomotiva, kondukter sa starim fenjerom kao kod marsovca, skretničar sa
crvenom kapom, železnički radnici koji tovare pakete i džakove u
vagone, kraj kojih je često, u ratnim prilikama i nemaštini, i vagon sa
kravama i volovima, zečevima i ćurkama, ostaju nam u sećanju do kraja
života.
Dugo je živeo voz “Ćira”, koji je saobraćao na relaciji Užice
- Beograd. Preživeo je ratove, dovozio i odvozio đake, studente,
gospodu i seljake, špekulante, radovao i rastuživao svoje putnike. Od
Užica do Beograda “Ćira” je putovao devet sati i pisci su stizali da
napišu priču, studenti da spreme ispit, pesnici da napišu pesme,
najlepše i najduže...
Vozovi bude i uspavljuju ljude, a njihov
“garavi život” stvara i uništava. Ulazak voza u železničku stanicu,
često je spas nekom čoveku ili smrt prevelikoj želji.
Ima li većih
scena iz života od onih sa perona, zvižduka voza na stanici, lokomotiva
koje purnjaju ili odlaze u daljine i neizvesnost? I nazivi železničkih
stanica ukazuju na sudbinsku ulogu voza.
Stanica Termini inspiracija
je za veliki roman i film. Lav Nikolajevič Tolstoj bežao je od smrti iz
Jasne Poljane u kojoj je sagradio besmrtnost. Nije hteo da prizna sebi
da smrt dolazi neminovno. Vozom je pobegao u Astapovo, železničku
stanicu, u sobu šefa železnice, odakle se nije živ vratio. Voz ga je tu
ostavio svome narodu i celom čovečanstvu...
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:19

KAO đak Užičke gimnazije, išao sam na ekskurziju u Dubrovnik. Voz “ćira”
vozio nas je dugo i okolo. U Dubrovniku, spavali smo u gimnaziji, na
drvenim klupama. Profesor Milan Mitrović odabrao je nas nekoliko da noću
“lutamo” gradom. Moja školska drugarica bila je najlepša devojka na
svetu. Ujutru, zamolio sam je da mi pravi društvo. U “Gradskoj kavani”
pili smo kavicu iz velikih plavih šolja, uz dubrovačku hladnu vodu i
malu, belu kocku šećera. To se ne zaboravlja. I one crne, tople oči moje
drugarice u koju smo svi bili zaljubljeni. U Dubrovniku, napisao sam
pesmu. Pročitao sam stihove i odsvirao melodiju svome ocu. Bio je
srećan, ali i tužan, i rekao mi je: “Jednoga dana, moj sin neće biti na
ovome svetu, a njegova pesma o Dubrovniku pevaće se i svirati.” Otac
dugo nije među živima. Ispred “Gradske kavane” u Dubrovniku, pričao sam o
tome Arsenu Dediću i Terezi Kesoviji. Shvatili su i mene i moga oca...
U
jesen 1994. dobio sam pozdrav od Arsena Dedića iz Zagreba. Kaže:
“Pozdravite Žarka i recite mu da mi je mnogo žao što već nekoliko leta
ne pijemo zajedno kavicu u Dubrovniku...” “Hvala ti, Arsene, uskoro,
boleće nas i srce i duša, a noge će nam biti suviše slabe. Kažu, Arsene,
da ti i ja nismo više braća. Dugo te ovde nema, u hotelu Moskva’... Ne
dobijaš ni aplauze u našim dvoranama. Pozdravi Gabi i sve prijatelje u
Zagrebu i Dubrovniku. I popij jednu kavicu za mene u Gradskoj kafani’ u
Zagrebu. I u Dubrovniku... Ovde, čuje se moja pesma posvećena
Dubrovniku. Sviram sebi, dragi Arsene... Tako je danas. Sutra će biti
bolje.” Svi se mi borimo za ljubav. Prvo teče detinjstvo puno
roditeljskih i naših želja da budemo zdravi, dobri đaci, prvaci u
tenisu, plivanju, golgeteri... Sve je to ljubav. A onda - zaljubljenost.
I ljubavni zanosi: zimovanje, letovanje, dvoje pod kišnim mantilima,
snegovi u planini i njih dvoje...
Stižu i godine nauke u koju smo
zaljubljeni. Ako ne uradimo ono šta smo želeli, eto životnog
razočaranja. Nismo uradili ono što nam je na srcu i u duši i opredelili
se u pravcu svoje ljubavi, već negde van svoga duha i tela...
A ljubav teče dalje, uporna i najvažnija. I kad stigne ona borba za realni život, uspevamo, ako volimo ono za šta se borimo.
Ljubav
za životom pobeđuje i svaku bolest. Iz nukleusa našega bića, izaći će
lek i neće doći kraj života, znači kraj ljubavi... Zato, kada smo u
opasnosti, govorimo: “Hoću da živim!” To iz nas govori ljubav. Sve dok
Bog ne uzme sve: telo i dušu, i ljubav... Molimo se za spas svoje duše
jer je ona - ljubav. Poklon je davanje sebe, svoje časti, poštovanje
dugova i zaduženja, nečujnog sastanka onih koji se simpatišu, vole i
neguju prijateljstvo ili ljubav... Poklon je i ugovor, raznorazni. I
kada se za njega zna, i kada ga se čovek ne seća. Poklon se ne
zaboravlja... Najinteresantniji su pokloni ženama: prstenje, narukvice,
medaljoni, a pre svih, minđuše. Čuvena pevačica romansi, ruskinja Olga
Jančevecka, govorila mi je: “...Kompozitore, ostavite na miru te
minđuše.
Ne poklanjajte ih ženi. Biće mnogo srećna, dostojanstveno
očarana, a onda nesrećna. Žena koja primi na poklon minđuše, bude
ostavljena, obavezno. Kada taj muškarac ode” - kaže Olga - “žena ih
stavi u fioku, a onda odjednom počne ponovo da ih nosi. Zašto? Posle
njega, niko joj nije dao na poklon minđuše. Ali, to joj oživi sećanje i
bol zbog rastanka sa onim koga je volela. Okreće žena minđuše, briše ih,
razmišlja. Nekada, na dlanu ostanu joj dugo i sijaju nekako stvarno. Iz
njih, čuje se i neka muzika”, završava Olga Jančevecka svoju poruku o
minđušama.

VALCER U PLAVOM
KADA slušam valcer, razmišljam.
Valcer zvuči plavo, žuto ili u roze boji, a nikako crveno. Zar se može
zamisliti žena u utegnutoj haljini purpurnih boja, da igra valcer? To
mora biti haljina nežna i lepršava, a kosa plava, mirna i sentimentalna u
svome lahoru. Radost koju nosi igra valcera, drugačija je od one koju
pruža mambo, samba, rumba ili svaka vrsta bit-- muzike. Valcer je
melodija i igra za uzrelo, sabrano doba života. U kretnji valcera, ma
koliko ona bila poletna, ima duboke nostalgije i sabirnosti života, kao
da su u suprotnosti igra tela i izraz na licu plesača. Valcer je i
radost sadašnjosti i bol iz prošlosti. U igri valcera, posle smeha, kane
i poneka suza, duboko u dušu ili na dlan... Valcer zna i da prašta
izgubljenim snovima, zloj sudbini, ljubavi koja je otišla. Valcer voli i
boli. To su njegovi najčešći tonovi.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:19

OTADŽBINA mi je tamo gde mi je dobro - rečeno je.
“Moj dom je onaj,
gde mi je otac” - govorio je moj deda. Ali, mladost sumnja. Često nikome
ne veruje. Iskustvo, znanje, praksa, stradanja onih koji su otišli sa
svoga ognjišta, ne shvate se sve dok ne počne onaj pravi, treći deo
čovekovog života: put u fizički kraj. Tada, sve više se vraćamo kući.
Snovi, čežnja, pisma domu roditeljskom, umetnička dela o povratku pravom
poreklu, upućuju na kraj života, koji u sebi mora da ponese “pesmu doma
rođenog”, uspomenu na pretke, staze i bogaze detinjstva... U trećem
delu života, na putu u “večna lovišta”, sabiramo se, smišljamo,
određujemo svoje životne misli, sve počinjemo da osećamo na način kao u
domu roditeljskom. Onaj najjači bol nostalgije, tradicije, preuzima nas i
potire sve dotadašnje muke i jade naše ovozemaljske, koje smo do tih
“trećih časova života”, doživeli.
Ta čežnja veća je od svih. U
rođenom domu snovi su i život, preci, roditelji, detinjstvo, igra, đačko
doba, ulica, drugovi, tišina i harmonija, red i rad. Svaki pečat koji
nosimo u životu, pre svega udaren je tu u rođenom gnezdu. Prepun osmeha i
opomena koje poneseš sa kućnog praga spreman si za tu pravu školu
življenja. Sve važno je trajno, naučio si u domu svome, i uz taj nauk
možeš biti srećan celoga života. Sve što si kasnije dodao riznici svoga
znanja, moglo se zaboraviti, moglo je izbledeti. Ono iz doma svoga -
nikada.
Celoga svoga života pitaš se je li tvoje srce, srce tvoga
oca, a duša tvoja, duša majke tvoje, te si zato krenuo u povratak svome
rođenju. Koliko milenijuma treba da prođe, koliko potopa i kataklizmi,
Sodoma
i Gomora, Atlantida, da bi nas odvojili od dalekog postojanja,
od predaka čija više ni imena ne znamo, a mislimo na njihov kućni prag,
njihove puteve življenja, groblja u kojima oni leže mirno, ne tražeći,
bar glasno, ništa od svojih potomaka, a ostavili su im sve. A mi, žurimo
tamo da nađemo mir. I kao da je tačno da “mrtvi vladaju”. Gde sam to
ja, ovakav, jedinstven, gde je samo moje srce, moj hod i moja tišina.
Toga nema. Samo sam nastavak trajanja njihovog, onih iz davnina
prastarih. Na hiljade načina roditelji te zovu da dođeš domu svome. Pišu
ti pisma, govore, poručuju, sanjaju te, drhte, slave tvoj rođendan,
danonoćno Boga mole...
Odvajaju od usta svojih i neguju sve ono što
pomaže i što treba tvome srećnom trajanju. I do smrti čekaju da dođeš
kući, da žive kraj tebe, da dušu svoju ispuste kraj tebe, deteta svoga,
svoga potomka.
Nikada nisam video tužnije roditelje nego kada dete
odlazi na onaj svet pre njih. Nemaju reči, ni suza. Bol im je nemušt i
nenormalan, nevidljiv, a najjači. Oko njih tada ne postoji svet, niko i
ništa. Otkinulo se srce i zanemela duša. Misle da su oni krivi, da nije
trebalo odvojiti dete od sebe, od kuće, nikada...
Dete je kao jagnje,
takvog ga roditelj oseća celog života. Znam jednu “Baladu o izgubljenom
jagnjetu”, koju izvode narodni trubači. Melodija je u rapsodičnom i
pastoralnom muzičkom ruhu, a priča i slika idealistička, nežna i
najljudskija. Svoje izgubljeno jagnje čobanin nikako da nađe. On pati. I
majka sa celim stadom. Svi traže izgubljeno jagnje, da se vrati stadu i
čobaninu. Stado ne pase, ne živi, tuguje. Čobanin uzima torbu i svira
svoj bol za izgubljenim jagnjetom.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:19

IZ užičkog porodičnog doma otišao sam 1951. godine u svet nauke i umetnosti. Roditelji i ja živeli smo u čežnji.
Godine
1961. kod mene u Beograd stigao je otac, ali predsmrtno bolestan. I
umro je kraj mene, iznenada, željan dece svoje i svega na ovome svetu.
Stanovao
sam na ubogoj i boemskoj mansardi, u Ulici cara Dušana u Beogradu.
Očajnog, iscrpljenog, od umetničkih i životnih borbi, proganjalo me
osećanje da ću izgubiti oca. Za čoveka, svitanje ili pravi mrak života
dolazi u zoru? A za moga oca - smrt, tog juna 1961.godine želeo je da
njegov kraj bude u selu Vranama, kraj Rzava, na Osoju ili Prisoju, ili u
svome domu u Jug Bogdanovoj ulici u Užicu, u krugu porodice.
Našao
sam gramofonsku ploču sa svojom kompozicijom “Kad rodni ostavih kraj”, i
stavio je ocu na grudi, da je ponese u crnu zemlju.
Otac je voleo
ovu pesmu i njenu čežnju za rodnim krajem. I evo još jednog bola za nas
dvojicu: pesma naših sudbina, ode sa nama u večnost. Nema više ni
života, ni nostalgije.
Samo duboki i večni očev san i moja pesma u meni, bez kraja i odgovora.
Tada
sam naučio da se za taj poslednji čin čovekov na zemlji treba
pripremiti. Hrišćani veruju u vaskrsenje, za razliku od marksista čiji
je kraj zauvek kada im stanu srce i mozak.
Otac je otišao sa tugom,
morom, čežnjom, gladan i bos, usamljen, namučen od života, bez svojih
najrođenijih, bez svoje zelene livade i doline kojom ržu konji vrani i
seoskih sokaka sa lavežom pasa.
Sve je postalo belo, sivo nemušto, hladno, bez odgovora, zauvek.
Sa njim,
niko
nas više neće sastaviti. Ali, gde je onaj njegov prelepi, blagi lik,
radost za pesmu, za decu i porodicu, za prijatelje, muziku i davanje
sebe drugima.
Nikako da ga takvoga sanjam, da mi taj moj otac u san dođe...
Ne
može ili neće. Oprosti mi, oče, javi se, onakav kao kad sam bio mali, a
ti me milovao, šaputao, radovao se meni, smejao se i pevao...
Dođi mi takav, oče, jednom u snu, molim te...
Moja
majka Radika umrla je 1973. godine u Užicu. Tu kraj nje, umoran od
bdenja sanjao sam kako umire. To je bio njen ropac i poslednja borba za
život. Opet bol, najstrašniji. Želeo sam da majka ne ode nigde bez mene:
ni u zemlju, ni na nebo. Otišla je kod mog oca, svoga muža i odnela
moju pesmu “Sine, vrati se kući”, poslednji primerak gramofonske ploče.
Otišla je pesma, posvećena mojoj majci, sa njom u grob. Haljinu, koju sam joj doneo iz Pariza, čuvala je za svoj poslednji put.
Na grudi stavio sam joj krst sa Hristovog groba, osveštan od jerusalimskih monaha i izljubljen mojim suzama...
Posle
majčine smrti, vratio sam se u šareni, beskrajno anarhičan život
umetnosti na Balkanu, u vrtoglavice i vratolomije, česta bespuća i
strmoglavice.
Majku često sanjam. Ona se, za razliku od oca, u snu
javi radosna i lepa. Uvek, pred neku opasnost za mene, u zaverama koje
mi loši ljudi spremaju, dođe mi u snu majčin lik. Nasmeši se i, i
sutradan sve je u redu, sve je dobro, pobedio sam.
Ovih dana, sviram
svoje kompozicije, od prve do poslednje. Samo ne i pesmu “Sine, vrati se
kući”. Nemam hrabrosti, snage... Ne mogu...
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17693

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   Pon 21 Maj - 13:20

ŽENE obožavaju klavir. Njegove dirke su kao ljudsko srce. Tonovi se
kreću u hiljade pravaca, ne znaju kuda idu, gde im je kraj. Nijedna
želja kompozitora ili izvođača na klaviru nikada ne stiže do kraja. I
nikada pravi odgovor na zamisao stvaraoca i izvođača. Uvek, ostalo je
još nešto nenapisano, neodsvirano. U vatri srca, nerava, želja i tonova,
žena je često tu kraj klavira. Šalje ona svoje struje i poruke duboke
na stvaraoca. Život maestra odvija se tu, pored klavira, svejedno gde on
bio i živeo, često uz ženu i oko nje. Godišnja doba, radost i tuga,
izobilje ili nemaština života, zdravlje ili bolest, rad ili nerad,
imanje ili nemanje, sve glavobolje, harmonija ili anarhija življenja,
skandali ili miran život umetnika, sve je tu kraj nje i - klavira...
A
kad se sve to “osuši” i muzika i klavir “ispare” njihovu ljubav do
kraja, čuju se neki novi tonovi. Kraj klavira ne sedi više ona crna,
putasta, duge kose i zelenih očiju. Nema ni onih suza zbog bola ili
radosti zbog pesme u kojoj su oni zajedno. Novo je godišnje doba i kiše
ne padaju. U njegovoj kosi je srebro, a ruke nisu tako brze za klavirom
kao u njeno doba. U njegov život stiže žena, tanana, bez urnebesa u kosi
i telu, tiha i mirna, bez suza i bola. Sada je nova, “plava pesma” kraj
klavira, njegov mirniji ljubavni san, kao senka, kao let leptirice i
leptira, kao breza i cvet beli. A ona, iz staroga sna, raspuštene kose,
crnih očiju koje već dugo suze njihovu prošlost, seća se, misli i piše
onoj koja je sada kraj njega. Pismo je prepuno života ljubavnih
brodolomnika, to je njihov dnevnik. Ona, koja je ranije bila, moli onu
koja je sada kraj klavira, da ga čuva i shvati. U njemu je i njen život.
Pismo drugoj ženi je poruka i često bol jedne ljubavi, možda jedine u
životu.
Možda
je najdirljivije i najljubavnije pismo despotice
Jelene, žene srpskog despota Stefana Lazarevića, monahinji Fevroniji u
Carigradu.
“Ljubljena mati Fevronija,
Pišem ti iz Beograda, iz
dvorca koji je sagrađen na bedemima jedne stare tvrđave na ušću Save u
Dunav. Moja soba je u izrezbarenom drvetu, na zidovima su ćilimi u koje
su utkani lavovi, paunovi, drvo života. Na podu je velika medveđa koža, a
ležim sama, smrt već stoji pred vratima. Nisu mi pomogli ni dubrovački
lekari, ni srpski vidari.
“Noćas sam se oprostila od moga čoveka,
despota Stefana. Morao je da ode u zoru, sa konjanicima, jer mu je
glasonoša u ponoć doneo vesti da su Turci provalili u Toplicu i počeli
da pale sela.
“Na rastanku, rekla sam zbogom, jer kada se vrati ja
više neću biti živa. Skinula sam prsten s ruke, njegov prvi dar, da ga
oslobodim zakletve na večnu vernost. On je predosećao da je istina ono
što govorimo. Ruke su mu drhtale. Ponovo je stavio prsten na moju ruku i
rekao: `Ljubljena moja, ovim prstenom, hoću da budem vezan s tobom i na
ovom i na onom svetu. Nikada više nijedna žena ne može biti vladarka
ovoga doma i moga srca. I za života i za smrt, postoji samo jedna jedina
žena - Jelena moja.’
“On je otišao i meni je ostalo još da tebi napišem ovo pismo, da se pomolim Gospodu i da utonem u san iz koga nema povratka.
“Mila
mati Fevronija, u ovom samrtnom času osećam da ne mogu mirno napustiti
ovaj svet ako ti ne kažem istinu koju sam skrivala od tebe kada te je
moj otac Frančesko Drugi, gospodar Mitilene umolio da brineš o meni i da
mi daješ verske pouke. Prvi put ti nisam kazala istinu o onome što
osećam kada sam saznala da će na naš dvor stići iz Carigrada srpski
despot da izabere sebi despoticu.”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Reke teku dalje   

Nazad na vrh Ići dole
 
Reke teku dalje
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Reke i jezera Srbije
» Najlepše reke sveta
» Reke Srbije
» Dušan Matić
» Kako preboleti raskid veze -Furaj dalje!!!
Strana 1 od 11Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 9, 10, 11  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-