Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Dušan Vasiljev

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:22

Dušan Vasiljev (1900 — 1924) bio je srpski pesnik, prozni i dramski pisac, jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista.



Rođen je u Velikoj Kikindi, tada u Austrougarskoj, 19. jula 1900. godine od majke Rakile, kćeri Simeona Stefanovića poreklom iz Perleza, i oca Koste, sina Kuzmana, kujundžije kikindskog. Dušan je imao sestru Aleksandru, brata Spasoja i sestru Jelenu. Majka mu je umrla 1904, a otac se potom po drugi put oženio. Iz tog braka rođeno je još petoro dece, od kojih je troje umrlo neposredno po rođenju.

Osnovnu školu je pohađao u Kikindi, a građansku i učiteljsku u Temišvaru, gde mu se porodica preselila 1911. godine.

Pošto mu je otac otpremljen na front, morao je da preuzme brigu o braći i sestrama. Pohađao je školu i radio kao pisar, a 1917. se prijavio u vojsku. Pozvali su ga 1918. i otpremili na front na Pjavi. Vratio se iscrpljen i sa ozbiljnim znacima malarije i bronhitisa. Po povratku u Temišvar zatekao je srpsku vojsku. Stupio je u službu u komandu mesta, kao pisar i tumač, a potom kao delovođa.

Osnovao je Kolo mladih Srba i list Sloga. Kada je srpska vojska napustila Temišvar, otišao je u Beograd. Upisao se kao vanredni slušalac na Filozofski fakultet, počeo je da sarađuje u Slozi, Književnom jugu, Danu, u Misli, koju je vodio Sima Pandurović. Studije je morao da prekine, ali je završio pedagoški kurs i 1920. prešao u Čenej (Rumunija), mesto koje je tada kratko pripadalo Jugoslaviji, kao učitelj i iste godine se oženio Milojkom Maletić.

Ponovo su ga 1921. pozvali u vojsku u Kratovo, gde je gonio kačake i bugarske komite. Bolestan, pušten je kući iste godine. Provodio je vreme u Čeneju u čitanju i pisanju, ali mu se stanje pogoršalo zbog zapaljenja plućne maramice i bronhijalnog katara. Pokušao je 1923. da se leči, otišao u Zagreb, ali su ga vratili sa preporukom da se javi na proleće.

Umro je 27. marta 1924. u Kikindi, gde je i sahranjen na Melinom groblju, u neposrednoj blizini Manastira Svete Trojice.


Wikipedia








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:24

Proživeo je kratak i dramatičan život početkom 20. veka, tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle njega. Kikinda i Temišvar, kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, kao i tragično iskustvo rata, uticali su na njega.

Prvi svetski rat je ekstremizovao stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju.

Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera i Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka.

Kao pesnik Vasiljev je izašao na glas pesmom Čovek peva posle rata. Pesma je objavljena u časopisu Misao 1920. godine i odmah uvela Vasiljeva u središte posleratnih književnih strujanja. I danas je on po njoj najviše poznat među širom čitalačkom publikom. Ona je izrazila duhovno raspoloženje mladih koji, vraćajući se iz rata, svoju stravičnu viziju evropske ratne katastrofe suočavaju sa besmislom prozaične građanske svakodnevice u kojoj je trebalo započeti novi život. Od ostalih pesama Dušana Vasiljeva posebno treba istaći Plač matere čovekove i Domovinu.

Dušan Vasiljev za života nije uspeo da objavi knjigu pesama. Napisao je oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.



Poezija
Izabrane pesme (pesme izabrao Živko Milićević. Predgovor napisao Velimir Živojinović), Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. XIV + 94.)
Pesme (za štampu priredio Živan Milisavac), Matica srpska, Novi Sad, 1950, str. 386.
Čovek peva posle rata (pesme izabrao i knjigu priredio Stevan Raičković. Predgovor O čoveku Dušana Vasiljeva napisao Radomir Konstantinović), Prosveta, Beograd, 1968, str. (10)92.
Izabrane pesme (pesme izabrao i predgovor Složenost poezije Dušana Vasiljeva napisao Ljubomir Simović), Rad, Beograd, 1975, str. (13)98.
Čovek peva posle rata (pesme izabrao i predgovor Gorko sjećanje na pokolj napisao Jovan Delić), Veselin
Masleša, Sarajevo, 1982, str. (43)271.

Pesme (Izbor, pogovor i literatura Jovan Zivlak), Kairos, Sremski Karlovci, 2000, str 130 (133—191)
Proza
Ispred praga, pripovetke i drame (priredio i predgovor napisao dr Aleksandar Pejović), Rad, Beograd, 1986, str. (20)325.
Izabrana literatura o Dušanu Vasiljevu
Milan Bogdanović: Pesnik Dušan Vasiljev, SK Glasnik, Beograd, 1929, књ. XXVI, br. 8, str. 580—583.
Srdan Bogosavljević: Dušan Vasiljev: Bura u zoru, Polja, Novi Sad, 2000, br. 415—418.
Branislav V. Branković: Pet komentara uz izabrane pesme, u knjizi: Zapisi iz magareće klupe / mikroeseji, Zaječar, 2003, str. 37-48 (41-42)
Spasoje Vasiljev: Dušan Vasiljev, Misao, Beograd, 1931, knj. XXXVI, sv. 5—8, str. 396—409.
Dragiša Vasić: Život Dušana Vasiljeva, SK Glasnik, Beograd, 1929, knj. XXVI, sv. 8, str. 573—579.
Dr Staniša Veličković: Književnost u osnovnoj školi , peti razred, Niš, 1999, str. 31-34.
Radovan Vučković: Avangardna poezija, Glas, Banja Luka, 1984, str. 91—101.
Istorija književnosti , Jovan Deretić i Marija Mitrović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
Aleksandar Jovanović: Oblaci u duši, Stav, Kikinda, 1980, str. 3—123.
Jugoslovenski književni leksikon , “Matica srpska”, Novi Sad, 1971, str. 557.
Bojana Stojanović Pantović: Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad, 1998. str. 72—73, 127-128.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:25

NOĆI


Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.

Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.

Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da - svoje snove spase...








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:25

KOLO

U zraku kolo igraju žene
u brzom, vilinskom taktu,
pune svežine, krvi, snage,
i nage,
belinom dana odevene,
i poje pesmu ruža i raja.
I kolo im nema početka
i pesma im nema kraja.

A dalje, u bolesnom hladu,
gde dršćući pilje u svaku mladu
ženu ćelavi i sakati,
neka želja počne plakati
noge, koje nikada nisu gazile.
kose, meke, kao svila,
oči, koje ništa nisu spazile,
koje nikad zdrave nisu bile...
Dršću i pilje u kolo sakati
i usne im se miču,
krv im i srce himne kliču
ženama vitkim, što igraju gole...
I oni mole, ponizno mole...

A žene,
pune svežine, krvi, snage,
i nage, rumene,
kolo igraju vilinskim taktom
zracima žarkim odevene,
i poje pesmu plesa i raja,
i pesma im nema početka,
i kako im nema kraja.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:26

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:26

Plač matere čovekove

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, ─
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .

Oh, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati . . .

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, ─
nije se probudio.

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila .








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:26

Groznica

Sećam se da su preko neba
besni leteli ždralovi,
i da je neko od naših lipa
vešala sekao,
i da su me vijali neki valovi,
i da sam jedva utekao
u neku tamu . . .

. . . I u bolnici sam se probudio
beskrajne jedne noći.
Oči su me pekle
i suzile,
(valjda su me bele žene urekle?)
i po telu su mi puzile
neke hladne bubice ili mravi.
I drhteći sam čekao petla
da zoru javi,
i da pred mene baci
dve-tri pregršti svetla.
I vetra, da sljušti sa zemlje koru
koja je obvila noć.
I nekog, da mi donese vode.

I kada je zora prispela,
sve se predamnom tada
besomučnim taktom počelo okretati:
stolovi, ubrusi, lavori, klupe,
nedelje, godine, vekovi,
dani i časovi, minuti . . .

A bočice i lekovi
u njima, žuti,
duboko su mi se poklonili,
i proletnjim glasom drveta koja pupe,
u uši su mi zvonili:

─ Cin, ne boj se Smrti!
Ona se od nas plaši,
kao od vatre vuk.
Cin, ona se na nas
iz daleka samo plazi,
ali nas uvek obilazi,
jer smo joj jednom
slomili struk.
Cin, ne boj se Smrti!
Cin, cin, cin . . .

I ponovo je pala noć.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:26

Pesma

Snivamo o cvetnim krajima,
o rumenim, slatkim događajima,
a život oblači ognjene odore.
I polete strahovi kao tane,
i u strahovito krvave, krvave dane
sve nam lepe snove obore.

A požar se oko naših glava
ponovo, ponovo razbuktava.
I padamo na kamen, u brlju,
i peremo drhteći crvenu, krvavu mrlju
sa svoje duše,
i gluvi od tutnjave, slepi od dima,
pevamo bogu i đavolima.

Nema noć savlada naše želje
za daleke, tople, mirisne postelje,
i u san nas baca,
u zemlju i blata, i mrtvaca.

O, nije se smejalo od poroka u blatu
ili u hladnom kazamatu!
Uvelo je cveće, osušio se koren.

I čovek je satrt, pogažen, umoren.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:27

Žice

Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali;
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva,
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave;
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.

Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
ne mogu da se vrate . . .








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:27

MLADOST

Ispod nedogledne visine plave,
ja sam danima lutao pognute glave,
i tražio negažene staze,
i poljsko cveće brao.

I mislio sam da zbog prolećne kiše
uzbrano cveće ne miriše,
jer ga je pljusak u pupoljku sprao.

Ja sam onda još bio mlad,
i bilo mi je žao
mirisne pupoljke brati.
Ja sam onda još ozbiljno mislio
na svakom pragu stati,
i svugde naći veselje lako;
i da će me onda u kuću zvati
bistrim i srećnim pogledom,
i da ću svuda biti brat.

I, mesto toga, na svakim vratima
oči što su me bile ledom
i novembarskim mrazom;
a nigde bratskog pozdrava ni ruke.

Ja sam onda tri dana, noći plak’o,
i pošao ugaženom stazom.

Tešim se da nisam bio prvi,
i time ─ što je tada bio Rat . .








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:28

HOĆU

Hoću da pod teretom mesa,
pod bičem krvi,
prvi, prvi
dostignem nebesa.

Hoću da na svakom koraku,
svakim dahom,
oko sebe ljubav sejem,
pa da se mahom
slatko nasmejem.

Hoću da pođem bledom
mrtvacu u rovu,
i da se veseo vratim;
da jednim pogledom
sve vidike obuhvatim.

Hoću da u sutone neke
u sebi rasturim goleme požare,
da me ozare
dok zurim u svetove daleke.

Hoću da budem sam sebi strah,
da u sebi nađem Novo
i Beskrajno,
pa da se od smeha zacenim
ko Bog, kada je tajno
skov'o
od svojih strasti ljude.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:29

PROLOG

Sve jedno sa ili bez rime,
nema važnosti oprema i sjaj,
ako duša bolna
bolnim osmehom nad prošlošću bdi.

Nema praznika ni nedelja,
i sva je sreća u suncu
što nas pokatkad u stari život vrati,
i razbudi u nama ponovo drvodelje
sa livanskih i balkanskih gora.
A trag je dubok i strašan
i neće ga nikad niko zatrpati.

Pomislimo i sami da smo pozeri
kad vinogradi i žita zru,
pa ponoć dođe i rane se raskrvave,
i svejedno: Isusi ili Ahasveri!
Drugi bi nas samo oblici spasli.

I dođemo do kraja puta,
a te oblike još nećemo naći:
o, mi to znamo.
Osnovna je naša boja siva,
kao nebo jesenje,
kao duh ubice druga.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   Uto 8 Maj - 9:31

NEDELJE

Časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje,
zašto mi se češće ne prikradate?
Ja sam na vaš oltar prineo
sve moje vere i molitve i adete,
i vi ste me za svoga sina primile,
oh, svete moje Nedelje.

Oh, svete moje Nedelje,
časovi mojih nadahnuća,
vidite moje pune stolove
praznih, belih papira,
i staklenih putira
sa plavim i crnim mastilom,
i novih, čeličnih pera,
da prime vaše dare:
želje i misli i bolove,
i nove psovke, i grehe stare,
i sve nade svih zora,
i sav očaj svih predvečerja...

Oh, kada bi mi svakodnevno došle,
moje bi oči stalno sjale,
i pred vašim sjajem u mojim očima
sve bi zavese pale,
i sva bi se podigla vela...
I možda nebi tužna bila opela,
kada bi mi svakodnevno došle,
časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje!








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Dušan Vasiljev   

Nazad na vrh Ići dole
 
Dušan Vasiljev
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Dušan Vasiljev
» Balet
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-