Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Karl Jaspers

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16325

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Karl Jaspers   Ned 13 Maj - 16:59

У теми "Пријатељство са мудрошћу" у кратким цртама смо се упознали са објашњењем улоге и значаја философије од стране Карла Јасперса, нарочито у погледу целине бића. Тежња за истином и последично трагање за истином важнији су од поседовања истине, и то Јасперс сасвим лепо чини другима прихватљивим и разумљивим.
ЈАСПЕРС О СУШТИНИ ФИЛОСОФИЈЕ
Такође, у посебној теми смо "сецирали" човека уздуж и попреко, како његову физичку страну, тако и духовну, понекад се спорећи о томе да ли су биће и личност иманентни "пролазној и случајној" (с)твари каква је човек.
ТЕМА О ЧОВЕКУ

Зато ми сасвим логично изгледа да, уз овакав увод, поставим поглавље "Човек" из Увода у филозофију Карла Јасперса.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16325

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Karl Jaspers   Ned 13 Maj - 16:59

ЧОВЕК

Шта је човек? Као тело њега испитује физиологија, као душу психологија, као друштвено биће социологија. Ми поседујемо знање о човеку као природи, коју сазнајемо као и природу других живих бића, и знања о човеку као историји, коју сазнајемо критичким пречишћавањем предан ја, разумевањем оног смисла који је човек у свом делању и мишљењу имао у виду и објашњавањем догађаја на основу мотива, ситуација, природних реалности. Наше испитивање човека довело је до многоструких знања, али не и до знања шта је човек у целини.

Питање је да ли се човек уопште и може до краја схватити на основу онога што се о њему може знати. Или, да ли је он и нешто изван тога, наиме слобода, која измиче сваком предметном сазнању, али која је, ипак, у њему присутна као неизбежна могућност.

Човек је, у ствари, на двоструки начин сам себи доступан: као објект испитивања и као егзистенција слободе, која је недоступна било каквом испитивању. У првом случају, о човеку говоримо као о предмету, у другом, о оном што није предметно, а што човек јесте и што он уочава кад је истински свестан самога себе. Шта је човек, то не можемо исцрпсти неким знањем о њему, то само можемо да доживимо на извору нашег мишљења и делања. Човек је, у принципу, више од онога што је кадар да зна о себи.

Ми смо свесни своје слободе ако признамо да су нам упућени захтеви. До нас стоји да ли ћемо их испунити или ћемо их избећи. Ми не можемо озбиљно да порекнемо да имамо о нечему да одлучимо, и да тиме одлучујемо о себи, и да смо при том одговорни. Ко, евентуално, покуша то да одбије, ако је конзеквентан, не може ни другим људима постављати било какве захтеве. Кад је неки оптужени своју невиност образложио пред судом тиме да је он такав рођен и да другачије не може, и да стога не може бити позван на одговорност, добро расположени судија му је одговорио: то је исто тако тачно као и схватање о томе шта треба да чини судија који га кажњава, ни он, наиме, не може другачије, јер је такав какав јесте и, према постојећим законима, нужно мора тако да делује.

Уколико смо сигурни у постојање своје слободе, убрзо ће уследити и други корак у правцу саморазумевања: човек је биће које се односи према богу. Шта то значи?

Ми нисмо себе створили. Свако може за себе да мисли да је постојала могућност да га не буде. То је оно што је нама и животињама заједничко. Али, поред тога, ми се налазимо у својој слободи, у којој сами одлучујемо не подвргавајући се аутоматски неком природном закону, ми смо поклоњени себи, и то захваљујући нашој слободи, а не нама самима. Ако не волимо и не знамо шта треба да чинимо, не можемо на силу бити слободни. Ако слободно одлучујемо и, испуњени смислом, прихватимо живот, ми смо свесни тога да за своје постојање не можемо себи захвалити. На врхунцу слободе, кад нам се наше деловање чини нужним, не посредством спољне принуде неизбежног збивања по природним законима, него због унутарње сагласности да се другачије и не жели, у својој слободи свесни смо себе као онога што нам је трансценденција дала. Уколико је човек слободнији, утолико је сигурнији да бог постоји. Кад сам одиста слободан, ја сам сигуран да то нисам захваљујући себи.
Ми људи никада нисмо сами себи довољни. Ми увек тежимо да себе превазиђемо, и у томе више напредујемо уколико нам је дубља свест о богу, захваљујући којој нам у исти мах постаје јасна сопствена ништавност.

Однос човека према богу није природно дато својство. Пошто је тај однос исто што и слобода, он сваком човеку блесне тек онда кад се он из чисто виталног одржавања свог постојања, у једном скоку врати самом себи, што значи, кад истински слободан у односу на свет постане потпуно отворен према свету, кад је кадар да буде независан од света јер живи везан за бога. Бог за мене постоји у оној мери у којој ја истински егзистирам.

Још једанпут понављам: човек је као постојање у свету предмет који се може сазнати. Он се, на пример, у расним теоријама схвата као скуп посебних врста, у психоанализи као подсвест с њеним последицама, у марксизму као живо биће које себе производи радом, које својом производњом стиче власт над природом и постаје друштвено биће, а и једно и друго, наводно, на савршен начин. Али сви ти сазнајни путеви схватају понешто од човека, нешто што се заиста догађа, али никада човека у целини. Тиме што се такве теорије истраживања уздижу до апсолутног сазнања о човеку у целини - а све су оне то чиниле - оне губе из вида истинског човека, и у онима који верују у те теорије оне готово сасвим бришу свест о човеку и, на крају, и саму човечност - људску природу, која је слобода и однос према богу.

Од највећег је интереса пратити сазнања о човеку, а корисно је ако се то чини с научном критиком. Тада се методски зна шта и како и у којим границама се нешто зна, и како је то мало ако се мери целокупношћу могућнога, и како истинска људска природа остаје у основи недоступна том сазнању. Тиме се уклањају опасности које настају кад се привидним знањима о човеку прикрива сам човек.
Пошто смо стекли знање о границама знања, ми се још очигледније поверавамо вођству које налазимо за своју слободу преко саме слободе ако се она односи на бога.

Велико питање људске природе лежи у томе одакле човек добија вођство. Јер извесно је једно: његов живот не тече као живот животиње у смени генерација, понављајући се само на основу природних закона, већ слобода, с несигурношћу његовог бића, отвара човеку и могућности да постане још и оно што он истински може бити. Човеку је дато да својим постојањем слободно располаже, тако рећи, као неким материјалом. Стога само он има историју, што значи да живи не само на основу свог биолошког наслеђа него и на основу предања. Човеково постојање не тече само као природно догађање, а његова слобода призива вођство.

Нећемо овде разматрати чињеницу да се вођство замењује насиљем људи над људима. Постављамо питање о крајњем руковођењу човеком. Теза филозофске вере јесте: Човек може да живи под вођством бога. Мораћемо објаснити шта то значи.

Ми верујемо да у безусловном осећамо вођство бога. Али како је то могуће кад бог није телесан, кад ни на који начин није несумњиво присутан као сам бог? Ако бог води: на који начин човек чује шта бог хоће? Постоји ли сусрет човека с богом? Како се он остварује?
У аутобиографским описима говори се о томе како у одлучујућим питањима у животу, после дугог колебања, изненада долази до извесности. После беспомоћног двоумљења, та извесност је слобода која дарива моћ да се дела. Али уколико у јасности те извесности човек себе одлучније зна као слободног, утолико му јаснија постаје и трансценденција, захваљујући којој постоји.

Кјеркегор је свакога дана размишљао о самом себи у односу на божје вођство, тако да је увек знао да је у божјој руци: чуо је бога у ономе што је учинио и у ономе што му се на свету дешавало, а ипак, све што је чуо, сазнавао је у вишесмислености тога што је чуо. Њега није водило ништа опипљиво једносмисленим наређењима, водила га је сама слобода, која себе одлучно зна јер почива на трансцендентној основи.

Вођство трансценденције разликује се од сваког другог вођства у свету, јер постоји само једно божје вођство. Оно се остварује преко саме слободе. Глас божји је у ономе што се поједином човеку открива у самопотврђивању, кад је отворен за све оно што му нуде предање и околина.

Човек је вођен у медијуму свога суда о свом властитом делању. Тај суд спутава или покреће, исправља или потврђује. Глас божји као суд о човековом делу нема у времену другога израза до у том човековом суду о сопственим осећањима, мотивима, поступцима. У слободном, честитом начину самоопажања, које и просуђује, у самооптужби, у самопотврђивању, човек индиректно, никада дефинитивно, и увек двосмислено, налази божји суд.

Отуд је људски суд већ унапред погрешан ако човек мисли да ће у њему дефинитивно наћи божји суд, или ако мисли да се у свом суду може на себе ослонити. Неумољиво морамо прозрети своју самовољу већ у самозадовољству због својих моралних поступака, и уопште, у самозадовољству због свога, наводно, уверења да имамо право.
У ствари, човек никада не може потпуно и дефинитивно да буде задовољан собом; судећи о себи, он се не може ослонити само на себе. Он због тога мора да тражи суд својих ближњих о свом делању. При том је осетљив на ранг људи чији суд сазнаје. Мање га погађа шта кажу они просечни и маса, шта отпадници, а шта запарложене институције, иако му ни то није свеједно. Али одлучујући суд на крају није ни онај суд који су изрекли за њега најзначајнији људи, иако је то једино што је у свету доступно; одлучујући би једино био божији суд.

Тешко да је икада стварно постојала потпуна самовоља појединца приликом суђења о самом себи. Њему је увек стало до суда другога. Тако и херојско држање примитивних људи који без збуњености храбро иду у смрт живи у односу на друге: да ће им слава бити непролазна, то је утеха јунака Еде који умиру.

Другачије стоји ствар са истинским усамљеним хероизмом, који се не ослања на заједницу, нити има пред очима посмртну славу. То истинско самопоуздање плод је, можда, хармоније једног срећно сазданог бића са самим собом, можда се несвесно још храни неком историјски пренетом и у сећању чуваном заједницом, не налазећи у савременом свету ништа на што би се његова свест могла ослонити. Али ако тај хероизам не потоне у Ништа, он указује на дубоку повезаност са оним што он истински јесте, а то би, изречено, уместо суда људског, био божји суд.

Ако се истина суда који нас води показује само онда кад смо се осведочили у себе, она се јавља у два облика: као општеважећи захтев и као историјско полагање права.

Општеважећи морални захтеви делују убедљиво. Од времена настанка десет заповести до данас они су један вид божје присутности. Ти захтеви се, додуше, могу признати и испуњавати и без вере у бога, у трпком ограничавању на оно што човек сам од себе може да чини. Али озбиљност послушности према моралној заповести, коју увиђамо у слободи, обично је повезана с тим што ми баш у тој слободи чујемо глас трансценденције.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16325

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Karl Jaspers   Ned 13 Maj - 17:00

Начин поступања у конкретним ситуацијама, међутим, не може се свести на опште заповести и забране. Напротив, у историјски датој ситуацији вођство лежи у непосредном и неотклоњивом захтеву да се тако мора учинити. Оно што појединац мисли да тада чује као оно што треба да чини, остаје, међутим, и поред све извесности, под знаком питања. У суштини покоравања божјем вођењу лежи смелост да се погреши, отуд уздржљивост. Она искључује сигурност у извесности, она забрањује да се сопствено делање уопшти као захтев упућен свима, она забрањује фанатизам. Ни најчистија јасност пута, до које се долази под божјим вођством, не сме због тога довести до сопствене сигурности у то да је тај пут једино истинит за све.

Јер, са последицама, све то може и другачије изгледати. И при светлости се може крочити на погрешан пут. Чак и у извесности одређене одлуке, уколико се она јавља у свету, нешто мора да остане под знаком питања. Јер охолост апсолутно истинитог заправо је уништавајућа опасност за истину у свету. У тренутној извесности лежи неизбежна скрушеност питања које остаје.

Тек поглед унатраг садржи могућност великог чуђења суоченог с једним недокучивим вођством. Али вођство божје ни тада није извесност, оно никад не постаје посед.

Психолошки посматрано, глас божји може се чути само у великим тренуцима. Ми живимо захваљујући тим тренуцима и усмеравајући се према њима.

Ако је човек сазнао за вођење путем трансценденције, да ли је трансценденција онда за њега стварна? Како се он односи према њој?
Однос нашег бића према трансценденцији, и поред шкртости оног што се може видети, ипак може бити тако озбиљан да одлучује о свему. Али, као људи у овом нашем свету, ми, ипак, тежимо ка очигледним ослонцима за своју извесност. Највиши облик очигледности у свету јесте комуникација између личности и личности. Због тога је однос према трансценденцији - ако превазиђемо оно што се може измерити - очигледно присутан у сусрету с личним богом. Божанство се према нама односи као личност, а ми се, у исти мах, уздижемо на ниво бића које с тим богом сме да разговара.

У свету над нама желе да владају силе које нас обарају на земљу: бојазан од будућности, страхом испуњена везаност за тренутни посед, забринутост при суочавању са ужасним могућностима. Бранећи се од њих, човек, суочен са смрћу, можда може стећи неко поуздање, које, упркос том крајњем, неразјашњивом, од чула најудаљенијем, ипак дозвољава да се умре у миру.
Поуздање у темељ бића може се изразити као захвалност која је ослобођена сврхе, као мир у вери у божје биће.
У животу се нашој слободи чини као да ми с те стране добијамо помоћ.
Помоћнике и непријатеље многобоштво види у боговима и демонима. "Неки бог је то учинио" - то је однос свести према догађајима и сопственим поступцима; таква свест их уздиже и посвећује, али она допушта и да се распу у мноштво виталних и духовних могућности постојања.

Напротив, помоћ божја истинском самобићу, које себе преко те помоћи сазнаје као из основа зависно, јесте помоћ оног Једног. Ако има бога, онда нема демона.
Та помоћ божја често се сажима у неки одређени смисао и стога се погрешно схвата. То се дешава ако молитва - као сусрет с невидљивим богом - скрене са тихе контемплације, која остаје без речи, преко страсти да се потражи рука личног бога, на позиве упућене том богу да задовољи овоземаљске жеље.

Човеку коме је живот постао јасан бог је дао све могућности, међу њима и ситуације безизлазног уништења. У том случају, свака ситуација је задатак постављен слободи човека, који у њој стоји, с њом се диже и пада. Задатак се, међутим, не може на задовољавајући начин одредити као иманентни циљ среће, он постаје јасан тек посредством трансценденције, те једине стварности, и захваљујући безусловности љубави, која се у њој открива, љубави која својим умом с бескрајно мале удаљености посматра оно што јесте и у реалностима света уме да чита шифре трансценденције.

Свештеници, додуше, прекоревају због горде самовоље оног појединца који се филозофирајући односи према богу. Они захтевају покорност према богу откривења. Њима ваља одговорити: појединац који филозофира мисли да је покоран богу онда кад се на то одлучио из дубине душе, а при томе нема објективну гарантију да зна шта бог хоће, него, напротив, стално ставља на коцку своје знање о томе шта бог хоће. Бог делује преко слободних одлука појединаца.

Свештеници мешају покорност према богу с покорношћу према постојећим у свету инстанцама цркве, књигама и законима, који важе као непосредно откривење.

У крајњој линији, додуше, могућна је једна истинска коинциденција између покорности према објективним инстанцама у свету и покорности према изворно сазнатој вољи божјој. Али за ту коинциденцију треба се борити.

Уколико се воља божја, коју је појединац сазнао, изигра објективним инстанцама, онда се то застрањивање до самовоље може избећи поређењем с оним што је опште и друштвено. Ако се, напротив, објективна инстанца изигра вољом божјом, коју је појединац сазнао, онда се то застрањивање може избећи смелошћу да се буде покоран богу упркос објективним инстанцама, слушајући глас воље божје и саме стварности.

Има неке беспомоћности у томе кад тражимо ослонац у законима достојним поверења и наређењима неког ауторитета. Постоји, насупрот томе, нека снага одговорности појединца, која диже у висине кад слуша глас целокупне стварности.

Ранг људског бића налази се на оној дубини са које оно овим слушањем стиче своје вођство. Бити човек, значи постајати човеком.


Карл Јасперс, Увод у филозофију; VI:Човек
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16325

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Karl Jaspers   Ned 13 Maj - 17:01

Апсолутне независности нема. У мишљењу смо упућени на опажање, које нам мора да буде дато, у постојању смо упућени на друге, с којима, уз узајамну помоћ, тек чинимо могућним свој живот. Као самобиће смо упућени на друго самобиће, у комуникацији с којим тек заправо долазимо до себе. Не постоји никаква изолована слобода. Где има слободе, тамо се она бори с неслободом, а с њеним потпуним савлађивањем, и сама слобода би била уништена, јер би сви отпори отпали.
Због тога смо само онда независни кад смо уплетени у свет. Независност се не може остварити на тај начин што ћу напустити свет. Бити независан у свету, напротив, значи једно посебно држање према свету: бити у њему и истовремено не бити у њему, бити у њему и истовремено бити изван њега. То је оно што је, и поред све разлике у смислу, заједничко следећим ставовима великих мислилаца.

У вези са свим искуствима, уживањима, стањима среће и несреће, Аристип каже: Ја имам, али мене немају; свети Павле захтева од нужног учешћа у овоземаљском животу - имати, али као да се нема; у Багавадгити се каже: Делати, али не тежити за плодовима; код Лао Цеа налазимо захтев: Делати преко не-делања.

Оно на шта указују ти вечни филозофски ставови захтева тумачење, али се при томе не може доћи до краја. Овде је за нас довољно, то што су мудраци они који проповедају унутарњу независност. Наша независност од света неодвојива је од једног начина зависности у свету.

Друга једна граница независности јесте да се она губи кад стоји сама за себе:

Независност је била негативно изражена као ослобођење од страха, као равнодушност према несрећи и срећи, као сређеност мишљења које само посматра, као непоколебљивост у односу на осећања и нагоне. Али то што је овде постало независно, само је тачка једнога Ја уопште.

Садржина независности не потиче из саме независности. Она није снага неке склоности, виталности, расе, није хтење да се буде моћан, није стварање самог себе.

Филозофирање израста из оне независности у свету која је идентична с апсолутном везаношћу за трансценденцију. Тобожња независност лишена везаности убрзо постаје празно мишљење, то јест, формално мишљење, које је одвојено од садржаја, које не учествује у идеји и које није засновано на егзистенцији. Та независност постаје произвољност пре свег негирања. Њу ништа не кошта да све стави у питање, не остављајући никакву моћ којом би се питања водила и везивала.

Насупрот томе, стоји Ничеова радикална теза: Тек кад бога нема, човек постаје слободан. Јер ако бога има, човек не напредује, будући да се, тако рећи, стално улива у бога, као неустављена вода која не доби ја снагу. Али против Ничеа морало би се у овој истој слици управо обрнуто рећи: Тек погледом у бога човек се уздиже, уместо да неустављен утиче у ништавност чистих животних збивања.

Трећа граница наше могуће независности је основно стање наше људске природе. Као људи, ми смо из основа изопачени, и из те изопачености не можемо да се истргнемо. Већ с првим буђењем наше свести ми почињено да се заваравамо.

Библија то митски тумачи као прародитељски грех. У Хегеловој филозофији на величанствен начин се осветљава човеково самоотуђивање. Кјеркегор потресно приказује оно демонско у нама, због чега се човек у очајању повлачи у усамљеност. У социологији се на грубљи начин говори о идеологијама, у психологији о комплексима, који господаре над нама.

Можемо ли загосподарити потискивањем и заборављањем, скривањем и замагљивањем, изопачавањем, да бисмо заиста доспели до своје независности? Свети Павле је показао да истински добри не можемо бити. Јер, без знања, добро дело је неостварљиво, али ако за своје дело знам да је добро, онда се већ налазим у поносу, у сигурности. Кант је показао како при нашем добром делу скривени мотив ово дело претвара у свој услов, да тај мотив не шкоди сувише нашој срећи и тиме чини да то дело постане нечисто. То радикално зло не можемо превазићи.

Самој нашој независности потребна је помоћ. Ми само можемо да се трудимо, и ми се морамо надати да ће нам тада - мада се то у свету неће приметити - у нашој души на несхватљив начин доћи у помоћ оно што ће нас истргнути из изопачености. Наша могућа независност је увек зависност од трансценденције.

Како се може описати данас остварљива независност филозофирања?
Не обавезивати се ниједној филозофској школи, ниједну изрециву истину као такву не сматрати за искључиво једну и једину, постати господар својих мисли;
не нагомилавати посед филозофије, него продубљивати филозофирање као кретање;
борити се за истину и човечност у безусловној комуникацији;
оспособити се за учење усвајањем целокупне прошлости, за слушање савременика, постати отворен за све могућности;
и увек као овај појединац удубљивати се у сопствену историчност, у ово порекло, у оно што сам учинио, преузимати оно што сам био, постао и што ми се поклања;
не престати да се преко сопствене историчности ураста у историчност човека у целини, а тиме и у грађанство света.

Ми мало верујемо оном филозофу који не дозвољава да буде оспорен, не верујемо у мир стоика, не тежимо чак ни за непоколебљивошћу, јер сама наша људска природа допушта да нама овладају страст и страх, и да у сузама и весељу сазнајемо оно што јесте. Отуда: само у полету који је везан за покрете наше душе, а не за њихово уништавање, ми долазимо до себе. Због тога се морамо усудити да будемо људи, а затим, да чинимо оно што можемо, да бисмо тако продрели до своје остварене независности. Тада ћемо патити без јадиковања, очајавати не губећи наду, бити потресани, али не и потпуно скрхани кад нас шчепа оно што се у нама родило као унутарња независност.

А филозофирање је школа те независности, а не поседовање независности.

Карл Јасперс, Увод у филозофију; X: Независност човека који филозофира
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16325

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Karl Jaspers   Pon 14 Maj - 15:55

Četiri pojma krivice


Valja razlikovati:


1. Kriminalnu krivicu: Zločini se sastoje u objektivno dokazivim radnjama koje krše jednoznačne zakone. Instancija je sud, koji u formalnom postupku pouzdano utvrđuje stanje stvari i na njega primenjuje zakone.

2. Političku krivicu: Ona se sastoji u radnjama državnikâ i u državljanstvu neke države zbog kojih moramo snositi posledice radnji te države čijoj sili podležemo i u čijem poretku živimo (politička odgovornost). Svaki je čovek suodgovoran za to kako se njime vlada.
Instancija je sila i volja pobednika, i u unutrašnjoj i u vanjskoj politici. Odlučuje uspeh. Proizvoljnost i sila smanjuju se političkom pameću koja misli na daljnje posledice te priznavanjem normi koje
važe pod nazivom prirodnog i međunarodnog prava.

3. Moralnu krivicu: Za radnje, koje ipak uvek počinimo kao pojedinci, imamo moralnu odgovornost, i to za sve svoje radnje, pa tako i za političke i vojne što ih sami izvršavamo. Nikada naprosto ne
vredi izreka »zapovest je zapovest«. Naprotiv, kao što zločini ostaju zločinima i kada su zapoveđeni (premda već u skladu s opasnošću, pritiskom i strahom vrede ublažavajuće okolnosti), tako svaka
radnja podleže i moralnoj proceni. Instancijaje vlastite savesti komunikacija s prijateljem i bližnjim, s čovekom koji voli i kojega zanima moja duša.

4. Metafizičku krivicu: Postoji solidarnost među ljudima kao ljudima koja svakoga čini suodgovornim za sve nepravo i za svu nepravdu na svetu, a posebno za zločine koji se događaju u njegovoj prisutnosti ili s njegovim znanjem. Ako ne činim ono što mogu da bih ih sprečio, onda sam
sukrivac. Ako nisam založio svoj život da bih sprečio ubistvo drugih, nego sam to trpio, osećam se krivim na način koji se ne može primereno shvatiti u pravnom, političkom i moralnom smislu. Činjenica da još živim nakon što se dogodilo tako nešto pritišće me kao neizbrisiva krivica. Ako nas sreća ne poštedi te situacije, mi kao ljudi dolazimo do granice na kojoj moramo birati: ili bezuslovno založiti svoj život bez svrhe, jer nema izgleda na uspeh, ili zbog nemogućnosti da uspemo radije ostati na životu. Da negde među ljudima bezuslovno vredi da mogu živeti samo zajedno i da uopšte ne mogu živeti ako ovaj ili onaj trpi zločine ili nepravdu pri raspodeli fizičkih životnih uslova, to tvori supstanciju njihova bića. Ali u tome što se ta bezuslovnost ne iskazuje u solidarnosti svih ljudi, državljana, pa ni manjih grupa, već ostaje ograničenom na čovekovu najužu zajednicu, sastoji se ta krivica svih nas. Instancija je samo Bog.

To razlikovanje četiri pojma krivice pojašnjava smisao prigovorâ. Tako, na primjer, politička krivica znači doduše odgovornost svih državljana za posledice radnji njihove države, ali ne i
kriminalnu i moralnu krivicu svakog pojedinog državljanina s obzirom na zločine koji su počinjeni u ime države. O zločinima može odlučivati sudac, a o političkoj odgovornosti pobednik; o moralnoj krivici doista se može govoriti samo u borbi ljubavi između uzajamno solidarnih ljudi. O metafizičkoj krivici možda je moguće izraziti se u konkretnoj situaciji, u književnom ili filozofskom delu, ali teško da ju je moguće lično saopšiti. Nje su najdublje svesni oni koji su jednom dospeli do one bezuslovnosti ali su upravo time iskusili kako zakazuju u tome što tu bezuslovnost ne iskazuju
spram svih ljudi. Ostaje stid zbog nečega što je stalno prisutno, što se ne može konkretno razotkriti i o čemu se može samo još uopšteno raspravljati.

Razlikovanja između pojmova krivice trebaju nas sačuvati od površnog brbljanja o krivici u kom se sve bez stepenovanja posmatra na istom nivou kako bi se doneo neprecizan sud u stilu lošeg suca. No razlikovanja nas na kraju trebaju vratiti jednom izvoru o kojemu nije moguće jednoznačno govoriti kao o našoj krivici.

Zato sva takva razlikovanja postaju zabludom ako nismo svesni koliko je to što se razlikuje ujedno i povezano. Svaki pojam krivice ima posledice u sferama drugih pojmova krivice.

Kada bismo se mi ljudi mogli osloboditi one metafizičke krivice, bili bismo anđeli i sva bi tri druga pojma krivice postala bespredmetnima.

Moralni propusti osnova su stanja u kojima tek nastaju politička krivica i zločin. Počinjanje bezbrojnih malih radnji iz nemara, udobno prilagođavanje, olako opravdavanje neprava, sudelovanje u stvaranju javne atmosfere koja zamućuje pogled i kao takva tek omogućava ono zlo, sve to ima posledice koje također uslovljava političku krivicu za stanja i događaje.

Sferi moralnoga pripada i nedostatak svesti o značenju moći u ljudskom suživotu. Zastiranje te osnovne činjenice jednaka je krivica kao i lažna apsolutizacija moći kao jedinog odredbenog faktora zbivanja. Sudbina je svakog pojedinca da bude upleten u odnose moći u kojima živi. To je neizbežna krivica svih, krivica čoveka kao takvoga. Protiv te krivice može se delovati tako da se zauzima za onu moć koja ozbiljuje pravo, ljudska prava. Propuštanje sudelovanja u strukturiranju odnosa moći, u borbi za moć u smislu služenja pravu, osnovna je politička krivica, a ujedno i moralna. Politička
krivica postaje moralnom onde gde se pomoću moći razara smisao moći ozbiljenje prava, ethos i čistoća vlastitog naroda. Jer onde gde moć ne ograničava samu sebe vladaju nasilje i teror, a kraj je propast života i duše.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 16325

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Karl Jaspers   Pon 14 Maj - 15:55

Politička odgovornost i kolektivna krivica



Najpre se još jednom setimo činjenice: čovekov sud i osećaj u celom se svetu pretežno vode kolektivnim predodžbama. Nemac ma ko taj Nemac bio danas se u svetu smatra nečime s čime se nerado ima posla. Nemački Židovi u inostranstvu su nepoželjni kao Nemci te u bitnome slove
za Nemce, a ne za Židove. Zbog tog kolektivnog mišljenja politička se odgovornost ujedno obrazlaže i kao kazna zbog moralne krivice. U istoriji je to kolektivno mišljenje bilo česta pojava. U barbarstvu rata stanovništvo se shvaćalo kao celina, bilo je izloženo pljački, silovanju i prodaji u ropstvo. Uz to je nesretnike stizala i moralna propast u pobednikovu sudu. Poraženi se ne trebaju samo podvrgavati, već i priznavati i okajavati. Ko je Nemac, bio kršćanin ili Židov, zao je u duši.

S obzirom na rasprostranjenost, premda ne i uopštenostt takvog shvatanja uvek se iznova osećamo ponukanima da svoje jednostavno razlikovanje između političke odgovornosti i moralne krivice ne upotrebljavamo samo za obranu, već i da ispitamo moguću istinitost tog kolektivnog mišljenja. Ne odustajemo od razlikovanja, ali ga moramo ograničiti stavom da se ponašanje koje je dovelo do odgovornosti temelji na ukupnom političkom stanju koje takoreći ima moralan karakter jer suodređuje moral pojedinca. Pojedinac se ne može potpuno odvojiti od tog stanja, jer on svesno ili
nesvesno živi kao njegov deo i uopšte ne može izbeći njegov uticaj, pa i kad je u opoziciji. Reč je o nečemu poput kolektivne moralne krivice u načinu života stanovništva u kojemu kao pojedinac učestvujem i iz kojega izrastaju političke realnosti.

Jer ne mogu se odvojiti političko stanje i celokupan način života ljudi. Nema apsolutnog razlikovanja između politike i čovekove biti, sve dok čovek kao pustinjak ne propada u osami.
Političko stanje određujeŠvajcarca, Holanđanina, , a svi smo mi u Nemačkoj dugo bili odgajani za poslušnost, dinastička uverenja, ravnodušnost i neodgovornost u pitanjima političke realnosti i nešto od toga je u nama, pa i kada se suprotstavljamo tim stavovima. Da celokupno stanovništvo doista snosi posledice svih radnji države quidquid delirant reges plectuntur Achivi samo je empirijska činjenica. Da ono zna za svoju odgovornost, to je prvi znak buđenja njegove političke slobode. Samo ukoliko to znanje postoji i priznaje se, sloboda doista postoji i nije samo vanjski zahtev neslobodnih ljudi.

Unutrsšnja politička nesloboda sluša, a s druge se strane ne oseća krivom. Znati za svoju odgovornost znači početak unutrašnjeg prevrata koji želi ozbiljiti političku slobodu. Suprotnost slobodnog i neslobodnog uverenja pokazuje se, na primjer, u shvatanju državnog vođe. Pitalo se: jesu li narodi krivi za vođe koje trpe? Na primjer, je li Francuska kriva za Napoleona? Smatra se da je velika većina bila uz njega, da je htela moć i slavu što ih je Napoleon donosio. Napoleon je bio
moguć samo zato što su ga Francuzi hteli. Njegova veličina je u sigurnosti s kojom je shvatio što su očekivale narodne mase, što su htele čuti, koji su privid želele, koje materijalne realnosti. Je li Lenz možda s pravom rekao: »Država je stupila u život koji je odgovarao geniju Francuske«? Da, jednom delu, jednoj situaciji ali ipak ne geniju jednog naroda uopšte! Ko može na taj način odrediti genij nekog naroda? Iz istog su genija izrasle i posve drukčije realnosti.

Možda bi se moglo pomisliti da onako, kao što je muškarac odgovoran za izbor ljubljene s kojom, povezan brakom, u sudbinskoj zajednici prolazi kroz svoj život, i narod odgovara za onoga kojemu se
poslušno predaje. Zabluda je krivica. Njezine posledice moraju se nemilosrdno snositi. Ali baš bi to bilo pogrešno. Ono što je moguće u braku i što mu je primereno, to je u državi već u načelu propast:
bezuslovno vezivanje uz jednog čoveka. Vernost sledbeništva nepolitički je odnos u uskim krugovima i u primitivnim uslovima. U slobodnoj državi vrede načela kontrole i smenjivosti svih ljudi. Stoga postoji dvostruka krivica: prva je bezuslovno političko predavanje nekom vođi uopšte, a druga je narav vođe kojemu se podvrgava. Atmosfera podvrgavanja je takoreći kolektivna krivica.


Preveo Kiril Miladinov

Iz: Karl Jaspers, Die Schuldfrage. Zur Politischen Haftung Deutschlands (Pitanje krivice. O političkoj
odgovornosti Nemačke). Knjiga je izvorno objavljena godine 1946. Odlomke donosimo
prema Piperovu izdanju iz 1987.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Karl Jaspers   

Nazad na vrh Ići dole
 
Karl Jaspers
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» SRPSKI BREND
» Hju Lori - Trgovac oružjem
» Karl Fridrih Maj
» Karl Anderson
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-