Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Nenad Kalabic

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 20 Maj - 16:48

Ja maštam o tvojim krvlju natopljenim usnama čiji dodir nikada neću osetiti.

Njihovu vrelinu, suđeno je, zameniće blato, hladnoća i povici drugih vojnika koji imaju jednako važne razloge da vode ovaj suludi rat.

Nikada do sada nisam ubio, ali hoću, kada se ispred mene bude našao neko ko bude želeo da prekine moj san. On mora da nastavi da živi. Jer samo u njemu, ti si onakva kakvom sebe nikada nisi videla.

Nostalgija na ono što se nikada nije dogodilo je moj jedini neprijatelj. Puštam te da mi lagano zarivaš nož u stomak i sklapaš oči.

Hvala ti na uspavanci kojom me uspavljuješ sa osmehom na licu.

Dirke klavira bude sećanje na sliku.

Koračaš lagano, senka te ne dodiruje, sve što je okupano suncem je tvoje, ceo svet je tvoj. Čak i beton kao da je postao nežan pod tvojim prstima. Gledam kako skrivaš pogled iza kose koja ti krije gola, izgorela ramena. Svakim korakom sve više i više boliš. I onaj poslednji korak kada treba da staneš ispred mene i podigneš glavu, ja padam, kao da me je neko prelio vrelim gvožđem. Ne mogu da ti vidim lice… Postajem senka. Više nisam tvoj.

Mrak. Ništavnilo. Hladno mesto bez osećanja. Sedim na litici i posmatram zvezde. U daljini čujem zvuk klavira ali ne znam šta znači.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 20 Maj - 16:49

Ne dišem, čekam da nestaneš. Ne znam da li si deo sna ili stvarnosti dok tvoja senka pada na zid pokraj kreveta u kom ležim, ali odavno sam ih pomešao tako da nije ni bitno.

Odavno sam shvatio da je sve privid, ono što želimo da bude. Zato stvaramo ove beskrajne svetove i lutamo po njima. Gubimo se i nalazimo. Skitnica koji stvara svoju sudbinu, ako bih u par reči morao da opišem sebe.

Šta je otkucaj srca do vreme posle prethodnog i pre sledećeg? Slušam tvoje otkucaje i gledam kako blediš, posmatram kako se tvoja senka ritmično pomera svakim udisajem i izdisajem. Ali osmeha u mojim očima i dalje nema, iako bi ti možda volela da ga tamo vidiš.

Gledam kroz tvoje oči, ali čini mi se da niko do mene samog nije kriv što života u meni nema da bih život u tebi video. Nestaješ, i sledećeg trenutka si ponovo tu. Šapućeš mi da ću biti samo tvoj. Zamišljam kroz tintu tvojih smeđih očiju, živo, svaku notu džez igranke o kojoj pričaš, svaki korak napravljen na vlažnom asfaltu dok nam se vetar gnezdi ispod kragni dok lutamo kroz noć. Večeras smo ovde, sutra ko zna gde, ko zna kada… Na brodu za Beč s početka XX veka? Možda u…

Sve jasno vidim ali sve je to san. Ovo je stvarnost.

Ja sam samo pisac koji je zaboravio da se smeje, i koji je izgubio pogled negde na horizontu. Znam da si mi slična i zbog toga sam siguran da ćeš razumeti. Znaš onaj nečujni zvuk gitare? Njega pratim, čujem ga nekada kako odjekuje u daljini i moram za njim da pođem. Nema tog mesta koje me može držati. Ti želiš da budem tvoj. Ali ja ću te povrediti, a to ne želim, ostaviću te uplakanu u postelji i nastaviću dalje.

Zato lutaj, znam da ti krv vri za nepoznatim. Srešćemo se opet negde, nekada. Podelićemo ponovo poneku reč koja neće ništa značiti. Jer šta su reči, do lažni uzdasi utehe.











Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:30

Toliko sam razmišljao šta da napišem, kako da se predstavim, da ostavim dobar prvi utisak, jer se oni ostavljaju samo jednom. Osećam kao da me ne znaš iako u mojim snovima nije tako.



Ali onda sam shvatio da reč na papiru živi bez obzira na to da li se ona nekome sviđa ili ne, da li neko zna za nju, ili ne… Baš kao i mi…



I ti i ja tragamo za plamenom koji će nas upaliti dok ne izgorimo.



Ja pokušavam da pronađem sebe, premda znam gde sam, mislim da se neću pronaći dokle živim. Zato biram da napipavam u mraku kada zatvorim oči i pustim prste da stegnu olovku. Zato to sada delim sa tobom, jer želim da znaš da ono što vidiš nije ono što se krije ispod površine.



Na površini je maska koja se stapala sa licem godinama, rečima, dodirima.



Jedino oči ne lažu, gledaj u njih, jer želim da me upoznaš.



Idealna ti koja obitava u mom svetu daleko je od stvarnosti, ali meni se sviđa tako. Hoćeš da me pustiš da živim u laži, na povodcu iluzije?



Molim te… Nemoj se nikada menjati. Nemoj mi nikada reći istinu.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:31

Ja maštam o tvojim krvlju natopljenim usnama čiji dodir nikada neću osetiti.

Njihovu vrelinu, suđeno je, zameniće blato, hladnoća i povici drugih vojnika koji imaju jednako važne razloge da vode ovaj suludi rat.

Nikada do sada nisam ubio, ali hoću, kada se ispred mene bude našao neko ko bude želeo da prekine moj san. On mora da nastavi da živi. Jer samo u njemu, ti si onakva kakvom sebe nikada nisi videla.

Nostalgija na ono što se nikada nije dogodilo je moj jedini neprijatelj. Puštam te da mi lagano zarivaš nož u stomak i sklapaš oči.

Hvala ti na uspavanci kojom me uspavljuješ sa osmehom na licu.

Dirke klavira bude sećanje na sliku.

Koračaš lagano, senka te ne dodiruje, sve što je okupano suncem je tvoje, ceo svet je tvoj. Čak i beton kao da je postao nežan pod tvojim prstima. Gledam kako skrivaš pogled iza kose koja ti krije gola, izgorela ramena. Svakim korakom sve više i više boliš. I onaj poslednji korak kada treba da staneš ispred mene i podigneš glavu, ja padam, kao da me je neko prelio vrelim gvožđem. Ne mogu da ti vidim lice… Postajem senka. Više nisam tvoj.

Mrak. Ništavnilo. Hladno mesto bez osećanja. Sedim na litici i posmatram zvezde. U daljini čujem zvuk klavira ali ne znam šta znači.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:31

Probudila si se u mom snu i nestala pre nego što smo stigli da razmenimo adrese. Stranci, stari poznanici. Da li misliš da ćemo se ikada ponovo sresti? Mnogo je izgubljenih duša koje hodaju na vrhovima prstiju plašeći se da previše ne zatresu niti sudbine.

Ali ti…

Ti si te večeri svirala gitaru. Žice su melanholično plesale uz glas kog ne mogu da se setim. Sećam se samo očiju koje nestaju u potrazi za pravim rečima iza kapaka koji su gledali ka nebu. Ali nekada reči jednostavno ne mogu da učine ništa, koliko god se trudila.

Koraci su odjekivali u zlatnim barama prskajući zidove sećanja uspomenama.

Koliko god da si jaka, sećanje je jače, može se desiti da ostaneš zarobljena ispod peska u donjem delu peščanika jer vreme protiče ne obazirući se.

Možda je i bolje ovako.

Sve lepe stvari u jednom trenutku moraju da krenu na loše, zar ne? Zašto bismo uopšte počinjali samo da završimo kao svi drugi? Hajde da pamtimo taj trenutak kao nešto što je moglo da bude, ali nikada nije.

Dođavola sa tim!
Hajde da nam uništi živote. Jer šta su životi do bledih sećanja koja vode do sadašnjeg trenutka u vremenu? Slike u pesku koje nestaju pod koracima drugih koji ne vide kako je sve prolazno.

Hajde da zamišljamo dodir usana i vrhova prstiju koji paraju kožu, ali ne stvaraju bol, slatki bol, zato što se nikada nisu desili. Hajde da plačemo suze, koje nemaju ukusa. Koje nisu slane kao ovo more praznine.

Hajde da ne stiskamo usne svaki put na pomen naših imena zato što smo bili isuviše velike kukavice da nešto u vezi sa tim preduzmemo. Hajde da se raspremo po vetru, vasiona će znati šta da uradi sa nama. Ipak smo svi od zvezdane prašine nastali.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:32

Она је зрак Сунца, неухватљива и топла. Она лута кроз живот на лицима других, али мисли превише о њој и изгорећеш. Она је ничија, она постоји због свих нас. Не постоји кључ који је може закључати јер она је први дах који ствара сан на починку последње ноћи самртника, провућиће се кроз кључаоницу и нестати у плачу новорођенчета како би се поново родила. Она је бесмртни страх и бесмртна љубав, црна дирка на клавиру, мало тужнија од других али и срећнија због тога, јер види живот онаквим какав јесте.

Једном сам покушао да је задржим у загрљају, изгорео сам.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:32

Изгубљеност је цурила низ ободе његових нових црних ципела од брушене коже. Ноћ се провлачила уз танке пертле кроз ситне рупе, а гумени храпави ђон је тупо, једва чујно најављивао његов долазак. Њој? Да. Улици. Она му се највише радовала. Познавала га је добро. Он је знао скоро све њене тајне, али је свеједно није презирао. Није ни она њега. Киша им је била љубавница, обома. Тај прљави танго у троје плесали би тако често, никада довољно. Тих капљица које су падале са неба и са собом носиле привид искупљења те вечери није било.

Поглед преко рамена, кроз замагљен прозор, обрадовао ју је, није га очекивала. Али када је напустила заглушујућу буку и осетила како ју је уместо њега загрлио хладан јануарски ваздух, тргла се.

Туп, једва чујни бат корака нестајао је у ноћи иза себе остављајући трачак сенке који је пратио. Очи јој засузише од хладноће и она се са осемхом врати својим пријатељима.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:33

Ја сам фантом. Постојим када ме мој бол пресретне на пустој мрачној улици као стари пријатељ из детињства. У тренуцима када не постојим ја сам празнина. Мисао која лута незадржавајући се ни на чему превише а опет дотичући све. Ја немам емоције, не сећам се када сам их изгубио и где. Можда су у неком пренатрпаном коферу у купеу воза који се споро вуче кроз сибирске тајге. Не знам. Та моја бол није физичка, не. Она се огледа у спознаји да би требало да постоји због све ове празнине која у мени зјапи попут поквареног шупљег зуба, али авај. Обично не размишљам о њој, али деси се некада док упијам погледом живот, људе, њихове изразе лица, речи, да ме заболи та мисао, попут каквог фантомског уда. Деси се, али брзо нестане, одвуче ме мисао паришке калдрме, а онда се занесем па замишљам док ходам испупченим камењем да сам негде у близини Москве, у неком безименом селу, ходам уским сеоским путем док ме прате пси луталице. Негде у даљини чујем групу стараца како се смеју и вичу: “Наздровје!” И таман када треба да осетим следећи замах леденог ваздуха на лицу, више нисам ту. Ја сам фантом.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:34

Странци смо. Њу чини ми се познајем, али не могу да се сетим ко је, мада у том тренутку никоме од нас то није важно. Све троје смо насмејани док се тешка челична врата лифта полако отварају и попут магнета нас увлаче у своју утробу. Три реда исполираних округлих дугмића која се сијају, он притиска највише, око њега се оцртава крваво црвени круг, крећемо горе. Хладноћа се и кроз дебеле перјане јаке пробија и пече, дрхтимо док скоро клаустрофобично узани простор око нас испуњава пара нашег даха, и даље смо из неког непознатог разлога весели.

Налазимо се у хотелу, негде, не знам где. Знам да смо заједно на некаквом зимовању, да има доста снега и да људи које за сада нисам видео причају немачки језик. Одједном, челични зидови лифта су прозирни и пред нашим очима у тишини се смењују постери гастарбајтерских певача док лифт граби ка тридесетом спрату. Врата се отварају.

Пред нама је дуг ходник. На левој страни, читавом дужином, хладан мермерни зид, на десној, висок неколико, метара зид од стакла. Њих двоје трче према крају ходника док прилазим огромном прозору који би можда могао да ми одгонетне највећу мистерију. Где сам?

Прилазим затворених очију и длановима додирујем хладно стакло. Срце убрзано куца у ишчекивању некаквог разрешења. Али узалуд, белина свуда, ништавнило, нема људи, дрвећа, само бескрајна поља снега која се простиру докле поглед досеже, према хоризонту.

Одједном врисак!

“Сиђи одатле, силази одмах!”

Стајао је на дрвеној огради која је била једина препрека између тридесетоспратног понора и моје збуњености када сам из изгубљености у белилу потрчао ка њима.

Не знам зашто, нисам био уплашен, мислио сам да ће ако скочи пасти на спрат испод или ће се ухватити за ивицу. И док сам трчао он је само повикао: “Ово је трик!” И раширених руку, леђима окренут понору, само се пустио… Она је стајала и гледала. Ја сам и даље трчао према њима, и даље у потпуности убеђен да му није ништа, да виси на ивици или да је на спрату испод. Онда сам осетио како ме је нешто пресекло преко стомака, био је то њен поглед беспомоћности и ужаснутости, страха и бола. Ноге су ми ођедном постале тешке попут олова, изгледало ми је као да их једва вучем испод себе, али сам и даље ишао према њој. Када сам након вечности од неколико секунди стигао и наслонио се на дрвену ограду поглед ми се прво изгубио у лавиринту степеништа које се попут змије увијало до приземља. Негде у даљини сам могао да видим његов осмех на лицу пре него што је стигао до дна. Овога пута није рекао ништа, али његов осмех је говорио: “Ово је трик.”

Онда сам се пробудио.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:35

Сузе на хаљини, сузе на уснама.

Натапају црнину али она не може да постане црња.

Ветар у коси, поглед у небу.

Оно је сиво, не миче се, али он га не види.

Време је стало.

Крваво црвена ружа за ревером, челично сиви револвер за појасом.

Јуче је био ту, данас већ одлази.

Земља којом је ходао сада га гута.

Њена освета је коначна.

Његови капци се више неће отварати.

Испуниће их мрак, можда сан, ако буде имао среће, али црви ће доћи сигурно.

Вечити сан за оног који је вечито будног.

Нека га, нека спава, доста је бдио

Браћа по оружју одају последњу почаст.

Мрачна одела поређана у врсту.

Кајања онога који му је одузео живот га не дотичу, ковчег је чврсто затворен.

Хици усмерени ка небу које никада неће дотаћи.

Заглушујућа бука на трен гуши јецај удовице.

Последње збогом, прва лопата прљаве хладне земље.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:35

Ови редови написани су давно, док будућност још није била овако тмурна и близу. Када сива јутра нису носила тежину јутара која тек треба да освану. Било је то време радозналости, искрености, било је то давно. Време је као што су нас упозоравали, а ми нисмо веровали баш као они онда, прошло и свакоме од нас шапнуло нешто што је учинило ова сива јутра тежим него онда када смо били млади. Онда када смо се волели. Онда…








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:36

Највећа мистерија је она обавијена велом. Оног тренутка када погледамо иза завесе, сат откуцава поноћ, магија нестаје и све што нам остаје да посматрамо јесу честице прашине које лебде у зрацима месечеве светлости.

Таква је и љубав. Највећа је она која никада није била суђена, она која се догађа у машти, у сенкама које су заточене у мислима и које своје бекство проналазе кроз капи мастила.

Највећа љубав! Највећа љубав је она када ти таласи не дају да испливаш на површину, када сваки твој вапај за ваздухом удише неко други са њене коже.

Највећа љубав никада неће бити, јер онога тренутка када постане она то више није. Зато воли. Воли највећу љубав и чувај је на неком скривеном месту на које ћеш заборављати, тако ће ти бити нова и пуна топлог бола и туге сваки пут када ти буде требала.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:37

“Све генерације постају због нечега изгубљене, увек су биле и увек ће бити”, одзвањала ми је Хемингвејева реченица у мислима док сам седео на долазном перону и чекао аутобус. Било је девет и тридесет шест увече, пролећно-летњи ваздух се опорављао од целодневне врелине тако што су се кроз њега сурвавале огромне кишне капи добујући по од уљем замашћеном бетону испред мене. Седео сам на зидићу главне аутобуске станице и размишљао. Аутобуси су пристизали и одлазили, људи из њих су излазили насмејани право својим ближњима у загрљај или не. Без обзира на то цигани у прашњавим плавим шињелима из доба комунизма прилазили би и нудили своје професионалне услуге преношења и превожења ствари. Одмах иза њих стајали су таксисти, такође тражећи следећу муштерију. Да ли Вам је потребан такси госпођо? Лажем, нико од њих није рекао госпођо, изгледа да су манири о којима сам читао у књигама и који се понекад могу видети на филмском платну ишчезли. Је л’ треба такси? Не, не, хвала. Пробијала се жена кроз гужву која се одједном створила. Посматрао сам је, стајала је у тамној сувој сенци коју је правила дуга јарко црвена тенда изнад наших глава и мокрог тротоара, између којих се разлика више није примећивала. Извадила је пакло цигарета и запалила шибицу креснувши је од бетонски зид продавнице. Дубоко је увукла дим цигарете, погледала у римске бројке станичног часовника, отворила мали црни кишобран који до тада нисам приметио и нестала иза ћошка.
Збунила ме је. Не знам због чега, нити како, али поново ме је обузео онај осећај који се јави са времена на време, када постанем у потпуности свестан пуке пролазности живота и чињенице да је свако од нас подједнако мали у оном последњем тренутку када ствари престају да буду.

Жена уморног гласа најавила је пристанак аутобуса који сам чекао. Она је изашла из њега после неке старице, али ја више нисам био ту. Посматрао сам њено збуњено и помало разочарано лице из таме парка који је имао чист поглед на перон. Изгледала је сасвим обично, помало уморно. Њена коса није блистала под светлошћу лампе, њен осмех није у мени будио осећања.

Погледала је око себе, путници су се већ разишли и више није била толика гужва. Један од цигана јој је пришао и питао да ли јој је потребна помоћ са пртљагом. Одмахнула је главом и загледала се у станични часовник. Отворила је кишобран који до тада нисам приметио и уз кишу пригушени одјек корака отишла је. Ја сам наставио да стојим једним кораком на прагу врата која би ме учинила изгубљеним да сам кроз њих закорачио, питајући се зашто нисам понео проклети кишобран!?








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:37

Стопала се полако вуку по већ утабаној земљи, прашина се диже и док рингишпил почиње свој нови круг стари циганин се враћа на своју неудобну столицу у средини. Пас који га је раније пратио док је узимао новац од својих слепих путника овога пута лежао је, деловао је старије и био је дебљи него прошле године.

На овој вожњи сви смо слепи путници, помислио сам док сам привлачио два хладна ланца која су тако пријала длановима у врелини летње вечери. Док смо се уздизали ка небу звук је почео да бледи и убрзо постао далека успомена на свет који је остао далеко испод нас. Врева људи је замирала сваким новим кругом.

Ти си раширила руке и секла си ваздух попут неке чаробне птице. Плава хаљина на туфне подсећала је на ретро амерички стил шездесетих година и ја сам на тренутак помислио да можда нисмо рођени у погрешно време. Нагла си главу уназад и погледала си ме, коса ти је додиривала седиште, смејала си се очима. На тренутак као да се цео универзум успављивао у нежној текстури твојих усана, јасно сам га видео и тада ме испуни нека дубока туга, знао сам да ће следећег тренутка нестати.

Исправила си се и окренула своје седиште према мом. Плесали смо кроз ваздух гледајући у различитим смеровима али идући у истом правцу. Старог цигу није било рига, он је веровао у своје зарђале ланце. Ми смо веровали у судбину а његов пас у добро парче сланине. Пожелео сам да се рингишпил никада не заустави, а онда сам схватио да је живот рингишпил.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:38

Његово усплахирено срце је брзо и на прескоке куцало. Провлачили су се веома споро испод светиљки које су надјачавале месечину. Обилазили су старе свечано обучене људе који су се, деловало му је чрвсто и уплашено држали за руке, и младе које су њихова деца вукла за рукаве у нади да ће им родитељи купити ружичасту шећерну вуну. Она се држала за њега, први пут. Плутали су на летњем таласу људи, мириса, боја и гласова, ношени једва осетним поветарцем. У њихов мали град је поново дошао вашар. Није то био вашар налик оним старим о којима је читао у књигама – није било бркате жене, кепеца нити мишићавог човека који је изнад своје главе високо држао лепотицу. На тренутак схвати да мисли о циркусима али се на крај тог клупчета мисли одавно надовезало друго, био је свестан да нема контролу над њима.

Лутао је прашњавим полусвесним путевима, док су полако пролазили поред ”Великог зида смрти”, гутајући прашину која се из тог малог колосеума дизала. Она га јаче стисну за руку и привуче га себи. Могао је да осети зној и топлину њеног тела док је поноћ полако на њих спуштала своје чини, као много пута до тада, он је погледа. Боже, прелепа је. Мислио је у себи док су га њене нежне смарагдно зелене очи миловале по лицу, било је у њима нечег умирујућег. Помислио је да му у том тренутку не било тешко ни да умре. Баш ту, баш тада. Кестењаста коса која јој је једва додиривала рамена га, када је погледала ка звездама, очеша по руци и он примети да се њена уста померају али је није чуо. Био је опчињен њеном лепотом. Никада јој то није рекао али је слутио да она слути.



Да, било је превише знакова да би то била случајност. Само њему се смешила на ОНАЈ посебан начин, као никоме другом, био је уверен јер је био опчињен њоме током целе прве године гимназије. Ишли су заједно у разред. Она је седела у трећој клупи до прозора, он у последњој до зида, она је била узрок толико пропуштених лекција, али ипак је на крају успео да извуче одличан успех, 4.53.
Он је погледа опет када му мисли то допустише. Она му је очима нареди да стане. Он се укопа у месту. Мирис пљескавица, народна музика која је допирала испод великог шатора и прегласна техно музика са превише баса која је била пуштана ”на вожњама” створише свето тројство које је натера да му привуче рамена ниже себи и спусти браду на њих.



”Хајдемо на рингишпил”, рече она.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:40

I.

Посматрао је одраз свог лица у малом умрљаном огледалу у чијим ћошковима су зубу времену пркосили трагови поцепаних сличица. Деловао је старије. Средину чела му је браздала дубока линија из које се рачвало неколико плитких, од чега, није знао, сматрао је да није пуно размишљао до тада. Могло би се рећи да се препуштен инерцији кретао од једног до другог битног догађаја у животу. И ево, коначно је успео, сада је у прљавом предграђу Париза, у осамнаестом арондисману, у улици која носи име неког свеца чије се име тешко изговара. Да има смисла за хумор сада би се можда и насмејао јер се у једном делу улице налази проститутска четврт, али целог живота се кезио глупостима. Мрачна сенка га је и даље посматрала из огледала. Пропали писац у покушају, умро у четрдесет и трећој од глади и хладноће, у Паризу, мајка свих клишеа.

Хладна јутарња зимска светлост је пробијала своје трачке кроз прозорчић купатила и покушавала да му умије лице уместо од песка прљаве воде која је потекла из расклимане и шкрипутаве зарђале чесме.
Сине, као да ми је јуче било двадесет и пет година. Још тада сам говорио како сам ”матор”, али тада бејах млад. Да ме видиш сада, сам себе једва препознајем. Коса ми се стањила и попут осеке повукла, лоши гени. Знаш оно када кажу да су особе са високим челом интелигентне – не мора да значи. Ево има четири године, нога ме још увек боли на сваку промену времена или дужу шетњу, више зими него лети, ваљда се хладноћа увуче у кости, а избледели ожиљак стоји на истом месту како не бих заборавио. Сам сам то желео, казна је праведна, можда чак и превише блага. Сигурно јесте. Жао ми је сине. Жао ми је што никада нисам био ту да ти будем отац, па макар и онакав какав је мој био мени. То ми је казна сине, највећа. Сваке вечери затварам очи и покушавам да призовем црте твог лица које никада нисам видео. Очи ми се натопе сузама и хладни јастук постане влажан. А онда. Онда понекад у стану до мог отворе музичку кутију, и мелодија ме успава.”

”Шта? Какве су ово жалопојке? Не можеш да напишеш три реда а већ си почео да се самосажаљеваш. ” Он отпи дугачак гутљај опорог црног вина чија је флаша стајала на листу пресавијеног папира.
Добовање писаће машине се прекиде и у малу просторију се изли тишина. Речи су му стајале у грлу и чекале да прсти поново почну да ударају по механичким диркама. Мастило на траци је било спремно, време је чекао. Али зашто би уопште ишта и писао, никада није био ту за њега, помислио је. Његова мајка му је вероватно рекла да је одавно умро или да је нека вуцибатина која се једноставно једног дана није појавила код куће. Више би волео да му је рекла оно прво, а то није ни било тако далеко од истине.

II.

Упознао ју је по свршетку средње школе, заљубио се у њу недуго после, али је никада није заволео. Бледи трагови праве љубави одржавали су га на површини, али када је илузија после дугог низа годину коначно пукла, он је почео да се дави. Тужно је било можда то што је она била спремна на брак и у другом стању.

Снови као снови, са болом у срцу и тугом у једрима одведоше га путем војника сањара који је некада био путем земље која је обећавала авантуру. Заправо сакупио новац који му је био потребан и сео на воз за Париз, био је спреман да постане Легионар. Остатак новца је оставио у коверти заједно са поруком: ”Извини, знам да си дубоко у себи осећала да ће овај дан доћи. Надам се само да те неће болети као мене.”
Обука је трајала релативно кратко. Три месеца основне обуке, која је била једнака оној из земље из које је долазио. Након тога речи обавезивања су изговорене, уговор на пет година је потписан а кeпи бланк красила ”мудро” чело које се није трудило да размишља превише, па, о било чему. То се променило првог пута после годину и по дана, када су авганистаски меци направили рупу по сред беле капице, срећа па је била парадна и са доста празног простора између главе и врха.

Чаробни метак као да га је отрезнио. Видео је крвава тела мртве деце и људи које није познавао. Од једном није више желео да буде део тога. Следеће што је урадио сматрао је првим паметним делом после дуже времена. Паметним или лудим питао се ових дана, можда је било и једно и друго. Платио је једном африканцу да га упуца у ногу када су били на послепоноћној стражи.

Оног тренутка када је чуо пуцањ нашао се на земљи. Видео је како то раде на филмовима, сматрао је себе јаким војником, али бутина коју је његов ”пријатељ” погодио је била не баш тако добро место. Пао је у несвест, једва јеп реживео операцију, тако му кажу. Али је план упалио. Још један део новца је морао да оде балистичару да би се касније испоставило да је метак заиста дошао из непријатељског снајпера. Али после неколико недеља папирологије све се завршило по плану. Био је на лету назад за Париз, са документом на ком је писало франсе пар л санг версе, и са седам и по центиметара дугачким ожиљком по средини десне бутине. Постао је француз због просуте крви услед борбе за Француску, звучало је прилично помпезно и смешно, али је болело као пакао.

Инвалидска пензија није била бог зна како велика, али могао је себи да приушти да месечно изнајмљује стан у не тако угледном делу града.

Купио је писаћу машину у нади да ће се вратити својој старој љубави, писању.

Вину је једне вечери признао, написаће писмо сину.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20162

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 15 Jun - 10:41

Понудила ми је пакт.

Дођи и постани део мог света, рекла је.

У том тренутку време се зауставило и јасно сам могао да видим честице прашине како мирују у уском зраку светлости који је усамљено губио борбу против таме, нежно пулсирајући на ивици постојања. Превише ситни, непокупљени стаклићи разбијене тегле меда лежали су на кухињском поду спремни да се зацакле уколико пронађе пут до њих, али он то није могао јер је шанк који је одвајао кухињу од дневне собе био превише висок. Герника која је била окачена у предсобљу одавала је нејасно своје контуре. У ваздуху се осећао мирис чаја који је био справљен од фино одређене мере нане и камилице. Метална кашичица на којој је још увек било лепљивих трагова меда стајала је наслоњена на тањирић поред. Црвени зидови упијали су све, бар сам имао такав осећај. Они су били свесни и ја сам био свестан, остатак Универзума је у том тренутку мировао. Док сам их посматрао питао сам се које све тајне крију? Да ли су осетили додир углова њених дланова док је качила слике? Да ли је посматрају како спава? Да ли слушају њен глас када изговара речи на француском, када се смеје, када прича са пријатељицама? Не знам. Знам само да сада ослушкују моје дисање. Као да проучавају незнанца кога први пут осећају у својој близини. У дослуху са плочицама испитују моје ципеле, а са чивилуком, мој капут. „Одакле је? Који ветрови дувају тамо? Да ли се то у његовом сивом капуту осећа мирис Саве?“ – као да их чујем како шапућу. Ток ових шашавих мисли прекидају њене речи које и даље лебде у ваздуху. Као да својом тежином притискају оног ратника светлости који клечи на умору, захтевајући таму, свог савезника. Желиш ли да постанеш мој пријатељ? – рекла је. Могу да понудим: разговор у ситним сатима, када не можеш да заспиш, о филмовима, интернету, животу, чему год. Принела је шољу чаја свом правилном а ипак мало прћастом носу и тада је све стало. У зеленилу њених очију огледало се моје лице, могао сам чак да видим и мали ожиљак изнад усне који ми је Живко направио у основној школи када је трчећи из библиотеке налетео на мене отворених уста. Мислим да јој никада нисам рекао то. Мисли ми лутају, хватају се за сваку ситницу и истражују рупе без дна у потрази за белим зецом. Шта да кажем како бих спојио те две усне у једну издужену линију. Чинило ми се да је протекла читава вечност, заправо је прошло само неколико секунди. Рекао сам: „…“. Црте у угловима њених усана су је одавале.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   

Nazad na vrh Ići dole
 
Nenad Kalabic
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nenad Zimonjić
» Nenad Mirković
» Završni Masters turnir u Londonu
» Ventvort Miler
» DOGADJANJA
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-