Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Poezija tuge

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći
AutorPoruka
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:57

....Ne znam više.
Zaista ne znam,
znam samo
da me je ranio
možda strelom,
možda pesmom.
Znam samo
da me ranio
zanavek ranio
iz srca krv mi teče.
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

Žak Prever








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:57

PESMA O POVRATKU

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.
Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;
na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…
Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…
Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…
Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.
Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?
Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…
Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.
Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…
U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.
I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.
U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.
Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?
Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.
Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…
Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…
Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.
Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti? Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.


Dragana Konstantinović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:57

U STRAVIČNOJ NOĆI - Fernando Pessoa

U stravicnoj noci, prirodnoj sustini svih noci,
U besanoj noci, prirodnoj sustini svih mojih noci,
Prisjecam se, budan, u nelagodnom dremezu,
Prisjecam se onog sto sam ucinio i sto sam mogao da ucinim u zivotu.

Prisjecam se, i neka tjeskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje proslosti - to je les!
Svi ostali lesevi mozda su samo varka.
Svi mrtvi mozda negdje drugdje i dalje zive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci mozda jos uvijek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U laznoj prolaznosti.
Ali ono sto nisam bio, ono sto nisam ucinio, sto cak ni sanjao nisam;
Sto tek sad vidim da sam morao uciniti,
Sto tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono sto je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - sto je zapravo bilo najbolji dio mene - ni Bogovi vise ne mogu da ozive...

Da sam u odredjenoj prilici
Skrenuo nalijevo umjesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umjesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvjesnom razgovoru
Imao spremne recenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a mozda bi se tada i sav svemir
Neosjetno privolio da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomisljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uvidjam da nisam rekao;
Al ovog casa naviru mi sve recenice koje sam propustio da kazem,
Jasne, neizbjezne, prirodne,
I razgovor uspjesno okoncan,
I sve nedoumice razrijesene...
Ali tek sada me boli sve sto nikada nisam bio i sto se povratiti nece.

Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizickom sistemu.
Mozda bih na drugi svijet mogao ponijeti svoje snove.
Ali zar cu moci da ponesem na drugi svijet ono sto sam zaboravio da sanjam?
I bas ti snovi, ti snovi koje jetrebalo snivati, oni su les.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvijek, za sva vremena, dok traje svijeta i vijeka.

Ove noci budan sred spokoja sto me obavija
Kao neka tudja istina,
A napolju je mjesecina,
kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:58

SAMOĆA - Luis Suardiaz

Kada se sve kreće,
kada se umorni obnavljamo,
kada se zvijezde gase
i kada se budi sjaj
u očima ljudi,
što ne bih bio drvo
krcato raširenih grana.

Iako sam ovog prijepodneva
kao dno kamena hladan,
pijem u tišini.
Sakrivam u sebi glas,
ostajući usamljen
po ko zna koji put.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:58

O MRTVOM PESNIKU - Paulo Bomfim

Iz nesrećnih bura životnoga jada
odlazi pesnik a pesmu ne nosi,
i smrt se rađa ko plač što se rodi
na licu strasti što još uvek vlada.

I iz tišine koja nežnost posta,
i iz sreće što se pretvori u strah
uspavankom ulica skrhana u prah
i stih-zvezda u noći što osta.

Odlazi a živi u svem što je voleo,
u kretnjama prokrvavelim iz šiknule vene
i u pesmi tela gde je život proveo.

I onaj ko od ljubavi život sazda
osvaja u strasti koju mu pokrene
smrt tu ženu nepoznatu vazda! -








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:58

Zaista davno sve je bilo,
i ono kad si juče, mlada,
kroz pljusak kiše i sivilo
otišla iz onog grada,

iz magle koja udalji, gasi,
neke trenutke drage posve.
A ja bih htio ovdje da si.
I da te moje ruke nose.

Dušan Govedarica








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:58

Druga jadikovka - Branislav Bane Dimitrijević

Ne dade mi Bog
dovoljno dara
da napišem
šta mislim
dok te gledam
dok te sanjam
po telu
dok ti prstima
šaram
on me vara
i kaže: Piši
dosta je i to
A šta bih
sve mogao
uvio bih te
u stihove
kao džem u palačinku
al džabe
Džabe ga preklinjem
kunem i molim
ne vredi
Zamuckujem
po papiru
unjkam i vrskam
lomim srce olovke
kao ti
što moje lomiš
pa ležem kraj tebe
golog tela
i gole duše
i ne umem
da ti kažem
čak ni to
da te volim








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:59

U SJEĆANJE JA SE KRIJEM - Miguel de Unamuno

U sjećanje ja se krijem,
živjet ću od uspomene.
Nestanem li, tražite me
u praznini historije.

Život se kroz bolest javlja
i umirem živeć bolan.
U pustoš sam ići voljan
gdjeno smrt me zaboravlja.

I vas nosim, svoju braću,
da mi pustoš naselite.
Kad me mrtvim zamislite,
u ruci vam zadrhtat ću.

Dušu svoju — knjigu — sada
ostavljam vam, taj svijet pravi.
Štioče, kad iznenada
u tebi se drhtaj javi,
ja u tebi drhtim tada.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:59

Triptihon za Veru

Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu
Oči u ovom lišću što beznadežno pada
Prepoznajem ti govor u mrtvom suncokretu
Prelomljen što je klono ko uzaludna nada
Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu

Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije
Nijedna moja pesma čemerna razboljena
Mrtav tvoj osmeh spava tamo gde biljka bdije
Tamo gde mesec noćiva kao jedina žena
Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije

Lovio sam te lukom lovio sam te strelom
Po crnim šumama panonskim po mrtvim hrastovima
Lovio sam te smehom klonulom rukom belom
Vajao ti ramena u prvim plastovima
Lovio sam te lukom lovio sam te strelom

Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku
Sokolovi te moji vijali ispod zvezda
Puške te moje ubile jeseni jedne u vrijesku
Oči te oplakale žalom i boljkom praznih gnezda
Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku

Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo
Kuda bi ova pesma da tvoga čela nije
Konje sam hitre prestizo do tebe nisam stigo
Nožem sam klao jagnjad gde ti se krotkost krije
Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo

Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš
I spava telo tvoje gipkost najlepših foka
Tišinu slušaš mirno i bilo sna usporavaš
Pod tvojim smehom drava do besvesti duboka
Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš

II

Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete
Ova te pesma gorka iz sna ne ume vratiti
Čelo se moje osipa ko iščezle komete
Sve što ti sada govorim svojom ću glavom platiti
Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete

Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice
Osam me noći kleto nekakve vrane viju
Teške padaju kiše padaju nemilice
A dunav beznadežno preliva panoniju
Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice

Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu
Šta ću sa ovom glavom što se u pesak osipa
Crno se sunce zavilo u moju belu vedrinu
Nad gradom mesec neženja žeženo srebro prosipa
Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu

Govorio sam ti nekoć da nema više proleća
Da je sve što se događa davno već jednom bilo
Govorio sam ti tiho kako su kratka stoleća
I sve kako se vraća mrtvoj majci u krilo
Govorio sam ti nekoć da nema više proleća

I slušala si nema ko ravničarske vode
Danica ti se zvezda u očima ugnezdila
Govorio sam ti nekoć da nema prave slobode
I da je roda istine u nepovrat odjezdila
Slušala si me nema ko ravničarske vode

Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir
Zadnje se zvezde oblače u prozračnu vedrinu
Ako se nastavi ovako sve će otić u svemir
I ti i ja i nenad u neku gluvu daljinu
Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir

III

Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu
Sunce je iznad grada kao damoklov mač
Prepoznajem te u lišću nehajno zasmejanu
I već sam sasvim siguran da ćeš briznut u plač
Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu

Ostani tako tiha iza hiljadu reka
Ostani nedohvatna kao najdalja zvezda
Pesmama ću te tražiti do poslednjega veka
Pretražiću sve ribnjake i sva ptičija gnezda
Ostani tako tiha iza hiljadu reka

Padaće opet kiše nad ovim ulicama
Biće dečaka plavih ko ranog majskog cveća
Zrele su slutnje u meni joj pesmo teško nama
Pitam ja tebe noćas šta se to zove sreća
Padaće opet kiše nad ovim ulicama

I spavaj nevino spavaj snom negrljenih žena
Neka ti moje slutnje budu beskrajno strane
Nek bude moja pesma zalud-prolegomena
Za sve što neće biti za ogoljene dane
Nikada neviđenoga severnog nekog kestena

Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati
Ostaćeš bolom potopljena kao mletačke galije
Milion i jednu noć od drugih ću te skrivati
Vidrama tvojim hraniti besane bakanalije
Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati

Joj čedo nedozvana najdraža razbibrigo
Sanjaj ko lišće sanjaj spaljeno jesenjim dahom
Jurio sam te noćima nikad te nisam stigo
Zaludne moje tragove mesec je prosipo prahom
Joj čedo nedozvano najdraža razbibrigo


Pero Zubac








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:59

Kari Šabanovi

Sjećanje me lakom tugom ovi:
… veče slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
- s puta idu kari Šabanovi.

Mi u susret otrčimo k njima,
a kari nas vrate srećne kući
i sivom nas džadom truckajući
o pređenim šapću drumovima…

… Mili dani, moji sni nestali,
kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.

Zalud uho sad zvukove lovi,
zalud oko daljinama pipa:
davno više ne čuje se škripa
niti idu kari Šabanovi.



Aleksandar Leso Ivanović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:59

ТАЊУША

Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал' узећу другу ја ...»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то ...»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.

(Jesenjin)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:00

Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine -
I kao kraljević iz starinske bajke,
Poći ću za glasom što zove iz tmine,
Kao glasi davno nestanule majke.

S očima već punim zvezda što će doći,
Ja ću da se pustim u to more tame;
I zaigraće u svojoj samoći
Srce od čekanja i od sreće same.

Daleko ću poći od te kobne gore,
Gde očajno slušah, po sve noći pune,
Da sto vrela sumnje žalosno romore
Glasom koji jeca i pesmom što kune.

I za jedrom koje ne zna da krivuda,
Moreplovac-vitez po neznanoj vodi
Otkrivaće ostrv po ostrv, da svuda
Oglasi se kraljem i dalje zabrodi.

Moj zmaj nepobedni biće na mom štitu,
I moje će ime biti na mom maču;
I vodiću gordo svoju sjajnu svitu -
Idući za glasom što se jednom začu.

I minuću noću kraj tvojih obala,
Dok roneći suze i ne slutiš o tom;
I poći daleko preko tamnih vala -
Sve u bolnoj žeđi za novom lepotom.

I kad padnem, najzad, niko neće znati
Moj očaran zadnji osmeh da pročita;
Licem pobednika razbludno će sjati
Sunce zarobljeno u zrcalu štita.

J.Dučić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:00

Umjesto molitve za daleku

Ponekad, davna, sjetim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pjesme
što se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas, ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili još uvijek, ko nekad,
lutaš ponoćnim Beogradom.

Da li jos traziš onog čudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si tražila uzaludno
i one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj,
on ipak jednom mora doći
iz tvojih lijepih snova, draga,
u tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
iz divnih šuma nepoznatih
pravo u naše ružne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pjesme
što se slučajno zapjevuši.

Vito Nikolić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:00

Grčih ruke ja pod tamnim velom ...
''Od čega si danas bleda, čega?''
- Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.
Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.
Zadihana viknuh: ''Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj.''
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: ''Na promaji ne stoj''

Ana Ahmatova








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:01

Uvelo lišće

Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava.

A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koja si me volela
I meni koji sam te voleo.
Živeli smo zajedno
Ti koja si me volela
I ja koji sam te voleo.
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli.
O, sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:01

Ne,ja te tako vatreno ne ljubim,
ljepota tvoja ne blista za mene
u tebi svoje prosle dane ljubim
i mlade svoje dane izgubljene.

U casu,kad te zadivljeno gledam
s ocima tvojim kad svoj pogled spojim,
tajanstvenom se razgovoru predam,
al ne s tobom,vec sa srcem svojim.

Ja s drugom zborim,koje vise nema
u tvom liku trazim crte njene
u zivim ustima-usta davno nema
u ocima ti-sjaj ugasle zjene.

Mihail Ljermontov








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:01

ТЕБЕ СЕ ВРЛО РЕТКО СЕТИМ

О, тебе се врло ретко сетим
И твоја ме судбина не дражи,
Ал' ми душа као да полетим
Сусрет с тобом понекад потражи.

Твој црвени дом као да ме мами;
Црвени дом преко мутне воде,
Али знам да у горкој осами
Не смем таћи сунце ти слободе

Не дај да се са мојих усана
Чују речи које љубав моле,
Ни да будем стихом очарана –
Жудње вечне док ме песме боле

Ал' будућност молим тајно често
Када ноћ се сећањем заплави,
Наслутим нам и сусрета место –
Сусрет већи нег' сви заборави.

Ана Андрејевна Ахматова‎








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:02

Djulici uveoci - J. J. Zmaj

Kad sam bio na tvom grobu,
zamirisa mir bosiljka,
a meni se priču glasak:
"Šta mi radi moja Smiljka?"

Tvoja Smiljka sirotanka,
još ne moze nogom stati,
a otac je zborit uči,
prva reč joj biće: Mati!

Kad uzmogne nogom stati,
kad nauči mater zvati,
dovešću je grobu tvome,
tu nek kaže: Mati, mati!

Oh, kako će na te glase
crna guja jada moga,
upiti se, stegnuti se,
oko srca ranjenoga!

Pa će možda smrtnim stegom
razdrobiti svu tegotu, -
vi'š kako su lepi nadi
što me drže u životu!








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:02

URANITI PRIJE SMRTI

Uraniti prije smrti,
dok smrt još spava.
Prevariti smrt.
Na prstima izaći.
Pritvoriti vrata.
Lakosana je smrt.
Spava u tvojoj sobi.
U tvojoj postelji.
U tvojoj koži.
Obaviti to malo posla.
Protrčati po svijetu.
Propjevati, proplakati.
Roditi djecu.
Pokopati mrtve.
Vratiti se na prstima
u svoju sobu, u postelju.
Leći.
Dotle, probudit će se i ona.

Petar Gudelj








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:02

Zvonimir Golob - Obične stvari

Ponekad mi se čini da sam umoran,
umoran od života,
od tolikih stvari kojih nema,
jer tebe nema.

Ponekad mi se čini da je tamno
i hladno oko mene
i da samo ti čuvaš nešto
nalik toplini.

Toliko sam zbunjen i ne razlikujem više
šećer od soli, smijem se kad ne treba.
Čudnovato je kako čovjek može biti
bespomoćan, ako je ostavljen.

Neki dan hodao sam ulicom,
ali nisam stigao kamo sam pošao.
Pozdravljao sam nepoznate ljude
i govorio gluposti kojih se stidim.

Ponekad mi se čini da te nalazim
pošto sam izgubio
gotovo sve što je bilo važno,
mislim, za mene.
To su obične stvari, ali ne one,
te obične stvari,
ja živim s njima svakog dana
i one me nalaze.

Mogu da budem neobrijan i bez kravate,
i da šutim satima, kao drvo.
O čemu? Ne znam. Djetinjaste misli
o ljubavi. I o tome da me ti voliš.

To ce proći, znam. Uvijek prolazi;
rekao je prijatelj, i zaplakao.
I on ima svoju nevolju, jednako običnu,
ni on ne razlikuje šećer od soli.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:03

DOK ONA SPAVA

U njenoj sobi svjetleća
Treperi cvijeta glava
Možda sam ja ta svijeća
Što gori dok ona spava
U njenoj sobi miriše
Tamjanom tišina zvuka
Možda to mekano diše
Moj san ko njena ruka
U njenoj sobi od boja
Rascvjetava se zornjača
Možda to duša moja
Po njenoj sobi korača

Vukoman Otašević








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:03

Edmon Imo - OSKORUŠA

Više no jednom senka mog života
Učini se spojena sa drvetima
Idući tako od jasena do leska
Koje ništa nije gonilo na uspomene
Dovoljno ljupke da se obnove
I sa jedinom brigom za svoje lišće

Istovetnost koja mi je bila davana
Dobijala je odmah boju kolebljivu
Jednog žilavog duha grana
Kojima je bilo dovoljno da se pruže nebu
Pa da se ogolela belika razvije
Pod naprslom korom kao neka plaža
Pusta izgleda pod jesenjim vetrom

Tuga koja liže cigle predgrađa
Nije slična seti kamena pod mahovinom
Ona ne slama snagu moje senke
Na prilaz nekog usamljenog ognja
Buknulog negde na smiraju dana

Nisam li te znao tako jasnom
Senko koja kliziš niz staze travne
Odgovarajući toliko mirisu
Sveg bilja opojnog zdravca i nane
Baš kao u dahu miomirisnom
Životodavnog neba koje me napaja

Da sebe ne izgnam iz tvoga daha
Usuđujem se da krenem u opojne kore
Kojih smo trpeli teško pijanstvo
Radujući se bacani izvan kruženja
Kroz lavirinte blagog porekla
U koje srlja naša sudbina

Ako utvrdim sada jednog sadruga
Trajnog ko suseda mome telu
A i da je iz reda biljnoga
I još osetljiv na godišnja doba
Ne manje određen svojim udovima
Da u prašini gradimo zajednički stan

Ti me oskorušo puniš oblacima
I goniš ptice da prolaze
Vreme da nagriza zidove
Sunce da progoni godišnja doba
I lišće da vene i opada
Da ne bi s nama pravila senku








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:03

POJAS

Našao sam pojas njenog crvenog
kućnog ogrtača ispod stepenica
dugo nakon što je otputovala, i to noću.
Nisam očekivao tako nizak udarac.
Da počnem da živim ni sa čim
i sa jednim pojasom.

Kristof Mekel








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:03

Zvonimir Golob - KOŠULJA

Ljeto, miris ulja
u kapljama kiše.
Otišla si. Vjetar
dlanovima maznim
na užetu mokru
košulju ti njiše.

Zagrli me barem
rukavima praznim.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9445

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 19:04

DUŠA TI JE BILA

Duša ti je bila
otvorena, svijetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.
Okušah prečace
uzane, prolaze
strme i opasne.
A tvojoj se duši
pristupiti moglo
putima širokim.
Spremih ljestve vitke
- zidine visoke
sanjah kako priječe
pristup tvojoj duši -
ali tvoja duša
bijaše bez straže,
zidova i plota.
Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al duša ti bješe
slobodna toliko
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gdje je počinjala?
Svršavala gdje je?
I ostadoh tako
zauvijek sjedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

Pedro Salinas








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   

Nazad na vrh Ići dole
 
Poezija tuge
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nerimovana poezija
» Proza vs poezija
» HAIKU POEZIJA
» Kineska poezija
» Poezija i Kritika
Strana 4 od 7Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-