Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Poezija tuge

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
AutorPoruka
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:29

RUKE KOJE SU LJUBILE

Kad čovek umre, ruke prve zaneme:
Ruka umrlog ko noćno voće zri,
Ko uspavane ptice čija srca još streme,
Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.

Belje no teški mesec koji više neće da nose,
One se razlistavaju već u istrulelo cveće;
Niti će provući prste kroz sunca zračne kose,
Tako spuštene mirno na grudi - brežuljak sreće.

Ispod livada vlažnih, i svežih crnih kora,
Ove ruke ožive preobraženjem u zvezde,
I probijaju se kroz zemlju u pravcu dalekih mora;
Izmeđ vulkana i neba ruke umrlog jezde.

I provlače se lagano, fosforno ponorne reke,
Tankim mlazima sjaja, ruke koje su ljubile,
Kroz tamnu ponoć zemlje, izmeđ žilica smreke,
Ispod toliko bilja koje su svud sadile.

A te sam ruke negda toliko ljubio,
Osetio im tad svežinu da spira glavobolju;
Trag divnih ruku pod knjigama se izgubio, -
No pređoše odjednom same u tajnu životnost bolju.

Odjednom u svom toku, probivši bok planina,
Izbiju te svetle reke ko zračni izvori;
Ko oganj daljnji kraj kog spavaju psi čobanina,
Ta prva plamena zvezda, na mračnom nebu, gori.

Rastko Petrović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:30

EPITAF

Na mojem su kamenu uklesali riječi:
"Život mu bješe blag,
A sastojci u njemu tako izmiješani
Da bi se priroda mogla uspraviti
I cijelom svijetu reći -
To je bio čovjek."
Smješkaju se oni, koji su me znali,
Dok čitaju tu praznu retoriku.
Moj je epitaf morao glasiti:
"Život prema njemu nije bio blag,
A sastojci u njemu tako izmješani
Da je vodio protiv života rat
U kojem pade."
Dok živjeh, ne mogoh izaći na kraj
Sa jezicima klevetničkim,
Mrtav se moram podvrći epitafu
Što ga je neka budala uklesala.

Edgar Lee Masters








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:30

Srce moje misli večito
neku tužnu misao.
I ma šta sa mnom bilo:
budem li kome postala
žena verna,
ili dragana čija,
ili ma šta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li duša moja sveto sedište
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno središte
svih nežnosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino boli.

I ma čega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku sreću srca svog
tuđim bolom kupila;
budem li katkad praštala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
već davno iskupila,
znaj da sam već davno
zbog svega ispaštala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino žalosti.

Desanka Maksimović - Opravdanje








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:30

"...A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni prekosutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec,
I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi... "- Dobriša Cesarić : Balada iz predgradja








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:31

De profundis - Georg Trakl

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih -
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu
Zvonjahu opet kristalni anđeli.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:31

Elis - Georg Trakl

I
Savršen je pokoj ovog zlatnog dana.
Pod starim hrastovima
Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju.
U njihovoj se plaveti zrcali sanak ljubavnika.
Na tvojim ustima
Utihnuše njihovi rumeni uzdasi.
Izvuče ribar teške mreže, podvečer.
Dobar pastir
Svoje stado vodi rubom šume.
O, kako si, Elise, sve svoje dane valjano proveo.
TIho pada
Niz gole zidove plava spokojnost masline,
Zamire mračno pjevanje nekog starca.
U zlatnom čunu, Elise,
Ziba se tvoje srce na pustom nebu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:31

Ove su riječi crne od dubine - Tin Ujević

Ove su riječi crne od dubine,
ove su pjesme zrele i bez buke
— one su, tako, šiknule iz tmine,
i sada streme k'o pružene ruke.

Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane.
Jer svaki jecaj postati će zlatnik,
a moje suze dati će đerdane.

— No one samo imati će cijenu,
ako ih jednom, u perli i zlatu,
kolajnu vidim slavno obješenu,
ljubljeno dijete, baš o tvome vratu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:31

"Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _

"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrći mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko! ...."

Iz "Djackog rastanka" ~ Branko Radicevic








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:32

"Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja."

Iz pesme "Kad mlidijah umreti" ~ Branko Radicevic








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:32

Dobriša Cesarić - Pjesma mrtvog pjesnika

Moj, prijatelju mene više nema,
Al nisam samo zemlja, samo trava,
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ko je čita u život je budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:32

Ja sam jedini covek na Zemlji, a mozda

ne postoje ni Zemlja, ni ljudi.

Mozda me neki bog obmanjuje.

Mozda me neki bog osudio na vreme,

na taj dugi privid.

Sanjam mesec i svoje oci

kako ga gledaju.

Sanjao sam vece i jutro prvoga dana.

Sanjao sam Kartaginu i legije

kako je razaraju.

Sanjao sam Lukana.

Sanjao sam brdo Golgotu

i rimske krstove.

Sanjao sam geometriju.

Sanjao sam tacku, pravu, ravan

i zapreminu.

Sanjao sam zuto, crveno i plavo.

Sanjao sam kartu sveta, i crstva

i crninu u osvit dana.

Sanjao sam neizmerne boli.

Sanjao sam sumnju i sigurnost.

Sanjao sam jucerasnji dan.

Ali mozda za mene juce ne postoji,

Mozda nisam ni rodjen.

Ko zna, mozda sanjam da sam sanjao.

H.L. Borhes








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:33

Umirem
jer ti nisi
umrla za mene
a svijet
te još uvijek voli

Pišem ovo jer znam
da su tvoji poljupci
rodjeni slijepi
za pjesme koje te dodiruju

Ne želim cilj
u tvom životu
želim da budem izgubljen medju
tvojim mislima
onako kao kada slušaš New York
dok toneš u san.

Leonard Cohen - Divni gubitnici








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:33

Smrt ne moze slatko lice gorkim cinit,
al od slatka lica smrt slatka bit moze,
ona koja dobrom sve mi misli proze
vodjom moze biti, mrtvim me ucinit.

A onoj sto znase svojom nogom strti
tartarska vrata, koja krivi svoje
na stedjase, jaca smrcu hitije moje;
drag mi tvoj dolazak, dakle dodji, smrti!

I ne kasni jer je tvoje vreme doslo,
a da i nije, smrcu nje bi bilo,
jer bavljenje njeno na zemlji je proslo.

Otkad ona podje ja ne zivim vise,
gde je ona bila meni bese milo,
koraci se moji sa njenim ustavise.

Francesko Petrarka - LXXXVIII








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:33

Što kroz život nečujno i tiho gaze
Kao da nogom stupaju po pamuku,
A naše oči nikada ne opaze
Ni njih ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih putnika ba svijetu
Što se samo umorno i gorko nasmješe
Na ljude kad se o njih teško ogriješe
I suminu ih nevini, nalik cvijetu.

I ima ljudi usamljenih i bonih,
Sa odrazima upalim i žutim,
Što ne čuje im se smijeha ni plača,
Što žive kao samotna i divlja drača,
Ali sa bodljama unutra okrenutim,
Da ni jedna nikog ne ogrebe
I da nijednom nikog ne ubode
Do samo svoje rođeno srce i sebe.

Njih ne vidi naše oko kad ih srijeta,
Kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
Jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
U vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
I mile kao sjenke, kao vrijeme i sati,
I tek kad umru, slomljeni i uveli,
Objave crni posmrtni plakati
Da su i oni sa nama živjeli.

Ljudi sjenke - Aleksandar Ivanović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:33

Gledo sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.
Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

A.G.Matoš - Utjeha kose








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:34

И ко је крив што уморан ти си?
Што чекао јеси, а нашао ниси?
Изгубио све си за чим си трагао,
Полетео у небо - и пао...
И ко ти је крив што дан за даном,
Нестаје живот на путу незнаном,
И самачки постао је твој дом,
И пусто за твојим прозором...
И светлост се гаси, и трну звуци,
И нове муке ишту руке,
И мада бол твоја душа бледи
Ипак нова невоља следи...
И ко је крив, кажи ми брате,
Једни се жене, други богате,
Једни су смешни, други у љубави,
Ови су луди, а ови душмани.
И ко је крив, што овде и тамо,
Живе, и један другог чекају само,
Ал' мучан је дан, и ноћ пуста,
Скривена топла места...
И светлост се гаси, и трну звуци,
И нове муке ишту руке,
И мада твој бол бледи
Ипак нова невоља следи...
И ко је крив, у чему је тајна,
Што фали туга и срећа сјајна,
Без пораза и победа је бледа
И исти је скор успеха и беда.
И ко је крив што ти си сам,
И живот је један, посве непрегледан,
И превише тужан, а ти сањаш сан
Да дође и твој последњи дан...


Сергеј Лукјаненко








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:34

Prošla je berba, milo moje srce,
I nema na trsju grozdova.
Na lozama se lišće trese kao ruke staraca.

Boje se u zemlju vraćaju,
Boje se tope, i nestaju.

Nema više radosnog zalaženja sunca
Za plave planine.
Nema zlatnog neba.

Jesen je kolibu sagradila u bregovima našim.
Srebrno grlo tvoje
Neće odzvanjati više zelenim dolinama,

Niti će oči tvoje gledati blistavilo boja
Na nebu i na zemlji.

Jesen je pokopala svijetle boje:
Vinogradi i šume plaču
U tamnomu lišću.

Dragutin Tadijanović: Jesensko pismo








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:34

Šuma mrtvih - Branko Miljković

Niko ne čuje
kako šumi lišće.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:34

PROLJEĆE

Tamniji za tamu ove jeseni tmaste
i grublji za zimu ove zime prošle,
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam reći toplo: Dobrodošle!

Vrapcima ja moram, nježno kao otac
reći nešto lijepo u ovaj dan plavi,
vrapcima ~ tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi

dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste.
Ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba
razmažene gospođice laste.

Oni su s nama zebli ispod streha
oni su voljeli i ovo golo granje,
zato, moj pozdrav, vesela grudvo smjeha
gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!


Vitomir Nikolić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:35

Ona se uvijek javi kad zanoća.
U večernjici svako veče sija.
U tami bdije, u lišću ćarlija,
A njena sestra zove se Samoća.

Ne laže nikad. Ne osvaja zvukom.
Blagoću ima stare mame.
Ko dobar drug je; zagrli te rukom
I punim smisla govori ti mukom,
Ili ti ruku položi na rame.

Ako ti srce sija od vedrine,
Milinom svojom ona je uveća,
Ako je tamno, teret s njega skine,
I otvara mu vidik u dubine.
I katkad u njem zatreperi sreća.

Dobriša Cesarić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:35

PROLJEĆE KOJE NIJE MOJE

Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.

Dobriša Cesarić








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:35

Најтужнија песма

Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.

Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.

Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.

Ни семе у бразди, ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!…

Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем! И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?…
И како смо често очи затварали…

J.Дучић








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:36

PITALICA POD HRASTOM

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati gornjeg sveta?

Da li on možda ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?

Ili ga ostali hrastovi izopšte,

a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom

po prstima

tuče?

Ljubomir Simović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:36

Više se moje oči neće očaravati tvojima,
više se moja tuga kraj tebe smirivati neće.
Ali, kuda god budem išao, nosiću tvoj pogled,
kuda god putovala budeš, nosićeš moju tugu.
Bijah tvoj, ti bješe moja. I šta? Nas dvoje sačinismo
krivinu puta kojim je ljubav prošla.
Bijah tvoj, ti bješe moja. Pripadaćeš onom ko te zavoli,
onom ko u vrtu tvome pokupi plodove moje sjetve.
Odlazim. Tužan sam, ali tužan sam uvijek.
Iz tvog zagrljaja odlazim. Put moj cilja nema.
…Iz tvog mi srca jedno dijete kaže zbogom.
A i ja njemu kažem zbogom, također.


Pablo Neruda








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11676

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   Sub 5 Maj - 18:36

USPAVANKA ZA SVAKI DAN

Mnogo puta, mnogo puta
Čovek se uspavljuje
I telo mu se budi.

A zatim jednom,
Samo jednom,
Čovek se uspavljuje

I svoje telo gubi

Rene Šar








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Poezija tuge   

Nazad na vrh Ići dole
 
Poezija tuge
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nerimovana poezija
» Proza vs poezija
» HAIKU POEZIJA
» Kineska poezija
» Poezija i Kritika
Strana 1 od 8Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-