Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Goran Lazovic

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Sre 28 Mar - 13:05

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Sre 28 Mar - 13:08

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Sre 28 Mar - 17:15

Био једном један Данило

У Бродареву нема више Лазовића.

Има само оних који се тако презивају.

Лазовићи су као кромпири.

Најлепши део им је под земљом.

Од Николе, Лазара, Жарка и Аца, све до Данила.

Небески паори, сви мртви , и опет сви живи.

Данило је био мало другачији.

Био ми је отац и старији брат.

У Гепратовој 15, машући руком, кроз прозор ми показао где се налази Русија.

И причао о Толстоју, као да је са њим ливаде косио.

Заједно смо ишли у Ужице и Сарајево.

Уочи рата, са академиком Николом Милошевићем!
И освитали са Стеваном Раичковићем.

Причали о травама и сенкама, и о Барбари која је покисла тог дана, јер је кишило над Брестом.

Данило је навијао за обичног човека!

У најбоље другове убрајао Буга, Руђу и Бесима, прве бродаревске мангупе.

И волео своје Тичепољце.

Косана, Милића и Здравка.

Бабу Милунику љубио у руку.

И једном, кад их је затрпао снег, упутио им се право из Београда.

Однео им намирница и кавкаског овчара, да их брани од вукова, и државе.

И једва стигао на воз.

Те ноћи је “Настасја Филиповна“ каснила на сцени националног театра читавих петнаест минута.

Волео је мудре и паметне људе.

И бежао од празних прича.

Поред руских класика, узори су му били тичепољски бркати стричеви.

Он их је боље познавао, него они себе.

И сви ликови које је оживео, са њим су били у најближем сродству.

Није био човек кафане, осим кад се баш мора!

Био је заљубљен у Републику Српску.

Толико, да тамо још нисам срео човека који са њим није попио бар кафу.

Сви су га познавали иако га можда никад нису видели.

Кад је умро отац, тог 19. јуна, дошао је у белој кошуљи, загрлио ме, и рекао:- сутра ћемо плакати, данас морамо да га испратимо!

И није одржао реч, видео сам га како брише сузе, иза једне осушене крушке.

Тако сам и ја изгледао после његове премијере “Вергилијеве смрти“.

Најдужи аплауз који сам чуо и врисак младих Београђанки, које су се за њим окретале.

Његошеву слику је држао поред иконе.

Знали су њих двојица да се гледају сатима.

И у немом дијалогу, причају оно о чему други ћуте.

Препричавао ми је “Рубљова“, скоро жмурећи.

На оној већ иструлој бродаревској клупи, док нас је мајка дворела и нудила ђаконијама, молећи:- поправите ми воду, изгледа да је пукла цев!

Са ограда и прозора виркале су радознале главе.

За тај посао ипак је требало мало више снаге и умећа него што смо имали.

Један од комшија је био упоран делећи савете.

Данило је бацио лопату и рекао:-знаш ли ти да сам ја глумац?

-А знаш ли ти да ја немам телевизор?- одговорио је комшија.

Он нам је после тај посао и завршио.

И ево, десет година како га чекам

Све мислим, отишао је на пробу или представу.

А то је било скоро, кад ме је позвала Светлана Ђокић и рекла:-Дача је умро!

Био сам далеко, никад даље од Србије.

Од тад се са гробља увек враћам као сироче.

И жао ми што га не сањам, да ми исприча како на Топчидеру другује са Исидором.

Сад сам себи и брат и отац.

Горан, Данилов!

И жао ми што у Бродареву нема више Лазовића.

Има само оних који се тако презивају!

Горан Лазовић
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:50

Nakon nekog vremena traženja i pomnog biranja donosimo vam novi razgovor u kategoriji pod nazivom Ličnosrt za 10. Kao nagradu za sve mlade pisce koji surađuju sa nama u zadnje vrijeme donosimo živi primjer na koji se svi oni mogu ugledati. Goran Lazović je autor dvadesetak knjiga koje su prevođene na desetak jezika. Dobio je više književnih nagrada. Knjiga ljubavne poezije BRAŠNO U SLANIKU je označena kao hit izdanje. Nju prati CD USPAVANKA ZA BUĐENJE, a uskoro izlazi novi album sa 20 najljubavnijih pesama pod nazivom ČITAV NA POLA.

Kako biste se opisali kad bismo Vam dozvolili da o sebi kažete samo jednu rečenicu? 
Sumnjive su mi biografije koje ne mogu da stanu u jednu rečenicu, tu nešto nije u redu s biografijom ili rečenicom, zato kad  bih sebe opisivao, kako tražite, najradije bih prećutao da lepe snove treba zaslužiti, a da bi ih imao, moraš biti dobar čovek!, tako da sam ja neko ko stalno radi na tome da lepo sanja!


Kako je izgledalo kad ste se Vi počeli baviti poezijom? 
Prvi živi pesnik koga sam video bila je Desanka Maksimović. Doveli su je u našu školu, ona je nosila veliku torbu, a ja mislio da je to doktorka koja hoće da nas pelcuje.

Sećam se da sam plakao od straha, a Desanka mi je tada izgledala starijom nego desetak godina kasnije, kad me je proglasila pesnikom. U stvari, nju je starost podmlađivala, i da je smrt nije omela, ona bi i drugi put stigla do puberteta.
Ne pominjem je slučajno. Posle njenog odlaska, ušao sam u biblioteku i iz nje mi se još ne izlazi.
Da su me plaćali po pročitanoj knjizi, danas bih Bila Gejtsa slao po burek i cigarete!
Vreme u kome sam rastao umelo je da prati moje želje, ili ja tada nisam umeo puno da želim.
Tada smo učeni da je lepše biti pametan nego bogat, jer s parama, ako si glup, možeš samo da budeš smešan!
Učeni smo, takođe, da volimo ljude, pa smo ih delili na dobre i one koji će to biti, radovali se mirisu trešanja, i nismo plakali kad su nam knjige poklanjali za rođendan.
I verovali smo jedni drugima,uplašeni da ne obrukamo sebe!
Istina,nije to bilo doba kad su cvetale samo ruže, ali ovoliko trnja nije bilo.
Znalo se da direktor škole mora znati bar sve padeže i bilo je nezamislivo da vladika ili muftija voze džipove i imaju obezbeđenje, i uz to puše najskuplje cigarete.
U detinjstvu sam naučio da brojim zvezde, a danas sve čine ne bi li me ubedili kako ne znam da brojim,a ja kažem – eto vam brojki, ostavite mi zvezde!

Spomenuli ste Desanku Maksimović, smatrate li da je ona najznačajnija srpska književnica? 
Ona je bila duša od žene, ali nije kriva što su joj za života  podigli spomenik i proglasili je bronzom koja hoda oni kojima je najviše smetala, a koji su je zloupotrebili, i zato tražim pomilovanje za Desanku.

Malo je tužno da se nje danas sećaju samo nedorasli dečiji pesnici, i poneka nesrećno zaljubljena maturantkinja, koja, dok je bila srećna, nije umela da kaže – ne, nemoj mi prići…!, a sad pesmu zna napamet!
Ne volim odrednice – najlepši, najbolji, najznačajniji, one su vremenske i estetske, ali ogrešio bih se da ne pomenem Isidoru Sekulić. Bila je baš velika i časna, o njoj sam radio pozorišnu predstavu, pohodio njen Sajkas, ali i ona je završila kako nije zaslužila.
Možda niste znali, nedugo iza njene smrti, po nečijoj naredbi, izvađena je iz groba, da bi se utvrdilo da li je umrla nevina.
Jedan od onih koji te to utvrđivao, sada je akademik, i voleo je moje pesme sve dok ga nisam upitao – sanjaš li Isidoru?

Osoba koja je najviše djelovala na Vas i Vaš rad?
Od drugih sam učio kako ne treba raditi, pa ni živeti.
Sretao sam razne ljude, družio se s nobelovcima, odricao drugova koji su postajali ministri i ambasadori, tugovao sa disidentima, dovodio ih kući, išao na sahrane onima koji su me pljuvali a nisu stigli ni da me upoznaju, jutra dočekivao sa kćerkama visokih državnih funcionera prepričavajući im knjige koje su njihovi očevi zabranili, ali posle svega mogu da stanem pred ogledalo, i pitam – ko ovde nije platio piće?
Vredelo bi sad pomenuti i mog oca, koji je bio prosvetni radnik, ekspert za fiziku i hemiju, đak Slavka Prvanovića, koji je želeo da budem lekar. Tu želju je negovao dok mi nisu pristigla prva književna priznanja. Posle njih je digao ruke i rekao – i lepim rečima možeš lečiti ljude!
U ona ružna vremena, kad su me napadali nepismeni generali, sa već zaboravljenim Nikolom Ljubičićem, a podršku mu pružale provincijske glumice sa srednjom večernjom školom i izgužvanom posteljom, poslao sam mu jednu  moju  knjigu. Ogovorio je –  piši malo deblje knjige, oni to ne čitaju!
Od njega sam naučio kako treba biti pošten i vredan, i da se život pretvara u tugu ako ne umeš da voliš i opraštaš!

A Miroslav Antić?
 On je moj drugi otac, da ga nije bilo možda nikada kućišta ne bih imao.Puno me je zadužio, ali mu nisam ostao dužan!

Nedavno sam bio u Novom Sadu, odem na Petrovaradin, kad  - nema  bronzanog Mike, nekome je i mrtav zasmetao!
Slegao sam ramenima i prozborio – ljudi, to što ne umete da se volite, to je problem vaspitanja, ali znate li da vas gledaju zvezde, a jedna od njih je Mikina?
Ostala su mi od njega neka pisma, crteži i razglednice.
Često ga pominjem: učio me je da sviram uz vetar, vodio u ribarske bircuze, upoznavao sa zlatozubim tamburašima, jednom mi poklonio burmu, a ja je izgubio… Pošto je on poreklom bio Ciganin, jer mu je prababa imala ciganske krvi, pokušavao je da me nauči da govorim ciganski jezik. Stali smo na pola prve lekcije, jer za nastavak nismo imali uslova, čuveni cigani Jovanovići su nas omeli, pevajući njegovu omiljenu  – Verka, kaluđerka!
U dvorištu imam brezu koja se zove Miroslav Antić.
Ona kao da to zna, pa se već razgranala u plavi čuperak.

Na šta ste najviše ponosni u svom životu?
Ponosan sam što nemam čega da se stidim! Eto, moje pesme su bile posrednici da sretnem neke divne ljude iz različitih krajeva sveta.

Jedna učenica je nedavno prepisala jednu moju pesmu i potpisala kao svoju, pesma je objavljena u školskim novinama, nastavnica joj je rekla da je vrlo talentovana, a ja sam zbog ovog dogadjaja bio srećan nekoliko dana, jer sam nekome bio razlog za radovanje.
Ponosan sam, takođe, što sam uvek bio daleko od politike. Zvali su me, vukli za rukav, molili, jednom pokušali da me ucene, ali sam uvek imao dovoljno mudrosti i hrabrosti, da kažem – ne, hvala, vi ste ozbiljni ljudi, a ja samo pesnik, ako me uvučete u vaše redove moraćete da čitate knjige i upotrebljavate lepe reči! Ostavili su me na miru, ali me se uvek sete u predizbornim kampanjama, a ja tada ubedim i sebe da ne pijem kafu i da nemam vremena za izlaske.

Ima li nešto na šta u životu niste nikako ponosni?
Umislim ponekad da dan ima 28 sati, pa zaboravim na sebe udovoljavajući obavezama za koje shvatim da su mogle biti odložene tek kad ih završim. Na to nisam ponosan, ali ne umem drugačije. Dan smatram propalim ako ne napišem bar jedan stih ispod koga i prekosutra mirno mogu gledati svoj potpis.
Nisam ponosan ni na to što se nikada u životu nisam napio. Hteo sam, ali me alkohol neće!
Ponekad pomislim da sam preterano normalan, pa posle sebi odgonetam otkud meni ovakve pesme…?!
Poznat sam kao čovek koji ne voli da pita. Meni je uvek dovoljno ono sto mi kažete ili prećutite. Ali, zato sebi ne umem da postavim ni jedno lako pitanje, na to, takođe, nisam ponosan.
I najneponosniji sam na sebe, čak sam tužan zbog toga, što nisam stigao da upoznam Vislavu Simborsku, a mogao sam, ali mi se nije dalo.

Vi ste pjesnik ljubavi, ljubavni himnopisac… Kako izgleda danas pjevati o ljubavi?
 Postoje milijarde definicija ljubavi i samo je jedna tačna, a to je ona u koju veruješ! Ljubav su mahom definisali oni koji je nisu imali, jer onaj ko ima ljubavi nema vremena za definicije. Ko to na vreme shvati, ima više vremena do voli! Ljubav je stožer moje poezije. Iako je pisana mojom rukom puna je  tuđih osećanja, zato mi deluju smešno pitanja – kome si posvetio ovu pesmu?

Posvetio sam je svakome kome se dopada. Pevao bih ja možda i o državi, ali me ljubav još ni jednom nije izdala!

Vaše pjesme TREŠNJA IZ STUDENJAKA, MOJA PROVINCIJALKA, da ne pominjemo ZADNJA POŠTA ŽARKO LAUŠEVIĆ, postale su poetski hitovi, one se čak prepričavaju. Koliko Vam to prija?
Od lepih reči se ne živi, ali se za lepe reči zivi! Prijaju pohvale, međutim one dosta i smetaju, djeluju obavezujuće, a čim je nešto obavezno, onda je naporno.
Kod nekih čitateljki sam osuđen na doživotno obožavanje.

Koji Vam je nadraži citat nekog drugog umjetnika, i zašto?
 Ne volim citate, a one koji ih koriste a ne pomenu ili ne potpišu autora, tretiram kao osobe koje su prehlađene na nervnoj bazi.


Često spominjete Izeta Sarajlića, čak ste mu i jednu pjesmu posvetili u Vašoj novoj knjizi BRAŠNO U SLANIKU?
Sarajlića sam upoznao kao maturant, na Ratkovićevim večerima poezije. Kako sam ga sreo, tako sam ga zavoleo, pa se od njega i njegovih knjiga od tada nisam razdvajao. Dopisivali smo se godinama, razmenjivali knjige i brige, a pred onaj nesrećni rat, možda sam bio jedini ko ga je nazvao iz Beograda, i pitao – treba li ti nešto, Kiko?
Ne znam da li se Sarajevo danas seća Sarajlića, a moralo bi, jer je u njemu imalo i Majakovskog i Puškina, Anu Ahmatovu i mladog Pasternaka, a najviše Jesenjina. Priznaćete, za jedan grad to bi bilo dovoljno da napravi najlepši i najtrajniji grb.
Ubeđen sam da Sarajlićevim knjigama, ako ih još ima, nije više mesto u knjižarama, nego u apotekama!

Jednom ste izjavili da ste bili najlepši, najpametniji i najnezapamćeniji predsednik Bosne i Hercegovine. Hoćete li nam otkriti tu tajnu?
Nekoliko dana pred početak rata, imao sam književno veče u Sarajevu, u maloj Skenderiji.Gosti su bili Fuad Muhić i Džemaludin Latić. Bilo je puno sveta, pevao sam  svoje i Mikine pesme, to je možda najduže književno veče ikad održano u Sarajevu, a posle njega Latić me upitao – imaš li neku želju, hoćeš li da te malo provedemo kroz Baščaršiju  ili želiš nešto drugo? Odgovorio sam – hoću da upoznam Aliju Izetbegovića!
Ugovorili su mi prijem, i čitavih pola sata pričao sam s predsednikom države nasamo. I negde pred kraj razgovora, pitao sam Aliju – mogu li da sednem za vaš sto, da budem malo predsednik Bosne i Hercegovine? On je, čini mi se, to jedva dočekao, i rekao – samo izvoli! To su ovekovečili fotoreporteri, tako da sam ja bio predsednik BiH čitavih pet minuta ,možda bi bio i duže, nego je iznenada ušao Ejup Ganić i rekao – predsedniče, ne možemo da počnemo sednicu bez vas! Ostavljam vam da zamislite kako je izgledao kad je mene ugledao u predsedničkoj stolici!

Da se vratimo Vašoj poeziji, recite nam kako osmišljavate Vaše poetske video spotove?
Ljudi od znanja i duše se lako nađu i očas prepoznaju. Vladimir Laki Đorđević, reditelj, ima osećaj za ritam i nežnost, što je u ovom poslu najvažnije. Deluje neverovatno, ali nas dvojica ni za jedan spot nismo potrošili više od desetak rečenica dogovora. On je neko o kome će se tek čuti i pričati, talentovan je do neprijatnosti, i uz sve vredan i pošten. Zato će i uspeti. Kad mi zatreba ženski glas, od toliko glumica, meni najbliža i najdraža, Željka Dimić. Kad sam je prvi put čuo, ja sam je video zmureći, i rekao – to je glas koji se gleda!

Uz njih, imam mlađanu gospođicu Kustiricu, Blaža Raičevića, Slavicu Gordić... 
Kad postoji ovakva ekipa, nije teško odgovoriti – šta je to drim tim!

Da niste kojim slučajem pisac, šta biste bili?
Možda bih bio slikar ili mornar, mada umem i s biljkama i životinjama...Moja omiljena slikarka, Sekana Radović nedavno mi je rekla – šta ću s tobom tolikim?!
Tek kad sam raširio ruke, shvatio sam koliko sam manji od deteta!

Žene su Vaša najodanija čitalacka publika. Možda je neumjesno, ali kakve žene volite?
Žene su stvorene da bi bile voljene, ali nije problem u njima nego u meni što volim samo pametne.



Zahvaljujemo se velikom čovjeku i piscu Goranu Lazoviću što je odvojio vrijeme za razgovor sa uredničkim timom web magazina








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:50









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:51









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:51









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:51









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:52









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:52









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:53









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:53









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:55









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:56









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:56









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:57









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pon 30 Apr - 12:58









Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:31

„Камчатка“ није само клуб, котларница, него Музеј Викто-
ра Цоја.
Фирсов је њен последњи начелник.
-Цој никада није лагао, није био лицемер, зато су га пошто-
вали и они који га нису волели! - прича, док наздрављамо.
Овде су снимљени неки кадрови филма „Рок“:
Цој убацује угаљ у пећ, и говори: - апсолутно сам слободан!
Осамдесетих година група „Кино“ и Виктор Цој били су по-
пуларнији од председника Русије.
Добијам и поклоне, Оксана и Денис ми приносе мајицу
„Камчатке“, и сви се грлимо, и у сред поноћи правимо државни празник, од мало ничега и од пуно окрњених успомена!
Причамо и даље о Цоју.
Осамдесет друге, прошлог века, Маријана Радованска је извукла кармин из торбе и на његово лице написала број телефона.
На венчању је носила бели сако и пругасту сукњу.
Цој је био у црном, боју није мењао ни кад им се родио син, Александар.
Живели су срећно, док се није појавила Наталија Разлогова.
Кад се враћао са пецања, на седишту Цојевог „москвича“
играло је неколико живих риба.
Он и смрт су седели за воланом.
Сахрањен је на Богословском гробљу, поред њега спава и
Маријана Радованска.
Нису стигли ни да се разведу.
Добри Пјотр Гордиевски нас води у послепоноћну шетњу
Санкт Петербургом.
Ређају се Трг декабриста, Исакијевски трг, Адмиралитет,
парк Максима Горког, споменици Глинки и Љермонтову, Јесењинов парк у Невском реону, Девојачки институт, уз реку Фонтанку, где су се школовале црногорске принцезе, Трг Мајаковског, и лед који постаје подстанар у мом малом мозгу.
Гледамо у небо пуно ватре.
---------
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:33

У рубрици – име и презиме, двоумио сам се тада шта да
напишем.
Магдаленина спаваћица је погужвана, њише се као загрљај успешног погребног предузетника!
Данас је задушни дан.
Они који имају душу и немају никога обично рано одлазе
на гробље.
Отуд се увек враћам као сироче.
-У доброј причи нетко мора умријети! - говори она, некоме
ко је не чује.
У ветар претворена.
Дува и на Тргу Јана Хусака!
Лепи градови имају нешто од писама која се чекају.
Сва чворишта, самоће и лавежи, и све улице уливају се у
сан.
Окрећем се ка торњу са Астрономским часовником.
Пројектовали су га сајџија Кандински и професор Шиндел.
Постављен је на јужном делу старе градске већнице.
Показује дане, време и свеце.
На сваки пун сат огласи се костур, који стомаком дозива
смрт.
Прекопута је чичица који млатара главом.
И не допушта да се смрт појави!
После се отварају двострука врата, и појављују фигуре апостола који се врте у круг и благосиљају град.
Смрт звоњавом означава вођење грешника у пакао.
Раније је петао кукурикао.
Сада фанфаре означавају крај апостолског благослова.
И народ се окреће.
Као Магдалена у мојој глави, док ме завлачи под јастук.
Крије ме од себе, и чува од песама које је заборавила.
Пред катедралом Св. Вита старица продаје балоне.
Има капу у бојама дуге.
Нема једну руку, за онај патрљак везала неколико балона,
међу њима један у облику срца.
--------------
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:33

Одлазимо на Андрејевски спуск.
То је кијевски Монмартр или наша Скадарлија, састаја-
лиште сликара и боема, продаваца и шверцера, музичара и ноћобдија, оних који изгледају срећно и оних што би да уновче своју несрећу. Продају се слике и бунде, матрушке, Стаљинове и Лењинове гипсане главе, шубаре, козачки буздовани и магнети, ципеле од лана или конопље, партизанске капе и чутурице, армијске заставе и пожутели грбови, бижутерија!
Овде се, по повољној цени, може набавити и оно што никоме не треба. И то се, изгледа, највише купује.
На почетку улице, расте липа стара 350 година.
Са десне стране је споменик Проније Прокоповне и Свири-
да Голохвоста, јунака из совјетске комедије „Јурећи два зеца“, која говори о берберину који је коцкар и проси богату али ружну девојку како би измирио дугове.
Овде је и црква Светог Андреја, који је, када је први пут
крочио на ово брдо, рекао да ће Кијев бити велики град и престоница. Изграђена је у 18 веку, у стилу руског барока, била је намењена Елизабети Петровној, а градио ју је њен вереник, чувени Растели, али Елизабета није доживела њен завршетак.
Легенда каже, на месту куда протиче Дњепар некада је било море, и оно се повукло када је Свети Андреј поставио крст на месту где је данас ова црква, у којој су остаци његових моштију, допремљени из Италије.
Ова црква, којој се дивио и Гогољ, нема звона, она би, кажу, пробудила успавану воду и поплавила Кијев.
На броју 13 је кућа Булгакова, коју помиње у „Данима Тур-
бинових“. Претворена је у музеј и у њој је преко 500 пишчевих ствари.
Испред куће седи Булгаков на бронзаној клупи, такође
бронзан и зачуђен што плавокоса девојка на руском језику
збуњеном младићу пружа руке и даје упутства како да је фотографише.
Булгаков није волео да се рукује, он је то звао прљањем
душе!
..............
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:38

Не знам више ко кога буди, ја цигарету или она мене. Др-
-жим је у устима и прилазим залеђеном прозору. Ништа не видим, осим једне рупице коју сам направио на завеси. Марија је у кухињи, чује се звецкање шоља, у Москви минус двадесет и пет, напољу мрак и нада да ће дан бити мало топлији.
Три јутра слушам исту причу – кафу нипошто не пити на
гладан стомак, а он се најлакше заситити коцком нафоре.
И већ добијам похвале за примерно владање: седнем до
зида, отворим уста, Марија ми ту коцку стави на језик и кад је прогутам, каже: - браво!
После тога се прекрстим, прекрсти се и Марија и чим ок-
-рене леђа, запалим цигарету и, гледајући у под, изговорим да ми је то прва од јутрос.
Она само климне главом, рашири руке и оде у моју спаваћу собу. Отуд се врати с пуном пикслом, понекад ми се чини да носи и отворен прозор са собом.
Овде нико не пуши: ни њене две кћерке, ни син, ни његова жена, не пуши ни њихов пас, ружни мобс, који се сакрије испод стола чим осети дувански дим.
Није тако само код Марије. Свугде може да се пије, али при сваком помену цигарете врата се отворе сама, укаже се нека непозната рука и покаже на мемљиви хаустор или ледом оковану клупу испред улаза.
После таквих угођаја, кажу: ако га вотка не одледи, требало би га одвести код лекара!
Опет сам поред прозора.
Јутро улази у град, стидљиво, и као тек извађена штука из
залеђеног језера, праћака се по снегу.
...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:38

Санкт Петербург је један од најважнијих ликова у романи-
ма Достојевског.
Фјодор је имао сталних финансијских проблема и често се
селио.
Променио је око двадесет адреса, и увек настојао да из-
најми кућу на углу улице, са балконом и погледом на цркву.
Таква је и ова на адреси Кузњечки сокак 5/2, претворена у
пишчев музеј.
У њој је довршавао свој последњи роман „Браћа Карамазови“ и пред вољеном Аном Григорјевном Сниткином отписивао коцкарске дугове.
На углу Столарског сокака и Козначејске улице, у кући број 7, писао је „Злочин и казну“.
У то време, у Сокаку су биле 22 крчме, Раскољников је из
собичка на поткровљу, до кога је водило тринаест степеника, слушао вику пијанаца.
На Столарски сокак наставља се Кокушкин мост, а неда-
леко од њега кућа старе зеленашице, Аљоне Иванове, која је живела на кеју Канала Грибоједова 104.
Раскољников је на Сенском тргу дошао на идеју да изврши злочин.
У близини је и полицијска станица, Вознесењски мост, где
је под кочијама страдао чиновник Мармеладов, и кућа његове кћерке Соњечке, сиромашне девојке принуђене да продаје своје тело.
У време Достојевског, та кућа је била „двоспратна, стара и
окречена у зелено“. Данас је подзидана и префарбана у жуто.
Канал Грибоједова некад се звао Јекатерињски, а народ га
је прозвао „шанац“.
Достојевски је умро у 20. часова и 38. минута, 28. јануара
1881. године.
Пробудио се у сред ноћи, рекавши Ани: - знам да ћу данас умрети. Запали свећу и додај ми Јеванђеље!
Сахрањен је 1. фебруара, на Тихвинском гробљу Лавре Александра Невског.
...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:39

Где после Јесењина?
У ноћ, или у цркву!
Само не у кафану, тамо нема будућности!
Идемо у Казањску саборну цркву.
Она је у облику издуженог крста, има три улаза и сваки има портик са шест стубова.
Скоро шездесет година била је Музеј атеизма!
Подигнута 1901., најсјајнији је украс Невског проспекта.
Бољшевици су из ње 1922. однели: „129 пудова сребра и више од 37 фунти злата“ и украсе са иконе Казањске, Мајке Божије!
Икона, која је преживела пожар и пред којом су се одигра-
вала чудеса, која је била у првим редовима пукова Мињина и Пожарског при опсади Москве, пред којом се молио Петар Први пред Полтовску битку, украдена је 1904.
Замишљам лик Стојана Чајкина, који је казну служио у са-
мици у Шлисербургу.
Хода по соби, с рукама на глави, изуједан од савести, урла: шта ми је требало да је бацим у ватру, да проверим колико jе свемоћна?!
И Бог му одговара: како си чинио, тако ти се враћа!
Прва победа руске војске при Наполеоновом насртају на
Русију, догодила се 22. октобра 1812., на дан Казањске иконе.
Наполеон је тада изгубио 7000 војника.
У време кад је Лењинград био пред падом, Стаљин је доз-
волио да се икона изнесе из цркве и да се одржи литија са
молебаном.
Ношена је у Стаљинград, пред њом се молио и маршал
Жуков.

...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:39

Гром је јуче убио једну жену док је брала јагоде.
Остало је неколико празних посуда иза ње.
И један мушкарац се јуче разнео бомбом.
Због неузвраћене љубави.
Дан је, иначе, због догађања на Славији био – фонтансти-
чан!
Чак ми се јавио и један песник, који пише за труднице и
пуније госпође.
-Да би имао пријатеља, мораш имати времена! – рекао је, и отишао у ноћ која се завлачила под веранду доносећи мирис липа.
На столу је било пуно кафе.
Било је и опушака.
Комшиница је виркала са прозора.
-Он се опет смеје сам са собом! – гледала је у мене и говорила мужу који је синоћ није тукао.
Једна жена, од које посуђујем нежност, иза поноћи је оти-
шла да обује вунене чарапе.
Воли да јој је топло, кад је са мном.
И ја волим лето због ње, кад се оно сакрије испод дрвета, па умислим да чека мене, а она чека кишу.
-Так нормално! – милујем је после на руском, и понављам
– ако неће да ми се да, што бих је узимао!
И гледам у њене велике шоље са срцима окренутим према мени.
Ништа по човека није горе него да буде потпуно схваћен! -
шапће ми излапели Јунг.
..........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 102989

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   Pet 11 Maj - 22:40

Аја–ганга је чувена света трава, чувена толико да за њу
никад нисам чуо.
По причи шамана, у њој спава мирис предака.
Ми смо је газили, носили на раменима и она је, гле чуда,
ишла за нама!
Док смо поздрављали бронзаног Лењина, враћајући се са
монголских поља.
Ноћ летња, спарине пуна, смејао се Амарсана Улзите, иза
поноћи, смејао по бурјатски, те ноћи, тако тихо да сам могао да оглувим.
Под небом сибирским, на периферији Иркутска!
Здепаст и косоок, бескосе главе, у љубичастој кошуљи као бумбар шарен, песник, мој друг и брат, Амарсана, негдашњи кандидат за председника Буратије.
Обигравао је око дрвореда!
Претворен у дечака, причао прво о виолини коју је гледао у излогу Трговачког дома.
-Мајка је признала: - лепа је, сине, али ми немамо десет
рубаља!
Чувени Дондоко, бурјатски класик, отац је Амарсанин.
Имао је само тридесет и шест кад су рекли – лака му земља!
Плакали су тада Бурјати, очеви вукова.
У Улан Удеу, негдашњем Удинску, где је Амарсана рођен,
постојбини козака и средишту будизма у Русији, и данас, на свакој кривини на великом Путу чаја, Дондоково име помињу с поштовањем и љубављу, као морнари кад изговарају реч – светионик!
Од иметка, Амарсани су у наследство остале очеве књиге.
Уз степу, планине, јурте и стада, загледан у Каракорум,
древну престоницу Монголије, читао је учећи да хода.
И растао уз „Хиљаду и једна ноћ“, грчке митове и старе веде, Хлебњикова и Тагору, уз јапанску поезију и тибетанске преводе Цибикова.
Кад је напунио девет година, из празног џепа му је вирела
прва објављена песма.
Била је на бурјатском, који је по очевом аманету учио у Интернату за сирочад.
У међувремену, постао је солиста на труби и свирао бас-гитару!
И све до друге године студија, сањао виолину.
-На Академији су ми рекли – талентован си, али имаш се-
дамнаест година, требао си раније да дођеш!
Он је отишао тог лета из Москве.
.........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“








love
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Goran Lazovic   

Nazad na vrh Ići dole
 
Goran Lazovic
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Goran Lazović
» Шта је писац хтео рећИ?
» IVAN GORAN KOVAČIĆ " JAMA "
» Goran Petrovic
» Goran Bregović
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-