Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Poezija tuge

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći
AutorPoruka
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:44

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Vladislav
Petković Dis








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:45

TAMNICA

To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim,
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
I očiju, što ih vidi moja snaga.



V.P.Dis








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:45

USAMLJENIKOVA PESMA

Znam, kao nepoznati u luku brod
zalutala je moja duša u ove strane.
Znam da nikome ovdne nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje.
Znam da sam trošni biljke stas,
povijan vetrovima oluje.

Da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest,
ljudska, tužna.

Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo,
niko toliko šetao dok mesec sja
ni toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne stvorove
ni prostrana nebeska krila,
niko osluškivao tako nepobidne zakone božije,
samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,
znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu sanja livadska trava
i šta oseća u grmu skrivena zver.

O znam, ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju,
ali mene poznaju sva nebeska blaga
oblaci i bube i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora razneti
i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora pevati
kad mene ne bude jednoga dana.


Desanka Maksimovic








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:45

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.


Miloš Crnjanski








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:46

Balada
Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.

Mika Antic








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:47

POD TANKI VEO



Pod tanki veo ruke sam skrila......
"Zašto si danas tako blijeda?"....
---Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.



Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držec se ograde stuba,
za njim trcala pusta.



"Pa to je šala!" - kriknuh kao bez duše -
"Vrati se. Umrijet cu bez tebe,"
A on mi rece mirno i trpko: "Puše,
cuvaj se da ne nazebeš."

Ana Ahmatova








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:47

LJUDI-SJENKE

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi
što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikada ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih patnika na svijetu
što se samo umorno i gorko nasmiješe
na ljude kad se o njih teško ogriješe
i suminu ih nevini, nalik cvijetu.

I ima... ljudi usamljenih i bonih,
sa obrazima upalim i žutim,
što ne čuje im se ni smijeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,
ali sa bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce i sebe.

Njih ne vidi naše oko kad ih srijeta,
kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
i mile kao sjenke, kao vrijeme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živjeli.

Aleksandar Leso Ivanović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:47

PISMO NIKOME

Na visinama, gde je
sveže
I svetlo i čisto i široko,
...Borave moje misli, a ovde
Dole,
gde ove reči pišem,
Okužen vazduh grudi steže,
Odmora nema budno
oko.
Sputan živim i teško dišem,
Sve me je manje, sve sam niže,
Sve
je mračnije i sve teže.
A u meni ko ranjen soko,
Melodija se
jedna diže
O visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko.

To
vam pišem da se zna, evo,
Da sam bedno umiruć pevo.

Ivo Andrić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:48

Opelo za sedam stotina iz crkve u Glini

Ivan V. Lalić

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram
iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.
2

Među zidovima, iza zatvorenih vrata
Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom,
Ispražnjenih ruku, mekani pred oštricama,
Svesni, pod svodom zgrčenim od slućenog užasa…
Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod
Što oslobodi tamnu i toplu krv iz tela
Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče;
I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene
Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama
I neizgovorenim rečima, raspolućenim
Kao zelene jabuke u njegovoj tami.
Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove
U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj
Da ih primi. To su oči, to se oči gase
Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice,
A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda.
Krv otiče, radoznala i razgolićena
Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu,
Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka.
Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli
Onog što sledi, onog opaljenih očiju,
Ili onog čelikom okresanog kao stablo,
Među zidovima, odebljalim od krikova,
Obogaćenim strahotom. I crvena usta
Svežih rana ostala su nema, puna krvi.
Oni su ležali, ležali su poniženi,
Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti,
Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.
3

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. A oni iz crkve, što su mrtvi,
Nisu zaspali. Oni bdiju, nezvani bdiju
U bivšem dečaku. Ja ne mogu da ih proteram
U prostor vetra što je sada na mestu crkve
Gde raste korov, sasvim riđ od njihove krvi.
Neka ostanu i neka bdiju, nezvani bdiju,
Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:48

Ridajte Venere, plač'te Kupidoni
i svi ljudi sto ste saučešću skloni!
Svisnuo je vrabac - radost drage moje,
kog voljaše ona pre no oci svoje.
On je mio bio i znao nju samu,
bas k'o devojcica što zna svoju mamu.
Iz njenoga krila taj mrdao nije,
već je skakutao čas tamo, čas amo
i gospodarici dživdžakao samo.
On se sada onim mračnim putem kreće,
sa koga se, kažu, niko vratit' nece.
Grozne tmine Orka, vi proklete da ste,
jer sve što je lepo uvek proždiraste!
Tako krasnog vrapca otele ste meni.
O, kakva strahota! Jadničku maleni!
Zbog tebe su sada okice voljene
od placa otekle, od suza crvene.

Katul (pesnik iz 1.veka pre Hr.)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:48

Mojoj majci - Bertolt Brecht

Sad kad je umrla, ostaviše je u zemlji,
Cvijeće raste, nad njim leptiri lepršaju…
Ona, laka, jedva je pritiskivala zemlju,
Koliko bola bješe potrebno da postane tako laka!








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:48

IMA IH KOJI SU UMRLI LJUBEĆI SE - Zvonimir Golob

Ima ih koji umiru, ali smrt ne prepoznaju
i to se ponavlja svakoga dana postajući neprimjetno,
zaboravljeno, izgubljeno.

Ima ih koje je smrt zatekla kako se smiju,
kako se smiju do suza, ali smijeh se skupio
u neodlučnu boru na obali usana
i ostala je samo voda, topla i vlažna.

Ima ih koji umiru samo za sebe, u njima
svi žive, u njima svi traže svoju smrt
i nalaze je u svemu što im pripada.

Ima ih koji umiru samo za druge, u njima umiru svi,
sve u njima umire do njih samih.
U kutu svoga tijela oni dišu i plaču.

Ima ih koji su samo uzdahnuli
poput zvona u kome svaki udarac srca
odjekuje kao udarac groma.

Ima ih koji se opraštaju, ne znajući kamo idu,
ni kome pružaju ruku.
Njihova se sudbina ostvaruje
ispisujući magične znakove na krilu ptice.

Ima ih koje je smrt zatekla ljubeći se.
O njima bih mogao govoriti da su riječi prazne
kao koža gusjenice iz koje se rađa prekrasan leptir.

Ima ih koji su umrli grleći se. Zar ima ljepše smrti
od plamena koji svoje oštre zube
odmara na grlu koje jeca?

Ima ih koji su smrt dočekali kao ženu,
kao ljubavnici spremni da vladaju, da budu pobijeđeni,
i ne znaju gdje počinje poraz i gdje pobjeda prestaje.

Ima ih koji su umrli, ali ni to nije bilo dovoljno
i oni su ponavljali svoju smrt
kao dijete koje ponavlja stihove.

Ima nespretnih, zbunjenih, uplašenih i uznemirenih.
O njima vjetar pjeva dok valja svoje teško tijelo
u sporom koritu mora.

Ima i onih koji su umirući psovali život
riječima u kojima bijaše gorčine
poput trnja što jeca iza svake ruže.

I konačno, ima ih koji su umrli odjednom,
bačeni poput kamena visoko u nebo.
Ni smrt ih nije zaustavila
u letu koji još traje.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:48

"Želio sam te danima,
želio godinama
i želja je bila sve veća,
a nada sve manja
i umirao sam pomalo od želje
i beznađa i umro sam sasvim
i više me nema.
A želja je moja uvijek
živa ostala i bez mene živi,
u zraku izgubljena. " Nikola Miličević








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:49

Endre Adi - PORUKA STAROG PAUNA

Lice mi je mrtvački bledo:
Apolon pod maskom fauna.
Pozdravljam te. Čekam te, Ledo.

Ovde, kraj Dunava, prolećni je dan.
A ja ponekad bacam krv:
lep je tu život. Kao san.

Tražeći po bespuću Pana,
ja, putnik purpurnih galija,
našao sam samo neminovnost dana.

I lak vetar s telom bi mi golim
leteo put Hada. Duša mi je
u prnjama. I: volim te. Volim.

Nemam novih pesama cveće,
ni poljubaca izvor nov.
Al' potrebna si mi u proleće;

da bih se kraj tebe skrio
i da mi šapneš na uvo, nežno:
faune moj, Apolon si bio.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:49

Samotna ljubav (Antun Gustav Matoš)

Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi,
Na baršunu crnom leži teška noć;
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi -
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć?
Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si,
Udaljenost ima smrti tužnu moć,
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi-
Poginut ću noćas i za dragom poć.
- Ljubav nije sreća! - znaš li kad mi reče?-
- Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
- Ljubav boli, boli, kao život boli,
- Teško, teško onom koji jako voli. -
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sam - ko kamen.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:53

Duso moja ja ne znam vise
koliko dugo ovdje stojim,
dok slusam kako liju kise
pod mracnim prozorima tvojim.

Duso moja i kada krenem
tako bih rado da se vratim,
ti ne znas da je pola mene
ostalo s' tobom da te prati.

Ostalo s' tobom da te ljubi
kad budes sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego ista ima.

Duso moja k'o kaplja vode
i ti se topis na mom dlanu,
jer s' tobom dodje i bez tebe ode
stotinu dana u jednom danu.

Duso moja ti umorna si
i bez tebe ti lezaj spremam,
na nekoj zvijezdi sto se gasi
ja trazim svjetlo koje nemam.

Pod hladnim nebom ispod granja
stavices glavu na moje grudi,
jer ja sam onaj koji sanja
i zato necu da te budim.

Arsen Dedic








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:53

Stvari koje su mogle biti
Mislim na ono sto je moglo biti a nije. Na raspravu o saksonskoj
mitologiji koju Beda nije napisao. Na nezamislivo delo koje je
Dante mozda naslucivao posto je vec ispravio i poslednji stih
Komedije. Na istoriju bez predvecerja na Krstu i bez predvecerja
sa kukutom. Na istoriju bez Jeleninog lica.
Na coveka bez ociju koje su nam omogucile Mesec.
Na pobedu Juga za tri dana Getisberga.
Na ljubav koju nismo podelili. Na prostrano carstvo koje Vikinzi
nisu zeleli da osnuju.
Na blagoslovenu pticu iz Irske koja je u isto vreme na
dva mesta.
Na sina koga nisam imao.

Horhe Luis Borhes








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:55

POGLED U NOĆ

O zar opet da trajem,
u usamljenosti,
ti noći crna,
što zrikavcima cvrčiš.

Da trajem,
sama s tim zlom osame,
da prekopavam tebe,
ti noći čemerna i ledna.

Da iz te tmine i samoće,
iz plašta tvoga
nemoga užasa,
stalnih patnji,
predugog očaja,
iznenadnog bola,
…uzmem ti sve,
otmem ti sve,
negiram ti sve,
pa čak,
i tvoje postojanje.

Nikad nisam zbog tebe
crna noći patila,
nikad nisam zbog tebe
crna noći ridala,
nikad nisam zbog tebe,
to ……činila.

Ti noći crna,
noći užasna,
i nanovo i uporno, i uvek
i sve više,
čemerna i ledna.

Ti nikada,
nisi se meni ni desila.

Ti nikada,
nisi kod mene ni zalazila.

Uvek od tebe bežuć,
tako crne, tihe, zloslutne i kobne.

Ko na maratonu,
što traje čitav život celi.

Nikada me ti nećeš uhvatiti,
nikada me ti nećeš porobiti,
o ti crna noći, ti crna noći.

Jer nisi znala,
iznenađena si, ti crna noći.

Jer sviće, sviće, sviće, i
uskoro izlazi spasonosni dan.

I vrelo jutro se smeje,
i viče, i viče, i viče,
u svojoj svetlosti,
da izdržim, izdržim,
izdržim te.

I zato crna noći,
na odlasku tvom,
pozdravljam te,
ko što pozdravlja,
lažni prijatelj
i okrećem ti leđa,
da zaboravim te,
i odlazim u naručje,
svetlog dana,
ka zagrljaju,
spasonosnog jutra.

I tvoja se tuga,
crna noći,
u toj svetlosti,
u meni konačno,
posle naše noćne bitke…
….raspršava.

M.S.Marstoj








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:55

BITI OSTAVLJEN

Biti ostavljen - o kakve li sreće!
Kakva te svjetlost iz prošlosti grije!
Tako za ljetom - zimsko doba kreće,
No sunce pamtiš i kada ga nije.

Cvijet osušeni i pisma u kutu,
Očiju sretnih smješak ti se javi,
Sad se prepusti tamnu, blatnu putu,
Ta proljetos si gazio po travi.

Ah, sad užitak drugom cilju kreće,
Novi put, širok, pred noge ti pada.
Biti ostavljen - o kakve li sreće!
Biti neljubljen - nema većeg jada.

M.Kuzmin








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:55

" Кад сам био на твом гробу
Замириса мир босиљка,
А мени се причу гласак
:„Шта ми ради моја Смиљка?

“Твоја Смиљка, сиротанка,
Још не може ногом стати,
А отац је зборит’ учи —

Прва реч јој биће: Мати!

Кад узмогне ногом стати,
Кад научи матер звати,
Довешћу је гробу твоме,
Ту нек каже: Мати, мати!

Ох, како ће на те гласе
Црна гуја јада мога

Упити се, стегнути се
Око срца рањенога!
Па ће можда смртним стегом
Раздробити сву теготу, —

Ви’ш, како су лепи нади,
Што ме држе у животу!"


ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ IX, ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:55

Kanconijer (CCXCII)


"Oci o kojim tako toplo zborih,
i ruke, lice, stopala i dlani,
zbog kojih svetu ostadoh po strani
i samom sebi strancem sebe stvorih.

Uvojci kose cista sjajna zlata
i blesak smeska andjeoskog,
sto je na zemlji nebo satvarao moje,
sad sve je samo pregrst gluvog blata.

No ipak zivim, sto mi zalost stvara
bez onog svetla, milog mi toliko u
buri kad je brod bez kormilara..

Nek ljubavna mi pesma svrsi tu se,
presahnu zica uma svakolikog,
a citra moja u plac obrnu se."

Francesko Petrarka








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:56

Kao bajka - Milan Rakić

Hteo bih jednu noć kad mesec kunja,
Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Što mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tužno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se čežnje kao grude,
I sve kroz suton prigušeno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noć venčano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesečini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se čini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesečinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iščezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da iščeznemo i mi, obadvoje...








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:56

Koracam jos kao da idem...

Koracam jos kao da idem
necem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.

Kamen koji moze samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spusta,
a nikad ne dize.
Prica o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.

Zivota nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnosljivo duga,
Ljudska sudbina

Ivo Andric








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:56

Izmišljanje sveta - Branko Miljković


Kraj vatre kojom ne hrane se dani
Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9792

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:56


DUŠA I SPRUD - Slobodan Rakitić

Kome da zborim: muk je svuda,
kuda da krenem: mrknu puti?
Obala spram obale sluti
i moju dušu nasred spruda.

Šta snuje prazni oblik suda,
Šta izvor u kom voda ćuti?
Šta nad rekom pozni minuti?
Kuda sa međe, budan kuda?

Ne zatrepti ni vrh topole
kad zanosi je tajni skole.
Ali sa međe ko nam zbori?

Kad priklonih se tvome liku,
videh da u istom obliku
i moja duša ko tvoja gori.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   

Nazad na vrh Ići dole
 
Poezija tuge
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nerimovana poezija
» Proza vs poezija
» HAIKU POEZIJA
» Kineska poezija
» Poezija i Kritika
Strana 3 od 7Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-